Порекло академског сликара Саве Шумановића

3. март 2020.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Радован Сремац

Презиме Шумановић се у Шиду први пут помиње у једном документу од 31. марта 1775. године, у којем Василије Поповић из Шида потражује новац од Теодосија Николића из Беркасова који га је  узео од његовог малолетног пасторка Косте Шумановића. С обзиром на то да Костино порекло остаје за сада непознато, он се може сматрати родоначелником породице у Шиду. Како се у поменутом документу помиње и Шумановићев посед у Беркасову могуће је да је Коста тамо и рођен. У Беркасову се 1746. године помиње Вићентије Шумановић, који би у том случају могао да буде Костин отац или деда. Такође, у Моловину је током седме и осме деценије 18. века службовао свештеник Гаврил Јаковљев Шумановић (рођ. 1734). Његова кћерка Рокса се удала за Стефана Гроздића из Шида и након тога одржавала присне везе са шидским Шумановићима. Због тога се може претпоставити и родбинска веза шидске гране са поменутим моловинским парохом.

Коста Шумановић је имао два брака. Први са Скевијом († 1806) и други са Софијом († 1840). Колико је познато, у првом браку је Коста имао сина Илију, и ћерке Кумрију удату у Нештину, и Катарину. У другом браку је имао  ћерку јединицу Катарину. Умро је 11. априла 1810. године.

Костин син Илија († 1850) се оженио 1806. године Јулком Давидовић. У браку су имали Саву (1807─1836), Константина (1816–1887), Светозара (1822─1906), Јована (1825─1897) и Јоакима (1828─1865).

Илија Шумановић је без сумње био најдоминантнији трговац у Шиду током прве половине 19. века. У више наврата (1814, 1833, 1834, 1835, 1845, 1846 итд) је узимао у закуп властелинска добра: вашар, крчму, сакупљање шишарки, берба кукуруза, точење вина, клање стоке итд. Такође је закупљивао и крчму у Адашевцима (1834) и воденице на потоку Шидина (1821, 1839). Себе као одговорног грађанина показивао је у моментима борбе за бољи положај шидских Срба. Након Илијине смрти породично пословање су преузели његова супруга Јулија и син Светозар. O њиховом мање успешном пословању сведоче документа Шидског властелинства која помињу њихове дугове и парнице. Оваква ситуација свакако није ослабила имовно стање Шумановићевих што се и види из тестамента Јуле Шумановић у којем је набројана целокупна покретна и непокретна имовина. Тим тестаментом је њихов најмлађи син Јоаким Аца добио кућу у којој се данас налази Галерија слика „Сава Шумановић“.

Др Светислав (Јоакима) Шумановић (Шид, 1860 – Загреб, 1945) се школовао у Бечу и Грацу. После завршених студија права настанио се у Загребу где је живео  до своје смрти марта 1945. године. Био је члан првог Управног одбора Српске банке у Загребу и један од оснивача те банке. У периоду од 1903. до 1907. године обављао је функцију подбана у влади грофа Куен Хедерварија и више пута је био биран као заступник Шидског среза у хрватском сабору. Др Шумановић је донирао велики полијелеј храму Светог оца Николаја у Шиду, за који је идејно решење  урадио чувени архитекта Херман Боле. Др Шумановић је био ожењен Катарином Лађевић (1867–1894) са којом је имао ћерку Христину Кристу (Загреб, 1892-Београд, 1981) удату за др Ђурицу Ђорђевића. Криста Ђорђевић рођ. Шумановић је била виђена личност културног и јавног живота међуратног Београда, дворска дама, оснивач/потпредседница и председница Удружења „Цвијета Зузорић“ у Београду, дугогодишња послератна председница Црвеног крста СФРЈ, начелница Министарства социјалне политике СФРЈ, оснивач Друштва пријатеља Народног музеја, члан Комисије за културне везе са иностранством. Преко мајке, Криста је родбински повезана са чувеним породицама Лађевић, Матијевић и Магарашевић.

Милутин Шумановић

Милутин (Јоакима) Шумановић (1862–1937) се школовао на Краљевском господарском шумарском училишту у Крижевцима где је апсолвирао 1882. године. Службу је започео као шумар у Рајеву селу 1883. године а наставио у Винковцима. Године 1894. оженио се Персидом Тубић (1875–1968), ћерком шидског трговца Саве Тубића са којом је имао сина јединца Саву. Милутин је због болести превремено пензионисан 1900. године па се са породицом вратио у Шид. У Шиду је отворио Уговорну пошту коју је водила његова супруга Персида. Са групом највиђенијих Шиђана Милутин је 1914. године ухапшен и спроведен у логор у Арад где се тешко разболео. После рата је продао половину свог имања, а затим се посветио виноградарству и производњи вина. Према пореској пријави Шумановићи су највећу количину вина продали 1929. године – 16.817,5 л. Након тога количина се постепено смањивала: 1930 – 12.497,75 л, 1931 – 8890,5 л итд. Након његове смрти бригу о имању су преузели супруга Персида и син Сава. Као и много пута раније, тако и у том моменту, Персида је исказала женску одлучност, мудрост и способност Тубићевих. Без икаквог проблема је водила целокупно имање, и омогућила породици да одржи свој капитал. Поред тога, она је од првог дана била највећа подршка сину Сави у остваривању његове жеље да постане сликар. На десетогодишњицу смрти свог сина, Персида Шумановић је поклонила Шиду породичну кућу, 7 јутара винограда и 417 слика за оснивање галерије.

Сава Шумановић

Најзначајнији члан породице Шумановић, најзначајнији Шиђанин, најзначајнији српски сликар прве половине 20. века и свакако један од најзначајнијих српских сликара уопште је Сава Шумановић (Винковци, 1896 – Сремска Митровица, 1942). Родио се у Винковцима где је његов отац Милутин радио као управник шумарског котара. Четири године касније, 1900. године, породица Шумановић се вратила у Шид и доселила у данашњу Спомен-кућу Саве Шумановића. У њој је уметник  провео прву и последњу деценију свог живота. Школовао се у Шиду, Земуну, Загребу и Паризу, и сматра се једним од наших најобразованијих сликара. После завршене гимназије у Земуну, Сава Шумановић је похађао Привремену вишу школу за умјетност и умјетнички обрт у Загребу. Одлазак у Париз 1920. године био је прекретница у његовом животу и раду. У Паризу је са краћим прекидима боравио десет година да би се 1930. године коначно вратио у Шид где се у потпуности посветио сликању. Почетак Другог светског рата Сава Шумановић је дочекао у Шиду. Иако није био политички активан, нити присталица неких националистичких кругова, ухапшен је у злогласној усташкој акцији под руководством Виктора Томића, и са 120 својих суграђана стрељан 30. августа 1942. године. Иза себе је оставио опус од преко 700 уља на платну и приближно исти број скица у разним техникам

Персида Шумановић, рођ. Тубић

Мајка академског сликара Саве Шумановића, Персида (Саве) Тубић (1875-1968), потиче из познате шидске трговачко-занатлијске породице. Као девојка је добила одлично школовање у бечким и печујским лицејима, а већ са 19 година се удала за Милутина Шумановића. По повратку из Винковаца у Шид, Персида је водила Уговорну пошту у њиховој кући и тако се сврстала у ретке жене које су на самом почетку XX века водиле сопствени посао.

Презиме Тубић у Шиду се први пут помиње 70-их година 18. века. Родоначелником породице Тубић може се сматрати Стојко Плавшић (вероватно Плавшин син), чији је унук Станко први забележен са презименом Тубић. Станков син Лука (1805–1872) се, за разлику од оца трговца, бавио ћурчијским занатом, док је Лукин син Сава био трговац попут свог деде. Сава Тубић се оженио 1870. године Христином, ћерком шидског трговца Стефана Драгина. Како је у време венчања Христина живела сама у кући због преране смрти својих родитеља, Сава се доселио у њену кућу и ту преселио своју трговину основану 1867. године. Сава и Христина Тубић су имали седморо деце од којих је поживело само четворо. Стеван (Саве) Тубић се школовао у Немачкој, а после завршених студија радио је као банкарски чиновник. Био је дугогодишњи директор Српске банке у Загребу (све до 1943. године када управу над Банком преузима усташка власт). Симеон (Саве) Тубић, као млађи син у породици, остао је у Шиду и наставио очеву трговачку каријеру. Лепосава (Саве) Тубић се школовала у Печују а након удаје је водила трговину у Шиду. У усташкој рацији 1942. године изгубила је супруга и сина.

 

АУТОР: Радован Сремац, виши кустос

ИЗВОРИ:

Р. Сремац, Сава Шумановић – лично, породично, национално (каталог изложбе). Шид: Галерија слика „Сава Шумановић“, 2012.

Р. Сремац, Гражданство шидско. Шид: Културно образовни центар, 2016.

Avatar photo

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.