Све српске крсне славе Reviewed by Momizat on . ЈАНУАР Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар) Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар) Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар) Крстов ЈАНУАР Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар) Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар) Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар) Крстов Rating: 0
You Are Here: Home » Крсне Славе » Све славе » Све српске крсне славе

Све српске крсне славе

ЈАНУАР

Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар)
Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар)
Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар)
Крстовдан (18. јануар)
Свети Јован Крститељ – Јовањдан (20. јануар)
Свети Сава – Савиндан (27. јануар)
Свети Апостол Петар – Часне вериге (29. јануар)

ФЕБРУАР

Преподобни Максим Исповедник (3. фебруар)
Света три јерарха (12. фебруар)
Свети мученик Трифун – Трифундан (14. фебруар)
Сретење Господње (15. фебруар)
Свети Симеон Богопримац (16. фебруар)
Свети Харалампије (23. фебруар)
Свети Симеон Мироточиви (26. фебруар)
Преподобни Авксентије; Свети Кирил Словенски – Ћириловдан (27. фебруар)

МАРТ

Свети Теодор Тирон (2. март)
Светих четрдесет мученика – Младенци (22. март)
Свети Алексије Човек Божји (30. март)

АПРИЛ

Благовести (7. април)
Лазарева субота – Лазаревдан

МАЈ

Свети Георгије – Ђурђевдан (6. мај)
Свети Марко – Марковдан (8. мај)
Свети Василије Острошки (12. мај)
Свети Јеремија – Јеремијин дан (14. мај)
Свети Јован Богослов (21. мај)
Свети Николај Мирликијски, пренос моштију – Летњи Свети Никола (22. мај)
Свети Ћирило и Методије (24. мај)

ЈУН

Свети цар Константин и царица Јелена (3. јун)
Свети апостоли Вартоломеј и Варнава – Вартоломијевдан (24. јун)
Свети Јелисеј (27. јун)
Свети кнез Лазар – Видовдан (28. јун)

ЈУЛ

Рођење Светог Јована – Ивањдан (7. јул)
Свети Апостоли Петар и Павле – Петровдан (12. јул)
Свети Прокопије (21. јул)
Свети Арханђел Гаврило (26. јул)
Света великомученица Марина – Огњена Марија (30. јул)

АВГУСТ

Свети пророк Илија – Илиндан (2. август)
Света Марија Магдалина – Блага Марија (4. август)
Преподобномученица Параскева – Трнова Петка (8. август)
Свети Пантелејмон – Пантелијевдан (9. август)
Преподобна мати Ангелина Српска (12. август)
Свети мученици Макавеји (14. август)
Пренос моштију светог Стефана – Свети Стефан Летњи (15. август)
Преображење Господње (19. август)
Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина (28. август)

СЕПТЕМБАР

Свети Агатоник – Арлијевдан (4. септембар)
Свети мученици Адријан и Наталија (8. септембар)
Усековање главе Св. Јована Крститеља – Усечење (11. септембар)
Пренос моштију светог Александра Невског – Свети Александар Невски (12. септембар)
Преподобни Симеон Столпник (14. септембар)
Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина (21. септембар)
Свети Јоаким и Ана (22. септембар)
Крстовдан (27. септембар)
Света мученица Софија и њене три кћери – Вера, Нада и Љубав (30. септембар)

ОКТОБАР

Свети Јевстатије (3. октобар)
Зачеће Светог Јована (6. октобар)
Свети Јован Богослов (9. октобар)
Киријак Отшелник – Михољдан (12. октобар)
Покров пресвете Богородице – Покровица (14. октобар)
Свети апостол Тома – Томиндан (19. октобар)
Свети Сергије и Вакхо – Срђевдан (20. октобар)
Преподобна Параскева – Света Петка (27. октобар)
Свети Лука – Лучиндан (31. октобар)

НОВЕМБАР

Свети Прохор Пчињски (1. новембар)
Свети апостол Јаков, први епископ Јерусалимски (5. новембар)
Свети Димитрије – Митровдан (8. новембар)
Свети Арсеније Сремац (10. новембар)
Свети Аврамије Затворник – Аврамијевдан (11. новембар)
Свети Козма и Дамјан – Врачеви (14. новембар)
Свети Ђорђе – Ђурђиц (16. новембар)
Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (21. новембар)
Свети Стефан Дечански – Мратиндан и Свети Мина (24. новембар)
Свети Јован Милостиви (25. новембар)
Свети Јован Златоусти (26. новембар)
Свети апостол Филип (27. новембар)
Свети апостол Матеј (29. новембар)

ДЕЦЕМБАР

Ваведење пресвете Богородице (4. децембар)
Света великомученица Екатерина (7. децембар)
Свети свештеномученик Климент (8. децембар)
Свети Алимпије Столпник – Алемпијевдан (9. децембар)
Свети апостол Андреј Првозвани – Андријевдан (13. децембар)
Света Варвара (17. децембар)
Свети Сава Освећени (18. децембар)
Свети Николај Чудотворац – Никољдан (19. децембар)
Свети Спиридон Чудотворац (25. децембар)


Коментари (16)

  • Marko Cvijanovic

    Fali slava Sv Grigorije cudotvorac 30.11

    Одговори
  • Ранко

    Неколико огранака Бубања и то они који насељавају Вранешку долину славе Цвијети. То је слава коју су они наслиједили од својих ујака Јоксимовића. Бубање славе осим Алијемпивдана, Цвијети још и Никољдан и Петковдан а заједничка преслава је св. цар Константин и царица Јелена.

    Одговори
  • Dubravka Aleksic

    Molim vas kako ste mogli da preskocite slavu Sv.Simeon Mirotocivi, 26. februar, To jeste mala slava, ustvari osim moje prodice ja licno ne poznajem ni jednu drugu porodicu koja je slavi ali cinjeniva je da to jeste stara srpska slava. Ustvari volela bih da malo vise kazete o samoj slavi jer je zaista retka.

    Одговори
  • vladimir ue

    nedostaje Sabor Svetog Arhangela Gavrila 8 april

    Одговори
  • vojislav ananić

    Постоји веровање да је СВЕТИ ЂОРЂЕ убио аждају у Србији, у којој су многи топоними добили називе у вези с њим.
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/86062/vise-od-legende-nazivi-ovih-mesta-svedoce-o-tome-da-je-sveti-dorde-azdaju-ubio-u-srbiji

    Одговори
  • vojislav ananić

    Алимпије Столпник – светац кога поштују и православци и католици
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/43178/alimpije-stolpnik-svetac-koga-postuju-i-katolici-i-pravoslavci

    Одговори
  • Bogdanic milun

    FamilijeBogdanicijoš nekoliko familijaiz okolinekrusevcaslave slavu sv.Oci. Nasi preco su se doselili iz okoline Štipa.U nekim selima kod štipa nađene su familije kole takođe slave istu slavu.Sv. Oci(nedelja pred bozić).

    Одговори
  • Ненад

    Недостаје Вам слава Цвети која пада недељу дана пре Ускрса

    Одговори
  • Djoka

    Koju krsnu slavu slave Petrovici iz sela Priboj kod Leskovca?

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Порекло крсне славе

    Празновање крсне славе потиче из најстаријих времена. Једно од поменутих тумачења јесте да потиче из доба многобожачких веровања и обичаја. Према том обичају свака кућа је имала свог бога-заштитника коме се молила и приносила разноврсне жртве, од кога је у тешким тренуцима очекивала помоћ и заштиту.
    Током векова тај се култ изменио у поштовање појединих црквених светитеља, заштитника појединих кућа. Такви су светитељи (свеци) најчешће бивали: свети Никола, свети Јован, свети јеванђелист Лука, света Петка и други.
    У мноштву различитих тумачења битан је следећи елеменат – да онај који слави божјег свеца значи да преноси црквену службу у породичну, кућну атмосферу. Дакле превасходно је црквено а не митолошко или фолклорно значење.
    Иако присутна код свих балканских народа, крсна слава се најбоље очувала код Срба. У Клисури и Пољадији крсну славу, да узгред поменемо, славе и куће у којима живе Румуни па и друге народности. Важно је имати на уму да код Срба крсна слава представља битну особину духовног живота, породица “која је усвојила тај обред себе је уградила и узглобила у велики саборни организам, Цркву”. (исто стр. 30)
    Свеци су били некад и, још су увек, највећи празник сваког дома, обзиром да свака кућа има свога “свеца” кога је, строго поштујући традицију, претворила у прави култ предака. Тако се, на пример, данас догађа да неколико кућа празнују истог свеца, што је, понајчешће, доказ да су у недогледној прошлости имали заједничког претка.
    Треба нагласити да су се свеци празновали како се и где живело, без обзира на постојеће тренутно материјално стање. Свеци су се славили у ратним годинама, у ропству, при временским непогодама (сушама или поплавама), јер је то у тим условима било једина прилика да се сваке године окупи родбина, пријатељи и познаници, и поразговарају, развеселе се и запевају, пошто су славе одувек биле, а и данас су, у првом реду празник весеља и радости за сваку свечарску кућу.
    Уобичајено је да у свакој кући налазимо икону свеца чије име, датум рођења или смрти, празнује дотична породица. То је такозвана славска икона, окачена на зиду, са источне стране, одакле и светлост долази, у најлепше уређеној соби. То је некада била соба за госте или како је у клисурским селима називају “соба с пута”.
    Некада су пољадијске и клисурске куће располагале само са две собе и оџаком између: у соби с пута боравили су само гости, а у задњој проводила је читаво време цела породица.
    Породице сиромашнијих могућности, по читаву годину дана припремали се да празнују свеца. Свака је кућа за овај празник имала: славски колач, свећу и вино. Ако каквим случајем славе падају у посни дан, тада се спремају посна јела, обично пасуљ, посна сарма и јела од риба. Када су славе у мрсан дан, тада се служи печење и друга мрсна јела.

    Вршење обреда крсне славе

    Обред крсне славе је својевремено установио свети Сава на литургијској основи. Од тада се обред крсне славе постепено развијао све до данашњег облика. Данас је обред јасно обликован у обредној приручној књизи, требнику, којим се служи свештеник на овом празнику.
    Уочи свеца по пољадијским и клисурским селима слави се “навече” или “навечерје”. То је последње вече пред саму славу. У кућу слављеника долази парох да свети водицу. За ту прилику породица треба да има припремљене: кадионицу са тамњаном, свећу, киту босиљка и посуду чисте воде. Све је то на столу окренуто према икони домаће славе. Икона је окачена на источном собном зиду. Уз присуство домаћина заједнички се моле за освећење воде и за здравље и напредак породице. На крају, парох уз певање крстовданског тропара закршћава воду тако што крстом и босиљком чини знак крста кроз воду а потом крстообразно полива том водом по кући и приноси укућанима крст на целивање.
    Освећену водицу домаћин пажљиво чува на одређеном месту. Некада се том водом месио славски колач. Тај се обичај данас потпуно изгубио.
    Све то изгледа као нека врста претприпреме за сутрашњи кућни празник. Свечарима тада долази родбина и пријатељи.
    Занимљиво је навести и чињеницу да је култ мушке деце у породици, веома распрострањен по Клисури и Пољадији, везан, у неку руку, и за овај празник, јер “жале” породице које имају само женску децу. То делује као предзнак да ће се породица брзо угасити, па ће тако нестати и празник крсне славе, или презимена, а то је и највеће зло, по народном веровању, које клисурску и пољадијску кућу може задесити.
    Обичај је да прижењен мушкарац, који одлази у кућу своје супруге, празнује њезину славу напуштајући свога свеца. Догађа се понекад да празнује обе славе. Исто се дешава и када се напушта кућа, па чак и приликом куповања новога “плаца” за изградњу нове куће. Славе се не мењају него се преносе с поколења на поколење, с колена на колено, те се сматрају “ближњима” сви који славе иста свеца.
    Када осване дан празника, рано ујутро, пре рађања сунца у Клисури домаћин односи свећу у цркву. И најчешће су славску свећу односиле девојке из славске куће. Рано изјутра домаћице ставе на сто све што је потребно за обред: славски колач, чаша црног вина, свећа на чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, ручна кадионица, кутија шибица и уз колач налази се нож. Славска свећа је угашена и пали се пред почетак обреда.
    Пред ручак најмлађи члан породице одлази да позове званице на свеца. При изласка из позване куће, обично им се обраћа речима: “Дођите, немојте да не дођете!” Ако треба позвати неког из суседног села, тада се још претходног дана пошаље порука по неком пријатељу званице, или се, пак, пошаље јабука, а у последње време и “фишек” бомбона.
    На славу долазе само позвани гости. Позива се и најближа родбина са очеве и мајчине стране, пријатељи, а у појединим местима Дунавске клисуре се позива и домаћинов кум.
    Будући да се на овај празник обично ручава нешто касније, у три или четири часа после подне, док сви гости не дођу, пије се и служи врућа ракија заслађена шећером или медом. При уласку у кућу гости се обично обраћају домаћину речима: “Добар дан, домаћине! Срећна ти слава!” – а примају одговор: “Хвала и да се у срећи и здрављу и догодине нађемо!”
    Око подне у свечареву кућу долази свештеник да “реже” колач. После уобичајеног здрављења, домаћин прилази славској свећи, прекрсти се и упали је рекавши ” “Помози Боже и свети (име светитеља који се празнује). Подај свако добро овој кући и свим кућама; дај мира у свету и благослови све па и ову кућу!”
    Пре но што заседају за сто, неко из породице домаћина, обично су то деца, казују молитву: “Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје;
    Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу;
    Хлеб наш потребни дај нам данас;
    И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својијем;
    И не наведи нас у напаст;
    но избави нас ода зла.
    Јер је твоје царство и сила, и слава ва вијек. Амин.” (Јеванђеље по Матеју, глава VI став 9-13).
    У неким клисурским кућама (на пример у Белобрешци) при уласку званица поздравља домаћина јеванђелским речима: “Мир дому овоме и онима који живе у њему!”, а домаћин слављеник одговара речима “Амин, Боже, подај!”
    У пољадијским и клисурским селима понеки домаћини славску свећу запале још пре подне, док дан напредује – како они верују. Свећу не гасе за читаво време ручавања. Гашење се обавља само прстима и вином.
    Пошто свештеник окади вино и колач (славска жртва), прелази, поштујући редослед у обреду, на резање славског колача. Обема рукама узима колач-хлеб и подиже га изнад главе, окренут икони, то јест истоку, призива Бога да прими ту жртву у славу своју а у част светог (каже се име светитеља који се празнује). Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином. За то време певају се тропари из Октоса (Осмогласника) а то су:
    “Свјати мученици, иже добрје страдалчевовавшији, и вјенчавшијисја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.
    Слава тебје Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радовани је, их же проповјед Тројица јединосушчнија.
    Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче, Дјеву ублажајем.”
    Лепо је да се на окупу нађе цела породица. Права је дивота и задовољство слушати како са свештеником сви присутни певају поменуте три песме.
    Потом свештеник, заједно са укућанима, окреће колач- кружно, у десно. Овакво окретање колача симболизује вечност јер је круг таква геометријска фигура која нема краја. Потом свештеник прелива вином колач на четири краја у виду крста по доњој кори куда је ишао рез ножа. Потом се колач ломи на два дела, а половине се састављају доњом кором једна према другој, тако да прорезана унутрашња мекоћа обе половине буде окренута на горе. Те половине целивају свештеник и домаћин три пута. Љубећи хлеб свештеник говори: “Христос посредје нас” (што ће рећи: Христос између нас, а домаћин на то одговара: “Јест и будет” (то јест : Јесте и биће).
    Славски колач целивају и остали чланови породице слављеника, те и сви гости који се налазе на празнику. Колач се изреже на “комате” (комаде) и подели на тањирима за ручак или пак вечеру, у сваком случају треба га појести јер није припремљен или освећен за другу какву сврху.
    Пошто се обавило резање колача, позивају се гости да заузму места за столом и да једу оно што је за њих припремљено. На челу стола седи обично кум, а ако кум није присутан, тада на том месту седи неко из најближе родбине слављеника, а може и домаћинов најбољи друг или пријатељ. Остали гости седају по старинству. Домаћин не седа за сто, већ само стоји гологлав јер његова је дужност да овом приликом служи своје госте јелом и пићем. Сести ће за сто да једе нешто касније.
    Једе се и пије у славу Божију, а наздравља се освећеним вином. Број и врста предјела и јела је неограничен. Не постоје икакви прописи или забране. Једино је обавезно да се служе посна јела за време поста и обрнуто. Све зависи од локалног обичаја, а бога ми, и од имовног стања домаћина и краја у којима се налазе села. Пољадија је одувек била богатија од Клисуре.
    Свечани ручак се састоји од пилеће супе, куваног кокошијег меса са сосом од патлиџана или рена, сарме, пилећег печења и јагњетине са салатом. Никада се не оскудева са разноврсним колачима. За све време ручка, наздравља се. Сваком здравицом жели се домаћину напредак у домаћинству а понајвише желе да се и догодине нађу опет живи и здрави и слављеник и гости.
    У Дунавској клисури се славе не могу замислити без црвеног вина “отела” које благотворно делује на добро расположење гостију и укућана.
    После обилног ручка разговара се и шали, а понајвише се пева. На овај празник се веома ретко заведе коло. Обично се пева без музичке пратње, а ако се нађе по који свирац, добро је дошао, па и он извесно време проведе у слављу. Некада су Цигани музичари обилазили куће свечара па музиком и песмом веселили су укућане и госте. Певали су и свирали под прозором. Нису се дуго задржавали како би свирајући и певајући обишли што више кућа које су славиле свеца.
    Јело (печење и колачи) задржавани су читаво време на столу и гости су се стално служили па се тако остајало и за вечеру. Гости се растајали од домаћина у глуво доба ноћи. Одлазили су у групама, како су иначе и полазили на славље, носећи са собом по који завежљај са печењем и колачима за своје укућане који су били спречени да и они дођу на славу. Испраћа их домаћин или домаћица, пошто су претходно испили и последњу чашу пића и то до дна, јер није добро, по клисурском обичају, да чаше остају неиспијене.

    Обредни предмети

    Дугогодишња пракса учинила је да крсна слава има обавезно бар три главна елемента: славски колач, славску свећу и вино. И у најтежим животним условима за народ, свака пољадијска и клисурска кућа за овај светак морала је да има бар та три главна обележја крсне славе. Елементи крсне славе су изразито црквеног карактера и порекла а то су: водоосвећење, благосиљање славског колача и вина, резање колача, празновање и поштовање светога који се слави, поштовање славске иконе, јектенија за живе и преминуле чланове породице.
    Добро је познато то да је светлост у религиозном схватању симбол добра, то јест Бога. Приликом празновања крсне славе светлост се добија посредством свеће и кандила: знано је да је свећа поред кандила, позната још у Старом завету, ушла у употребу још у првим вековима хришћанства.
    Свеће се праве од пчелињег воска. Није случајно узет пчелин мед за обредни црквени предмет. Имало се у виду да су пчеле оличење марљивости и чистоте. Данас се уместо пчелињег воска користи парафин или церозин.
    И светлост из кандила има своју “скривену” важност. Наиме, познато је да светлост у кандилу даје маслиново уље. Некада је у употреби била једино таква врста уља. Из историје религије нам је познато да је маслина библијски симбол мира, што је важан чинилац који је користила црква при обреду крсне славе. Данас се осим овог уља користи и уље од других биљака.
    Други елеменат без кога се не може славити крсна слава је свакако славски колач. Тај колач има облик једног хлеба. Он је хришћанска замена за крсну жртву, који је Христос употребио на последњој (тајној) вечери са својим ученицима. Пракса са хлебом позната је и у Старом завету. Тако, на пример, у трећој књизи Мојсијевој, у глави седмој, а ставки 12, каже се: “Ако би је ко приносио да захвали, нека принесе жртву захвалну колаче без квасца замијешене с уљем и погачом без квасца намазане уљем и бијелога брашна попржене с тијем колачима замијешеним с уљем.” Некада је такав славски колач украшен словима: ИС ХС НИ КА (то су делови грчких речи а читав симбол у преводу на српски значи: Исус Христос побеђује).
    На крсној слави колач се ломи. У Клисури и Пољадији говори се “реже”. Будући да је такав колач (хлеб) обредан, обавезно је да не садржи икакве масноће у њему. Меси се од пшеничног брашна са квасцем и водом. Читав чин ломљења хлеба јесте једна еухаристијска жртва. У ствари, славски колач јесте једна врста просфоре. Резање колача обавља се одоздо, по доњој кори, крстообразно. По резу и површини прелива се вином.
    Уосталом, крстовидно приказивање при резању може се у Клисури и Пољадији видети још у данас у свакодневном животу приликом сечења хлеба. Тај чин обично обавља домаћица или домаћин. Тада се узме хлеб у руке и пошто се прво ножем начини знак крста по доњој корици, приступа се сечењу хлеба.
    Поред свеће и славског колача, и вино је један од незаобилазних елемената сваке крсне славе. У Библији се вино помиње као жртвени принос, а употребљавао га је на тајној вечери и сам Исус Христос. Том приликом (Јеванђеље по Матеју, глава 26, ставке 27-29) Исус “узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха. Кажем вам пак да нећу од сада пити од овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у царству оца својега”.
    Имајући у виду Христове речи изречене на тајној вечери, славско вино за овај обред мора бити природно, црно, без икаквих вештачких додатака. А потребно је да то буде црно јер понајбоље подсећа на Христову проливену крв за људе.

    Закључне констатације

    На клисурским и пољадијским крсним славама се много једе и пије. Ипак се то не може ставити у ред профаних гозби, пошто је ова светковина испуњена са многобројним религиозним радњама. Зато се сматра, с правом, да ручавање и пијење има наглашен ритуалан смисао, то јест обавља се по црквеним прописима.
    По обичају, свеца се славе један дан, дакле, онолико по православном црквеном календару траје спомен одређеног свеца. Важно је истаћи да због своје огромне важности за једну сеоску кућу у појединим клисурским и пољадијским домовима славе су продужене у трајању у “навечерја” (вече уочи крсног имена), а понекад и у “појутрице” (то је прво јутро након крсне славе). Неки етнолози сматрају да све то иде у ред фолклористике и не могу бити обичај који је израстао из црквене праксе поштујући одређене прописе забележене у требнику (књига обреда). Можда ова тврдња јесте важећа за појутрицу, али свакако то није за навечерје, јер се тада по клисурским селима “свети” водица.
    Крсна слава се наслеђује и не мења се тако лако. У времену од XIII до XVII века “формиран је у границама Жичке архиепископије и Пећке патријаршије данашњи обред црквене славе”(г/с/мо, стр. 53). Оно што је посебно занимљиво за Клисуру и Пољадију то је чињеница да се свеца наслеђују по кући (грађевини), што је права реткост за празновање крсне славе код Срба. А то се понајбоље може уочити приликом куповања новог места за подизање куће. Тада постоји неписано правило да усељена породица у новом дому преузима крсну славу оног чији је терен било власништво. Наравно да до промене крсне славе долази и приликом домазета. У том случају прижењена особа слави и свога стара свеца као какву малу славу или преславу.
    Интересантно је истаћи и чињеницу да у готово свим пољадијским и клисурским селима се крсна слава празнује без жита (кољива) иако је то по црквеним правилима један веома важан елеменат за овај празник.
    У Клисури и Пољадији постоји разноврсност везана за овакве празнике. Тако, поред породичних слава као успомену на неког хришћанског светитеља, а кога су изабрали за заштитиника и заступника пред Богом, постоје и црквене славе, а то су славе у име светитеља коме је храм посвећен. Постоји потпуна сличност храмовне славе са свецима појединих кућа. Црквене славе за клисурска и пољадијска насеља су: Базјаш, црква је посвећена Вазнесењу Господњем, Белобрешка, храм је посвећен Вазнесењу Господњем, Дивич, храм светог Димитрија, Златица, храм посвећен светом Георгију, Лесковица, храм посвећен светом Илији, Луговет, храм посвећен пророку Јеремији, Љупкова, храм посвећен Вазнесењу Христовом, Мачевић, храм посвећен Вазнесењу Господњем, Пожежена, црква Архангела Михаила и Гаврила, Прњавор (манастир), храм посвећен Светом Сави, Радимна, храм посвећен Преносу моштију светог Николе, Свиница, храм посвећен Преносу моштију светог Николе, Соколовац, храм посвећен Преносу моштију светог Николе и Стара Молдава, храм посвећен Рођењу светог Јована Претече.
    Постоје и такозване сеоске славе које се називају и заветине. То су прославе на успомену оног светитеља кога је читаво село узело за свога заштитника. Обичај јесте да се на тај дан одлази са литијом у поље и тамо се приносе Богу и светитељу молитве за добро и срећу тог места и њихових житеља. И поједина друштва или друштвене организације имају своје славе – свога светитеља заштитника кога славе и под чију се заштиту стављају. Тако, на пример, добро је познато да је Свети Сава школска слава, а увео ју је да се празнује кнез Михајло 1841. године, или, пак, слава једне друштвене организације, Савеза Срба у Румунији јесте свети Никола (19. децембар.
    На крају, важно је истаћи да се крсне славе из корена разликују а немају ништа заједничког са именданом или рођенданом. То су некакве индивидуалне свечаности и немају икакве везе са некаквим религиозним расположењем.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Свети великомученик Георгије

    Свети великомученик Георгије, у народу обичније познат празник под именом Ђурђевдан, јесте један непокретан црквени празник који се увек слави 6. маја. Ђурђевдан припада групи Свештеномученичких, мученичких празника.
    Свети великомученик Георгије се родио крајем III века у Бејруту а по некима у Кападокији, у једној познатој хришћанској породици. Када му је отац пострадао због Христове вере, свети Георгије заједно са мајком преселио се у Палестину.
    Интелигентан и храбар, свети Георгије је веома брзо напредовао у војсци за време цара Диоклецијана (284- 305). Цар га постави за “хиљадара” (вођа 1000 војника). При крају живота цар Диоклецијан је организовао један од највећих прогона хришћана познат у историји. То је веома ружно пало светом Георгију. После смрти своје мајке, свети Георгије ослободи робове а имање раздели сиротињи.
    Према тврдњама у делу “Житија светих” епископа Николаја Велимировића ”ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, нареди да му се ноге ставе у кладе, а на прси тежак камен.” (стр. 307). Да би се одрекао Христове вере, свети Георгије био је стављен на грдне муке. Тада је и сама царица Александра поверовала у истинитост хришћанске вере те је и она платила главом као и свети Георгије. Свети Георгије је посечен 6. маја у Никомидији 303. године, а по некима 305. године.
    Због мученичке смрти, свети Георгије је убрзо постао један од најомиљенијих хришћанских светаца. Овај празник је дубоко урезан у свест Клисураца и Пољадијаца, па се зато за његово име и везује безброј обичаја. Иначе овај празник у неку руку означава и крај зимског периода и почетак једног топлијег периода.
    Хришћанска иконографија Светог Георгија представила као војника на коњу који копљем пробада аждају – симбол зла и неправде.
    Обичаји везани за Ђурђевдан претежно се односе на здравље укућана, плодност и млечност стоке.
    У селу Мачевићу забележен је занимљив обичај. Уочи самог празника младе девојке сељанке стављају у реку ките цвећа ђурђевка или млечике привезане за штап, да би и њих по “заветинама” момци позивали на игру. Рано ујутру одлазе на реку и те ките цвећа изваде из воде и чувају. Она која не би нашла свој штап у води, јер га је брза река однела, била би несретна и тужна за дуго време, јер је не би звали у коло да игра.
    У истом селу, на Ђурђевдан ујутру, неудате девојке су избегавале да прве изађу на капију, јер би их могао неко “награјисати” то јест намазати катраном, те да читаве године буду ружне. А кад би ипак изашле, криле би своје лице тако што су излазиле из куће окренуте леђима. Због тога на тај дан су обично прве излазиле на капију њихове баке и мајке.
    У Мачевићу је постојао обичај да се после подне уочи Ђурђевдана, деца окупе на једно место, где сваки са собом понесе по једну клепетушу или звонце. Када зазвоне из све снаге настаје заглушујућа бука која пара уши. Према народном предању то је био један од начина наговештавања доласка Ђурђевдана.
    Готово у свим местима Пољадије и Клисуре заједничко је то да се на Ђурђевдан ујутру рано, прозори и капије свих кућа оките свежим зеленилом и гранчицама врбе. Све се то чини да би година и домаћинство било богатије: “Да буде здравља, плод и род у дому и пољу.”
    У новије време на Ђурђевдан се одржавали и познати “мајалоси”. Свет је заједнички одлазио у природу, на неко згодно место у шуми, на пропланку, крај потока или извора. Песма, игра и весеље трајало би готово, понекад, и до вечери.
    Ипак су најзанимљивији обичаји били везани за стоку. Посебно место има Ђурђевдански уранак. Овај обичај се одржао у селима где нису чували групно, у великим чопорима, са више господара. Сваки је домаћин имао свој салаш и у њему држао по десет или петнаест глава и сам је био њихов пастир.
    На Ђурђевдан, рано ујутру, сваки би домаћин истерао и напасао своје стадо. За то време, код куће домаћица би замесила један повећи колач од кукурузног или пшеничног брашна са отвором у средини. Кроз тај отвор се музле овце, а веровало се да ће тако овце имати више млека. Свакој помуженој овци би дали комадић од колача.
    Да би повећали млечност, по народном веровању, набрали би разноврсног цвећа и трава, поготово здравца, дрена и грабежа, па се све то скува у какав суд и онда том течношћу помазују вимена стоки и овцама.
    На Ђурђевдан жене у Пољадији не обављају своје редовне послове а девојке тог дана наберу селена, пелена, коприва и белог лука па све то стављају под главу да не буду болесне. А још неудате девојке стављају под главу мушке кошуље не би ли сањале будућег мужа. Понекад би под главу и под јастук стављале коприву или врбу родиљу.
    У Соколовцу постоји још један занимљив обичај са кравама или овцама. Домаћин одлази у своју башту те ископа малену јаму, начупају траве на том месту, па уместо траве стављају хлеба и соли. Потом наберу гранчице са родне врбе, направе венце у облику котурића којима ките судове за млеко. Истуцкају са мало соли коприву и бурјан па поспу тиме кухињски праг. Остатак умотају у комад црвеног обојка и поставе у судове за млеко. Све то треба да преноћи.
    Да би овце имале више млека при мужи, Соколовчани су обичавали да одлазе на реку Нераљ и тамо “одливали” воду. Нешто мало од те воде доносили су кући и њоме правили хлеб за стоку. И у Соколовцу се тог дана овце музу кроз венац исплетен од врбових грана.
    На Ђурђевдан се у Соколовцу стока гони у пашу венцима којима су биле окићене куће. Стока да се плоди а година да буде родна.
    На Ђурђевдан се погађају нови пастири стоке и оваца.
    Веома распрострањен обичај јесте и премеривање оваца како у српским клисурским селима тако и у румунским. Веома је присутна у Старој Молдави, Љупкови, Свињици, Мачевићу и Пожежени.
    Једно од могућих објашњења састоји се у томе што су ова насеља претежно брдска места те су одувек била богата стоком. Посебно је занимљив обичај у Љупкови. Домаћини који имају стада оваца одлазе ујутру на Ђурђевдан на салаше у којима ће се вршити премеривање оваца. По правилу премеривање се обавља у подне када се стада после обилне паше доводе на место за премеривање. За све то време код куће домаћице спремају обилан ручак који ће благовремено бити пренет на салаш.
    Власници чопора обављају мужу својих оваца. За то време свирачи у разним инструментима свирају. Свуда се ори весела песма. После муже окупе се на одредиште и једним “градираним” ведром мере количину помуженог млека. У ту сврху користи се и “рабош” па свака градација мери једну оку. Домаћин који ће на премеравање приказати највећу количину помуженог млека проглашава се за “бача” за ту годину. Нормално да и остали пастири мере количине помуженог млека а све се то бележи у једном списку са опадајућим редом. Зависно од броја ока, по домаћину се одреди количина ока која се узима по стаду оваца. Бачу припада највећа количина а потом се поштује “списак”.
    После премеривања, одлази се на ручак који се овом приликом служи на земљи. На оваквим свечаностима постоје и званице а то су рођаци и пријатељи. У село се враћају пре пада мрака. Увече се сви окупе код “бача” и, пошто послуже печење, певају и играју. Понајчешће се весеље пренесе на улицу.
    У три села нашли смо породице које су за своју крсну славу узели Светог великомученика Георгија а то су:
    У Соколовцу: Живота Радосаваљевић, Бора Стефановић, Олга Радошевић, Вера Вулетић, Млађа Јовановић, Срђан Јовановић. Илија Симовић, Спаса Радошевић, Љубица Вулетић, Мита Думитрашку, Миле Радошевић, Ига Радошевић, Жива Радошевић, Дивна Радошевић, Божа Стефановић, Славољуб Радошевић, Бранислав Радовановић, Лука Радовановић, Милош Вулетић, Миле Вулетић и Мара Горун.
    У Белобрешки: Бранко Панић, Верица Радованковић, Лазар Миленовић, Златибор Несторовић, Анђелка Симић, Горан Стефановић, Нада Панић, Невенка Спасојевић, Дивна Спасојевић, Борка Стефановић и Драгослав С танимировић.
    У Љупкови: Ника Несторовић, Симеон Бачила, Сава Несторовић, Озран Несторовић, Мита Јовановић и Божидар Велчан.
    У Мачевићу: Николае Малаеску, Жива Јаношевић, Елена Јовановић, Радмила Јовановић, Станко Сава, Штефан Петко (Стева), Каталин Видинару, Кристина Петко, Драгољуб Петко, Анђелко Димитровић, Георге Тисманарију.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    „КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ДАО СИ НАМ У ШАКЕ“

    (рецитал о Светом Сави – школској слави)

    „Свети Сава беше
    од краљевске крви,
    велики учитељ,
    просветитељ први.“
    (из композиције објављене у дечјем листу „Југословенче“ 1937. године)

    „…Благородна Србијо,
    пуна си љубави
    према своме пастиру
    Светитељу Сави.
    Цело Српство слави славу –
    свога оца Светог Саву…“
    (Из Химне Светом Сави)

    „…У себе утиска свако
    то слово које слави,
    причу о свецу, вођи и писцу,
    првоме нашем,
    о Немањићу племенитом,
    о Светоме Сави.

    А после, пред школом,
    наше мајке,
    доносе вековно благо скрито,
    у дечјем свету:
    на тањирима дугим нуде
    ситне колаче,
    слатко,
    и жито…“
    (Слободан Станишић)

    „…Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
    клонуло је тело моје, уморне су моје ноге –
    ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
    да просветим живот роду, отаџбини и слободи.

    Презрео сам царске дворе, царску круну и перфиру,
    и сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
    Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
    и примите царског сина ко најмлађег свога брата…“
    (Војислав Ј. Илић)

    „Престо га је чеко – он га није хтео;
    он је нешто више духом заволео.
    Одазво се даљњем лелеку и вриску
    па је загрлио будућност србинску.“
    (Ј. Ј. Змај)

    „Веру ћу да крепим, православље ширим
    кроз ту маглу сиву;
    темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
    али цркву живу.“
    (Ј. Ј. Змај)

    „…А кад манастирске прекорачим праге мирне,
    у осамљеничка кад ступим дворишта
    и удахнем мирис свете смирне,
    душа моја од живота више ништа
    неће тражити.

    Молићу се тада за спас српског рода,
    за родитеља својих благ и побожан крај,
    и да браћа моја кроз живот иду светла хода
    као анђели кроз рај.“
    (Д. Максимовић)

    „Дођите сложно, и загрљени братски,
    где слога влада, и срећа је ту;
    победа вазда пратиће вам стопе,
    будете л’ само поштовали њу…

    …Радите вазда и сложно и мудро,
    па да нам срећан буде српски род;
    ви ћете сами и потомци ваши
    вашега труда уживати плод…“
    (Светозар Ћоровић)

    „Оно што нас јача на путу поштења,
    оно што нас води ка брегу спасења,
    оно што нам муку ублажава љуту,
    што нам не да клизнут’ на стрмену путу.

    Оног светлог духа светле благовести,
    што нас држе крепко на висини свести;
    оно што нас учи да трпет’ умемо,
    оно што нас диже да напредујемо,
    што нам даје души, уму здравље:

    то је српска школа, то је православље!“
    (Ј. Ј. Змај)

    „Оче отаца,
    свештенства правило,
    целомудрија узор, монасима крепост,
    цркви утврђење…
    …Правовернима учитељ,
    правило управљачима,
    заповедању мерило,
    свештеницима светлост Божија,
    сечиво уста које сече све противничке пукове
    што на стадо ти насрћу
    јавио се јеси, преблажени оче наш,
    архијереју Саво…“
    (непознати Милешевац)

    „Високо му бледо чело, помршене густе власи,
    али чело узвишено божанствена мудрост краси.“
    (Војислав Ј. Илић)

    „…Брате, који си измирио браћу,
    сине, који си подигао оца,
    оче, чији пепео синови расуше!

    Донео си нам вина, семе жита,
    ал нема ко у земљу да га баци!
    Написао си, ал нема ко да чита,
    знак у коме се сабирају сви знаци!

    Камен темељац дао си нам у шаке,
    ал не дигосмо бедем насупрот сили.
    На твом смо гробу оставили штаке,
    ал не стигосмо куд смо наумили!“
    (Љубомир Симовић)

    „Надавио се облак густи
    сву Србију да опусти,
    и само се небо љути…
    А Србија – стрепи, ћути.

    На Врачару ватра гори,
    ватра гори, бес се ори,
    а Србин се с душом бори.“
    (Стева Лазић)

    „Вишња сило, твоја правда
    Србима је крепка нада,
    пусти грома ватренога
    смлави створа пакленога,
    да пред лицем Створитеља
    не сажиже Светитеља.“
    (Стева Лазић)

    „Када је негде око Савин дана
    наишао Савином страном
    напали су га пси,
    као што и сад нападају
    свакога ко се упути Савиним траговима.

    Путник је најпре саставио три прста,
    како је одредио да се и ми крстимо,
    плашећи их законом
    од кога су још више побеснели,
    а ни до данас нису узмакнули…“
    (Матија Бећковић)

    „Пере шапе својим вуковима
    да трагови мрачне земље
    на њима не преживе
    путује без пута
    и пут се за њим рађа.“
    (Васко Попа)

    „…Врати се кући
    приповедај
    друге исцелуј
    себе лечи…
    …Врати се
    пази на свом путу
    држи се речи.“
    (Миодраг Павловић)

    „Не бојте се, децо мила…
    …Ја остајем у свом роду, док војује за слободу,
    док му црква тугу блажи,
    док му памет школа снажи.“
    (Стева Лазић)

    „ И та нам је вера спасавала оце
    од многе пропасти;
    та ће иста вера – о хвала ти, Саво,! –
    и унуке спасти.“
    (Ј. Ј. Змај)

    „Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, –
    векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
    ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
    јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“
    (Војислав Ј. Илић)

    „…И над лепом главом, у дубини мрака,
    сјајан колут сија од најлепшег зрака.“
    (В, Ј. Илић)

    „Продужите моја дела
    ма вас каква беда срела:
    то ће Српство просветити,
    па и мене осветити.“
    (Стева Лазић)

    „У дому Божјем процветао си као финикс
    и као кедар умножио јеси чеда своја…“
    (Савин ученик)

    „Што носили – свијетло вам било!
    Што родили – све вам свето било!“
    (народна песма Опет Свети Саво)

    „Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
    од звона и клепала који траже спаса!
    Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
    данас, кад немамо ни језика, ни гласа.“
    (Љубомир Симовић)

    Приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • Вања С.

    Војислав Ананић;
    „…На славу долазе само позвани гости…“

    Код мојих на Церу, поставља се тањир „вишка“ за путника-намерника, јер се на дан славе нико не враћа са кућног прага. Такође на славу се неко позива само први пут, а после сам долази, а домаћин госте обавештава само у случају да је из неког разлога спречен да слави. Онда следеће године поново све обавештава да слави и да су добродошли.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Крсна слава

    Од свих празиика највише се цијенила крсна слава. Слава је обавезно трајала ноћ и дан. Гости су долазили на конак, а већина су и другу ноћ коначили, нарочито пријатељи и својте из удаљених мјеста. У Гацку, за турско и аустријско доба се славило обавезно два дана. За славу се морало набавити ракије, вина, каве и шећера, а ако је био посни дан, меда и уља. Има и данас кућа у Голији, које посте славу, ако је посни дан петак и сриједа.
    На слави се знао долибаша којему се давала прва чаша. Долибаша је био старији човјек, кум или пријатељ, као и комшија који редовно долази на славу. Кад се гости окупе, слуга домаћинов, или домаћин који је млад, прво служи ракију, али прва се чаша дава долибаши. Он узима чашу и наздравља: „Здрав си, брате домаћине! Наздравље ти дошло крсно име, славио га дуго и за много са својим кумовима, пријатељима и доброжелитељима. Вазда славио, никад не оставио, јаки ти бог помого, а нико, ти наудит не мого!„. Послуже се и остали гости, наравно једном чашом, кад друга чаша дође до долибаше, он наздравља: »Чаша друга, љубав дуга, помоћ од господа бога у ову кућу, међу ову браћу акобогда“, а уз трећу чашу, долибаша ће опет: „Прва, у добри час, друга, у бољи час, овом трећом, најбо- љом срећом, у име бога и Свете Тројице, која може да нам помогне, ђе се год Света Тројица помињала, ту и помагала, нама и нашем брату домаћину“. На помен Свете Тројице, сви се укућани и гости подигну, подигну капу и вичу: „Слава јој“. Мезе, на крсној слави, у данашњем смислу није било, само би домаћица понудила госте једном или два пута приганицамама и цијелим сиром. На вечери би долибаша наздрављао: „Срећна вечера на срећну мјесту! Помоћ од господа бога и братска слога, у ову кулу, међу ову браћу… Здрав си, брате домаћине! Ове године славио како могао и умио, а догодине, како би најбоље од свега срца желио“. Увече се дуго сједјело, причало о бојевима, мегданима, убиствима, свађама, крађама, лову и разним догађајима. А особито ако је неко знао пјевати уз гусле, то се најрађе слушало и од свег срца жељело и цијенило. Претходно, пред вечеру, гости су се с укућанима молили богу, кадили тамјаном, уз запаљену свијећу, а том приликом су се окретали к истоку. Ујутро, кад гости устану, долибаша узима чашу и наздравља: »Срећан уранак на срећну мјесту, наздравље нам освануо. . . (изговара име крсне славе). У здрављу га прославили и пропратили, колико је воља од милога бога. . .«
    Ручак се стављао око 10 сати. Главна церемонија је била на ужини, када се ждила крсна свијећа и ломио крсни хљеб. Свијећа је била направљена од воска, са три једнака крака. Постави се софра и метне пуна чаша вина. Гости сједе око софре, а на челу је долибаша. Домаћин уждије свијећу, а домаћица спреми машу — ватру са жаром и тамјаном, долибаша узима чашу и наздравља: »Брат домаћин софру поставио, око истe госте саставио, крсну свијећу заждио, све му било с крстом наопослом, с чашом добријем благословом божијем. Што год велимо да се Господа бојимо, да устанемо у високу славу божију, која може да нам поможе«. Сви гости устају и окаде се тамјаном, а долибаша наставља: Здрав си десни друже, а помози боже! У име бога и високе славе божије. Гдје се год висока слава божија помињала, ту и помогала. Наш брат домаћин, славио своју крсну славу дуго, за много и доживотно, све боље од бољега, а љепше од љепшега, колика је воља од милога бога. Дабогда да се слава божија неоскуде од овога дома и цијелог хришћанског рода до суда праведнога. За здравље нашега брата домаћина и његових синова и синоваца, унука и омладака, брата и братучеда, кумова и пријатеља, добротвора и доброжељитеља, за здравље и напредак, његова кућнога шљемена, житнога сјемена, широкога стада, дубоког рала, живота и доброга здравља, акобогда ..,« Па, поново наставља: »За здравље нашије патријарка, владика, попова, калуђера ђакона и свештеника, који чају и трају на суву дрвету и студену камену, те се за нас грешне богу моле да нам жита роде… За здравље наших цркава и манастира, за здравље наше ћабе, цркве Јерусалима, цвијета насред бијелога свијета, која сјаји међу манастирима, као сунце мећу звијездама… Што смо поменули напредак и омладак нашег брата домаћина: са синовима се хранио и бранио, с унуцима и синовцима дичио и китио, а са браћом и братучедима се узносио и поносио. Бог му дао пријатеља од гласитих родова, а кумова од богатих домова. Што смо поменули његово кућно шљеме: шљеме му било чврсто, гласито и темељито, за живота непромјенљиво. Ако било промјенљиво, то било по његовој најбољој жељи и божијој вољи, промијенио га дужим, ширим, темељитијим и гласитијим. Што смо поменули његово житно сјеме: из куће га срећно износили, а на њиву срећно доносили. Десном ногом кракао, десном руком махао, господ бог му давао; од неба му росило, од земље плодило, у бусу му бусато, у стрму стрмато, а у класу класато, на гувну много, а у кошу споро, на трпезу сито и берићетно, акобогда . .. Што смо поменули његово дубоко рало и широко стадо: рало му у земљу ишло дубоко, а из земље сјеме расло високо, познавало се по браздама дубоким, по њивама дугачким, по ојичима великим, по орачима чувеним. Његово стадо било по броју чувено, по ‘рани угојено, ишло од куће у планину високо, а из планине сипазило широко, познавало се по звонима и чактарима, а чобани по ханџарима и џефердарима, токама и јелецима… Што смо поменули наше цркве и манастире: бог дао добру годину и срећну и снажну хришћанску родбину, те старе и оронуле поправили, а нове из темеља подигнули. Што смо поменули наше патрихе и впадике, попове и калуђере, те се за нас грешне богу моле: бог им молбу услишио, а души мјеста дао, гдје праведне душе препочивају са Аврамом, са Исаком и праведним Јосипом! Наша ћаба Јерусали, ма, сјала се међу манастирима на земљи, као сунце на небу, до суда праведнога, а што ћемо даље? Бог нам дао здравље! Здрав си десни друже, а помози боже!«
    Долибаша завршава, отпије три мала гутљаја и даје чашу десној званици. Ова чаша иде унакрс, од госта, до госта. Сви помену: »Од високе славе која може да нам поможе«. Помало сркну, а такође и сви укућани. Гости стоје док се сви изрећају и онда се долибаша прекрсти, као и сви гости и каже: »Поклои богу и високој слави божијој!«. Узме, потом, крсни хљеб — славски колач, који је ишаран дрвеном округлом проскуром, на којој су изгравирама црквено-словенска слова, окреће га и виче: »Од колико је овај колач састављен зрнаца, толико у нашега брата домаћина јањаца; колико га гонила ријека, толико у нашега брата домаћина млијека; колик је овај лебац, толики у нашега брата домаћина сирац…« Кад му то очита, ломи га с гостом који му сједи с десне стране, преко свога кољена. Иако се хљеб ломи напола, ипак се људи муче и боре: у којега ће остати виша половина, сматрало се да ће у тога боље родити жито те године. Долибаша прелије хљеб унакрс вином, док је још нераздвојен и виче: »Во имја оца, у врху, и сина, у дну и светога духа на десну страну и амин, на лијеву«. Мању половину даје домаћици и каже: »На, то ће, попадији!«. Другу половину изломи пред госте. Опет узима чашу и наздравља: »Што смо грешни устали те се богу помолили, бог нам молбу услишио, на праведни пут избавио, са поштеном браћом и дружином саставио и сагрешеније опростио«. Тада отпочне објед, када се највише ставља јела и пића. Вино и медовина пије се бардацима и кабловима. За вријеме обједа, гори крсна свијећа. И ту се нешто гатало: ако десни крај спорије гори од лијевог, бољи је напредак за мушку страну, или обратно. Ако капље много воска кад свијећа гори, неки веле, да ће бити изобиља млијека те године, а неки да то значи сузе. Кад свијећа догори, гаси се средином од крсног хљеба; средина је поквашена вином. Већ при крају обједа, долибаша узима бардак и наздравља: »Све домаћин примиче чашом, примакло му љето и ђурђево јутро, сваком добром срећом и берићетом у његов дом, под његов кров, акобогда. Примако му во на јарму, коњ на самару, овца на млијеку, чела на цвијету, свака добра срећа на овом бијелом свијету, акобогда!«
    Кад се објед заврши, опет долибаша наздравља »Здрави, браћо, с десна на лијево! Све вам било срећно и лијепо и милијем богу благословено. Домаћину хвала, Света му Богородица дала. Која дала, та и уздржала, много љета и година! А сад, браћо, часно сјели, поштено устали, гласа поштена, образа свијетла, мегдана отворена на туђој крајини!«

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    0 КРСНОЈ CЛАВИ

    Српски народ прославља поједине свеце као своје: славе-крсна имена. Прослављање појединих светаца (или догађаја из Христогвог и Богородичиног живота) потиче из давнина, из доба када су наши преци примили хришћанство. Слава је дан молитве, дан посебног и моралног надахнућа слављеника. Она је подстрек за дела побожности и милосрђа.
    Наша српска слава је од великог значаја за појединце и читав народ. Светац је пример каква треба да буде наша вера и наш живот. Он делује као упаљена светлост у дому слављеника „и разгони мрак ума и душе. При светлости свечаног живота човек може да види и упути свој живот путевима Божјим. Свеци које славимо су наши путеводитељи. За њима иду cви људи добре во љe. Са њиховим путем се долази у у царство Христово.
    Битна обележја славе су молитва, свећа, славски колач и жито. У цркви и са свештеником, у дому са домаћином и гостима, приноси се молитва за: домаће — своје, госте, пријатеље и непријатеље, добре и грешне, болне и невољне. за цркву и отаџбину и спасење свих. Још се тога дана молимо и за своје преминуле претке који су нам славу у аманет оставили да је чувамо и млађима оставимо.
    Саавки колач који освећује свештеник приноси се у част и славу свога свеца на дар Христу и са њим слављеник потврђује своје заједничарство са Христом и исповеда Његову непобедивост.
    Слава није јело и пиће већ свећа и колач, каже наш народ. Зато славу треба славити побожно, скромно и трезвено, у мудром и људском разговору, тако да слава буде и пријатна и богоугодна. Сувишност у спремању и узимању jeлa и пића су и шкодљиве и Богу мрске. Наш народ сматра великим грехом и несрећом за домаћина и госте, ако се неко, не дај боже опије на дан славе. Увек треба држати на уму речи Светог писма: поклони и говори: Слава Оцу и Сину и Светоме духу данас и увек — амин.

    Извор: СРПСКА ИМЕНА И НАРОДНЕ ЗДРАВИЦЕ – ИЗДАЈЕ УПРАВА МАНАСТИРА ГРГЕТЕК

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top