Пре пар година Галерија слика „Сава Шумановић“ у Шиду добила је изванредан поклон. У питању је шест писама које је током 1939. и 1940. године Сава Шумановић послао Јулијани Бошковић, учитељици из Београда. Овај хвале вредан чин даривања учинио је Владимир Вереш амбасадор у Министарству спољних послова Републике Србије, а у посед писама је дошао његов покојни отац Милан Вереш (Стара Пазова, 1928 – Београд, 2019) амбасадор СФРЈ у Москви и Будимпешти, дугогодишњи дипломата и колекционар. Писма су публикована у делу „Документарна грађа Галерије слика „Сава Шумановић“ Шид“ (2021) коју потписује моја маленкост.
Садржина писама се углавном односи на куповину слика од Шумановића, као и на израду нових слика по специјалној наруџби. Писма се временски надовезују на последњу, уједно највећу његову, и до данас највећу самосталну изложбу на нашим просторима, коју је Шумановић отворио 3. септембра 1939. године. Јулијана Бошковић је на самој изложби купила извесне „фигуре“, вероватно је реч о Шумановићевим минијатурама попут неких које се и данас чувају у шидској Галерији, а истовремено изразила и занимање за друге слике. Након изложбе, када је уметник тек започео са сређивањем утисака, Јулијана Бошковић од њега наручила слику предела на којем су се налазили виногради њеног „деда Перице“. Како сам Шумановић у писмима објашњава, цела јесен је била кишовита а зима тмурна па је тек пролећа 1940. године успео да уради неколико скица тог предела. Када је наручена слика била готова, Шумановић је о томе обавестио Јулијану Бошковић и изразио жељу да јој поклони слику: „Штована госпођице, Молим Вас најлепше да ми јавите да ли сте у Београду, јер бих хтео да Вам пошаљем слику на дар, коју сам израдио по Вашој жељи, са мотивом из краја, где су у близини били некада виногради вашега деде. Имао сам намеру да Вам пошаљем скице, па да бирате, али како је ово било једно изнимно кратко, а и пуно хрђавог времена пролеће, могао сам свега тај мотив да узмем, који сам одмах и пренео у уље.“ Даље Шумановић готово песнички описује створено уметничко дело: „Слика је у једном фином зеленом тону, са једним благим рефлексом сунца око 4 сата по подне, које избија кроз лаке и беличасте пролетње облаке. Мислим да нећете бити са њоме незадовољни. Сутра дан када сам хтео да наставим рад у том крају одакле је та слика, почела је неугодна кошава, која је ово цвеће са дрва помлатила, па сам био тако узео само тај мотив, из близине винограда који су били некада својина деда Перице.“
Данас је тешко утврдити која слика је у питању. Како у једном писму каже сам Шумановић, од отварања изложбе до пролећа 1940. године урадио је 40 слика! Ја ћу бити слободан да предложим слику названу „Мотив из Опаљеника“ (1940) (уље на платну, 81 х 61, приватно власништво) публиковану у монографији „Сава Шумановић – Препуштање пасији“ ауторке Љубице Миљковић (стр. 352, редни број 499). Можда данас и није толико битно која је то слика, јер Шумановићев рад је сам по себи је изванредан, значајан, немерљив. Сваки његов пејзаж, или крајина како их је он звао, одишу емоцијама које су за нас Шиђане апсолут локалпатриотизма.
Ко је учитељица Јулијана Бошковић а ко њен деда Перица? То се, за разлику од слике, може лакше утврдити.
Јулијана Бошковић је била једна од три ћерке касационог судије Константина Косте Бошковића и Станисаве Стане рођене Мауковић.
Константин Бошковић је рођен у Бешки, у породици тамошњег пароха Петра Бошковића. Докторирао је права, а каријеру започео као пристав у Винковцима. Венчао се 16. маја 1877. године са дванаест година млађом Станом Мауковић, ћерком знаменитог Шиђанина Петра Мауковић, односно „деда Перице“ поменутог у писмима. Константин и Стана Бошковић су, као што сам рекао, имали три ћерке: Дору, Јулијану Јулкицу и Паву. Дора се није удавала и о њој немамо више података. Јулијана је постала учитељица, службовала је у Београду уочи Другог светског рата, а становала је у Професорској колонији, данас улица Љубе Стојановића. Такође се није удавала и није имала потомке. Трећа ћерка Пава (1891-1979) се удала за чувеног др Виктора Новака (1889-1977), професора, академика, једног од оснивача Историјског института САНУ. Брачни пар Новак је сахрањен у Алеји великана у Београду.
Деда Перица, деда по мајци учитељице Јулијане Бошковић а брат Христине удате Шумановић, бабе Саве Шумановића (односно ујак његовом оцу Милутину Шумановићу) био је Петар Мауковић (Шид, 1822 – Шид, 1894), трговац и један од највећих приложника „Србском народном нормалном или трокласном училишту шидском”. Након венчања са Александром Коички (Шид, 1825 – Шид, 1876) уселио у њену кућу и наследио темељ Коичких у центру Шида (на месту данашње поште). У браку су имали шест врлих ћерки од којих је поживело пет за које се не зна која се боље удала:
– Јелену, удату за Стефана Лазића директора Велике српске православне гимназије у Новом Саду;
– Софију, удату за штампара Јована Адамовића из чувене новосадске породице;
– Милицу, удату за митровачког трговца Георгија Стефановића;
– Стану, удату за пристава из Винковаца Константина Бошковића (мама Јулијане Бошковић);
– Зорку удату за адвоката Милана Симуновића (унук сестре архиепископа Београдског и
митрополита српског Петра Јовановића), и
– прерано преминулу Ангелину (1849–1867). Данас се у храму Преноса моштију Св. оца Николаја у Шиду чува позлаћени путир који су Петар и Александра даровали овом храму за вечни помен своје покојне ћерке Ангелине.
У име вечне успомене на његову покојну супругу Александру, Петар је 1876. године приложио шидском храму: одежду, епитрахиљ, дарак 2 комада, ваздух, појас и наруквице, а све од црвеног свиленог сомота. Петар Мауковић је био носилац царског Златног крста са круном. Једно време је обављао функцију председника шидске општине.
Мауковићеву кућу је наследила ћерка Милица удата Стефановић, а потом њена ћерка Јулка Козјак, па је кућа на тај начин дошла у посед апотекарске породице Козјак која ће месту старе куће 1927. године подићи познату шидску апотеку.
Данас нема потомака ове гране Мауковића који носе ово дично деда Перичино презиме. Последњи мушки члан је био Христифор Мауковић, геодета у Дарувару, син сликара и илустратора Миливоја Мауковића (Петровог братанца).
-270x270.jpg)
Коментари (0)