Рад „A large mass grave from the Early Iron Age indicates selective violence towards women and children in the Carpathian Basin“[1], објављен у часопису Nature Human Behaviour, представља једно од најзначајнијих новијих археогенетичких истраживања позне праисторије југоисточне Европе. У средишту рада налази се једна масовна гробница из раног гвозденог доба, откривена на локалитету Гомолава у Срему, али значај овог истраживања далеко превазилази реконструкцију једног изолованог догађаја. Рад доноси нове увиде у карактер насиља у касној праисторији, унутрашњу структуру тадашњих заједница, њихову мобилност, степен сродности и, што је за генетичку генеалогију посебно важно, дубоку старину појединих мушких линија на простору јужне Паноније и Балкана.
Из угла археологије и биоантропологије, ово истраживање је важно јер показује да масовно насиље у праисторији није увек било усмерено превасходно на мушке ратнике, већ је у одређеним околностима могло бити демографски селективно и усмерено на жене и децу. Из угла популационе генетике, рад је важан јер показује да страдали нису припадали једној малој породици или једној изолованој заједници, већ широј регионалној популацији. А из угла генетичке генеалогије, посебну тежину има податак да су до сада одређени мушки узорци из Гомолаве припадали широкој грани R1b-L23>Z2103>CTS7556>BY250[2], што овој линији даје јасан праисторијски ослонац у јужној Панонији већ у 9. веку пре нове ере. Треба истаћи да демографска историја од бронзаног до савременог доба и миграције ове хаплогрупе још увек нису довољно истражене и да се очекује да ће их будући резултати древне ДНК додатно разјаснити.
Гомолава као важно место праисторијске јужне Паноније
Археолошки локалитет Гомолава један је од најзначајнијих вишеслојних праисторијских локалитета у Срему и широј јужној Панонији. Реч је о тзв. телу, односно узвишењу насталом вишевековним и вишемиленијумским насељавањем на истом месту. Такви локалитети нису били само насеља, већ и носиоци колективног памћења, важне тачке у пејзажу и места са посебним симболичким значењем. Гомолава је управо такав случај: место коме су се различите заједнице током дугог времена враћале и које је, по свему судећи, имало шири значај од чисто стамбене функције.
Налаз о коме је овде реч потиче из 9. века пре нове ере, дакле из периода раног гвозденог доба. То је време великих промена на простору јужне Паноније, на коме се тада укрштају различите културне традиције и облици привређивања. Гомолава се у археолошком смислу везује за јужнопанонски културни круг, пре свега за хоризонт Калакача керамике, али су у материјалним налазима истовремено препознатљиви и утицаји са истока, укључујући предмете тзв. трако-кимеријског стилског круга. Аутори рада зато с разлогом наглашавају да се Гомолава налазила на простору где су се додиривали и сучељавали различити начини живота, економски интереси и концепти контроле земљишта и ресурса.
Археолошке керамичке типо-хронолошке групе раног првог миленијума
пре нове ере у југозападном делу Карпатског басена и положај Гомолаве[3]
Археолошки значај Гомолаве не лежи искључиво у самој масовној гробници, већ и у ширем контексту у коме је она настала. Гомолава се налази у Срему, код Хртковаца, на веома важном месту — уз Саву, недалеко од ушћа Дрине и у близини Дунава, на додиру панонске равнице и западнобалканског брдско-планинског подручја. Реч је о вишеслојном телу, односно насељу које је било коришћено током више хиљада година, још од 5. миленијума пре нове ере, што показује да је то место дуго имало посебан значај у локалном и регионалном пејзажу.
У време настанка масовних гробница, у 9. веку пре нове ере, јужна Панонија пролазила је кроз велике промене. После распада познобронзанодобних мрежа великих утврђених насеља, јављају се мања утврђена места, поновно заузимање старијих локалитета и већа улога номадског сточарства. У материјалној култури тог доба истовремено се уочава континуитет са локалним бронзанодобним традицијама и појава нових утицаја, нарочито са истока. Гомолава се у том погледу добро уклапа у шири јужнопанонски културни круг, пре свега у хоризонт Калакача керамике, али и у мреже контаката које су сезале преко Карпата све до евроазијске степе.
То се види и по налазима из раног гвозденог доба на самој Гомолави. На локалитету су забележени керамички облици типични за Калакача групу, као и метални предмети — наочарасте фибуле, прстенови за косу, фалере и други украси — који припадају тзв. трако-кимеријском хоризонту. Такви налази сведоче о културним и, вероватно, друштвеним везама са ширим источним и подунавским просторима. Апсолутна и релативна хронологија ових налаза добро се уклапа у време од позног 10. до позног 9. века пре нове ере.
Посебно је занимљиво и то што су на Гомолави, као и на другим локалитетима раног гвозденог доба у јужној Панонији, уочени полуукопани објекти, такозване „јамске куће“. Аутори рада указују да облик и поједине конструктивне одлике простора у коме је касније регистрован укоп показују извесну сличност управо са таквим објектима. Ако је то тумачење тачно, онда би то значило да су неки већ постојећи, вероватно напуштени простори накнадно добили нову функцију. То је важна појединост, јер показује да се догађаји о којима је реч нису одиграли у археолошки „празном“ простору, већ у оквиру локалитета који је већ био дубоко историјски и симболички обележен.
Масовна гробница: број жртава, начин сахране и карактер налаза
У такозваној масовној гробници 2 откривени су остаци 77 особа, положених у јаму пречника око 2,9 метара и дубине око 0,5 метара. Сам број страдалих чини овај налаз једним од највећих познатих праисторијских једнократних масовних укопа у Европи. Ипак, значај налаза није само у обиму, већ и у самом начину укопа. Гробница није била хаотичан простор у који су тела тек тако бачена, већ намерно обликовано и симболички опремљено место.
Масовна гробница у Гомолави[3]
Поред људских остатака, у гробници су пронађени и керамички судови, бронзани украси, животињске кости — укључујући скоро цео костур младог говечета на дну јаме — као и трагови жита и поломљених жрвања. Око јаме су уочени и трагови стубова, што сугерише да је место било обележено или заштићено. Све то заједно указује да сахрањивање није било пуко уклањање тела после неке катастрофе, већ и ритуални и меморијални чин, намењен да остави трајан траг у заједници.
Ко су биле жртве?
Антрополошка анализа открила је изузетно необичну демографску структуру. Од 77 сахрањених, 40 су била деца узраста од 1 до 12 година, 11 су били адолесценти, а само 24 одрасле особе. Полна структура је још упечатљивија: међу онима код којих је пол могао поуздано да се утврди, доминирале су жене, и то у свим старосним категоријама. Међу одраслима је чак 21 особа од 24 била женског пола. Такав однос је изузетан за праисторијске масовне гробнице и упућује на свесну селекцију жртава.
Раније је постојала претпоставка да је можда реч о епидемији, али нове анализе нису потврдиле присуство патогена. Насупрот томе, на костима су регистроване бројне повреде које јасно указују на намерно и брутално насиље. Највећи број повреда био је на лобањи, нарочито на задњим, горњим и десним деловима главе, што указује на ударце нанете док је жртва бежала, лежала или била нападнута из неповољног положаја. Уочене су и повреде од пројектила и најмање једна одбрамбена повреда. Аутори зато закључују да је реч о планираном и демонстративном чину насиља, усмереном пре свега на жене и децу.
Генетички резултати: шира регионална популација, а не једна породица
За генетичку анализу одабрана је 25 индивидуа из гробнице. Један од најважнијих резултата јесте да међу њима готово да није било блиских сродника. Утврђена је само једна јасна породична веза: једна жена и њене две ћерке. Сви остали били су међусобно или потпуно несродни или тек веома удаљено сродни. То значи да сахрањени нису представљали једну већу породицу, један род или једно домаћинство, већ шири узорак регионалне популације.
IBD анализа је ово додатно потврдила. На основу дељења дужих ДНК сегмената аутори процењују да је популација из које су жртве потицале била део велике регионалне мреже од више хиљада људи. То је важан закључак, јер показује да Гомолава не одражава трагедију једног малог села, већ догађај који је погодио већу, регионално умрежену заједницу у јужној Панонији. На основу расподеле IBD сегмената аутори процењују да је ефективна величина популације из које су жртве потицале била око 10.000 до 14.000 људи.
На аутозомном нивоу, људи из Гомолаве не одударају од шире слике касног бронзаног и раног гвозденог доба Балкана и јужне Паноније. По свом профилу најближи су популацијама бронзаног доба из Мађарске, али и ширем балканско-панонском генетичком фонду. Њихов генетички састав аутори моделују као комбинацију мезолитског слоја везаног за Ђердап, анадолско-неолитске компоненте и степске, јамнајске компоненте. То значи да су људи из Гомолаве били део локалног каснопраисторијског становништва ширег јужнопанонско-балканског простора, а не нека јасно издвојена дошљачка група.
Гомолава и грана R1b-BY250
За генетичку генеалогију најзанимљивији налаз односи се на мушке линије. Сви до сада одређени мушки узорци из Гомолаве припадали су широкој грани R1b-BY250. То је изузетно важан резултат, јер ову грану чврсто смешта у простор јужне Паноније већ у 9. веку пре нове ере. Иако су у раду испитана само четири мушка узорка, нису у питању један или два потпуно идентична профила, већ више паралелних линија унутар R1b-BY250, што показује да је и тада ова очинска линија већ била разграната.
Грана R1b-BY250 је настала из старије гране R1b-L23>Z2103>CTS7556, која је била једна од чешћих хаплогрупа код око 1000 година старијих узорка из археолошког налазишта код Мокрина, баш у време када се процењује да је живео родоначелник свих припадника гране R1b-BY250. Ова филогенетичка веза не чуди с обзором на јаке аутозомалне везе узорака из Гомолаве са узорцима из Мокрина, као и релативну географску блискост налазишта. Даљим пореклом, хаплогрупа R1b-CTS7556 се везује за културу гробних јама раног бронзаног доба, која се из северних црноморских степа ширила преко Влашке низије у Панонију, и код које је њена родитељска хаплогрупа R1b-Z2103 била убедљиво најзаступљенија.
Ово, наравно, не значи да су конкретни мушкарци чији су скелети пронађени у Гомолави непосредни потомци некадашњих људи из Мокрина који припадају грани R1b-CTS7556. Али значи да је шири R1b-BY250 фонд био део локалног панонско-балканског мушког наслеђа још у раном гвозденом добу, потеклог од становништва које је живело још током бронзаног доба на том подручју.
Међу млађим узорцима древне ДНК хаплогрупа R1b-BY250 се јавља међу античким узорцима из Италије (MAS002 из Тоскане), Трогира (I26718) и римских утврђења на лимесу према Германима (STRAZ_I_14 и Mln43 из Баварске). Јавља се и у Мађарској код Авара са истакнутом европском генетиком (RFK245 из Солнока) и раних Мађара (AHS23 из Зале).
Савремени генетички родови унутар гране R1b-BY250
У оквиру R1b-BY250, међу савременим тестираним појединцима са простора Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и суседних области који су своје резултате уврстили у базу Српског ДНК пројекта, издвајају се следећи генетички родови:
Павасовић — Никољдан
Хаплотип тестираног од 111 Y-STR маркера налази се у групи Српског ДНК пројекта на сајту FamilytreeDNA. Овом резултату за сада нема сличних у интерној бази Српског ДНК пројекта. Тестирани је пореклом из Скрадина у Далмацији, а у неким млетачким документима чију поузданост тек треба проверити помиње се да је Милован Павасовић довео неке људе из Херцеговине у Далмацију крајем 17. века. Такође постоји предање да су и сами Павасовићи досељеници из Херцеговине, најпре у Братишковце, а затим у Скрадин. Један Павасовић је радио тест и преко компаније 23andMe, којим је потврђено да ова фамилија припада хаплогрупи R1b-BY250.
Ристановић и Лазић — Ђурђевдан
Ради се о две породице које немају предање о заједничком пореклу и које нису из истог краја: Ристановићи су из места Равни код Ужица, а Лазићи из Бузекаре код Брчког. Они међутим, имају потпуно подударање на испитаних 25 Y-STR маркера и према хаплотипу би требало да припадају грани R1b-BY250. Индикативно је да славе исту крсну славу – Ђурђевдан.
Поред ових именованих родова, унутар R1b-BY250 постоји и мањи број других појединаца који повезују простор Далмације, Албаније и западне Грчке. Управо та широка географска расподела показује да R1b-BY250 није локална или краткотрајна линија, већ дубок и разгранат патернални слој западног Балкана. Међутим, мора се рећи и да је ова грана данас једна од ређих на Балкану и да је много више данашњих припадника ове хаплогрупе пронађено ван Балкана и то на широком подручју од Велике Британије, Ирске и Шпаније на западу, до Кине и Таџикистана на истоку.
Када се налази из Гомолаве посматрају у односу на савремено Y-ДНК стабло, добија се веома занимљива слика. Популација која је у бронзаном и гвозденом добу живела на подручју северне Србије је успела да остави свој генетички траг на данашње становништво Европе, па и Балкана, али то наслеђе нигде није сконцентрисано, већ се чини да је равномерно распоређено широм нашег континента, па и даље на исток.
Закључак
Гомолава је истовремено и место трагедије и место од научног значаја. Масовна гробница из 9. века пре нове ере сведочи о селективном и бруталном насиљу усмереном на жене и децу, што отвара важна питања о друштвеним односима, моћи и ратовању у касној праисторији. Али исто тако, генетички резултати показују да су жртве припадале широј регионалној популацији јужне Паноније и Балкана, а мушке линије из гробнице потврђују дубоку старину гране R1b-BY250 на овом простору. Када се томе додају савремени генетички резултати долази се до закључка да ова популација није сачувала своју кохезију у вековима који су уследили, али да се трагови њеног генетичког наслеђа могу уочити код многих савремених народа у западној Евроазији.
[1] Fibiger, L., Iraeta-Orbegozo, M., Koledin, J. et al. A large mass grave from the Early Iron Age indicates selective violence towards women and children in the Carpathian Basin. Nat Hum Behav 10, 656–668 (2026). https://doi.org/10.1038/s41562-025-02399-9.
[2] У тексту ћемо на даље користити скраћене називе појединих грана хаплогрупа уместо пуних филогенетичких низова. На пример, уместо R1b-L23>Z2103>CTS7556>BY250 писаћемо R1b-BY250 и слично.
[3] Слике у овом чланку преузете су из научног рада о којем пишемо.
АУТОРИ ТЕКСТА:
Владимир Николић и Велибор Михић
-270x270.jpg)
Коментари (0)