ПОРЕКЛО СТРЕЛИЧИЋА
Прво појављивање презимена Стреличића налазимо у књизи Атанасија Урошевића „Косово“, који је вршио попис сеоских домаћинства на Косову од 1936. до 1938. године. Забележио је да су се у селу Дрваре код Вучитрна, одмах након завршетка Другог балканског рата 1914. године населили Стреличићи и Масловарићи.
Урошевић дели насељенике (примедба аутора-погрешно) на аутоколонисте и колонисте. Аутоколонисти су они насељеници који су куповали имања, а колонисти су насељеници који су добили земљу од државе, и то су углавном биле утрине.
Стреличиће сврстава у аутоколонисте.
Сама реч колониста, која се одомаћила у нашем речнику, је непримерена.
Срби не могу бити колонисти на Косову и Метохији, они нису окупирали Косово, већ су се само вратили одакле су њихови преци морали да беже од Турака.
Милош Анђелић из Вучитрна у књизи „Становништво Вучитрна и околине последњих сто година“ (НИП „Нови Свет“, Приштина 1997. година), записује презиме Стреличић, али их пропустом уписује у село Ресник. Превидео је да села Ресник и Дрваре дели поток.
У књизи „Учесници балканских ратова 1912-18.“, стоји „Стреличић Милош, Топлички устанак“. „Стреличић Неђо, прота, стрељан у ОЗН-и у Београду 1944. године“, пише у књизи „Жртве другог светског рата“ ( стр. 204 и 205).
Милан Лазаревић, комшија Стреличића (умро 2020. године), у књизи Бранка Р. Радеча „Подчичвичка села код Вучитрна на Косову“ (2022.) помиње их и тачно наводи локацију где су имали кућу и имање у селу Дрваре. То је сад локација у близини некад фудбалског терена „Дурковић“ наниже према потоку, између имања Вујовића и Вучинића.
Ове подаци у биографији не могу се наћи, јер нису били доступн.
Да су се Стреличићи доселили у село Дрваре код Вучитрна након завршетка Другог балканског рата, показује скоро откривен купопродајни уговор Недељковог оца Милоша са купцем његовог имања у Пустом Шилову код Медвеђе, још 1912. године. Две године касније, доселили су се у Дрваре.
Историчар Немања Јовић каже за Недељка: “Школовање, почетак службе, женидба рађање деце… везали су га за Косово и Метохију. Последње године живота је провео у Београду, тачније у Раковици. У плану је био и његов одлазак у Беч, али су ратна дешавања осујетила ову намеру. Својим животом Недељко је окупио више српских области: Херцеговину, одакле је водио порекло, Горњу Јабланицу, где се родио, Косово и Метохију, где је провео највећи део живота, и Београд, где је убијен.“
У Дрвару код Вучитрна, где је провео детињство и младалачке дане, је заборављен. Након рата и агресије НАТО-а 1999. године сви Срби из Дрвара, а и целог подчичавичког региона, морали су да се иселе због претњи од Шиптара. Расељени широм Србије, многи се сећају прича својих родитеља, који су својевремено помињали Стреличиће.
Ни аутор ове монографије није имао сазнања о породици Стреличић, али је његова баба Даринка Радеч из Ресника често спомињала своје комшије. Ту су заједно живели до 1941. године, када су сви насељеници испод Чичавице морали да беже у Србију од Арнаута. Када је почео Први светски рат, малобројне насељеничке породице, међу њима и Стреличић, морале су да се склоне у централну Србију. Нема података где су живели у току Првог светског рата, осим да је Недељков отац Милош био учесник Топличког устанка. Остало је непознато где је породица избегла за време Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, јер су се као и све насељеничке породице у подчичавичким селима иселиле. Људи су бежали од Арнаута, који су све куће и имања опљачкали и порушили.
– Та породица доживе праву трагедију од 1940. до 1945. године, када прво умре Загорка, мајка Недељкова, сина Неђа стрељаше комунисти, како хтешће и мог сина Милутина Радеча, припадника Равногорског покрета, али он им утече за Аустралију. Милош умре 1945. и затвори им се кућа, пошто је Недељко био јединац међу сестрама. Он је био нешто млађи од мене, али био је јако бистар – говорила је баба Даринка.
Много деценија после, презиме Стреличић (Стрелица) одјекну у свим медијама, захваљујући Недељку кога Српска Православна Црква прогласи Светим Недељком Раковичким.
ЖИВОТОПИС СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
НЕДЕЉКА (СТРЕЛИЧИЋА) РАКОВИЧКОГ
Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки рођен је у селу Пусто Шилово код Медвеђе, срез Лесковачки, 18. фебруара 1907. године у сеоској породици од оца Милоша и мајке Загорке. Крштен је 25. фебруара 1907. у храму Светог Вазнесења Господњег у Медвеђи. Крстио га је свештеник Стојан Гвоздић (примедба аутора – из села Кориља код Звечана) са чијом ће се ћерком Браниславом-Бранком оженити 1929. године. Школовао се у Косовској Митровици. (Примедба аутора – Недељко је највероватније започео основну школу у селу Врница код Вучитрна, која је била отворена 1914. године. Није могао ђак првак да путује возом до Косовске Митровице, јер тада није био развијен железнички саобраћај.)
Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1929. године са одличним успехом. Рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. уписао се на Богословски факултет и исте године постављен је за пароха у Лапљем Селу код Приштине. У јануару 1935. године благословом Његове Светости Патријарха Варнаве, постављен је у парохију Кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела у Раковици. Годину дана касније, 1936, дипломирао је на Богословском факултету.
Са супругом Браниславом-Бранком (-1997.) изродио је три кћери: Љубицу (1930-1932.), Надежду (1932-2001.) и Загорку (1935-1995.). Бранислава је сахрањена на Централном гробљу у Београду. Загорка није имала порода. Надежда – Нада има кћи Мирјану и сина Бранислава Аџића.
Отац Недељко учинио је много у тадашњој Раковици, која је почела да се развија у једно велико индустријско насеље. Круна његовог пастирског рада је Храм у коме се ми данас молимо Богу и духовно усавршавамо, као и зграда парохијског дома у коме је канцеларија и стан, у који се касније уселио отац Недељко (1937-1939.).
Лик свештеника Недељка Стреличића ушао је у историографију Српске Православне Цркве 19. јула 1937. године, када је био учесник у „крвавој литији“, противећи се потписивању Конкордата, односно Споразума државе са Ватиканом. Жандари су га вукли за одежде и тукли, као и друге београдске свештенике и народ, не дозвољавајући да литија прође кроз град.
Његов рад на организовању живота парохије, пастирство и прегалаштво добили су видно признање када су га надлежне црквене власти 1941. године у јануару изабрале за пароха Храма Светог Саве у Бечу. Због ратних дешавања и немогућности да отпутује у Аустрију, свештеник Недељко Стреличић, упућује се да остане на Кнежевачкој парохији.
Презиме оца Недељка је било Стрелица и са тим презименом је завршио Богословију у Призрену.
Пред рукоположење у свештенички чин променио је презиме у Стреличић. То су многи радили чија презимена нису на „ић“
Његове сестре Станица (1901.), Марица (1903.), Спасенија (1905.), Милева (1910.) и Милостива (1915.) целог живота су покушавале да сазнају где је одведен њихов једини брат, али безуспешно.
Ђакон Александар Аздејковић, Свештеномученик Недељко Стреличић
***
Родитељи свештеника Недељка, Милош и Загорка, презивали су се Стрелица. Загорка је умрла 1940. године, а Милош 1945. Умро је по повратку из избеглиштва, као стар, намучен и тешко ожалошћен за сином, кога су комунисти одвели без трага. У току Другог светског рата многе архиве су изгореле. Приликом поновног уписа у књиге, администрација је свим Недељковим сестрама променила презиме у Стреличић. Оне су своје старо презиме Стрелица вратиле тек 1968. године.
Петрана Стрелица
Породична слава је Свети Јован Крститељ. Његови родитељи Милош и Загорка сахрањени су у суседном селу Мијалић. Ово гробље су албански терористи уништили, као и многа друга у српским селима 1999. године.
Надица Лубарски
Аутор ове књиге, Бранко Радеч, када је 2023. године издао монографију „Српска гробља и уништени споменици у селима Врница и Мијалић код Вучитрна на Косову“ (издање КПЗС, 2023.), није имао сазнања да му је отац Радеч Радомир-Рашко сахрањен на гробљу, где почивају мошти родитеља Светог Недељка Раковичког (Недељка Стреличића). На гробљу, које је потпуно уништено од стране Арнаута и зарасло у коров, сахрањивани су насељеници из села Дрвара и Мијалића. Од 1999. године Срба нема у подчичавичком крају.
Коментари (0)