Tragom pisama akademskog slikara Save Šumanovića

Pre par godina Galerija slika „Sava Šumanović“ u Šidu dobila je izvanredan poklon. U pitanju je šest pisama koje je tokom 1939. i 1940. godine Sava Šumanović poslao Julijani Bošković, učiteljici iz Beograda. Ovaj hvale vredan čin darivanja učinio je Vladimir Vereš ambasador u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, a u posed pisama je došao njegov pokojni otac Milan Vereš (Stara Pazova, 1928 – Beograd, 2019) ambasador SFRJ u Moskvi i Budimpešti, dugogodišnji diplomata i kolekcionar. Pisma su publikovana u delu „Dokumentarna građa Galerije slika „Sava Šumanović“ Šid“ (2021) koju potpisuje moja malenkost.

Sadržina pisama se uglavnom odnosi na kupovinu slika od Šumanovića, kao i na izradu novih slika po specijalnoj narudžbi. Pisma se vremenski nadovezuju na poslednju, ujedno najveću njegovu, i do danas najveću samostalnu izložbu na našim prostorima, koju je Šumanović otvorio 3. septembra 1939. godine. Julijana Bošković je na samoj izložbi kupila izvesne „figure“, verovatno je reč o Šumanovićevim minijaturama poput nekih koje se i danas čuvaju u šidskoj Galeriji, a istovremeno izrazila i zanimanje za druge slike. Nakon izložbe, kada je umetnik tek započeo sa sređivanjem utisaka, Julijana Bošković od njega naručila sliku predela na kojem su se nalazili vinogradi njenog „deda Perice“. Kako sam Šumanović u pismima objašnjava, cela jesen je bila kišovita a zima tmurna pa je tek proleća 1940. godine uspeo da uradi nekoliko skica tog predela. Kada je naručena slika bila gotova, Šumanović je o tome obavestio Julijanu Bošković i izrazio želju da joj pokloni sliku: „Štovana gospođice, Molim Vas najlepše da mi javite da li ste u Beogradu, jer bih hteo da Vam pošaljem sliku na dar, koju sam izradio po Vašoj želji, sa motivom iz kraja, gde su u blizini bili nekada vinogradi vašega dede. Imao sam nameru da Vam pošaljem skice, pa da birate, ali kako je ovo bilo jedno iznimno kratko, a i puno hrđavog vremena proleće, mogao sam svega taj motiv da uzmem, koji sam odmah i preneo u ulje.“ Dalje Šumanović gotovo pesnički opisuje stvoreno umetničko delo: „Slika je u jednom finom zelenom tonu, sa jednim blagim refleksom sunca oko 4 sata po podne, koje izbija kroz lake i beličaste proletnje oblake. Mislim da nećete biti sa njome nezadovoljni. Sutra dan kada sam hteo da nastavim rad u tom kraju odakle je ta slika, počela je neugodna košava, koja je ovo cveće sa drva pomlatila, pa sam bio tako uzeo samo taj motiv, iz blizine vinograda koji su bili nekada svojina deda Perice.“

Danas je teško utvrditi koja slika je u pitanju. Kako u jednom pismu kaže sam Šumanović, od otvaranja izložbe do proleća 1940. godine uradio je 40 slika! Ja ću biti slobodan da predložim sliku nazvanu „Motiv iz Opaljenika“ (1940) (ulje na platnu, 81 h 61, privatno vlasništvo) publikovanu u monografiji „Sava Šumanović – Prepuštanje pasiji“ autorke Ljubice Miljković (str. 352, redni broj 499). Možda danas i nije toliko bitno koja je to slika, jer Šumanovićev rad je sam po sebi je izvanredan, značajan, nemerljiv. Svaki njegov pejzaž, ili krajina kako ih je on zvao, odišu emocijama koje su za nas Šiđane apsolut lokalpatriotizma.

Ko je učiteljica Julijana Bošković a ko njen deda Perica? To se, za razliku od slike, može lakše utvrditi.

Julijana Bošković je bila jedna od tri ćerke kasacionog sudije Konstantina Koste Boškovića i Stanisave Stane rođene Mauković.

Konstantin Bošković je rođen u Beški, u porodici tamošnjeg paroha Petra Boškovića. Doktorirao je prava, a karijeru započeo kao pristav u Vinkovcima. Venčao se 16. maja 1877. godine sa dvanaest godina mlađom Stanom Mauković, ćerkom znamenitog Šiđanina Petra Mauković, odnosno „deda Perice“ pomenutog u pismima. Konstantin i Stana Bošković su, kao što sam rekao, imali tri ćerke: Doru, Julijanu Julkicu i Pavu. Dora se nije udavala i o njoj nemamo više podataka. Julijana je postala učiteljica, službovala je u Beogradu uoči Drugog svetskog rata, a stanovala je u Profesorskoj koloniji, danas ulica Ljube Stojanovića. Takođe se nije udavala i nije imala potomke. Treća ćerka Pava (1891-1979) se udala za čuvenog dr Viktora Novaka (1889-1977), profesora, akademika, jednog od osnivača Istorijskog instituta SANU. Bračni par Novak je sahranjen u Aleji velikana u Beogradu.

Deda Perica, deda po majci učiteljice Julijane Bošković a brat Hristine udate Šumanović, babe Save Šumanovića (odnosno ujak njegovom ocu Milutinu Šumanoviću) bio je Petar Mauković (Šid, 1822 – Šid, 1894), trgovac i jedan od najvećih priložnika „Srbskom narodnom normalnom ili troklasnom učilištu šidskom”. Nakon venčanja sa Aleksandrom Koički (Šid, 1825 – Šid, 1876) uselio u njenu kuću i nasledio temelj Koičkih u centru Šida (na mestu današnje pošte). U braku su imali šest vrlih ćerki od kojih je poživelo pet za koje se ne zna koja se bolje udala:

– Jelenu, udatu za Stefana Lazića direktora Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu;

– Sofiju, udatu za štampara Jovana Adamovića iz čuvene novosadske porodice;

– Milicu, udatu za mitrovačkog trgovca Georgija Stefanovića;

– Stanu, udatu za pristava iz Vinkovaca Konstantina Boškovića (mama Julijane Bošković);

– Zorku udatu za advokata Milana Simunovića (unuk sestre arhiepiskopa Beogradskog i

mitropolita srpskog Petra Jovanovića), i

– prerano preminulu Angelinu (1849–1867). Danas se u hramu Prenosa moštiju Sv. oca Nikolaja u Šidu čuva pozlaćeni putir koji su Petar i Aleksandra darovali ovom hramu za večni pomen svoje pokojne ćerke Angeline.

U ime večne uspomene na njegovu pokojnu suprugu Aleksandru, Petar je 1876. godine priložio šidskom hramu: odeždu, epitrahilj, darak 2 komada, vazduh, pojas i narukvice, a sve od crvenog svilenog somota. Petar Mauković je bio nosilac carskog Zlatnog krsta sa krunom. Jedno vreme je obavljao funkciju predsednika šidske opštine.

Maukovićevu kuću je nasledila ćerka Milica udata Stefanović, a potom njena ćerka Julka Kozjak, pa je kuća na taj način došla u posed apotekarske porodice Kozjak koja će mestu stare kuće 1927. godine podići poznatu šidsku apoteku.

Danas nema potomaka ove grane Maukovića koji nose ovo dično deda Peričino prezime. Poslednji muški član je bio Hristifor Mauković, geodeta u Daruvaru, sin slikara i ilustratora Milivoja Maukovića (Petrovog bratanca).