Ретко се може наћи тако историјски стар и етнички карактеристичан простор који, као врло организована целина и заједница, живи преко хиљаду година, што се потпуније зна, од деветог века.
Дробњаци су врло старо и организовано племе, по много чему карактеристично; они су мудри и храбри вечити слободари и ратници, учесници у свим биткама, бојевима и ратовима које су Србија и Црна Гора водиле за слободу и ослобођење. Они су јунаци у Косовском и свим другим бојевима; они су стални и трајни пратиоци целокупне судбине народа Србије и Црне Горе и њихов нераздвојни и особен – достојанствен део. Старинци су она братства која су у Дробњак доселила пре 16. века.
„НОВЉАНИ“ су, за Шибалића, највеће српско племе које је организовано дошло на Балкан, прво у околину Травника, потом Новог и Бањана и, коначно, у Дробњак. „НОВЉАНИМА“ се, по предању, звало једно српско племе које се у време досељавања Срба на Балкан доселило у Босну, а мало доцније прешло у Херцеговину и настанило се на Бањанској висоравни. Одатле Новљани, заједно с још неким српским племенима, потисну староседелачко становништво на Тари и извору Мораче, а на југ Подгорици. Освојену територију поделе међу собом и населе. Тада је Новљанима припало и пространо земљиште које је захватало племена Бањане и Дробњаке. Већи део Новљана који су преселили у Дробњак, заузео је цео предео између града Оногошта и реке Таре, и од тадашње пивске границе до горње Мораче.
Одређени извори указују на то да су Дробњаци неко време били у саставу зетске државе и да су у доба краља Милутина, према хрисовуљи, писаној између 1313. 1318. године, били у саставу Рашке. Дробњаци су сачували своју самосталност према Турцима до средине 15. века, када су Турци покорили Херцегове земље. После смрти цара Душана, Дробњаци су од 1360. до почетка седамдесетих година били под влашћу Војислава Војиновића и Николе Алтомановића. После су ушли у састав Тврткове државе након поделе земље Н. Алтомановића, коју су извршили кнез Лазар и босански бан Твртко. Од краја 14. века, Дробњаци спадају у област великаша Сандаља Хранића, који је умро 1435. године, а наследио га је синовац Стјепан Вукчић Косача, односно Херцог Стјепан. По њему се та област назвала Херцеговина, како се и данас назива њен већи део. Тако су Дробњаци остали у саставу Херцеговине све до средине 19. века, када су ушли у састав Црне Горе.
Племе Дробњака је од последњег српско-турског рата, цело припало под Црну Гору, а налази се на североисточној страни Херцеговине и на северној страни Црне Горе. На Берлинском конгресу 1878. године, Црна Гора је проглашена за самосталну државу. Том приликом су одређене и границе Црне Горе у односу на турску територију.
Дробњачки војвода Ђурјан Косовчић је, према народном предању, водио Дробњаке на Косово и у тој борби задобио седам рана. И само име породице Косовчић, „везано“ је за косовску битку. Ту је погинуло и много Дробњака. Према забелешкама Ст. Новаковића и према опису косовског боја, међу војводама учесницима у косовском боју помињу се Ђурица и Живко Косовчић. Косорићи опет, спадају међу најстарија и најзначајнија братства на дурмиторском подручју. Они су од племена Новљана и њихово досељење у ове крајеве пада негде око 8. века. У боју на Косову, помиње се и неки Милеша Мандић, војвода, који је за проливену крв, од кнеза Лазара добио извесне повластице.
Реч Дробњак се односи на изузетан раст људи, на добре људе и јунаке. Још је Јован Цвијић, који је пореклом од Дробњака, истакао особине племена: понос и част човека, умереност, одмереност, разборитост, досетљивост, стрпљивост, одлучност, храброст, изразита бистрина, где су духовне вредности увек биле важније од материјалних. Дробњаци су природно обдарени изузетно снажним телом и бистрином, са вечитим духом и вољом да се побеђује и прониче у непознато.
Многе српске и црногорске породице и личности су пореклом из Дробњака: Петровићи (Његош), Караџић (Вук), Цвијићи (Јован), Мишићи (Живојин), Сима Милутиновић – Сарајлија, Борислав Пекић, Милија Станић, Душан Баранин, Војо Станић, Жарко Лаушевић, Милутин – Мима Караџић…
Дробњаци су на Ђурђевдан 1604. године добили Турке, када су се сви побратимили и узели да славе Ђурђевдан као главну славу и приславу.
БРАТСТВА У ДРОБЊАКУ
Данашња братства у Дробњаку сврстаћемо у пет група према времену досељавања, исељавања и нестајања-изумирања: СТАРИНЦЕ, НОВЉАНЕ, УСЕЉЕНИКЕ међу Старинце и Новљане, УСКОКЕ (Шаранце и Ускоке), и ИЗУМРЛЕ и ИСЕЉЕНЕ породице из Дробњака.
СТАРИНЦИ
Старинци или старосједиоци су она дробњачка братства која су се у Дробњак доселила прије 16. вијека. Из једног турског документа из 1477. године (Историјски записи, књига 29), који се односи на Херцеговачки санџак, да се видјети да је у Дробњаку било 636 домова, пгго чини добру насељеност. Ову групу братстава у Дробњаку сачињавали су: МАНДИЋИ, КУЈУНЏИЋИ, МИЛАШИНОВИЋИ, ВУКОВИЋИ, ПЕРОВИЋИ, ЏУКИЋИ, БАТИЗИЋИ и друга старосједилачка братства у Дробњаку.
НОВЉАНИ
Предање о Новљанима казује да је то највеће и најбројније српско племе које је организовано дошло на Балканско полуострво, приликом досељавања Словена из старе постојбине. Прво су се населили на територији Босне, око Новог и Травника. Има мишљења да су по Новом добили назив Новљани. Предање даље казује да су се с ових простора помјерали на југ и југоисток и населили херцеговачку област Бањане. Са осталим српским племенима, Новљани су потиснули старосједилачко становништво с ових простор а према Тари и Морачи и притиснули њихове предјеле, који су били пространи, а захватали су Бањане, дио Корјенића, Никшићких рудина, Никшићког поља, Дробњак, дио Пиве и Горње Мораче. Запосједање овако пространих територија указује на то да су Новљани били бројно племе. Они се тада почну раздвајати. Мањи дио остане у Бањанима и задржи за своје катуне дио Пиве између ријеке Комарнице и Пиве, а на сјеверу до планине Милогоре и ријеке Сушице, као и масив Дурмитора са огранцима. Дио Новљана, који су остали у Бањанима, прозову се Бањани по, како предање казује, неком Бану. Од ових Бањана у Бањанима нема сада никога, а умјесто њих дошле су нове породице. Од бањских Новљана у Пиви данас живи највећи дио пивских породица, које потичу од браће Руђа и Бранила Лужница. У Пиви и данас знају која су братства Руђићи, а која Браниловићи. Много бројнији дио Новљана преселио се у Дробњак и заузео пространо земљиште које је обухватало предио од града Оногошта до ријеке Таре, на сјеверу, и од данашње границе с Пивом до села Граница и Милошевине у Горњој Морачи. У Дробњаку и данас живи традиција о томе које су породице поријеклом Новљани, а које су усељене међу њих. У наредном излагању биће обухваћене и обрађене породице за које се зна да су поријеклом од Новљана.
Порекло дробњачких презимена (кликни на линк):
А Аврамовић, Алексић, Андријашевић, Анђелић, Азарић, Андесилић, Аџивуковић, Аџић, Ашанин;
Б Бадњар, Бајовић, Бајчета, Балотић, Баљуша, Баранин, Барац, Батизија, Беговић, Бећировић, Бећковић, Бијелић, Благојевић, Богисављевић, Божовић, Бојат, Бојић, Бојковић, Бојовић, Брајовић, Булатовић, Булић;
В Васовић, Вемић, Веселић, Вилић, Вилотијевић, Влаховић, Војводић, Војиновић, Вујачић, Вујичић, Вуковић, Вуковић-Мотика, Вуксановић, Вуловић, Вућић, Вучинић;
Г Гаговић, Гашић, Гашовић, Гвозденовић, Гиљен, Глођаја, Гломазић, Глуваћ, Гогић, Годијељ, Голубовић, Гордијанић, Гргуревић, Гргуровић, Грдинић, Гркић, Гркојевић, Губић, Гузина, Гујић, Гушић;
Д Давидовић, Дајовић, Дакић, Дамјановић, Даниловић, Данчуловић, Дацић, Дедеић, Делић, Добриловић, Дракула-Дракуловић, Драшковић, Дринчић, Дробњак, Дробњаковић, Дубљевић, Дубурија, Дуловић, Дурковић;
Ђ Ђедовић, Ђерић, Ђикановић, Ђоковић, Ђукнић, Ђурђић, Ђуришић, Ђурковић, Ђуровић;
З Зарубица, Зејак, Зековић, Зеленовић, Златнопојасовић, Зорић, Зуковић;
И Илић, Истијановић;
Ј Јакић, Јанковић, Јањић, Јањушевић, Јауковић, Јакшић, Јевтић, Јегдић, Јекнић, Јелић, Јованић, Јововић, Јоксимовић, Јоловић, Јоцовић, Јошановић;
К Кавеџић, Калабић, Калпачина, Каљевић, Кандић, Капешић, Караџић, Касалица, Кекер, Кекић, Кешељевић, Китаљевић, Кнежевић, Ковачевић, Косорић, Костић, Котарац, Котарчевић, Котлица, Крејовић, Криваћевић, Крковић, Крсмановић, Крстић-Крстајић, Кршикапа, Кујунџић;
Л Лазаревић, Лазовић, Лалић, Лаловић, Ласица, Лаушевић, Лековић, Леовац, Лијешнић, Лопушина, Луковац, Лучић;
М Максимовић, Маловић, Мандић, Маринковић, Марић, Марковић, Мастиловић, Матељевић, Мацан, Машић, Мемедовић, Мештер, Мијатовић, Мијовић, Микић, Милашиновић, Милинковић, Миличић, Милошевић, Милутиновић, Миљић, Минић, Мињевић, Мирковић, Митровић, Мићовић, Мољевић, Мрдак, Мрдаковић, Мршовић, Мујовић, Мумин, Мучалица, Мушовић;
Н Недић, Ненезић, Никитовић, Никовић, Николић, Новаковић, Нововић, Новосел;
П Павићевић, Павловић, Пајовић, Палија, Паовић, Папић, Параушић, Паређина, Пашић, Пејановић, Пејовић, Пекић, Пековић, Перовић, Перошевић, Петковић, Петровић-Његош, Петрушић, Пешић, Пижурица, Пилетић, Пиповић, Пићурић, Пјешивац, Пјешчић, Полексић, Попадић, Поповић, Посука, Потпара, Пршић;
Р Радановић, Радивојевић, Радовановић, Радовић, Радоњић, Радошевић, Радуловић, Рајичевић, Ракетић, Раковић, Ракочевић, Раонић, Рашчанин, Ристић, Робовић, Ровчанин, Рогановић, Рондовић, Рончевић, Роћен, Рубежић, Ружић;
С Савић, Савовић, Саравеља, Сарић, Сератлић, Сердаревић-Симуновић, Симићевић, Славујевић, Смоловић, Срдановић, Станић, Станишић, Станковић, Стевановић, Стевовић, Стијеповић, Стожинић, Стојановић, Стрелица, Стриковић, Струњаш;
Т Таушан, Терзић, Тешовић, Тмушић, Тодоровић, Томчић, Требјешанин, Трепчани, Томић;
Ћ Ћатовић, Ћеранић, Ћетковић, Ћировић, Ћорић, Ћоровић, Ћосовић, Ћурић, Ћућиловић;
Ч Чарапић, Чворовић, Чечовић, Чичић, Чогурић, Чуровић;
Џ Џабасан, Џаковић, Џепина, Џувер, Џукић;
Ш Шамшал, Шаранац, Шаровић, Шаулић, Шећеровић, Шећковић, Шибалић, Шипчић, Шишовић, Шкулетић, Шљиванчанин, Шобић, Шоловић, Шпањевић, Штруц, Шунтић, Шућур, Шћепановић.
ИСЕЉЕНИ ДРОБЊАЦИ
Дробњаци су се исељавали свуда по простору бивше Југославије. Због тога, на крају овог прилога, објављујемо кратке приказе о породицама које су некад давно живеле у Дробњаку, а које су се данас разгранале по Србији, БиХ, Хрватској као и по другим деловима Црне Горе. Презимена су, ради лакшег прегледа, поређана по азбучном редоследу, а на основу вредне грађе коју су сабрали и обрадили Стојан Караџић и Вук Шибалић у књизи “Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло” из 1997. године.
А
АБАЗОВИЋИ на Гласинцу су поријеклом из дробњачког села Пошћења. СЛИЈЕПЧЕВИЋИ, СТАРОВИЋИ, ДАВИДОВИЋИ и ПОПОВИЋИ у гатачком селу Самобор поријеклом су од синова Марка Абазовића, који се тамо доселио крајем 16. вијека из дробњачког села Пошћења. Од њих су се разгранала друга братства, која су се иселила у разне крајеве, а овдје ће бити сва посебно обрађена на основу података којима се располаже.
АВРАМОВИЋИ су живјели у селу Алуги у Шаранцима, гдје се Милан Аврамовић, средином 19. вијека, доселио из села Бучја из Затарја. Из Алуге су се одселили 1945. године у Кулу, као колонисти. Сада од њих нико не живи у Шаранцима. Славе Никољдан.
АЛЕКСИЋИ у селу Бојати, на Пивској планини, поријеклом су од Алексића са Малинска из Ускока. Славе Ђурђевдан. Алексића има у селу Пашину Пољу у Шаранцима, гдје су браћа Ђорђије и Петар, преселили са Малинска послије Првог свјетског рата.
АМОВИЋИ су живјели у Мокром, одакле су се 1812. године одселили у Босну или Србију. Ђура и попа Марка одвео је као таоце 1806. године паша Скопљак и ту им се губи траг. Има мишљења да је братство Хамовићи из Херцеговине од њих. У Мокром постоји једна парцела која се зове „Гаће Амовића“.
АНДЕСИЛИЋИ у Савинцу у општини Бојник воде поријекло од Андесилића из Комарнице, одакле се 1889. године, доселио Ђурко са синовима: Мијушком, Милосавом, Радосавом и Томом. Њихово потомство је бројно тако да их данас има у Савинцу, Бојнику, Лесковцу, Београду, Словенији и другим мјестима. Славе Никољдан. Андесилића има и у Ивањици, гдје се Алекса Андесилић са породицом доселио из Комарнице. Његови потомци данас живе у Ивањици.
АНДРИЈАШЕВИЋИ на Вилусима и Грахову поријеклом су од Андријаша, сина кнеза Дракуле Мандића, из Дробњака из села Придворице, по коме су се и прозвали садашњим презименом. Послије очеве смрти Андријаш и Гојко се населе у селу Мокринама, код Херцег Новог, гдје Гојко и остане и од њега су тамошњи ГОЈКОВИЋИ, а Андријаш се пресели у Зупце, гдје је једно вријеме живио. Из Зубаца се Андријаш, са сином Ђуром, пресели на Грахово и Вилусе, а у Зупцима му остане један син, од кога су КУРАЈИЦЕ и ЛЕРИ. Ђуров син Вукашин био је у чети Баја Пивљанина, у којој је и погинуо приликом напада на Грдијевиће 1663. године. Андријашевића има одсељених у Херцеговину, Босну и Србију. Од њих су ГРАОВЦИ код Невесиња.
АНЂЕЛИЋИ у селу Слатини код Пријепоља поријеклом су из Шарана, одакле су се доселили 1922. године; славе Ђурђевдан. Анђелића има у Херцеговини, у Пољима код Мојковца, Колашину, пљеваљском крају и сви они воде поријекло и род су са шаранским Анђелићима. Има их у Србији у јадарском крају у селу Дворска, који воде поријекло од Ивана Анђелића. Он се прво настанио у Цикотама у Калучу. Иван се у ове крајеве доселио из Херцеговине од тамошњих Анђелића, који су род са шаранским Анђелићима.
АНТОНИЈЕВИЋИ у Орљају у Затарју потичу из Тепаца.
АПОСТОЛОВИЋИ у селу Зупче род су с Клицановићима у Читлуку, а поријеклом су из Дробњака. Славе Ђурђевдан.
АЏИВУКОВИЋИ у Фочи су од братства Туфегџића, који су огранак Балотића са Превиша. Садашње презиме добили су по неком свом претку Вуку који је ишао на ћабу, због чега га прозваше Аџија Вуко, а његове потомке Аџивуковићи. Од њих су МИЋИЋИ у Херцеговини. Славе Ђурђевдан.
АШАНИ у Томашеву воде поријекло од Ашана из Бара Сировачких.
Б
БАДЊАРИ и БАДЊАРЕВИЋИ у селима Дренце и Леце у Гајтану потичу од Бадњара из Подгоре, код Жабљака, одакле су се одселили у времену од 1892. до 1914. године. Бадњара има и у Слишану, гдје су се доселили браћа Милун и Максим; њихови су потомци доскора живјели у Слишану. Славе Никољдан.
БАИЉИ су некада давно живјели у Годијељима, и то много прије него што су се Годијељи доселили у ово село. Претпоставља се да су се негдје иселили, али се не зна гдје. Оставили су трага у називима „Баиљске озидине“, „Баиљско гробље“, „Баиљевина“ и „Баиљска земља“ у Грабовици и „Баиљски цијепац“ и „Баиљевина“ у Језерима.
БАКОВИЋИ су у Сировцу живјели до 1913. године, када су се иселили у Вранеш. У Сировац су се преселили крајем 18. вијека, из Горње Мораче, потомци Лазара Баковића, прослављеног јунака из народних пјесама. Њихова даљња старина је из Вранеша. У Сировцу топоним „Баковића под“ подсјећа да су они ту некада живјели.
БАЛИЋИ у Гајтану и селу Добри До поријеклом су са Струга, из Ускока, одакле се 1882. године доселио Јован Балић.
БАЉУШЕ на Гласинцу поријеклом су из Доње Бијеле, гдје су некад живјели. Данас са овим презименом у Дробњаку нико не живи.
БАРЦИ у селу Мрчићи, у Пљеваљској Буковици, у Пољима код Мојковца, у Затарју, Београду и другим мјестима по Србији, поријеклом су из Тушиње.
БАРТУЛЕ на Гласинцу поријеклом су из Тепаца. Славе Никољдан.
БАТИЗИЈЕ – БАТИЗИЋИ који су некад живјели на Малинску, поријеклом су од Батизића из Пошћенског краја, одакле су се одселили, али се не зна гдје.
БАТУРАНИ у селу Црној Гори, на Пивској планини, потичу од Бадњара из Тепаца.
БЕГОВИЋИ на Гласинцу поријеклом су из Бијеле; огранак су Вуловића из Бијеле.
БЕЋКОВИЋИ у Мијаковићима и Пљвевљима су од Бећковића са Алуге. Сада се овим презименом у Шаранцима нико не презива, већ су се сви иселили у поменуте крајеве. Славе Ђурђевдан.
БИЈЕЛИЋИ у Топлици су од Бијелића из Сировца.
БЈЕЛИЦЕ су живјели у селима Ускоцима, код Жабљака, гдје су се доселили крајем 19. вијека, из племена Бјелица. Из Ускока су се одселили у Пљевља. Назив „Бјеличка ограда“ у Ускоцима подсјећа на њих. Славе зимски Јовањдан.
БОГИСАВЉЕВИЋИ су живјели у селу Зукви, у Дробњаку, одакле су се, почетком 18. вијека, одселили у Куче, гдје су се презивали Дробњаци.
БОГИЋЕВИЋИ у околини Лознице потичу од Богића Милутиновића, који се веома давно одселио из дробњачког села Комарнице. Од ових Богићевића је чувени јунак и војвода из Првог српског устанка Анта Богићевић. Сада се овим презименом у Дробњаку нико не презива већ су се разгранали на Вуковиће – Мотике и Никитовиће, од којих су Кавеџићи.
БОЖАНИЋИ су живјели некада у Дробњаку, вјероватно на Слатини, што се да закључити по називу „Божанића брдо“ на Ивици, која припада Слатини. Иселили су се некуда, али се не зна гдје.
БОЈАТИ на Пивској планини поријеклом су од Боја Јауковића, који је из Придворице побјегао због крви и настанио се код кнеза Кнежевића. Овај га ожени и да му дио свог имања, гдје се стално настани. Његови потомци се по њему прозваше Бојати, исто као село у коме живе. Славе Ђурђевдан.
БОЈКОВИЋИ у селу Вишњеву, у Горњем Грбљу, потичу од Бојка, сина кнеза Дракуле Мандића, који се одселио у Грбаљ, гдје се његови потомци по њему прозваше Бојковићи. Славе Велику Госпојину.
БОЈОВИЋИ у Слишану су поријеклом од Бојовића из Шарана, одакле је послије Првог свјетског рата доселио Божо Николин; ту се оженио и имао синове Бранка и Везимира. Никола је радио у општини као дјеловођа. Око 1960. године преселио се у Лесковац гдје је живио све до своје смрти. Његови потомци сада живе у Крагујевцу и Београду; славе Ђурђевдан. Бојовића има у селима Слатини и Заступ, код Пријепоља, који потичу из Шаранаца; славе Ђурђевдан.
БОРИЛОВИЋИ су према предању, што се види из једне народне пјесме, живјели у Дробњаку у првој половини 17. вијека. Шта је са њима било, не зна се.
БОШКОВИЋИ и ИВАНОВИЋИ у селу Тврдићи у пожешком крају потичу из Дробњака.
БРАЈКОВИЋИ су некада живјели у Дробњаку, у селу Брајковачи, у Шаранцима, која је по њима и добила име. Одселили су се у Пренћане на десној обали Таре, под притиском бројнијих и надмоћнијих Шаранаца, након њиховог усељења на ове просторе.
БУЈИШИЋИ су живјели једно вријеме у Милошевићима, у Дробњаку, гдје се Вукале Радосављев Бујишић 1910. године, доселио из Вруље из пљеваљској краја. Сад од њих нико не живи у Дробњаку. Славили су Ђурђевдан.
В
ВАРЕЗИЋИ су некада живјели у Жабљаку, мјесту које се тада по њима звало „Варезина Вода“. Ту су се, према предању, доселили са Његуша. Држали су доста коза и оваца и млијеко- варенику на том мјесту варили, по чему се то мјесто и извор назва Варезина Вода, а они Варезићи. И одавде су се раселили – једни пођу у село Смријечно, у Жупи пивској, а други у Врбу и Чемерно, у гатачком крају, гдје се прозову СУПИЋИ. Варезићи у Пиви и Супићи у Херцеговини славе Никољдан.
ВАСОВИЋИ у Савинцу воде поријекло од Гвозденовића из Доње Бијеле, одакле се Јован Васовић са сином Милисавом доселио 1889. године. Милисав је имао сина Богосава, а Богосав је имао три сина. Владимира, Јована и Миодрага. Њихови потомци живе у Савинцу и Београду. Славе Никољдан.
ВАСОВИЋИ у Горњим Пољима поријеклом су из Тушиње и род су с Ђуришићима и Вукојевићима; славе Ђурђевдан.
ВЕМИЋИ на Гласинцу поријеклом су од Вемића из Доње Буковице.
ВЕМИЋИ у Потпећу код Пљеваља поријеклом су од Вемића из Доње Буковице.
ВЕСЕЛИЋИ су живјели у Тушињи, одакле су се преселили у Селац, код манастира Довоље, на десној обали Таре. Разгранали су се на ЈАЊУШЕ и АДАМОВИЋЕ. Јањуши се одселе у Бабине код Пријепоља, а Адамовићи у Грнчарево код Бијелог Поља. Од Веселића су ШАБОВИЋИ, који су некад живјели у Потпећу, одакле су се послије 1878. године одселили у Никшић.
ВЕЧЕРОВИЋИ су живјели на Превишу, у крају који се зове Камењаче Кујунџића, одакле су се негдје одселили. На Ивици, изнад Превиша, налази се „Вечеровића њива“, која подсјећа на њих.
ВИДОЈЕВИЋИ у Савинцу су, по предању, од Видојевића из околине Жабљака, а у сродству су са Дедеићима. У Савинац се доселио Крсто Видојевић са мајком Вемијом. Крсто није имао Дјеце. Славили су Ђурђевдан.
ВИЛИЋИ су, претпоставља се на основу топонима, живјели некада у Језерима. У Затарју постоји село које се зове Вилићи, па се претпоставља да су се Вилићи из Језера ту доселили, или обрнуто. Тим презименом се нико не презива ни у том селу ни у Језерима. У селу Подгори код Жабљака постоји бунар који се зове „Вилића бунар“, који подсјећа на њих.
ВИЛОТИЈЕВИЋИ у селу Рожанство, у златиборском крају, поријеклом су од Вилотијевића са Дужи.
ВИСКОВИЋИ су братство за које се претпоставља да је некада живјело на Пошћењу, што се види по топонимима „Висковина“ и у Пошћенском крају „Висковића гај“.
ВЛАХОВЉАЦИ у пљеваљском крају су поријеклом од Златнопојасовића из Дробњака. Они су муслимани. У ислам су прешли око 1700. године.
ВОЈВОДИЋИ у истоименом селу, које по њима доби име, на Пивској планини, поријеклом су Требјешани из Ускока.
ВОЈИНОВИЋИ су живјели негдје на Малинску или у његовој околини. Ово се да закључити из једног записа из 1695. године, из кога се види да је Петар Војиновић, са својом браћом, продао земљу манастиру Подмалинско.
ВРАНИЋИ у селу Жеичну на Пивској планини поријеклом су од Савовића из Комарнице.
ВУЈАШЕВИЋИ су некада давно живјели у Годијељима и то много прије досељења Годијеља. Иселили су. се, али се не зна гдје. Оставили су трага у називу „Вујашевића озидине“.
ВУЈОВИЋИ су једно вријеме живјели у Мотичком Гају, код Жабљака, гдје се око 1895. године доселио Никола Вујовић са Чева. Сада нико од ове породице не живи у Мотичком Гају, већ су 1945. године колонизовани у Кулу, у Бачкој. Славили су Аранђеловдан, а прислуживали Илиндан.
ВУКОВИЋИ су једно вријеме живјели на Малинску, гдје се Стеван из Гацка доселио и једно вријеме живио на манастирској земљи. Сада од њих нико не живи у Ускоцима. Славили су Архиђакона Стевана.
ВУКОВИЋИ у селу Мрчковина воде поријекло од Вуковића из Шаранаца, одакле су се доселили 1924. године; славе Лучиндан. И Вуковићи у Пренћанима, у Затарју, поријеклом су из Шаранаца.
ВУКОВИЋИ су живјели на Међужваљу, гдје се у првој половини 19. вијека доселио Обрад Вуковић са породицом, на земљу коју им је црногорски суверен додијелио као свом поданику. Негдје око 1910. године његов син Милета се са породицом одсели у Гајтан у општини Медвеђа. Имао је сина Бора који је погинуо 30. августа 1944. године, као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде. Вуковићи су у току Првог свјетског рата страдали од Бугара. Сада нико од њих не живи у Гајтану, већ су 1945. године колонизовани у Војводину.
ВУКОЈЕВИЋИ у Стричини и у Пољима код Мојковца поријеклом су од Вукојевића из Тушиње. Род су са Ђуришићима; славе Ђурђевдан.
ВУЛОВИЋИ у Подрињу и у селу Добротићу, у топличком крају, поријеклом су из Бијеле. Има Вуловића у селу Тушиће, у Ибарском Колашину, који не знају своје поријекло. Може се претпоставити да су се доселили из Бијеле, али не славе исту крсну славу. Можда су је промијенили из неких оправданих разлога. Сада славе Лучиндан.
ВУЧИНИЋИ су некада живјели у Доњој Бијелој, одакле су се одселили у село Орах код Билеће. Њихови су се потомци из Ораха одселили у Невесиње и Сарајево. Посљедњи Вучинић из Бијеле се одселио у околину Пљеваља. Од њих се једна породица одселила у околину Даниловграда.
Г
ГАШОВИЋИ у Србији су од Гашовића из Тушиње, иначе су старином од Церовића.
ГВОЗДЕНИ у селу Заграђу у Пиви су поријеклом из Дробњака, из села Тепаца, одакле су се средином 19. вијека одселили. Славе Ђурђевдан.
ГЛОЂАЈЕ у Фочи су поријеклом од Глођаја, који су некада живјели у Пољу Радовића у Бијелој.
ГЛУВАЋИ у Чајничу су поријеклом из Грабовице. Род су с Јанковићима, а оба братства су огранак Добриловића из Комарнице.
ГОВЕДАРИЦЕ су једно вријеме живјели на Малинску, а поријеклом су из Миољача код Гацка, одакле се Коста, као ускок, преселио у село Зукву у Пиви. Из Зукве он око 1853. године пређе са синовима: Савом, Милошем и Симом на Малинско и насели се на манастирској земљи. Сада од њих нико не живи на Малинску. Славили су Никољдан.
ГОГИЋИ у селу Каленић у пожешком крају су поријеклом из Језера.
ГОГИЋИ у Гајтану воде поријекло из Дробњака, одакле су се браћа Владимир и Раде са синовима Иваном и Миланом одселили 1900. године.
ГРАДИСАВЉЕВИЋИ су веома давно живјели у Дробњаку, а онда су нестали. Да ли су се иселили или изумрли, не зна се. У Мотичком Гају постоји топоним “Градисављевићи”, на основу чега се може закључити да су живјели у Комарници.
ГРБОБИЋИ у Гајтану у општини Медвеђа поријеклом су са Пошћења, одкле се Радосав Грбовић са синовима: Димитријем, Видојем, Митром, Радојем и Владимиром и синовцем Новаком доселио 1882. године. У ратовима 1912-1918. године активно су учествовали и у њима су се истакли као велики јунаци. Новак је био носилац Обилића медаље и Карађорђеве звезде, Радоје – Обилића медаље, а Владимир – Карађорђеве звезде. У овим ратовима су погинули: Новак, Видоје, Радоје и Митар. Њихови потомци сада живе у Гајтану, Лесковцу, Смедереву, Барајеву, а има их и у иностранству.
Грбовића има и у Савинцу, у општини Бојник, гдје се доселио са Пошћења Милић-Миле Грбовић са сином Милојем 1889. године. Након годину дана код Мила се из Лесковца досели његов старији син Савић, који се у Лесковац доселио с породиом 1879, године. У Лесковцу му породица помре од неке болести, па се Савић у Савинцу поново ожени и добије сина Мирка, који је погинуо у Првом свјетском рату. Након угушења топличког устанка 1917. године Бугари су убили Савића и Милоја Грбовића, а куће им спалили. Од Савића није остало мушких потомака, а од Милоја су остали Милован и Велимир. Данас њихови потомци живе у Савинцу, Лесковцу, Параћину, Трстенику, Београду и Косову. Славе Савиндан.
Грбовића има у Ужицу, гдје су се у различито вријеме доселили са Пошћења. Има их и у Бабинама и Забрдним Тоцима код Пријепоља, Дрмановићима код Нове Вароши, у Чајетини, у Зарубицама и Попарама код Ваљева, у Маочу, Црљеници и Глисници код Пљеваља. Сви су поријеклом са Пошћења из Дробњака, одакле су прво дошли као велика задруга у Тичије Поље, одакле су се раселили у поменута мјеста.
ГРДАНОВИЋИ у Босни поријеклом су од Вукмировића са Дужи. Презиме су добили по Грдану Вукмировићу, који се одселио са Дужи.
ГРГУРЕВИЋИ су огранак Златнопојасовића. Презиме су добили по Гргуру. Сада се нико у Дробњаку не презива овим презименом него су се разгранали на Шљиванчане, Змајевиће и Кекере.
ГРКИЋИ су огранак Златнопојасовића, који су се из села Загуња иселили у другој половини 18. вијека на Гласинац, у романијском крају. Славили су Ђурђевдан, а прислуживали Малу Госпојину.
ГРКОЈЕВИЋИ су огранак Лазаревића са Превиша. Не зна се кад су се од њих одвојили, нити када су се одселили. „Гркојевића зидине“ на Превишу подсјећају на њих.
ГРУБАЧИ у Црквичком Пољу, на Пивској планини, старином су из Дробњака, по некима из Тушиње, и да су род Церовићима.
ГРУБАЧИ у селу Дренце су поријеклом из Ускока, одакле се 1880. године доселио Марко Грубач.
ГРУЈИЧИЋИ су живјели на Кршу, у Шаранцима. Мило Грујичић је дошао из Фоче, око 1875. године, као бећар. Оженио се од братства Абазовића, из Пошћенског Краја. Имао је синове: Михајила, Димитрија и Влада. Владо је као затвореник у Аустроугарској умро 1917. године; Димитрије је отишао на рад у Америку, а Михајило се преселио у Никшић. Михајило је имао два сина Мила и Ђорђија-Бата. Мило је погинуо у НОР-у, као припадник НОВ-а Југославије, не оставивши потомства. Ђорђије- Бато био је истакнути друштвено-политички радник, налазио се на одговорним дужностима у општини, Републици и Федерацији. Био је на дужности предсједника општине Никшић.
ГУБЕРИНЕ у Србији казују да су поријеклом од Шљиванчана из Дробњака. Од овог братства је познати адвокат Вељко Губерина.
ГУСКЕ су биле поријеклом од Крича, који су живјели на овим просторима прије досељења Ловљана-Дробњака, па су их Дробњаци протјерали с ових простора на десну обалу ријеке Таре. У Селини „Гускина долина“ подсјећа да су они живјели на овим просторима. Посљедњи од ове породице био је Јевто Гуска, који је живио на Слатини и ту умро 1875. године.
ГУТИЋИ у Мојковцу поријеклом су’ од Струњаша из Тимара.
Д
ДАБОВИЋИ у Босни су поријеклом од Старовића из Самобора.
ДАЈОВИЋИ су некада живјели у Тушињи, одакле су се одселили – неки у Србију, а неки у Глисницу код Пљеваља; један се досели у село Подгору код Жабљака. Има их у Никшићу и Београду. Од ових Дајовића је Војин Дајовић, наш познати математичар са Београдског универзитета који је рођен у Никшићу.
ДАНИЛОВИЋИ су једно вријеме живјели у Шавнику, гдје се Игњат око 1882. године доселио из Фоче, као устаник из Херцеговачког устанка. Сада нико од њих не живи у Шавнику. Нијесу у сродству с Даниловићима из околине Жабљака. Славили су Игњатијевдан.
ДЕДИЋИ у Србији воде поријекло од Дедеића са Његовуђе из Шарана. Они су насељењем у нову средину скратили своје презиме изостављајући слово „е“. Дедеића има у Маочу и они воде поријекло са Његовуђе.
ДЕЈАНОВИЋИ су некада давно живјели на Пошћењу, што се види по називу „Дејановина”. Посљедњи од овог братства, Лазо, некуд се одселио, али се не зна гдје.
ДЕЛИЋИ у Прошћењу у околини Мојковца су од Делића из придворичког засеока Скок, одакле су се одселили због заваде с Параушићима. Касније се неки од њих врате и населе у Комарници, гдје и данас живе. Славе Аранђеловдан, а прислужују Ђурђевдан.
ДЕСПИЋИ у Крупњу у Рађевини потичу из околине Сарајева, а даљња старина им је из Дробњака.
ДИВЉАНИ под Јахорином, у Босни, потичу од Караџића из Петњице.
ДОБРИЈЕВИЋИ су некада живјели у Доњој Бијелој. По њима један крај у Бијелој носи име “Добријевићи”.
ДОБРИЛОВИЋИ на Гласинцу воде поријекло из Комарнице, одакле су се, крајем 18. вијека, одселили на Гласинац. Овим презименом у Дробњаку се нико не презива, већ су од њих братства Шоровићи, у Комарници и Вирку, и Јанковићи, у Грабовици и у Јаворју на Језерима.
ДОДЕРИ су живјели једно вријеме на Малинску, гдје је из. села Жањевице, код Гацка, 1853. године ускочио Станоје Додер и настанио се на манастирској земљи. Имао је синове Анта, Стевана и Стојана. Сада од овог братства нико не живи у Ускоцима.
ДОКИЋИ у Мостару воде поријекло од Давидовића из Самобора.
ДРИНЧИЋИ који живе у Србији поријеклом су од Дринчића из Рудог Поља, одакле су се одселили у другој половини 18. вијека. Од њих је био чувен Милић Дринчић, јунак Првог српског устанка, који је погинуо у борби с Турцима на Дубљу 1815. године. Једна од породица Дринчић одселила се са Рудог Поља у Потприсоје, у Пиву, на купљену земљу. Исељени Дринчићи су славили Аранђеловдан.
ДРИНЧИЋИ у селу Потприсоје, у Пиви, поријеклом су од Дринчића из Рудог Поља, одакле су се одселили на купљену земљу. Поријекло им је од Јововића из Тепаца.
ДРОБЊАЦИ и ДРОБЊАКОВИЋИ у Габели, више Рисна и у Рисну, поријеклом су из Дробњака. Не зна се од којих дробњачких братстава потичу, али се зна да су се тамо одселили 1687. године и да су презиме Дробњак и Дробњаковић добили од тамошњег становништва; ови су их тако називали по мјесту одакле су се доселили. Славе Ђурђевдан, а прислужују Аранђеловдан.
ДРОБЊАКОВИЋИ у селу Буаре код Ужица воде поријекло од Стијеповића из Комарнице.
ДРОБЊАЦИ у Бијелом Пољу у насељу Никољац воде поријекло од Церовића из Тушиње, одакле су се три брата, послије погибије Смаил-аге Ченгића 1840. године иселила преко Таре и населила се у околини Бијелог Поља у селу Влах на десној обали Лима. Један од браће је био поп, а један страствени ловац. Пас овог ловца једног дана оњуши овце њиховог комшије Турчина, а како је постојало вјеровање да ће ако пас оњуши овцу која се још није ојагњила, овца побацити мртво јагње, Турчин љут дође у кућу код браће и на мјесту убије ловца. Његова браћа тада убише Турчина, због чега мораше да бјеже из Влаха. Један пође низ Лим и од њега су Дробњаци у Пријепољу, Ужицама и Чачку. Ови у Чачку се сада презивају Дробњаковићи. Други брат побјеже у село Попчиће код Бијелог Поља. Имао је сина Вукашина, човјека изузетно јаког и силног, који је био воденичар. Турци су га на све могуће начине вребали не би ли га убили и тиме осветили свога братственика, пошто је Вукашин био млинар, Турци искористе прилику те га на превару отрују. Вукашинови потомци из Попчића сиђу у Бијело Поље и населе се у Никољцу, гдје и данас живе његови потомци. Они славе Ђурђевдан. Ове податке ми је дао Милоје Вуков Дробњак, уредник ТВ Црне Горе. Дробњака има у Пријелозима, Радулићима, Затону и другим селима бјелопољског краја.
ДРОБЊАЦИ у селу Бабинама код Пријепоља поријеклом су од Томића са Превиша, који добише презиме по мјесту одакле су се доселили. Славе Ђурђевдан, а прислужују Светог Николу, док су неки од исељених Томића узели за славу Светог Николу, а за прислугу Светог Ђорђија.
ДРОБЊАЦИ у Потковачу, у пљеваљском крају, поријеклом су од Башовића са Пошћења, одакле су око 1822. године побјегли због крви, убивши неког свог комшију. Памте унука од оног свог претка који се доселио – Милована. Имао је синове: Новицу, Сава и Марка.
ДРОБЊАЦИ у селу Бучју код Прибоја су од Србљановића из села Зукве у Дробњаку.
ДРОБЊАЦИ у Вранешу потичу од Кандића са Слатине.
ДРОБЊАЦИ у селу Глумач у пожешком крају поријеклом су из Дробњака. У овом селу живи породица Каљевић, па се претпоставља да су поријеклом из Тепаца.
ДРОБЊАЦИ у селу Пискаље, у топличком крају, поријеклом су из Дробњака, али се не зна од кога су братства. Овдје су се доселили из Сјенице, а у Сјеницу из Дробњака.
ДРОБЊАЦИ у брњачком селу Пресјека, у Ибарском Колашину, поријеклом су из Дробњака. Помињу неко село Трешњицу из кога су дошли. Њих има по селима Ибарског Колашина. Славе Ђурђевдан.
ДРОБЊАЦИ у селу Резала, у Ибарском Колашину, поријеклом су из Дробњака. Прво су се населили у селу Вељи Бријег, одакле су прешли у Резала. Славе Ђурђевдан.
ДРОБЊАЦИ у селу Вељи Бријег, у Ибарском Колашину, поријеклом су из Дробњака. Прво су се населили у селу Пресјеци, па прешли у Доброшевину, а одатле у село Вељи Бријег. Славе Ђурђевдан.
ДРОБЊАЦИ – КЛИЦАНОВИЋИ у засеоку Велико Штуоце, поред Ибра поријеклом су Дробњаци. Ту су дошли из Вељег Бријега. Славе Ђурђевдан.
ДРОБЊАЦИ у селу Добри Дуб, поред Ситнице на Косову, поријеклом су из Дробњака.
ДРОБЊАЦИ у селу Доња Беашица, у топличком крају, воде поријекло од братства Караџића, који су се прво населили у Сјеници, гдје су добили презиме Дробњаци. У Доњу Беашицу су се доселили 1878. године.
ДРОБЊАЦИ у селу Равне код Коловрата у пријепољском крају, поријеклом су од Шибалића са Питомина. Славе зимски Јовањдан.
ДУЈОВИЋИ су поријеклом од одиве Церовића, код којих су једно вријеме живјели и то око 1800. године. Из Тушиње пређу у Сировац. Они су се иселили и сад од ове породице нико не живи у Дробњаку. Никола Дујовић је погинуо на Мојковцу 7. јануара 1916. године.
ДУМАЊИЋИ, КОСТИЋИ, МИЛИНКОВИЋИ и ПОПОВИЋИ у Бијелој Реци у златиборском крају, поријеклом су из Дробњака.
Ђ
ЂЕДОВИЋИ су некада живјели у Сировцу, одакле су се одселили, почетком 20. вијека, незнано куда. У Сировац се доселио, у првој половини 19. вијека, Петар Ђедовић из Горње Мораче, прво на Луково код Никшића, гдје је остао кратко, а одатле пређе у Сировац.
ЂЕНИЋИ, ИЛИЋИ и ПЕРИШИЋИ у селу Негбину, у златиборском крају, поријеклом су из Дробњака.
ЂЕРИЋИ су живјели у селу Загуљу, одакле су се иселили у 18. вијеку у источну Босну и западну Србију.
ЂЕРКОВИЋИ у Буковици код Пљеваља су од Ђерковића из села Ускока код Жабљака. Има их у Бачком Добром Пољу, гдје су колонизовани 1945. године; има их и у другим мјестима наше земље.
ЂОНОВИЋИ у Средњој Добрињи су поријеклом из Језера.
ЂУКИЋИ који су до недавно живјели у Црквичком Пољу поријеклом су од Абазовића са Пошћења. Презиме су добили по Ђуки, удовици Петра Абазовића.
ЂУРИЋИ у селу Јежевици на обронцима Маљена су из Заовина, а ту су дошли из Дробњака, одакле је дошао Ђуро Караџић из села Петњице и по њему његови потомци узеше презиме; има их и у селу Каленић, гдје су прешли из Заовина.
ЂУРИЋИ у Заовинама код Бајине Баште су од Караџића из Петњице.
ЂУРИШИЋИ у Врбици код Пљеваља поријеклом су од Ђуришића из Боана.
ЂУРОВИЋИ (ЏАРИЋИ) живјели су некад у Шавнику, а поријекло им је из Заграда, из Никшиће жупе, одакле се, средином 18. вијека, Илија доселио прво у Тимар, одакле је након тридесетак година, прешао с породицом у Шавник. Неки од њих се одселе у Никшић, а неки у пљеваљски крај, гдје се презивају Џарићи.
ЂУРОВИЋИ су једно вријеме боравили у Шавнику. Поријекло им је од Ђуровића из села Сретње из Бјелопавлића, одакле је дошао поп Лука у Шавник, гдје је једно вријеме радио као учитељ. Сада од њих нико не живи у Шавнику.
ЕЛЕЗОВИЋИ у Липову код Колашина и у Србији поријеклом су из дробњачког села Пошћења, одакле су се, како наводи Рајко Раосављевић у свом дјелу Морача, Ровца и Колашин, као мало братство око 1840. године морали иселити у Доњу Морачу, због турског зулума, када су се Турци светили дробњачком становништву послије погибије Смаил-аге Ченгића 1840. године. Из Мораче су се иселили у Липово.
Е
ЕРАКОВИЋИ су некада давно живјели на Пошћењу, што се да видјети по топониму „Ераковићи‘. Да су род са Ераковићима из Бањана, не зна се.
Ж
ЖИЖИЋИ у Пољима код Мојковца и у Томашеву код Бијелог Поља поријеклом су из Дробњака. Има их и у општини Бојник у селу Савинцу, гдје се са Струга 1889. године доселио Драгоје са синовима: Зеленом, Милијом, Милованом и Миладином (Миладин је погинуо у Првом свјетском рату), а од Милована је остао син Јован. Милија Драгојев је имао десет синова. Сада од Жижића нико не живи у Саинцу већ су се раселили и има их у Српском Милетићу, Лесковцу, Крагујевцу, Београду и иностранству. У село Зоровац у Пустој Реци доселили су 1904. године браћа Бећко и Милосав из Дробњака, гдје њихови потомци и сада живе. У село Нова Топола код Лебана дошли су 1922. године браћа Бајо и Лука с породицама. Бајо је имао пет синова. Милана, Блажа, Благоту, Миливоја и Рајка. Њихови потомци живе у Новој Тополи, Лесковцу и Београду. Сви исељени Жижићи у Србији славе Аранђеловдан.
ЖУГИЋИ у Крњој Јели су од Жугића са Мљетичка, одакле се 1854. године одселио Арсеније Лазарев. Има их и у Гајтану гдје се 1882. године доселио Милосав с породицом са Мљетичка. Код њих се 1889. године доселише Мирко, Цвјетко, Станиша и Вукашин, а 1905. године код њих се из Новаковића досели Петар Жугић. Жугића има и у Савинцу гдје се доселила Анђа, Милинкова удовица, 1889. године, са синовима Гаврилом, Радом, Арсенијем и Маринком, а њихови потомци сада живе у Лесковцу, Београду, Новом Саду, а има их и у Америци. Има их и у Пљевљима, гдје се 1919. године доселио Симеун Жугић из Новаковића; има их и у ужичком крају и другим мјестима Србије, гдје су одлазили најчешће ради запослења. Жугића има и у Бачком Добром Пољу, гдје су се 1945. године колонизовали. Сви славе Никољдан.
ЖУНИЋИ у Високом код Ужица су од Пушеља с Пошћења.
ЖИВАНОВИЋИ у Јеринићима, Жеичну и Шарићима на Пивској планини потичу од Живка Церовића који се на Пивску планину доселио из Тушиње. Од њих су ЛИКИЋИ и ГАШОВИЋИ у Црквичком Пољу. Има их одсељених у Босну – ЋЕТКОВИЋИ, МИЛУТИНОВИЋИ и МИЛАНОВИЋИ.
З
ЗАЈОВИЋИ су живјели у селу Загуљ, одакле су се, средином 19. вијека, некуд одселили.
ЗАРУБИЦЕ у Јабланици, Чачку и у Затарју поријеклом су од Зарубица са Превиша и Годијеља. Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан.
ЗЕЈАЦИ у селу Леце код Гајтана поријеклом су из Шаранаца, одакле се 1879. године доселио Милан, а за десетак година – 1888. године, код њега се досели и Сава Зејак. Зејака има у селу Дренце, гдје су се 1881. године доселили Добрица и Новица Зејаци из Шаранаца.
ЗЕЛЕНОВИЋИ у Миољачама код Гацка воде поријекло од Зелена Церовића из Тушиње, који се, средином 17. вијека, одселио у Автовац, а одатле прешао у Миољаче.
ЗЕЧЕВИ су некад живјели на Слатини, што се види из назива „Зечке баре“, „Зечке пољане“. Иселили су се у Босну и у села Засаду и Подгору, у Затарју.
ЗЕЧЕВИЋИ у Драглици поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили око 1832. године.
ЗИНДОВИЋИ у Пољима код Мојковца су огранак братства Вукмировића са Дужи.
ЗМАЈЕВИЋИ у селу Рубежи, код Никшића, у околини Ужица и код Пљеваља од Змајевића су из села Шљиванска, из Шаранаца. Сада се у Дробњаку овим презименом нико не презива.
ЗОРАНОВИЋИ су живјели на Дубровску до друге половине 16. вијека, када се посљедњи од њих – Марко одселио за Босну, на Гласинац.
ЗОРИЋИ у Затарју, Србији и Босни су од Зорића из Бијеле, који су огранак Вуловића.
ЗУКОВИЋИ на Глибаћима и Пљевљима су од Зуковића из Алуге.
И
ИВАНОВИЋИ у Шавнику су поријеклом од Пљеваља, одакле је Ристо Ивановић око 1870. године дошао у Шавник, гдје је радио као ковач. Саво Лукин је погинуо на Пљевљима 1. децембра 1941. године. Сада од њих нема никог у Дробњаку.
ИВАНОВИЋИ у Кривој Реци, у златиборском крају, воде поријекло из Дробњака, одакле су се доселили у 17. или 18. вијеку.
ИВОВИНЕ су живјеле на Превишу, одакле их је нестало у 18. вијеку. Прича се да су посљедњег Ивовину Превишани каменовали због неке кривице.
ИКОВИЋИ су давно живјели у Дробњаку. Оставили су трага у топониму “Иковића бара”, у Мотичком Гају, на основу чега се може закључити да су живјели у Комарници.
ИЛИЋИ у Леденицама, више Рисна, поријеклом су од Илије, сина кнеза Дракуле Мандића, који се из дробњачког села Придворице доселио на Леденице, гдје његови потомци узеше презиме Илићи. Славе Ђурђевдан, а прислужују Трнову Петку.
Ј
ЈАЈИЋИ су живјели некада давно у Дробњаку. Претпоставља се да су живјели на Превишу, што се да видјети према топониму „Јаића долина“.
ЈАКОВЉЕВИЋИ су некада давно живјели на Превишу, на што подсјећају остаци њихове куле. Били су врло бројни и исељавали су се, али се не зна тачно гдје. Зна се да се посљедњи од њих, Ђоко, одселио у Метохију, у околину Призрена, одакле су се његови потомци одселили у подгорину Копаоника, гдје и сада живе. Славе Томиндан, а прислужују Прву недјељу по Ускрсу и Преображење.
ЈАКШИЋИ су једно вријеме живјели у Шавнику, гдје су се, око 1878. године, доселила три брата: Бошко, Ћиро и Никола, из Прошћења код Мојковца. Учествовали су у Херцеговачком устанку. Сада од њих нико не живи у Шавнику. Славили су Лучиндан.
ЈАНКОВИЋИ у Драглици у златиборском крају и у Ваљеву поријеклом су од Јанковића из села Црне Горе – Тепаца, одакле су се одселили почетком 19. вијека.
ЈАНКОВИЋИ и КОВАЧЕВИЋИ у селу Оклаце, у Ибарском Колашину, род су са Дробњацима из села Пресјеке. Славе Ђурђевдан.
ЈАНКОВИЋИ у селу Црној Гори на Пивској планини поријеклом су из Тепаца. По ријечима Стојана Јанковића, професора из села Црне Горе, у Тепца су се доселили из Комарнице, гдје су дошли из Бањана са осталим Новљанима када су насељавали Дробњак. Иначе, њихова даљња старина, према његовом казивању, потиче из Равних Котара код Задра, одакле се Јанко Јанковић, не могавши трпјети турски зулум и млетачко лукавство, иселио и преко Бањана и Комарнице стигао у Тепца. Јанко је имао три брата: Антонија, Јола и Марка. Након кратког боравка у Тепцима, Марко се одселио у Карановац, данашње Краљево; Антоније у Орље у пљеваљском крају, Јоле на своје катуне у Надгору и од њега су Јоловићи, а Јанко са синовима Будом и Жарком у село Црну Гору на Пивској планини. Будо је имао сина Николу, а Жарко Јована и Мирка. Никола Будов има Илију и Рада; Мирко Жарков се с породицом одселио у ужички крај, а његов брат Јован је погубљен врло млад од стране Турака и од њега нема потомства. Илија Николин има сина Милутина-Мила, а брат му Раде Лазара. Миле има три сина: Петра-Пека, Благоја и Обрада. Лазар има Новака, а Новак Риста. Петар-Пеко је учесник балканских и Првог свјетског рата, а након капитулације Црне Горе, прикључио се Комитском покрету до коначног ослобођења. Благоје и Обрад су, након Првог свјетског рата, завршили учитељску школу. Обрад је написао једну кратку монографију Острво слободе у којој је на сликовит начин описао поријекло и живот становника села Црне Горе. Потомци Јанковића данас живе у Црној Гори, Београду и Новом Саду. Славе Никољдан.
ЈАТАРЕ су живјеле врло давно на Грацу, одакле су се негдје одселили. Оставили су трага у називу ,Датарино кућиште“.
ЈЕВТИЋИ и МЛАДЕНОВИЋИ у Гајтану поријеклом су из Дробњака, одакле су се 1882. године доселили Јоксим Јевтић и Никола Младеновић.
ЈЕГДИЋИ у Пљевљима су од Јегдића са Превиша. Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан.
ЈЕЛИЋИ су братство које је некада живјело у Мокроме, што се види из назива „Јелића кућиште“.
ЈЕЛИЋИ у Гајтану у селу Добри До поријеклом су из Бара, одакле су се 1882. године доселили синови Вида Јелића.
ЈЕЛИЋИ у селу Орашје код Требиња казују да су поријеклом од братства Лаковића, које је некад живјело у Дробњаку, одакле су се иселили у Богојевић Село, а одатле прешли у Орашје. Не зна се да ли су у каквој вези с Лаковићима који су некада живјели на Малинску.
ЈЕФТАНОВИЋИ у Сарајеву воде поријекло од Поповића из Самобора.
ЈОВАНИЋИ у Никшићу су од Јованића из Бијеле.
ЈОВАНОВИЋИ у Новој Вароши су поријеклом од Алексића-Абазовића, и то од потомка војводе Станише Алексића – Јована, који се иселио из Пошћења у Нову Варош. Његови потомци по њему узеше презиме Јовановић. Од њих има одсељених у Босну.
ЈОВАНОВИЋИ, ТАНАСКОВИЋИ, ЈЕФТОВИЋИ и ВАСИЉЕВИЋИ у селу Горње Вараге, у Ибарском Колашину, поријеклом су из Дробњака. Сва четири ова братства потичу од три брата. Раније су становали на Косову, одакле су због крви побјегли у овај крај. Казују да су раније славили Ђурђевдан, па због крви промијенили крсну славу. Има их и на Јастрепцу.
ЈОВАШЕВИЋИ у Пљевљима поријеклом су из Тепаца, одакле се Јоваш Бадњар одселио и његови потомци по њему узму презиме Јовашевићи.
ЈОВИЋЕВИЋИ су некада давно живјели на Грацу. Оставили су трага у називу „Јовићевића пољана“. Не зна се гдје су се одселили.
ЈОВИЧИЋИ и ЈОВИЋИ у селу Кржави у Рађевини поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили у првој половини 18. вијека. Славе Никољдан. Јовичића има у Тршићу у јадарском крају и они су поријеклом из Дробњака. Славе Светог Алимпија.
ЈОВОВИЋИ воде поријекло од братства Златнопојасовића из дробњачког села Загуљ. Они су се иселили у Босну и Србију У 18. вијеку.
ЈОКСОВИЋИ у селу Здравичићи у пожешком крају поријеклом су из Дробњака.
ЈОЛОВИЋИ у селу Бабине, код Пријепоља, поријеклом су од Јоловића из Тепаца, одакле се доселио Вук Јоловић.
ЈОЦОВИЋИ су некада давно живјели у селу Дужи, одакле су се у 18. вијеку иселили, али се не зна гдје су отишли.
ЈОЦОВИЋИ у Маочу код Пљеваља су са Алуге код Жабљака, одакле су се двадесетих година 20. вијека одселили у Маоче. Нешто раније неки од њих су се преселили у село Тушињу и у село Границе у никшићком крају. Даљња старина им је из Вранеша. Славе Никољдан.
К
КАЛАБИЋИ у селу Здравчићима су дошли из Добраче, а у Добрачу су дошли из Дробњака из села Мокрог. Сада се у Дробњаку овим презименом нико не презива, већ су се разгранали на Полексиће, Китаљевиће, Радоњиће, Станковиће и Пилетиће.
КАЛУЂЕРОВИЋИ су некада давно живјели под овим презименом у Дробњаку, што се види из једног писма папи Клименту VIII, које су му послали изасланици пећког патријарха Јована, 1598. године којим га моле за помоћ ради ослобођења од Турака. У писму се помињу Дробњаци са војводом Иваном Калуђеровићем, који су спремни устати против Турака. Калуђеровића потомци у Дробњаку су Томићи, Сератлићи и Зарубице.
КАЉЕВИЋИ, ВЕМИЋИ и ЈОЛОВИЋИ у селу Дражетићи у пожешком крају поријеклом су из Дробњака.
КАЉЕВИЋИ у колубарском крају, у селу Струганику, дошли су из Старог Влаха и то три породице од којих су настали: Каљевићи, Марковићи, Мишићи, Пауновићи и Матијевићи, а у Стари Влах су се доселили из Тепаца. Каљевића има у селу Шљивовици, у златиборском крају, гдје су дошли из села Бабина код Пријепоља, а тамо су дошли из Тепаца 1832. године.
КАРАЏИЋИ у Тршићу код Лознице поријеклом су од Караџића из дробњачког села Петњице, одакле се доселио Јоксим, звани Бандула.
КАРАЏИЋИ у насељу Блаце, у топличком крају, дошли су из Рашке, а у Рашку су се доселили из дробњачког села Петњица. И Караџићи у Статовцу су поријеклом из Петњице. Караџићи – Петар, Мијат и Милош дошли су из Дробњака 1813. године у Рударе код Косовске Митровице, одакле су се раселили: Мијат у Стрмце; Милош у Ловац. Славе Ђурђевдан. Презиме Караџић промијенили су у АКСЕНТИЈЕВИЋЕ, ТЕОДОСИЈЕВИЋЕ, ЂОРЂЕВИЋЕ и ОРЛОВИЋЕ.
КАРОВИЋИ су живјели некада у селу Палеж код Жабљака, гдје је Јован Каровић као ускок побјегао из села Колојања, код Челебића, 1875. године. У Палежу је купио земљу од Поповића-Карамана, који су се одселили у село Кнежевиће на Пивску планину. Јован је у Палежу и умро, не оставивши потомства.
КАСАЛИЦЕ у Босни и Србији, гдје су се одселили 1812. године, па онда прешли у Румунију, затим у Врњачку Бању, гдје је одселио Раде са два сина, даље у селу Гајбуљи на Косову, гдје су се доселили из села Зупча из Ибарског Колашина, а тамо из Комарнице – поријеклом су из Дробњака.
КЕЉЕВИЋИ су некада давно живјели на Барама Сировачким, одакле су се некуд одселили. На Барама се један крај зове „Баре Кељевића“.
КEШЕЉЕВИЋИ на Грахову воде поријекло од Трифка Мандића из села Придворице, који се доселио на Грахово код Ђура Андријашева и населио под Кешељеву градину, по чему и добију презиме Кешељевићи. Кешељевића има одсељених у Херцеговину и Босну. Зна се да се Станко Кешељевић одселио у Високо, гдје и сада живе његови потомци. Славе Ђурђевдан, а прислужују Аранђеловдан.
КЛИНЦИ су некада живјели у селу Кршу, у Шаранцима, одакле су се одселили у Затарје. Оставили су трага у називу „Клинчев до“.
КЛИЦАНОВИЋИ – ПОПОВИЋИ у селу Читлуку поријеклом су из Дробњака. Род су са Дробњацима из села Пресјека. Од њих су Вучинићи у Доброшевини и Апостоловићи у Зупчу. Славе Ђурђевдан и Илиндан.
КЛИЦАНОВИЋИ – ВУЧИНИЋИ у селу Доброшевини, у Ибарском Колашину, поријеклом су Дробњаци. Славе Ђурђевдан.
КЉАЈИЋИ су некада живјели у Бијелој, у крају који се зове Добријевићи, одакле су се одселили преко Таре. „Кљајића поткутњица“ подсјећа да су ту некада живјели.
КНЕЖЕВИЋИ у селу Богданици су поријеклом из Дробњака, који су једно вријеме живјели у Чајетини и они су основали село Богданицу.
КНЕЖЕВИЋИ у селу Дренце код Гајтана поријеклом су од Кнежевића из Шаранаца, одакле се 1879. године доселио Вуксан Кнежевић. Три брата Вукосав, Ђорђије и Илија доселила су се 1888. године из Шаранада и населила се: Ђорђије у Сијерање, Илија у Секирачу, а Вукосав у Гајтан. И Кнежевићи у Пренћанима, Вашкову, Павину Пољу, Пљевљима и другим мјестима код Пљеваља поријеклом су од Кнежевића из Шаранаца.
КОВАЧЕВИЋИ у Горњем Лајковцу, у колубарском крају, воде поријекло из дробњачког села Дужи, одакле су се, крајем 16. вијека одселили. Има их по разним мјестима Србије. Ово братство је дало доста знаменитих људи, од којих ваља поменути Љуба Ковачевића, познатог историчара и академика.
КОВАЧЕВИЋИ на Гласинцу су од Ковачевића из Ковачке Долине, одакле се одселио Мина, с породицом.
КОВАЧИ су живјели веома давно на Превишу, одакле се посљедњи од њих некуда одселио у 18. вијеку.
КОВАЧИ су, према предању, некада давно живјели на Дубровску и то у вријеме када су и Балотићи живјели на Дубровску. Не зна се шта је са њима било.
КОЗЛИНЕ су, према предању живјели у Тушињи и то веома давно. Казује се да су били бројно и јако братство. 0 њима се не зна куда су се одселили. Славили су Ђурђевдан.
КОМНЕНИЋИ у Гајтану поријеклом су из Дробњака, одакле се 1889. године доселио Митар Комненић.
КОМПИРОВИЋИ у Зубином Потоку су поријеклом из Дробњака. Раније су се презивали Дробњаци и живјели су прво у Доброшевини, па у Пресјеци, одакле су прешли у Зубин Поток. Презиме Компировић добили су по једном њиховом претку, Милићу Дробњаку, који је трговао кромпиром. Он је први донио и засадио кромпир, па га назваше Компировић, а потомке су Компировићи. Славе Ђурђевдан,
КОЊОКРАДИ на Гласинцу, у селу Павличићима, поријеклом су из Пошћења, одакле се Сава одселио у првој половини 18. вијека. Славе Лазареву суботу.
КОСИЋИ су некада давно живјели у селу Палеж, код Жабљака, гдје су оставили трага у називу „Косића чечари“. Из Палежа су се одселили на Цетиње.
КОСОРИЋИ у селу Радићи код Горажда, Старој Гори код Рогатице, на Гласинцу и у Пљевљима потичу из села Косорића из Дробњака. Овим презименом се данас нико не презива у Дробњаку, већ су се разгранали на друга братства.
КОСТИЋИ су потомци Косте Кујунџића са Превиша, који су се доселили у Пљевља, одакле се један њихов потомак одсели у Београд, а један у Никшић.
КОТAРЦИ у селу Бакиониници су поријеклом из Дробњака; једно вријеме су живјели у Грачаници код Прибоја.
КОТАРЦИ и КОТАРЧЕВИЋИ из Ужичке Пожеге и Ваљева поријеклом су од Балотића са Превиша, одакле су се веома давно одселили. Разлог њиховог исељења није познат. У селу Превишу се познају остаци њихове куће.
КОЋЕЛЕ у Матаругама, код Пљеваља, потичу из Дробњака. Славе Ђурђевдан.
КРСМАНОВИЋИ у Челебићима, Ковачу, Мељаку, Буковици и Бурићима поријеклом су од Крсмановића са Слатине, одакле је Сава око 1780. године побјегао послије убиства неког Вујачића. Илија Живанов се са синовима Василијом и Милијом око 1875. године преселио код Мијатовића на Бобово, гдје је зимовао. Милија 1911. године побјеже из аустроугарске војске у Црну Гору, гдје се оженио, а након двије године вратио се на Бобово. Имао је синове: Милована, Тривуна и Влада. Милован се 1942. године преселно на Ковач. Крсмановића данас има у Челебићима, Ковачу, Бурићима, Мељаку и Буковици.
КРШИКАПЕ у Вранешу су поријеклом из Бара Сировачких, одакле су се око 1920. године одселили.
КУЈУНЏИЋИ су живјели некада на Дубровску, гдје су оставили трага у називима “Кујунџића пода” и “Кујунџића густијерна”. Вулина, посљедњи од њих, одселио се у Босну око 1800. године. Нијесу у сродству с Кујунџићима са Превиша.
КУКОЉИ су, према неким сазнањима, веома давно становали на Дубровску, одакле су се некуд одселили. Оставили су трага у називу „Кукољска поткутњица“.
КУСТУРИЋИ су некада живјели на Барама Сировачким Посљедњи од овог братства – Јоксим, некуд се одселио почетком 19. вијека. Оставили су трага у називу „Кустурића њиве“.
Л
ЛАЂЕВЦИ у Доњој Добрињи су такође поријеклом из Језера.
ЛАЗАРЕВИЋИ у околини Шапца поријеклом су од Лазаревића са Превиша. Од њих је био чувени јунак из Првог српског устанка – поп Лука Лазаревић. Лазаревићи из села Рогама код Подгорице казују да су од Лазаревића са Превиша.
ЛАЗОВИЋИ у Леденицама више Рисна потичу од Лаза, сина кнеза Дракула Мандића, који се ту доселио из дробњачког села Придворице. По Лазу Мандићу његови потомци узеше презиме Лазовић. Има их одсељених у Невесиње, Грахово, Никшић, Косово и друге крајеве. Славе Ђурђевдан, а прислужују Трнову Петку.
ЛАКЕТИЋИ су једно вријеме живјели на Превишу, гдје се Васо Лакетић почетком 20. вијека доселио из Затарја. На Превишу се оженио и настанио. Сада од њих нико не живи на Превишу. Славили су Лучиндан.
ЛАКОВИЋИ су некада живјели на Малинску, одакле су се одселили, али се не зна гдје.
ЛАЛИЋИ у Савинцу у општини Бојник потичу од Лалића са Кутње Њиве, одакле се 1889. године доселио Мијајло са синовима Јоком и Јаковом – који је погинуо у Првом свјетском рату. Од Јокових синова. Николе, Милорада и Илије су данашњи Лалићи који живе у Савинцу, Лесковцу, Трстенику, Крушевцу и Београду. Славе Петровдан. Лалића има на Брезнима у Пиви и на Лукову код Никшића, гдје су се одселили са Кутње Њиве.
ЛАЛИЋИ су некада давно живјели у селу Грабови, одакле су се иселили незнано куда. „Лалића њива“ подсјећа да су овдје некада живјели.
ЛАЛОВИЋИ у селу Црљеници код Пљеваља воде поријекло од Лаловића с Пошћења.
ЛАЛОВИЋИ у Ужицу су се 1830, године доселили из Тушиње.
ЛАЛОВИЋИ у селу Купинову, у топличком крају, поријеклом су из Дробњака.
ЛАОВИЋИ су некад живјели у Дробњаку, што се да видјети по топонимима као што су „Лаовића брдо“, код Жабљака, и у Шаранцима „Лаовића поље“. Зна се да је братство с овим презименом живјело у Затарју, одакле је нестало, оставивши само топоним „Лаовићи“.
ЛАСИЦЕ у Никшићу и у околини Пљеваља поријеклом су из Грабовице.
ЛАУДАНИ у селу Љутице и његовом засеоку доселили су се из Тепаца. Заселак који населише доби по њима име Лаудани, а сада се презивају НОВАКОВИЋИ, ЈЕЛИЋИ, ВУКОВИЋИ и КОСТИЋИ.
ЛАУШЕВИЋИ у Босни су од Лаушевића из Тепаца.
ЛЕКОВИЋИ у Вранешу некада су живјели у Горњој Бијелој, гдје су се, у другој половини 18. вијека, доселили из Кочана крај Никшића.
ЛЕКОЧЕВИЋИ су некада давно живјели у Скоку, гдје су оставили траг у називу „Лекочевића до“. Шта је са њима било, не зна се.
ЛЕЛОВИЋИ у селу Завинограђе поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили 1858. године. Славе Ђурђевдан.
ЛЕОВЦИ воде поријекло од братства Јауковића из села Придворице, одакле се један њихов братственик одселио и населио у Затарју, под Леовим брдом, под планином Љубишњом. По мјесту насељења добише презиме Леовци. Овај Јауковић који се доселио под Леово брдо имао је четири сина: Илију – одселио у Босну, Стевана – од кога су Стевановићи на Челебићима, и још двојицу којима не знају имена и од њих су сви Леовци који живе у Пљевљима, Брвеници, Крћама, Ужицу и Београду. Славе Јеремијевдан, коју су узели приликом досељења.
ЛЕЧИЋИ су некада живјели у Палежу код Жабљака. Поријекло им је из Челебића, од тамошњег братства Лечића. Из Челебића се у Дробњак доселио Крсто и служио једно вријеме у манастиру Подмалинско, одакле се преселио у Палеж, код рођака Савића, гдје се оженио и населио. Имао је два сина, Николу и Милана. Никола је 1945. године као колониста одселио у мјесто Сивац у Бачкој, а Милан живи у Фочи. Лечићи су имали надимак „Гачпари“. Данас од њих нико не живи у Палежу. Славили су Ђурђевдан.
ЛОНЦОВИЋИ у селу Црљеницама, код Пљеваља, воде поријекло из Дробњака. Славе зимски Јовањдан.
ЛОНЧАРИ су некада живјели на Жабљаку, гдје се Перко Лончар, као кројач, доселио из села Крћа, из пљеваљског краја, почетком 20. вијека. Његови су се потомци иселили у Пљевља послије 1945. године, тако да сада с овим презименом нико не живи у Жабљаку, Славили су Јовањдан зимски.
ЛУБИНИЋИ су живјели на Дубровску, одакле су се, у другој половини 18. вијека, некуд одселили.
ЛУЧИЋИ у Збрђу и у Калушићима код Пљеваља су од братства Јакића са Добрих Села.
ЛУЧИЋИ у селу Лијешће, код Рогатице, воде поријекло од братства Вућића из Бијеле, одакле се Лука Вућић одселио, па се његови потомци по њему прозваше Лучићи.
ЛУЧИЋИ су једно вријеме боравии у Шавнику, гдје се доселио Митар Лучић око 1873. године из Рисна, као трговац. Сада од његових потомака нико не живи у Шавнику, већ су се иселили.
ЛУЧИЋИ у Ужицу су од Пиња Кујунџића са Превиша.
М
МАНОЈЛОВИЋИ у Крупњу у Рађевини су поријеклом из Дробњака. Прво су живјели у селу Кржави; славе Лазареву суботу.
МАЛОВИЋИ на Гласинцу воде поријекло од Маловића са Дужи. Има их и у Савинцу у општини Бојник, гдје се 1889. године, доселио Мико Маловић са синовима: Јованом-Јолом, Неђељком, Лазарем и Вукоманом. Јоле Миков је имао четири сина: Драгутина, Благутина, Спасоја и Марка. Неђељко Миков има Светозара – умро млад и Миодрага – Драгића. Лазар Миков је имао три сина: Михаила, Душана и Миљана, а Вукоман има сина Ђока. Они су бројни, има их у Савинцу, Бојнику, Лесковцу, Београду и Америци. У Зоровац, у село у Пустој Реци, доселио се Микаило са сином Станком; од њих има једна породица.
МАЛОВИЋИ – приповиједа се да је некада на Дубровску живјела породица Маловић и да се давно негдје иселила. Оставила је трага у називуј „Маловића шљиве“. Ови Маловићи нијесу у сродству са Маловићима са Дужи.
МАЛОВИЋИ у околини Рогатице род су с Новоселима из Босаче и са Гласинца. Даљње им је поријеко од Лековића из Ђурђевића Таре. Славе Аранђеловдан.
МАРИНКОВИЋИ су некад живјели у Горњој Бијелој; не зна се шта је с њима било.
МАРИЋИ су некада живјели у Језерима, што се види по називу „Баре Марића“ у Језерима. У околини Пљеваља живи породица Марић за коју се претпоставља да има везе с Марићима који су некад живјели у Језерима.
МАРИЋИ на Гласинцу и његовој околини поријеклом су од Марића из Тепаца. Славе Ђурђевдан.
МАРИЋИ су некада давно живјели на Барама Сировачким. Не зна се шта је са њима било. Једно мјесто се зове „Марића главица“.
МАРИЧИЋИ у Рачи код Куршумлије су род Рајичевићима из Шарана.
МАРКОВИЋИ у селу Каленић су поријеклом из Језера из села Тепаца.
МАТИЈАШЕВИЋИ су једно вријеме живјели у Сировцу, гдје је, средином 19. вијека, из Вранеша, из Затарја, ускочио Васиљ са синовима Зеком, Арсенијем, Гаврилом и Малином. Из Сировца се преселе на Баре. Род су с Ашанима, а далека им је старина од племена Братоножића са Пелева Бријега. Божо и Ђорђије су учесници Мојковачке битке 7. јануара 1916. године, у којој је Божо погинуо, а Ђорђије рањен. У Комитском покрету 1916-1918. године су били Никола, који је погинуо код Никшића 1918. године и Милош који је умро од шпањолице 1918. године. Раније су славили Никољдан, а сада славе Аранђеловдан. Сада од њих нико не живи у Ускоцима.
МАТИЈАШЕВИЋИ су некада живјели у Дробњаку, што се види из једног документа из 1687. године, којим војвода Илија Балотић изјави пред генералним провидуром у Котору да је спреман да стотину дробњачких породица пресели на Грахово, од којих би формирао двије чете по сто бораца, и да ће једном он командовати, а другом кнез Јанко Матијашевић. Шта је било с овом породицом у Дробњаку, не зна се.
МАЦАНИ у околини Сребренице, Скопљу, Косову и Метохији, Глибаћима и Збјеву поријеклом су од Мацана са Питомина.
МАЏГАЉИ су живјели на Питоминама, селу код Жабљака, гдје је крајем 19. вијека дошао Тодо Маџгаљ из Васојевића. Тодо је био кројач и на Питоминама се оженио од Шибалића, гдје је живио до двадесетих година 20. вијека, када се с породицом одселио на Недајно, село на Пивској планини. На Недајном је живио кратко вријеме, јер се и одатле сели у Црквичко Поље, гдје су његови живјели до 1945. године, када су као колонисти одселили у Бачко Добро Поље, у Бачкој, гдје и данас живе његови потомци.
МАШИЋИ у Босни су поријеклом од Машића са Дужи. Раније су се презивали Славујевићи, а садашње презиме су добили по некој удовици Маши.
МИЛАШИНОВИЋИ у Србији, Босни и у Колашину поријеклом су од Милашиновића са Превиша.
МИЛИНКОВИЋИ у селу Вреоци, у Шумадијској Колубари, некада су се, не тако давно, презивали Дробњаци и живјели су у Добрињи код Ужичке Пожеге. Славе Митровдан.
МИЛИЋИ су живјели у селу Ускоцима код Жабљака и у Жабљаку, гдје су се у другој половини 19. вијека доселили из околине Берана, а тамо су дошли из Старе Црне Горе, из племена Бјелица. Из овог братства је био познати планинар и смучар тридесетих година 20. вијека Ђорђије Милић, звани Ђорђије Лакин назван по мајци Лаки. Његов брат Васо погинуо је као припадник НОВ-а Југославије 1943. године. Одселили су се у Пљевља и Кулу, као колонисти 1945. године. Славе зимски Јовањдан.
МИЛОВАНОВИЋИ у Србији су поријеклом од братства Церовића из Тушиње. Презиме су добили по Миловану Церовићу. Његов син Младен био је познати војвода, такозвани господар Младен. Био је предсједник Карађорђевог Правитељствујушчег совјета.
МИЛОВИЋИ су веома давно живјели у Скоку, код Придворице, одакле су се иселили у Куче, гдје неки од њих узеше презиме Дробњаци. Из Куча су се одселили у околину Мојковца, гдје и данас живе. У Скоку су оставили трага у називу „Миловића лединци“.
МИЛОЈЕВИЋИ су живјели у предјелу између Превиша и Петнице, који се назива Милојевићи. Не зна се када су се ни гдје одселили.
МИЉАНОВИЋИ су давно живјели у Горњој Бијелој, гдје се по њима један крај зове „Миљановића пољана“.
МИРКОВИЋИ у Глисници код Пљеваља поријеклом су од Вуковића-Мотике из Мотичког Гаја.
МИРКОВИЋИ у селу Прибиловцу код Стоца, у Херцеговини, казују да су се под тим презименом доселили из Дробњака. Славе Свете Враче.
МИЋОВИЋИ у селу Приградини код Велимља поријеклом су од дробњачког братства Мандића из Придворице. Давно су се одвојили од Мандића и једно вријеме су се презивали Цвијетићи. У Приградину се доселио Дајица Цвијетић средином 18. вијека. Дајица је имао сина Мића, по коме се његови потомци прозову Мићовићи. Славе Ђурђевдан, а прислужују Аранђеловдан.
МОЉЕВИЋИ у селу Кремна код Ужица и у Босни, у вишеградском крају, огранак су Вуковића са Добрих Села, одакле су се иселили.
МОЉКОВИЋИ у Кремнима поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили 1807. године.
МОТИКЕ у околини Сарајева су поријеклом од Вуковића-Мотика из Мотичког Гаја. Славе Трипуњдан.
МРДАЦИ из Доњих Страњана поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили 1850. године. Мрдака, који су поријеклом из Дробњака, има у Никшићу.
МРКОВИЋИ су живјели на Грацу у Доњој Бијелој, а ту су се доселили из Роваца. Оставили .су трага у називима на Грацу-„Мрковића торина“. Ово је братство изумрло у Дробњаку. Славили су Аранђеловдан.
МУМИНИ у селу Црној Гори, на Пивској планини и они на Ћуреву у Подрињу, поријеклом су од Чуровића из Тушиње.
МУСИЋИ су живјели на Жабљаку, гдје су се, почетком 20. вијека доселили из Нове Вароши. Бавили су се ковачким занатом и били су познати и добри мајстори. У Жабљаку су живјели све до почетка Другог свјетског рата, када се ова породица листом прикључује јединицама НОВ-а Југославије у борби против окупатора. Мурат и Бећо, Сејдови синови, гину на Пљевљима 1. децембра 1941. године, као борци Језеро-шаранског батаљона. Браћа Хајро и Зећир су првоборци и носиоци Партизанске споменице 1941. Зећир је проглашен за народног хероја Југославије. Мусићи су исламске вјероисповијести, али су у Жабљаку били омиљени и изузетно цијењени и поштовани.
Н
НЕШКОВИЋИ – зна се да је у Палежу живио Јован Нешковић са синовима Радованом и још двојицом којима не знају имена. Јован се са породицом одселио у Гајтан, а Радована остави да распрода све живо, па да и он дође код њих. Кад Радован распрода стоку, сав новац прокоцка и тако одустане од пута у Гајтан. Послије извјесног времена Јованова жена Марија врати се из Гајтана у Палеж код свог мужа и тако рећи на голој ледини засноваше наново породицу и домаћинство. Изродише три кћери и сина Јована који, кад одрасте, пође код својих стричева у Гајтан и тамо настави да живи. Радован и Марија су живјели на Босачи код своје кћери Цале која је била удата за Миладина Новосела, гдје су умрли.
НИКИТОВИЋИ у Србији и у Сливљу код Невесиња поријеклом су из Комарнице, од Никитовића. Има их и у околини Вишеграда и у Ваљеву. Славе Ђурђевдан.
НИКОВИЋИ у истоименом селу на Пивској планини, потичу од Требјешана из Ускока, одакле се Нико Требјешанин преселио, па се његови потомци и село које населише прозваше Никовићи. Најпознатији од њих је племенски капетан Обрен Никовић.
НИКОЛИЋИ у селу Дулићи код Гацка воде поријекло од братства Грбљановића, које је некада живјело у Дробњаку, одакле се иселило у Озриниће, код Никшића, а одатле у мјесто Баљке, код Билеће. Из Баљака Никола се одсели у Дулиће, гдје се његови потомци по њему прозваше Николићи.
НИКОЛИЧИЋИ су, према причи и казивањима, живјели у Тушињи, што се види из топонима „Николичића мост“ на ријеци Тушињи. Могуће је да су огранак Церовића. Кнез Јован Николичић се помиње у Повељи босанског везира Кукавице 1612. године.
НИНКОВИЋИ у селу Врби код Билеће, казују да су пријеклом из Дробњака из неког села из Језера. Има мишљења да су из села Нинковића код Жабљака, које се по њима тако прозвало. И назив „Нинковића лука“ на лијевој обали Таре, испод села Нинковића, подсјећа на њих. Славе зимски Јовањдан.
НОВАКОВИЋИ су некада давно живјели у Дробњаку, што се види из назива „Новаковићи“ у Језерима.
НОВАКОВИЋИ у југоисточној Србији су од Новаковића који су некада живјели на Кршу, а ту су се доселили у првој половини 19. вијека из Затарја. У Кршу се један дио по њима зове „Новаковића ограда“.
НОВОВИЋИ у Пренћанима су поријеклом од Вуковића из Шарана. Од њих се Миле са породицом преселио на Жабљак.
НОВОСЕЛИ у селу Подјасен поријеклом су из села Страњана. Славе Аранђеловдан. Вјероватно су род с Новоселима с Босаче. На Гласинцу има Новосела и Маловића и поријеклом су од Лековића из Ђурђевића Таре, одакле се Тимотије Лековић одселио на Гласинац и населио ново насеље, по чему се прозваше Новосели; по једном рођаку који је био мали растом и имао надимак „Мало“ његови се потомци прозваше Маловићи. Њихов брат Милић Новосел се с породицом преселио с Гласинца у село Босачу, код Жабљака. Славе Аранђеловдан.
О
ОБРАДОВИЋИ су живјели у селу Годијељи прије досељења братства Годијеља. Исељавали су се појединачно, али се не зна куда. Посљедњи је остао Јуко, који је умро почетком 19. вијека, тако да је ово братство нестало у Дробњаку. Нијесу у сродству са Тепчанима.
ОБРАДОВИЋИ у Банији, Србији, пљеваљском и бјелопољском крају поријеклом су од Обрадовића из Тепаца.
ОРИЋИ су некада живјели на Барама Сировачким, што се види из топонима „Орића под“ Не зна се шта је с њима било.
ОСТОЈИЋИ, РАКИЋИ, РАДОВАНОВИЋИ, МАРКОВИЋИ, ЂОКИЋИ, ЋЕВИЋИ, ПЕТРОВИЋИ, МАРИНКОВИЋИ, ВАСИЉЕВИЋИ, ЂУРИЋИ, ПАВЛОВИЋИ и МАНОЈЛОВИЋИ у засеоку села Кржаве – Дробњаци, у Рађевини, доселили су се у првој половини 18. вијека из Дробњака, два или три њихова претка од којих су настала горе поменута братства. Славе Лазареву суботу.
ОСТОЈИЋИ – ПУШОЊЕ живјели су у селу Босачи код Жабљака, гдје су се, у другој половини 19. вијека, доселили из Пушањског Дола, из Затарја, по чему су их звали и „Пушоње“. Ово братство је за вријеме аустроугарске окупације масовно помрло од шпањолице и глади. Остатак овог братства се око 1920. године одселио у пљеваљски крај, тако да сада од њих нико не живи на Босачи. Један крај у селу Босачи зове се „Пушоње“, што подсјећа на њих.
П
ПАВИЋЕВИЋИ у Савинцу у општини Бојник су поријеклом од Павићевића – Бенедараћа са Дужи, одакле се одселио Милош Павићевић са синовима: Василијем, Јованом, Новом, Видојем и Савом. Василије је погинуо у Балканском, а Ново у Првом свјетском рату. Јован и Видоје су умрли без порода. Сава је био подофицир; извршио је самоубиство. Од Павићевића у Савинцу нема потомства. Славили су Савиндан.
ПАВИЋИ су једно вријеме живјели у Шавнику и Жабљаку, гдје су се доселили из Озринића код Никшића. У Шавник се око 1885. године доселио Каро Павић. Старина им је од Копривица из Бањана. Од овог братства били су познати браћа Нико и Андрија Љубови, као истакнути борци НОР-а 1941-1945. године. Нико је још 1927. године био члан Марксистичког клуба, а од 1937. године је члан Партије. Уочи рата био је професор у Чачанској гимназији; организатор је устанка у чачанском крају; био је политички комесар Љубићке чете и члан Агитпропа Окружног комитета за Чачак; комесар Четврте црногорске пролетерске бригаде и инструктор Среског комитета Фоча. Носилац је Партизанске споменице 1941. Његов млађи брат Андрија, професор из Шавника, активни је учесник тринаестојулског устанка, борац у Никшићком и Дурмиторском одреду; био је командир артиљеријске батерије у Четвртој црногорској бригади и члан пропагандног одјељења. Сада нико од овог братства не живи у Шавнику.
ПАВЛОВИЋИ су једно вријеме живјели у Тушињи, гдје се Стојан Павловић, око 1853. године доселио из Ћурева код Фоче. Турци су га нагонили да се ожени једном њиховом дјевојком и да се потурчи. Он то, наравно, није хтио, већ ускочи у Дробњак. Нешто касније он са својом четом оде на Ћурево, уграби булу и поведе је на Цетиње, покрсти је и вјенча се њоме. Стојан је био вјешт хајдук и јунак, па је био и командир чете у Дробњачком батаљону. Нијесу у сродству с Павловићима из Пасјег Нугла и Селине. Сада од овог брагства нико не живи у Дробњаку. Славили су Никољдан.
ПАВЛОВИЋИ у околини Чајетине поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили 1807. године.
ПАВЛОВИЋИ у селу Драгачеву, у Ибарском Колашину, поријеклом су из Дробњака. Славе Ђурђевдан и Илиндан.
ПАВЛОВИЋИ у Пљевљима су поријеклом из Пасјег Нугла, одакле је Павле Ристов, као учитељ, дошао 1920. године и био управник основне школе.
ПАНЏЕ су, према предању, живјели код Црног језера на Дурмитору. За њих се казује да су били три брата и да су сва тројица били војводе. Били су изузетно крупни и развијени људи и имали су старог слијепог оца. У то давно вријеме, како предање казује, почели су и Турци из Мале Азије прелазити на Балканско полуострво. Чују то браћа Панџе, па се почну спремати, оштрећи ножеве и сабље, за борбу против Турака. Њихов слијепи отац их приупита шта то раде; они му одговоре како су неке ,,рђе“, што се зову Турци, прешли преко мора, па се спремају да их подаве и протјерају натраг одакле су и дошли. Отац на то рече да старе књиге казују да ће ти Турци доћи и у ове наше крајеве, па је боље да се приштеде за свој кућни праг, а тамо нека се бију они којима су Турци већ сада на кућном прагу.
ПАПИЋИ су се из села Петровићи, са Бањана, доселили на Пошћење, гдје су неко вријеме живјели, да би се, средином 19. вијека, синови Јола Папића одселили у околину Колашина. Сада од поменутог братства нико не живи у Дробњаку, под овим презименом. Од овог братства су Савовићи у Комарници.
ПАРАУШИЋИ на Гласинцу и у Србији поријеклом су од Параушића из придворичког засеока Скока, одакле су се веома давно одселили.
ПАРЕЂИНЕ на Романији су од Паређина из Тепаца.
ПАШИЋИ и ЧОЛОВИЋИ у Чајетини и Ближој околини поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили око 1832. године.
ПАШИЋИ – ЧИЧИЋИ у Пљевљима поријеклом су од Пашића из Пашина Поља из Шарана, одакле су се доселили 1925. године.
ПЕДОВИЋИ у Затарју су поријеклом из Годијеља.
ПЕЉИЋИ су некада живјели на Пошћењу, што се може видјети по топонимима „Пељића крш“ и „Пељића под”, који подсјећају на њих.
ПЕРОВИЋИ у селу Прелез, у Ибарском Колашину, поријеклом су Дробњаци. Прво су населили село Пресјеку. У село Прелез су се доселила четири брата: Милија, Марко, Млађо и Миленко. Од Милије су сви Перовићи у Прелезу. Маркови потомци су се одселили у Куршумлију, Млађови у Свињаре и Пантину на Косову. И Миленкови су се иселили. Перовића има у Рујишту. Славе Ђурђевдан.
ПЕРУНИЧИЋИ и КОВАЧЕВИЋИ у Драглици, у златиборском крају, дошли су из Дробњака 1807. године.
ПЕТИЈЕВИЋИ у Крушевицама, код Требиња поријеклом су од Караџића из Петњице.
ПЕТКОВИЋИ су, како се претпоставља на основу топонима „Петковића пода“ на Добрим Селима, некада овдје живјели. Не зна се када су се иселили.
ПЕТРОВИЋИ – ЊЕГОШИ на Његушима воде поријекло из Дробњака. Још у давна времена постојало је предање да су Петровићи на Његушима род са неким дробњачким породицама са којима су заједно живјели још у Босни, код Травника, одакле су се, након пада Босне под Турке, заједнички доселили на Бањанску висораван.
Светозар Томић у Монографији Дробњаци, Београд 1902. године, наводи сљедеће:
„Око средине 16. вијека, доселило се у Дробњак – пет породица, повећих задруга – Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, које су биле међусобно у неком далеком сродству. Сви славе Ђурђевдан. Ове су породице живјеле, са још једном, у вријеме пада Босне под Турке (1463. године), близу Травника, одакле су родом. Одатле због турског насиља оне се одселе у Рудине близу Никшића. Ту се населе и од њих постану читава села: Ђурђићи су живјели у Ђурђевом Долу, Томићи у Дукату, Церовићи у Церовици, Његуши под Његошем, итд.
Пошто Турци покоре и Херцеговину, ове се породице и одатле одселе, неке у Дробњак а неке на Његуше. Све ове породице и у Дробњаку и на Његушима славе Ђурђевдан и приславу Никољдан. С том разликом што братства на Његушима Хераковићи и Раићевићи прислужују Велику Госпођу, коју су примили од старих Његушана-старосједелаца“.
У Краткој повјесници фамилије Церовића, од 1463. до 1912. године, попа Милутина Новичина Церовића наводи се да су се Петровићи са Његуша рођакали с Церовићима из Тушиње и да су одржавали врло присне рођачке односе, које су при сусретима истицали.
Било је доста дилема да ли Петровићи са Његуша заиста воде поријекло из Дробњака, све док Ристо Ковијанић није разријешио ову дилему у својим цјелима Помени црногорских племена у которским споменицима, I књига, Цетиње 1963. године (стр. 43-53), и II књига, Титоград 1974. године (стр. 108; 172- 174), у којима је, на основу докумената из Которског архива, утврдио и доказао да ово братство заиста води поријекло од Ђорђа Богутовића из Дробњака, који се, са својим синовима Вукцем, Радином, Хераком, Прибилом и Остојом, помиње 1. марта 1399. године.
Богутин унук, а Хераков син Херак Хераковић одселио се из Дробњака на Његуше. Помиње се и у једном которском документу из 1441. године. Од Херака до Рада Томова породично стабло иде овим редом: Стијепо Хераковић – Лука Хераковић – калуђер Стјепан Хераковић – Петар калуђеров Хераковић (од њега се почињу презивати Петровићи) – Стијепо Петровић – калуђер Петар Петровић – Шћепан Петровић – владика Данило Петровић и брат му Дамјан – Марко Дамјанов Петровић – Петар I Петровић и брат му Томо (Маркови синови) – Раде Томов (Петар II Петровић Његош).
ПЕТРОВИЋИ су живјели некада веома давно у Дробњаку, одакле су се иселили у Србију, у село Стануловиће код Мердара. Одатле се један њихов предак-братственик одселио у село Станчане код Пирота, и по мјесту одакле се доселио прозове се Стануловић. Славе Никољдан. У Дробњаку назив „Петровића брдо“, код села Новаковића, подсјећа на њих.
ПЕТРУШИЋИ у Савинцу потичу са Струга, одакле је дошао Синан Петрушић, гдје се оженио и имао сина Добривоја, који се 1947. године преселио у Лесковац. Добривоје има сина Милутина чији потомци живе у Лесковцу и Београду; славе Ђурђевдан. Петрушића има у Гајтану, гдје се 1879. године, са Струга доселио Беле Петрушић, па се његови потомци зову Белевићи. Петрушићи на Гласинцу су поријеклом од Петрушића са Струга.
ПЕШИЋИ у Србији су од Пеша Церовића, који се из Тушиње одселио у првој половини 19. вијека.
ПОПАДИЋИ у Гајтану поријеклом су са Струга, одакле се 1879. године доселио Радован Попадић.
ПОПОВИЋИ су некада живјели у Мокром, одакле се, према предању, посљедњи одселио Никита Поповић, али се не зна куда. Оставили су трага у називима „Поповића бријег“ и „Поповића ступ“.
ПОПОВИЋИ у селу Горње Страњане код Пријепоља поријеклом су из Дробњака, одакле су се доселили 1860. године. славе Ђурђевдан.
ПОПОВИЋИ у Гајтану су поријеклом из Дробњака, одакле су се Новица и Раде доселили 1882. године.
ПОПОВИЋИ су некада давно живјели у селу Палеж код Жабљака, гдје су изумрли.
ПОПОВИЋИ – КАРАМАНИ су некада живјели у селу Палеж код Жабљака, гдје су се доселили из Затарја. Из Палежа су се одселили у село Кнежевиће, на Пивску планину. Славе Никољдан.
ПОРОБИЋИ у селу Кремна, у златиборском крају, поријеклом су из Тепаца, одакле су се доселили рано у 18. вијеку.
ПОТУРАЦИ у селима Орашац и Поткрш у пријепољском крају не знају своје поријекло. Исламске су вјероисповијести. Да ли имају неке везе с породицом Потурак, која је некада живјела у Тепцима, не знају.
ПОТУРАЦИ су огранак братства Радуловића. Раније су се презивали Паређине и живјели су у Тепцима. Сада се нико овим презименом не налази у Тепцима. Вјероватно да их има исељених.
ПРГОМЕЉЕ су веома давно живјели на Дубровску, гдје су оставили трага у називу „Пргомељско кућиште“. Посљедњи од њих одселио се око 1820. године, у околину Бугојна и Крупе.
ПРЕТОВИЋИ су некада живјели у Мокроме, што се види из записа на псалтиру Цетињског манастира, из кога се види да је Јаћим Претовић из Мокрог, са синовима Петром, Алексом и Николом, продао земљу манастиру Бијела. Овај запис потиче из 1705. до 1735, године, па се претпоставља да су се у том времену и иселили.
ПРОДАНИ – ПРОДАНОВИЋИ у Стабнима, у Пиви, воде поријекло из Дробњака. Наиме, Турци су били заробили неко момче приликом напада на Дробњак, па га Тијанићи откупише и узеше код себе, ожепише га и дадуше му нешто земље. Он узе њихову крсну славу Јовањдан зимски.
ПУШЕЉЕ у Морачи су од Пушеља са Пошћења.
ПУШИЋИ су живјели у Дробњаку, што се да закључити из назива „Пушића Пољана“, на оном дијелу Ивице који припада атару села Слатине.
Р
РАБРЕНИ су живјели у Жабљаку, гдје су се, крајем 19. вијека, доселили из Затарја. Бавили су се угоститељством и трговином. Одселили су се у Пљевља.
РАДАНОВИЋИ у Коњарнику у општини Житорађа потичу од Кршикапа из Ускока, одакле се доселио Милан Радовановић-Кршикапа са синовима: Милосавом, Ристом и Николом који је млад умро. Ристо је био официр и погинуо је у рату. Милосав Миланов имао је три сина: Радована, Алексу и Милорада који је погинуо као младић. Алекса се налазио у заробљеништву у Њемачкој, одакле је отишао у Америку. Алексини и Радованови потомци живе у Коњарнику, Нишу и Београду. Славе Лучиндан.
РАДИБРАТОВИЋИ, ЈОСИПОВИЋИ и МИЈАИЛОВИЋИ у селу Рожанство су се доселили са Дурмитора.
РАДОВАНОВИЋИ су огранак Лазаревића са Превиша. Не зна се кад су се од њих одвојили, ни кад су се одселили. Прича се да су се одселили заједно с Котарчевићима.
РАДОЈЕВИЋИ у село Дренце, у Гајтану, поријеклом су из Дробњака, одакле су се браћа Марко, Петар, Маринко и Радета доселили 1879. године.
РАДОСАВЉЕВИЋИ у Гајтану поријеклом су из Дробњака, одакле се 1905. године доселио Обрад.
РАДУЛОВИЋИ су некада живјели у Шавнику, гдје се око 1890. године доселио Ђоко Радуловић, из Љешанске нахије. У Шавнику се бавио кројачким занатом. Сада од њих нема никога у Шавнику. Славили су Никољдан.
РАДУЛОВИЋИ или ДРОБЊАЦИ, како их зову у селу Вељи Бријег, у Ибарском Колашину, поријеклом су из Дробњака, одакле су се прво доселили у Старо Село, у Брду, па се спустили у Вељи Бријег, гдје и данас живе. Славе Ђурђевдан.
РАДУЛОВИЋИ су некада живјели у Тепцима. Сада се овим презименом нико не презива у Тепцима, већ су се разгранали на Бадњаре, Џабасане, Јоловиће и Паређине – који се касније прозову Потураци.
РАДУЛОВИЋИ у Глисници, код Пљеваља, поријеклом су од Ашана из Сировца. По Радулу Ашанину су се прозвали Радуловићи.
РАИЛИЋИ су некад живјели на Пирликтору. Поријекло им је из пљеваљског краја, одакле су се на Пирликтор доселили у другој половини 19. вијека. Од ове породице је био познат Мико Раилић, кога су као комиту убили Чичићи у Шаранцима. Од њих сада нема нико на Пирликтору.
РАЈИЧЕВИЋИ у Дренцу у општини Медвеђа поријеклом су од Рајичевића из Шарана, одакле се Богдан са синовима: Илијом, Перишом, Мијаилом и Савом, након кратког боравка у Херцеговини, доселио 1879. године у Дренца. Илија је погинуо врло млад, Мијајило је са сином страдао у Првом свјетском рату, Сава се 1923. године иселио у Ђевђелију, а Периша се са породицом 1891. године преселио у Ново Момчилово. Периша је имао седам синова, од четворице нема потомства, јер су млади помрли или настрадали. Периша је умро у логору у Бечу, као заробљеник 1917. године. Од његових синова: Милоша, Вукашина и Луке има више потомака који живе у Новом Момчилову, Леци, Нишу, Блацу, Београду, Бојнику, околини Пожаревца, Македонији и другим мјестима; славе Ђурђевдан. Рајичевића има и у селу Статовац, који воде поријекло од Рајичевића из Шарана.
РАКЕТИЋИ у Колашину и у Никшићу поријеклом су од Ракетића са Добрих Села. Раније су се презивали Владојевићи, па су се, по баби Ракети, прозвали Ракетићи.
РАКИЋИ у селу Зупче, у Ибарском Колашину, поријеклом су Дробњаци. У село Зупче дошли су из Пресјеке у Брњаку. Славе Ђурђевдан.
РАКОВИЋИ у Бистрици код Мојковца воде поријекло од Перовића-Курепа из Тушиње.
РАОНИЋИ су живјели на Слатини, одакле су се, у првој половини 19. вијека, одселили у Затарје и у Србију.
РАОНИЋИ у селу Статовац у топличком крају, поријеклом су из Дробњака.
РАШКОВИЋИ су давно живјели и Горњој Бијелој, гдје се по њима један крај зове „Рашковића лијеска“, и на Грацу, гдје су оставили трага у називу „Рашковића торина“.
РВАТИ су некада живјели у Дробњаку и то оном дијелу Никшићког поља које је некад припадало Дробњаку. Предање казује да су Рвати имали свог бана, који се звао Радан. Њега убију Никшини синови, а братство Рвати се преко ноћи, послије овог убиства, некуд одсели. Њихову земљу притисну Никшини синови и тада помјере границу из Никшићког поља до на Товић.
РЕБИЋИ, ЗИНДОВИЋИ и КУРТОВИЋИ су некада живјели у Кошицама при планини Кравици. Приповиједа се како је нека баба у Србији причала да су се све три породице иселиле из Кошица због бездрвице. Вјероватно је то било давно, јер данас је овај крај обрастао густом шумом. Стара кућишта подсјећају да је ту неко некада живио.
РОНДОВИЋИ у Пренћанима су од Рондовића из Шарана. Од њих су се Вукота, Данило и Батрић са породицама преселили на Жабљак.
РОЋЕНИ у Пљевљима, на Глибаћима, Бршну код Никшића и у Горњој Бијелој код Шавника су од Роћена из Расове.
РУБЕЖИЋИ у Кривој Реци, у златиборском крају, воде поријекло од Рубежића из Сировца, одакле су се доселили 1832. године. Рубежића има у Штитарици код Мојковца, гдје се из Сировца доселио Вучић 1874. године.
РУЖИЋИ у Ужицу су од Стева Ружића, који се тамо доселио из Превиша, средином 19. вијека.
С
САМАРЏИЋИ у селу Лађевићима, у Билећким рудинама, поријеклом су од дробњачког братства Гредељевића са Дужи. Презиме Самарџић су добили по једном свом братственику који је правио самаре, па му потомке прозваше Самарџићи. Има их у Невесињу и Дабру. Славе Ђурђевдан.
САМАРЏИЋИ су живјели у Жабљаку, гдје се Гојко, с породицом, доселио 1936. године, са Грахова. Дошао је по позиву Стојана Церовића, као познати мајстор, ради изградње хотела „Дурмитор“, на чијој изградњи је радио као пословођа. Гојко је био ожењен од братства Дурковић из Жабљака и имао је четири сина: Љуба, Васичија-Ваја, Јована-Јоша и Слободана-Пуца. Гојкова породица је живјела у Жабљаку све до 1945. године, кад су се преселили у Пљевља, ради школовања дјеце, а Гојко је остао да живи и ради на Жабљаку до 1950. године, када се и он одселио код своје породице у Пљевља. Сада нико од ове породице не живи на Жабљаку.
САРАВЕЉЕ су давно живјели у Тушињи. Из једног записа из манастира Подмалинско види се да је један Саравеља 1785. године био игуман у овом манастиру. Од овог братства били су познати браћа Новак и Стеван у Тушињи. Кад су Турци посјекли војводу Рада Церовића, скадарски везир Махмут-паша Бушатлија постави за војводу Новака Саравељу. Мијат Котлица, сестрић Рада Церовића, осумњичи Новака за убиство Радово и с четом хајдука удари на Саравеље; Новака и Стевана убију, плијене их, а породице им протјерају преко Таре, гдје им се губи траг. Вјероватно су промијенили презиме. Славили су Ђурђевдан.
СЕНИЋИ су вјероватно живјели на Малинску, што се да закључити на основу једног записа из 1695. године, којим је Јанко Сенић продао своју земљу манастиру Подмалинско.
СЕРАТЛИЋИ у Пљевљима су од Сератлића из Горње Буковице, одакле су се Миливоје и Миро одселили 1922. године.
СИКИМИЋИ – ЈАКУЉИЦЕ су једно вријеме живјели у Шавнику. Старином су из Невесиња, одакле је око 1870. године дошао Тодор, као занатлија у Шавник. Сада нико од овог братства не живи у Шавнику.
СИМИЋЕВИЋИ у селу Грабнице код Пријепоља, који су се ту доселили 1869. године из, како стоји, Колашина. Но, пошто у Колашину нема породица са овим презименом, могуће је да су се прво били населили у Колашину, а одатле прешли у пријепољски крај. Ова породица слави Никољдаи. Симићевића има у селу Висибабе у пожешком крају, гдје су се у 18. вијеку доселили из села Алуге из Шарана.
СКАЛИНЧЕВИЋИ су живјели у Комарници све до 1912. године, када су се иселили у Србију.
СКОЧКОВИЋИ „Скочковића осоје“ у Мокром подсјећа на братство Скочковиће које је некада живјело у Мокром и веома давно се некуд одселило.
Од СЛИЈЕПЧЕВИЋА из Самобора су РАШОВИЋИ у селу Бијељини, код Невесиња, и у селу Нареву, код Сарајева, БАЈОВИЋИ у Херцеговини и Босни и ДУКИЋИ у Ужицу. Даље, ДЕСПИЋИ у Сарајеву су од Риста Слијепчевића, чији потомци узеше презиме по некој удовици Деспи, код које се Ристо доселио.
СМОЛОВИЋИ у Пољима и Прошћењу код Мојковца поријеклом су из Јасиковца и Смоловићи у Савинцу у општини Бојник су из Јасиковца, одакле су се доселили браћа: Ђорђије, Јован и Милосав 1889. године. Од Ђорђија и Милосава нема потомства, а Јован је имао два сина: Митра и Радисава. Митар нема мушких потомака, а Радисав је имао Раша који је погинуо у НОР-у и Рајка који се с породицом 1945. године одселио као колониста у Српски Милетић.
СРБЉАНОВИЋИ у Славонији, код Даља, у околини Пљеваља и Пљевљима су од Србљановића из села Зукве у Дробњаку.
СРДАНОВИЋИ у Потпећу код Пљеваља су од Срдановића из Косорићке Буковице из Дробњака.
СТАКИЋИ су живјели на Дубровску до друге половине 18. вијека, када су помрли од куге. Оставили су трага у називу „Стакића поткутњица“.
СТАНИЋИ су некада живјели на Питоминама код Жабљака. Поријеклом су са Бобова, одакле се Миливоје Станић, звани “Гаран”, доселио с породицом око 1900. године, а живио је код Мацана. Имао је сина Мирка, који се одселио у Америку, и три кћери које су биле удате у Дациће у Врелима, у Ћосовиће у Ускоцима и у Ковачевиће у Ковачкој Долини. Сада од мушких потомака нико не живи на Питоминама.
СТЕВОВИЋИ у Новој Вароши, Сјеници и Прибоју су од Стева-Стевана Церовића, који се из Тушиње одселио почетком 16. вијека.
СТРУЊАШЕВИЋИ у Кривој Реци, у ужичком крају, поријеклом су од Струњаша из Тимара. Раније су се презивали Савићи. Досељени су 1832. године.
СТРУЊАШИ на Бихору и Старом Влаху потичу од Струњаша из Тимара.
Т
ТАНОВИЋИ су живјели у селу Ускоцима код Жабљака и у Жабљаку, гдје су се доселили крајем 19. вијека из Затарја, а по некима из Никшића, док трећи кажу из Херцеговине, из околине Требиња. За њих се зна да су се одселили у Никшић и да нико од њих с овим презименом не живи у Жабљаку ни Ускоцима. Топоними “Тановића ограда” и “Тановина” подсјећају на ово братство.
ТЕРЗИЋИ су огранак братства Мандића, од кога су се давно одвојили. Не зна се шта је с њима било, да ли су се иселили или изумрли. Топоними „Терзићи“ у Придворици и „Терзића продо“ у Јаворју, у Језерима, подсјећају на ово братство.
ТЕРИЋИ су поријеклом са Брезана из Пиве, а даљња старина им је из Мужевица и Бањана. Након разуре Терића на Брезнима, Михаило Терић доведе свог синчића Сима на Дужи, кога ујаци, кад напуни тринаест година, склоне у Љевишта ради заштите. У Љевиштима се одао четовању са хајдуцима Јакшом Гачанином и браћом Гаврилом и Јованом Шибалијама. Носио је по три токе на прсима, па су га звали Симо Токалија. Учествовао је 1806. године у освајању Београда. Године 1809. био је пратилац на мегдану своме побратиму Јовану Шибалији када је у Старом Влаху дијелио мегдан са Туранбеговићем. На овом мегдану погину оба; Симо освети свога побратима, убивши пратиоца Туранбегова и уграбивши оружје Јованово, тако да мегдан остане на српској сграни. Из Љевишта се Симо преселио на Сеоца у Ускоке, гдје је живио све до своје смрти 1845. године. Симо је имао сина Станишу, а овај Сима, који се 1889. године преселио из Сеоца у Поља Колашинска. Сада од њих нико не живи у Пољима, већ у Пријепољу и Београду. Славе Ђурђевдан.
ТЕШОВИЋИ у Никшићу су од Тешовића са Годијеља. Има их у Савинцу, општина Бојник, гдје се доселила Стануша, удовица Антонија Тешовића, са синовима: Тодором-Пуреном, Станком и Јанком. Пурен је имао два сина. Лала-млад умро и Мирка који је погинуо 1941. године. Остала су му четири сина. Станко Антонијев је имао синове: Милутина, Душана, Драгутина и Милована. Трећи Антонијев син Јанко умро је у логору као логораш за вријеме Првог свјетског рата, а остали су му синови: Костадин, Војислав и Вељко, истакнути првоборац НОР-а у Пустој Реци; погинуо је 1944. године. У Савинцу данас има само једна кућа Тешовића. Има их у Бојнику, Лесковцу, Бору, Новом Саду, Српском Милетићу и др. Славе Томиндан.
ТОДОРОВИЋИ у селу Јежевици, на обронцима Маљена, поријеклом су из Дробњака.
ТОДОРОВИЋИ су некад живјели у Сировцу, гдје се Мијо, око 1900. године, доселио из Горње Мораче. Сада од њих нико не живи у Сировцу.
ТОЉЕВИЋИ су некада живјели у Пољу Радовића, у Бијелој, при планини Кравици, гдје су оставили трага у називу „Тољево гувно“.
ТОМИЋИ у Савинцу су поријеклом са Превиша, одакле се удовица Максима Томића Стоја са сином Јефтом доселила 1889. године. Јефто се у Савинцу оженио и имао четири сина: Љубана, Љубомира, Драгољуба и Максима. Од Драгољуба има четири сина: Мијата, Стојана, Мила и Милоша чији потомци живе у Нишу и Деспотовцу; славе Никољдан.
ТОМИЋИ у селу Бабинама код Пријепоља, Јабланици, одакле су прешли на Косово у околину Приштине, даље у селу Сибници и Новој Вароши, који су касније прешли у село Мочиоце код Ивањице и у Крагујевац, гдје су неки од њих промијенили презиме у Давидовић – поријеклом су од Томића са Превиша. И Томићи по Херцеговини и на Гласинцу поријеклом су са Превиша.
ТОМОВИЋИ су некада давно, како предање казује, живјели у Комарници, гдје су изумрли. Били су старинци. Прича се да су њихову земљу наслиједили Касалице. Славили су Никољдан.
ТОПАЛОВИЋИ у Пљевљима су од Јакића са Добрих Села.
ТОШИЋИ и СТОЈЧИЋИ у Доњој Добрињи су поријеклом из Дробњака. Истакли су се у Првом српском устанку.
ТОШИЋИ су живјели у селу Нинковићи, гдје се Петар Тошић 1900. године доселио из Чајнича. У Нинковићима је радио као колар. Сада од ове породице нико не живи у Нинковићима. Славили су Светог архиђакона Стевана.
ТОШИЋИ су живјели у Ускоцима и Жабљаку, гдје су се доселили крајем 19. вијека, из Затарја. Сада нико од ове породице не живи у овим мјестима, већ су се иселили.
ТУРОВИЋИ – ВУЈАЧИЋИ у Гајтану поријеклом су из ускочког села Струга, одакле се 1879. године одселио Матија Вујачић-Туровић са два сина: Милошем и Брајаном.
Ћ
ЋЕРАНИЋИ у Савинцу у општини Бојник су поријеклом са Дужи и Дубровска, одакле су се доселила браћа од стричева Раде и Радојица. Раде је имао сина Саву, који се веома кратко задржао у Савинцу, одакле се одселио у село Пискаље у Топлици, гдје и сада живе његови потомци. Радојичини синови: Неђељко, Јоксим и Божо остали су у Савинцу. Њихови потомци, осим у Савинцу, живе још у Лебану, Лесковцу, на Косову… Ћеранића има у Доњим Рудиницама, гдје су са Дубровска одселили на своје мајчинство код Дамјановића. Славе Савиндан.
ЋОСОВИЋИ у селу Оштра Стијена на Подјасену поријеклом су из Дробњака. Исламизовани су, али не знају када.
ЋОСОВИЋИ на Косаници и Мијаковићима су у роду са Ћосовићима из Ускока код Жабљака; поријеклом су Шаранци.
ЋУРЧИЋИ у Жеичну, и њихов огранак НИШИЋИ у Црквичком Пољу, воде поријекло од Абазовића са Пошћења.
У
УГУРСУЗИ су некада живјели на Грацу, одакле се Стојан Угурсуз 1718. године одселио, али се не зна гдје.
УСКОКОВИЋИ су некада живјели у Шавнику, гдје су се, око 1874. године, из Риђана доселили Богетини синови: Павле, Митар и Ђукан. Старина им је у Пјешивцима. Сада нико од њих не живи у Шавнику.
Ф
ФИЛИПОВИЋИ су некада давно живјели на Дужима, одакле су се незнано кад и куд иселили.
Ц
ЦВИЈИЋИ у Лозници су од Цвија Спасаојевића из села Врела, из Језера. По мјесту гдје је живио, Цвија су звали Цвијо Врело. Цвијо се из Врела одселио у село Шивоље код Фоче, а одатле, почетком 19. вијека, у Лозницу. Његови потомци се по њему прозваше Цвијићи. Од Цвијића је познат Јован, најистакнутија личност из области географије, који је познат у научном свијету те области. Оснивач је Српског географског друштва, редовни професор универзитета и академик. Цвијићи славе Ђурђевдан, априслужују Ђурђиц.
ЦЕРОВИЋИ у Кривој Реци, у златиборском крају, дошли су из Тушиње 1807. године. Код њих су нешто касније дошле и друге породице Церовића из Тушиње, одакле су се Илија и Арсеније са породицама доселили у Ново Момчилово 1889. године. Илија је имао синове: Василија и Николу, а Арсеније Танасија и Андрију. Њихови потомци сада живе у Новом Момчилову, Прокупљу, Крагујевцу, Нишу, Београду и др. Сви они славе Ђурђевдан. Церовића има у Добротићу код Прокупља, селу Меровац, Крушевцу, затим у селу Маџари у Скопском пољу гдје су се доселили 1918. године; има их на Палама и у околини Рогатице и Вишеграда; у пљеваљском крају, Пљевљима и Вранешу; Никшићу, Подгорици, Бару, Ужицу, Бачком Добром Пољу и другим мјестима широм наше земље.
Ч
ЧАБРИНЕ су некада живјели у Горњој Бијелој и раније су се презивали Јанковићи. Њихов огранак су Јованићи и Гордијанићи.
ЧАВИЋИ су, претпоставља се, некада живјели негдје у Дробњаку, што се може видјети из једног документа у Которском архиву, у коме стоји да се Вук Чавић из Дробњака 1711. године лијечио од рана у Котору.
ЧАЂЕВИЋИ у околини Ужица поријеклом су од Каљевића из Тепаца.
ЧАРАПИЋИ у Горњој Добрињи су поријеклом из дробњачког села Милошевића. У Добрињи су купили имање од муслиманске породице Малопара, због чега имају надимак Малопарци.
ЧВОРОВИЋИ у селу Шљиванску, под Љубишњом, поријеклом су од Чворовића из села Ускока, код Жабљака, одакле су се око 1870. године одселили Шуле, Радован, Секула и Бошко, гдје и данас живе њихови потомци.
ЧИЧИ – ЧИЧИЋИ у селу Оштра Стијена поријеклом су из Шаранаца, одакле су се доселили 1937. године. Славе Ђурђевдан.
ЧОЛОВИЋИ у селу Љутице поријеклом су из Језера.
ЧОТРИЋИ, БАНДУЛИЋИ и ПАВЛОВИЋИ у Тршићу су поријеклом из Петњице из Дробњака. Отац Илије Чотрића се звао Ранко, дјед Спасоје, а прадјед Јевто који је био стриц Вука Караџића. Отац Николе Бандулића-Кондића се звао Кузман, а дјед Симеун; отац Михајла Павловића се звао Радо, дјед Петар, а предјед Никола. Сви они славе Ђурђевдан.
ЧУРОВИЋИ у Новом Момчилову су из Тушиње, одакле се 1889. године доселио Миле Чуровић са синовцима Ђурком и Ђорђијем, гдје и данас живе њихови потомци. Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан. Чуровића има у селу Заступ, гдје су се доселили 1925. године, они славе Лучиндан.
Џ
ЏАМБАСОВИЋИ у Бијелој Реци, у златиборском крају, поријеклом су од братства Џабасан из Тепаца.
Ш
ШАИНИ у Црквичком Пољу, на Пивској планини, поријеклом су од Требјешана из Ускока. Славе Лучиндан.
ШАЛИПУРИ у Голешу код Прибоја казују да се њихов предак Зеко под тим презименом доселио из Дробњака. Славе зимски Јовањдан.
ШАМШАЛИ у Срему код Жабља и код Бијелог Поља род су са Шамшалима са Питомина. Славе зачеће Јована Крститеља.
ШАРЦИ су једнов ријеме живјели на Превишу и у Добрим Селима, гдје се 1909. године из Затарја доселио Тане са синовима: Милом, Мићом и Спасојем. Мићо и Спасоје нешто касније пређоше на Добра Села. Сада нико од њих не живи у Дробњаку; славили су Лазареву суботу.
ШАРОВИЋИ су некада давно становали на Дубровску, одакле су се у непознато вријеме, некуд одселили. Оставили су трага у називу „Шаровића корита“. Нијесу у сродству са Шаровићима из Комарнице и Вирка.
ШАУЛИЋИ у Спишану су од Шаулића из Јунча Дола код Жабљака, одакле се 1889. године доселио Крсто Шаулић са синовима Милованом и Милисавом од кога није било потомства, а Милован је давно преселио у Београд, гдје живе његови потомци. Шаулићиа има у Лапотинцу, који су се тамо доселили из Дробњака.
ШЕБЕЦИ код Бијелог Поља казују да су поријеклом од Церовића из Тушиње.
ШЕЋЕРОВИЋИ у Пљевљима су од Јевта Кујунџића са Превиша. Јевто је имао надимак „Шећер“, па се његови потомци по њему прозваше Шећеровићи.
ШИБАЛИЋИ у Ваљеву, Крагујевцу, Пријевору код Чачка, Горјанима код Севојна, Ужицу, Новом Саду и његовој околини, Суботици, Врбасу, Бачком Добром Пољу, у Херцеговини поријеклом су од Шибалића са Питомина.
ШИНДИЋИ су живјели на Пашиној Води, у Језерима, гдје је 1873. године дошао Јевто из Пљеваља, као крчмар. На Пашиној Води је држао хан и бавио се трговином. Сада нико од мушких потомака не живи на Пашиној Води. Славили су Ђурђевдан.
ШКУЛЕТИЋИ у селима Буковцу и Дуби у Пиви, дошли су из Кутње Њиве, а на Кутњу Њиву доселили су из Пјешиваца.
ШЉИВАНЧАНИ у околини Пљеваља, у селу Шљиванску, потичу од Шљиванчана из села Шљиванска из Шарана.
ШУМЉАЦИ у селу Гојна Гора у пожешком крају потичу из Тепаца.
ШУШИЋИ на Гласинцу, Сарајеву и Чачку поријеклом су од Шушића из Загуља, одакле су се иселили почетком 19. вијека.
ШЋЕПОВИЋИ су једно вријеме живјели у Шавнику, гдје су 1903. године дошли из Подгорице. У Шавнику су се бавили трговином. Сада од њих нико више не живи у Дробњаку; славили су Митровдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
9. март 2018. у 07:32
Војислав Ананић
Најстарији помен дробњачке територије, или само једног дијела, која се тада називала жупа Комарница, налази се у љетопису попа Дукљанина који је написан у другој половини XII вијека. У турском дефтеру из 1477. године та иста територија назива се нахија Комарница. Иначе, територија Дробњака је била насељена и у римско доба. Словенско племе Новљани дошло је почетком VIII вијека и постепено је потискивало старосједиоце Криче. У доба Зетске државе Дробњак је припадао области Подгорја, заједно са данашњом Пивом, Никшићем, Морачом, Гацком, Невесињем и Неретвом. Од друге половине XII вијека припада Немањића држави. За вријеме Косова и кратко послије припадао је земљи краља Твртка, а касније Херцега Стјепана. Око 1470. године пао је под Турке. Од тада наступају вјекови ропства и непрекидне борбе за слободу све до 1858. године и уједињења са Црном Гором, односно европског признања Црне Горе 1878. године.
Територија Дробњака се мијењала кроз историју смањујући се од Никшића на југу, а помјерајући се на сјевер према ријеци Тари. Оно што се данас подразумијева под дробњачком територијом јесу територије општина Шавник и Жабљак. Дробњак се дијели још на: ужи Дробњак, Ускоке, Језера и Шаранце, што је остатак административних подјела из доба краља Николе.
О настанку имена Дробњак постоје разне теорије, а научно су најприхватљивије оне које се ослањају на етимолошко значење те ријечи. Име Дробњак се први пут налази у документима из 1285. године и надаље се често помиње у разним дубровачким и которским документима. Међутим, велики број угледних историчара настанак имена Дробњак везују за каснији период, за 1541. годину и погибију царевог сестрића Хустеф-бега, намјесника за Босну, кога су Дробњаци убили тако што су му “разбуцали дроб”, а Турци послије битке закопали дроб и оставили, а тијело понијели и сахранили у Сарајеву. Мјесто погибије ће, по том дробу, добити име Дробњак.
Административне подјеле и племенске границе Дробњака нијесу се никад поклапале, било је тако за вријеме Турака, старе Црне Горе, а и данас. По припајању Ускока и највећег дијела ужег Дробњака Црној Гори 1858. године, формирана је капетанија. Касније, након Берлинског конгреса када је граница Црне Горе помјерена на ријеку Тару, Дробњак је у цјелости припао Црној Гори и административно је подијељен на три капетаније: Дробњачку, са сједиштем у Шавнику, Ускочку, са сједиштем у Боану и Језерско-шаранску, са сједиштем у Жабљаку. 1916. године аустријске окупационе власти су укинуле капетаније и подијелиле Дробњак на седам општина: Дужи, Шавник, Бијела, Боан, Буковица, Жабљак и Шаранци. Ова подјела је остала и после ослобођења и уједињења 1918. године.
1928. године формирана је Дробњачка општина спајањем, Душке, Шавникче и Бијељанске, а 1933. спајањем Буковичке и Жабљачке формирана је Дурмиторска општина. Све ове општине, заједно са општинама Пиве, чиниле су Шавнички срез од 1918. године до почетка рата 1941. и од 1944. до 1948., када је средиште среза премјештено у Жабљак.
Извор: http://www.savnik.me/index.php?page=istori-a
11. новембар 2023. у 21:50
Дејан Вукићевић
Поштовани,
у Доњој Буковици и данас има Чупића, од којих потиче моја мајка Војка. Њен деда Лазар Чупић се 1924. године одселио у Павино Поље (Лековина и Кичава). Лазаревих пет синова и ћерка су крајем 1945 колонизовани у Бачко село Сивац. Данас Лазареви потомци живе у Сивцу, Кули, Црвенки, Београду, Чачку, Бијелом Пољу и Подгорици. Мог ујака сам тестирао 2020. године, а тумачење резултата Чупић, Ђурђевдан, Доња Буковица, Шавник, I1-P109>FGC22045, се налази на форуму на теми Српски ДНК месец 2020.
Срдачан поздрав
Дејан Вукићевић из Чачка
22. август 2018. у 00:42
Filip Andric
Zašto nisu testirani Andrići koji pripadaju I1 haplogrupi upisani u drobnjacka prezimena
26. јануар 2019. у 22:42
Stevan Sremac
A kad su takvi veliki junaci kad su se odmetnulu od Turaka?
Kad su prestali placat harac turcima?
Dal nije 1858?
Meni rekose ljudi da su se Drobnjaci zalili Turskom sultanu 1846 da ih duga plemena
misli se na Cnogorska, vuku u propast dizuci bune i ubijajuci vidjenije Turke u Kolasinu.
A da oni Drobnjaci redovno izmiruju svoje obaveze kao harac, porez i krvni danak.
Budimo posteni i kazimo da su oni potkazali druga plemena oko njih da su bundzije i ustanici.
A da su oni mirni i posteni gradjani Otomanskog carstva.
16. новембар 2019. у 13:33
Данило
Они су и Смаил агу убили на покварен и подмукао начин и то прославили као велику побједу, уздигли Новицу Церовића као највећег хероја, опјевали га у гусле, јер другу побједу против Турака никад нису ни имали, а то убиство их је коштало посечених 150 глава у освети Дедаге сина од Смаил аге, кад су 1841 поражени,похарани,попаљени.
Иако су увијек били велико и бројно племе,претежно су били покорни и раја.Треба ипак издвојити Шаранце који су касније настали и 1862 у једном жестоком боју до ногу потукли турке а и имали су великог јунака Трипка Џаковића.
3. јул 2020. у 05:13
Живко Церовић
Е, па све ово што си написао лажни Сремче је као и твоје име чиста лаж. Сва су црногорска племена до 1878. године плаћала порез султану у различитим облицима. Нису Дробњаци потказивали друга племана него су били увијек уважавани и сврставани у прваке. Организовали су и убили Смаил- агу Ченгића, учествовали су у одбрани Острога од Турака два пута, борили се против Турака много пута, помагали другим племенима, а на Мојковцу Дробњаци су пробили аустро-уграску одбрану чиме је била рабијена аустро-угарска војска. Такве фукаре као ти не знају ништа него да кевћу за госпотственицима. Јадно је кад миш почне оговарати лава. Од фукаре, какав си ти, који немаш образа да се представиш именом и презименом шта човјек може очекивати. Пси лају а каравани пролаЗЕ РЕКЛИИ СУ СТРАИ!
24. јануар 2024. у 06:04
Mali meda
Tako je rodjo! Kazi toj marvi stoci bez repa ko su Drobnjaci! U mojim Drobnjacima, a js sam Drobnjak jos dajemo deci nasa imena jos od Kneza Brana, Danila i dr. Jos postujemo St Djordjs Presvetu Bogorodicu i St Arhangela Mihaila! Od starine veoma postujemo Gospojinu a takodje i Jacima i Anu, roditelje Presvete Bogorodice. U nasem selu je izgradjena Crkva posvecena St Djevi Mariji – Presvetoj Bogorodici, prva osnovna skola jos za vreme Knjaza Milosa u saradnji i pokriviteljdtvu zajedno sa Kneginjom Ljubicom. A takodje je od strane mestana naseg sela crnogorskog porekla bas iz Drobnjaka izgradjens jos jedns nova Crkvs posvecena St Djordju.Ima li Drobnjaka koji ne zna Gorski Vijenac?!! I Smrt Smail Age Cengica! I ima li pravog Drobnjaka koji nezns da se nesme ” Govoriti krivo nit po babu nit po stricevims vec po prsvdi Boga Istinoga?
6. јануар 2020. у 00:23
Dragoslav
Nema ni jedno prezime na slovo Lj…Ljubičići iz Bioske(Užice) su starinom iz Drobnjaka,Dobra sela kod Šavnika…doseljeni u užički kraj u drugoj polovini 17 veka.Prezime nose po popadiji Ljubici…ako može pomoć oko prezimena koja su naseljavala Dobra sela(Šavnik).Hvala.
15. јануар 2020. у 19:04
Tanja
Keljevici su se pre dva veka odselili u Tabalije, Strumce, Perose (Tutin). Slave sv. Vasilija i sv. Iliju.
15. јануар 2020. у 19:13
Tanja
Navodi se da su Keljevici Uskoci,Drobnjaci i Uskoci su bili jedno pleme pa se tek 1800i neke odvajaju. Inace procitala sam da su Keljevici bili u Barama Sirevackim ,i da tamo ima jedan kraj koji se zove,, Bare Keljevica,,.
18. април 2021. у 18:06
Бараћ
у списку фали дробњачко презиме Бараћ…Молим Вас да допуните и Бараће у списак дробњачких презимена.
Хвала
велики поздрав
14. септембар 2021. у 02:10
Goran Kalotonović
Poštovani, potkrala vam se ozbiljna greška u vezi sa Laudanima iz sela Ljutice, te ne znam kome je potrebno izmišljati činjenice o nekakvoj Hercegovini kao zemlji porekla i prikrivati poreklo, te Laudanove, koji su došli iz Sibira , tri brata, bježeći od ruskog progona Jevreja, osnovali familije i zadržali se u Ljuticama, učestvujući u svim srpskim ratovima za slobodu, sa Turskom, balkanskom i prvom svetskom. Dakle, odgovorno tvrdim da su u pitanju tri brata, koji nisu znali reč srpskog jezika, (moja je baka bila devojački Laudan(ov)(ić)) i njen je deda stric koji je bio jedini živ od sva tri brata koji su došli iz Rusije govorio samo ruski, nikad srpski nije naučio. Svi trojica govorili su isključivo ruski, a posle Prvog rata najbogatiji od svih, sin jednoga brata, a moj pradeda, kupio je dva slova, jer je već bio popravoslavljen u Rusiji u Laudan(ov) i postao Laudanović. Dakle u pitanju su Jevreji u Srbiji i to na čast Srbiji i jevrejskoj zajednici u Srbiji, a i Rusiji koja ih je kao antisemitska država tada izgnala. Neću odgovarati na upite, kome nije jasno nek se bolje informiše, a adminu hvala što je napisao bilo šta i što je u neznanju iznio pogrešne činjenice koje će ukloniti sa stranice kako ne bi štetila netačnim proizvoljnostima, naravno zahvalan sam adminu što omogućava odgovor. Možda su drugi Laudanovići u Srbiji iz Hercegovine, ovi iz Ljutica svi do jednoga su iz Sibira i to je 100 posto. Uskoro će izići i knjiga sa tačnim podacima i istina o poreklu ljutičkih Lauda, Jevreja aškenaskih iz Rusije.
27. април 2022. у 17:18
Bogdan Basovic
Zašto ne piše nista dalje za Bašoviće samo da su dali tri vojvode Milutina Sava i Đordija. Nema dalje nista gdje su otišli itd