Наш херој Танаско Рајић – Војвода храброг срца

Након смрти Коче Анђелковића поново су јединице фрајкора 1789. године прешле Саву и Дунав. Српске добровољце у Поморављу и Јасеници окупљали су Радич и Карађорђе Петровић. Карађорђе је тражећи добровољце из минулих ратова који су са собом донели кућама оружје, дошао у Страгаре и тражио Танасковог оца Николу, који је у међувремену умро. Затражио је од Танаска да га замени, на шта је он пристао и придружио се добровољцима заједно са својим добрим другом из детињства Милованом Ђурићем. Када су Карађорђе и Радич Петровић са добровољцима на препад освојили тврђаву у Руднику, Танаско је једнога Турчина убио кубуром, а другога који је претио Станоју Главашу дохватио сабљом, па га је Карађорђе пред свима похвалио. Учествовао је и истакао се у ослобађању Чачка, па је поред Станоја Главаша постао стални Карађорђев пратилац. Учествовао је и у борбама за Карановац, Пожегу и Ужице и када их је потисла велика турска војска из Лесковца и Новог Пазара који су надирали уз Деспотовицу , поново су успоставили базу у Руднику након чега је уследило повлачење преко Јасенице према Дунаву. Када је склопљен Свиштовски мир 1791 године, српски добровољци су се повукли преко Дунава и Саве а Танаско је са Станојем, Дели Марком из Глибовца и Милованом Ђурићем остао у Банату све до 1794 године када је проглашена општа амнестија. Након проглашења амнестије кришом су са оружјем прешли Дунав у близини Гроцке, одакле идући крадимице стигоше својим кућама. Пресрећни што су се вратили својим кућама живи и здрави, Танаско и Милован приредише част код својих кућа на коју позваше своју родбину, кумове и пријатеље, а у селу отпочеше приче о њиховим подвизима у борбама са Турцима. Танаско и Милован су добро сакрили оружје које су донели из добровољачких фрајктора и избегавали су сусрете са Турцима који и ако су објавили амнестију за све Србе који су се “огрешили” у овом рату, ипак су попреко гледали на све српске добровољце и тражили начин да им се некако освете.

Танаско и Милован су били нераздвојни другари, узајамно су се помагали у пољопривредним радовима, заједно одлазили у лов, риболов, сеоска славља, па на крају када је изгледало да се све смирило и Турци заборавили на српско учешће у задњем аустријско турском рату, почеше да одлазе пазарним данима и на Рудник, као и Тополу где посетише Карађорђа који их необично лепо прими и угости и показа им своје имање и стоку.

Дахије су у Београдском пашалуку су 1801 године убили београдског пашу и почели заводити насиље и страховладу у пашалуку, као и додатне намете и обавезе становништву. У Танасковом крају по злу се посебно истицао руднички муселим Сали ага са својим помоћницима. На разне начине малтретирали су народ, пљачкали, отимали, хапсили, па пуштали уз велики откуп, користили право прве ноћи. Танаско је о проблему како да се ликвидира Сали ага често разговарао са харамбашама, али иако су сви били за то да се ликвидира, сеоски кнезови су их молили да сачекају, јер су страховали од страшне одмазде, пошто је Сали агу штитио брат и моћни дахија Кучук Алија. Када су почеле припреме за устанак током 1803 године Танаско се укључује са својим Страгарцима. Преносио је Карађорђеве поруке Александру Ломи. Многи Срби су се почели одметати у хајдуке и спремати план за побуну. Када су дахије то сазнали, крајем јануара 1804 године су спровели сечу кнезова. Након Сече кнезова Карађорђе и Танаско су се договорили да по околним селима позивају кнежеве на устанак. Када је Танаско од Карађорђа добио обавештење о збору у Орашцу заједно са својим Страгарцима напао је и ликвидирао страгарског ханџију и његове сејмене. Након тога у селу су одржали збор и изабрали су Танаска за четовођу. Након збора у Орашцу 14 фебруара 1804 године и проглашења Карађорђа за вођу устанка, Танаску је Карађорђе предао освештани барјак који је он као лични Карађорђев барјактар носио са чашћу и до пропасти није га из руку испуштао. Одмах након Орашца учествовао је са Карађорђем у ослобађању Рудника, а након тога у боју за Јагодину. Код Рудника је био рањен, али то га није спречило да настави да ратује. Учествовао је и у бојевима на Пожаревцу, Смедереву и Врачару и скоро свуда где се борио Карађорђе.

По повратку из Пожаревца, Танаско је остао у опсади Београда читаво лето, јесен и зиму 1804 године као и почетак пролећа 1805 године. После операција на Јужној Морави, Танаско и његови Јасенчани учествују у ослобађању Београда 12 децембра 1806 године. Тек по разбијању велике турске групације у Источној Србији, Танаско се са својим борцима 1806 године враћа у Јасеницу и у Страгарима почиње посебно ангажовати у изради Барутане и устаничке бомбе. Предложио је да се барутана оснује у Страгарима, с обзиром да река Јасеница може да се користи за погон, а околни крај обилује липовом шумом погодном за производњу дрвеног угља. Карађорђе окупља устаничке старешине и Совјет и наложе да се размотри могућност отварања рудника, ливења метала и израде Барутане у Страгарима и тако је и одлучено. Поред домаћег мајстора из Ваљевске војске Мате топџије, по чијем пројекту је грађена, позовани су и мајстори из Русије и Аустрије, а изградњом Барутане руководили су поред Танаска и Стојан Павловић и Никола Милићевић Луњевица. Упоредо са подизањем зграде радило се и на каменој брани која ће скренути воде Јасенице као и јаз којим ће се доводити вода до ступа за дробљење барутне смеше. Набављене су и сировине за производњу барута према прорачуну који су израдили Танаско са Матом тобџијом.
Већ у јесен 1807 године све припреме су биле узвршене и отпочела је производња барута за пушке и кубуре. Исте године Танаско са Карађорђем и својим Јасенчанима одлази у помоћ Миленку Стојковићу у Источну Србију код Малајнице и Штубика.

1808 године, уследило је доба привременог примирја са Турцима. Танаско је тај период проводио код своје куће у кругу породице, изградио је нову кућу, обновио зграде око ње, уредио своје домаћинство и имовину. Те јесени, у његовој новој кући обављено је породично славље, женидба његовог сина са Перуником, по предању млађом сестром Јанићија Ђурића. Слављу су присуствовали и Карађорђе, Станоје и многи Танаскови саборци из минулих војевања са Турцима. Кућа је грађена на ћелицу, преко камених темељних зидова. Била је дводелна. Подрум је био смештен на једној половини куће. Приземни део куће су чиниле две собе у којима се живело, као и гостинска соба. Кућу су окруживали многобројни вајати. По породичном предању, услед временских непогода, неколико деценија након Танаскове погибије, кућу су Танаскови унуци преместили педесетак метара ниже, на место на којем се сада налази. Приликом премештања куће, у огњишту су пронашли 27 златника које су поделили међу собом. На кући су данас сачувана сва, оригинална, аутентична својства , прозори, врата, таваница, подрумска врата. Кућу и даље чувају поносни потомци а на месту на коме се налазило старо Танасково огњиште пре премештања куће, прошле године Потомци Танаска Рајића су подигли барјак у знак сећања на свог претка.
1808 године Страгаре је посетио руски артиљеријски мајор Лавров који је организовао производњу барута у Пожаревцу. Танаско се пријатељио се са Лавровом и показао му турску бомбу, а онда га наговорио да покушају да израде прву устаничку бомбу. Одлучили су да направе бомбу мању од турске, али већег домета. Највећи проблем им је била израда фитиља, пошто нису могли да користе артиљеријски брзогорећи фитиљ. Након више проба решили су проблем помоћу упредене кудеље бајцоване у цеђи салитре и јасеновог пепела, а уз то су додали и успоривач горења. Бомбу су правили тако да би ланене врећице пунили барутом, оловом и ситним камењем, а врећица се бацала окретањем на ужету и пуштањем у одговарајућем правцу. Иако су Карађорђе и старешине биле одушевљене њиховим изумом сматрали су топове ефикаснијим и сигурнијим, па није дошло до производње устаничких бомби. Танаско је ипак за себе направио двадесетак таквих бомби и успешно их је употребио 1809 године у битци на Таборишту. Након Синђелићеве погибије и пораза на Каменици 1809 године, велика турска војска је кренула у офанзиву. Гушанац Алија са 12.000 крџалија кренуо је од Јагодине са намером да преко Црног врха иде према Крагујевцу и Тополи, са циљем да запали Крагујевац и убије Карађорђа, а породицу му зароби у Тополи. Карађорђе је на време сазнао за Гушанчеве намере, па му је усусрет послао Танаска са 2.000 устаника. Танаско је у шуми на Црном врху припремио заседу, коју Турци нису на време уочили, па је успешном заседом целу турску војску натерао у бег, а Гушанац Алија се једва спасио бегом до Јагодине. Том приликом, Танаско је био тешко повређен.

Међутим, крајем 1810 године између Карађорђа и Танаска долази до неког разилажења где је Танаско одлучио да се врати у своје село и из неких својих разлога више није хтео да учествује у даљем војевању. Остала је тајна како је до тога дошло јер ни један ни други о томе нису хтели ни речи да проговоре. Из тог разлога Танаско није учествовао на Скупштини устаничких старешина у јануару 1811 године у Београду, када су произведене за Војводе многе устаничке старешине, далеко слабије од Танаска. Међутим Танаско није марио за титуле и то време је посветио својој породици и имовини, а највише времена је проводио у свом винограду и воћњаку, дружећи се са својим унуком, највероватније са Теодором.

Тај њихов сукоб је потрајао до лета 1812 године када су на иницијативу заједничког пријатеља Јанићија Ђурића пружили један другоме руку пријатељства и оставили сукоб по страни.
Током 1813 године учествовао је у одбрани јужног моравског правца штитећи бокове Делиграда. Ту је углавном герилским акцијама ометао кретање турске војске.

Након пропасти Првог српског устанка 1813 године, када су Карађорђе и остале војводе напустиле Србију, Танаско је остао у своме селу, где је својим очима био принуђен да гледа Турску одмазду. Организовао је склањање народа, стоке и најважније имовине у збег на Руднику. Када су Турци зашли за Србима у шуму Танаско их је дочекао и натерао у бег, па више нису свраћали све до проглашења амнестије.

Чим је почео Други српски устанак Танаско , велики патриота, и ако већ стар, међу првима се придружио устаницима. Заједно са Јасеничанима отишао је према Чачку против Ђаја-паше, у боју на Љубићу. Пошто су заузели положаје на Љубићу према Чачку ту су сместили и батерију од два топа, у које су полагали велике наде. Топовима је управљао Танаско. Кад је погинуо Арсеније Ломо, качерска кнежина је изабрала Танаска за свога војводу.

Танаско је погинуо на Љубићу бранећи топове којима је управљао. Коња су му са бојишта одвели кући његови Страгарци Рака Џинџић и Сима Рајаковић. По предању, његово посечено тело су Турци однели са собом према Чачку, а главу која је остала пободена на колац, препознала су друга два његова Страгарца Милоје Мијаиловић и Јован Милосављевић, по доњој вилици и изломљеним зубима које је озледе добио у боју са Гушанцем на Црном врху више Јагодине, који су је предали Вољевачком игуману Максиму који ју је у тајности опојао и у манастирској цркви манастира Вољавча, крај црквеног зида лево од певнице сахранио.
Вечна му слава!

Захвални Потомци Танаска Рајића

TАНАСКО РАЈИЋ
(Одломак из песме)

»…Благо оном ко до вјека живи,
имао се рашта и родитиI»

И заклеше се!…
Ој на Љубићу.
Пали табори страшних војника,
Тамног погледа, грознога лика ;
Пали табори ојађеника
И мученика
Ал’- осветника!…
Све што je paja имала саде,
Сву своју децу на олтар даде;
На олтар своје слободе миле,
Хај потоње је напрегла силе;
Та све је дала, све жртвовала!
Па сада треба — ој Бого свети !
Ил’ победити или — умрети !…

Пали табори војника српских;
А с друге стране душмана мрских,
Љутога звера бесне ордије,
Пустих синова пусте Азије….
Измеђ’ њих река Морава јури,
Па се далеко… далеко жури;
Преврће вале сићане своје;
А вали беже-к’о да се боје,
Нове бујице, нове навале,
Па лете даље од стрме обале,
С које пљуснуше валови први
Румене, вреле јуначке крви!…

К’о што се тица, тај сиви соко,
Поносно вије небу високо:
Тако се Рajић-у шанцу вије,
Топове пали, тиране бије,
Па делом храбри војнике своје,
Да се душмана ништа не боје!..
Дубока старост од шесет лета,
Седом старини ништа не смета,
Да мишицу стару окуша своју,
Вичну мејдану и љуту боју…
Он се још cећа минулих дана,
Минулих боја, страшних мејдана;
Ceћa ce Рajић јуначких рана
И џевердара и јатагана…
Ceћa ce Pajић Гушанца Алије,
Тог нечовека, те љуте змије;
Ceћa ce Pajић кад Крџалије,
Ти бесни скоти, те крвопије !
Јурнуше Гружи, срцу Србије;
Ceћa ce Рajић боја љутога
На венцу брда Врха Црнога…
Cвeга ce ceћa….
Свију неcpећа !..
А данас опет старина седа,
Мрског душмана пред собом гледа;
Хај, па би хтео ударцем једним,
Да да слободе Србима бедним!..
А ти бедници… ојађеници,
Све своје благо, сву своју снагу;
Своје уздање и наду драгу:
Крваве сузе и тешку муку ;
Целе Србије десницу руку;
Гласнике среће, понос и дику
Сваком Србину, сваком војнику;
Две муње божје по среди боја,
Два лава своја, два топа своја ;
То cу Pajићy у руке дали,
Свети аманет нему предали!
A oн?!..
Куне се клетвом јуначке cpећe,
Да их никада-оставит нећe!…..
И пушка пуче и тане звизну,
И врела крвца из рана бризну;
И војске страшне ударише се,
И борци грозни помешаше се..
Грмљава, тутањ небо пролама,
Љубићско поље притисну тама..
Хај, у сред таме, у сред тамнине,
Лакше ће јунак да мре… да гине!…

И бој се бије, и крв се лије,
И Срб се бије, Турчин се бије!
Али Турчина, те љуте змије,
Све нове чете извиру, ничу,
Шанцима српским ближе с’ примичу..

У заман мука, залуд старање,
У заман вођа пожртвовање;
У часу пуном судбе, зпачаја,
Без џебане jе остала paja !…

Куд је пристало кукавно робље ?!..
Куд је пристало то живо гробље?!..
Па зар баш нигде помоћи није ?!..
А сунце јарко још земљу грије.!….

И доњи шанац вeћ је пропао;
Срб га је скупо Турчину дао,
Скупо продао !..
Одатле сила турска се диже,
Па горњем шанцу све ближе..ближе…
У шанцу Рајић, срца лавова,
Облеће око својих топова…
Он је једини јоште остао,
Од турске пушке што није пао.
Остала браћа — тобџије страшне,
То мало деце грозне, ужасне
Хај, сви су пали!
Сви попадали !..
И он ћe старац код аманета,
Да збаци својих шездесет лета;
Ал пре нег’ што се седи му власи,
И руса глава крвљу накваси,
Xoћe joш једном топове драге,
Да их опали на мрске враге…..

И стиже сила!
Кроз палисаде,
У шанац бесно скакати стаде!..
Ал шанац празан…
Још Рајић стоји,
Не пушта лако топова своји….
“Хај за крст часни и за слободу,
Мом јадном, тужном, кукавном роду,
Грмите гласно лавови горди,
Јер где се збори о дичној слободи,
Ту треба муње!
Ту треба грома!
Ту треба крви !
Ту треба лома !”

И јекну шанац!.. Небо се дрмну!..
К’о муња! к’о гром ! кроз поље грмну !
Запишта тане, ваздух потреса ;
Пуче палисад од громка треса!
А кроз редове душмана љута,
И застрашена и забленута,
Зјапе отвори к’о грдне ране;
Леже трупине испреметане!…
Рajић то гледну.. па се осмехну..
“Хвала вам децо, топови моји !”
И дочепа се кубура своји.
Топове грли.. кубуре пали…
Ал’ ето јуре, к’о мутни вали.
Мрског душмана одморне чете,
Па право старцу Рajићy лете!…
И сто кубура, сто џевердара,
Згодише груди Pajићa стара!…
Паде старина ко соко сиви,
Паде Танаско да довек живи !…

Да ли ће скоро родити мајка
Таквог витеза, таквог јунака ;
Таквога дичног, поносног тића :
Танаска Pajићa?!…

Драгомир Брзак
28. новембра 1880

Константин Н. Ненадовић у књизи „Којекуде Србијо“ издате у Бечу 1883. године пише о почетку устанка: “Ујутру, тад 2. фебруара на Сретење Господско 1804. године у Орашцу испод Јасеничког Обор – Кнеза Марка куће прима освећени барјак од Проте Буковачког који је пободен био, код стола који је од дрвени сошица у земљу ударени, и по вру исти, одозго од наметаног грања
начињен био, на ком је, свето Еванђеље, часни крст, и ведрица освештане воде при Богомољству
стајала; па га јавно за ослобођење народа Србског, од Турака развије и преда га у руке храбром и
бесмртном Танасију Рајићу”.

Приликом  збора у Орашцу из Страгара су били поред Карађорђа и Атанасија-Танаска Рајића  личног Карађорђевог барјактара и великог пријатеља,  следећи наши Страгарци:

Јанићије Ђурић Димитријевић
Милован Ђурић
Никодије Ђурић
Стеван Рајаковић
Мате Миливојевић
Ристивоје Мандић
Петар Матић
Јован Мишковић
Марко Грковић

М. Вукићевић у књизи „Карађорђе – Историја устанка 1804-1807″ установио је да су, поред  Карађорђа, Танаска и поменутих Страгараца, ту  били и: Буковички  прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хајдух Вељко, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Ђорђиц из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић из Бање, Арсеније Лома, кнез орашачки Марко, трговац Теодосије Марићевић, Алекса Јаковљевић, кнез из Кораћице Вићентије Петровић, кнез тополски Матија Јовичић, Михајло Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић из Рогаче, Петар Јокић изТополе, Петар Дугоњић, Благоје, Глиша, Ђира Прокић, Милоје Чекеровић из Маслошева,  Андрија Јокић, Риста Ђурђевић, Михајло Манојловић, Паун Чолић, Матијаш Милошевић, Лазар Милосављевић, Димитрије Перић, Димитрије Манојловић, Гаврило Ђурић, Григорије Марковић из Тополе, Ђорђе Дукић, Танасије Дукић, Јован Ризнић, Сретен Томковић, Теофан Томковић, Јаков Томковић из Бање, Гаја Остојић из Орашца, Петар Кара из Трешњевице, Хајдук Милета из Глибовца, Хајдук Кара Стева, Хајдук Милован из Плане, Димитрије Радовић из Врбице, Милован Ђурковић из Јагњила, Никодије Добрић из Овсишта, Марко Милосављевић  из Копљара, Никола Лека, Милован Гарашанин, Радован Гарашанин из Липовца, Сима Сердар из Даросаве, Тома Старчевић, Јован Булатовић из Орашца, Васа Сарамандић из Буковика, као и многи други…

Он констатује и да су на првом скупу у Орашцу 1803. године била 22 учесника а на Сретење 1804. године присутно је било око 6ОО људи.

Јанићије Ђурић тврди да је у Орашцу било „до 300 добри јунака“. (Ђурић Ј. 1980: 34-35)

Петар Јокић тврди да су били и сви они који су о Св. Аранђелу били и још око 500 људи и нас 70-80. (Јокић П. 1980: 176)

Очигледно је да и Ђурић и Јокић издвајају прве људе у устанку „нас 70-80″ који представљају велику групу око Карађорђа која наликује на позносредњовековне феудалне владарске Лиге, као што је била  Лига краља Жигмунда (Витешки ред змаја).

Карађорђева војводска застава је била стара и основна владарска, племенска и наследна инсигнија. О изгледу те заставе постоји непоуздан податак код Митровића који каже да је она била црвено-бела. (Митровић, 1952, стр. 23).

Када је Карађорђе стигао у Маслошево, село његовог покојног таста, оборкнеза Николе Јовановића, затекао је устанике на челу са нашим претком Танаском  Рајићем који је поносно носио барјак који му је Карађорђе предао.

“Барјактарство је Карађорђе поверио Атанаску (Танаску) Рајићу из Страгара, своме другу још из Михаљевићевог и Радичевог фрајкора и од орашачког скупа. Рајић је учествовао с најугледнијим вођама устанка у преговорима између српских и турских изасланика, у присуству аустријских официра, 10. маја 1804. године у Земуну. Он је носио барјак на путу из Маслошева за Рудник 28. фебруара 1804. године; барјак је, вероватно, био црвено–бели. Своју храброст барјактар Рајић показао је и у другом устанку, у боју код Чачка 1815, где је јуначки бранио топове на Љубићу. Пао је исечен турским сабљама и ножевима, а главу су му препознали ратни другови и пренели је у Страгаре. Игуман манастира Вољавче Максим сахранио је Танаскову главу „у манастирској цркви уза зид, лево од леве певнице“. Тај догађај инспирисао је Анастаса Јовановића да 1848. направи литографију Јунаштво Рајића, рађену на основу Вукове Грађе за српску историју нашега времена.”(Војне заставе Срба до 1918- Драгана Самарџић, 1983 год)

Сима Милутиновић-Сарајлија каже да је Карађорђева застава „барјак седмог Старог орла“.

И Дашић има податке да јe Карађорђева застава „седмоструки барјак“. (Дашић, 1986, стр.315-326)

Тај седмоструки барјак, барјак седам племена, алај-Барјак, успостављен je када су седам племена из Брда: Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери, Клименти, Хоти и Груде ступила у савез са Млетачком републиком кренувши у рат против Турске, 1658. године, одбацивши турске барјаке.
Тај Алајбарјак, имао је Карађорђев деда, а потом  и отац Петар.

По предању барјак је носио и Танасков отац Никола,  деда Атанаско…

Вечна му слава!
Захвални Потомци Танаска Рајића
Текст припремила Рајић Љ. Јелена.