Сибињанин Јанко и његова (генетичка) веза са Србима

Година је 1448. и мађарско-влашка коалиција коју предводи Јанош Хуњади (у нашем народу познат као Јанко Сибињанин) креће ка Косову, у покушају да порази Турке Османлије и заустави њихов даљи продор на Балкан.

Деспот Ђурађ Бранковић, који је заједно са Хуњадијем 1443. године извојевао неколико великих победа против Османлија (Битка код Ниша и битка на Златици, када је хришћанска коалиција ушла и у Софију), овог пута бира неутралност и одбија да узме учешће у боју на било чијој страни, покушавајући да сачува десптовину укљештену између “чекића и наковња” Угарских и Турских интереса.

Ни поновљени Јанкови позиви Ђурађу да се придружи хришћанској коалицији нису уродили плодом (о томе пише и Халкокондил) тако да се војска на путу кроз Србију понашала као да је на непријатељској територији, пљачкајући и пустошећи на свом путу ка попришту битке.

Сибињанин Јанко / Janos Hunyadi
Портрет: Сибињанин Јанко / Janos Hunyadi (Wikimedia Commons)

Вишедневна битка са Турцима, позната као Други косовски бој, одвијала се од 17. до 20. октобра 1448. године, али угарско-влашка војска овог пута доживљава слом и тежак пораз. Сибињанин Јанко покушава најпре са малом групом својих витезова, а затим потпуно сам, да се некако домогне Београда.

Ђурађ Бранковић, бесан због пустошења и пљачке приликом проласка мађарско-влашке војске кроз српску деспотовину, оглашава потеру за Јанком. Успева да га зароби, али га не предаје Турцима. Ослобађа га после два месеца заточеништва у смедеревској кули, након обећања да ће платити 100.000 златних форинти, али уз услов да доведе и остави сина Ладислава као таоца и гаранцију да ће откуп заиста бити плаћен.

Након ослобођења, повређене сујете, Јанко тражи и добија лично од Папе ослобођење од витешке заклетве дате Ђурађу да га неће нападати, те окупља војску да крене на његову деспотовину. До рата између два хришћанска владара ипак није дошло, јер је Јанко увидео да би од тога једину корист имали Турци, па су се он и Ђурађ измирили 1451. године.

Међутим, исте године умире цар Мурат II а наслеђује га његов син Мехмед II, агресиван владар који сања да освоји Константинопољ. То коначно и успева 1453. године, угасивши тако последњи пламен хиљадугодишњег Ромејског царства, због чега стиче надимак „освајач“.

Забележено је да је Ђурађ Бранковић, искрени верник и православни хришћанин, чувши страшну вест о пропасти Цариграда и паду цркве Свете Мудрости у руке Турака, пао у очај, затворио се у своје одаје и туговао три дана. У његову деспотовину стиже мноштво избеглица из похараног Константинопоља као и бројне спашене хришћанске реликвије.

Недуго затим, Мехмед II Освајач се окреће преосталим хришћанским државама на Балкану и једну по једну гаси, а освојене територије ставља под директну царску управу. Коначно, падом Смедерева 20. јуна 1459. године, нестаје српска држава и почиње период вишевековног српског ропства под Турцима Османлијама.

Након пада Константинопоља, Сибињанин Јанко наставља да пружа снажан отпор Турцима. Највећа и најважнија његова победа над Турцима је приликом опсаде Београда 1456. године. Познато је да је током трајања опсаде, Папа Каликст III наредио да се сваког дана тачно у подне огласе звона са базилике Св. Петра у Риму, како би се верници подсетили да се помоле Господу за чудо и хришћанску победу над Турцима у Београду.

Слика: Антон Богнер – Одбрана Београдске тврђаве од стране Јаноша Хуњадија 1456. године (Wikimedia Commons)

Чудо се и догодило – здружена хришћанска војска, предвођена војводом Сибињанин Јанком, 22. јула 1456. године остварује величанствену победу и то над вишеструко бројнијим Турцима, предвођеним лично Мехмедом II, освајачем Цариграда. Широм Европе огласила су се звона у подне, овог пута да прославе хришћански тријумф и одбрану Београда, а та традиција остала је до данас.

Нажалост, Јанко није дуго уживао у својој победи, јер међу хришћанским војницима избија куга, од које и он оболева и убрзо умире, 11. августа 1456. године, у данашњем Земуну.

Величанствена одбрана Београда, али и бројне његове пређашње битке и победе против Турака Османлија, трајно су утемељиле лик Сибињанин Јанка у српској култури и традицији, где он добија статус националног хероја и улази у бројне епске народне песме и пословице („Касно Јанко на Косово стиже“, „Пропаде к’о Јанко на Косову“ итд).

Већ 1497. године, Рођери де Пачијенца (Rogeri de Pacienza) бележи на латинском језику једну песму коју је чуо да певају исељени Срби у Италији. Песма је заправо откривена и „дешифрована“ са латинског неколико векова касније и названа је „Орао се вијаше над градом Смедеревом, а сматра се да је она најстарији познати запис српске народне поезије:

Орао се вијаше над градом Смедеревом,
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже
(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати црвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.“

Више о томе како је случајно откривена ова песма, записана још 1497. године, може се прочитати у занимљивом чланку Јелене Беоковић под насловом „Смедеревски орао за Напуљског краља“.

О Сибињанин Јанку има још пуно српских народних песама, а неке памте и пут којим је његова војска дошла до Косова, рецимо у епској песми „Секула се у змију претворио“:


Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле.

Порекло Сибињанин Јанка

Нема пуно документарних података о пореклу Сибињанин Јанка, а историчари сматрају да је рођен (око) 1406. године. Заправо, једини поуздан документ у коме се помиње његово порекло је повеља Краља Жигмунда (Sigismund) Луксембуршког од 18. октобра 1409. године, којом се додељују дворац и земљишни поседи у месту Хуњад његовом оцу који се звао Војк (Вук?). Хуњад је место близу града Сибиња у Трансилванији и управо по овом поседу Јанко је и добио надимак Јанко Хуњади, или код нас заступљенији облик Јанко Сибињанин.

Око имена или порекла Војковог оца, а Јанковог деде, и даље се воде полемике – да ли Voik, filius Serbe у повељи краља Жигмунда значи „Војк, син Србина“ или „Војк, син Србе“? Постоји и хипотеза да се ради о румунском имену Serban, које се и данас користи у Румунији, а чита Шербан. У сваком случају име његовог деде је индикативно, а предање о пореклу Сибињанин Јанка са простора Србије је укорењено у српској традицији.

Порекло Сибињанин Јанка - повеља краља Жигмунда / Ancestry of John Hunyadi, king Sigismund's charter
Слика: Georgius Fejer – Genus, incunabula et virtus Joanis Corvini de Hunyad (1844)

У његово време кружиле су и теорије да Јанко Хуњади није Војков син, већ ванбрачни син Жигмунда од Луксембурга. Међутим, ова хипотеза је оспорена од стране већине историчара, који сматрају да је теоријa измишљена како би му се некако измислило племићко порекло, које су му његови противници често оспоравали (сматрало се да Јанков отац није био племенитог рода, већ у најбољем случају припадник војне елите).

У српским народним предањима причало се да је Јанко ванбрачни син деспота Стефана Лазаревића, а тиме и унук светог кнеза Лазара Хребељановића. Интересантно је да ову хипотезу озбиљно разматрају и неки мађарски аутори, као што је Тибор Фехер, у врло интересантном раду који је доступан овде:

https://www.academia.edu/91802988/Hunyadi_Corvinus_paternal_genes_deciphered

Оно што је свакако неспорно јесте да је Јанко Сибињанин дуго био у војничкој служби код деспота Стефана Лазаревића који га је изузетно ценио. О томе пише и византијски историчар Лаоник Халкокондил, живописно описујући и један догађај из лова, где Јанко по наредби деспота Стефана креће за вуком, прелази на коњу реку, и након дуге потере сустиже ловину, убија је и јаше назад носећи одрану кожу свом господару. Халкокондил бележи да је Деспот Стефан, задивљен овим подвигом том приликом рекао да нема шансе да такав човек (Јанко) једног дана не доспе до велике моћи.

То се заиста и остварило, јер Јанко убрзо ступа у службу краља Жигмунда и учествује у бројним походима против Турака. Ратујући за краљевину Угарску, стиче огромне феудалне поседе (између осталог и град Суботицу са околним селима), а у време власти угарског краља Владислава I добија и титулу ердељског војводе и капетана београдске тврђаве.

ДНК тест и једно веома интересантно предање

Прескачемо неколико векова и долазимо у годину 2018. Друштво српских родословаца „Порекло“, кроз свој Српски ДНК пројекат, већ шесту годину за редом спроводи ДНК тестирања ради истраживања генетичког порекла по непрекинутој мушкој линији и откривања токова миграција.

Један Чачанин, са презименом Властелица, ради ДНК тест на 23 STR маркера. Слави Св. Враче и даљим пореклом је из драгачевског села Властељице, по коме и носи презиме. ДНК тест показује припадност хаплогрупи E-V13 > E-Y7168, у савременој српској популацији прилично реткој, јер јој по тренутној статистици припада свега око 0,3% до сада тестираних у табели Српског ДНК пројекта. Опет, то није ништа посебно чудно, Срби као и сви други народи на свету, потичу од огромног броја шароликих мушких лоза, па није неуобичајено да се ДНК тестовима открију егзотичне и процентуално мало заступљене мушке лозе.

Међутим, оно што је интересантно код Властелице, јесте живописно предање о пореклу његовог презимена. Наиме, академик Милан Ђ. Милићевић, књижевник и етнограф, скупљајући материјал за своје капитално дело „Кнежевина Србија“ (1876) током пропутовања кроз Драгачево забележио је следеће о селу Властељице:

Страница је из оригиналне књиге "Кнежевина Србија" из 1876. године
Страница је из оригиналне књиге “Кнежевина Србија” из 1876. године

У предању уочавамо неколико интересантних детаља: домаћин није приказан као обичан средњовековни сељак/кмет, већ је очигледно мало имућнији човек, има и госте за славу, а гости уз вино наздрављају и војводи Сибињанин Јанку. У предању нема „логичких рупа“ ни око датума када се прича наводно дешава, јер Друга косовска битка је вођена од 17. до 20. октобра, а слава Св. Врачи пада на 1. новембар по Јулијанском календару, односно 14. новембар по Грегоријанском. Коначно, Јанко им жели „да им се власт никад не украти“, што значи да су у то време били нека властела.

У време када је Властелица урадио ДНК тест, нико није за посебно озбиљно узимао ово предање, јер маштовита предања о пореклу имена родова и села нису ретка. Обично се предања везују за Павла Орловића, за кога је неизвесно да ли је стварно постојао осим у епским народним песмама, за Немањиће и сл.

Нарочито је било сумњиво овако старо предање које, ако је тачно, датира још од 1448. године и у тренутку када је записано (око 1875. године) већ је преношено с колена на колено пуних 400 година, или 13-15 генерација.

Са друге стране, тако знаменит догађај да војвода Сибињанин Јанко главом и брадом „бане“ некоме у кућу уочи славе, свакако би се урезао у колективно сећање сваког рода, јер то није нешто што се често догађа.

Углавном, овом предању о Властелицама и Сибињанин Јанку нико није придавао неки посебан значај, све до 2022. године, када је тим мађарских научника извршио ДНК секвенцирање скелета Јаноша Корвина, ванбрачног сина знаменитог угарског краља Матије Корвина, који је био син Сибињанин Јанка. Поред Јаношевог, секвенциран је и скелетни узорак његовог сина Кристофора. Кристофор (или Крсто) Корвин је преминуо још као дете, а обзиром да је био последњи изданак лозе Хуњадија/Корвина, његовом прераном смрћу ова владарска лоза званично се угасила.

Лобање Јаноша Корвина и његовог шестогодишњег сина Кристофора (Крста) Корвина из научног рада "The genetic legacy of the Hunyadi descendants - ScienceDirect"
Лобање Јаноша Корвина и његовог шестогодишњег сина Кристофора (Крста) Корвина из научног рада The genetic legacy of the Hunyadi descendants

Резултат ДНК теста Корвина показао је да владарска лоза Хуњади/Корвин припада хаплогрупи E-FTC11923, млађој подграни хаплогрупе E-Y7168 – којој је на основу STR маркера процењено да припада и тестирани Властелица, али и још барем тридесетак тестираних људи у табели Српског ДНК пројекта!

Одједном, предање из села Властељице добија нову димензију, јер тешко је било не приметити да од свих родова који су могли имати предање да је код њих преноћио војвода Јанко после битке, такво предање има баш род који са њим дели исту хаплогрупу! При томе, то је толико ретка хаплогрупа, да је заступљена у табели Српског ДНК пројекта са неких 0,3 процента! Многи су се запитали да ли се заиста ради о коинциденцији, или овде има нечега?

Византијски историчар Лаоник Халкокондил био је савременик друге косовске битке, као и пада Константинопоља, а у свом капиталном делу “Историја” у 10 томова, обрађује период од 1298. до 1463. године, па се његова дела сматрају изузетно вредним примарним историјским изворима о последњим данима Византије и успону Османске империје.

У седмој књизи Халкокондилове „Историје“ описан је Хуњадијев бег кроз српске земље после пораза у Другом косовском боју, и потера коју за њим организује деспот Ђурађ Бранковић, са којим је, како се тврди, Халкокондил за живота водио преписке. Једна прича неодољиво подсећа на предање Властелица (како читаоци не би били збуњени, напомињемо да се у српском преводу књиге користе аутентични Халкокондилови егзоними за Србе и Угаре – Трибали и Пеонци, за народе који у време писања књиге живе на територијама које су некада насељавали ови антички народи):

„…А затим Хонијат изморен глађу беше у недоумици куда да се окрене и да крене и стиже на неку територију Трибала. И ту виде неке Трибале како обрађују земљу, па им приђе тражећи да му дају хлеба. А они, угледавши Пеонца како стоји пред њима тражећи им хлеб, рекоше: “Али, о странче, овај хлеб је спреман пред тобом, али морамо да те одведемо код господара града да му те покажемо, и пошто те буде видео, послаће те у твоју земљу. Јер никакво зло нећеш претрпети од њега, него, мислим, да је у току потера за Јованом Хонијатом. А остали Пеонци, који пролазе овуда, никако их не занимају.”

И говорећи му ово нису га пустили већ га чврсто ухватише па би принуђен да најстаријем брату открије ко је, да је сам Хонијат. И обећа да ће му дати велике поклоне и новац и земљу, ако га читавог одведе до Белоградиса, а да га не види нико од Трибала. А најстарији брат га препозна и пристаде да га неповређеног одведе до његове земље, а својој браћи рече о коме се ради и нареди им да ни у ком случају не оду да се [са обласним господаром] нагоде у вези овог човека. А када наступи вече одведоше га у зграду, у којој су њихова слама и товарне животиње, и ту чекаху да се сутрадан спреме и оду за Белоградис…“.

Све ово било је већ превише интересантно да би се могло сматрати случајношћу, па је у редакцији Српског ДНК пројекта решено да предложимо раније тестираном Властелици да уради Big Y-700 тест, један од најдубљих тестова за откривање генетичког порекла, како би се генетички проверило да ли су и у каквој вези Властелице и владарска династија Хуњади/Корвин.

Шта каже генетика?

Док смо нестрпљиво чекали резултате Big Y-700 теста за Властелицу, још један члан Друштва „Порекло“, са презименом Красојевић, даљим пореклом из села Горња Црнућа код Горњег Милановца, независно је такође урадио Big Y-700 тест који је показао да Красојевић припада хаплогрупи E-V13 > E-Y7168 > E- FTC11923, подграни којој припада и династија Хуњади/Корвин! Прецизније, припада још млађој подграни E-V13 > Y7168 > FTC11923>FTC12132, којој припада још неколико српских и хрватских породица из Херцеговине.

Када је коначно пре неколико дана завршен и Big Y-700 тест Властелице, и он је показао припадност потпуно истој хаплогрупи којој припада и Красојевић, а та хаплогрупа у односу на Хуњадије/Корвине изгледа овако:

FamilyTreeDNA Discover – Y-DNA Haplogroup E-FTC12132

FamilyTreeDNA Discover - Y-DNA Haplogroup E-FTC12132
FamilyTreeDNA Discover – Y-DNA Haplogroup E-FTC12132

Као што видимо на слици, родоначелник хаплогрупе (мушке лозе) означене са E-FTC11923, којој припадају и владарска династија Хуњади/Корвин као и Властелица, Красојевић и више људи пореклом из Херцеговине, могао је бити рођен између 600. и 1250. године, са највећом вероватноћом да је рођен око ~960. године.

Из ове мушке лозе E-FTC11923, затим се нешто касније одвојила потомачка подграна владарске династије Хуњади/Корвин, означена називом E-COR1. По процени рачунарског алгоритма родоначелник ове лозе рођен је око 1150. године, уз ограду да је опсег поузданости овде доста широк, јер се ради о археогенетичким узорцима чија дубина очитавања није велика као код модерних узорака.

Друга мушка лоза (назовимо је “шумадијско-херцеговачка”) која се одвојила из E-FTC11923 означена је са E-FTC12132  и њен родоначелник је могао бити рођен негде између 750. и 1300. године, уз процену да је то највероватније око 1075. године. Из ове мушке лозе, касније су се одвојиле бројне млађе гране – имамо две у Србији, у околини Чачка, и три у Херцеговини.

Треба указати и на чињеницу да, иако су Властелице и Красојевићи генетички/родословно врло удаљени (потичу од истог претка који је живео пре ~800 година), њихова матична села (Властељице и Горња Црнућа) су ваздушном линијом једно од другог удаљена свега 50-ак километара! Овај генетички род је по свему судећи изузетно дуго присутан на овом простору (највероватнија матица је Драгачево/Стари Влах), а неки његови припадници су миграцијама стигли и до Херцеговине.

Ако би се гледало неко још даље генетичко порекло Хуњадија, на основу досадашњих генетичких резултата, у питању је по свему судећи романизовано, а касније у различитим периодима словенизовано старобалканско становништво са територије данашње Бугарске (разноврсност најстаријих грана управо на територији Бугарске сведочи о томе). Сходно томе, прилично је извесно да је то била популација изворно православне вере. Прихватање католичке вере и верност Папи, вероватно су били услов за добијање племићких/феудалних привилегија од стране краља Жигмунда и каснијих Угарских краљева.

Закључак

Све у свему, прича о Сибињанин Јанку и његовом српском пореклу још увек нема коначан епилог. Свакако, са великом вероватноћом се може рећи да предање Властелица о томе да је вече пред крсну славу код њих преноћио Сибињанин Јанко повлачећи се са Косова, није тек тако исконструисано/измишљено без основа.

Такође, са великом вероватноћом се може претпоставити и да је Хуњади био свестан свог даљег порекла из Србије и да је управо зато бежећи од потере свесно потражио уточиште баш код људи за које је знао да су његови даљи саплеменици (што потврђује и генетика), а вероватно и припадници ситне властеле (родовски надимак „Властелице“).

Колективно памћење и неговање свести о заједничком пореклу, које датира више векова уназад није била ретка појава у средњем веку, а није то чак ни данас (сведоци смо тог феномена код бројних херцеговачких и црногорских племена, где људи различитих презимена расути широм Балкана и света памте и преносе потомцима своје далеко географско и родословно порекло) тако да не треба да чуди да је и прогоњеном Јанку Хуњадију то била сламка спаса за коју се ухватио током потере. Као што би рецимо и прогоњени Васојевић или Озринић потражио „јатаке“ код својих саплеменика.

Остаје наравно и нерешена дилема да ли је заиста могуће да је Сибињанин Јанко био ванбрачни син деспота Стефана Лазаревића, чији је миљеник на двору дуго био?

Права је штета што приликом археолошких истраживања манастира Манасија, које је водила Др Наташа Миладиновић Радмиловић, када је извршена антрополошка и аутозомна ДНК анализа скелетних остатака деспота Стефана Лазаревића, није утврђена (а можда и јесте, али није објављена) његова Y хаплогрупа, јер било би заиста занимљиво утврдити генетичко порекло мушке лозе династије Хребељановић/Лазаревић и дати дефинитиван одговор постоји ли њена директна веза са династијом Хуњади/Корвин?

Литература:

Avatar photo

Аутор чланка:
Драган Обреновић

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Цицвирчевић Љубан

    Један од бољих и занимљивијих текстова о С. Јанку и један од бољих на читавом вашем порталу. Врло студиозно и мултидисциплинарно, јер ваља ово све сакупити у кохерентну целину. Браво за редакцију!

  2. vladimir krasojevic

    Dragane, puno hvala za ovako obimnu analizu i interesantne veze koje otkrivam nakon Big Y700 analize. Puno hvala. Ove godine slavimo 200 godina od rodjenja vladike Vicentija Krasojevica i nadam se da ce biti vise mogucnosti za analizu istorijskih podataka u vezi haplogrupa. Jos jednom hvala i nadam se da ce istrazivanja sa tzv Hunjadi klanom, madjarskim timom i heregovackim vezama biti jasniji.

  3. Branko Popović

    Zaista interesantna tema. Zanima me kako se u ovu priču uklapaju i rodovi sa ovom haplogrupom u okolini Loznice i Jadra i Banata sa pričom o poreklu sa Kosova.

    • Драган Обреновић

      У праву сте, поменули смо у тексту да постоји тридесетак тестираних у табели Српског ДНК пројекта који, према предвиђачу НЕВГЕН, припадају хаплогрупи E-V13 > E-Y7168, чијој млађој подграни припада и династија Хуњади/Корвин, као и више дубински тестираних на Балкану, од Бугарске, преко Србије до Херцеговине. На жалост STR тестовима не може се предвидети њихова млађа хаплогрупа и генетичка веза са династијом Хуњади/Корвин.

      За то је неопходно да барем по један човек из неколико уочљивих кластера уради тзв. “велики” тест, као што је Big Y-700 или WGS (Whole Genome Sequencing), да би се боље расветлиле везе између ових родова и њихове миграције.

      Треба поменути и да у Банату (Гуга, Петковдан) и Босанској Крајини (Ромић, Никољдан) имамо и неке од тестираних чији STR хаплотип се на нивоу 23 упоредива маркера разликује од хаплотипа Корвина на само 3-4 маркера, при чему деле са њим карактеристичну вредност маркера DYS576=20.

      • Branko Popović

        U pravu ste. Mađari su u svom projektu ubacili rezultat Tufegdzića iz Gornje Badanje. Mislim da bi bilo zanimljivo da se vidi da li postoji veza Kneževići – Borojevići (Vlaisavljević).

  4. RADE

    LEPO JE PROČITATI NEŠTO STRUČNO,A ZANIMJLIVO !! BRAVO !!