Naš heroj Tanasko Rajić – Vojvoda hrabrog srca

Nakon smrti Koče Anđelkovića ponovo su jedinice frajkora 1789. godine prešle Savu i Dunav. Srpske dobrovoljce u Pomoravlju i Jasenici okupljali su Radič i Karađorđe Petrović. Karađorđe je tražeći dobrovoljce iz minulih ratova koji su sa sobom doneli kućama oružje, došao u Stragare i tražio Tanaskovog oca Nikolu, koji je u međuvremenu umro. Zatražio je od Tanaska da ga zameni, na šta je on pristao i pridružio se dobrovoljcima zajedno sa svojim dobrim drugom iz detinjstva Milovanom Đurićem. Kada su Karađorđe i Radič Petrović sa dobrovoljcima na prepad osvojili tvrđavu u Rudniku, Tanasko je jednoga Turčina ubio kuburom, a drugoga koji je pretio Stanoju Glavašu dohvatio sabljom, pa ga je Karađorđe pred svima pohvalio. Učestvovao je i istakao se u oslobađanju Čačka, pa je pored Stanoja Glavaša postao stalni Karađorđev pratilac. Učestvovao je i u borbama za Karanovac, Požegu i Užice i kada ih je potisla velika turska vojska iz Leskovca i Novog Pazara koji su nadirali uz Despotovicu , ponovo su uspostavili bazu u Rudniku nakon čega je usledilo povlačenje preko Jasenice prema Dunavu. Kada je sklopljen Svištovski mir 1791 godine, srpski dobrovoljci su se povukli preko Dunava i Save a Tanasko je sa Stanojem, Deli Markom iz Glibovca i Milovanom Đurićem ostao u Banatu sve do 1794 godine kada je proglašena opšta amnestija. Nakon proglašenja amnestije krišom su sa oružjem prešli Dunav u blizini Grocke, odakle idući kradimice stigoše svojim kućama. Presrećni što su se vratili svojim kućama živi i zdravi, Tanasko i Milovan prirediše čast kod svojih kuća na koju pozvaše svoju rodbinu, kumove i prijatelje, a u selu otpočeše priče o njihovim podvizima u borbama sa Turcima. Tanasko i Milovan su dobro sakrili oružje koje su doneli iz dobrovoljačkih frajktora i izbegavali su susrete sa Turcima koji i ako su objavili amnestiju za sve Srbe koji su se “ogrešili” u ovom ratu, ipak su popreko gledali na sve srpske dobrovoljce i tražili način da im se nekako osvete.

Tanasko i Milovan su bili nerazdvojni drugari, uzajamno su se pomagali u poljoprivrednim radovima, zajedno odlazili u lov, ribolov, seoska slavlja, pa na kraju kada je izgledalo da se sve smirilo i Turci zaboravili na srpsko učešće u zadnjem austrijsko turskom ratu, počeše da odlaze pazarnim danima i na Rudnik, kao i Topolu gde posetiše Karađorđa koji ih neobično lepo primi i ugosti i pokaza im svoje imanje i stoku.

Dahije su u Beogradskom pašaluku su 1801 godine ubili beogradskog pašu i počeli zavoditi nasilje i strahovladu u pašaluku, kao i dodatne namete i obaveze stanovništvu. U Tanaskovom kraju po zlu se posebno isticao rudnički muselim Sali aga sa svojim pomoćnicima. Na razne načine maltretirali su narod, pljačkali, otimali, hapsili, pa puštali uz veliki otkup, koristili pravo prve noći. Tanasko je o problemu kako da se likvidira Sali aga često razgovarao sa harambašama, ali iako su svi bili za to da se likvidira, seoski knezovi su ih molili da sačekaju, jer su strahovali od strašne odmazde, pošto je Sali agu štitio brat i moćni dahija Kučuk Alija. Kada su počele pripreme za ustanak tokom 1803 godine Tanasko se uključuje sa svojim Stragarcima. Prenosio je Karađorđeve poruke Aleksandru Lomi. Mnogi Srbi su se počeli odmetati u hajduke i spremati plan za pobunu. Kada su dahije to saznali, krajem januara 1804 godine su sproveli seču knezova. Nakon Seče knezova Karađorđe i Tanasko su se dogovorili da po okolnim selima pozivaju kneževe na ustanak. Kada je Tanasko od Karađorđa dobio obaveštenje o zboru u Orašcu zajedno sa svojim Stragarcima napao je i likvidirao stragarskog handžiju i njegove sejmene. Nakon toga u selu su održali zbor i izabrali su Tanaska za četovođu. Nakon zbora u Orašcu 14 februara 1804 godine i proglašenja Karađorđa za vođu ustanka, Tanasku je Karađorđe predao osveštani barjak koji je on kao lični Karađorđev barjaktar nosio sa čašću i do propasti nije ga iz ruku ispuštao. Odmah nakon Orašca učestvovao je sa Karađorđem u oslobađanju Rudnika, a nakon toga u boju za Jagodinu. Kod Rudnika je bio ranjen, ali to ga nije sprečilo da nastavi da ratuje. Učestvovao je i u bojevima na Požarevcu, Smederevu i Vračaru i skoro svuda gde se borio Karađorđe.

Po povratku iz Požarevca, Tanasko je ostao u opsadi Beograda čitavo leto, jesen i zimu 1804 godine kao i početak proleća 1805 godine. Posle operacija na Južnoj Moravi, Tanasko i njegovi Jasenčani učestvuju u oslobađanju Beograda 12 decembra 1806 godine. Tek po razbijanju velike turske grupacije u Istočnoj Srbiji, Tanasko se sa svojim borcima 1806 godine vraća u Jasenicu i u Stragarima počinje posebno angažovati u izradi Barutane i ustaničke bombe. Predložio je da se barutana osnuje u Stragarima, s obzirom da reka Jasenica može da se koristi za pogon, a okolni kraj obiluje lipovom šumom pogodnom za proizvodnju drvenog uglja. Karađorđe okuplja ustaničke starešine i Sovjet i nalože da se razmotri mogućnost otvaranja rudnika, livenja metala i izrade Barutane u Stragarima i tako je i odlučeno. Pored domaćeg majstora iz Valjevske vojske Mate topdžije, po čijem projektu je građena, pozovani su i majstori iz Rusije i Austrije, a izgradnjom Barutane rukovodili su pored Tanaska i Stojan Pavlović i Nikola Milićević Lunjevica. Uporedo sa podizanjem zgrade radilo se i na kamenoj brani koja će skrenuti vode Jasenice kao i jaz kojim će se dovoditi voda do stupa za drobljenje barutne smeše. Nabavljene su i sirovine za proizvodnju baruta prema proračunu koji su izradili Tanasko sa Matom tobdžijom.
Već u jesen 1807 godine sve pripreme su bile uzvršene i otpočela je proizvodnja baruta za puške i kubure. Iste godine Tanasko sa Karađorđem i svojim Jasenčanima odlazi u pomoć Milenku Stojkoviću u Istočnu Srbiju kod Malajnice i Štubika.

1808 godine, usledilo je doba privremenog primirja sa Turcima. Tanasko je taj period provodio kod svoje kuće u krugu porodice, izgradio je novu kuću, obnovio zgrade oko nje, uredio svoje domaćinstvo i imovinu. Te jeseni, u njegovoj novoj kući obavljeno je porodično slavlje, ženidba njegovog sina sa Perunikom, po predanju mlađom sestrom Janićija Đurića. Slavlju su prisustvovali i Karađorđe, Stanoje i mnogi Tanaskovi saborci iz minulih vojevanja sa Turcima. Kuća je građena na ćelicu, preko kamenih temeljnih zidova. Bila je dvodelna. Podrum je bio smešten na jednoj polovini kuće. Prizemni deo kuće su činile dve sobe u kojima se živelo, kao i gostinska soba. Kuću su okruživali mnogobrojni vajati. Po porodičnom predanju, usled vremenskih nepogoda, nekoliko decenija nakon Tanaskove pogibije, kuću su Tanaskovi unuci premestili pedesetak metara niže, na mesto na kojem se sada nalazi. Prilikom premeštanja kuće, u ognjištu su pronašli 27 zlatnika koje su podelili među sobom. Na kući su danas sačuvana sva, originalna, autentična svojstva , prozori, vrata, tavanica, podrumska vrata. Kuću i dalje čuvaju ponosni potomci a na mestu na kome se nalazilo staro Tanaskovo ognjište pre premeštanja kuće, prošle godine Potomci Tanaska Rajića su podigli barjak u znak sećanja na svog pretka.
1808 godine Stragare je posetio ruski artiljerijski major Lavrov koji je organizovao proizvodnju baruta u Požarevcu. Tanasko se prijateljio se sa Lavrovom i pokazao mu tursku bombu, a onda ga nagovorio da pokušaju da izrade prvu ustaničku bombu. Odlučili su da naprave bombu manju od turske, ali većeg dometa. Najveći problem im je bila izrada fitilja, pošto nisu mogli da koriste artiljerijski brzogoreći fitilj. Nakon više proba rešili su problem pomoću upredene kudelje bajcovane u ceđi salitre i jasenovog pepela, a uz to su dodali i usporivač gorenja. Bombu su pravili tako da bi lanene vrećice punili barutom, olovom i sitnim kamenjem, a vrećica se bacala okretanjem na užetu i puštanjem u odgovarajućem pravcu. Iako su Karađorđe i starešine bile oduševljene njihovim izumom smatrali su topove efikasnijim i sigurnijim, pa nije došlo do proizvodnje ustaničkih bombi. Tanasko je ipak za sebe napravio dvadesetak takvih bombi i uspešno ih je upotrebio 1809 godine u bitci na Taborištu. Nakon Sinđelićeve pogibije i poraza na Kamenici 1809 godine, velika turska vojska je krenula u ofanzivu. Gušanac Alija sa 12.000 krdžalija krenuo je od Jagodine sa namerom da preko Crnog vrha ide prema Kragujevcu i Topoli, sa ciljem da zapali Kragujevac i ubije Karađorđa, a porodicu mu zarobi u Topoli. Karađorđe je na vreme saznao za Gušančeve namere, pa mu je ususret poslao Tanaska sa 2.000 ustanika. Tanasko je u šumi na Crnom vrhu pripremio zasedu, koju Turci nisu na vreme uočili, pa je uspešnom zasedom celu tursku vojsku naterao u beg, a Gušanac Alija se jedva spasio begom do Jagodine. Tom prilikom, Tanasko je bio teško povređen.

Međutim, krajem 1810 godine između Karađorđa i Tanaska dolazi do nekog razilaženja gde je Tanasko odlučio da se vrati u svoje selo i iz nekih svojih razloga više nije hteo da učestvuje u daljem vojevanju. Ostala je tajna kako je do toga došlo jer ni jedan ni drugi o tome nisu hteli ni reči da progovore. Iz tog razloga Tanasko nije učestvovao na Skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811 godine u Beogradu, kada su proizvedene za Vojvode mnoge ustaničke starešine, daleko slabije od Tanaska. Međutim Tanasko nije mario za titule i to vreme je posvetio svojoj porodici i imovini, a najviše vremena je provodio u svom vinogradu i voćnjaku, družeći se sa svojim unukom, najverovatnije sa Teodorom.

Taj njihov sukob je potrajao do leta 1812 godine kada su na inicijativu zajedničkog prijatelja Janićija Đurića pružili jedan drugome ruku prijateljstva i ostavili sukob po strani.
Tokom 1813 godine učestvovao je u odbrani južnog moravskog pravca štiteći bokove Deligrada. Tu je uglavnom gerilskim akcijama ometao kretanje turske vojske.

Nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813 godine, kada su Karađorđe i ostale vojvode napustile Srbiju, Tanasko je ostao u svome selu, gde je svojim očima bio prinuđen da gleda Tursku odmazdu. Organizovao je sklanjanje naroda, stoke i najvažnije imovine u zbeg na Rudniku. Kada su Turci zašli za Srbima u šumu Tanasko ih je dočekao i naterao u beg, pa više nisu svraćali sve do proglašenja amnestije.

Čim je počeo Drugi srpski ustanak Tanasko , veliki patriota, i ako već star, među prvima se pridružio ustanicima. Zajedno sa Jaseničanima otišao je prema Čačku protiv Đaja-paše, u boju na Ljubiću. Pošto su zauzeli položaje na Ljubiću prema Čačku tu su smestili i bateriju od dva topa, u koje su polagali velike nade. Topovima je upravljao Tanasko. Kad je poginuo Arsenije Lomo, kačerska knežina je izabrala Tanaska za svoga vojvodu.

Tanasko je poginuo na Ljubiću braneći topove kojima je upravljao. Konja su mu sa bojišta odveli kući njegovi Stragarci Raka Džindžić i Sima Rajaković. Po predanju, njegovo posečeno telo su Turci odneli sa sobom prema Čačku, a glavu koja je ostala pobodena na kolac, prepoznala su druga dva njegova Stragarca Miloje Mijailović i Jovan Milosavljević, po donjoj vilici i izlomljenim zubima koje je ozlede dobio u boju sa Gušancem na Crnom vrhu više Jagodine, koji su je predali Voljevačkom igumanu Maksimu koji ju je u tajnosti opojao i u manastirskoj crkvi manastira Voljavča, kraj crkvenog zida levo od pevnice sahranio.
Večna mu slava!

Zahvalni Potomci Tanaska Rajića

TANASKO RAJIĆ
(Odlomak iz pesme)

»…Blago onom ko do vjeka živi,
imao se rašta i roditiI»

I zakleše se!…
Oj na Ljubiću.
Pali tabori strašnih vojnika,
Tamnog pogleda, groznoga lika ;
Pali tabori ojađenika
I mučenika
Al’- osvetnika!…
Sve što je paja imala sade,
Svu svoju decu na oltar dade;
Na oltar svoje slobode mile,
Haj potonje je napregla sile;
Ta sve je dala, sve žrtvovala!
Pa sada treba — oj Bogo sveti !
Il’ pobediti ili — umreti !…

Pali tabori vojnika srpskih;
A s druge strane dušmana mrskih,
Ljutoga zvera besne ordije,
Pustih sinova puste Azije….
Izmeđ’ njih reka Morava juri,
Pa se daleko… daleko žuri;
Prevrće vale sićane svoje;
A vali beže-k’o da se boje,
Nove bujice, nove navale,
Pa lete dalje od strme obale,
S koje pljusnuše valovi prvi
Rumene, vrele junačke krvi!…

K’o što se tica, taj sivi soko,
Ponosno vije nebu visoko:
Tako se Rajić-u šancu vije,
Topove pali, tirane bije,
Pa delom hrabri vojnike svoje,
Da se dušmana ništa ne boje!..
Duboka starost od šeset leta,
Sedom starini ništa ne smeta,
Da mišicu staru okuša svoju,
Vičnu mejdanu i ljutu boju…
On se još ceća minulih dana,
Minulih boja, strašnih mejdana;
Ceća ce Rajić junačkih rana
I dževerdara i jatagana…
Ceća ce Pajić Gušanca Alije,
Tog nečoveka, te ljute zmije;
Ceća ce Pajić kad Krdžalije,
Ti besni skoti, te krvopije !
Jurnuše Gruži, srcu Srbije;
Ceća ce Rajić boja ljutoga
Na vencu brda Vrha Crnoga…
Cvega ce ceća….
Sviju necpeća !..
A danas opet starina seda,
Mrskog dušmana pred sobom gleda;
Haj, pa bi hteo udarcem jednim,
Da da slobode Srbima bednim!..
A ti bednici… ojađenici,
Sve svoje blago, svu svoju snagu;
Svoje uzdanje i nadu dragu:
Krvave suze i tešku muku ;
Cele Srbije desnicu ruku;
Glasnike sreće, ponos i diku
Svakom Srbinu, svakom vojniku;
Dve munje božje po sredi boja,
Dva lava svoja, dva topa svoja ;
To cu Pajićy u ruke dali,
Sveti amanet nemu predali!
A on?!..
Kune se kletvom junačke cpeće,
Da ih nikada-ostavit neće!…..
I puška puče i tane zviznu,
I vrela krvca iz rana briznu;
I vojske strašne udariše se,
I borci grozni pomešaše se..
Grmljava, tutanj nebo prolama,
Ljubićsko polje pritisnu tama..
Haj, u sred tame, u sred tamnine,
Lakše će junak da mre… da gine!…

I boj se bije, i krv se lije,
I Srb se bije, Turčin se bije!
Ali Turčina, te ljute zmije,
Sve nove čete izviru, niču,
Šancima srpskim bliže s’ primiču..

U zaman muka, zalud staranje,
U zaman vođa požrtvovanje;
U času punom sudbe, zpačaja,
Bez džebane je ostala paja !…

Kud je pristalo kukavno roblje ?!..
Kud je pristalo to živo groblje?!..
Pa zar baš nigde pomoći nije ?!..
A sunce jarko još zemlju grije.!….

I donji šanac već je propao;
Srb ga je skupo Turčinu dao,
Skupo prodao !..
Odatle sila turska se diže,
Pa gornjem šancu sve bliže..bliže…
U šancu Rajić, srca lavova,
Obleće oko svojih topova…
On je jedini jošte ostao,
Od turske puške što nije pao.
Ostala braća — tobdžije strašne,
To malo dece grozne, užasne
Haj, svi su pali!
Svi popadali !..
I on će starac kod amaneta,
Da zbaci svojih šezdeset leta;
Al pre neg’ što se sedi mu vlasi,
I rusa glava krvlju nakvasi,
Xoće još jednom topove drage,
Da ih opali na mrske vrage…..

I stiže sila!
Kroz palisade,
U šanac besno skakati stade!..
Al šanac prazan…
Još Rajić stoji,
Ne pušta lako topova svoji….
“Haj za krst časni i za slobodu,
Mom jadnom, tužnom, kukavnom rodu,
Grmite glasno lavovi gordi,
Jer gde se zbori o dičnoj slobodi,
Tu treba munje!
Tu treba groma!
Tu treba krvi !
Tu treba loma !”

I jeknu šanac!.. Nebo se drmnu!..
K’o munja! k’o grom ! kroz polje grmnu !
Zapišta tane, vazduh potresa ;
Puče palisad od gromka tresa!
A kroz redove dušmana ljuta,
I zastrašena i zablenuta,
Zjape otvori k’o grdne rane;
Leže trupine ispremetane!…
Rajić to glednu.. pa se osmehnu..
“Hvala vam deco, topovi moji !”
I dočepa se kubura svoji.
Topove grli.. kubure pali…
Al’ eto jure, k’o mutni vali.
Mrskog dušmana odmorne čete,
Pa pravo starcu Rajićy lete!…
I sto kubura, sto dževerdara,
Zgodiše grudi Pajića stara!…
Pade starina ko soko sivi,
Pade Tanasko da dovek živi !…

Da li će skoro roditi majka
Takvog viteza, takvog junaka ;
Takvoga dičnog, ponosnog tića :
Tanaska Pajića?!…

Dragomir Brzak
28. novembra 1880

Konstantin N. Nenadović u knjizi „Kojekude Srbijo“ izdate u Beču 1883. godine piše o početku ustanka: “Ujutru, tad 2. februara na Sretenje Gospodsko 1804. godine u Orašcu ispod Jaseničkog Obor – Kneza Marka kuće prima osvećeni barjak od Prote Bukovačkog koji je poboden bio, kod stola koji je od drveni sošica u zemlju udareni, i po vru isti, odozgo od nametanog granja
načinjen bio, na kom je, sveto Evanđelje, časni krst, i vedrica osveštane vode pri Bogomoljstvu
stajala; pa ga javno za oslobođenje naroda Srbskog, od Turaka razvije i preda ga u ruke hrabrom i
besmrtnom Tanasiju Rajiću”.

Prilikom  zbora u Orašcu iz Stragara su bili pored Karađorđa i Atanasija-Tanaska Rajića  ličnog Karađorđevog barjaktara i velikog prijatelja,  sledeći naši Stragarci:

Janićije Đurić Dimitrijević
Milovan Đurić
Nikodije Đurić
Stevan Rajaković
Mate Milivojević
Ristivoje Mandić
Petar Matić
Jovan Mišković
Marko Grković

M. Vukićević u knjizi „Karađorđe – Istorija ustanka 1804-1807″ ustanovio je da su, pored  Karađorđa, Tanaska i pomenutih Stragaraca, tu  bili i: Bukovički  prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Hajduh Veljko, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac, Đorđic iz Viševca, Jovan Krstović iz Bukovika, Aleksa Dukić iz Banje, Arsenije Loma, knez orašački Marko, trgovac Teodosije Marićević, Aleksa Jakovljević, knez iz Koraćice Vićentije Petrović, knez topolski Matija Jovičić, Mihajlo Badžak iz Jagnjila, Matija Karatošić iz Kopljara, Milutin Savić iz Garaša, Marko Katić iz Rogače, Petar Jokić izTopole, Petar Dugonjić, Blagoje, Gliša, Đira Prokić, Miloje Čekerović iz Masloševa,  Andrija Jokić, Rista Đurđević, Mihajlo Manojlović, Paun Čolić, Matijaš Milošević, Lazar Milosavljević, Dimitrije Perić, Dimitrije Manojlović, Gavrilo Đurić, Grigorije Marković iz Topole, Đorđe Dukić, Tanasije Dukić, Jovan Riznić, Sreten Tomković, Teofan Tomković, Jakov Tomković iz Banje, Gaja Ostojić iz Orašca, Petar Kara iz Trešnjevice, Hajduk Mileta iz Glibovca, Hajduk Kara Steva, Hajduk Milovan iz Plane, Dimitrije Radović iz Vrbice, Milovan Đurković iz Jagnjila, Nikodije Dobrić iz Ovsišta, Marko Milosavljević  iz Kopljara, Nikola Leka, Milovan Garašanin, Radovan Garašanin iz Lipovca, Sima Serdar iz Darosave, Toma Starčević, Jovan Bulatović iz Orašca, Vasa Saramandić iz Bukovika, kao i mnogi drugi…

On konstatuje i da su na prvom skupu u Orašcu 1803. godine bila 22 učesnika a na Sretenje 1804. godine prisutno je bilo oko 6OO ljudi.

Janićije Đurić tvrdi da je u Orašcu bilo „do 300 dobri junaka“. (Đurić J. 1980: 34-35)

Petar Jokić tvrdi da su bili i svi oni koji su o Sv. Aranđelu bili i još oko 500 ljudi i nas 70-80. (Jokić P. 1980: 176)

Očigledno je da i Đurić i Jokić izdvajaju prve ljude u ustanku „nas 70-80″ koji predstavljaju veliku grupu oko Karađorđa koja nalikuje na poznosrednjovekovne feudalne vladarske Lige, kao što je bila  Liga kralja Žigmunda (Viteški red zmaja).

Karađorđeva vojvodska zastava je bila stara i osnovna vladarska, plemenska i nasledna insignija. O izgledu te zastave postoji nepouzdan podatak kod Mitrovića koji kaže da je ona bila crveno-bela. (Mitrović, 1952, str. 23).

Kada je Karađorđe stigao u Masloševo, selo njegovog pokojnog tasta, oborkneza Nikole Jovanovića, zatekao je ustanike na čelu sa našim pretkom Tanaskom  Rajićem koji je ponosno nosio barjak koji mu je Karađorđe predao.

“Barjaktarstvo je Karađorđe poverio Atanasku (Tanasku) Rajiću iz Stragara, svome drugu još iz Mihaljevićevog i Radičevog frajkora i od orašačkog skupa. Rajić je učestvovao s najuglednijim vođama ustanka u pregovorima između srpskih i turskih izaslanika, u prisustvu austrijskih oficira, 10. maja 1804. godine u Zemunu. On je nosio barjak na putu iz Masloševa za Rudnik 28. februara 1804. godine; barjak je, verovatno, bio crveno–beli. Svoju hrabrost barjaktar Rajić pokazao je i u drugom ustanku, u boju kod Čačka 1815, gde je junački branio topove na Ljubiću. Pao je isečen turskim sabljama i noževima, a glavu su mu prepoznali ratni drugovi i preneli je u Stragare. Iguman manastira Voljavče Maksim sahranio je Tanaskovu glavu „u manastirskoj crkvi uza zid, levo od leve pevnice“. Taj događaj inspirisao je Anastasa Jovanovića da 1848. napravi litografiju Junaštvo Rajića, rađenu na osnovu Vukove Građe za srpsku istoriju našega vremena.”(Vojne zastave Srba do 1918- Dragana Samardžić, 1983 god)

Sima Milutinović-Sarajlija kaže da je Karađorđeva zastava „barjak sedmog Starog orla“.

I Dašić ima podatke da je Karađorđeva zastava „sedmostruki barjak“. (Dašić, 1986, str.315-326)

Taj sedmostruki barjak, barjak sedam plemena, alaj-Barjak, uspostavljen je kada su sedam plemena iz Brda: Kuči, Vasojevići, Bratonožići, Piperi, Klimenti, Hoti i Grude stupila u savez sa Mletačkom republikom krenuvši u rat protiv Turske, 1658. godine, odbacivši turske barjake.
Taj Alajbarjak, imao je Karađorđev deda, a potom  i otac Petar.

Po predanju barjak je nosio i Tanaskov otac Nikola,  deda Atanasko…

Večna mu slava!
Zahvalni Potomci Tanaska Rajića
Tekst pripremila Rajić LJ. Jelena.