Ilija Bašičević Bosilj se smatra za jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih naivaca. Ugledni britanski magazin Row Vision (časopis je dobio nagradu UNESKO-a za najbolji svetski časopis o umetnosti), svrstao je Bosilja 2007. godine među pedeset vodećih svetskih umetnika tzv. autsajder arta.
Bašičević je rođen 1895. godine u Šidu kao deveto dete u zemljoradničkoj porodici. Gotovo ceo život se bavio zemljoradnjom i stočarstvom. Za vreme Drugog svetskog rata boravio je sa svoja dva sina u Beču, kada je oboleo od tuberkuloze. Zbog narušenog zdravlja, po povratku u Šid prestao je da radi teže poslove u domaćinstvu a u isto vreme zbog tadašnjih političkih okolnosti ostaje bez većeg dela imovine. U takvim okolnostima on počinje da slika 1957. godine, i to najpre crteže i gvaševe, potom ulje na drvetu, platnu, lesonitu, kartonu, papiru i ređe na staklu. Ilija je jedinstven i po tome što je 1965. Godine pred komisijom mora oda slika i dokaže autorstvo nad svojih do tada naslikanih oko 1200 slika. Svom rodnom mestu poklonio je legat slika koji čini 287 njegovih dela i 51 delo drugih umetnika. Danas je to galerijsko-muzejska zbirka koja nosi njegovo ime Ilijanum. Umro je 1972. godine u Šidu. Na Trećem Trijenalu naivne umetnosti u Bratislavi 1972. godine Iliji je posthumno dodeljeno priznanje međunarodnog žirija za dostignuća na planu naivne umetnosti.
Porodica Bašičević se prvi put pominje u Šidu u popisu stanovništva iz 1747. godine. Tada su zabeležena dva doma Bašičevića, od Jerotija i Jakova. Oba doma su imala po 2 jutra zemlje, Jerotije je imao jedno govedo, a Jakov jednog konja. Tri godine kasnije, postojao je samo dom Jerotija Bašičevića sa posedom od 3,5 jutara zemlje, jednom livadom, jednim bikom, jednom kravom, jednim konjem, dve svinje, ukupnog razrezanog poreza od 2,57 forinti. Narednih godina se pominje samo ovaj dom pa se Jerotije († 1775) može smatrati rodonačelnikom porodice iz koje potiče slikar Ilija Bosilj. Porodica je polako uvećavala posed, tako da su već 1757. godine posedovali 12 jutara obradive zemlje, četiri livade i četiri sesije zemlje. Jerotijin sin, Sima Bašičević († 1799) bio je izabrani šidski knez za 1780. i 1781. godinu.
Nakon Simine smrti, kao porodični starešina narednih 25 godina vodi se Petar Bašičević, koji je 1796. godine prvi i zabeležen pod porodičnim nadimkom „Čvarak/Čvarkov“. Petar je iz dva braka imao petoro dece: Mihail (1784), Evtimije (1790-1858), Milica († 1846) udata za Damjana Stanića iz Šida, Sofija (1796) udata za Timoteja Milovanovića iz Gibarca, Dafina (1802-1852) udata za Simeona Kudića iz Šida. Evtimije (1790-1858) je sa suprugom Anom Adamov imao Ekaterinu (1810), Ružu (1813-1883) udatu za Mladena Dejanovića iz Šida, Lazara (1818-1856) i Kumriju (1827) udatu za Miloša Đurčića iz Šida.
O porodici Bašičević, kao i o porodici Ilijine majke Stanojevića, zanimljive priče je sačuvao Ilijin mlađi sin dr. Vojin Bašičević: „O odnosu oca i njegovih sinova u kući Bašičevića Čvarkova: nisam spomenuo da smo brat moj i ja, ali i otac, imali veliko poštovanje prema porodici odakle potiče njegova mati. Mi smo visoko cenili nekoliko članova te porodice koje smo znali. Moja mati imala je oca koji je bio u dosta dobrom odnosu sa bratijom manastira Privina Glava gde je on njima kalemio voćke i radio u vinogradu, a oni njega častili i rekli da je bio toliko dobar da je neki između njih čak ga i živopisao u trpezariji. Njegov drugi brat, stric moje bake, naprotiv bio jako tvrd socijalist. Zbog njegovog socijalističkog ubeđenja dospeo je u mitrovačku kaznionu, a bio je dosta nezgodan, a vrlo pametan. Nezgodan se ogledao u tome da je bio suprotan bratu. On sa crkvom i sa popovima nije imao takav odnos. On je predlagao i njegova ideja je bila da se od crkve napravi štala i da se tamo drže konji. Za razliku od njegovog rođenog brata koji je sa popovima živeo jako dobro. Toliko dobro da je uspevao moju baku da oslobodi škole, jer se ona bojala, dakle ne samo mi Bašičevići nego i ona je bila zec, od straha od škole. Ja sam pričao da sam i sam doživeo strah i da školu onda, a i danas bez obzira što sam kao profesor univerziteta predavao i ispitivao, nikad nisam voleo. Moja baka je trebala da ide u školu ali se bojala i molila je oca da je spase. Otac je odneo ćurana popu i pop je kada je imao u svojoj ruci spiskove, nju izbrisao. Međutim, kada je trebalo da se uda za mog dedu ispostavilo se da je ona nekoliko godina starija, a to nije red u selu, pa ni u gradu. I opet je pop igrao ulogu i opet je jedan ćuran dobrodošao i ona je podmlađena. Bila je mlađa od mog dede, a zapravo bila je nekoliko godina starija. I još nešto se desilo. U crkvi kada je pop venčavao on je rekao da on nju „venčaje“ sa „Dimitrija Mitra Bašičevića“. A ona nema pojma ko je to. I kaže: „Ja ispod oka pogledam ko je sad taj“. Ona zna da se ona za Mitu Čvarka udaje. Za Mitu Čvarka! Kakav sad Dimitrije Mitar Bašičević. Ono Mitar još bi i podnela, ali Dimitrije! „I, kaže, ja ispod oka pogledam jeli to Čvarak ili nije“ (Dimitrije Mita Bašičević (1860-1924) i Ruža Stanojević (1856-1940) venčali su se 1878. godine – prim. R. S).
E ta druga linija, socijalistička linija, koju je vodio neki nama poznati Vitomir Korać ((1877 – 1941), publicista i političar, član Socijaldemokratske stranke najpre Hrvatske i Slavonije a kasnije i Jugoslavije. Bio je ministar za socijalnu politiku – prim. R. S) jer se o njemu u našoj kući govorilo, a moj deda, pradeda, moj otac i stric oni su redovno čitali glas „Pravo naroda“, to su bile novine socijalističke koje je taj socijalista štampao u štampariji koju je osnovao u Šidu i gde je štampao i brojne socijalističke knjige poput Sinklera i tako dalje, da ne nabrajam. To su bili vrlo bistri ljudi, znali su govoriti, dobri govornici, vrlo logični, kojima nije bilo teško na političkom zboru zaustaviti govornika i pitaju to i to nisam razumeo objasnite mi. To retko ko može tako lepo jasno i glasno tražiti da mu se objasni i da diskutuje sa njim. Jezgro socijalističke partije u Šidu bilo je veoma moćno. To je za ceo hrvatski deo Austrougarske bilo vrlo vrlo živo i važno jezgro. Taj naš Vitomir Korać je bio i poslanik u saboru Hrvatske. Šid je tako reći listom izabrao. A zašto? On je govorio kako on zamišlja socijalizam. Sve iz centra grada iseliti na periferiju gde su gumna i kolibe, a sve sa periferije u centar grada. Nema kujne više niko, ima samo kašiku i tanjir. Kuhinja ide ulicom, i ti samo iziđeš i on ti uspe. Nema rada od rane zore, radno vreme je ograničeno i ne može ti neko zapovedati. I to su seljaci šidski koji su za vreme Austrougarske živeli jadno i bedno. Zašto je Austrougarska tom delu, za razliku od Bačke gde je bila intenzivna poljoprivreda, gde je drugačiji bio odnos prema gajenju pšenice i kukuruza, nije pridavala pažnju. Ovde je Austrougarska jedino polagala solidnu pažnju na konjarstvo, svi su seljaci voleli da imaju dobre konje. A kad bi radili teže poslove onda su to radili volovi da se konj ne oznoji da ne izgubi boju, naročito vranac. To je doba Austrougarske, i ta ženidba mog dede i moje bake. A znalo se da su se pantalone morale uzajmiti.
U celoj Džiguri, ali u produženoj Džiguri su bile jedne pantalone i one su se uzajmile ali samo za venčanje. Ali šta su radili. Malo koje jutro, naročito u toplo doba godine od proleća počevši, bez velikog povoda najedanput se stvori gajdaš i u dvorištu kod moje bake i dede se stvore ljudi i tu se peva i igra, i vrhunsko zadovoljstvo je bilo da nekoliko tih koji su tako reći majstori od veselja da se popnu i da ruše odžak. Oni ne ruše odžak stvarno, ali se popnu i ponesu ciglu – dve da ih bace da eto, zvanično oni poruše odžak. Šta im je to značilo ne znam, to je nešto bilo kao nekakav vrhunac u tom zadovoljstvu. Znači oni i plešu tad i kaže moja baka, pošto su bosi plesali a dvorište nije bilo patosano nego je bilo zemljom pokriveno, to bude kao asfalt utabano. Divno utabano. Znači mogli su sebi dozvoliti i da dvoude i da ne rade mnogo ali i da uživaju, da pevaju. A kažu moja baka je znala jako lepo pevati, jako je dobro plesala i igrala. Međutim, bili su teška sirotinja jer nisu radili. A Austrougarska monarhija je, dabome, kao vlast mogla to malo i drugačije da vodi. Dolaskom Jugoslavije menja se stvar. Jugoslavija je najedanput unela nov život, ekonomski su seljaci naglo se podigli jer su počeli raditi. Počeli su raditi, počeli su popravljati kuće, otvoren odžak je nestao, svi su ranije imali kujnu sa otvorenim odžakom a sad je to nestalo, to se zatvorilo. Ali se isto daleko više išlo na njivu. Moj otac je zaista zdušno radio.“
Ilija Bosilj je imao dva sina, Dimitrija i Vojina.
Dimitrije Bašičević Mangelos (1921–1987) završio je osnovnu školu u Šidu, gimnaziju u Zemunu, Sremskim Karlovcima i Vukovaru. U Beču je započeo studije istorije umetnosti i filozofije koje je završio u Zagrebu 1949. godine. Do 1960. godine je radio kao asistent i kustos u Modernoj galeriji i Arhivu za likovnu umetnost. Organizovao je brojne izložbe i objavio velik broj radova o teoriji i likovnoj kritici. Zalagao se za afirmaciju apstraktne umetnosti – suorganizator je prve jugoslovenske izložbe apstraktne umetnosti u Rijeci. Doktorirao je u Zagrebu 1957. godine na temu „Sava Šumanović – život i delo“. Nakon osnivanja Galerije primitivne umetnosti (danas Hrvatski muzej naivne umetnosti) 1960. godine Dimitrije postaje njen prvi upravnik ali je zbog afere „Bosilj“ dao ostavku 1964. godine. Od 1971. godine bio je direktor Centra za film, fotografiju i televiziju. Za života nije bio dovoljno priznat kao umetnik jer publika nije razumela njegov privatni stil nazvan noart. Tek nakon njegove smrti javio se velik interes za njegova dela, i to više u inostranstvu nego u Jugoslaviji. Bio je deo društva Gorgona.
Dr Vojin Bašičević se rodio u Šidu 1923. godine kao drugo dete Ilije i Mileve (rođ. Pajić). Osnovnu školu je završio u Šidu, gimnaziju u Sremskoj Mitrovici i potom Medicinski fakultet u Zagrebu (1953). Specijalizirao je pedijatriju u Novom Sadu i Beogradu. Kao lekar opšte prakse radio je u šidskom Domu zdravlja (1953-1957). Od 1960. godine bio je rukovodilac Odeljenja za tuberkulozu (kasnije Odeljenja za plućne bolesti). Na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu odbranio je doktorsku tezu 1975. godine o posledicama tuberkuloze dece i njenom udelu na poremećaje plućne funkcije. Tokom 1980. godine izabran je za vanrednog, a 1984. godine i za redovnog profesora na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je preko stotinu stručnih i naučnih radova iz oblasti medicine. Pored toga, objavio je i nekoliko knjiga iz domena istorije umetnosti. Predsedavao je Udruženjem pedijatara Jugoslavije, bio je jedan od osnivača i u nekoliko navrata predsednik Pedijatrijske sekcije Društva lekara Vojvodine. Dr Bašičević se smatra začetnikom savremene dečije fiziologije i pulmologije u Vojvodini. Danas sa porodicom živi u Novom Sadu.
Komentari (0)