Порекло оскаровца Бранка Лустига (Осијек, 1932 – Загреб, 2019)

16. март 2024.

коментара: 0

Бранко Лустиг је био хрватски продуцент и глумац јеврејског порекла. Био је двоструки добитник награде Оскар за филмове Шиндлерова листа (1993) и Гладијатор (2011), а за исте филмове је добио и награду Златни глобус. Током Другог светског рата био је интерниран у концентрационе логоре Аушвиц и Берген-Белзен. У Холокаусту је изгубио скоро комплетну породицу, преживела је само његова мама.

Бранко Лустиг је био прва генерација мађарско-пољских Јевреја рођена у Хрватској. Био је син јединац Мирка Имра Лустига, конобара, и домаћице Вилме рођене Гитер. Живели су у Осијеку где је рођен Бранко 10. јуна 1932. године.

foto: Profimedia
foto: Profimedia

 

Породица Лустиг припада мађарским Јеврејима, а потиче из града Пача у западној Мађарској. Током 19. века у Пачи је било неколико породица Лустиг, а Бранкова лоза може да се прати од његовог чукундеде Саламона и чукунбабе Саре. Поред Бранковог прадеде Самуела, имали су и сина Готлиба (1840) и ћерку Ержи (1844).

Самуел Лустиг је са супругом Каролином Лином рођеном Гут имао Вилмоша (1870), Калмана (1874), Хермину (1875), Хелену (1878), Гизелу (1879), Самуела (1881) и Сали (1884). Вилмош се оженио Селином Фриц 1895. године, Хермина се удала 1900. године за Игнаца Кона из Паче а Гизела 1899. године Мора Циглера.

Деда Бранка Лустига, Калман Лустиг, рођен је 18. марта 1874. године у Пачи, а венчао се 17. новембра 1903. године у Хахоту са тамошњом житељком Гизелом Циглер. Колико је познато, Калман и Гизела Лустиг су имали два сина, Мирка Имреа (1904) и Јулија (1910). Породица се уочи рођења другог сина преселила у Чаковец (Хрватска). Јулио је са супругом Илуш Мушенскер имао сина Бандија, на жалост сво троје је страдало у Холокаусту. Калман Лустиг је преминуо пре рата, а његова супруга је убијена у логору 1944. године.

Уписано рођење Бранковог деде Калмана Лустига (1874)

Баба по оцу Бранка Лустига, Гизела рођена је у мађарском граду Хахот 7. августа 1880. године у породици Хенрика Циглера и Јохане Ане рођене Кон. Хенрик Циглер и Јохана Ана рођена Кон су имали и Каталин (1870), Морица (1872), Густава (1874) и Малвин (1877).

 

Мајка Бранка Лустига, Вилма потиче из породице пољских Јевреја Гитера. Емануел Гитер (Суха, 1883 – Јасеновац, 31.10.1944) и Сидонија Саламон (1884. Валпово) поред Вилме су имали још три ћерке: Гизелу (1906), Елу (1908) и Регину (1914). Емануел и Сидонија су најпре живели у Доњем Михољцу, потом у Бијељини да би се после Првог светског рата доселили у Осијек. Цела породица осим Вилме је страдала у Холокаусту.

Чукундеда Бранка Лустига (по маминој страни), Арон Гитер са супругом Гитл је имао два сина: Данијела (1840) и Нехемију (1852). Нехемија Гитер (Суха, 1852 – Хшанов, 1936) и Рахела Роси рођена Руфајзен имали су Емануела, деду Бранка Лустига, затим Израела (1890) ожењеног 1916. године са Таубом Скарниеславком, и ћерку Гител Гизелину (1894) удату 1926. године за Исака Заудера.

Avatar photo

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.