Септембра месеца 2025. године у престижном научном часопису „Nature“, у раду под називом „Древна ДНК повезује велике миграције са ширењем Словена“[1], објављени су резултати вишегодишњег истраживања међународног тима научника предвођеног стручњацима немачког Макс Планк института за еволуциону антропологију у Лајпцигу. Закључци рада су ставили коначну тачку на полемике о Сеоби Словена које су последњих деценија у јавности добиле посебан замах јачањем аутохтонистичких псеудонаучних ставова. Археогенетичким анализама је потврђено оно на шта Српски ДНК пројекат указује већ више од деценије, а што се слаже и са званичним историјским ставовима: досељавање Словена у централну и југоисточну Европу се догодило и било је масовно! Овакви закључци нису изненађујући јер су слични налази утврђени и у ранијим истраживањима, пре свега оном из 2023. године објављеном у часопису Cell, „Генетичка историја Балкана: од римског лимеса до словенских миграција”[2].
Представљено истраживање Грецингера, Бирмана, Магера и осталих научника из тима покушало је да одговори на питање да ли се ширење словенског језика и културе на простор централне и југоисточне Европе у раном средњем веку може приписати великим миграцијама становништва, културној славизацији постојећих староседелачких популација или комбинацијом оба поменута процеса. У истраживању су анализирани геноми 555 древних индивидуа, међу којима је 359 из времена када историјски извори на том подручју већ бележе словенски језик и словенске топониме (приближно од 900. године). Резултати анализе са ових налазишта су упоређени са савременим европским геномским узорцима као и ранијим древним узорцима стотина особа које су на истом подручју живеле неколико векова раније, у доба Римског царства или у немирним деценијама после његовог распада.
Главни налаз рада јесте да је између VI и VIII века дошло до великог прилива становништва из источне Европе у више делова централне и југоисточне Европе. У источној Немачкој, Пољској и Хрватској тај прилив је довео до замене више од 80% локалног генетичког фонда, што снажно говори у прилог стварним миграцијама, а не само културном утицају.
Аутори су показали да се генетичка слика пре “словенског периода” битно разликовала од слике после њега. Претходне популације у регионима као што су источна Немачка и Пољска биле су генетички разноврсније и често ближе северним и северозападним Европљанима, док су популације из словенског периода генетички ближе данашњим словенским народима, нарочито Пољацима и Белорусима. На графиконима и PCA анализама презентованим у раду види се јасан прекид између пређашњих и каснијих популација.
Приказ заступљености староседелачке и нове генетике код локалне популације пре и после 600. године
Посебно важан резултат је да сви проучавани словенски узорци деле сличну компоненту порекла повезану са североисточном Европом и Балтиком. Та компонента је пре словенске експанзије била мала или готово одсутна, а затим нагло расте након 600. године нове ере. У раду се процењује да је током словенског периода замењено приближно:
- 82% локалног фонда на северозападном Балкану,
- 83% у источној Немачкој,
- 93% у Пољској и северозападној Украјини,
- око 65% у области Волга–Ока.
Аутори даље покушавају да одреде порекло ове “словенске” генетичке компоненте. Као највероватније подручје порекла издвајају простор јужне Белорусије и северне Украјине, што је у складу и са неким лингвистичким и археолошким хипотезама о раној прадомовини Словена. Ипак, сами аутори наглашавају да за прецизнији закључак недостаје још древне ДНК баш из тог простора и периода.
Рад показује и да ширење није било свуда исто. У неким областима, нарочито ближе могућем изворишту, генетичка замена је била израженија, док је на Балкану, у Панонији и западној Русији било више мешања са локалним становништвом. Зато аутори одбацују и идеју потпуног и једноличног “замењивања” становништва на целој територији ширења. Уместо тога, говоре о регионално различитим обрасцима миграције и интеграције.
За разумевање утицаја ширења Словена на генетику данашњих народа на Балкану, па и Срба, нарочито су значајни нови узорци древне ДНК из Хрватске. Најстарији потичу из Бубијеве јаме код Карловца и датирани су у другу половину 3. века. Свих 35 узорака показује сличан генетички профил, који не одступа значајније од старијих узорака из бронзаног и гвозденог доба са ширег динарског простора, односно источне обале Јадрана и њеног залеђа. Међу Y-хаплогрупама доминира J2b-L283, која је била веома честа и међу узорцима древне ДНК Цетинске културе, као и код до сада објављених налаза који се везују за Илире, Далмате, Либурне и Јаподе. Значајно је заступљена и хаплогрупа G2a-L497, позната најпре из неолитских узорака централне Европе, али честа и међу налазима који се доводе у везу са Латенском културом и Келтима. Забележени су и појединачни налази хаплогрупа J1-Z1853 и E-V13.
Сасвим другачију слику дају 67 узорака са локалитета Велим код Задра, датованих у период од 7. до 9. века. У поређењу са узорцима из Бубијеве јаме, овде је уочљива драматична промена генетичког састава становништва. Компонента која се у средњем веку појављује и у Немачкој и Пољској постаје јасно присутна и код ових узорака, што се тумачи као последица словенских миграција. Истовремено се мења и однос Y-хаплогрупа: J2b-L283, иако и даље присутна, више није доминантна, док бројније постају I2-Y3120, R1a-Z280 и I1. Сличан образац уочен је и код још десетак средњовековних узорака са других налазишта у Хрватској објављених у овом раду.
Још један важан налаз јесте да нема доказа да је структура новог становништва била изразито полно пристрасна: није уочено да су миграције биле претежно мушке или претежно женске. То значи да су се нове популације шириле као целовите заједнице, а не само кроз освајања или доминацију једне полне групе.
У источној Немачкој аутори налазе и промену друштвене организације након доласка словенских група. Гробља из словенског периода показују већу генетичку сродност унутар и између локалитета, веће породичне групе, патрилинеарност и патрилокалност, уз женску егзогамију и избегавање блиског сродничког укрштања. Дакле, миграција није променила само генетички састав, већ је била повезана и са променом друштвене структуре.
На крају се могу издвојити следећи закључци овог рада:
- Ширење Словена било је у великој мери повезано са стварним миграцијама људи, а не само са културним утицајем или језичком славизацијом постојећих популација.
- Дошло је до веома велике „генетичке смене“ становништва у посматраним регионима централне и југоисточне Европе, источној Немачкој, Пољској и на северозападном Балкану.
- Порекло главне словенске генетичке компоненте највероватније лежи између јужне Белорусије и северне Украјине, мада то још није коначно потврђено.
- Процес није био свуда исти: негде је преовладала скоро потпуна замена становништва, а негде веће мешање са староседелачким групама. Може се рећи да је најбољи модел којим се могу описати ови процеси комбинација миграције и делимичне интеграције.
- Нема јаког доказа за полно пристрасну миграцију, што сугерише да се дешавало пресељавање читавих заједница, а не освајачки походи.
- Промена материјалне културе и вероватно ширење словенских језика могу се веродостојно повезати са тим великим миграцијама из источне Европе у VI–VIII веку.
- Друштвена организација словенских заједница, нарочито у источној Немачкој, била је заснована на снажнијем сродничком повезивању, патрилокалности и већим породичним групама него у претходном периоду.
Можемо споменути да је у исто време када и овај рад објављен и један мањи рад са резултатима истраживања популације јужне Моравске у Чешкој, који је на основу 18 узорака из периода од V до X века дошао до истих закључака.[3]
ИЗВОРИ:
[1] Gretzinger, J., Biermann, F., Mager, H. et al. Ancient DNA connects large-scale migration with the spread of Slavs. Nature 646, 384–393 (2025). https://doi.org/10.1038/s41586-025-09437-6
[2] Olalde I, Carrión P, Mikić I. et al. A genetic history of the Balkans from Roman frontier to Slavic migrations. Cell, 186, 5472-5485.e9. https://doi.org/10.1016/j.cell.2023.10.018
[3] Schulz, I., Zlámalová, D., Reyna-Blanco, C.S. et al. Ancient genomes provide evidence of demographic shift to Slavic-associated groups in Moravia. Genome Biol 26, 259 (2025). https://doi.org/10.1186/s13059-025-03700-9
АУТОРИ ТЕКСТА:
Велибор Михић и Владимир Николић
29. април 2026. у 17:10
Светозар
Поштовани,
Хвала вам на овом тексту који доприноси размени и сагледавању различитих мишљења, а све у сврху доласка до истине.
Ако узмемо чињеницу да око 70% становништва српских крајева (а у многим крајевима и више) има несловенску ДНК, и да је несловенска ДНК у највећој мери присутна на Балканском полуострву више хиљада година, много пре сеобе Словена у ове просторе, онда је сасвим исправно тврдити да званични историчари нису били у праву када су говорили да је наш народ словенског порекла и да је досељен са северо-истока у ове крајеве у 6. и 7. веку. То смо сви учили у школама!
Најновије ДНК анализе су показале да је извориште хаплогрупа (од којих је у највећој мери „сачињен” наш народ) управо Балканско полуострво и управо наши крајеви.
Аутохтонистичких учења има разних. Не морамо их све ставити у исти кош и казати да су неистинита. Поготово када се једна од главних учења показала као исправна.
Сеоба је свакако било. Било је двосмерних сеоба и то више пута. Један те исти род се више пута селио, па опет враћао на простор одакле је поникао. Апсолутних промена становништва је било у појединим крајевима, али током векова је опет становништво Балкана (“балкански ДНК”) преовладало. То јест, све се враћа на старо.
Свако добро желим.
30. април 2026. у 10:29
Велибор Михић
Светозаре,
Управо резултати овог рада демантују ваше наводе. Није тачно да 70% становништва српских крајева има несловенску ДНК. То нити је чињеница како кажете, нити било које научно истраживање подупире такву тврдњу. Напротив: словенска генетика је доминантна код нашег народа. У прилог таквог закључка не говоре само резултати истраживања Српског ДНК пројекта (у која имате право да сумњате ако желите), већ и радови научних институција светског реномеа, попут овога. Ако сте прочитали рад који је овде представљен то би морало бити неупитно.
Проценти учешћа словенске генетике се наравно могу разликовати код појединих народа и што се иде даље од словенског изворишта ка југоистоку Европе и Балкана, старобалканска генетичка компонента становништва је јача, што је наговештено и у овом раду. Код модерних Срба приближно 50% и аутозомалне и Y-хромозомске генетике је словенског порекла. Преосталих 50% не чини само старобалканска генетика, већ сва друга која није словенска. Старобалканске генетике код нас је у просеку око 35%. То не значи нужно да су ови односи били такви и непосредно након досељавања Словена. Да би се о процентима у то време нешто више сазнало, неопходно би било спровести једно истраживање попут овога представљеног у раду, на археогенетичком материјалу из некропола са простора Србије у периоду од 8 до 10. века рецимо. Но судећи по данашњем стању, словенска генетика код становништва Србије је и тада морала бити значајно заступљенија од старобалканске. У школама су нас дакле добро учили, а до када ће се тако наставити видећемо…
Слажем се да аутохтонистичка учења сама по себи не морају бити неистинита како кажете, али се показује да код нас сва јесу. Она се само прилагођавају непобитним чињеницама које доносе научна открића, али од основних ставова који су већ дефинитивно оспорени не одустају. Прво се тврдило да никакве сеобе и досељавања Словена није било, да смо сви ту аутохтони и одвајкада. Када су истраживања показала да значајан део генетике делимо са словенским народима, прешло се на теорије да су сви они у ствари са Балкана (позната је Интернет измишљотина како деца у руским школама уче да су Руси дошли са Балкана). Сада када се доказало да је дошло до масовне смене генетике код становништва централне и југоисточне Европе након 9. века и да новопридошла генетика одговара словенској, прибегава се фантазијама да смо некад давно ми Срби отишли у Русију ваљда, па се онда у 7-9 веку вратили на Балкан. Е то се зове псеудонаука и брањење неодбрањивог.
Свако добро и ја вама желим.
2. мај 2026. у 20:43
Горан
Ваш текст је одличан и јасно указује на чињеницу да данашње становништво Балкана а посебно Срби имају преко 60процената Словенске генетике,и да многе гране хаплогрупе R1aZ280,I2aY3120,као и I1-Z63 које имају данашњи Срби,су настале у периоду од 4до8века,и да исте гране пре тог времена уопште нису постојале на Балкану.Данас те исте гране које имамо на Балкану постоје иу Пољској и Источној Немачкој,Чешкој.Проценат заступљености R1a генетике у многим крајевима Балкана а посебно Западни Балкан,иде и до 20процената и више,док се неке гране хаплогрупе I1 које се појављују у данашњој Пољској и Немачкој на Балкану појављују потпуно ,,утопљене,,међу R1a родове док истих R1a и I1 грана уопште нема тамо где на Балкану доминирају хаплогрупе E1BV13 и Ј2а,Ј2б.Дакле већ из присуства појединих грана хаплогрупе I1 у данашњој Пољској и Централно Источној Немачкој,Белорусији,и њена везаност за хаплогрупу R1a на Балкану,види се да је у периоду од 5до7века па и касније у време пропасти ВеликоМоравске Кнежевине дошло до великог прилива Словена из Централне Европе на Балкан,што је довело до високог процента хаплогрупа R1a,I2a и I1 посебно код Срба,али и других народа.Треба поједине гране ових хаплогрупа које су веома заступљене на Балкану анализирати и јасно се може утврдити настанак тих Балканских грана у периоду 6,7век.Јасно да тада долази до одвајања тих огранака далеко на Северу Европе и њихова миграција на Југ,на Балкан.Истог случаја код хаплогрупе E1BV13 скоро и да нема.Закључак је да је Словенска сеоба из данашње Пољске и Источне Немачке,Чешке,била масовна,да је донела висок проценат R1a,I2a и I1 генетике,што је у потпуности променило општу генетику Балкана.Потпуно подржавам оно што је написао Господин Михић и што и генетика потпуно доказује.
3. мај 2026. у 09:20
Ceka
Šta se tačno podrazumeva pod “slovenskom genetikom” i kako se došlo do 50 (pa i 60) posto autosomalne genetike slovenskog porekla: posmatranjem i upoređivanjem današnjeg stanja u Evropi i na Balkanu, prostim sabiranjem procenata haplogrupa I2a i R1a, ili…?
Da li se preko genetskog nalaza iz VII veka u Dalmaciji može utvrditi kojoj kulturnoj grupi je čovek pripadao i kojim jezikom je govorio?
4. мај 2026. у 12:27
Владимир Николић
ДСР “Порекло” у оквиру својих активности на Српском ДНК пројекту има дугу и успешну традицију проучавања порекла на основу Y-хаплогрупа, што је природно усмерење удружења грађана заинтересованих за тему родословља. Овај текст је презентација резултата научног рада који се базира пре свега на аутозомалној генетици. За разлику од Y-хаплогрупа које нам говоре искључиво о пореклу по директној мушкој линији, аутозомална генетика чува информације о прецима по свим предачким линијама, очевима, мајкама, дедама и бабама са очеве и мајчине стране итд. Јасно је да проучавањем аутозомалне генетике добијамо свеобухватније резултате, али су овакве студије знатно захтевније, пре свега у методолошком смислу али и у смислу познавања и примене општих статистичких и ужих биоинформатичких алгоритама у циљу обраде података. Проценти удела аутозомалне генетике код Срба су преузети из раније објабљеног рада о чему сам већ писао https://www.poreklo.rs/2024/01/16/od-rima-do-slovena-sta-kaze-drevna-dnk/ . У оба рада су узети раносредњевековни узорци као референтни словенски, што је компромис који је оправдан недостатком аутентичних узорака из словенске прапостојбине. На пример, за удео словенског порекла код Срба су коришћени узорци древне ДНК раног средњег века западне Мађарске, Чешке, западне Словачке и источне Аустрије. У раду чија је репортажа дата у овом чланку су за потребу прорачуна удела словенске генетике у проучаваним популацијама изабрани древни узорци из околине Хрубјешова у Пољској, такође из раног средњег века. Интересантно је да се удео Y-хаплогрупа које везујемо за Словене код данашњих Срба, а према статистици Српског ДНК пројекта рађеној на преко 10.000 узорака савремених Срба, у великој мери слаже са уделом словенске аутозомалне генетике коју смо добили из научних радова.
Преко генетског налаза из скелетног материјала се не може закључити који језик је нека особа користила за живота. Преко археолошког контекста се може утврдити којој културној групи је особа припадала. Тема радова из популационе генетике нису појединци него популације и њихово порекло, у чему је овај рад био успешан јер је јасно доказао да је у раном средњем веку дошло до велике промене порекла људи у источној Немачкој, Пољској и Хрватској и показао је да је та промена последица масовне миграције са истока према западу.
2. мај 2026. у 20:59
Радован
Један од већих проблема у Србији је тај што се историја и археологија све мање гледају као институционализоване науке а све више постају хоби доконих људи са приступом интернету. Број скелета пронађених приликом археолошких ископавања у Србији и околним земљама а који је подвргнут ДНК анализи је на нивоу статистичке грешке. Највећи део података о хаплогрупама потиче од рецентне популације. Сва ова ДНК истраживања су јако битна али има још пуно скелетног материјала за анализу. Историчари – хобисти треба да знају да народ није генетски хомогена група људи него руска салата у којој је палеобалкански елеменат грашак, којекаква племена пристигла са Римљанима кувано јаје, а Словени, рецимо, мајонез. И све то заједно чини Србе и то Србе који ето одлуче да се тако идентификују а не оне које надриисторичари сматрају покрштеним прекрштеним одкрштеним или шта ја већ знам каквим Србима.
3. мај 2026. у 10:51
Велибор Михић
Радоване, у великој мери се слажем са Вашим ставовима. Сви ми као појединци, па тако и читави народи, носимо генетичко наслеђе различитих предака. Не постоји никакав „српски ген“ који дефинише да ли је неко Србин или није, иако се такве формулације понекад могу прочитати у сензационалистичким новинарским текстовима. Веће присуство генетичког наслеђа повезаног са словенским миграцијама, оног које је код становништва Балкана било присутно пре њиховог доласка, или било ког другог, не чини никога мање или више Србином. Исто важи и за све друге народе. Као што кажете, нација је, на крају крајева, и ствар избора и самоидентификације појединца. То, наравно, не значи да генетиком не можемо пратити и боље разумети порекло популација, нити да не постоје просечни генетички профили одређених популација, како данас, тако и у прошлости.
Чињеница је да је широкопојасни интернет свима омогућио ширење различитих теорија, па и оних које немају научно утемељење. Ипак, иза истраживања које смо Владимир и ја представили у овом тексту не стоје ни надринаучници, нити докони људи које помињете, већ истраживачи из познатих и признатих научних институција. Уз то, ни аматеризам сам по себи није нужно лоша ствар. Историја науке познаје бројне примере људи без формалног образовања у одређеној области који су у њој оставили значајан траг — Фарадеј, Мендел, Рамануџан, Хевисајд, Хершел, Циолковски и други. Наравно, то не значи да је формално образовање небитно, већ да пресудни треба да буду методологија, проверљивост тврдњи и квалитет доказа.
Посебан изазов данас представљају младе и савремене мултидисциплинарне области, за које често не постоји једна јасно обједињена школа. У таквим случајевима није реткост да истраживачи долазе из различитих дисциплина, што их не чини мање озбиљним или мање научним. Напротив, управо је сарадња археологије, историје, антропологије, лингвистике и популационе генетике неопходна ако желимо потпунију слику прошлости.
Класичне науке, попут археологије и историје, свакако морају задржати своје методе и стандарде, али истовремено морају ићи у корак са временом и прихватати нове алате када они постану доступни. Тачно је да поједини археолози са формалним образовањем и даље на ДНК анализе гледају као на „страно тело“, као што је тачно и да се у Србији њихова примена још увек уводи споро и опрезно. Управо зато је важно да се ова област развија у сарадњи са институцијама и стручњацима, јер се у супротном празан простор лако препушта псеудонауци, сензационализму и разним интернет тумачењима без озбиљног научног основа.
3. мај 2026. у 11:37
Дражен
Модел русске салате је исправан, али језик који говоримо и племенски назив Срби дио је словјенскога елемента. То да сви носимо римски / влашки генетски елемент не даје за право тврдити, да су србско племе и језик постојали на Балкану пређе сеоба Словијена.
3. мај 2026. у 07:58
Радиша
А гле чуда опет Немци и њихови научници
4. мај 2026. у 12:57
Владимир Николић
Аутори рада припадају међународном тиму научника окупљеног око HistoGenes ( https://www.histogenes.org/ ) пројекта. Очекујемо радове са узорцима и из наше земље, а међу ауторима очекујемо и наше научнике.
19. мај 2026. у 17:14
Секула
Ово само потвђује Порфирогенита и причу да је Балкан у тои време био скоро ненасељен, и да је због тога дозвољено насељавање новог народа.
Него је интересантно како након тога лагано долази до нове замене популације и проценат словенске генетике константно пада из века у век. Што не наведете и те радове?
20. мај 2026. у 15:58
Владимир Николић
Колико је мени познато динамика мешања староседелачке и словенске популације од раног средњег века до данас није још увек детаљно испитана. Уколико знате за неки рад који се бави овом темом напишите, радо бих га прочитао. Писали смо већ чланак https://www.poreklo.rs/2024/01/16/od-rima-do-slovena-sta-kaze-drevna-dnk/ о до сада јединином раду који се донекле дотакао ове теме.
1. јун 2026. у 21:06
Sebar
Nije teško shvatiti i razumjeti zašto stoljećima pada količina Slavena na cijelom području Balkana a naročito unutar srednjovjekovne Srbije.
Bizant je sve činio da smanji broj Slavena na područjima na kojim vlada,posrednički upravlja te ima svoje namjesnike i simpatizere. Raška je i u vrijeme dolaska Srba imala jake zajednice Tribala i donekle Ilira. Srbe i Bugare Slavene pretvaraju u Sebre ,kmetove i robove a protežiraju balkanske starosjedioce tipa Vlaha Asena te Ilira Nimanija. Na slavenska područja polako dolaze i Katunari Vlasi iz Tesalije i Makedonije a Ekonomski i duštveno jačaju i Arbanasi. Po dolasku Turaka jedan dio Vlaha naseljava Dinarsko područje i
tu ostaje do danas .Iako su Slavenizirani, genetika pokazuje da ih dobar dio nisu podrijetlom Slaveni.
Realan odnos Slavena i Balkanskih starosjedioca prije dolaska Turaka je ostao u Zapadnoj Hercegovini.
16. јун 2026. у 14:28
Тристан
Зашто баш у западној а не у источној Херцеговини?