Илија Башичевић Босиљ се сматра за једног од најзначајнијих српских и југословенских наиваца. Угледни британски магазин Row Vision (часопис је добио награду УНЕСКО-а за најбољи светски часопис о уметности), сврстао је Босиља 2007. године међу педесет водећих светских уметника тзв. аутсајдер арта.
Башичевић је рођен 1895. године у Шиду као девето дете у земљорадничкој породици. Готово цео живот се бавио земљорадњом и сточарством. За време Другог светског рата боравио је са своја два сина у Бечу, када је оболео од туберкулозе. Због нарушеног здравља, по повратку у Шид престао је да ради теже послове у домаћинству а у исто време због тадашњих политичких околности остаје без већег дела имовине. У таквим околностима он почиње да слика 1957. године, и то најпре цртеже и гвашеве, потом уље на дрвету, платну, лесониту, картону, папиру и ређе на стаклу. Илија је јединствен и по томе што је 1965. Године пред комисијом мора ода слика и докаже ауторство над својих до тада насликаних око 1200 слика. Свом родном месту поклонио је легат слика који чини 287 његових дела и 51 дело других уметника. Данас је то галеријско-музејска збирка која носи његово име Илијанум. Умро је 1972. године у Шиду. На Трећем Тријеналу наивне уметности у Братислави 1972. године Илији је постхумно додељено признање међународног жирија за достигнућа на плану наивне уметности.
Породица Башичевић се први пут помиње у Шиду у попису становништва из 1747. године. Тада су забележена два дома Башичевића, од Јеротија и Јакова. Оба дома су имала по 2 јутра земље, Јеротије је имао једно говедо, а Јаков једног коња. Три године касније, постојао је само дом Јеротија Башичевића са поседом од 3,5 јутара земље, једном ливадом, једним биком, једном кравом, једним коњем, две свиње, укупног разрезаног пореза од 2,57 форинти. Наредних година се помиње само овај дом па се Јеротије († 1775) може сматрати родоначелником породице из које потиче сликар Илија Босиљ. Породица је полако увећавала посед, тако да су већ 1757. године поседовали 12 јутара обрадиве земље, четири ливаде и четири сесије земље. Јеротијин син, Сима Башичевић († 1799) био је изабрани шидски кнез за 1780. и 1781. годину.
Након Симине смрти, као породични старешина наредних 25 година води се Петар Башичевић, који је 1796. године први и забележен под породичним надимком „Чварак/Чварков“. Петар је из два брака имао петоро деце: Михаил (1784), Евтимије (1790-1858), Милица († 1846) удата за Дамјана Станића из Шида, Софија (1796) удата за Тимотеја Миловановића из Гибарца, Дафина (1802-1852) удата за Симеона Кудића из Шида. Евтимије (1790-1858) је са супругом Аном Адамов имао Екатерину (1810), Ружу (1813-1883) удату за Младена Дејановића из Шида, Лазара (1818-1856) и Кумрију (1827) удату за Милоша Ђурчића из Шида.
О породици Башичевић, као и о породици Илијине мајке Станојевића, занимљиве приче је сачувао Илијин млађи син др. Војин Башичевић: „О односу оца и његових синова у кући Башичевића Чваркова: нисам споменуо да смо брат мој и ја, али и отац, имали велико поштовање према породици одакле потиче његова мати. Ми смо високо ценили неколико чланова те породице које смо знали. Моја мати имала је оца који је био у доста добром односу са братијом манастира Привина Глава где је он њима калемио воћке и радио у винограду, а они њега частили и рекли да је био толико добар да је неки између њих чак га и живописао у трпезарији. Његов други брат, стриц моје баке, напротив био јако тврд социјалист. Због његовог социјалистичког убеђења доспео је у митровачку казниону, а био је доста незгодан, а врло паметан. Незгодан се огледао у томе да је био супротан брату. Он са црквом и са поповима није имао такав однос. Он је предлагао и његова идеја је била да се од цркве направи штала и да се тамо држе коњи. За разлику од његовог рођеног брата који је са поповима живео јако добро. Толико добро да је успевао моју баку да ослободи школе, јер се она бојала, дакле не само ми Башичевићи него и она је била зец, од страха од школе. Ја сам причао да сам и сам доживео страх и да школу онда, а и данас без обзира што сам као професор универзитета предавао и испитивао, никад нисам волео. Моја бака је требала да иде у школу али се бојала и молила је оца да је спасе. Отац је однео ћурана попу и поп је када је имао у својој руци спискове, њу избрисао. Међутим, када је требало да се уда за мог деду испоставило се да је она неколико година старија, а то није ред у селу, па ни у граду. И опет је поп играо улогу и опет је један ћуран добродошао и она је подмлађена. Била је млађа од мог деде, а заправо била је неколико година старија. И још нешто се десило. У цркви када је поп венчавао он је рекао да он њу „венчаје“ са „Димитрија Митра Башичевића“. А она нема појма ко је то. И каже: „Ја испод ока погледам ко је сад тај“. Она зна да се она за Миту Чварка удаје. За Миту Чварка! Какав сад Димитрије Митар Башичевић. Оно Митар још би и поднела, али Димитрије! „И, каже, ја испод ока погледам јели то Чварак или није“ (Димитрије Мита Башичевић (1860-1924) и Ружа Станојевић (1856-1940) венчали су се 1878. године – прим. Р. С).
Е та друга линија, социјалистичка линија, коју је водио неки нама познати Витомир Кораћ ((1877 – 1941), публициста и политичар, члан Социјалдемократске странке најпре Хрватске и Славоније а касније и Југославије. Био је министар за социјалну политику – прим. Р. С) јер се о њему у нашој кући говорило, а мој деда, прадеда, мој отац и стриц они су редовно читали глас „Право народа“, то су биле новине социјалистичке које је тај социјалиста штампао у штампарији коју је основао у Шиду и где је штампао и бројне социјалистичке књиге попут Синклера и тако даље, да не набрајам. То су били врло бистри људи, знали су говорити, добри говорници, врло логични, којима није било тешко на политичком збору зауставити говорника и питају то и то нисам разумео објасните ми. То ретко ко може тако лепо јасно и гласно тражити да му се објасни и да дискутује са њим. Језгро социјалистичке партије у Шиду било је веома моћно. То је за цео хрватски део Аустроугарске било врло врло живо и важно језгро. Тај наш Витомир Кораћ је био и посланик у сабору Хрватске. Шид је тако рећи листом изабрао. А зашто? Он је говорио како он замишља социјализам. Све из центра града иселити на периферију где су гумна и колибе, а све са периферије у центар града. Нема кујне више нико, има само кашику и тањир. Кухиња иде улицом, и ти само изиђеш и он ти успе. Нема рада од ране зоре, радно време је ограничено и не може ти неко заповедати. И то су сељаци шидски који су за време Аустроугарске живели јадно и бедно. Зашто је Аустроугарска том делу, за разлику од Бачке где је била интензивна пољопривреда, где је другачији био однос према гајењу пшенице и кукуруза, није придавала пажњу. Овде је Аустроугарска једино полагала солидну пажњу на коњарство, сви су сељаци волели да имају добре коње. А кад би радили теже послове онда су то радили волови да се коњ не озноји да не изгуби боју, нарочито вранац. То је доба Аустроугарске, и та женидба мог деде и моје баке. А знало се да су се панталоне морале узајмити.
У целој Џигури, али у продуженој Џигури су биле једне панталоне и оне су се узајмиле али само за венчање. Али шта су радили. Мало које јутро, нарочито у топло доба године од пролећа почевши, без великог повода наједанпут се створи гајдаш и у дворишту код моје баке и деде се створе људи и ту се пева и игра, и врхунско задовољство је било да неколико тих који су тако рећи мајстори од весеља да се попну и да руше оџак. Они не руше оџак стварно, али се попну и понесу циглу – две да их баце да ето, званично они поруше оџак. Шта им је то значило не знам, то је нешто било као некакав врхунац у том задовољству. Значи они и плешу тад и каже моја бака, пошто су боси плесали а двориште није било патосано него је било земљом покривено, то буде као асфалт утабано. Дивно утабано. Значи могли су себи дозволити и да двоуде и да не раде много али и да уживају, да певају. А кажу моја бака је знала јако лепо певати, јако је добро плесала и играла. Међутим, били су тешка сиротиња јер нису радили. А Аустроугарска монархија је, дабоме, као власт могла то мало и другачије да води. Доласком Југославије мења се ствар. Југославија је наједанпут унела нов живот, економски су сељаци нагло се подигли јер су почели радити. Почели су радити, почели су поправљати куће, отворен оџак је нестао, сви су раније имали кујну са отвореним оџаком а сад је то нестало, то се затворило. Али се исто далеко више ишло на њиву. Мој отац је заиста здушно радио.“
Илија Босиљ је имао два сина, Димитрија и Војина.
Димитрије Башичевић Мангелос (1921–1987) завршио је основну школу у Шиду, гимназију у Земуну, Сремским Карловцима и Вуковару. У Бечу је започео студије историје уметности и филозофије које је завршио у Загребу 1949. године. До 1960. године је радио као асистент и кустос у Модерној галерији и Архиву за ликовну уметност. Организовао је бројне изложбе и објавио велик број радова о теорији и ликовној критици. Залагао се за афирмацију апстрактне уметности – суорганизатор је прве југословенске изложбе апстрактне уметности у Ријеци. Докторирао је у Загребу 1957. године на тему „Сава Шумановић – живот и дело“. Након оснивања Галерије примитивне уметности (данас Хрватски музеј наивне уметности) 1960. године Димитрије постаје њен први управник али је због афере „Босиљ“ дао оставку 1964. године. Од 1971. године био је директор Центра за филм, фотографију и телевизију. За живота није био довољно признат као уметник јер публика није разумела његов приватни стил назван ноарт. Тек након његове смрти јавио се велик интерес за његова дела, и то више у иностранству него у Југославији. Био је део друштва Горгона.
Др Војин Башичевић се родио у Шиду 1923. године као друго дете Илије и Милеве (рођ. Пајић). Основну школу је завршио у Шиду, гимназију у Сремској Митровици и потом Медицински факултет у Загребу (1953). Специјализирао је педијатрију у Новом Саду и Београду. Као лекар опште праксе радио је у шидском Дому здравља (1953-1957). Од 1960. године био је руководилац Одељења за туберкулозу (касније Одељења за плућне болести). На Медицинском факултету у Новом Саду одбранио је докторску тезу 1975. године о последицама туберкулозе деце и њеном уделу на поремећаје плућне функције. Током 1980. године изабран је за ванредног, а 1984. године и за редовног професора на Медицинском факултету у Новом Саду. Објавио је преко стотину стручних и научних радова из области медицине. Поред тога, објавио је и неколико књига из домена историје уметности. Председавао је Удружењем педијатара Југославије, био је један од оснивача и у неколико наврата председник Педијатријске секције Друштва лекара Војводине. Др Башичевић се сматра зачетником савремене дечије физиологије и пулмологије у Војводини. Данас са породицом живи у Новом Саду.
Коментари (0)