Све српске крсне славе

18. јануар 2014.

коментара: 25

ЈАНУАР

Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар)
Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар)
Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар)
Крстовдан (18. јануар)
Свети Јован Крститељ – Јовањдан (20. јануар)
Свети Сава – Савиндан (27. јануар)
Свети Апостол Петар – Часне вериге (29. јануар)
Свети Атанасије Велики (31. јануар)

ФЕБРУАР

Преподобни Максим Исповедник (3. фебруар)
Света три јерарха (12. фебруар)
Свети мученик Трифун – Трифундан (14. фебруар)
Сретење Господње (15. фебруар)
Свети Симеон Богопримац (16. фебруар)
Свети Харалампије (23. фебруар)
Свети Симеон Мироточиви (26. фебруар)
Преподобни Авксентије; Свети Кирил Словенски – Ћириловдан (27. фебруар)

МАРТ

Свети Теодор Тирон (2. март)
Светих четрдесет мученика – Младенци (22. март)
Свети Алексије Човек Божји (30. март)

АПРИЛ

Благовести (7. април)
Лазарева субота – Лазаревдан

МАЈ

Свети Георгије – Ђурђевдан (6. мај)
Свети Марко – Марковдан (8. мај)
Свети Василије Острошки (12. мај)
Свети Јеремија – Јеремијин дан (14. мај)
Свети Јован Богослов (21. мај)
Свети Николај Мирликијски, пренос моштију – Летњи Свети Никола (22. мај)
Свети Ћирило и Методије (24. мај)

ЈУН

Свети цар Константин и царица Јелена (3. јун)
Свети апостоли Вартоломеј и Варнава – Вартоломијевдан (24. јун)
Свети Јелисеј (27. јун)
Свети кнез Лазар – Видовдан (28. јун)

ЈУЛ

Рођење Светог Јована – Ивањдан (7. јул)
Свети Апостоли Петар и Павле – Петровдан (12. јул)
Свети Прокопије (21. јул)
Свети Арханђел Гаврило (26. јул)
Света великомученица Марина – Огњена Марија (30. јул)

АВГУСТ

Свети пророк Илија – Илиндан (2. август)
Света Марија Магдалина – Блага Марија (4. август)
Преподобномученица Параскева – Трнова Петка (8. август)
Свети Пантелејмон – Пантелијевдан (9. август)
Преподобна мати Ангелина Српска (12. август)
Свети мученици Макавеји (14. август)
Пренос моштију светог Стефана – Свети Стефан Летњи (15. август)
Преображење Господње (19. август)
Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина (28. август)

СЕПТЕМБАР

Свети Агатоник – Арлијевдан (4. септембар)
Свети мученици Адријан и Наталија (8. септембар)
Усековање главе Св. Јована Крститеља – Усечење (11. септембар)
Пренос моштију светог Александра Невског – Свети Александар Невски (12. септембар)
Преподобни Симеон Столпник (14. септембар)
Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина (21. септембар)
Свети Јоаким и Ана (22. септембар)
Крстовдан (27. септембар)
Света мученица Софија и њене три кћери – Вера, Нада и Љубав (30. септембар)

ОКТОБАР

Свети Јевстатије (3. октобар)
Зачеће Светог Јована (6. октобар)
Свети Јован Богослов (9. октобар)
Киријак Отшелник – Михољдан (12. октобар)
Покров пресвете Богородице – Покровица (14. октобар)
Свети апостол Тома – Томиндан (19. октобар)
Свети Сергије и Вакхо – Срђевдан (20. октобар)
Преподобна Параскева – Света Петка (27. октобар)
Свети Лука – Лучиндан (31. октобар)

НОВЕМБАР

Свети Прохор Пчињски (1. новембар)
Свети апостол Јаков, први епископ Јерусалимски (5. новембар)
Свети Димитрије – Митровдан (8. новембар)
Свети Арсеније Сремац (10. новембар)
Свети Аврамије Затворник – Аврамијевдан (11. новембар)
Свети Козма и Дамјан – Врачеви (14. новембар)
Свети Ђорђе – Ђурђиц (16. новембар)
Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (21. новембар)
Свети Стефан Дечански – Мратиндан и Свети Мина (24. новембар)
Свети Јован Милостиви (25. новембар)
Свети Јован Златоусти (26. новембар)
Свети апостол Филип (27. новембар)
Свети апостол Матеј (29. новембар)

ДЕЦЕМБАР

Ваведење пресвете Богородице (4. децембар)
Света великомученица Екатерина (7. децембар)
Свети свештеномученик Климент (8. децембар)
Свети Алимпије Столпник – Алемпијевдан (9. децембар)
Свети апостол Андреј Првозвани – Андријевдан (13. децембар)
Света Варвара (17. децембар)
Свети Сава Освећени (18. децембар)
Свети Николај Чудотворац – Никољдан (19. децембар)
Свети Спиридон Чудотворац (25. децембар)

Коментари (25)

Одговорите

25 коментара

  1. Војислав Ананић

    Свети великомученик Георгије

    Свети великомученик Георгије, у народу обичније познат празник под именом Ђурђевдан, јесте један непокретан црквени празник који се увек слави 6. маја. Ђурђевдан припада групи Свештеномученичких, мученичких празника.
    Свети великомученик Георгије се родио крајем III века у Бејруту а по некима у Кападокији, у једној познатој хришћанској породици. Када му је отац пострадао због Христове вере, свети Георгије заједно са мајком преселио се у Палестину.
    Интелигентан и храбар, свети Георгије је веома брзо напредовао у војсци за време цара Диоклецијана (284- 305). Цар га постави за “хиљадара” (вођа 1000 војника). При крају живота цар Диоклецијан је организовао један од највећих прогона хришћана познат у историји. То је веома ружно пало светом Георгију. После смрти своје мајке, свети Георгије ослободи робове а имање раздели сиротињи.
    Према тврдњама у делу “Житија светих” епископа Николаја Велимировића ”ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, нареди да му се ноге ставе у кладе, а на прси тежак камен.” (стр. 307). Да би се одрекао Христове вере, свети Георгије био је стављен на грдне муке. Тада је и сама царица Александра поверовала у истинитост хришћанске вере те је и она платила главом као и свети Георгије. Свети Георгије је посечен 6. маја у Никомидији 303. године, а по некима 305. године.
    Због мученичке смрти, свети Георгије је убрзо постао један од најомиљенијих хришћанских светаца. Овај празник је дубоко урезан у свест Клисураца и Пољадијаца, па се зато за његово име и везује безброј обичаја. Иначе овај празник у неку руку означава и крај зимског периода и почетак једног топлијег периода.
    Хришћанска иконографија Светог Георгија представила као војника на коњу који копљем пробада аждају – симбол зла и неправде.
    Обичаји везани за Ђурђевдан претежно се односе на здравље укућана, плодност и млечност стоке.
    У селу Мачевићу забележен је занимљив обичај. Уочи самог празника младе девојке сељанке стављају у реку ките цвећа ђурђевка или млечике привезане за штап, да би и њих по “заветинама” момци позивали на игру. Рано ујутру одлазе на реку и те ките цвећа изваде из воде и чувају. Она која не би нашла свој штап у води, јер га је брза река однела, била би несретна и тужна за дуго време, јер је не би звали у коло да игра.
    У истом селу, на Ђурђевдан ујутру, неудате девојке су избегавале да прве изађу на капију, јер би их могао неко “награјисати” то јест намазати катраном, те да читаве године буду ружне. А кад би ипак изашле, криле би своје лице тако што су излазиле из куће окренуте леђима. Због тога на тај дан су обично прве излазиле на капију њихове баке и мајке.
    У Мачевићу је постојао обичај да се после подне уочи Ђурђевдана, деца окупе на једно место, где сваки са собом понесе по једну клепетушу или звонце. Када зазвоне из све снаге настаје заглушујућа бука која пара уши. Према народном предању то је био један од начина наговештавања доласка Ђурђевдана.
    Готово у свим местима Пољадије и Клисуре заједничко је то да се на Ђурђевдан ујутру рано, прозори и капије свих кућа оките свежим зеленилом и гранчицама врбе. Све се то чини да би година и домаћинство било богатије: “Да буде здравља, плод и род у дому и пољу.”
    У новије време на Ђурђевдан се одржавали и познати “мајалоси”. Свет је заједнички одлазио у природу, на неко згодно место у шуми, на пропланку, крај потока или извора. Песма, игра и весеље трајало би готово, понекад, и до вечери.
    Ипак су најзанимљивији обичаји били везани за стоку. Посебно место има Ђурђевдански уранак. Овај обичај се одржао у селима где нису чували групно, у великим чопорима, са више господара. Сваки је домаћин имао свој салаш и у њему држао по десет или петнаест глава и сам је био њихов пастир.
    На Ђурђевдан, рано ујутру, сваки би домаћин истерао и напасао своје стадо. За то време, код куће домаћица би замесила један повећи колач од кукурузног или пшеничног брашна са отвором у средини. Кроз тај отвор се музле овце, а веровало се да ће тако овце имати више млека. Свакој помуженој овци би дали комадић од колача.
    Да би повећали млечност, по народном веровању, набрали би разноврсног цвећа и трава, поготово здравца, дрена и грабежа, па се све то скува у какав суд и онда том течношћу помазују вимена стоки и овцама.
    На Ђурђевдан жене у Пољадији не обављају своје редовне послове а девојке тог дана наберу селена, пелена, коприва и белог лука па све то стављају под главу да не буду болесне. А још неудате девојке стављају под главу мушке кошуље не би ли сањале будућег мужа. Понекад би под главу и под јастук стављале коприву или врбу родиљу.
    У Соколовцу постоји још један занимљив обичај са кравама или овцама. Домаћин одлази у своју башту те ископа малену јаму, начупају траве на том месту, па уместо траве стављају хлеба и соли. Потом наберу гранчице са родне врбе, направе венце у облику котурића којима ките судове за млеко. Истуцкају са мало соли коприву и бурјан па поспу тиме кухињски праг. Остатак умотају у комад црвеног обојка и поставе у судове за млеко. Све то треба да преноћи.
    Да би овце имале више млека при мужи, Соколовчани су обичавали да одлазе на реку Нераљ и тамо “одливали” воду. Нешто мало од те воде доносили су кући и њоме правили хлеб за стоку. И у Соколовцу се тог дана овце музу кроз венац исплетен од врбових грана.
    На Ђурђевдан се у Соколовцу стока гони у пашу венцима којима су биле окићене куће. Стока да се плоди а година да буде родна.
    На Ђурђевдан се погађају нови пастири стоке и оваца.
    Веома распрострањен обичај јесте и премеривање оваца како у српским клисурским селима тако и у румунским. Веома је присутна у Старој Молдави, Љупкови, Свињици, Мачевићу и Пожежени.
    Једно од могућих објашњења састоји се у томе што су ова насеља претежно брдска места те су одувек била богата стоком. Посебно је занимљив обичај у Љупкови. Домаћини који имају стада оваца одлазе ујутру на Ђурђевдан на салаше у којима ће се вршити премеривање оваца. По правилу премеривање се обавља у подне када се стада после обилне паше доводе на место за премеривање. За све то време код куће домаћице спремају обилан ручак који ће благовремено бити пренет на салаш.
    Власници чопора обављају мужу својих оваца. За то време свирачи у разним инструментима свирају. Свуда се ори весела песма. После муже окупе се на одредиште и једним “градираним” ведром мере количину помуженог млека. У ту сврху користи се и “рабош” па свака градација мери једну оку. Домаћин који ће на премеравање приказати највећу количину помуженог млека проглашава се за “бача” за ту годину. Нормално да и остали пастири мере количине помуженог млека а све се то бележи у једном списку са опадајућим редом. Зависно од броја ока, по домаћину се одреди количина ока која се узима по стаду оваца. Бачу припада највећа количина а потом се поштује “списак”.
    После премеривања, одлази се на ручак који се овом приликом служи на земљи. На оваквим свечаностима постоје и званице а то су рођаци и пријатељи. У село се враћају пре пада мрака. Увече се сви окупе код “бача” и, пошто послуже печење, певају и играју. Понајчешће се весеље пренесе на улицу.
    У три села нашли смо породице које су за своју крсну славу узели Светог великомученика Георгија а то су:
    У Соколовцу: Живота Радосаваљевић, Бора Стефановић, Олга Радошевић, Вера Вулетић, Млађа Јовановић, Срђан Јовановић. Илија Симовић, Спаса Радошевић, Љубица Вулетић, Мита Думитрашку, Миле Радошевић, Ига Радошевић, Жива Радошевић, Дивна Радошевић, Божа Стефановић, Славољуб Радошевић, Бранислав Радовановић, Лука Радовановић, Милош Вулетић, Миле Вулетић и Мара Горун.
    У Белобрешки: Бранко Панић, Верица Радованковић, Лазар Миленовић, Златибор Несторовић, Анђелка Симић, Горан Стефановић, Нада Панић, Невенка Спасојевић, Дивна Спасојевић, Борка Стефановић и Драгослав С танимировић.
    У Љупкови: Ника Несторовић, Симеон Бачила, Сава Несторовић, Озран Несторовић, Мита Јовановић и Божидар Велчан.
    У Мачевићу: Николае Малаеску, Жива Јаношевић, Елена Јовановић, Радмила Јовановић, Станко Сава, Штефан Петко (Стева), Каталин Видинару, Кристина Петко, Драгољуб Петко, Анђелко Димитровић, Георге Тисманарију.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

  2. Војислав Ананић

    „КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ДАО СИ НАМ У ШАКЕ“

    (рецитал о Светом Сави – школској слави)

    „Свети Сава беше
    од краљевске крви,
    велики учитељ,
    просветитељ први.“
    (из композиције објављене у дечјем листу „Југословенче“ 1937. године)

    „…Благородна Србијо,
    пуна си љубави
    према своме пастиру
    Светитељу Сави.
    Цело Српство слави славу –
    свога оца Светог Саву…“
    (Из Химне Светом Сави)

    „…У себе утиска свако
    то слово које слави,
    причу о свецу, вођи и писцу,
    првоме нашем,
    о Немањићу племенитом,
    о Светоме Сави.

    А после, пред школом,
    наше мајке,
    доносе вековно благо скрито,
    у дечјем свету:
    на тањирима дугим нуде
    ситне колаче,
    слатко,
    и жито…“
    (Слободан Станишић)

    „…Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
    клонуло је тело моје, уморне су моје ноге –
    ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
    да просветим живот роду, отаџбини и слободи.

    Презрео сам царске дворе, царску круну и перфиру,
    и сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
    Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
    и примите царског сина ко најмлађег свога брата…“
    (Војислав Ј. Илић)

    „Престо га је чеко – он га није хтео;
    он је нешто више духом заволео.
    Одазво се даљњем лелеку и вриску
    па је загрлио будућност србинску.“
    (Ј. Ј. Змај)

    „Веру ћу да крепим, православље ширим
    кроз ту маглу сиву;
    темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
    али цркву живу.“
    (Ј. Ј. Змај)

    „…А кад манастирске прекорачим праге мирне,
    у осамљеничка кад ступим дворишта
    и удахнем мирис свете смирне,
    душа моја од живота више ништа
    неће тражити.

    Молићу се тада за спас српског рода,
    за родитеља својих благ и побожан крај,
    и да браћа моја кроз живот иду светла хода
    као анђели кроз рај.“
    (Д. Максимовић)

    „Дођите сложно, и загрљени братски,
    где слога влада, и срећа је ту;
    победа вазда пратиће вам стопе,
    будете л’ само поштовали њу…

    …Радите вазда и сложно и мудро,
    па да нам срећан буде српски род;
    ви ћете сами и потомци ваши
    вашега труда уживати плод…“
    (Светозар Ћоровић)

    „Оно што нас јача на путу поштења,
    оно што нас води ка брегу спасења,
    оно што нам муку ублажава љуту,
    што нам не да клизнут’ на стрмену путу.

    Оног светлог духа светле благовести,
    што нас држе крепко на висини свести;
    оно што нас учи да трпет’ умемо,
    оно што нас диже да напредујемо,
    што нам даје души, уму здравље:

    то је српска школа, то је православље!“
    (Ј. Ј. Змај)

    „Оче отаца,
    свештенства правило,
    целомудрија узор, монасима крепост,
    цркви утврђење…
    …Правовернима учитељ,
    правило управљачима,
    заповедању мерило,
    свештеницима светлост Божија,
    сечиво уста које сече све противничке пукове
    што на стадо ти насрћу
    јавио се јеси, преблажени оче наш,
    архијереју Саво…“
    (непознати Милешевац)

    „Високо му бледо чело, помршене густе власи,
    али чело узвишено божанствена мудрост краси.“
    (Војислав Ј. Илић)

    „…Брате, који си измирио браћу,
    сине, који си подигао оца,
    оче, чији пепео синови расуше!

    Донео си нам вина, семе жита,
    ал нема ко у земљу да га баци!
    Написао си, ал нема ко да чита,
    знак у коме се сабирају сви знаци!

    Камен темељац дао си нам у шаке,
    ал не дигосмо бедем насупрот сили.
    На твом смо гробу оставили штаке,
    ал не стигосмо куд смо наумили!“
    (Љубомир Симовић)

    „Надавио се облак густи
    сву Србију да опусти,
    и само се небо љути…
    А Србија – стрепи, ћути.

    На Врачару ватра гори,
    ватра гори, бес се ори,
    а Србин се с душом бори.“
    (Стева Лазић)

    „Вишња сило, твоја правда
    Србима је крепка нада,
    пусти грома ватренога
    смлави створа пакленога,
    да пред лицем Створитеља
    не сажиже Светитеља.“
    (Стева Лазић)

    „Када је негде око Савин дана
    наишао Савином страном
    напали су га пси,
    као што и сад нападају
    свакога ко се упути Савиним траговима.

    Путник је најпре саставио три прста,
    како је одредио да се и ми крстимо,
    плашећи их законом
    од кога су још више побеснели,
    а ни до данас нису узмакнули…“
    (Матија Бећковић)

    „Пере шапе својим вуковима
    да трагови мрачне земље
    на њима не преживе
    путује без пута
    и пут се за њим рађа.“
    (Васко Попа)

    „…Врати се кући
    приповедај
    друге исцелуј
    себе лечи…
    …Врати се
    пази на свом путу
    држи се речи.“
    (Миодраг Павловић)

    „Не бојте се, децо мила…
    …Ја остајем у свом роду, док војује за слободу,
    док му црква тугу блажи,
    док му памет школа снажи.“
    (Стева Лазић)

    „ И та нам је вера спасавала оце
    од многе пропасти;
    та ће иста вера – о хвала ти, Саво,! –
    и унуке спасти.“
    (Ј. Ј. Змај)

    „Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, –
    векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
    ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
    јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“
    (Војислав Ј. Илић)

    „…И над лепом главом, у дубини мрака,
    сјајан колут сија од најлепшег зрака.“
    (В, Ј. Илић)

    „Продужите моја дела
    ма вас каква беда срела:
    то ће Српство просветити,
    па и мене осветити.“
    (Стева Лазић)

    „У дому Божјем процветао си као финикс
    и као кедар умножио јеси чеда своја…“
    (Савин ученик)

    „Што носили – свијетло вам било!
    Што родили – све вам свето било!“
    (народна песма Опет Свети Саво)

    „Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
    од звона и клепала који траже спаса!
    Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
    данас, кад немамо ни језика, ни гласа.“
    (Љубомир Симовић)

    Приредио: Војислав Ананић

  3. Вања С.

    Војислав Ананић;
    “…На славу долазе само позвани гости…”

    Код мојих на Церу, поставља се тањир “вишка” за путника-намерника, јер се на дан славе нико не враћа са кућног прага. Такође на славу се неко позива само први пут, а после сам долази, а домаћин госте обавештава само у случају да је из неког разлога спречен да слави. Онда следеће године поново све обавештава да слави и да су добродошли.

  4. Војислав Ананић

    Крсна слава

    Од свих празиика највише се цијенила крсна слава. Слава је обавезно трајала ноћ и дан. Гости су долазили на конак, а већина су и другу ноћ коначили, нарочито пријатељи и својте из удаљених мјеста. У Гацку, за турско и аустријско доба се славило обавезно два дана. За славу се морало набавити ракије, вина, каве и шећера, а ако је био посни дан, меда и уља. Има и данас кућа у Голији, које посте славу, ако је посни дан петак и сриједа.
    На слави се знао долибаша којему се давала прва чаша. Долибаша је био старији човјек, кум или пријатељ, као и комшија који редовно долази на славу. Кад се гости окупе, слуга домаћинов, или домаћин који је млад, прво служи ракију, али прва се чаша дава долибаши. Он узима чашу и наздравља: „Здрав си, брате домаћине! Наздравље ти дошло крсно име, славио га дуго и за много са својим кумовима, пријатељима и доброжелитељима. Вазда славио, никад не оставио, јаки ти бог помого, а нико, ти наудит не мого!„. Послуже се и остали гости, наравно једном чашом, кад друга чаша дође до долибаше, он наздравља: »Чаша друга, љубав дуга, помоћ од господа бога у ову кућу, међу ову браћу акобогда”, а уз трећу чашу, долибаша ће опет: „Прва, у добри час, друга, у бољи час, овом трећом, најбо- љом срећом, у име бога и Свете Тројице, која може да нам помогне, ђе се год Света Тројица помињала, ту и помагала, нама и нашем брату домаћину”. На помен Свете Тројице, сви се укућани и гости подигну, подигну капу и вичу: „Слава јој”. Мезе, на крсној слави, у данашњем смислу није било, само би домаћица понудила госте једном или два пута приганицамама и цијелим сиром. На вечери би долибаша наздрављао: „Срећна вечера на срећну мјесту! Помоћ од господа бога и братска слога, у ову кулу, међу ову браћу… Здрав си, брате домаћине! Ове године славио како могао и умио, а догодине, како би најбоље од свега срца желио”. Увече се дуго сједјело, причало о бојевима, мегданима, убиствима, свађама, крађама, лову и разним догађајима. А особито ако је неко знао пјевати уз гусле, то се најрађе слушало и од свег срца жељело и цијенило. Претходно, пред вечеру, гости су се с укућанима молили богу, кадили тамјаном, уз запаљену свијећу, а том приликом су се окретали к истоку. Ујутро, кад гости устану, долибаша узима чашу и наздравља: »Срећан уранак на срећну мјесту, наздравље нам освануо. . . (изговара име крсне славе). У здрављу га прославили и пропратили, колико је воља од милога бога. . .«
    Ручак се стављао око 10 сати. Главна церемонија је била на ужини, када се ждила крсна свијећа и ломио крсни хљеб. Свијећа је била направљена од воска, са три једнака крака. Постави се софра и метне пуна чаша вина. Гости сједе око софре, а на челу је долибаша. Домаћин уждије свијећу, а домаћица спреми машу — ватру са жаром и тамјаном, долибаша узима чашу и наздравља: »Брат домаћин софру поставио, око истe госте саставио, крсну свијећу заждио, све му било с крстом наопослом, с чашом добријем благословом божијем. Што год велимо да се Господа бојимо, да устанемо у високу славу божију, која може да нам поможе«. Сви гости устају и окаде се тамјаном, а долибаша наставља: Здрав си десни друже, а помози боже! У име бога и високе славе божије. Гдје се год висока слава божија помињала, ту и помогала. Наш брат домаћин, славио своју крсну славу дуго, за много и доживотно, све боље од бољега, а љепше од љепшега, колика је воља од милога бога. Дабогда да се слава божија неоскуде од овога дома и цијелог хришћанског рода до суда праведнога. За здравље нашега брата домаћина и његових синова и синоваца, унука и омладака, брата и братучеда, кумова и пријатеља, добротвора и доброжељитеља, за здравље и напредак, његова кућнога шљемена, житнога сјемена, широкога стада, дубоког рала, живота и доброга здравља, акобогда ..,« Па, поново наставља: »За здравље нашије патријарка, владика, попова, калуђера ђакона и свештеника, који чају и трају на суву дрвету и студену камену, те се за нас грешне богу моле да нам жита роде… За здравље наших цркава и манастира, за здравље наше ћабе, цркве Јерусалима, цвијета насред бијелога свијета, која сјаји међу манастирима, као сунце мећу звијездама… Што смо поменули напредак и омладак нашег брата домаћина: са синовима се хранио и бранио, с унуцима и синовцима дичио и китио, а са браћом и братучедима се узносио и поносио. Бог му дао пријатеља од гласитих родова, а кумова од богатих домова. Што смо поменули његово кућно шљеме: шљеме му било чврсто, гласито и темељито, за живота непромјенљиво. Ако било промјенљиво, то било по његовој најбољој жељи и божијој вољи, промијенио га дужим, ширим, темељитијим и гласитијим. Што смо поменули његово житно сјеме: из куће га срећно износили, а на њиву срећно доносили. Десном ногом кракао, десном руком махао, господ бог му давао; од неба му росило, од земље плодило, у бусу му бусато, у стрму стрмато, а у класу класато, на гувну много, а у кошу споро, на трпезу сито и берићетно, акобогда . .. Што смо поменули његово дубоко рало и широко стадо: рало му у земљу ишло дубоко, а из земље сјеме расло високо, познавало се по браздама дубоким, по њивама дугачким, по ојичима великим, по орачима чувеним. Његово стадо било по броју чувено, по ‘рани угојено, ишло од куће у планину високо, а из планине сипазило широко, познавало се по звонима и чактарима, а чобани по ханџарима и џефердарима, токама и јелецима… Што смо поменули наше цркве и манастире: бог дао добру годину и срећну и снажну хришћанску родбину, те старе и оронуле поправили, а нове из темеља подигнули. Што смо поменули наше патрихе и впадике, попове и калуђере, те се за нас грешне богу моле: бог им молбу услишио, а души мјеста дао, гдје праведне душе препочивају са Аврамом, са Исаком и праведним Јосипом! Наша ћаба Јерусали, ма, сјала се међу манастирима на земљи, као сунце на небу, до суда праведнога, а што ћемо даље? Бог нам дао здравље! Здрав си десни друже, а помози боже!«
    Долибаша завршава, отпије три мала гутљаја и даје чашу десној званици. Ова чаша иде унакрс, од госта, до госта. Сви помену: »Од високе славе која може да нам поможе«. Помало сркну, а такође и сви укућани. Гости стоје док се сви изрећају и онда се долибаша прекрсти, као и сви гости и каже: »Поклои богу и високој слави божијој!«. Узме, потом, крсни хљеб — славски колач, који је ишаран дрвеном округлом проскуром, на којој су изгравирама црквено-словенска слова, окреће га и виче: »Од колико је овај колач састављен зрнаца, толико у нашега брата домаћина јањаца; колико га гонила ријека, толико у нашега брата домаћина млијека; колик је овај лебац, толики у нашега брата домаћина сирац…« Кад му то очита, ломи га с гостом који му сједи с десне стране, преко свога кољена. Иако се хљеб ломи напола, ипак се људи муче и боре: у којега ће остати виша половина, сматрало се да ће у тога боље родити жито те године. Долибаша прелије хљеб унакрс вином, док је још нераздвојен и виче: »Во имја оца, у врху, и сина, у дну и светога духа на десну страну и амин, на лијеву«. Мању половину даје домаћици и каже: »На, то ће, попадији!«. Другу половину изломи пред госте. Опет узима чашу и наздравља: »Што смо грешни устали те се богу помолили, бог нам молбу услишио, на праведни пут избавио, са поштеном браћом и дружином саставио и сагрешеније опростио«. Тада отпочне објед, када се највише ставља јела и пића. Вино и медовина пије се бардацима и кабловима. За вријеме обједа, гори крсна свијећа. И ту се нешто гатало: ако десни крај спорије гори од лијевог, бољи је напредак за мушку страну, или обратно. Ако капље много воска кад свијећа гори, неки веле, да ће бити изобиља млијека те године, а неки да то значи сузе. Кад свијећа догори, гаси се средином од крсног хљеба; средина је поквашена вином. Већ при крају обједа, долибаша узима бардак и наздравља: »Све домаћин примиче чашом, примакло му љето и ђурђево јутро, сваком добром срећом и берићетом у његов дом, под његов кров, акобогда. Примако му во на јарму, коњ на самару, овца на млијеку, чела на цвијету, свака добра срећа на овом бијелом свијету, акобогда!«
    Кад се објед заврши, опет долибаша наздравља »Здрави, браћо, с десна на лијево! Све вам било срећно и лијепо и милијем богу благословено. Домаћину хвала, Света му Богородица дала. Која дала, та и уздржала, много љета и година! А сад, браћо, часно сјели, поштено устали, гласа поштена, образа свијетла, мегдана отворена на туђој крајини!«

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

  5. Војислав Ананић

    0 КРСНОЈ CЛАВИ

    Српски народ прославља поједине свеце као своје: славе-крсна имена. Прослављање појединих светаца (или догађаја из Христогвог и Богородичиног живота) потиче из давнина, из доба када су наши преци примили хришћанство. Слава је дан молитве, дан посебног и моралног надахнућа слављеника. Она је подстрек за дела побожности и милосрђа.
    Наша српска слава је од великог значаја за појединце и читав народ. Светац је пример каква треба да буде наша вера и наш живот. Он делује као упаљена светлост у дому слављеника „и разгони мрак ума и душе. При светлости свечаног живота човек може да види и упути свој живот путевима Божјим. Свеци које славимо су наши путеводитељи. За њима иду cви људи добре во љe. Са њиховим путем се долази у у царство Христово.
    Битна обележја славе су молитва, свећа, славски колач и жито. У цркви и са свештеником, у дому са домаћином и гостима, приноси се молитва за: домаће — своје, госте, пријатеље и непријатеље, добре и грешне, болне и невољне. за цркву и отаџбину и спасење свих. Још се тога дана молимо и за своје преминуле претке који су нам славу у аманет оставили да је чувамо и млађима оставимо.
    Саавки колач који освећује свештеник приноси се у част и славу свога свеца на дар Христу и са њим слављеник потврђује своје заједничарство са Христом и исповеда Његову непобедивост.
    Слава није јело и пиће већ свећа и колач, каже наш народ. Зато славу треба славити побожно, скромно и трезвено, у мудром и људском разговору, тако да слава буде и пријатна и богоугодна. Сувишност у спремању и узимању jeлa и пића су и шкодљиве и Богу мрске. Наш народ сматра великим грехом и несрећом за домаћина и госте, ако се неко, не дај боже опије на дан славе. Увек треба држати на уму речи Светог писма: поклони и говори: Слава Оцу и Сину и Светоме духу данас и увек — амин.

    Извор: СРПСКА ИМЕНА И НАРОДНЕ ЗДРАВИЦЕ – ИЗДАЈЕ УПРАВА МАНАСТИРА ГРГЕТЕК

  6. Војислав Ананић

    Крсна слава

    Крсна слава је прастари обичај у коме се, уз посебне обреде и гозбу, прославља хришћански светитељ заштитник и давалац. Сваки Србин има по један дан у години који он слави и то се зове крсно име, свети, свето и благ дан.
    Слава је празник “мале цркве”, основне хришћанске ћелије, породице, па свака, па и најмања породица треба да слави Славу. Чим се син одвоји у посебно домаћинство, поготову кад се ожени, дужан је да прославља свог светитеља, без обзира што га и отац и мајка славе у старом дому.
    Погрешно је схватање да отац треба да “преда” сину Славу, или да син почиње да слави тек по смрти очевој, као и обичај да Славу наслеђује само најстарији син.
    Син је дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално прослављање Крсног имена, отпочне са знањем и благословом оца и мајке. Славећи Славу, ми вршимо спомен на светитеља који је заштитник наше породице и наш заступник пред Господом. У исто време ми се молитвено сећамо свих наших предака који су прослављали тог истог светитеља и славили Славу тога дана. То је суштина и дубински смисао српске Славе.
    Пошто Хришћани деле и радост и тугу са својим ближњима, природно је да се и Слава прославља у кругу породице и пријатеља. Зато се за Славу спремају свечанија и разноврсна јела, спрема се кућа и у дому влада празнична атмосфера. Крсну Славу не треба свести само на добар ручак или вечеру, повод да се видимо са пријатељима и рођацима, или прекомерно наједање и опијање.

    То, онда и није Слава. Неке Славе падају у време постова (Свети Никола, Ивањдан, Свети Алимпије) и тада ће се домаћин (а нарочито домаћица!) постарати да госте послужи искључиво посном храном, при чему је дозвољена употреба рибе и уља. Исто важи и за Славе које падају ван постова, али у посне дане – среду или петак. И у овом случају се строго поштују правила које нам је Црква наложила – послужују се свечанија, али посна јела. Богу није угодно, а нама није на духовну корист и спасење да у дан свога Крсног имена мрсимо и служимо мрсну храну, ако је Света Црква одредила тај дан као постан.
    Још један леп стари обичај везан за Славу који се понегде још задржао је и такозвано “дворење славе”. Ради се о томе да домаћин и укућани који тога дана прослављају своје Крсно име уопште не седају, у знак поштовања према своме Светитељу, већ послужују госте и са њима разговарају стојећи.
    Овде се може повући још једна паралела између породице и цркве: Православни Хришћани стоје у цркви на молитви, а пошто је породица мала црква, то њени чланови молитвено стоје пред Богом на дан своје Славе. Овај обичај нам још говори колико су наши стари поштовали свога Светитеља и са каквим се страхопоштовањем односили према Богу.
    За слављење Славе непходно је имати следеће:
    Неколико дана пре Славе, домаћин треба да позове свештеника да му у дому освети Славску Водицу.
    За Освећење Водице треба припремити:
    • чинију са чистом водом
    • босиљак
    • тамјан
    • кадионицу
    • свећу
    • списак живих чланова породице
    • списак умрлих чланова породице
    Освећење водице се обавља на источном зиду собе пред славским иконама, а испред иконе је упаљено кандило. Чину освећења водице треба да присуствују сви чланови породице који су се тог тренутка затекли у кући. Освећење водице је врло важан чин, јер се кроз водо-освећење силаском Духа Светог, освећује породични дом као и сви његови чланови. Освећена водица се чува како би с њом домаћица замесила Славски Колач.
    На свечано постављеном столу окренутом икони, уочи доласка свештеника, треба да се налази: свећа на чираку, славски колач, кољиво (жито), чаша црног вина, кадионица са тамјаном, шибица, као и списак чланова породице ради помињања у молитви.

    Славски колач

    За Крсно име свака кућа припрема славски колач. То је нарочити хлеб од пшеничног брашна замешен с квасцем и богојављенском водицом (вода освећена у цркви на Богојављање)или оном коју је свештеник освештао уочи славе.
    Колач се около опаше једним венцем од теста, као појасом; по горњој кори прекрсте му се два каиша одтеста и у њих се отисну четири литургијска печата са грчком скраћеницом ИС-ХС НИ-КА, што значи – Исус Христос побеђује. На овој кори могу се ставити још неки украси-фигуре, као голуб, симбол Светога Духа, клас пшенице, и грожђе.
    Славски колач се по правилу не сече него само ломи. Колач се окреће “наопосун”, по сунцу, од леве (у народу негативне) према десној (у народу позитивној) страни. То се чини ради домаћег напретка. Истовремено се колач подиже у вис са жељом да се усеви подигну према сунцу и да зрелим плодом олакшају живот заједнице.
    На свечано постављеном столу Славски колач представља жртвубрагодарности Богу што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти која би нас стигла због наших грехова. Крстобразно ломљење славског колача представља страдање Христово ради нас. Преливање преломљеног колача вином (које симболично представља крв Исусову) значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.

    Славска свећа

    треба да буде од чистог пчелињег воска. Крсну свећу ваља да запали домаћин кад дође свештеник да му реже колач или кад пререзан колач донесе из цркве. Свећа обично гори цео дан.
    Славска свећа означава жртву, најчистију и најневинију, као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисних цветова. Тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне, неукаљане душе.
    Славском свећом се изражава свечаност празника и радост домаћих.
    Славска свећа показује да су свечар и његова породица синови Светлости а не мрака. Као што светлост свеће разгони мрак тако и светлост Христова разгони таму. Славска свећа је симбол жеље и тежње свечара:
    • да упозна Светлост живота – Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
    • да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима и упути ух да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу и
    • да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихова славске свеће!

    Славско жито – Кољиво

    Пшенично зрно је символ смрти и васкрсења, символ вечног живота: зрно бачено у земљу проклија и распада се, али из њега никне клас који доноси много више зрна. Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове и у част светитеља кога славимо, као и за спомен на наше претке који су у вери живели и који су за веру дали своје животе.Жито се кува уочи Славе.
    Кад се жито скува, вода се одлије, а жито испере и просуши. После се меље и слади шећером и то означава блажени и слатки небески живот праведних хришћана после смрти, који су својим животом и делањем на земљи заслужили.
    Кољивом се служе сви укућани по старешинству одмах после освећења, као и гости који тога дана долазе у кућу. Пре послужења житом треба се прекрстити и то се увек чинити стојећи, опет у знак поштовања према Светитељу.
    Како је кољиво установљено
    Цар Јулијан, звани Апостат (отпадник), беше примио Хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ Хришћана. Знајући да Хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело попрска крвљу жртава које се приносе идолима, како би се Хришћани оскрнавили.
    Али, Свети Тихон, преко патријарха цариградског, Евдоксија, јави Хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво – пшеницу са медом – и то једу. Они тако и учине – целу прву недељу Великог поста јели су само кољиво. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена – славе. Пшенично зрно је симбол смрти и васкрсења: зрно бачено у земљу проклија и распадне се – умире, али из њега ниче клас који доноси много више зрна.
    Кољиво се о слави не спрема за покој душе светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле. Јер сви светитељи су живи у Господу и налазе се пред Њим као наши заступници и молитвеници, а жито се спрема искључиво у њихову част, а никако за покој душе. Зато се славско кољиво обавезно спрема за све славске дане, па и за Светог Архангела Михаила, Светог Илију, као и за Богородичине и Христове празнике.
    Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове и у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели и на оне који су за веру дали своје животе. Ову чињеницу потврђује и молитва која се чита приликом благосиљања кољива: … Ти сам, сведобри Царе благослови и семење ово са разним плодовима, и освети верне који буду јели од њега, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част Светога (име свеца) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери.

    Вино

    О Крсном имену вино је потребно да свештеник њиме прелије колач и кољиво, а оно што остане у чаши или флаши домаћин по обичају попије.
    Вино је супституција за бескрвну жртву. Оно служи за преливање кољива и колача. Употреба вина у гозби на крсном имену припада магији која дочарава изобиље. “Колач се прелива вином а дом миром, животом, здрављем, добром.”

    Уље

    Уље је потребно да се упали кандило у кући пред иконом.

    Тамјан

    У свакој Православној српској кући може се наћи грумичак тамјана у свако доба, по речима једног историчара, “јер се Срби свакад најпре каде, кад се год кућански моле Богу”, а за Крсно име и најсиромашнији свећар купи га макар и најмање.
    Тамјан се запали и гори у блаженом диму који се пење према божанству да га умилостиви и одобровољи.

    Икона

    Славска икона са кандилом поставља се, ако је могуће, на источној страни зида најугледније просторије у кући. Владика Николај каже да -“ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединици ЈЕДНОГА БОГА. Али ми поштујемо светитеље, као најбољу децу Божју и следбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање”.
    По правилу свака икона требало би да је претходно освећена у цркви, где то свештеник обави у олтару, “Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају”.

    Здравица

    Веома значајан елемент славског церемонијала је устајање у славу, дизање и напијање здравица. То је, по општем схватању, као и прекада, најсвећанији чин. Устајањем у славу се изражава првобитно поштовање сунца јер се сви учесници обреда окрећу према истоку. Даље, устајање у славу, сем изузетака, обавља се пре подне, док сунце, односно дан, напредује. Ако се овоме дода окретање крсног колаца “наопосун” то јест за сунцем, онда се крсно име с разлогом може повезати са култом сунца, чега иначе нема у култу покојника.
    Велику грађу о Слави у народу сабрао је Вук Караџић и он је то чинио у време када су многи наши обичаји, па и славски, били врло свежи. Најбољи показатељ за то су здравице које се изговарају у одређеном тренутку. На пример, у здравици се каже: “У чије се здравље вино пило, све му здраво и весело било, родило му и жито и вино, понајвише пшеница белица и у кући све мушка дечица”. Гост се, приликом уласка у кућу, у поздраву обраћа домаћину речима: “Славио га (крсно име) много љета у здрављу и весељу”.
    Та жеља се изражава и у другим здравицама у којима се на Слави не оскудева: “Ко је прослављао ове године, прослављао је и до године, пуну и честиту, сретну и богату, много љета, а све за његова живота, он и његова деца”…

    На Косову, на пример, гости испијају по једну велику чашу за здравље домаћиново и свих његових укућана, а исто тако за плодност (берићет) и напредак сваке врсте. Гост каже: “Ову каленицу ћемо да пијемо за домаћиново здравље. Бог нека да њему и његовим синовима, церкама, снахама, унуцима, унукама и свему породу његовом здравље и срећу … сваки берићет у пољу и дому, да су му пуни амбари са житом, гувна са сламом и сеном, ториста са овцама и говедима, кравама и кобилама, биволицама и воловима, тејацима и ждребицима …”
    Слично овоме и у Славонији је свака кућа имала свога патрона коме се гости и укућани моле, заједно са кумовима и пријатељима, за економски напредак куће и за здравље укућана. У овом церемонијалу има и друге народне симболике. Кољиво се на пример у неким крајевима узима са обе руке да би Господ оберучке давао здравље и напредак у кући и домаћој чељади. Здравице се инаће мењају унакрст “да би година укрстила са родом и берићетом”.
    Занимљива је и једна здравица из Метохије која гласи: “Нека се прелију бачве са вином, домови са житом и здрављем, а поља са родом и берићетом”. Пошто се мало отпије, у исту часу доливају још вина “да млађи расту”, па се здравица продужи: “Овако за омлађије, нека Бог омлади у дому, у тору и на сваком месту, нека Бог младеж изведе на добар пут, те нека буду бољи од њихових старијих”.

    Слави и земља

    Слава је строго домаћи култ. У народу се сматра, а то има своје место и у народним песмама, “ко крсно име слави ономе и помаже”. У североисточној Србији заједно са породицом и кућом слави и земља.
    Њој се преко плодова и здравица обраћа као живом бићу. Она слави јер је она стална а све друго је пролазно. “Из земље је све потекло и у њу се све враћа” каже се у народу, према томе слава је обичај и обред који је имао велики интеграциони значај у развоју српског народа, чување његове етничке свести и других обележја која га повезују у одређену целину, у посебну етничку, историјску и друштвену заједницу. У томе је заправо и највећи значај крсне славе за српску етничку заједницу.

    Извор: НОВИНЕ – ТОРОНТО

  7. Aleksandra Tasić Đurović

    Poštovani,

    U spisku krsnih slava na sajtu nisam pronašla krsnu slavu mog oca (Marko Tasić), koja se slavi
    31. januara, Sveti Atanasije Veliki.
    Bilo bi mi drago da je uvrstite u spisak na Vašem sajtu.
    Hvala unapred!
    Srdačan pozdrav,
    Aleksandra Tasić Đurović

    • Бранко Тодоровић

      Поштована Александра,

      Хвала вам на јављању.
      Унели смо у славе и Св. Атанасија Великог.

      Срдачно,
      Defendor

  8. ДОДАТАК:
    Крсна слава:-СВЕТИ ЂОРЂЕ(посна слава“ 9 децембар) – св. АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК(9 децембар се пада у исти дан али није наша крсна слава, истог дана у месецу (9 децембра) су у Грчкој и Руској православној цркви освећене мошти два свеца Св. Ђорђе и Св- Алимпије Столпника). „Свети Ђорђе(„посна) се помиње у трећем веку као страдалник за хришћанску веру-представља се као велики јунак. У нашем народу овај дан се у неким крајевима назива Свети Ђорђе;посна“ (св. Алимпије). Св, Герогије (Ђорђе) преко Свете Горе, Охридске епархије-Западне Македоније, Зете, Северне Албаније, Призрена (Косова-има у Грачаници и фреска манастира у времену Краља Милутина) све до Грделичке Клисуре и до дела Дејана и насељеника у власотиначким селима са Власине и Трна (припадао Србији до 1878.г. до берлинског конгреса-да би се онда Срби иселили из свих бугарских градова који су припали према берлинском конгресу Бугарској). Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку. Овог СВЕЦА су махом „преносили“ номади-сточари или они који су из неке „освете“ или убиства морали да мењају славе, имена и презимена, па и веру, како би се преживело. Зато негде из страха за своје „порекло“ се и теже долази до самог порекла неког рода који слави „Св-Ђорђу(„посну“) на дан Св. Алимпије Столпника (9,децембар). У родном крају ни СВЕШТЕНА лица не знају да се слави „Св. Ђорђе“(„Посна слава“ на дан Светог Алимипије Столпника-него се само помиње „св.Алимпије Столпник“.
    Занимљиво је да сам у истраживањима у Србији наилазио на фамилије које славе „посну“ Свети Ђорђу(на дан Св.Алимпије)-су плави(вероватно из Русије пореклом, према том освештеном храму(а они који су црномањасти су по предпоставци са овом славом из Грчке-јер су у записима се изјашњавали да су једи дошли са мора или из Трна; док у Западној Македонији од Црешнева до Охрида се слави као крсна слава Свети Ђорђе Алимпије(исте физичке одлике сам запазио код таквих фамилија са том славом-подвукао:М.М). Наравно да је сама крсна слава потекла из Свете Горе преко Призрена, све до севера, са назнаком Св.Алимпије. Сматра се да су је као славу преносили номади овчари и занатлије.
    Крсна слава значи верницима у традицији и очување националног идентитета. То је стога, што се тога дана слави спомен освећења два храма св. Велико Мученика Георгија (Ђорђа) у Русији и у Грчкој. Народ је култ оба светитеља сјединио у једном. Преподобни Алимпије хришћански аскета из 7. века, потиче из Мале Азије; по предању живео је 120 година. О службама и великденима Срби су се сакупљали око старих манастира. Славили су Св. Алимпија Столпника (реч Столп на македонском значи стуб, по коме је добио назив Столпник) за кога се у народу веровало да је прегазио чуму(кугу) , одбијао нездраве ветрове и чинио чудеса“.

    НАПОМЕНА: Сви у селу Дејан(Горњи и Доњи Дејан са махалама славе 9 децембра крсну славу СВЕТИ ЂОРЂЕ(„посна“ слава)-истог дана када се пада и слава „Св. Алимпије СТОЛПНИК, делом у селима :Златићево, Свође, Боин Дол, Доњи Дејан, Крушевица, Доња Ломница, Власотинце и у неким селима испод Власотинца. Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку Поставио:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце Србија 21.новембар 2017.г https://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    *