Порекло презимена засеока Преданча, село Горњи Дејан (Власотинце) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнол Порекло становништва засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнол Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Мирослав Младеновић » Порекло презимена засеока Преданча, село Горњи Дејан (Власотинце)

Порекло презимена засеока Преданча, село Горњи Дејан (Власотинце)

Порекло становништва засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Predanča

 

Настанак засеока Преданча

Планински засеок  Преданча је махала у склопу села Горњи Дејан, која је најудаљенија од свих махала и припадала је администартивно селу Горњи Дејан све до 60. година 20. века;  да би потом 1979. била административно припојена селу Златићево.

Планинска махала Преданча заснована је негде почетком XIX века од чобана из Горњег Дејана.

Они су имали колибе, прво у подножју, на месту звано Чукар.

Чобани су саградили колибе на падинама садашњег села, а потом колибе доградили у куће.

Засеоци Преданче су: Пи (по језерцу за испирање руде) Равниште, Међак, Преслап, Ивје и Багровит.

Негде 1897. у Преданчи је било пет кућа покривених сламом. Прва кућа је покривена ћеремидом 1912. године.

Преданча је повезана макадамским путем преко села Равни Дел са Власотинцем. Колски пут преко воденице за село Златићево.  којим су деца некад ишла у школу, је потпуно зарастао шумом.

Преданча је била позната по воденицама и ваљавицама.

Најпознатији воденичари и ваљаци биле су три генерације Илића. Воденичари су млели жито на воденицама реке Бистрице и на речицама Мала река и Грацка. У простору између Доњег Дејана,  Ђорђина. Преданче до Јаворја  било је некада на рекама и планинским потоцима преко триста воденица. Данас су само две у повременој употреби: једна у Ђорђину и једна у Доњем Дејану.

Околина Преданче је обрасла буковом шумом. Некада су коришћене букве за ћумурџијски занат, које се развијао због оближњих ковачких радњи. На многим местима има остатака тог заната у виду ”стетина”.

У околини Дејана су Турци рудовали па има остатака шљаке и копаних ровина.

На заравном делу Преданче је био “крст”-обележје, али је срушен од стране комуниста.

Ту код „крста“ су се славиле сеоске литије у време верских празника.

То пре свега важи за Марков Дан али махом се славиле „крсне славе“: Свети Ђорђе, Свети Никола и Свети Ранђел.

После Другог светског рата преданчани су славили други мај и одржаван је сабор за околна села на месту Преслап. Ту је данас обележје “дрвеног крста”, али се окупља мали број људи, јер су исељена сва околна места и само живе искључиво старачка домаћинства.

Некада се на коњима одлазило до Власотинца, а сада постоји макадамски пут.

Село је добило воду, струју и пут.

Онда око “избора” крајем 20-.века формирана је месна заједница и административно село Преданча.

Потом када је настала општа сеоба становништва, поново на почетку 21. века засеок Преданча административно је враћена селу Златићево.

У вађењу личних докумената о рођењу,  преданчарцима се пише место рођења село Горњи Дејан.

Планински засеок Преданчу чине (мале)махале-мали засеоци од неколико кућа:Пи, Рамниште, Међак, Преслап, Долина, Ивје и Багровит.

 

На коси  обронцима планине Чемерник (Острозуба), планинског виса Букова Глава (1336м), између две речице:Бистрица и Грацка налази се планиски засеок Преданча, са заравни Дел (836.м).

 

Од те заравни Дел, почињу и заврашвају се литице и дубодолине према  насељима засаеоока Зимовиште и Ђорђине, Чика села Г.Дејан и Златићево.

 

Са десне стране  речице Бистрица су начичкане по родвима  куће по махлама, док са десне стране се налазе села:Козило, Јаворје, Чука (Златићево, Зимовиште, Ђорђине (Г.Дејан).

 

Речице Грацка и Бистрица се “спајају” код махале Ђорђине, где се налазе воденице све до уливања речице Бистрице у реку Власину.

 

Са леве стране речице Грацке налазе се  “остаци” турске ваде, која је послужила као колски пут за село Равни Дел односно према Власотинцу.

 

Овај читав крај је богат буковом шумом, водама-изворима, а и пашњацима за овце, па су многа домаћинства овде  18. и 19 века “хиљадила” број оваца, када се трговало стоком.

 

Најпознати трговас овцама био је Станко “Аџија” који је од Дејана, преко Преданче, прешао са сточарењем у Козило, Брезовицу, Равну Гору и пашњацима села Равни Дел.

 

Поред сточарства, постојала је  повољна клима и за воћарство.

 Махом се живело од печалбарско цигларског заната.

  Тако су циглари ишли  у печалбу и у Влашко.

 

  У Преданчу су постојале и црепане  на којима је израђиван цреп “бибер”.

Производња црепа је вршена и после другог светског рата.

 

Била је  и ћеримидјиска радња-за израду ћеремида, којим се покривале куће, Цреп је касније изашао у изради.

 

 Прву такву ћеримиџилницу после  у време првог балканског рата, је дрзао Стојан Стојановић Вершула, а после је била у Ивје и  у Нешћево гумно.

 

Цреп  и церемида је на коњима носен и продаван у црнотравском крају.

 

 

По његовом оцу Спаси и једна махала у Преданчу носи назив “Спасинци”.

У овом крају се рударило за време Римљана и Турака, па зато и постоје много остатака у виду “вада”, шљака, јаловине и шљаке на речицама Грацка (Земничиште) и у речицу Бистрицу(Видња).

 

Овај крај је био слободарски.

Овде се у времену под Турцима увек дизале буне и устанци.

 

Учествовало се у свим бунама. Многи од њих су дању чували стоку и обрађивали земљу, а ноћу “хајдуковали”.

 

У времену “три буне”-када је паљено Власотинце са околином, овде се у воденицама и јазбинама налазио спас од Турака.

 

Много је остало предања и прича о учешћу у рату са Турцома на Косову, онда учешћее у борби противу Турака  у 15. и 16 веку, потом у 18. и 19. веку, до коначног ослобођења 1878.године.

 

Још живе сећања на многе хајдуке из овога краја:  Стојан,  Ђура, Стреља, . Станко, Младен, Станко, Неша, Ђорђе, Стојан… , па чак је јатаковао и хајдук Вељко Петровић из неготинске крајине.

О борвима за националну слободу и противу петовековног ропства  турака, много је остало испевано хајдучих песама у овом крају, које су певане уз гусле  на славама и светковинама.

 

Борило се и противу бугаризације у првом и другом светском рату, као и противу фашизма у Другом светском рату.

 

Много јунака – ратника је добило највиша одликовања у балканскком и првом светском рату.

За националну слободу многи  од њих је оставило своје кости на Церу, Гучеву,Куманову, Кајмакачалану, Куманову, Битољу, Бабуни, Крфу…..

 

*

Планинска махала Преданча је засељена   ос сточара из Дејана , који су овде крчили шуму, чували стоку.

Овде је још под Турцима било  и рударење.

На потесима Ровине, Земничиште, Дел  и Преки Јандак има остатака “јаловине”, ровина (валога) и шљаке.

 

Такође ровина и вада  име и према козилској реци(Бистрици), Грацкој и селу Равни Дел.

 

Нарочито  има  остатака шљаке у месту Видња према село Јаворје у реци Бистрици(Козилско реци,-Голема река-Градсја река);где су постојали самокови у којима се лила руда гвожђа.

 

На потесу заравни Дел (636 менатара надморске висине) постоји и данас као  увала- некада “малог језерца” под називом „Пи”-на турском језику а на српском то значи- где се руда физички одвајала од земље: ту се вршило  испирање “мешавине” руде и земље  водом која је на „шопама“(букове полуцеви) довођена из реке Бистрице и потока Грацка.

 

После одлласка 1878.године Турака из ових крајева и после  првог и другог светског рата, у 20. веку су те “ваде” послужиле да се “трасирају” прво “колски-коњски” птеви и нстазе, потом при крају 20 века су изграђени неки путеви попут “ваде”:Преданча-Равни Дел; где се данас користи као пут за моторна возила.

 

 

Преданча као насеље постојало у 18. веку. Када су постојале колибе са овчарима-номадима.

 

Негде 1897.године у заеоку Преданча је постојало  5 кућа.

 

Пре тога се живело у  сточарским колибама планинских висова, и  у воденицама и ваљавици поред реке Бистрице.

Постоје Мале(Махале) по родовима:-Спасинци( Међак, Преслап), Равниште, “Пи” (Ђукинци-Гмитринци), Ивје (Крпузови), Багровит-где су се насељавали сточари из Дејана, Златићева и Јаворја.

У Преданчу 18-19 веку се доселио Спасоје (Спаса).

Његов син Станоје се 1830 године  заселио из Дејана и направио колибу на “кућиште” (Међак-данашња кућа Вукашина Младеновића) и стара кућа Саве Андрејевића (запис из 1975.године-забележио: М.М . Преданча).

                            

                                                      *

 Предања о настанку села:-Преданча по легенди је добила по  “предаји” српске војске у борби са Турцима на Беговој ливади код села бољаре, јер на турском  “Преданџа’ значи предаја.

 

По другој легенди коју је записао етнолог Мирослав Младеновић, родом из ове махале од Владимира Илића  и Стојана Стојановића,  учесника балканских ратова, ово место је добило назив по предаји римљана у време најезде  Срба као племена из Русије, где су борбе биле  у Римском градувизантиско утврђење у.  6/7 веку, на потесу “Прекоп”.

 

На том месту  су биле 30-40 кућа римљана(потес села Златићево и на заравни потеса “Орашака ширина”-њивама вађене кости гробова, села Јаковљево- некада село ОРА ), а гробље је било на коси Чуке села Златићево, са десне стране реке Бистрице.

 

Прича се да су српска племена дошла из правца Грделице са ниским коњима, па су поубијали мушкарце римљане  а  њихове жене су оставили, па се зато жене чукинке( а и јакољевке) зову латинке-римљанке.

 

У потесу Кошаре од махале Чука према реци Бистрица између  махале Преданча и села Јаворје постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

 

Зато и кружи легенда у овом крају да је Бошко Југовић после боја на Косова,  на коњу стигао рањен са барјаком у лукама поред реке Власине села Дејан.

 

По предању  ту су га овчари неговали, а барјак је предат тада у цркви  планинског села Добро Поље.

Према Бошку Југовићу  постоји Бошков Камен.

А постоји и махала Босковци у Доњем Дејану и Златићеву, као и многа места у овом крају носе његов назив.

 

Чак се помиње да овај род БОШКОВЦИ су најстарији род у овом крају, који су дирекни потомци првог насљавања  Срба у седмом веку.

 

У овом  планинском крају је било доста хајдука, медјуњима је био пзнат хајдук Стреља, неса. Станко, па цак је јатаковао и хајдук Вељко петровиц из неготинске крајине. Овде су турци рудовали па има остатака сљаке и копаних ровина.

 

При крају 20. и почетком 21. веку планински засеок Преданча је као и остала планинска насеља овог дела југа србије опустела и прети потпуно нестајање насеља са топографске карте.

Становништво је исељено у местима:Власотинце, Бачки Маглић, Бачки Брестовац, Београд, Аранђеловац, Словенију, Хрватску.

Некада њиве, ливаде, воћњаци, куће, воденице, ваљавице, црепане, трле, појате, гумна, стада оваца-све је опусатело и урасло у коров.

Страшно је погледати необрађене њиве, необране шљиве, орахе, јабуке, непокеошене ливаде; ада се неприсетимо некада одавно у неким вековимакада је “чума” покосила становништво у овом крају.

Било је и оних који су се бавили разним занатима:дунђерски, дрводеље, воденичар, ваљач, црепар, пинтер.

У току читавог 20 века преданчари су ишли у печалбу као циглари.торбари(ручна цигла  потом и машинска цигла, широм бивше Југославије. Највише се ишло у печалбу у Хрватску, Војводину, Босну, Македонију и Шумадију.

Потом на крају 20. века и почетком 21. века цигларски занат се замењује ѕидарским занатом.

Дрварило се и рабаџисало са стоком и коњима терала дрва и кромпир у Власотинце и узимало жито и вино. Неки су трговачли и крушкама у планини и ракијом.

Тако се за три(3кг) килограма кромпира узимало  један литар вина у село Бољаре.

Некад се живело само од стоке, онда се ишло у печалбу-циглара, потом у зидаре.

Овде економска емиграција и лоша политика према селу и сељаку уништилиа је онај корен националног идентитета Срба и српске државе.

 

 

 

* * *

 

Насељавање становништва:

 

Становништво у планински засееок Преданча је засновано од сточара-номада, као и од бивших рудара и оних који су бежали  од турског зулума са Косова, Знепоља, Македоније, Старе Србије, Копаоника, Рашке. Лужнице, Бугарске.

 

Конкретно Преданча је прво засељена од првих овчара из дејанске луке, потом оних који су “бежанијама” после неког убиства Турчина, као и “хајдуковања”-насшли спас у планинско непроходном планинском беспућу обрасло непрохдном буковом шумом и без икаквих путева.

 

Масељавли се родови из: махала: Зимовиште и Ђорђине(Горњи Дејан), Доњег дејана,  Златићева(Гара) и Јаворја. О сваком роду и његовом пореклу биће детаљније истраживано порекло насељавање ових родова када буду истраживачки обрађивана поменута насеља.

 

Махале ПРЕДАНЧА И ЗИМОВИШТЕ(село Г.Дејан)- Зимовисте је на благој падини заравни села Горњи дејан, поред просеценог пута Д.Дејан Златицево.

 

Ту су стоцари презимили и засновали насеље, јер је заклоњено од ветрова, а колибе су дрзали у Чукар, преко реке Бистрице, у подножју планинског засеока Преданча. Неки сточари су кренули из села Бољара, а пре тог са Косова, а други су пре тога били насељени поред реке  Власине у лукама, а од тих фамилија из Доњег Дејана (Бошковци)-су Николини у Зимовишту.

 

 Спасинци у Преданцу су  од Спасе (Спасоје-живео 110.година).

 Спаса је имао два сина:Станоје и Станко.

Гмитринци(Ђукинци) у Преданчу су били овчари, који су били на садашњем потесу махале “Пи”.

Живели су у потесу између Зимовишта и Ленеова(Левенова).

 

Гмитра је била  Станкова жена, званог  Станко Аџија, која је била врачарица а Станко ништа није радио.

Његово имање је било поред луке у Власину, родила је два сина Петра и Милена, од петра  је савина фамилија а од Милена Васиљкова и Миркова фамилија Станковић у Зимовишту.

 

Насеље планинске махале Преданча заснована је негде почетком 19 века  из Горњег Дејана од чобана који су имали колибе прво у подножу месту звано Чукар, онда саградили колибе на  падинама садашњег села, а потом колибе претворили у куће.

 

Негде 1897 је било пет кућа покривене сламом. прва кућа покривена ћеремидом је 1912. године, да би се формирале фамилије “Спасинци “(Андрејевићи и Петровићи), Крпузовци (Ђорђевићи и Илићи),  Гмитринци-Ђукинци (по баби Ђуки) (фамилије Младеновићи и Илићи, Чадаровци (Стојановићи), онда Станчићи у Ивје и Младеновићи и Петковици(Багровит: Младеновић, Петковић) у Багровит, Ђукинци(“Пи”:-Младеновић, Илић, Стојановић).

 

Дакле, ови родови су засељени у махалама:Багровт, Међак, Равниште (“Долина”), Преслап и “Пи”.

                              * * *

 

 

                                  * * *

 

Сеоска слава(литије):- Марков Дан

 

Крсне славе:

– Свети Ђорђе( 9 децембар), Свети Никола ,  Свети Ранђел, Свети Стеван

 

                                        * * *

Порекло, Мирослав Младеновић, локали етнолог и историчар-планински засеок Преданча село Горњи Дејан (Власотинце):

 

Рођен: 23.09.1948.године, с.Дејан (Власотинце)

 

Отац:Благоје Младеновић (1920.г-2004.г.), печалбар, учесник НОР-а

 

Мајка: Марица(Мара) Младеновић (1925-2004.г), сељанка, учесник НОР-а

 

Крсна слава: Свети Никола( слава узета по мајки на “земљу”- као призртак,), Свети Ђорђе (9 децембар-очева слава).

 

 

                           

                         * * *

 

 

 

Старе куће :“бусењаче”, “чакмаре” , “кованице” и “зиданице”:

 

Прве колибе су се састајале само од наједноставнијег материјала, покривена са папратом и земљом, а на средини колибе се налазило огњиште, око кога се спавало на постељини од ручне израде, а почетку на кожу од оваца и коза.

 

Према казивању деда Владимира Илића (1881)из Преданче,  према запису  1975.године Мирослава Младеновића(1948.) из Преданче, локалног етнолога-у планинском засеоку Ивје махале Преданча (Дејан), Станча је направио кућу-Бусењачу.

 

Овако се правила:- Направи се у земљу просторија  у виду правоугаоника правоугаоника и покрије бусењем (земља са кореном траве на две воде) се покрије, са отвором за улаз и мали отвор за светлост.

 

Такве куће се сећала и баба Наталија Станчић и Владимир  Станчић из мале Ивје.

 

Све фамилије у Преданчу су живеле у у колибама, које су правили сточари, који су живели у Доњем и Горњем Дејану, а неки су се досељавали дирекно са Косова преко села Бољаре (Косовски бољари).

Прва кућа у Преданчу саграђена је 1885 године у “Долину”-Цадаровци (из Д.Дејана) .

 

Такође Станко и Златан су исте године саградили кућу зету Марјану Ђорђевићу(из Ђорђине) у Рамниште (Милутинова кућа- постојала је до 80. година 20. века, у Рамниште-Преданча) , покривена сламом, а саградио је Стојан “Синђирџија”  (правио синџире, јуларе за краве, конопце-мајстор), која је тек  1913 године покривена ћеремидом.

 

Интересантно је да у планинским селима овога краја, попут Лопушње, Јаворја, Козила, Равне Горе-све до после Другог светског рата куце су биле покривене сламом.

 

А касније је био у употреби и “бибер цреп” који се правио у Преданчу и продавао по околним селима у власотинацко-црнотравском крају.

После “бусењача”, у Преданчу и околним селима овог дела Повласиња у планинском крају Власотинца , правиле се  куће  под називом  “чакмаре”.

 

чакмаре” су се градиле овако:- правиле су се од прућа и блата, а касније се градиле куће  “кованице”;  које су краткотрајније по трајању (од дрвета и греда и баскија-издељане летве грубог облика од буковине).

 

На прозорима у том времену –уместо прозорског стакла на прозорима је стављана хартија за улазак светслости у кућу.

 

Старе куће су биле ниске, стреје велике, собе мале-без одзака, а ватра се ложила на средини куће.

 

Касније у Преданчу  је Арса (Гмитринци-Ђукинци-фамилија Младеновић) је направио  у мали  „Пи“  направио кућу чакмару, покривену сламом.

 

Остаци ових кућа у овом крају-Горњег Повласиња, је било све до седамдесетих година 20. века.

 

Деда Владимир Илић (1881) ваљач и воденичар је причао да памти као дете, како су правили обичне колибе за живот породица.

 

Била је дугачке 14 метара, зидине од платна омазане блатом, а одозго лесе (од лесковине исплетена вратанца) исплетене-па покривене сламом, а прозор (обична рупа од блата), а врата од лесу( леса је исплетено прућа)- у облику правоугаоника,

 

Спавало се на земљу, на сламу или на рагозу (исплетена од ремења сламе разене).

* * *

 

Живот на село у прошлости:

Патријахлне задруге-односи и живот у заједници:- У  породици  су постојале сеоско породичне задруге патријахалног типа.

Знао се ко је најстарији члан Старешина задруге.

 

Одређивао је суживот у самој  сеоској породичној заједници живота: рада, начина понашања и уопште живота свих чланова задруге.

 

То је била мудра особа, која је имала искуство у вођењу домаћинства,  које је често бројало  и од  30 до 50 чланова задруге.

Његова реч увек била прва и последња у задрузи.

 

Свако је поштовао тај патријахални ред живота и рада.

Знало се које дете , која жена или који мушкарац ће шта радити одређеног дана.

 

Таква организација патријахалне задруге рада и живота је  стварала  дух заједништва-слогу.

 

То је  била чврсто уређена патријахална  заједница, у којој се поштовала реч старијих, онда се знало за ред у сваком погледу од детета до најстаре особе у породици.

 

Тако за оброком-ручком или вечером, краће за обедом се прво седало на троношкама за совром (направљена од дрвета овалног облика)  по старешинству.

 

Према патријахалном односу у породици деца су се згугурила у ћошку док су старији обедовали, па тек што остане,  онда су деца наступла за совром.

 

Махом се јело из једне земљане (а некада из дрвене)-панице -док су богатији јели из паница (дрвених или земљаних), сваки посебно за совром , а кусало се дрвеним кашикама, потом алуминиским.

 

Сиромаси су кусали сви једном кашиком-муж и жена, па баба и деда и онда деца,а то се каже  да су „поспарали“.

 

Спавало су ту поред огњишта на рагожи, често на сламу  а покривке су биле у почетку од коже  овце, а потом од тканог материјала од конопље или вуне-черге које су изаткане на разбоју.

 

Прво се вуна прела на кудељама (преслицама) а потом се та вуна (која се влачила код влачара) испредена, мота на мотовилче у пређу, која се носи код бојаџије да се обоји или се пак се бојила помоћу ораховине или јасиковине-самостално.

 

Онда се  мота у клупчетија (клубе) и мота на цевкама, које се стављају у савељке и с њим се на  разбој ткало.

 

На разбој су ткане тканине (од конопља-грснице, у виду кучина се ураде на Трлици)-пртене, па су од њих прављене кошуље и летње гаће за мушкарце.

 

 Од вунене тканине су прављене-прво се вуна испере, однесе изаткано вунено платно да се изваља у ваљавицу, али пре тога се то на кудељи испреде и изаткаје на разбоју: клашње-грубо сукно, за панталоне и капут, а и за грубе женске вутаре (сукње).

 

Ткале су се и черге-покривачи, приликом спавања на рагожу, а потом   се спавало на сламарици са сламом на дрвеним креветима.

 

У Запису из 1975. године деда Владимир Илић (1881.)  парадеда Стојан Крпуз је имао два разбоја и набрдила, на којима  се ткале клашње (вунено сукно).

 

У овом крају, нарочито у брдско планинском делу Горњег Повласиња, много се ткало на разбојима и постојала су многа набрдила, основе и разни облици шара черги-ћилима за покривку, као дар девојкама за удају, јер су тај дар спремале и  њихове мајке и девојке пред удају.

 

 

У времену између два светска рата и после другог светског рата, почетком  у другој половини  20. века, младеж у Горњем Повласињу се забављала разнолико: на игранкама верских празника и на друге начине.

 

На Сирне недеље (верски празник) се правили витлови (на великом стубу стављана су два укрштена дрвета са држачима, на којима су седели момак и девојка) за вожњу-претеча каснијим вртешкама-рингишпила на вашарима.

 

У току  с краја јесени и у току зимских месеци,  момци су ишли по дрва у браништима букове шуме .

 

Девојке су сакупљале грање и носиле “уврзак” на леђима, везан јужетом, а момци су се такмичили са „нарамком“- младо обло стабло ношено на рамену.

 

Тамо у шуми су исказивали симпатије једни према другима, рађале се нове љубави, сакупљали дрва, шалили се и певало се уз дружење

 

После завршетка летњих радова у пољу, крајем августа и почетком јесени, у селима су се организовале седењке (прела).

Девојке, младе жене  и бабе су преле;  певало се и шалило на седењкама.

 

Ту су се унапред доносила дрва и палила ватра негде на крстопутини села.

 

Ноћу сеокупљали  момци и девојке из села, а долазила је младеж  и из других села, где су се тражиле девојке за удају и момци за женидбу.

 

На седењке су долазила и деца-ученици касније шездесетих година и са  старијим женама се правили “мечкари” (преличотине), који су кобајаги плашили девојке и жене, а они су засмејавали присутне на седењку.

 

Тако што су имитирали или старије жене или мушкарце села. Наравно “преличотина”(„мечкар”) је био огаравен црним угљеном од угљења са огњишта, обучен и тако преличен да се некада и није могао препознати.

 

И писац овог записа је био „успешан“ мечкар (преличотина) у младости на седењкама као   дечак у осмогодишњој школи у свом родном селу Преданча (Г.Дејан).

 

Наравно  у подложеној ватри је печен  планински кромпир, класје од кукуруза.

 

Некада се ишло и у „крађу“ јабука и подаривало девојкама-као знак удварања и симпатисања.

 

Деца су се забављала разним играма-чувајући стоку, опонашајући одрасле, а најчешћа игра овчара-деце, био је џилит.

 

Ископа се рупа, стави се једно дрво заоштрено са обе стране-„баба“, штапом се то дрво баца што даље од рупе.

 

Тамо ако га дечак или девојчица ухвате, онда они играју, а  ако га испусте, онда тим дрветом се гађа штап (тојага) постављена на рупи.

 

Зависно од броја пута удара тојагом (стапом) се броји:једна баба, десет бабе и тако се игра до 101 бабу.

 

Мала деца су се најчешће играла израдом од шашињки воденица-када падне киша, на малим набујалим потоцицима, а и  игром опонашања младе невесте и момка, мужа и жене, као и прављењем  банице колача од блата..

 

Деца уз чување стоке највише су се играла-„љушкала’ на павиту, док је стока пландовала или мировала на пашу.

 

Старији људи у току зимских месеци, слободно време су испуњавали ранећи стоку, као и свакодневно доношење дрва-нарамака, на леђима из браништа и по највећем снегу из браништа.

 

Они нису спремали дрва за зиму, јер су били печалбари. Ујутру су често једни друге звали на грејану ракију , а и када се отели крава обавезно се пила  „крчма“.

 

Често се зими правио качамак, и то са сланином.

То је био  свечан дан за све укућане.

 

Било је  зимских седењки по кућама, где су жене преле, а мужеви су врткали или су држали пређу да се мота пређа.

 

Уз веселост се вадио  кисел купус, сир, пила грејана ракија, певало и шалило, водио ведар живот, пун радости и весеља.

 

Здрав дух  народа овога краја, надокнађивао је  тегобан живот у материјалној немаштини.

 

У јесењим данима је печена и ракија од шљива ситница (џенерика), белица, дивљих крушака, јесењки шљива (пожегача), дивљих јабука, а негде и дудовача.

 

Прво су казани били примитивнији од дрвеног капака и дрвене каце, а потом са капаком прављен од глине и најзад све од лима.

 

Ракија је печена  као „мека’ а потом препицана као „љута“-за свадбе, удадбе и славе, а „мека“ се пила за сваки дан ујутру  кад се устајало.

 

Касније су људи препицали и пили љуту ракију, јер је мека пуна киселине и није здрава за организам, док је љута ракија коришћена и као лек противу високе температуре.

 

Често љута чашица ракије уз тежак рад је давала апетит и служила  за “прочишћавање“ организма.

 

Умереност у пићу и јелу је била  тајна дуговечности, па су многи дозивели девету деценију живота у планини, а било је и оних са 112 година живота.

 

Ракија се стављала у бурићима и у почетку точила „ајдуком“ (чаша са дршком-која је врста тикве-бундеве).

 

Ајдуком” се повуче  ракија из бурета на горњи отвор, а на цев с доње стране се држи прст и тако точила ракија из бурета у флаше-да би се потом точила помоћу гуменог црева.

 

У овом крају су многи попут крушевчана, дејанаца, преданчараца, црнатовчана  и других сељана -били познати по доброј ракији.

 

Запис 1975.г. планиски засеок Преданча село Горњи Дејан

 

Казивач: Владимира Илића, ваљача-воденичара, рођеног 1882 године из махале Преданча-Горњи Дејан,

 

Забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар, 1975 године

 

* * *

Црепане (на којима се израђивао “бибер” цреп у Преданчу до 65.г. 20. века):

 

–          Јордан и Стојан Стојановић,

–          Лазар Јовановић,

–          Војислав и Светозар Илић,

–          Светозар Стојановић,

–          Данил и Станија Илић.

 

 

 

* * *

 

 

 

 

 

 

Казивања из живота у прошлости

 

Владимир Илић(1881).г ваљач, воденичар, учесник балкансих и првог светског рата(1912-1918) усмени приповедач:- 

 

Најбогатији у Златићево био је Миладин (имао је 13 детета)- Јемка и Јаника се удавиле у реку, а Кита изгорела у огањ,  а најсиромашнији Милојко Ђорин из Дејана.

Тражио по село и просио, а имао четири детета.

 

У селима су постојали кавгаџије, који су на саборима верских празника дизали кавгу-свађу, где су обавезно избијале туче између момака, па и ожењених због вођења кола.

Највећи кавгаџија био је Димитрије из Дејана.

 

Баба Ђујин син Стојан (Бранков отац-Бранко се одселио у Соко Бању 1925.г.)-Ђукинска фамилија, доселио се из Дејан у Предамчу- као старешина села, пресуђивао дрско.

Одређивао га народ.

 Носио бело даламче (бело џупче).

 

Чиновници су носили браде, а тукли су се штаповима.

 Црква је била у Крушевицу, Добро Поље и Гаре.

 

 Поп Митко је био највећи парничар на свету.

Камењар Богдан из Власину (Доњи Дејан) га натерао да плати 30 златника.

Парничило се и после тога.

Највећи лажов-кавгаџија Димитрије погинуо на Гучево у првом светском рату 1914.године.

 

За време турске власти, Турци су преко сеоских кметова спроводили своју власт и законе прописане из Цариграда.

У Дејан су Турци живели– у Гарине.

 

Памте се све буне и устанци. Памти се Бој на Чегру у првом српском устанку.

Памти се ослобађање од Турака. Тако је код преданчарско садашње гробље-Петканин Рид, црешњовим топум гађани Турци на гумно-брда између Бошковци (Златићево) и Гори Дејан (код  данашњу трафостаницу је било гумно где су Турци врли жито и наплаћивали десетак).

 

На премлаз  (25. мај када се одлучују јагањци од оваца-дан овчара на бачијама-одвукао М.М), негде 1872 године Дејанци и Златићевци, са преданчарима отерали су око 200 оваца у козилску реку.

 

Тамо су на бачији  заметнули кавгу око власништва Букове Главе (1330 метара надморска висина) са Козилцима.

Деда Илија “Коца” из Багровит (Преданча) је заметнуо кавгу-свађу.

 Милинкабаџинског(Златићево) су Козилци убили из пиштоља, а убијен је и Станоје из Козила.

Све су их турци позатварали.

 

Сеоски старешина са кметом се договоре да те  ливаде (пашњаци) на Букову Главу доделе сирочићима погинулих у двобоју између козилаца и дејанаца.

Али судија био потплаћен, дошао са коњем у Јаворје и дао је козилцима.

 

Подигнут споменик козилцу, означавао је докле је чија Букова Глава.

 

Дејанци су тај споменик (у виду камена) померили од места Рудине (код Милорадову њиву-на крстопутини пута за Преданчу, Драгојцевицу и Полом) у Козилску реку(Бистрица- Грдаска река), а Козилци га поново враћали.

Тако је  потплацивањем турске власти камен-међаш(споменик погинулом Станоји) стављен на Рудине, који је стајао до шездесетих година 20. века.

 

Опис суђења-парнице:-после се за Букову главу (1330 метара надморске висине-појас буковом шумом и пашњацима) парничило веома дуго.

Суђење је чак трајало у Призрену.

Вучко Стојановић (из Мртвицу-Златићево) тужио  козилце на суд.

Вучко је  са Стојицом из Јаворја  су ишли пешице до Призрена и добили суђење за Букову главу.

 

Иља-тапија (турска реч)-уговор од  општинско имање  налазио се у Добро Поље у цркву пуних 30 година, па је иљам купила козилска општина а парничар је био Стоица из Јаворје.

 

Вучко је преко суда (Кадија био из Лесковца) иљам-тапију, уговор о Буковој Глави  дао Стоици из Јаворја.

 

Људи су кавге-свађе започињали   за имање, за међе, за крађе, за вођења кола(ора), за девојке на саборима, вашарима, црквеним празницима.

Некада су потезани и пиштољи, избијале туче, цак падале и људске главе.

Било је доста лопова у том времену.

 

Тако је остала прича још из времена под Турцимак како је Илија “Коца”(Багровит-Преданча) био лопов, који је крао јагањцњ, па га питали за обедом чије је ово јагњем а он је одговорио :”- море јеђ па ни питуј чије је јагње”.

 

Тако је око заузимања имања у преданчарско-дејански атар ( и дан данас има ливада назив-Вучина ливада у махали Ивје, Преданча)-Вучко Стојановић (Златићево), Вуча Станковић(Дејан) и Вукадин Стојановић убили из пиштоља Влајка Ђокића (Aлабирци-Златићево). Ту ливаду су до 70.година косили Алабирци(Ђокићи) из Златићево, потом је продали Станчићчима у Ивје (Преданча).

 

 

Вучко Стојановић Није радио, па је живео од пљачке.

Тада је био кмет Стојан рабаџиски из Златићево.

 

Лопов је такође био и Ђокић Вукадин.

Носио револвер, пуцао од коња, јурили жене, пљачкали у село Јаворје.

 

Код Младена Курту (куртинци) у Јаворје силом нареде- месене им погаче и на њој стављали им напалиони, а ноћу “Коцу” Илију из Багровит(Преданча) ранили, па је тако клецао и  касније  умро.

 

То су урадили Вуча Станковић из Дејана и Вукадин Стојановић, па су им после у затвору оковали 20 килограма железа.

 

Породице  су им трпеле гладне а њиховом имање је купио Стоилко Страњевац(Страњево-махала код Тегошнице).

Из затвора су изашли после ослобођења од Турака 1878.године .

Људи су у току верских празника исли на славе, а одлазили су и на свадбена и друга весеља једни код других.

 

Тамо се певало, играло и веселило и радовало животу.

Од  музицких иструмената су били:  Зурле, тупан, гајде, дудук, двојнице, дудуче(фрула), алавутка-шупељка (окарина), дрвени кланет , а потом од 1923 године и плех музика (оркестар трубача), потом после другог светског рата и хармоника у овом крају.

*

Тешко је било “разврзати” језик и орасположити старог солунца те 1975 године,  да прича о свему и свачему.

Деда Владимир Илић ваљач и воденичар  је био жива усмена легенда за овај крај.

 

Наравно да су сва усмена казивања  исказивана у ноћним сатима док се чекало у воденици и ваљавици.

 

Ноћима је етнолог  Мирослав Младеновић бележио та казивања уз чашу ракије- са пуним балоном ракије се  целе ноћи певало, да би се могло то све ставити на папир.

Овог пута  су забележене  ове песме  од деда  Владимира:

“Чувам овце три године,
три године, три стотине
ником штету учини
враг нанесе три девојке
једна свира а две играју
ал ме стадо за брег зашло
за брег зашло,

штету нашло
чија њива

попова је
зло попиште,

много иште
ником штету не учини
Јано, Јано е Бојано (Гостињска песма)
*

ХАЈДУК ЂУРА
Беше ведро па се наоблачи
из облака ситна киша роси
па пороси аргати по поље
и пороси ајдуци по гору
сви ајдуци барјаци повише
‘ајдук Ђура барјак не увија
повикаше 30 ‘ајдука
уви Ђуро крсташа барјака
да некисне свила и кадифа
нека кисне пуст остануо
имао сам 9 мила брата
сви су 9 под њим погинули
ега да Бог и ја да погинем
то говори Ђура харамбаша
пушка пуче из зелену гору
лоше пуче, право погодила
те погоди Ђуру међу очи
мртав Ђура па проговори
изнесите ме на Дел
па ископајте гроба мегданију
побете ми 4-5 крстача
врзете ми коња на крстачу
дан да једе, три да болује
ставите му траву чемерику
да жалеје Ђуру Арамбашу (Хајдуцка песма)

 

 

*
Деда Владимир је причао, када се женио Милија (Гаврилов отац-фамилија Младеновић у Преданчу), онда се на свадби свирало само у дудук-свирајку, а узео је  тада невесту  Станију из Попазикинци (Јаковљево)-где се ишло у сватовима за девојку са коњима и барјаком.

 

Његов деда Пејча је украо девојку.

кад се девојка украде-у суботу се не спава, а унедељу се иде у цркву, а када се помире родитељи девојке и момка онда се иде на испит код попа.

 

Питају да ли се сам жениш, пита се у цркву, да ли си род, волиш ли га-кад н еби га волела не би ни посла за њим.

Наравно за испит се плаћа у напалионима.

Момак за девојку плаћа 10 напалиона, а попу следује 3 напалиона. Наравно да се у цркву иде са сватовима.

 

На свадбеним весељима се најчешће свирало у једном инструменту, а богатији су плаћали свирку у више инструмената (најчешће зурле и тупан).

 

Најбољи свирач на зурлама био је Златко-циганин из Златићева, а у Преданчу најбољи гајдаш био је Трајко (Рандјелов син-фамилија).

 

У сваком селу-засеоку- у овом крају, био је по неки гајдарџија, а са гуслама се махом свирало на славама и верским празницима у вечерњим сатима, уз пиће и песму за соворм.

 

Певане су јуначке – гостинске песме (сетно-лирске песме о момку и девојци)  песме.

 

Весела нарав:-У Овом крају су људи имали веселу нарав, па се смех и шала увек заподенула у сваком сусрету-на било ком месту.

То се сматрало као врлином планинског горштака-који зна да увек насмеје неког другог, који се налази у некој невољи или  бризи.

 

За такве људе се казало да су шалџије, па се шала користила као лек у превазилазењу многих људских слабости у човеку.

 

Воденице и ваљавице:-Стојан-Крпуз (син Кара-Младена, који је зивео у Малорницу, Преданча) био је међу првим мајсторима- 1856/8 године, који је  направио воденицу и ваљавицу у овом крају на реку Бистрица.

Био је  много гладан,  јер је по налогу Турака сво   жито  однео у Цариград.

 

Кад је вода однела воденицу и ваљавицу- Пејча је направио  нове воденице и ваљавицу. Прво су биле близу до Козилиште, па онда данас где су сада су изграђене.

У реку Бистрицу воденице и ваљавице су имали:Илићи из Ивје(Крпузовбци):Владимир, Добросав-њихови синови:Дика, Станија, Данило Илић.

На речицу Грацка постојаче су воденице:Стојан-син Јордан Стојановић и Војислав Илић, као и Светозар Стојановић.

 

 

Пинтери:- Пејча (деда Владимиров отац) је био пинтер и изучио пинтерски занат у Гаре. Пинтерски занат је изучио и Јордан Младеновић из Преданчу.
Живот под Турцима:-У Време када су Турци пљачкали (три пљачке) деда Пејча јео је пепел и шишарке од горун(храста) да би презивео.

За време пљачке (три пута је Власотинце  са околином горело) обогатио се Станија-спасински (Преданча).

У том времену хајдуци-Карађорђа, су јатаковали  у току зиме, по воденицама и овчарским колибама.

Долазили су у воденицама и колибама  са кошуљама-тоскама, оро (коло) играли и барјак носили.

 

Хајдуци боравили: у Говеђе пландиште, Нешћево гумно-са леве и десне стране поточица Грацка у буковој шуми- у колибама јатаковали-а и грали су и на Јаворску Чуку (изнад Јаворја) и на месечини у Чукар(испод Преданче, покрај реке Бистрице у колибама).

 

Многа места у овом крају носе имена по хајдуцима: Хајдучка падина, ‘ајдуцки кладанац, нешцево гумно.

 

За хајдук Нешу из Дејана,  се везује прича да  се одметнуо у хајдуке јер је убио Турчина који је тражио да му одведе девојке из села(а међу њима и његову сестру) на спавање са Турчином.

 

Хајдук Неша је био учесник балканских и првог светског рата-потом из Дејана одлази у село Брезовица, где је био сеоски кмет.

Погинуо је од Бугара у селу Манкићево за време Другог светског рата 1943.године, када су Бугари вршили рацију и чинили злодела у овом крају.

 

Тако су  Хајдуци играли  ноћу и  у колиби Станоја-спасинског у Рамниште (Преданча) долазили по храну,  која је сакупљана у околним селима.

Храна за хајдуке је сакупљана у Рамниште(Преданча) и у колиби Стојана ђукинског(Младеновићи).

Деда Владимир је причао да је код његовог чукун деду “Крпуза”-Стојана, долазио са двиском овцом  на леђима чувени хајдук Стојан- Масенга, који је на каменом прагу заклао и  пекао месо.

 

О њему су испричане многе легенде, а једна је забележена том приликом од деда Владимира:
Стојан-Масенга је рођен у Горњем Ораху у власотиначком крају.

Био је високограста, плећаст, носио кубуру, одевен хајдучким оделом, знао да говори аранаутским и турским језиком.

 

Надимак Масенга, добио је као  ”опасан” хајдук-на турском језику. Хајдуковао је у 18 веку у доба Турака.

 

још код старијих људи у овом крају се преприцава-како је како је у у Горњем  Ораху, у обиласку деце у време јесењих задушница,  жена сварила млеко и жито и ставила на клин пред кућу.

 

Масаенга је приликом уласка у кућу узео млеко са клина и почео пред кућу да куса.

 

Тада један шпијун из село  је то видео и казао Турцима, јер је у том времену  у Горњем Ораху била турска  стражарница.

 

Турци су му опколили његову кућу.

Турци обазриво са стране питају је ли ту Маенга-да би Масенга ухватио Турчина, завртео га, далеко бацио,  да су му папуче  одлетеле у Папазикински двор, а хаљина у руке му остала.

 

Толико је хајдук  Масенга био јак човек, па је потом одмах побегао у шуму.

 

Према причи деда Владимира приликом доласка са хајдучком дружином у воденицу и ваљавицу,  Стојана- крпуза на реку Бистрицу у Преданчу, увек је на леђима носио по једну  двиску овцу.

 

После хајдуковања у овом крају, побегао је у Сарајеву и тамо био Арамбаша.

 

Прича се да га је тамо  била опколила Турска војска -речима “држте Масенгу”.

Знајуци турски језик,   хајдук  Стојан.Масенга увек  је  Турцима побегао у шуму.

 

Прича се да је био неустрашиви хајдук, храбар и јак.

Да је скакао из места 24 стопе, а његов коњ је скакао 16 стопе .

Да такав јунак у снази није био рођен у  власотиначком крају.

 

(Сличну легенду 1975 године  је испричао  и Светозар Стојановић (60.г) који је одсељен у село Стубла код Лесковца.-подвукао М.М)

Хајдуци  су пресритали Турке, убијали их у непроходној густој буковој шуми, пљачкали злато, јер је тај пут водио преко села Јаворје, Козила до рудника у Млачиште ( у планини црнотравско-сурдулицког краја).

Хајдуци су били весели људи, тако у запису из 1975 године, етнолог  Мирослав младеновић је забелезио ову хајдучку песму:

“Огењ горе јагодо
огењ на Јанин планини
ту се момци збирају
па девојке бирају

на два момка девојка
у Јовану самоме
једна добра девојка”.
Турски буљубаша је често јахао коња  из Гарине (ту су живели Турци у Г.Дејану), па преко реке Бистрице уз планинску стазу преко хајдуцке падине , потом пролазили поред ваљавице и воденице у Преданчу, настављали пут уз реку до село јаворје и Козило.

 

Ту је била стаза за коње, која је водила до Видње “уз” реку Бистрицу код села Јаворје, где се  вршила прерада гвоздене руде.

 

Ту је у село Јаворје у реку Бистрица  била и ковачница-Самоков. То место и данас по називу Видња, има остака у “троски” и “шљаки” од топљења гвоздене руде на примитиван начин.

 

 

На тој стрмини, на коси, са леве стране реке Бистрице-узвисења Ђуркин Дола (које је добило назив-Ђурковита места имају нека ветришта (Ђурке”), које по веровању  аљаве по веровању човека-има га и на Белутак у Преданчу.
Живот је у том времену био дуговечан.

Тако је махом било доста велики број људи који су живели преко 100 година.

 

Деда Владимиров чукун деда “Кара” (на турски “црн”) Младен је живео 116 година.

 

Ношња:- Носио чакшире, јапунџу  (од клашње) на  грбини (леђима), велику капу, чакширу просту, без веса на глави, просте чарапе, свињски опанци, црне врце (канап) од козе.

 

Гајтан за деда Младеново време се носио-

Говор исти.

 

Жене су носиле: шамије(мараме) на глави, елеци, а неке и капе на глави, бојелек, ткане вутаре,  терзије-просте рађене на руке (кројене на руке).

Свадбе су трајале 2-3 дана, музика:гајде од јарећу кожу и гусле, а зурле су ишле са тупаном (бубњем) и свирајком-дудуком у оро са девојкама.

 

Деда чукун “Кара” Младен свирао у гусле, а његове гусле су чуване све до 1902 године.

 

Дуговечност:-Живео је јдноставно и просто, без секирација, а хранио се овчим производима, уз чист планински ваздух,  једноставан зивот-формула дуговечности.

 

У Јаворју је један баба из Куртинци живела 130 година-према причању Наталије Станцић, а Кита у Златићеву родом из Гаврилове фамилије-сестра, Младеновић из Преданчу) живела је 103. година.

Запис из 1975 године, планински засеок преданча, село Г.Дејан

Казивач: Владимир Илић(1881), ваљач, воденичар, Преданча(Г.Дејан)

 

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

* * *

 

 

Учесници ратова (са медаљама):

 

Балканско-први светски рат(1912-1918):

–          Ђорђевић Милан,( одликовање:“Крст часни”)

–          Ђорђевић Марјан,(одликовање:”Крст часни”)

–          Стојановић Богдан,

–          Стојановић Стојан, (болничар на солунски фронт)

–          Стојановић Никола (Чадаровци-погинуо у тунле 1916.г. на прузи Скопље.Струга,)

–          Стојановић Трајко (Чадаровци-отац Николе, погинуо на Криву феју 1915.године.))

–          Младеновић Гаврил(тобџија 1913. на Брегалници-Једрење),

–          Илић Милан “Ивје”, (на Црни Камен 1916)

–          -Илић(Младеновић) Милан “Ђукинци”

–          Стојановић Светозар,

–          Јовановић Милан,(погинуо)

–          Илић Добросав,

–          Илић Владимир(истакао се у рату са Турцима на Куманово 1912.г.).

–          Петковић Станија(погинуо на цер 1914.г).

–    Станко Стојановић( погинуо на Гучево 1914.г).

–     Петровић Богдан (носиалц највећих краљевих одликовања)

–    Илић Миладин (“Ивје”-погинуо 1913.г на Грљански Вис код Алексинац)

–    Живадин Младеновић (син Илије “Коце” из Багровит-погинуо на Козјаку)

 

 

*

 

Други светски рат-партизани:

– Петровић Јован,

– Петровић Тодор,

– Стојановић Чедомир,

– Стојановић Дикомир,

– Младеновић Перка,

– Стојановић Марица,

– Петровић Роска,

– Петковић Неша,

– Младеновић Ранђел,

– Младеновић Миливоје,

– Младеновић Живојин(Жика),

– Младеновић Благоје,

– Илић Светозар,

– Илић Војислав,

– Илић Михајло,

– Младеновић Ћира,

– Илић Дикомир,

– Илић Стојан,

– Илић Данило,

– Илић Станија,

– Стојановић Јордан,

– Младеновић Јордан.

– Ђорђевић Рада.

* * *

 

Казивања ратника:         

 

Казивања ратника из планинског засеока Преданча село Горњи Дејан

 

 

ВЛАДИМИР ИЛИЋ-ВАЉАЧ-махала Преданча. село Горњи Дејан-Учесник балкнских и Првог свестког рата:

 

Био је жива легенда усменог приповедања о свему из прошлих времена.

 Цео свој век провео је у воденицу и ваљавицу на речици Бистрици, планинског засеока Преданча, села Горњи Дејан у власотинацкој општини, Југа Србије.

 

 Усмена приповедања су вршена у ваљавици и воденици, а све што је чуо од старијих, све је памтио, безобзира што је био неписмен.

Интересантна су била његова казивања о турским страданијама у овом крају.

 

 Његова тврдња о учеснику и једном од организатору буне од 1841.године противу Турака у власотиначком крају – „Бојаџиска буна“-је тврдња да је Стојан Чавдар ( у историској грађи се пише да је из Крчимира, а у Летопису школе крушевачке-из Крушевице)-био из фамилије Чадаровци-насељени у  Дејан,- Горњи Дејан (Бировцви) и Преданчу (Стојан Синџирџија).

 

Тврдња деда Владимира се заснива на основу назива чадаровска фамилија-на основу њиховог поседа ливада и шума под називом:Вранска ливада, Врански рид, а сматра се да је Стојан добио надимак Чадар (живео под веник-шатор, направљен од папрати. буковине и земље).

 

Према причању је насељен из врањског краја и да је један од учесника устанка 1841.године у власотиначком крају.

Памти сва казивања његових предака о свим БУНАМА противу петовековног ропства Тураака, као и борбе за ослобађање од турака. Био је чак и сведок и учесник многих историских согађаја како у средини тако и шире у Србији.

 

Своју причу о ратовању и борбу за национално ослобођење и ропства под Турцима деда Владимир Илић (1881), ваљач, воденичар-учесник балканских и првог светског рата своју причу  наставља овако:

 

-Мобилисан сам  у Врање на дан Крстовдан 1912. године. Наш крај је био слободан до Ристовца (код Врања). Требало је протерати турке даље од Ристовца (код Врања).

 

Прво ватрено крштење смо имали на Ристовац.

Арнаутин је погодио једног нашег војника који је шетао у рову.

Жене су кукале-зашто нас браћо напуштате, бежало се низ дуван, а један арнаутин прешао је српску границу и све то сам пазио јер сам био близу.

 

 Донесоше нам ручак.

 Кувара погоди метак у колено.

 Однесите га тамо-рече наредник Коста Поповић.

Наредник Коста Поповић је у чету био писар и као водник.

Скрасили смо се и ту логоровали (положај границе Горњи Вртогошац).

 

Из Козарице убијен је један човек (хришћанске вере-од стране арнаута, кои је хтео да убије неког турчина).

 

 Ишли смо низ један виноград. Сишли смо у реку, која иде од Козарице.

Турци изашли и пуше дуван. караула на два спрата. наше карауле покривене су трском.

 

Командир опали један метак. Турци су побегли у карауле.

 Ми ћутимо. Кокошке бежале од Бујановца.

Дошао је командант из батаљона-помоз Бог јунаци-одговорисмо тихо:-’Бог ти помого, да нечују Турци.

 

 Вратили смо се у ров. Турци су срушили ћуприју на Ристовац.

 Наши ставише пруге и воз иде.

Киша падала, поп нас је опојио.

 

 Сваке суботе после подне (у рату) нас поп опаја. Рањенике прочати, опоји их-а и мртве борце опоји их. Ископају се рупе и у њима се баце.

 

 Отишли смо у ров. Командант је наредио да се затворе уста-пуца аљтиљерија. Гранате су погодиле једну караулу на Козарницу.

Пошли смо напред.

 Неко из команде повиче-трећопозивци напред.

Куће у Бујановцу су биле затворене-Турци су побегли.

 

Поставише ме у патролу да тражим арнауте.

 Срео сам једну бабу-рекао сам јој стој бабо-има ли Турака војника.

Она је одговорила:- они су у Трнуве.

 

Добио сам смену.

 У једну крчму смо пили. У њој смо преспавали-у село Лопарница код Инатовац. Кроз њега пролази речица.

У село краљева кућа, коњи су јели сено и окренуше топове и дођоше до нас.

До млин их дотераше.

 

 Од Рујника-Турци су нас тукли топом.

 Турска аљтиљерија је пуцала на нас.

 Наша батерија је истерала топове код млина.

 

Командант пука командује-трчећи корак, правац Морава.

Газили смо тог јесењег дана-14 октобра 1912. године Мораву.

Прегазисмо Мораву.

 Наши су се на Рујник  борили.

 

Једна наша чета отишла је у патролу.

Трећа наша батерија је била преко поточић ниже касарне у Рујник…

Чета је патролирала дуж Трнавац-Бујановац.

 Ми пешаци тукли смо први батаљон Турака.

 

 Хладноћа је била велика, јесења слана.

Преконачисмо ту на положај у ровове.

 Сутрадан патрола је нашла једног арнаутина.

 

Изађосмо на брдо. То је било за време Александра Обреновића.

Командир нам је био комита Коста Ђорђевић, капетан I(прве) класе, а војвода Петар Бојовић из Горњу Коњушу преко Топлице.

 

Изађосмо у поље.

Дошла ноћ. ујутру смо добрим путем кренули-од Рујник за Куманово.

 Чета војске, па батерија.

Дођосмо код Биљача-село.

Ту је била касарна.

 

 Срели смо трговце са овцама. Овце покласмо и отерасмо их у Куманово.

 На церову(храстову ) шуму смо спавали.

 Грешком смо отворили борбу на наше.

Турака није било. Командант Другог батаљона је био Милан Маринковић, а командант пука-пуковник Душан Стефановић.

 

 Кренули смо низ реку и ту се укопали.

Кренусмо у развијен фронт на Турке.

Наредник побеже.

 

Преузео сам команду.

 Турске се и наше гранате састављају. Погинуо командант батаљона Милан Маринковић (лесковчанин), а такође погинуо је и командант седмог пука.

 

 Борба се заврши. Ископали смо ровове.

На младо Горичање је био седми пук из Београда.

Срби су бацали бомбе.

Међу Турцима је права паника-наглас су Турци изговарали на турском:“свако српче носи по један топ“.

 

У паници су се разбежали.

Изашли смо на брдо.

Турци су бежали испред нас.

 Сишао сам у реку у пешадију.

Наши су приметили где је цео пук турске војске-турска артиљерија. Пешаци су гурали топове.

 

 

Топови су су постављени између сламе  на  гумну.

 Турци су насумице пуцали.

Од јаке пуцњаве-између нас су бежали и зечеви.

 Од наших топова су се разбежали.

 

Муницију су вукли са собом и бежали уз брдо према Скопљу.

У Кумунаво нас дочекаше као ослободиоце од Турака.

Испред Скопља-испод нас, лево од насипа , Тсу ископали ровове од два метра.

 

Барјактар предаје Скопље- руковаше се са Петром.

Наша чета је кренула уз Качар планину.

Дођосмо у један манастир.

 

Димитрије Поповић са њима говорио на македонски језик.

Видео сам варош Скопље и реку Вардар.

 И тако стигосмо око подне у Скопље.

 

Доле  -бежанија. Сви на куп арнаути.

У Скопљу смо три дана седели, а одатле кренули у Куманово, онда у Пчињу и Овче Поље-где је скоро била вођена борба..

 

Путовали смо три дана и три ноћи.

Хране није било. Виногради су много били родили.

Ту је био војвода Степа Степановић-водио бробу са Турци- заузео Велес.

 

Прошли смо Овче Поље и преко Вардар ушли у Велес.

Хлеба није било. Јели смо турски пексимит, а онда пили вино.

 

 Од Велеса кренули смо преко планине Бабуна на Прилеп.

Тамо су били Турци заузели.. Лежали смо у барчугу-мочварном месту.

У један лештак-шумарак са лешњацима, сам потражио место за шатор.

 

 Ту смо на брдо затекли снег. Упалили смо боровину.

Турци су били по рововима.

 Ту је Никола Станчић Златанов из Преданчу погинуо.

 Угасисмо ватру.

 

 Пређосмо речицу. Велики мрак. Умотасмо се у шаторска крила.

 Командант наређује Трећој  чети збор.

До мрака нисмо изилизили.

У трње смо преспавали.

 

Горе се  борба води. Из реке их погоди наша граната-на врх брда, па се Турци разбежаше из ровова.

Ту ноћ преконачисмо. Ров се умрзо.

Легли смо један преко другог. Неки су помрли у рововима.

Турци су палили ватру. Било је тако до средине ноћи.

 

 Смени се стража. Отишао сам код командира чете и стражарио код њега-питао шта је било. Рекао ми је седи ту и греј се.

Командир је имао пет ћебади. Огрејао сам се. Добили смо трећину хлеба.

 

Устадосмо и отишли смо у дринску дивизију.

Наша војска је ишла пољем.

Изгубисмо се и јавили смо се команданту Дринске дивизије.

Упутио  нас је код команданта Бојовића. Нађосмо IV(Четврту)  чету  Другог  батаљона-нађосмо своју чету.

 

Пошли смо ка Прилепу. Турци побегли из Прилепа.

Две младе жене су нам дале хлеба.

У поље подигосмо шаторе-на крај Марковог Камена (између две реке).

 

 Турци су пуцали топовима од Бакарног Гумна, док су наши пуцали иза реке. Престолонаследник и Војвода су посматрали борбу.

 

На месту где се пролази за Битољ-прелазећи реку, видели смо турску коњицу.

 У село Тополче седели смо осам дана.

Грчки престолонаследник је јављао нашем престолонаследнику-Битољ је твој, ја га немогу заузмем.

 

Топове су вукли македонски биволи.

Газимо воду, снег се топи испод ногу. Идемо на Битољ.

 Стигли смо у село Дрвеник -преко Црне Реке и друге реке.

 

 Настала је борба. Огладнели смо. Био је снег. Кренули смо низ њиве.

 Под ногама вода и снег.

 Идемо тако потпуно изгладнели.

 

Срео сам једног, како носи  вурду-од млека се добија, носио у село Дрвеник. Омесио сам кравајче(мали округли хлееб) од брашна.

Један ми је дао кисело млеко и појеро сам са „кравајчетом“-хлебом, кога сам испекао у пепелу на пољани.

 

Наишли смо на турску кућу. Побегли су. Омесих хлеб и одох у јединицу и поделих га са друговима.

Донео сам им кисело млеко и вурду.

Командир ми је наредио да сваком војнику омесим по један хлеб од брашна.

То сам и урадио.

 

На Битољ се чује јаук топова, све редом јаучи. Моравска дивизија бије од главног друма на Облаковац.

Турци беже. Брђани топови пуцају на Турке.

Из речице према Битољ, бију у Облоковац Турски положај.

 

Црну  Реку смо газили у току борбе. Неке је војнике вода однела.. Прешли смо Црну Реку.

Јесење време. Новембар месец.Лежали смо у снегу на Облаков положај.

Наш поручник је из Дејана-Димитрије Поповић, попов син.

 

Наши су нашли турски пексимит, узимали га и газили ногама..

Из Облакова пошли смо за Битољ.

Срели смо једног Турчина, који је командиру саопштио-да је Приштина заузета.

 

Према Битољу угледали смо огањ. Тамо је био 16 пук наше војске.

Паша, пошто је видео с једне стране Грчку-а  сдруге стране српску страну, дао је команданту Другог батаљона-прекобројни пук: три чизме злата-да не вршимо напад на њега.

 

Кренули смо ка Битољу. Први пук да уђе у Битољ. 

Било је леда и снега. Пролазећи пољем, прошли смо поред Турског аџилака (салаша).

 

 Прешли смо Битољ. Идемо за Лерин. Ту смо преконачили, у једно село.

 Јели смо пшеницу и у воду седели.

Отишли смо у касарну.

Позадинци су пљачкали-узимали шећер, па их је командир тукао.

Летвом их је тукао.

Окренуо сам се у страну-нисам могао то да гледам.

 

Ту смо били неколико дана.

 Купио сам орахе.

Кренули смо за Ресен. разболео сам се.

 Пашину кућу разбили смо кундацима. Кућа је била на спратове..

Вршили смо нужду (физиолошка потреба).

 

Увече водник је истукао војника због нужде (физиолошке потребе) у Пашиној кући.

 

 Џавид Паши, македонке су му песму испевале:“ Ој Џавиде, где су буле ,да  те виде’како бегаш гологлав-преко Елбасан“.

 

У Ресен, поред Преспанског језера, седели смо 2-3 дана. Официри су одсели у кафану Сиркан-поред језера., а ми смо у шталу за стоку..

Није имало хлеба.

 

 Наломио сам од смреке гране, па сам на њих лежао. Пошли смо да тражимо српску границу, где је држао цар Душан.

 

Командир наредио да слабији остану, па нек нас стигну..

Вратили смо се у село Краљевину и лежали у бугарску школу.,

 а они који су рањени и умрли, отерали их у болницу за Битољ.

 

Војска је отпутовала поред језера у Девал Реку.

Командир је кажњавао оне који су пљачкали у село Појано преко Девал Реке. Преко Девал Реке се иде у Албанију.

 

Паша што смо га из Битоља истерали, долазио код нас.

Грчка коњица их је потукла-кад су Турци бежали из Ресен у село Јанковац изнад Битоља и кренули према Крушево.

 

Војска је кренула из Ресена према Охриду.

Вратио сам се у у Сиркин.

У Чукус село 3 дана сам лежао на ливаду.

Кренули смо преко Шкумбу за Елбасан.

Три дана сам био у болницу у Елбасану.

Дали су ми војничког коња.

 

Из Елбасана за Ћукус село сам  кренуо.

Чешљао сам по глави свињске вашке.

У село сам седео 3 дана. Пуних три дана нисам јео хлеба. купио сам 3 орлова јаја.

 

Одступали смо из Албаније. Коморџијама је наређено да возе муницију и терају храну.

Комора је возила болесне, а здрави су ишли пешице.

Били смо ушли 80 километара у албанску територију.

 

До Охрида су ме дотерали-из Бакарног Гумна. Биволима натоварили-до Грчку границу.

Онда од Охрида за Ресен, па онда за Битољ.

У Топљак смо коначили. Испред болнице у Битољ су  ме стоварили.

 

Онда сам кренуо до Лерин, преко Солун, Демир Капију, Ђевђелију, Велес-жележницом, до Грделице.

Три дана ништа нисмо јели.

Од Грделице пешке стигосмо у Власотинце.

У Елбасан сам боравио 22 марта 1913 године.

 

Био сам кући на боловање 20 дана, па се поново враћам у пук у Велес.

Брат из Трећег  пука ме облачио.

После дође наредба да се ратује са Бугарима.

Хтео сам да умрем у Овче Поље.

 

 Од Штипа су севале гранате-јутром.

 Војска се побунила. Бугарска војска ударила на дринску дивизију-командант нам саопштава 13 јуна 1913.године

 

 Отворен је фронт на Бугарску. Ударили смо се са Бугарима-на Крваво Брдо.

То је учинио и пук.

16 пук је ратовао до Штипа, а Трећи пук на Штип.

Удри-телефоном су јавили.

Разбијена тимочка дивизија.

Наређено  је да из моравске дивизије  по један батаљон из пукова иде на Крволок-у  време Горешљака, вашара у Власотинцу.

 

Бугари нас разбише на Јежево Поље до Штип.

Кренусмо где аљтиљерија пуца.

Аљтиљерија је тукла Бугаре.

Преко Брегалнице их је разбила.

 

Отидосмо на Криволак. Престолонаследник Александар наредио да се пале Бугарска села.

 Десетог јула дођосмо на Црни Камен-извршисмо јуриш.

Разви се борба. Испред себе све гори, паде жеравица, крв поче да шушсти-јурнуо сам према једном потоку-сусрео самједног војника.

 

Сав у крви легнуо сам на камен.

 Онда су ме болничари однели у болницу. Укочио сам се.

Било је превише рањеника. лежали су преко мене.

 Ништа нисам осећао-касније су ме размрдали.

Дошао сам свести. предвече је падала киша.

 

Болничари душмани људи-бунили људе. Пребацили су ме у реку Брегалницу-у превијалиште дивизије.

Дивизиска болница је била близу фронта. Борба је била до 26. јула.

Закључено је примирје.

 

Отераше ме у Ваљево у болницу 1913 године. Из Ваљева у Младеновац-кући 20 дана у Ниш у дивизију, а потом у Скопље сам ишао код команданта, који ме је пустио  15 дана кући.

 

 Мој пук је у међувремену био у Ђаковицу-ту смо играли карте.

Из Лесковца (10-11 децембра 1913.године) смо пешице кренули кући-преко Урошевца, до Скопља-возом до Лесковца, па кући.

 

Поново 1914 године сам мобилизиран за рат са Аустријом. Сакупише нас на железницу у Лесковцу-као и у Прокупље, а послали су нас у Ниш.

 

Припао сам допунском батаљону Другог  пука моравске дивизије. Одмах смо упућени на ратиште.

 око Преображења-трећег августа 1914.године вођена је борба са аустријанцима на Церу.

 

Аустријанци су заузели Шабац. Натоварише нас на воз у Младеновац а онда пешке за Ваљево.

Онда у село Бадовинци, па на Дрину. На Дрину-шваба пробио Лозницу, заузео Гучево.

 

По киши смо ишли, свуда мршљак-лешеви смрде. Три дана смо јуришали.

Било је доста наших мртвих.

Гинуло се као плева.

Доста је погинуло бораца из овога краја те 1914. године.

 Рањен сам на Гучево.

 

Онда кренусмо ка Ваљево. На Каменицу срете нас Краљ Петар и Пашић.

Ту ме превише. Па онда за Кладово.

Седели смо у Кладово 1915. године-после се вратили у Зајечар, Брзан, Тополу и Лети па у Зајечар.

 

Да кажем  да смо копали ровове и утврђивали се . Од Дунав бије немац-отвара се борба, са немцима две недеље.

Осми пук на Торлак се предао-да се превозе на Дунав. Онда борба на село Врбочки Брод код Књажевца.  Бугари поробише 40 душа.

 

У борби код Алексинца са Бугарима био сам заробљен.

Све заробљене Србе-преко Пирота, спровели су у Сливен на Црно море-а и ја са њима.

Три године сам био у заробљеништву-од 1915 до 1918 године. Тамо сам радио као пекар.

 

После пуштања из ропства 1918 године, поново су ме отерали на Црвену Реку на тунел, а 1920 године у Ћићевац у делегацију за истоварање дрва за моравску дивизију.

 

У Преданчу солунци су били:-од 1912 године Гаврил Младеновић-на Једрење тобџија –и то са тешким топовима (парадеда писца овог записа), Милан Илић-на Црни Камен, Стојановић Никола (Чадаровци)’погинуо у тунел 1916 године на прузи скопље-Струга-а његов отац Трајко Стојановић погинуо на Криву Феју 1915. године, Живадин Младеновић(„Коцин“-Илијин син-Багровит) на Козјаку , Милан Јовановић погинуо, Илић Миладин погинуо 1913 године на Грљански Вис код Кочана -којих се сећам.

 

-Испричаћу како су нас 40 душе олако заробили Бугари у Алексинцу. мало смо се замајали у варош и кад да дођемо на Житковац, оно сломљен мост

Сломио га Милан Прибићевић, командант Трећег батаљона Другог  прекобројног пука.

 

Вратили смо се у варош-нас 40 душе су заробили Бугари и пребацили нас у Соко Бању, на дан Гмитровдан 1915 године.

 

Отерали су нас у Калну.

Ту смо коначили. Онда су нас преко Пирота, пред јесењи Ранђелевдан 8. новембра отерали у Цариград, а онда нас натоварили у воз за Софију.

 

Неколико дана смо били у лагер (логор) и имали смо вашке. После 20 дана су нас распоредили према занатима да радимо.

Обављали смо пекарске, ковачке и друге занате.

 

У време другог светског рата у борби против Бугара и немаца (1941-1945. године) помагао сам партизане, тако што сам склањао рањенике у воденицу и ваљавицу ту их неговао и чувао, хранио и сакупљао храну за њих.

 

Нисам никада од никога добио никакву  помоћ за своје учешће у свим ратовима за ослобођење од Турака, Бугара и Немаца у балканском, првом и другом светском рату.

 

Запис 1975-1976. године,  планински засеок , село Дејан

Казивач: Владимир Илић (1881.г.) учесник блаканских и орвог светског рата (1912-1918.г.) планински засеок Преданча, село Горњи Дејан Власотинце

 Забележио Мирослав Младеновић, локални етнограф и историчар

 

                                              *

 

НЕША ПЕТКОВИЋ(рођен 1905.г.-Уесник партизанског покрета  Другог  светског рата 1941-1945, махала Преданча, село Горњи Дејан, Власотинце):

 

-Између два рата у овом крају су биле три  странке:радикална, демократска и комунистичка. странка.

 Ја сам припадао демократама, а и Тоза и Дамњан Стојановић (јаворци пореклом а призећени у Преданчу-по мајци деде писцу овог записа)-а остали преданчари су били радикали.

 

За демократе  сам се определио због тешког живота као радника печалбара, а није се смело ничта говорити, одмах се ишло у затвор.

 У наш крај у комунистичку партију су били Владимир Курта из Јаворје и  и Божил Дојчиновић из  Козило.

 

У тадашње изборе (а мој Багровит мала је пре Другог  светског рата припадала Јаворју) сам агитовао купујући по пет пакли цигарета за један глас јаворцима и тако смо за један глас победили деемократе у добропољској општини(Јаворје, Добро Поље, Вус . Козило, Доња и Горња Бистрица).

 

Када смо добили изборе демократе-Владимир Курта-комунисти и радикали се припремили да нас бију, а ми кроз предњи улаз кафане смо побегли у поток.

 Са свирачима смо прославили кад су демократе победили и у Козило .

 

После је вршена одмазда на мене као организатора демократске странке на изборима у добропољској општини.

 Писар у општини-код преседника су ме позивали сваки дан да се у току зиме јављам.

Тако 15-пут питам, добро бре преседниче општине-шта ми ово радите, а он ће на то-шта има да питаш-оћеш ли мене да гласаш.

Нећу-одговорио сам преседнику.

 

Пружио ми је руку и рекао-алал ти вера, тврда си ти вера. Рекао сам ја се не продајем за паре. 

Веља Петковић из Бечиницу(Јаворје) је 1930 године био члан комунистичке партије, а Димитрије  Поповић’био је посланик радикал у Власотинце а од демократа у Власотинце је побеђивао Душан апотекар.

 

Задњи пут је добио Димитрије Поповић, парама и штаповима је куповао гласове.  Владимир Курта и Божил из Козило-комунисте, су 1936 године ишли од куће до куће по Преданчу и агитовали за комунистичку партију.

Сви су агитовали, свако за своју странку.

 

Негде почетком 1943 године у село Равно Гора-Власотинце, дошао је Светозар Вукмановић-Темпо, револуционар и тада изасланик комунистичке партије југославије и друга Тита-једног од организатора  партизанског устанка на југу Србије и Македонији-испред Врховног штаба НОБ-е.

 

 Од црнотравског и другог јужноморавског  одреда формирао је други јужноморавски одред-а на његовом челу  за команданта одреда поставио је легендарног партизанског и шпанског борца Ратка Павловића-Ћићка.

 

 

Негде почетком марта штаб одреда са Ћићком је дошао у Багровит-Преданчу и сместио се у нашу кућу и кућу Ранђела Младеновића.

Одред је формиран 20. фебруара 1943. године.

Политички комесар је био  Владимир Вујовић-Вуја.

 

 Одред је имао три чете: Прву (врањску)-командир црнотравац Мирко Сотировић-Сотир, а политички кмесар Душан девеџић-Жика, Друга чета (власотиначка), командир Милорад Диманић-Милош, Трећа чета(лужничка)-комадир Живојин Николић-Брка, а политички комесар свођанин Драгомир Николић-Аца Шипа.

 

  У одреду је било 10-15 партизана. пуних месец дана сам их хранио, па је после Ћићко рекао:“Домаћине, потражићемо храну и од село, неможеш ти све сам да нас хранич“.

 

После су храну доносили за одред из села:Јаворје, Преданчу и Козило.

Драгољуб из Самарнице је погинуо 20.маја 1943 године када је одред напао и уништио бугарску архиву и мандру (млекару) у село Стрелац.

 

Кад је Ратко Павловић Ћићко-шпнски борац, командант партизанског одреда ,  боравио са одредом 1943.године  у мојој кући, захтевао сам да се и ја борим противу Бугара окупатора, а он ми је одговорио-“Нешо не може да ти идеш са нама, неко треба да остане овде у позадину“.

 

Ћићкова погибија 1943.године на подручју Црне Траве  тешко је погодила читав одреди овај крај.

 

 Ево каква су историска писања о његовој погинији:

– У различитим историским архивама пише да је Ратко Паqвловић-Ћићко, прослављени командант партизанског покрета у другом светском рату, шпански борац, погинуо 26.априла 1943. године на Плани, подручја црнотравског рејона-од залуталог метка-зрна или на блиском одстојању у борби са бугарима-подвукао М.М 1975/76.године).

 

Деда Неша Петковић (1906.г) у свом казивању 1975.године овако исказује своја виђења о загонетној погибији славног партизансаког команданта, шпанског борца и српског интелектуалца родом из топличког краја, потомка славног војводе Пеке херцеговца:

 

– После борби на Плани у Црној Трави, дошао је одред-онако сав ућутан, а највише међу њима утучен Вуја, политички комесар.

Издвојио се са стране, подбочен, замишљен, одвојен по страни од осталих бораца-некако замишљено гледао негде далеко у страну.

 

Питао сам га Вујо где је Ћићко-а он онако замишљен ми одговори-ту је отишао на неку другу страну.

Тек после сат ипо ми реше-бре Нешо, да ти кажем за Ћићка. нисам хтео пред војском да ти кажем, погинуо на Плану, без икакве борбе и ја незнам како је погинуо-рече Вуја.

 

Док још једном у разговору ми само рече-Нешо, убише га наши.

Касније сам чуо од бораца и људи из села Дарковца, како је пред погибију држао говор у Дарковце и изјавио је том приликом Ћићко-ако ја останем жив, биће добро за Србе, а ако ја неостанем жив неће бити добро за Србију.

 

Ћићко је био низак. широк, пун, плав-а касније сам и од других бораца и људи чуо да су га други убили. –Тако је тужну причу завршио деда неша Петковић, коме никада није признато учешће у НОР-у, јер је знао тада много о табу теми-загонетној погибији славног топличког партизанског команданта о коме су испеване многе јуначке песме.

 

Деда Неша Петковић и даље наставља да прича своје ратне догађаје из тога времена:

 

– Чак ми је у августу 1943.године  о загонетној погибији причао и Аца Шипа Николић из Свођа тада политички комесар  и Мика (Јова Миленковић)  из Шисшаву-погинуо од Бугара-носио бугарско одело и ишао од Јаворје према Ранђелову кућу у Багровит(Преданчу )-где је била бугарска патрола од пет војника, која је редом палила крајем августа 1943.године.

 

Због присуства партизанског штаба у Преданчу, крајем августа 1943.године, Бугари су убили Ранђела Младеновића-мрцварили су га и запалили му кућу, док сам ја побегао од Бугара.

 

Прво је њихова казнена експедиција палила куће, стаје у Јаворје и Козило-па онда Преданчу-у Бечиницу две куће:моју и Ранђелову-а у село је попалила све племње и колибе и ћеримџилнице за израду црепа и ћеремида. 

 

Кад је моја кућа изгорела,  партизански Штаб се преселио код Роску и Кристу Петровића у Преданчу-на Преслап.

 

Николић-Брка са својом војском је боравио у кућама: Светозара Стојановића и Јордана Младеновића.

У то време наши из село-Тоза Илић и други из Преданчу и Ђорђине су радили у рудник у Мачкатицу.

 

 После паљевине куће, преселили смо се у кућу Стојана Вершуле, а Ранђелова фамилија у Трајкову кућу Андрејевића. 

Шестог децембра 1943.године бугарска власт је донела позиве да се дође у у село Свође у бугарски штаб.

Отишли смо. Ту су нас интернирали до Бабушнице, преко Пирота за Пловдив-ишло се из Крушевице, Власотинца, Дејана, Златићева, Гара, Свођа, Ораха и других околних села.

 

Ишло се  у две групе-партије-отишао сам у другу партију-групу.

 Неки од наших из Преданчу су отишли у Бугарску да раде као цигларски радници:Јордан Младеновић, Миливоје Младеновић-који се тамо разболео и умро у заробљеништву, као и његови синови Благоје и Ћира су радили као циглари све до пропассти бугарске и потом отишли у партизане. ишла је у интернацију у бугарску цела бабушничка и пиротска околина са воловима и стварима-као да ће да живимо тамо занавек.

 

 Да кажем кад је моја и Ранђелова кућа кућа горела-у њој су гореле и књиге Ратка Павловића- Ћићка, па је Јован Петровић-тада симпатизер партизанског покрета, а касније  СКОЈЕВАЦ , партизан и славни акцијаш из нашег села на свим послератним акцијама у Југославији био командант и одликован за  ударнике на акцијама-покушао да спаси књиге из ватре, али су га Бугари уватили, тукли и избили му неколико зуба из главе.

 

У интернацији-заробљеништву,а у Бугарској смо били   од 6.12.1943. године до 28.8.1944.године-где су нас ослободили бугарски партизани. да би одмах 10.9.1944. године ступио у 12 бригаду, 22 дивизије у Јаковљево у 4. батаљон, где ми је био командант Жика Динић, командир чете Чеда Китановић из Златановце.

 

Заборавио сам да кажем да је 15 дана у мојој кући боравила породица Синадина Миленовића из Млачишта-чију су кућу Бугари запалили, а после их Жика из Козило  одвео у ваљавицу-воденицу у реку Бистрицу код  Владимира Илића-ваљача.

 

 Од Јаковљево са бригадом из Јаковљева смо кренули на Горњи Дејан-па је била  борба са Немцима, код школу 5. септембра, онда пређемо на Алексине.

 

 

Њих око 800 Немаца се ушанчило на Габровачком брду изнад  Свођа.

Немци су држали косе: Гуњетуна-Липовица-Пископово.

 Преко Лукачево прешли смо на Алексине, затим пређемо код Михајла Тропшу, па онда у Линово код Љубераше на обезбеђење-па опет код  Михајла Тропшу-Свође.

 

 Затим преко Љуберађу враћамо се у Јаковљево.

Ишао сам на најопаснија места.

Ишао сам по задатку са Станком из Врања-са две бомбе, руским шанжером и претрисали колибе све до Рајно Поље.

 

У том времену се на Власотинце водила борба са немцима.

За једну ноћ сам ишао и вратио се у Преданчу.

 Мој четврти омладински батаљон из Јаковљева-наравно и ја са њим,  из Јаковљево преко Преданчу, онда се спустимо у Равни дел, па преко Равни дел у Бољаре-онда смо изашли на Бели Камен, да чистимо терен:Шишава-Конопница-Градашница-Рајно Поље.

 

 У том времену трећи батаљон је на Липовицу водио борбу с Немцима-а онда бригада примила  борбу са њима и разбила их.

 Од Орашје отишли за Грајевце.

 

Намера је била да се пређе преко Мораве и  заузме Лесковац.

Борба није вођена.

25 дражићевца и белогардејца  ухватили смо на Грајевце на Мораву, без оружје-предали смо их у Штаб, кренули и избегли од борбе на Липовици.

 

 Онда добијемо-покрет, па смо изашли испод Биљаницу и ту  је био један батаљон из 8.  партизанске бригаде.

 Из грешке замало да се развије борба са њима.

 Онда испод село  Рајно Поље  од комадира добијемо одмор.

На одстојању од 20 до 25 метара, Немци  од Биљаницу су нас приметили и почели да бију са аљтиљеријом.

 

Није било могуће одступати. Ухватили смо лево и десно и изашли у  Конопницу на брдо према Липовицу.

 Тада 8. партизанска  бригада из грешке је била у борби са Немцима на Липовицу, пошто је била скоро разбијена, па је онда Ivчетврти)  омладински  батаљон ступио у помоћ.

 

Ми смо прихватили борбу.  Одбили их и отерали са Вите Крушке над Гуњетином. Борба је била два дана (дан и ноћ непрекидно).

 Онда је Трећи  батаљон увече примио положаје, а IV(Четври) батаљон  се повукао на Конопницу да се сретне на Расадник у Власотинце.

 

Немци са артиљеријом су нас разбили код Конопнице, па смо испод Скрапежа, Црне Баре-прешли према Равном Делу и Манкићеву.

 Одатле смо пошли за Равну Гору-Лопушњу-Лопушку Мејану, да сачекамо Немце .

Ту смо примили борбу-на Јатребац.

 Као артиљерац сам повучен на Пирот и остао до мобилизације.

 

Наш IV (Четврти) батаљон имао је око 1200 војника-а из њега је извађено 20 аљтиљераца, право за дивизију у Борин Дол.

 

Око 20 немаца и дражићеваца заробљени су у борби на Власотинце и потерани су за Пирот у затвор.

У тим борбама за ослобођење Власотинца од Немаца-из Преданчу напада на Липовицу против Немаца рањен из Преданчу је Дикомир Илић.

Из Преданчу у  борбама  на Јастребац изнад Власотинца је  рањен Светозар Илић .

 

Војислав Илић је био у штабу, а Трајко Андрејевић, Владимир Станчић и Стојан Илић били су коњоводци.

Дикомира Илића  и Светозара Илића  су после ослобођења Власотинца отерали у болницу у Пирот.

 

Као руководилац- инструктор, радио сам у Нишу за обучавање артиљераца за сремски фронт.

Много је наших учествовало на сремски фронт.

 Дикомир Илић као борац прптиву Немаца на сремски фронт је рањен на реци Босути, па је касније пребачен на лечење у Београду, где га је посетио врховни командант Тито.

 

Као учеснику  рата са Немцима , као партизану није ми признато  учешће у НОР само мени-а свима осталима је признато учешће и  сви они примају борачки додатак или пензију. Само сам ја остао и без пензије и без икаквих права као учесник у рату противу фашизма:Немца и Бугара у Други светски рат.

 

Запис1975- 1979. године махала  Преданча, село Горњи дејан, општина Власотинце

Казивач Неша петкјовић (1905) магхала пшреданча. Село Горњи Дејан, општина Власотинце

 

 Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

 

                                              *

 

БЛАГОЈЕ МЛАДЕНОВИЋ (Учесник  партизанског покрета у Другом  светском рату 1941-1945, печалбар, махала Преданча. село Горњи Дејан. Власотинце):

 

После повратка из заробљеништва  из Бугарске, у јесен 1944. године су  били сви спосбни мушкарци из села су мобилисани у партизане  да идемо у рат за ослобођење од Бугара и Немаца.

Пошли смо у рат истерамо Немце и Бугаре као окупаторе.

Пре тога у  1942/1943 години сам  једни време био партизански курир у село Козило и Јаворје.

 

 Био сам мобилисан  у 46. дивизији, у  27 бригади, Првог  батаљона, у Другој  чети, Првог  вода.

 Командир ми је био из околине Пирота а командант батаљона Јован из Јабуковик код Црне Траве.

 

Кренули смо 1944. године према Косово-на Подујево, Вучитрн, Суву Реку, Липљан, Призрен, Ђаковицу, Пећ. Драгаш.

Тамо смо водили борбе са Балистима, па онда ишли даље преко Албанију на Скадар, Бар-преко Црни Дрим.  Били смо опкољени у обручу.

 

Биле су тешке борбе на Косову са Балистима. Једном су бацили гранату и сви су  моји другови изгинули. Био сам пушкомитраљезац.

Некако сам срећно остао жив. Био  сам ошамућен. Балисти су ме опколили.

 

Покушао сам да пуцам. Метак се заглавио у пушкомитраљез. Увидели су да см готов. Почели да се приближавају да ме живог ухвате.

Имао сам срећу. Ударио сам митраљез од букву. Нагло се откочио. Митраљезом сам тада све  Балисте  побио и остао једини жив из обруча са Балистима.

 

 Други пут сам опет имао среће да останем жив,  када смо заробљене  Балисте-њих 5 000 Арнаута  спроводили од  Призрена  до Бара (Црна Гора) преко Албаније-вароши Кукс, па онда на Скадар на Бојану.

 

Приликом спровода, њих 20-30 Арнаута се побунило и изврнуло је чамац.

Нисам знао да пливам.  онда сам морао да употребим пушкомитраљез и зауставим побуну.

 

У рату на Косову, били смо у току зиме гладни, боси, јеле су нас вашке.

 Албанско(аранаутско) станоновништво је било непријатељски расположено према нама.

 

Много је ноћу наших стражара заклано на стражи.

 Са мном у јединици је био мој брат  од стрица Жика Младеновић, а  мој брат Ћира  Младеновић је пешице прешао од Лесковца  све до Трста.

Био је као партизан  на ослобађању Трста.

 

 Из Преданчу су и жене били скојевке-курири .

 Мара(Марица) девојачко Стојановић-Младеновић из Преданчу као СКОЈЕВКА је била извесно време партизанка болничарка у 12 власотиначкој бригади.

 Скојевке су биле Перка Младеновић из Багорвит, рада из долину и Косовака из Ивје.

 

Запис 1980 године  махала Преданча, село Горњи дејна, општина Власотинце

Казивач: Благоје Младеновић 81920), махала Преданча, село Горњи дејан, општина Власотинце

 Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

                       

 

 

* * *

 

  Знамените личности села:

-Јован Петровић-учесник НОР-а, акцијаш, ударник и комнаднт радних акција Брчко-Бановићи, просвећен човек, једини поседовао библиотеку у село, заслужан за све оне који су после Другог светског рата пошли и завршили школе и занате у село, организатор свих сеоских комуналних акција у село, изградње пута, довод воде и електрификацију села.

Михајло Илић (Мика)-трговац у селима:Г.Декан и Д. Дејан, који је свакодневно пешице кроз пкланину путовао 12 километара дневно.

Стојан Стојановић-Вершула, учесник балканских и првог светског рата, болничар и самоуки лекар, који је  “намешта” преломе руку и ногу све де+це у селу, најутицајни човек у село по мудрости, старешина села.

Владимир Илић-ваљач, воденичар и  усмени народни приповедач и сведок историје, учесник балканских и првог светског рата.

Стојановић Славиша:-  играч у фудбалу прве лиге и тренер репрезентацје Словеније.

Мирослав Б Младеновић Мирац:- локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије, иноватор у настави у школи,  писац педагошко методских чланака и радова у часописима, новинар сарадник дневних новина у старој Југоиславији и Србији, сарадник електронских гласила и Портала.

Саша Младеновић:-лекар специјалиста, романописац

 

                                * * *

 

Образовање:

 

После Другог светског рата је у селима организован Курс-Алфабетски течај описмењавања мушке и женске деце.

 

Пре Другог светског рата као да није било писмених људи у село.  Једино је Дамњан Стојановић (1903) досељен из село Добро Поље, као зидар био писмен, па је Илић Војислава(1912.г.) научио да чита и пише за „капу ораси“.

 

Који је после другог светског рата се одселио у Власотинце и са том писменошћу завршио столарски курс и био пословођа у фабрици „Беско“ а и на цигланама.

Куср алфабетски су завршавале скојевке и скојевци, који су касније постали печалбари-где су били толико писмени да могу да напишу Печалбарско писмо.

 

Деца из планинског засеока(село-администартивно због изборне јединице било пред крај 20. века) Преданча села Горњи Дејан(пре другог светског рата припадалу Дејан-водило се као махала Ленове), потом и села Златићево (од 1979.г.-пре тога припадало Г.Дејану а некада се звало Златишеве као махала села Дејан); похађала су после другог светског рата четворозрадену основну школу у село  Горњи Дејан, потом од 1955.године у село Златићево.

 

Пешачило се пет километара у једном  правцу  кроз планинско беспуће, букове шуме и пролазили набујали потоци и реке (Мала-Златићевцска и Велика-Козилска-Градска река-Бистрица) у току зимских месеци када се падало „скакући“ од камена на камен у замрзнуту реку.

 

У току топљења снега и набујалих водоерина, често пута су животи деце-ђака пешака животи били угрожени. Падало се у набујале потоке и брзаци су их избацивали на површину неког вира.

 

Владало је сиромаштво, оскудно се живело, па су прве писаљке и „табле“ биле основно средство писања и учења, јер је једино учитељ у почетку похађао буквар и читанку-из које нам је читао о јунаштвима  хајдука, устанака противу Турског ропства, о „Црном“ Ђорђи, партизанима и албанској голготи у првом светском рату.

 

Када се мало време смирило, добили смо прве свеске, оловке и књиге путем Црвењног крста. Наравно да је први буквар био прва књига која се први пут видела у живот, из које су с еучиле песмице, које се памте све до живота.

 

Били смо гладни, носи, носили свињске опанке, клашњено одело и пртене кошуље, па када смо добијали прву помоћ од Црвенбог Крста(од Америке):панталоне, џемпере, бели хлеб, млеко у праху, качкаваљ-нашој дечјој срећи није било краја.

 

Негде 60. година 20. века прва генерација из села:Преданча, Јаковљево, Златићево, Горњи Дејан и осталих планинских села; кренула је у осмогодишњу школу „Доситеј Обрадовић“ у село Свође, општина Власотинце.

 

До 1965. године у школу нису ишла женска деца. Она су после завршетка чевороразредне школе, чувала стоку, радила у поље:жела, плела, ткала, везла и спремала дар за удају.

 

У  један правац из планинског засеока је требало препешачити 10 километара козјим стазама од куће до школе, преко непроходне планинске букове и друге шуме, прелазећи набујале потоке и речице без мостова.

 

Треба забележити те прве ђаке, који су поцепани, са свинњским опанцима, полугоси и полуобучени по снегу и кишу похађали осмогодишњу школу у село Свође: Миливоје Петровић(1948.-добровољно једну годину пошао у школу), Мирко Стојановић(1947), Борко Илић(1948.г.), Мирослав Младеновић (1948), Криста Петровић(1949.г.).

 

Од те генарције и после ње у село Преданча су стекли средње, више и виско образовање:

 

Миливоје Петровић (1948)-учитељ и наставник ликовног васпитања,

 

Мирко Стојановић (1947)-војни официр безбедности, правник и војни судија у бившој Југославији

 

Борко Илић (1948) –средњо пољопривредна школа,

 

Мирослав Младеновић (1948)-средњо пољопривредна школа, Виша педагошка школа(математика) и апсолвирао на природно математичком факултету(математика); новинар дописник свих дневних новина у бишој Југославији, иноватор у настави, објавио научно стручно педфагошке радове у часописима  и учествовао на преко 40 конгреса математичара, педагога, учитеља, писац(у рукопису) збирке и методике у настави математике, локални етнолог и историчар и писац песама(објавио три збирке песама на дијалекту:Планинска ората, Абер са планине и Печаловина) и прича на дијалекту југа Србије-у припреми су још око 20 рукописа написаних књига из свих наведених области стваралаштва.

 

Криста Петровић (1949.г)-учитељ.

 

Занимљиво да су после ових ученика још у другој генерацији после свакодневног пешачења у завршетко осмољетке у село Свође- завршили овајве школе:

 

Драги Младеновић(1950):-грађевинска,

Душан Петровић-металостругар,

Љубинко(Љубомир) Младеновић  (1952.)-средњо грађевинска,

Тихомир-Дика Илић,  грађевинска,

Смиља Станчић, текстилна,

Лепка Ђорђевић 1957.)-текстилна школа)……………….

Бојана Ђорђевић, текстилна

Милица Петровић, средња школа

 

Ова  прва генерација ће запамтити своје прве учитеље у село Горњи Дејан и село Златићево. Највише је остао са радом партизански учитељ Витомир Младеновић(родом из с.Јаковљево-порекло из Дејана) са шестомесечним курском за учитеља и школовани брачни пар: Ненад и Наталија Лазаревић.

Потом учитељице:Цана Спасић и Снежана Крстић.

 

* * *

„РАБУШ“-ПРЕТЕЧА ПИСМА (Споразумевање помоћу симбола)

 

У току турског доба није било писмених људи, па се споразумевање  људи у међусобном трговању-служило разним симболима.

После под турском окупацојом, а и касније-трговци , бојаџије, воденичари, ваљачи и други-најчешћи симбол за споразумевање (као претеча писма) био је-„Рабуш“.

 

Човечанство се увек трудило да тековине своје културе сачува  од заборава.

У тим настојањима писмо је, у свим својим облицима, имало најважнију функцију.. у почетку-почетници комуницирања и визуелним звучним и визуелним сигналима, су били знаци претече писма.

 

Код нас у нашим крајевима у брдско-планинском подручју су то комуницирање-јаким гласом, „викање“ и саопчтавање од једно до друго место („викање“-то су радили  такозвани „ бирови“)-па и данас као остатак таквог „комуницирања“ помочу „бирова“(људи са јаким гласом-викали су од једног брда  да се на друго брдо чује саопштење тадашње власти-турске, преносећи поруке сеоског кмета или среског начелника).

 

Тако једна фамилија у Горњем Дејану чак и по тим „бировима“ носи назив Бировци.

 

Свако село је имало по једног „бирова“ у планини, а довикивање од брда-преко планинских увала и долина-често се вршило комуницирање-гласним довикивањем планинских косача, чобана, жеталаца, дрвосеча, момака и девојака-што је све то оставило трага све нас планинске горштаке-па и сада „гласно“ говоримо-што некада често смета када комуницирамо у граду и бавимо се послом где се треба „тихо“ говорити-где није баж препоручљиво бити „гласовит“.

 

Често то комуницирање „гласовитим“ довикивањем може имати значаја охрабрења за извржење неког тежачког посла у планини:“Иде ли бре најсторе, колко покоси, само напред, ожеште ли бре, обрасте ли рукољке, збрасте ли сено, зденусте ли стог, покосисте ли бре, окопасте ли бре, поорасте ли бре,…“.

 

Тежило се да се подигне морал у извршавању тежачких послова у планини-тако тешких, п се у друштву често лакше подели и течина, туга и бол и радост у завршетку посла.

 

Споменимо закон из турских времена, којим је било и у нашем крају-са којих би се путници, ударањем у тупан(бубањ), упозоравали о присуству хајдука-као вид комуницирања. тако према записима солунаца ратника-учесника балканских  ратова.

 

Забележио сам да је таква једна дрвена кула била у село била у село Борин Дол-Тупански дел, где је водио турски пут преко Свођа yа цариград. тако су се турци у караванима, који су били тада у пролазу у Свођу тупаном опомињали-yвуком, да ли постоји или непостоји опасност од хајдука на датом путу за

 

Цариград, па је то место-махала и добила назив Тупански Дел.

Постојали су и други видови комуникације нашега народа у том времену под турцима, помоћу многих симбола и средствима –например слање јабуке, абера(порука), накита,, цвећа-исказивање знака пажње, љубави и пријатељства-затим побадање „потке“(дрвени прутић са лишћем, који означава забрану испаше   на ливади од туђе стоке –да би се касније косила „отава“.

 

Због „потки“ често је и долазило до сукоба овчара.

Симболика је била обележена и у обележавању друштвеног статуса-тако је овчар(пастир) носио тојагу(тољагу)-груби штап, којим је терао стоку на испашу, бранио се од yмија отровница, туђих овчарских паса- а момци и деца су често знала да „ишарају“ штапове од лесковине-скидањем „криволиниски“ кору и „бојењем“ штапова шумским јагода.

 

Мало имућнији су имали и  правене дрвене  и гвоздене штапове-а постоје и записи о штаповима-друштвени  стаус на :чобанске, беговске и монашке.

Међу инемотехничким средствима, која су се користила до седамдесаетих година 20. века у власотиначком крају-проучаqвју се као претеча писма-најзначајнији су „Рабуши“.

 

Познато је да су словени пре примања хришћанства били без писма. „Рабуш“ се састоји од два комада дрвета, од којих се један назива „квочка“ или „матица“ и други „пиле“ или „ципак“.

 

У њих се једновремено урезују зарези приликом чињења услуга и обављања пазара „на кредит“ (код воденичара, ваљача, пекара, бојаџије, крчмара…). то је често одговарало сиромачнем слоју људи да пазаре  „на рабуш“. Пазарило се тако у воденицама, ваљавицама и код бојаџија у Власотинцу.

 

Тако је и у прошлом веку-19- веку деда Ђока-село Златићево-Рабуџински, све пазарио и рачунао на „рабуш“, па је и његова фамилија добила назив Рабуџинци у село Златићево.

 

Воденичарске и ваљачке рабуше су правили воденичари до седамдесетих година у село преданча, а било је и код борондолаца-бојаџије у Власотинцу.

 

На рабушу се некада  рацунао новац у напалионима(један напалион је вредео 10 динара), дукатима (један дукат је вредео 12 динара-према речима старог ваљача и воденичара деда Владимира Илића(рођеног 1881.године у Преданчу).

————————————-                                          ————————————————————————–

Оваква три „нареза“ на дрво чине:

Напалион на „рабушу“

 

 

 

————————————

———————————-

 

 

Један „коси нарез“ чинио је динар на „рабушу

 

Запис 1976. године  планински засеок  Преданча село Горњи Дејан, општина Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар

 

                       * * *

 

 

 

OБИЧАЈИ:

Навике које постоје у начину живота и међусобном опхођењу међу члановима једне етничке заједнице или једног народа, а које им служе као правило-како ће поступати у појединим приликама било у односима између себе било у односима с другим народима-називају се ОБИЧАЈИ.

 

Код заосталих народа обичаји се поштују као писани закони а код цивилизованих народа-обичаји се држе извесних обичаја у опхођењу међу собом и с другима, иако нигде нису предвиђени(гстопримство, побратимство, кумство, поштовање старијих).

 

Постоје и верски обичаји, остаци примитивних схватања и у вези са извесним религиским обредима, свечаностима или празницима(Бадњак, ускршња јаја,  и друго).

 

У неким верским обичајима у свом планинском засеоку-махали Преданча, села Горњи Дејан-власотиначко црнотравскога краја, као дете сам учествовао  шездесетих година 20.века у  извођењу обредних ритуала-везаних за верске празнике:Божић(Бадње вече), Велигден(Ускрс),

 

Ђурђевдан-а често и у неким свадбеним ритуалима.

На основу казивања(а и учешћа) као просветни радник, негде 70.-их година 20. века-све сам то почео да бележим, чак негде и на папиру неког хартијеног џака сеоске продавнице, како бих оставио некин траг поколењу о народним обичајима из овога краја.

 

Наравно да су времена била тешка по питању очувања традиције, али моја љубав према традицији и обичајима је била  велика-задојена у самој средини у планинском делу на обронцима Чемерника-Букове Главе и Крушевице, која траје до данашњега дана уласка у 21. веку..

 

Многи обичаји су са временом нестали, а многи се изводе у неком другом облику, а неки и на старински начин. Моја бележења су остала и она су део мога и  живота генерација испред нас и остаће и иза нас.

 

Запис 1970-2008.године  село Крушевица-Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог

                            

*

 

Ђурђевдан( Премлаз и Сеоска слава):- Ишле су девојке да беру цвеће, певале песме и после тога се одлазило у долину,  да плету венце.

Док су правиле венце певале су  ђурђевданске песме и  село је организовало „ђурђевдански“ ручак.  Ђурђевдан се славио 6. маја.

 

Док су девојке брале ђурђево цвеће по расцветалим ливадама, певале су се песме:
“Здравче момче, беру ли те моме,

Беру, беру младе  лепе девојке,

Ђурђево цвеће, јој обава мала момо.

…………………………………………………………..

…………………………………………………………….“.

 

 

Свако домаћинство је доносило у бечелак све што је могло да спреми у храни, а и доносила се ракија и вино.

 

Обред се изводио код „дрвеног крста“ који је био запис на храсту-пута према махали Ивје.

 

Тај запис је  „пренесен“ у виду „Крста“ на потес Дел, где је код њега на  Сеоској слави-Литијама 8. маја слављен Марков Дан.

Ту се прво одлазило са свешетеником у поље са одређеним ритуалом, да би се после тога одржавао сабор и весеље.

 

После 19 дана после Ђурђевдана на исто место славио се и овчарски празник Премлаз (25. маја)-на бачевини; где су се одлучивала јагањци и почињала мужа оваца, од чије млеко с еу бучкама бучкао масло(маслац).

 

Тог дана се оивце пуштале да пасу по жита, ливаде и онда један дан пре Премлаза се помузу и од тог млека се заједнички у котао правио Б е л м у ж.

 

Прво се подсирило млеко, па онда правио неслани сир. Некада се од тог млека бучкало масло(маслац)-од чега се такође правио Б е л м у ж.

 

Тај посебан овчарски специјалитет Б е л м у ж се правио тако што се у котал на ватри прво  кувао неслан сир, потом када се мешањем варјачом та смеса добро скувала (одвајала се од дна котла) онда се додавалао брашно од белу или жуту кукуруз , самлето у воденици поточари.

 

У току је  та маса сољена и тако када се скува Б е л м у ж, онда се на ливади простру черге и у паницама (посудама) организовао заједнички ручак са Б е л м у ж ом.

 

Занимљиво је да су некада правили Б е л м у ж од масла(избучканог у бучке) .

Када су се овце заједнички музле, стављао се „прстен“ преко кога се промузла прва овца, а има и других обреда који су с еизводсили да овце дају боље млеко и да се множи број оваца у току године.

 

Овца која се прва ојагњила обавезно на Ђурђевдан (а некада и на Премлаз) се „китила“ венцем од набраног цвећа по ливадама.

 

О овим  и другим  народним обичајима који су били део живота у планински засеок Преданча и друга околна  села власотиначко-власинско-црнотравскога краја  биће   посебан запис  од овог аутора.

 

Свадбaрски обичај:- У стара времена се женило и удавалао према „уговарању“-навидаџије, тајо да се момак и девојка нису често ни познавали па се видели по први пут на дан свадбе. На свадбама се у стара времена свирало и певало уз музику, коју су користили различито богати и сиромаси.

Сиромаси су по девојку ишли са коњима са сватовима  и уз „дудак“(фрула-свирајка) а богати са музикантима „зурлашима“(зурле) и тупаном.

Тако се правиле свадбе у 18 и 19. веку, где су се сватови дочекивали са кумом и старојком (побратимом) уз „свадбардки купус“ у котао на огњиште.

Свадбе су трајале три дана, гађала се јабука из пушке и носио свадбарски барјак.

У 20 веку су  постојали слични свадбени обичаји, спремао се мираз за  девојку. Ткале се черге, ткало, плело. Даровао:кум, старојко, девер, свекар, свекрва и ужа родбина.

Везло се  и куповао „намештај“ или се правио „ковчег“ за дар код мајстора дрводељу-столара.  Чак се ишло у пењчалбу да би се зарадило и направи свадба,а наравнои годинама се сакупљала ракија и чувало вино, уз кисели купус и паприку из каца и сирева из каца и ђуђума (праве се од глине).

Половином 20 века уместо гајдаша почлеи су да свирају свирачи-трубачи, потом хармоникаши, а онда на почетку 21. веку поново трубачи на свадбама у овом крају.

Нажалост од  старих обичаја мало је остало. Свадбе се праве по један дан. Прво је било 70.година у баракама, потом по хотелима.

Деда Владимир Илић(1881) ваљач из Преданчу ми је 1975.године  испричао старинску свадбу мога претка Милије Младеновића, који је живео у Г.Дејан.

– Кад се женио Милија Младеновић (око 1793.године -Гаврилов отац) са Станијом из Попазикинци(Јаковљево), онда се на свадби свирало само у дудук-свирајку-а ишло се у сватовима са коњима и са барјаком- Завршио је своју причу  о свадбеном обичају 18. века деда Владимир.

 

Свадбе су трајале 2-3 дана, музика:-гајде од јарећу кожу и гусле, а зурле су ишле са тупаном (бубњем) и свирајком-дудуком у оро са девојкама.

 

Деда Владимиров Илић(1881) чукун “кара” Младен свирао у гусле, а његове гусле су чуване све до 1902 године.

*

 

Легенда о барјаку:

Ишао турски порезник да сакупља порез по селима и тражио је порез од једне сиромашне жене у село јаковљево речима:“ Стани ми на постељу“-а жена му одговрила:“ ниси плаћен да ти  жене стану на постељу- но да  наплаћујеш вергију( турски порез) и да си идеш кући“.

 

Онда је турчин опсовао, а све је то брат слушао на врата. Брат је казао Бегу и он га најурио.

У Другом селу хтели на силу да одведу младу невесту-српскињу, па онда Срби направе барјак и закуну се под њим да недаду девојку турчину и побију све турке и турци кад виде барјак се плаше и несмеју да иду за српску девојку и зато се носи барјак у сватовима међу србима на свадбеним весељима.

 

Запис: 1975.г. планински засеок Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце

 

Казивач: Владимир Илић, ваљач, 89. год. рођен 1881.г,  планински засеок  Преданча село Горњи Дејан

Забележио: Мирослав  Мирослав локални етнолог и историчар

 

 

 

 

                       * * *

 

Лазаричке песме и игре-Преданча                      

 

Овај обред се изводио на верски празник Лазареву суботу-у очи Велигдена (Ускрса) .

 

У лазарице се певало: на овце, на људи, на говеда, на момчетија, на кућу, на девојке, на младожењу, на војника.

 

Ношња:-Носиле се вутаре-вунене и од памук, комбинизон бели од платно.

Вутарке су биле у црно бело, а преко се носила рекла (у виду кошуљице-данашња блуза) а преко костим(џемпер) пртен или од вуне.

 

Кошуље су нам биле дугачке све до колена, чарапе вунене, опанци свињски-а касније пиротски.

 У лазарице смо ишле  6 девојке, са „вођом“ 

Mарица(девојачко Стојановић-Преданча, рођена 1925.године) Младеновић, је између два светска рата била у лазарицама и у времену под окупацијом у другом светском рату.

Биле су шест девојке из села:-Марица Љубина, Рада Пејкина(удата у Преданчу), Николка(у Г.Дејан), Миланова, Перка(Јаворје) Милорадова и још две повремене из суседних села.

Само из Преданчу певале у Лазарице:- Милунка Станчић(Ивје), Перка Младеновић(Багровит), Марица Стојановић(Пи), Рада  Ђорђевић(била усвојена од Тозе и Пејке Стојановић-ПИ, Преданча) , Јосимка Станчић (Ивје) и Рада Станковић- Жике из Зимовиште(усвојена код Добросава-Ивје) ишле 19371940.године у лазарице, а водио их Милорад Ђорђевић(Рамниште)-сви из Преданчу.

 „Вођа“ им је био Милорад Ђорђевић из села Преданча.

Као лазарице су махом певале по селима црнотравскога краја: Бистрицу, Козило, Добо Поље, Рупље, Млачиште, Бaинце.

Марица каже да  су Милораду као вођи морале да окопаваку лети кромпир, што их је водио у лазарице.

У лазарицама за отпеване песме су им давали: јаја, новац и многе ствари, а носио је све то вођа у крошњу.

После тога када се завршило певање и игре у лазарицама, све са вођом су добијене дарове поделиле подједнако свим члановима групе која је сачињавала лазарице.

Такође и  Зорица Ђорђевић(девојачко Стојановић)  сестра  Марице (Стојановић) Младеновић-удата у фалији Ђорђевић у Преданчу, рођена 1934.године је била у лазарицама од 1945.године до 1951.године у групи од шест девојака из Преданче:Зорица, две Смиље(Стојанова и Кристина), две ћерке Милорадове(који је био вођа) и шеста из Ивје или Трајкова ћерка. Певале су околна села.

                       *

Лазаричке песме:

 

ДВА СЕ МЛАЂИ ОГЛЕЂУЈУ

Ој убаво мало  мамо,

Два се млађи оглеђују

У шарено огледало,

Чије лице поубаво.

Невестица се расрдила

А он њојзи одговара:

„Ћути, ћути невестице,

Ћу да идем у Совију,

Даљ ти купим бембелију,

Да избелиш лице твоје,

Па да буде као моје.

Ој убаво мало моме!

 

*

 

ОРАЧ ОРЕ РАВНО ПОЉЕ

Орач оре равно поље.

Волови му два јелена,

два јергена.

Рало му је чудно дрво,

довиново,

а прут му је струк босиљак.

Брана му је ситно мреже,

да замрежи равно поље.

Па се жито преродило,

амбари је прељиљало

да је газди домилело.

 

Запис: 1975.године планински засеок Преданча, село Горњи Дејан

 

Казивачи: Зорка(Зорица) Ђорђевић, рођена Стојановић(рођена 1933.г), Марица Младеновић, рођена Стојановић(1925.г) и њихова мајка Љуба Стојановић, девојачко Јовановић , планински засеок Преданча, село Горњи Дејан

 

Забележио: Мирослав Младеновић(син Марице Стојановић-Младеновић) локални етнолог(сестрић Зорице (Стојановић) Ђорђевић 1975.године село Преданча општина Власоти

 

(Из РУКОПИСА:Лазаричке и краљичке песме из власотиначкога краја“, 2009.године, АУТОР:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце)

 

 

 

 

    

 

                                            * * *

 

 

 

 

 

 

СТАРА СРПСКА НОШЊА:

Изгледала је  овако:-момак је носио чакшире-као мађарске, гајтан црни од вуне, коло испред џепа од гајтан увије, гајтан низ руб.

Кицоши су носили гајтан низ руб чакшире све до глеждена.

Гајтан је правила мунџиска фабрика  у Лесковцу.

Чисто бело је турска ношња.

 

Као чизме од клашње-дизлуци, носили су момци, затим кошуљу преко гаћа-која се звала Тоска, набрана кошуља, правени шумадински опанци и на врху китка, са шајкачом на глави.

 

Пре шајкаче ношени су весови-капице, мушки и женски весови-која девојка хоће да буде кицошка, носила је мушки вес.

 

Господа је носила папуче од коже са ђоном.

 

Према запамћеним причама деда Стојана-крпуза-деда Владимира Илића (1881), ова ношња је ношена у овим крајевима  од 15 до 19 века, а ношена је по речима деда Владимира и у почетку 20 веку.

 

Деда Владимиров Илић(1881) чукун деда “кара” (на турски “црномањест”) Младен је живео 116 година- носио чакшире, јапунџу  (од клашње) на  грбини (леђима), велику капу, чакширу просту, без веса на глави, просте чарапе, свињски опанци, црне врце (канап) од козе.

 

Гајтан за деда Младеново време се носио.

 Говор био  исти.

 Жене су носиле: шамије(мараме) на глави, елеци, а неке и капе на глави, бојелек, ткане вутаре, терзије-просте рађене на руке (кројене на руке).

 

У погледу ношње момака, посебно место су заузимали дизлуци, посебно код кицоша момака-а то су биле као чарапе без стопала, потколенице са гајтаном, на крилима од гајтана-као птица кад рашири крила.

 

Сиромашнији слој момака, испод чарапа је носио свињске опанке, кошуља пртена-од конопља, са огрљаком-оковратник, закачен на два конца.

 

Касније су ношене везане чарапе на рубови, на један конац платене.

Преко кошуље се носило даламче-елече од клашње-данашњи прслук.

 

Неки момци су носили црно даламче, па преко њега бело даламче-без рукав, широко, дугачко до земљу као шињел војнички-а отворено напред.

Ову ношњу су носили и ожењени људи, а и мушкарци у годинама.

 

Богаташи су носили големе-велике чакшире, од девет аршина, седло дохвата до испод колена.

Богаташи су носили весове, шешире, јелеке.

 

Кад су Срби ударили на Алексинац у времену почетка 20 века-од јагњећу кожу су биле капе.

 

 Далама је била најпростија- па онда гуњче без гајтана, са врчицом-канапом, сваки руб с врцу- сканапом.

 

У Преданчу прво гуњче с гајтаном направио је и носио Златан а у Златићево Миладин Величковић је носио дизлуци.

Спаса Рабуџински је био кицош-носио је тоску.

Највећи кицош био је Петроније из Дејана.

 

У село Јаворје ношња је изгледала овако:

-беле панталоне, беле чарапе, беле потколенице, капе од овчје  коже-шубаре.

 

Жене су носиле бојелек-за младе невесте и елек до земљу, без рукава.

Носило се даламче до земљу уместо капута, а даламче кратко-као прслук.

 

 У село  Јаворје су носили беле хаљине од беле клашње-вунено и ваљано у ваљавицу вунено сукно и  даламче пртено-као елек.

Бело даламче се звало Бело Џубе.

 

Запис 1975.г. планиски засеок Преданча село Горњи Дејан

 

Казивач: Владимира Илића, ваљача-воденичара, рођеног 1882 године из махале Преданча-Горњи Дејан,

 

Забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар, 1975 године

* * *

Музиканти:

–    Младен(КРПУЗОВЦИ):-гусле

–          Миливоје Младеновић-гусле,

–          Стојан Стојановић-гусле

–          Трајко Андрејевић-гајде,

–          Владимир Андрејевић-кларинет,свирао у “плех оркестар” са лопушњанима,

–          Милутин Андрејевић-кларинет, саксафон, хармоника, гајде, фрула,

–          Милорад Ђорђевић-окарина(алавутка),

–          Јосиф Ђорђевић-окарина (алавутка), фрула,

–          Властимир Младеновић-хармоникиа,

–          Зоран Младеновић-хармоника,

–          Горан Младеновић-хармоника,

–          Новица Младеновић-бубањ,

–          Станиша Младеновић-бубањ-

–          Драган Андрејевић-бубањ,

–          Драгиша Станковић-хармоника.

 

 

 

 

* * *

Дуговечност живота:

 

Истраживања вршена у овом крају, планинског дела Повласиња, у погледу дуговечности је посебна тема за проучавање.

 

Због здравог планинског ваздуха, здраве хране, овчарско-номадског живота у природи, исхраном млечних производа, као и жиатарицама које су се млеле у воденицама поточарама, као и и хармонију живота у патријахалној заједници-су били неки од главних фактора дуговечносту људи у планини овога краја.

 

Бележећи порекло становништва по родовима одређених насеља, бележио сам и године живота поједиаца у сваком село по дуговечности, па и своје родно место планиски засеок преданча, село Горњи Дејан, у општини Власотинце, јабланичког округа, југа Србије.

 

Крајем 18, онда 19 и до краја 20 века било је доста људи којису живели и преко 100. година или доживевши и преко деведесет и осамдесет година живота.

Овде ће бити наведена нека истраживања за засеок Преданча.

 

Зивот је у том времену био дуговечан.

Тако је махом било доста велики број људи који су живели преко 100 година.

 

Деда Владимиров Илић(1881) чукун деда “кара” (на турски “црномањест”) Младен је живео 116 година- носио чакшире, јапунџу  (од клашње) на  грбини (леђима), велику капу, чакширу просту, без веса на глави, просте чарапе, свињски опанци, црне врце (канап) од козе.

 

Живео је јдноставно и просто, без секирација, а хранио се овчим производима, уз чист планински ваздух,  једноставан живот-формула дуговецности.

 

У Јаворју је један баба из Куртинци живела 130 година-према причању Наталије Станцић(запис 1975.г-подвукао М.М), а Кита у Златићеву родом из Гаврилове фамилије-сестра) живела је 103. година.

 

Крајем 18, онда 19 и до краја 20 века било је доста људи којису живели и преко 100. година или доживевши и преко деведесет и осамдесет година живота.

 

Овде ће бити наведена нека истраживања за засеок Преданча:

 

  

      –  Бранко Илић 112.година,

–          Кита Младеновић – живео 103.гтодина,

–          “Кара” Младен (КРПУЗОВЦИ)-  живео 100.година,

–          Спасоја-живео 110. година, 

–          Станка 103-живела 103.година,

–          Марјан Ђорђевић-живео  95.година.            

 

 

 

* * *

 

 

 

 

 

 

 

 

 

   

Приче (песме), народне изреке, предања, клетве, здравице:

 

 

 

16.

ЦРНА И БЕЛА ВУНА

Пратила маћија-маћеха  пасторку девојку у ваљавицу-воденицу   да од црну направи белу вуну. Она отидне у воденицу-ваљавицу и тамо је плакала. Ел никако не могла да од црну напрај белу вуну.

 

Дојде деда при туј девојку и пита гу што плаче.

-Ма пратила ме маћија-маћеха да од црну напраим белу вуну.

-Ма остај тој дете, но јела ме поискај и потуцај в’шке по белу главу.Деда гу питал:“кво искаш и  туцаш дете“?

 

Она му овакој одговорила:“ дедо искам и туцам злато и сребро“.

На тој ће деда:“ ако дете, ако, нека  такој по тебе све иде злато и сребро“. Отидне пасторка девојка дома сас злато и и сребро и исприча причу маћији-маћехи.

 

Ондак маћија-маћеха одма испрати своју ћерку у воденицу-ваљавицу да од црну вуну  напраи белу вуну. Све се исто догоди. К’д деда пита маћијину-маћехину ћерку:“кво искаш и туцаш дете“?

 

Она му овакој рекне:“дедо искам и  туцам, гњиде и в’шке“-а он јој одговори:“ако дете, ако, нека све такој гњиде и в’шке иду по тебе“.

Такој и беше. Код маћију-маћеху се дома врну њена  ћерка пуна сас гњиде и в’шке.

 

(Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

                              * * *

 

 

 

 

 

   67.

    ЈАЈЦА И СОЛ 

У рано пролеће печалбари крећу у печалбу.  Жене их испраћају у печалбу. Носе им торбе и цигларски, пинтерски зидарски алат.

 

Пије се ракија, успут се довикује са планинских висова, да се крене заједно, како би било све весело приликом поласка у печалбу.

 

Ту се збијају и разне пошалице. Међу шаљџивчијама се истицао  мајстор Јордан из планинског села Преданча.

 

Тако његова жена Стевка га испраћа сваку пролет у печалбу до првих планинских ровина са буковом шумом, док се не прође први планински поток.

 

Наравно  једино у оскудици печалбарима су спремана кувана јаја и месена баница гужвара под  вршњиком. Наравно да се све то уврзавало у крпама од тканина, које су касније разврзаване у

 

Возовима када се путовало ноћу за Хрватску у печалбу.

Пут је био далек, па се време у возовима скраћивало пошалицама и доскочицама печалбара.

 

Уз шалу и смех се из крпа вадило сирење, јајца и баница и пила ракија шљивовица из чутурица или из пљоснатих флаша.

 

Када су се све жене из планинског села враћале после испраћаја печалбара до места Паташевица, према бистричкој реци-Стевка жена мајстор Јордана зидара се сетила да је свом мужу у торбу поред куваних јајца није ставила сол.

 

Потрчала је низ букову шуму и почела да виче: „Јордане, Јордане чекај врни се наз’д, забраила сам да ти вежем сол за јајца“.

 

Наравно уз шаљив коментар, међу печалбарима свака реч има и „реп“, па су тако печалбари уз шалу окренули на другу страну и дуго времена га задиркивали:“затој се ти слабо пентраш, ‘ел ти Стевка врзала сол за јајаца“.

 

(Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

                                   * * *

 

 

66.

МУШКЕ И ЖЕНСКЕ  КАРТЕ

Два печалбара решила да се врате својим кућама. Стигли су возом до Лесковца, а одатле крену пешице за Власотинце.

 

У старо време печалбари су, на путу за своја планинска села, када од Лесковца пешице стигли до села Бољаре, ту и одспавали.

 

Наравно, спавало се на дрвеним подовима, у одређеним кафанама.

За аутобус се није ни знало.

 

Када су се појавили први аутобуси у овом крају,  један је превозио путнике за Црну траву и један за Пирот.

 

Многи од сиротиње се нису ни возили аутобусом.

Пошто нису знали како се ваде карте, отреситији од  два  печалбара пошаље оног другог да  извади карте, а он наводно ето мора у нужник да оде.

 

Када је ова мало припрост печалбар мало се гурајући некако снашао да узме две карте за њега и свога другара у аутобусу према Црној Трави.

 

На билетарници је купио две карте, једна је била црвене а друга плаве боје.

Онај отреситији печалбар шаљивџија, онако снебивајући постави му питање:“А бре брацо, па ти си извадио једну мушку и једну женску карту.

 

Видиш да ти је једна цревена а друга плава. Трчи одма на билетарницу и узни обе мушке карте, док нам аутобус још не побегне“.

 

Овај други припрости печалбар потрча према шалтеру, али када се шаљивџија, његов другар печалбар поче јако да смеје на сав глас, онда онај други печалбар схвати превару.

 

Уз заједнички смех оба печалбара су се попели у аутобус и весело путовали аутобусом до места, одакле су касније пешице више часова стигли својим кућама у своје планинско село Преданча.

 

Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

                                  

                          * * *                                           

 

    

 

 

 

 

 

  136.

    ЛЕГЕНДА О КОСОВСКОМ БАРЈАКУ

У потесу Кошаре   махале Чука села Златићево,  према реци Бистрица -између махале Преданча и села Јаворје постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

 

Зато и кружи легенда у овом крају да је Бошко Југовић после боја на Косову, на коњу стигао рањен са барјаком у лукама села Дејан поред реке Власине.

 

Ту су га овчари неговали, а барјак је предат тада цркви планинског села Добро Поље.

 

По њему постоје махале Бошковци у Доњем Дејану и Златићеву, као и многа места попут Бошковог камена у реци Бистрици у овом крају- која носе његов назив.

 

У овом планинском крају је било доста хајдука. Међу њима је био познат хајдук Стојан Масенга,  Стреља,  Неша,  Јанко, Стојан Чавдар, Станко, Станоје  и други.

Чак је јатаковао и хајдук Вељко Петровић из Неготинске крајине.

 

Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

 

 

                                            * * *

 164.

ПРЕДАЊА О  “ПРЕДАЈИ“-ПРЕДАНЧА

Планински засеок Преданча, села Горњи Дејан је по првом предању добија име по „предаји“ српске војске у борби са Турцима на Беговој ливади код села Бољаре.

Јер на турском „Преданџа“ значи предаја.

 

По казивањима Владимира Илића и Стојана Стојановића, рођених 1881.године-учесника балкаснких ратова, друга легенда говори да је Преданча добила  назив по предаји римљана у време најезде срба као племена из Русије.

 

Борбе су биле у Римском граду(оближњем локалном византиском утвђењу  VI-VII  века).

 

По причи деда Владимира ваљача Илића из махале Преданча-српска племена су дошла из правца Грделице са ниским коњима.

 

Мушкаррци(римљани) су убијени, док су жене ту остале. Због тога се жене Чукинке зову још и Латинке(римљанке). А исто то кажу и за жене јакољевке.

 

На падинама  махале Чука, села Златићево, било је тридесет до четрдесет кућа римаљана(латина), док је римско(латинско) гробље било на коси Чуке са селом Златићево, са десне стране реке Бистрице.

 

Тако су 50.година у оближњем делу гробља, приликом орања њива налажени разни глинени ћупови, новац, па и женске огрлице-па чак и бисерну огрлицу су нашле тада као девојчице Зорица и Најда Златковић из махале Чука

 

Данас при крају 20. века све је уништено и преорано,  урасло у коров; као  да нема знака и обележја да је ту некада  постојало римско гробље.

 

По већ  исакнутом предању се казује да је Преданча добила назив по „предаји“ турске војске у битци код села Бољара.

 

У село Бољаре је живео турски бег, па и данас постоји назив места Бегова ливада, на којој је према историском запису вођена тешка борба између турске и српске војске приликом устанка Скобаљића, па је према причама се  војска предала на данашње место Преданча, што на турском значи „Преданџа“-предаја.

 

Та легенда о „предаји“ војске има основе, јер између махале-села Преданча и села Јаворје, поред реке Бистрице-постоји несипитано српско гробље, од обичних камена без икаквих ознака.

 

Можда је и могућа историска чињеница да је тада мир са турцима склопљен у Трну-који данас припада Бугарској- а некада је чак припадао и власотиначком срезу.

 

Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

                                               * * *

 

НАРОДНЕ ИЗРЕКЕ

 

 183.

Села : Преданча(Дејан), Крушевица, Рамни Дел, Гуњетина (делимично), Комарица, Црна Бара:

 

 

Ама беше што беше.:- Нека непромишљеност у животу  од које се добија нека штета.

А бре брате, докле се може.:- Утеха у немоћи рада у старости.

“Ако од гомно буде дирек, та и од тебе да буде човек“.:- Порука нерадницима и лажовима.

– Ако коза лаже, рог не лаже.:- Лаж се не може сакрити.

– Ако читаш туђа писма, ће те бије малер.:- Туђа Писма се не читају.

Куде појде гламњу да си понесе-да си запали кућу.:- Лош човек.

– Ако, ако само немој јако.:- Не треба претеривати .

– Ако је млада, само нек је убава.:- Пошалица печалбара у доколици времена.

– ‘Ајд, ‘ајд’ нешто те напело.:- Предсказивање неке несреће.

Аламани обраше ми краставице .:-   Мангупска  крађа  „забрањеног“ у пубертету.

– Абна крв. :- Лоша крв

–  Ако те право гледа очи, тој ти је пријатељ.:- Добар човек.

Бабина воћка.:- Ништа од посла.

Баба ће му омеси кравајче што се упало за језик.:- Бабина враџбина да умири дете да не плаче.

Бајем си на главицу.:- веровање да бајањем може да прође бо9л у глави.

Баксуз у коске:- себични људи

– Боље пијан, него болан.:-  печалбарска пошалица, пијан се трезни а болестан се тешко лечи.

Билмезу један.:-нерадниче један.

–  Брат за брата сирење за паре.:- У трговини нема родбинске везе.

Будала памти а паметан записује.:- Боље је записати него се оптерећивати.

Бежанова мајка не плаче.:-  Онај ко бежи остаје жив

Боље  цуни попа у руку, него попадију у дупе.:- Боље лепим речима  нешто се потражи него ли  свађом (ружним речима).

Буди добар да не будеш модар.:- Мирно дете не добија батине од родитеља.

– Боље скрати језик, да ти га други не скрате.:- Боље не причај оно што не треба да не би било последица. Много не причај лоше  о  људима, да не буде белаја.

Брза кучка слепи кучићи коти.:- Ако се на брзину нешто уради лоше се уради. Све што је брзо то је и краткотрајно.

–  Бесно али вредно.:- Млада снајка „љуте“ нарави.

–  Баба давала банку да се увати у коло, а две банке да се пушти из коло.:- Када се ухватите у народно коле несме да се пушта док се не заврши игра.

–  Блаии  ко овца. :- Ништа не разуме, приглуп

Болни болују, а црвени путују.:- Болестан се лечи и дуже живи, а „црвени“ напрасно умире.

–  Бог на небу кум на земљу.:- Поштовање према куму.

– Бог па кум.:- Кум је светац у животу одмах после Бога.

–  Бир, бир па у вир.:- Ако се  бира , увек се  на сеоском путу загази ногом у  рупчагу пуном воде  (вир).

……………………………………………………………………………………………..

………………………………………………………………………………………….

(Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

           

                                          * * *

 

 

 

ЖЕНСКЕ КЛЕТВЕ                                    

 

     191.

     Село Преданча(Дејан):

–  Дабогда у алене черге те однели.

– Дабогда све у замет ноћ’с ти овце се издуле.

– Дабогда те нигде немало.

– Дабогда ногу сломил.

– Дабогда се ник’д дом не врнул.

– Дабогда ти све по кућу помрло.

-Дабогда рода не имал.

– Дабогда се ноћ’с у кревет изврнул.

-Дабогда никог неимал па се по село мајал.

– Дабогда мушку децу не имал.

-Дабогда  те грум ударил .

– Дабогда ти се сем затрло.

– Дабогда ти у њиву ништа не родило.

– Дабогда ти руке отпале.

-Дабогда се по свет мајал.

– Дабогда се избечил.

– Дабогда оћаравел па бело видело ник’д не видел.

– Дабогда ти секира обе ноге отцекла.

–  Дабогда падал из крушку па се ник’д не дигнул.

– Дабогда ник’д ти у кућу не заиграло и не запевало.

– Пијавица гу изела.

– Дабогда се неврнул.

– Дабогда се изврнул.

– Дабогда одма цркнул.

– Тресак те утепал.

-Земља те  црна изела.

– Дабогда те змија ујела па цркла овчице,

– Дабогда се изврнула па дома не отишла,

– Дабогда те курјак појел,

– Дабогда те ванџир уватил и ник’д се у замет неврнула….

– Дабогда си ноге скршлила.

–  Дабогда не пошла.

–  Дабогда се задавил.

– Дабогда му се руке усушиле.

–  Дабогда му кућа опустела.

–  Дабогда ник’д видело не видел.

– Дабогда се разболел.

–  Дабогда ник’д добро не видел.

……………………………………………………………………………………………………………………………,,……………………………………………………………………………………………………………………………….

 

Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

                                          * * *

 

 206.

13. ЗДРАВИЦА(Гостинска):

 

-„Ој  ракијо рако

Ја те волим јако

Ајде рако

Мени у гушу

Ој ракијо рако

Ја ћу тебе у рње

А ти мене у трње.“

Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

   

 

                                       * * *

 

     94.

 ШАТРОВАЧКИМ ЈЕЗИКОМ ВИШЕ НЕМА КО ДА ПРИЧА

Шатровачки језик био је званични језик комуницирања међу овчара, надничара, циглара-црепара, дунђера-зидара, пинтера: по брдско планинском подручју  у власотиначком крају-Горњег Повласиња.

 

Педесетих година прошлога века сам и сам као дете у планини учио да се њиме служим, док сам чувао стоку у село Преданча-да говорим тим језиком.

 

Варијанте су биле различите-неки су изговарали речи тако што прво изговоре другу половину па онда прву половину речи у повезаном смислу изговора.

 

На пример, моје име изговарало се Ко-мир(Мирко) Новић-Млад(Младеновић).

Слично се изговарало овим језиком и у Западној македонији(село Црешњево, Македонски Брод-Поречје)-јер је и моја супруг.

 

Као македонка из тог села се служила шатровачким језиком.

 

Овим језиком добро је говрила и моја снајка Зорица (девојачко Златковић-махала Чука село Златићево-Г.Дејан), рођена 1934. године.

 

Добро се сећам да у моје време детињатва све девојчице и девојке овачрице су говориле другачијим шатровачким језиком-од свакодневног говора на нашем дијалекту.

 

Оне су пре сваког слога додавале слог-„ци“. Тако су моје име изговарале овако: „Ци-Ми-цирко(Мирко), Ци-Мла-ци-но-ци-вић(Младеновић).

 

Од мојих ученика шестог разреда школе села Шишава-Ломница, општина Власотинце-сакупио сам збирку шатровачких речи.

 

Интересанттно је да су њихове мајке, које имајо по 35 година, добро се служе шатровачким језиком, као и њихова деца у комуницирању, јер су им родитељи печалбари.

 

Њихов говор, а то је био говор њихових очева, дедова-зидара, циглара, печалбара, овчара; којим су они говорили да би се сигурније спроазумевали у страном свету.

 

Они су разговарали тако што после сваког слога додавали слово „П“ и самогласник којим се завршава предходни слог.

 

На пример моје име и презиме се тим начином изговарало: „Ми-пи-рко-по(Мирко), Мла-па-де-пе-но-по-ви-пић(Младеновић).

 

Ево још неколико речи исказане шатровачким језиком у село Ломница: Ми-пи-ла-пан(Милан), Мипилопош(Милош), Мипиропослапав(Мирослав), Стополипицапа(Столица), Зепемљапа(земља). Непебопо(Небо)…

 

Ипак забележени су остаци два типа  мајсторских тајних језика  зидара из  Горњег Повласиња, које сам чуо од  мајстор Јордана  Стојановића(1926.г)из села Преданча .

Један се заснива на измени облика речи премештањем и уметањем слогова (ујстормање = мајстор, ујмидање = дај ми, ултеркамање = малтерка, итд.), док други припада типу тајних језика који имају посебан лексички фонд (Ласа биња, ете га миџа = Тишина, ето газде).

 

Данас се ових говора ретко ко сећа, а још мање и говор. Овчара и говедара готово да више и нема, а циглари-зидари, печалбари, који су на тај начин комуницирали умеђу себе  у непознатом свету-скривали су своје интимне разговоре или се договарали о послу а да газде то не чују и неразумеју.

 

Данас свега тога и нема-све мање има разлога да се сачувају тајне међу некада говедара, овчара и печалбара у туђини.

 

Остаје да је ово једно неистражено поље које заслужује дубље проучљвање  шатровачког језика у овом крају.

 

Из рукописа: ПЕЧАЛНИК ( Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке –ОТРГУНУТО ОД ЗАБИРАВА, 2012.г. Власотинце, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

 

* * *

ПРЕДАНЧАРСКЕ ЖЕНЕ

Еј, куде си је оној време,

Да се малко подсетимо

Што је све било

Сас преданчарске жене.

У причу су ушле одамна.

Да си појдемо редом-

У малу Пи биле две Маре:

‘Една била мираџика,

А друга мераклика.

Обе малецке и вредне.

Ал’, за мерак створене.

Една, док беше помлада,

Збирала од бубе мед,

А друга га лизала,

По ливаде и падине.

Пуста младиња и убавиња.

Мужевима памет вртеле.

Била Симка, Зора и Цана.

По ливаде и шумарци,

По градине и падине,

Појале и туђо плевиле.

Торбу и дршу пуниле.

Била Најда и весела Синка,

Што уз буре и кондир

Чаше сас ракију празниле.

Биле снајке, стринке и мајке,

Што су летиле  и овце чувале.

Косом ливаде косиле,

Сено збирале, стогове денуле.

У пролет орале и садиле,

Копале, желе и врле,

А зими уз разбој ткале.

Рамниште и Међак посебна прича:

Круна, Олга и лепосја,

Па загорка и Славица,

Мирна Марица и верица.

У Врљак била опака битка,
Крваве главе и отимачине

Око подебелбе Какавца и Водунке.

Морал је да прооради

И пендрек милицајца Недељка,

Да ги малко смири,

Да сае не тепу за међе,

И откјос сена у ливади.

На Преслап рада Партијка

Увек била по састанци,

Сас Јована Комунисту.

Да селсску политику разбистру,

Такој је било лети,

К’д су мужеви у печалбу,

Увек нека свађа и тепање,

Ни Недељково тепање,

Неје помогло,

Да се по село не грми.

Свађало се и у јесен.

Тепало, пило и крало.

Отимали туђи мужеви.

У долину Рада удовица,

И круна, њена другарица.

А туј је и саветка Чадаровка,

Китку неје скидала.

Кад је градину посипувала,

Сас овце била, ил на сабор.

Док је Јована бенгедисала,

И сас жене се због њега тепала.

Све су бирале пилајке,

Па су млоги помлади

Остајали нежење и разведени.

У Ивје све мирне жене биле,

Ал’ кришом по браништа,

У ливаде и  зелена жита,

Лети варале мужеви,

Док су били у печалбу.

Врућо, младо, пуста планина.

Ваздух, вода и убавило.

Биле и постаре жене:

Ружа, пејка, Васка, Љуба,

Шро су приче причале,

Какој су мужеви варале,

По воденице и ваљавице,

По вашари и ливаде,

Сас дукати и огрлице;

Какој су силом мудаване,

Због работу и њиве,

Нек’д због сиротињу,

За младу децу удаване.

Такој је било и у Ивје-

Васку за Драгутина удали.

Од седењку га у скут носила,

Ко дете успавано у кревет.

Сас тупан и гајде

Се играло и проводило.

А имале ги и верне,

Што се чувале

Да буду чедне,

И сас босиљак на уво

Мужа из печалбу,

У заврелој крви

Стално сањале и чекале.

Да си га дочеку,

К’о што се уљудно чека

И дочека домаћин у кућу.

Такој су и младе и старе

Преданчарске жене,

И онакве и овакве,

По необичности живота

Остале у причи и песми.

 

  28.септембар 2006.године

(стр. 84. из Збирке песама на дијалекту: ПЛАНИНСКА ОРАТА, Аутор: Мирослав Младеновић Мирац, Власотинце, 2008.године)

 

                                * * *

 

КАКО САМ САКУПЉО НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ

Још као дете, док сам са дедом из мајкине фамилије, чувао краве  у планини, педесет и неке године 20. века, почео сам да у својој глави уносим  мисли  за велика историска дела многих јунака хајдука, који су се борили за националну слободу у овом крају-од петовековног турскога ропства.

Јуначке песме су биле први мој учитељ да заволим да се интересујем за прошлост мога роднога краја. Тај деда Тоза је био учесник балканског рата противу турака, а и био учесник осталих ратова тога времена, да би потом први светски рат завршио као исрпљени борац српске војске, послат на опоравак у Француској.

Одмах потом као ученик из родног планинсаког засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце , доста научио од свог учитеља у суседно село Златићево-где сам похађао четвороразредну основну школу, удаљену од нашег планинског виса четири до пет километара у једном правцу.

Сви из моје генерације овог дела власотиначкога краја у планинском делу Горњег Повласиња, смо „упијали“ све што је било везано за хајдучки и косовски циклус народних песама.

Знали смо напамет хајдучке песме о Малом Радојици, Старом Вујадину и о косовским јунацима, а и о јунаштву  Краљевића Марка, Црног Ђорђа Петровића у рату противу турака. У том времену смо били  мало задојени и другим јунацима за национално ослобођење.

Касније када смо пошли на даље школовање, почев од осмолетке у село Свође-десет километара пешачења кроз планинско беспуће букових шума у једном правцу, па преко средње пољопривредне школе и студирања-прихватили смо партизанаске јунаке као  идоле соцојалистичке револуције.

После завршетка школовања, седамдесете године двадесетог века, започео сам свој радни век у новоформираној осмогодишњој школи у село Тегошница-где смо у почетку радили под шаторима, у сеоској бојаџиској радњи,а у кафани држали своје дневнике, под најгорим условима живота и рада, без струје и потпуно одсеченог у свему од света. Узео сам учешће  у израдњи нове школе.

Као млад просветни радник-наставник математике, обилазио сам сеоска насеља и водио разговоре са старим солунцима и учесницима других ратова, потом бележио оловком свуда где сам стигао. Почео сам да се интересујем за прошлост свога краја.

Нажалост у том времену нису били повољни услови за истраживање прошлости, морао си бити под „контролом власти“.

Од ученика сам сакупљао стари новац, кога сам касније однео у Бачки Маглић(мали део посеедујем) и поклонио једном земљаку нумизматичару Марковићу, родом из нашега краја. Једино сам сачувао прстење из 16 века кроз који су се на премлаз „промузувале“ овце-у времену ђурђевданских обичаја шестога маја.

После служења војног рока прелазим са радом у осмогодишњој школи у село Крушевица 1973.године и ту настављам са великим интересовањем у читавом крају Горњег Повласиња да сакупљам народне умотворевине, порекло насењавања становништва, историографију и све што је везано за обичаје и живот мога наорда у прошлости.

Сва усмена казивања сам бележио и фотографским апаратом смене осам запсивао као траг времена живота на село.

Бележио сам са својим ученицима све:обреде , све врсте старих обредних и изворних песама, загонетке, нардоне изреке, веровања, приче и легенеде о настанку села и насељавања, казивање свих ратника из свих ратова.

Често сам бележио и на лист џака хартије пред сеоском продавницом и на магнетофонској траци, али пре тога и сам учио да отпевам неке старе песме уз казан печења ракије.

Дешавало се док сам чекао аутобус на аутобуској станици у Власотинцу за планину-наилазио сам на многе људе који су ми причали разне умотворевине, а ја их бележио  и на хартији од  пакле цигарета коју сам наилазио на станици.

Највише су ми помагали у бележењу умотворевина мој син, моји ученици и стари солунци ратници-свога роднога краја, као и моји родитељи у планини.

Добро се сећам давне 1975.године сам морао да однесем цео балон ракије солунцима и ратницима из Другог светскогв рата-деда Владимиру Илићу и Неши Петковићу у моје родном планинаско место Преданча, како би два дана и две ноћи могао да бележим све о  оном што су једино под „гасом“ ракије могли или смели да причају. Та казивања остаће као драгоцен Материјал-етнографско истриографска грађа за будућа поколења.

Наравно да је то био мукотрпан рад. Са многим неугодностима живота, па и прогона због уверења и мојих интересовања за прошлост, платило сам и  велику цену мога и живота моје породице.

Чак су ме и „партиски кажњавали“(а и на послу добио ОПОМЕНУ) што сам пустио сеоског попа да игра фудбал у сеоском клубу села Крушевица. Некако се остало живо.

Своја истраживања после свих доживљених траума и борбе за голи живот-наставио да радим на прикупљању народних умотворевина и забележим део свога дијалекта, обичаја и живота једнога времена на село-које потпуно нестаје  на почетку 21. века.

Моји  најбољи  сарадници  су били и остали моји ученици-све од 1970 године преко осмогодишњих школа у селима:Тегошница, Свође, Крушевица-па све до ове 2008. године у село Шишава-Ломница у власотиначком крају.

Данас ни на почетку 21. века још нема потпуног разумевања за мој истраживачки рад  у етнологији и историографији, али ће зато некада у другом времену да то користе други који неће бити оптерећени никаквим идеологијама живота.

12.фебруар  2008. године Власотинце Мирослав Младеновић локални  етнолог                                                                                                                                       

 

 

 

 

 

* * *

 

      Топоними (Називи места):

Врански рид-ливада, букова шума

Вранска ливада-ливада

Шавар-градина, извор, њива

Лисичак-шума,

Подориште-њива,

Жиро-ливада,

Гарине-шума,

Вучина-ливада,

Шопа-извор, ливада

Белутак– њива, ливада, букова шума,

Крушкар– место дивљих крушака,

Сеноориште-ливада, њива

Пажар-букова шума, градина, извор.

“Река”-место поред реке Бистрице, воденице, ваљавица, куће, њива, букова шума,

Бучје-место са буковом шумом, извор, ливада,

Подвада-ливада, њива,

Паташевица-храстова шума, пашњак,

Кужевачки кладанац-извор

Ајдучка падина-букова шума, пашњак,

Ајдучки кладанац-извор,

Нешћево гумно-место по хајдук Неши, ливада, њива, воћњак, извор

Чукар-пашњак, ливада, њива, извор,

“Лице”-букова шума, трњак, пашњак, купињак,

Петковица-њива, ливада,

Петканин рид-гробље, њива, пашњак,

Петканина њива-њива,

Станина бара-место извора(бара) где је Стана Гаврила “квасила” грснице, букова шума, пашњак, њива,

Бриштова гарина– њива, ливада, букова шума,

Грацка-речица,

Преод-пашњак поред речице грацке(с друге стране)

Ђорчев рид (мали и велики)-пашњак, њива, ливада, шума, воћњак

“Долина”-њива, ливада, воћњак, градина, насеље,

Рудине-њива, паратњак, букова шума, зараван, разорен пашњак,

Маркова бара-извор, пашњак, букова шума,паратњак,

Ђуркин Дол-храстова шумна, пашњак, удолина,

Врљак-стрмина, ливада, њива, букова шума, трњак, воњак,

Грснице-место засађено конопљем(грснице-конопље), ливада,

Гумно-место где се одвијала врша  стрмног жита  кравама и коњима,

Дел-зараван, ливада, њива, воњак,

Падина-ливада, воћњак, њива,

Прелом-пашњак, букова шума,

Малорница-пашњак, ливада, шума, њива,

Црноница-ливада, њива, букова шума, купињак,

Копотина-њива, букова шума, пашњак, папратњак, купињак,

Лом-букова шума, липова шума, габрова шума, ливада, њива, воћњак, купињак, пашњак,

Земничиште-пашњак, паратњак, купињак, трњак, храстова и букова шума, остаци шљаке “топљења руде” гвожђа на  речици  Грацка,

Коколача-крушкар са крушкама, ливада, њива, разнолика шума,

Смрдан-њива, ливада, воћњак, паратњак, трњак, пашњак, паратњак,

Ровине-удолине, остатак рударења-копања руде, јаловина, пашњак, ситна букова шума, пашњак,

Средорид-пашњак, њива,

Милошево-њива, ливада, пашњак, извор, воћњак,

Драгојчевица-букова шума, ливада, њива,

Шљивар-воћњак,

Дувке-њива, градина, шума,

Јастребац-шума,

ДЗукар-њива, ливада,

Подпреод-пашњак, шума

Ж(Џ)аркова чука-трњак, пашњак, њива, шума,

Пландиште (Козилиште)-место испод велике букве поред извора или речице  где овце(козе) у току врућине “пландују”, шума, паратњак, извор,

Ћумуриште-место где је прављен ћумур од буковине,

Штетина-заравн на коме је прављен ћумур од буковог дрвета,

Кућиште-место старе куће,

Лозје-место где је некада биуо стари виноград,

Дл’г’чки рид-букова шума, пашњак,

Тршевина- пашњак, браниште, „отршена“ шума

Голема њива– њива

Трњак-место покривено трњем:шипак, глог, остало шипражје

Међак-место омеђено ливадама и воћњацима и њивама

Преслап-њиве, ливаде, воћњак

Козјелега-пашњак, храстова шума

 

* * *

 

Порекла презимена по родовима махала:

БАГРОВИТ, ИВЈЕ, РАВНИШТЕ(ДОЛИНА), “ПИ”,

МЕЂАК(ПРЕСЛАП):

 

                             * * *

 

 

 

 

ПОРОДИЧНО СТАБЛО МИРОСЛАВА МЛАДЕНОВИЋА:

 

Преданча:-фамилија(родослов) по мајци:

 

Марица девојачко Стојановић се удала за Благоју Младеновић и узела његово презиме Младеновић. Благоја се из мале Рамниште призетио у малу Пи махале Преданча села Горњи Дејан.

 

Рођена је 1925.године од оца Дамњана и Љубе (Јовановић) Стојановић. Њен отац Дамњан је пореклом из села Јаворје,а мајка Љуба из махале Преданча,а обадвојица су рођена 1903.године.

 

Дамњан је погинуо несретним случајем од букве, док су секли букву секиром у место Станина Бара у Преданчу са   Тихомиром Младеновићем-док је померао вола док је буква падала 1940.године.

 

Пошто је Дамњан, његов брат Светозар и сестре Десимирка и Милунка-са мајком Миланом остали без главе домаћинства-њиховог оца Мике, који је погинуо у ратовима противу турака, онда се Светозар призетио код Пејке Арсине ћерке из фамилије Младеновић у махали Пи.

 

Наравно због сиромаштва су живели у колиби у махали Бечиница са леве стране реке Бистице, која је припадала селу Јаворје, али била веома близу до Преданче.

 

Старе зидине колибе-потом и куће дуго су стајале у делу Бечиница (село Јаворје) поред букове шуме планинског пропланка. Баба Милана је родом из села Добро Поље(махала Бобино).

 

Имала је сестре:Стојану удату  у Величковићима у Добро Поље(унук Тома живи у Власотинце и био директор земљорданичке задруге у другој половини 20.века у  социјалистичкој Југославији-живи до игралишта) и Сику    удата у Козило- -син Благоје  -синови:Ђоле(био кланеташ)-живе у Власотинце поред игралишта ФК“Власина“(Росуља) и Момир. Брат Драгутин је живео у Добро Поље.

 

У село Јаворје познат је родослов Стојановић:-браћа Мика и Јован. Јованови синови: Боривоје, Мирко, Божа(одселио се). Боривојини синови:Сава (Власотинце), Мирослав(Велика Плана), три  ћерке: Словка(удата за Светомира у Јаворје), Стана удата у село Јаковљево, а треће се несећам где је удата.Миркови синови:- један живи  у Старо Село код велике Плане, а други у Бачки Маглић- ћерке: десанка(удата за Сретка Петровић-Преданча-живе у Бачки Маглић) ,Милица је била удата у Преданчу у породици Илић-Младеновић(одсељени у Власотинце).

 

Симка-Драгољуб, Русанда-удата у Брезовицу и одсељени били у Банат(вратили се у Власотинце), Милица(удата уа Луку Илића Преданча), Божа-одсељен у Белу Цркву.

 

Светозар и Дамњан Стојановић су тако се населили у малу „Пи у Преданчу да живе, када се Тоза призетио  код Арсе за Пејку-која се предходно удавала у село Црнатово и за Добросава ваљача „крпуза“ у Ивје-реку Бистрицу у Преданчу.

 

Тада се баба Милана преудала за некоког Стаменка у Џакманове-Бориног Дола(син живи у Ћићевац) и одвела са собом ћерку Милунку), док је друга ћерка  Десимирка  остала у Преданчу са браћом Тозом и Дамњаном, да би се потом удала за Радивоју Петровића-Гргинци у Горњи Дејан.

 

Милунка се удала у Џакмонове-Борин Дол-за Теодосију (два сина се одселила у село Бољаре у другој поливини  20.века-а једна ћерка Стојана  се удала у Борин Дол).

 

Синови Десимирке:Лаза и Стојан(хармоникаш) одселили се у Крагујевац, док је Вукадин остао да живи у Горњи Дејан. Стојан има. Сина Зорана и ћерке:Лепку(коју је посинио Вукадин) и Гордану удала се за Ратка  Игњатовића у Совчину-одсељени у Аранђеловац), да би Вукадин (жена Славица из рода Илићи-Кускинци) потом добио сина Ивана(који се презивају Стојановић), који се одселио му Власотинце и постао професор математике.

 

Тоза није имао деце са Пејком па је од њених сестара у  Ђорђине(усвојио Влајка Станковића-син Јован, ћерке Гордана и још једна, које су са мајком  Зорком-која је била од Петровићи из Преданчу,отишле у село Шишава-преудала се њихова мајка, јер је Влајко убијен од стране Бугара прилико интернације у Бугарској у другом свестком рату-негде близу села Боњинце, када су  били интернирани из рудника Мачкатица, а Влајка и још једног су стрељали само што нису хтели да са главе баце српску „шајкачу“ и ставе бугарску капу) и у Манкићево-Рамни Дел из породице Митића-Властимира.

 

Јован се оженио Зорицом из Чуке-Златићева и имају сина Драгишу(живи у Власотинце-оженио Драгицу Стојчић из Г-Дејан-имају синове:Бобана и Владицу). Властимир(1934.г) Митић оженио се  Станом Ђорђевић(из Крпузовци-Марјанова фамилија:ћерка Милутина-браћа Ратко, Тоза и Лука  живе у Бачки Маглић,  а сестра Верица удата у Брезовицу)-имају сина:Славољуба и Слободана Који живе у Власотинце.

 

 

Тоза је био учесник балкаснког(1912.г) рата противу турака , као и првог свестког рата – био је на опоравак у Француској у времену првог свестког рата(1915-1918.г). Дамњан Стојановић, Тозин брат је рођен 1900.године, био је веома добар мајстор-дунђер(зидар), а у то време и писмен човек.

 

Према причању његове ћерке Марице(рођена 1925.г) имао је много књига које је читао, а неке су спалили бугари.

 

 За капу ораха је научио Војислава Илића_Младеновић(рођеног 1912.г)  да пише и чита. Сам је направио кућу чакмару у „Пи“. Са подрумом, „кућом“, собом, племљњом и помоћном зградом са трлом и шталом за стоку.

 

 

 Брат Тоза му је дао један део имовине од „призетоваља“. Оженио се Љубом  Јовановић-ђерке Милана Јовановић-Петровић од Спасинци(Међак) из Преданчу(погинуо у ратовима са турцима) и Миље(која је била родом из махале Чука-Златићево од фамилије Илић-једни живе у Бојник једни у Власотинце).Миљина браћа:Милутин, Миливоје(у Чуку), сестра једеан удата у Подримце код Лесковца, а Милка у Соко Бању-заБранковог сина Драгутина(Младеновићи), једна сестра удата у Златићево за Кристу Алексића(син Станомир Алексић био општински поштар после другог светског рата све до пред крај 20.века).

 

 

Милан и Миља су иали:сина Лазара(1912.г) и Димитрију)жена Савка сестра Кристе Стојановић  из Долину-Преданча, ћерке Љубу(удата за Дамњана Стојановића), Кеву(није се удавала( и Даницу (удата у Рамни Дел-један син  по надимку „мајор“(оженио се Славицом Воје Станчића из Преданчу-имају два детета)-живи у Рамни Дел  а Андреја се одселио у Бољаре-ђерка удата у село Средор).

 

Димитрије(оженио се Сaвком-Кристина сестра из Долину-Чадаровци Преданча) је убијен несрећним случајем у другом светском рату)-синови:Аца(живи у Крагујевцу-оженио се Радмилом ћерком Трајка Андрејевића-спасинци) и Душан(оженио се Славицом Андрејевић из Равног Дела)-син Жика(живи у Власотинце), Благоје(умро као момак)и ћерка Мара(удата у Стојчићи у Рамну Гору-живе у Власотинце). Лазар(ожењен Јулком)-син Јован(одсељени у Бели манастир-Хрватска, тамо  Лазар и Јулка живели преко 80.година) и сестре:Ружа и Мира се удале у Наталинце у Шумадији.

 

Микини  браћа- су била: Ђорђе(жена Наталија из Јаворје) и Богдан, Ђорђини синови: Павле, Тодор, Сретко и ћерке:Зорка(удата за Влајка Станковића-преудала се у Шишаву),Љубица(удата за Тому Младеновића Преданча), Јованка(удата у Дејан), Косара(удата за Милутина Ђорђевића-Рамниште у Преданчу), Јованка у Дејан, Зорка у Преданчу(за Влајка Станковића-присвојен код Пејке Арсине у „Пи“:Младеновић-Преданча, преудала се у Шишаву).

 

Павлова-жена Рада  Станчићи из Ивје Преданча-(одселио се у Власотинце-имао три ћерке:Марија, Лепосава, Вера) , Тодорова-жена Рада из Зимовиште(Горњи Дејан)-(одселио ѕе у Власотинце-синови:Јован, Душко и Драгољуб) и Сретко(одселио се у Бачки Маглић)-сви Петровићи. Богдан(жена Милана): ћерке: Милева(удата за Војислава Илића-Младеновић фамилија у Преданчу) и Ружа у Рамни Дел- син:Криста(жена Роска-  Драгутинова сестра Станчића из Ивје-Златанова ћерка, рођена 1903.г)-посинио Јован Петровића из Џакмонове-Борин Дол(рођеног 1925.г-учесника у партизанском покрету и многим радним акцијама у социјалистичкој Југославији)-синови:Миливоје и Криста(учитељи)-живе у Власотинце и Нишу и сестра Милица удата у Присјан.

 

 

Кристин син Бошко(оженио се Лепосјом ћерке Стојана  Стојановића-Преданча) има сина Душка (који живи у Власотинце) и ћерку Мирјану(удата у Петковићи-Јаворје, одсељени у Велику Плану). Душко је ожењен  њеном из Црне Баре-имају сина и ћерку.

 

 

Дамњан и Љуба Стојановић су изродили три ћерке:Марицу(1925.г-удату и призетену са Благојем Младеновићем из Преданче).Син Мирослав Младеновић(рођен 1948.године-наставник математике-ожењен македонком Стојном-Цацом Адамческа-Јанкулоски из села Црешњево(Старовци) општина Македонски Брод  Западна Македонија-од  оца Секуле и  мајке Руске-има браћу:Зоре, Иле и Мире и сестре:Јану и Анђелину)-син Саша –фармацеутски факултет завршио(ради у војној болници-написао и роман „Рт добре наде“ као учесник студентског покрета 1996-1997.године), а ћерка

 

Наташа студира медецински факултет у Београду.

Ћерка Стојана рођена 1952.године удата за Живка Ицића у село Средор  Власотинце-има синове:Ицу и Богета, док најмлађа ѕестра Душанка се удала за Зорана Мињковића у село Борин Дол-одсељени у село Марковац код Велике Плане-имају сина Бобана и ћерку Мају(педагог).

 

 

Средња сестра Иконија(удата у Црну Бару за Драгослава Миленковића(оба умрли млади-Иконијна умрла 1975.године)-деца остала сирочићи:најстарија Љубинка 1953.годиште(удата у Црну Бару за Перу Андрејевића-живе у Власотинце), Драгослав средњи(живи у Црну Бару-ожењен Ратком из Црне Баре-деца:син Дејан и ћерка  Данијела удата у Средор-живи у Власотинце) и Драган најмлађи(живи у Црну Бару-има три ћерке: Кристина, Александра и Жаклина, ожењен Љиљом из Црне Баре) 1965.годиште.

 

 

Најмлађа сестра Зорица(1934.год.) удала се за Витомира Ђорђевића(Рамниште-крпузовци) Преданча има ћерке:Лепка(удала се за Власту-Лалета Стоиљковића у Доњу Ломницу(живе у Власотинце).има ћерке:Ивану и Драгану –а ћерка Бојана(удатата за Бранчу Станковића у Јаковљеву)-живе у Власотинце-имају сина Бобана и ћерку  Душица.

 

* * *

 

 

 

 

 

ПОРОДИЧНО СТАБЛО МИРОСЛАВА МЛАДЕНОВИЋА:

Преданча:-фамилија (родослов) по оца :

 

Родослов(фамилија) по оцу-Благоје Младеновић-Његова мајка Јулијана је рођена у Зимовишту(Горњи Дејан) 1881.године, од оца Станка(па се фамилија и презива Станковић), који је погинуо у рату  у борби за ослобође од турака, а њена се мајка  Марија преудала у Горњи Дејан за Ранђела(синови:Стеван и Радивоје(брат по мајци-мајка га повела са собом)-ожењен Десимирком тетком Маре Стојановић(Младеновић)).

 

Станко је живео у колибу у Чукар-преко реке  Бистрице-у подножју планинског виса Преданча  у буковој шуми. Њена сестра Кева се удала за Милорада „бркатог“-Ранђелова фамилија Петровић(фамилија Стојадина-Никодије из  Горњег Дејана).

 

Спаса је имао синове:Станка и Станоја(који се доселио у Преданчу-потом се негде одселио-а друга „спасинска“ фамилија(од које су се засновале касније фамилије Андрејевић, Петровић, Јовановић)-је други род која се доселила из села Бољара у Зимовиште, а ова „спасина“ фамилија је староседелечка у Дејану.Станко је био аџија-богат.

 

 Живео је у Дејану- имао имање  поред луке у Доњем Дејану, ханове и ништа није радио. Његова жена баба Гмитра је тада била чувена врачарица, па се фамилија Младеновић у мали „ПИ“ у Преданчи често назива и Гмитринци-јер се на њиховом имању засновала касније цела фамилија из Горњег Дејана, која је куповала имање од њега.

 

 Према казиваљу деда ВладимираИлића-крпуза (19881.г) ваљача и воденичара из Преданчу-спасници у Зимовиште, Преданчу и Златићево су различите фамилије. Од Петра је Савина фамилија (остао без обе ноге) а од Милена фамилија Станковић-Мирка и Васиљка.

 

Петар-син:Ранђел-синови:Сава и Жика у Зимовиште, ђерке:Даринка-удата у Ђорђине(Г.Дејан) за Милана(синови:Ђура и Богољуб), Милева за Атанаса-Златићево(отац Стане СТаније Илић-ваљача из Преданчу-ћерка за Љубу Илића у Чуку(Златићево).

 

Друга сестра Таманија била је удата за Светислава у Горњи  Дејан- Миленковићи(сестра Јулијана и  Таманија,Мирка, Радивоје(посињен у Петровић)  и Васиљка Станковић  су браћа из махале Зимовиште). А муж јој био Светислав-синови:Јоса, , Санда, Симка, Зорица и Вукица ,Јоса-син Новица у Власотинце, ђерка Лепка(Левенове у Пумпалови) Власотинце, Бојана(Бучкарови-Драгана Боривојин син  Зимовиште )Београд.

 

Санда:Радомир(Дејан-син Горан у Власотинце), Славољуб (Крагујевац), Тома(Власотинце), Лука(Ранђеловац), Драгица (Андррејевић Црна Бара-Власотинце). Симка се удала у Бировци за Виту Стојчића. Вукица(удата у Пожеревац) живи у Аустрију, Зорица(удата у Бару) и живи у Доњи Дејан. Рођени браћа су:Санда,  и Симка су од  исте мајке Таманије м -друга жена Светислава Стана из Јаковљева  је родила:  Јосу, Вукицу и Зорицу.

 

 

Њихова браћа  још била :Васиљко и Мирко,Радивоје (кога је привела са собом њихова мајка Марија-када је њихов отац Милен био погинуо у рату са турцима у Горњи Дејан у Гргинци-Петровићи, када се преудала). Радивоје је касније постао ујак Благоји Младеновић а Марици Младеновић теча (јер се оженио Марином тетком Десимирком) и често је долазио на славу Свети Ђорђу деветог децембар у фамилији Младеновић и певао старинске песме.

 

 

Миркови синови:

Драгослав (Зимовиште)  Горњи Дејан, Славољуб (Београд), Вукашин  (Зимовиште) Горњи Дејан, ћерке: Лепосава(удата у Сукнарево-Доњи Дејан-одсељена у Смедеревску Паланку). Олга(рођена 1933.г) :удата у Горњи Дејан-за Луку Крстић(рођен 1936.г), син Драгиша: Љиљана удата у Стојчићи за Драгана(живе у Власотинце) , а ћерка  Снежана удата у Живковци(Златићево) за Бору Анђелковића. Добрица(удала се у село Брезовица-живи у Власотинце код „Беско“-на улазу Власотинца од Свођа).Вукашинов родослов: син Драган(живи у Манастириште), ћерка  Снежана (удата у Равни Дел-живи у Власотинце). Драгословин родослов: син Живорад, ђерке (Марица(удата у Сукнареве(Бара) Станкови-Доњи Дејан, одселила се у Власотинце) и ћерка Слободанка  удата у Болждерци(Цветковић)-Крушевица.

 

 Васиљков родослов:

синови:Бора(умро у Зимовиште), Тиха и Љуба (одсељени у Аранђеловац) и ћерка Наста (удата у Горњи Дејан за Станоју Ранђеловића-син Зоран живи у Власотинце, ћерка Лепка удата за Саву(из Грацку-Црна Трава) кафеџију-живе у Власотинце).Борин(жена Јорданова сестра из Преданчу-вершуле Стојана ћерка) родослов:син Бранко(Бајмок-Војводина),  ћерке: Марица(удата за Љупчу Младеновић-Игриште у Златићево), Снежана(Пржоње), Босанка(Гаре), Мира(Равна Гора).

 

                                        * * *

 

РОДОСЛОВ ФАМИЛИЈЕ БЛАГОЈЕ МЛАДЕНОВИЋА:

 

Породични родослов: Младеновић

Стара фамилија Младеновић потиче пореклом из Горњег Дејана. Кућа им је била код мале Пинкини(Милошевићи:Милош, Љубомир, Воја-а у Преданчу Лазара Јовановића имање у место Милошево(Мали Ђорчев рид) носи назив Милошево-купио га од дејанаца Милоша из Левенове), испод гробља у Горњи Дејан.

 

У Горњи Дејан живели:Милија(рођен 1775.годинеу Г.Дејан-Левенове), Илија и Младен.

 

Фамилија Младеновић се још и зове Ђукинци-по баба Ђуки, која је имала седам синова:Стојан, Илија, Милија,  Младен,Станија, Лепоје и Михајил.

Баба Ђука је била сестра Миљкова(Миљковци) из  Ђорђине(Горњи Дејан). Миљинска фамилија се доселила из Кривог Дела. 

 

Чукар се налази у подножју Преданче, са леве стране реке Бистрице, пута од махале Зимовиште према Преданчи-на заравни, заклоњеној  буковом шумом од ветрова, са ливадским пропланцима и планинским изворима постојале су колибе-куће овчара, у којима су јатаковали хајдуци.

 

У Чукар се доселили синови Арса и Станоја из Дејана(синови баба Ђуке-Младеновићи).  Купили су кућу од Ранђела из Горњи Дејан . колибе и градине са ливадом Радивоје(баба Десимиркин муж) Ранђела очуха Радивоје- Станкова фамилија из Зимовиште- биле све до средином 20.века, а изнад њих су биле колибе са овцама и говедама-фамилје Васиљка и Мирка(Станкова фамилија из Зимовиште)-а биле су и градине дејанске и савинске(од Станкови).

 

Према реци Бистрици су биле дејанске воденице и градине, које су постојале до друге половине 20.века.

 

После су Арса и Станоја направили колибе и купили имање на месту где су постојале трле са овцама Станка(Гмитринци)- спасинског(али није онај спасински из фамилије Андрејевић)-кажу да се касније одеслио негде. Ту су касније Арса и Станоја засновали фамилије-Илићи.

 

Напарвили су куће чакмаре-кованице, потом је брат Тозе(призеђен за пејку Арсину) направио кованицу кућу и у њој се касније призетио Благоје Младеновић(оженивши се Мраицом Стојановић-ђерком дамњана и Љубе).

 

Станојини синови  су направили нове куће и поделиле се:Милан(направио чакмару), Војислав зиданицу кућу на „Ге“ од цигала, Тихомир зиданицу-а потом и син Светозар Милана направио је зиданицу кућу од печених цигала на место куће Бранка Стојановога који се одселио у Соко Бању.

 

Тако су пред други светски рат(пре 1945 и после тога) Светозар и Војислав Илић-као и Светозар Стојановић (Арсин зет) имали црепане у место звано Нешћево гумно према потоку Грацка,  у подножју Букове Главе.

 

Стојанова жена се звала Илинка из Гаре. Стојан се први доселио у Рамниште-где је на заравни у Преданчу кућа Томислава Младеновића-ту је сада Ћирина ливада, а била је њива.

 

Ту је направио колибу и чувао овце. Каже деда Владимир ваљач(19881.г) да је у његовој колиби се сакупљала храна за хајдуке који су јатаковали у колибама Нешћевог Гумна, Чукару и Козилској и Јаворској Чуки. Деда Стојанову колибу паммти баба Jулијанa(1900.г рођена)-причала сину Благоји(1920.г)  да је била на Рамниште, па је појату, Рамниште, Падину, Пи, Долину(ливаде и њиве)-откупили Гаврил и Станоја и Арса(то је имање Дамњана Стојановића-брата Тозе призетеног код Арсе).

 

После тога његов син Бранко је направио кућу у малу „Пи“ Гмитринци (баба-ђукинци).Бранкови синови: Драгутин, Милутин, Милија, Милорад.

 

Милутинови синови: Драгиша и Љубиша.Милијини синови:Никола, Витомир и Богосав. Милорадови синови: Љубиша, Драгутин-један умро. Сви живе у Соко Бању, јер се Бранко са синовима одселио 1925.године у Соко Бању-на место звано Подина. Бранко је живео 115.година.

 

 Станија се призетио у Попазикинци(Јаковљево). Лепоје је био  срески пандур у Власотинце, а његова фамилија држи дућан код Михајла Рамноделца(данашња Ленкина  радња за бижинтерију и дугмад). Стојанов син  Бранко се одселио у Соко Бању.

 

 У Преданчу су остала два брата:Илија и Милија. Илијини синови су били:Цветко, Арса, Младен и Станоја. Арса  није имао синове (имао три ћерке)- па је призетио Светозара(живео 64.година-учесник балканског рата и првог свестког рата 1912-1918.г Стојановића из Јаворја) а овај привео брата Дамњана, сестре  ДесимиркуМилунку,  и мајку Милану-која се преудала у Џакмонове-Борин Дол и са собом одвела и ћерку Милунку).

 

Деда Тоза Пејкин(Арсин зет) причао да су имовину поред луке реке Власине у Доњем Дејану продали-ливаде и шиве, фамилији Стојчићима-Бировцима, што значи да је фамилија Младеновић веома стара фамилија која с прво населила као овчарска поред реке Власине, потом касније у Горњи Дејан, па онда у махалу Преданчу.

 

 Станојина жена звала се Пејка.Станојини синови  су били:Милан(учесник балкасног и првог светског рата 1912-1918.г), Тихомир и Војислав(учесници у другом светском  рату у партизанима 1944.г у борби за ослобођење од бугара и немаца)и ћерке:Даницу(удата у Ђорђине у крпузовци за Светислава-Ђорђевићи), Јулка(удата у Ђорђине) и Ружа(удата  за Милорада Ћорђевића- крпузовци у Преданчу).Војисловина жена Милева је од спасинци(Кристина сестра-Петровић) из Преданчу, а Тихомирова жена је Десанка-сестра Трајка и Божидара Андрејевића.

 

 Миланова жена је била Кева-која је била алкохоличар. Миланови синови:Светозар и Михајло(учесници НОБ-а 1944.г) и ћерке: Радмилу(удату за Драгомира Петровића-Гргинци у Г.Дејан) и Николију(удату у Павловићи у Г.Дејан(одсељени у Великој Плани).  Војислав је био грађевински пословођа  на цигланама, онда у „Беско“ Власотинце.

 

Био је писмен ћовек за то време међу фамилијом. Војисловини синови:Владимир(мајстор металац-радио у фабрици „Милош Диманић“-на поправку и изради цигласрких машина-био познат широм бивше Југославије)-жена Милица-ћерка Неше Петковића из Багровита-досељени из Јаворје) Лука(циглар на циглани у Власотинце)-жена Милица-ћерка Мирка Стојановића из Јаворје, имао сина:Мишка и ћерку Бранку-одсељени у Власотинце, ћерке Веру(удату у Рамни Дел) и другу Симку удату у Манкићево(Рамни Дел)-Станковићи(син Бора учитељ).

 

Дикомир има:сина Љубомира, ћерке Славицу(удату за Николу Младеновића у Багровит-Преданча-одсељени у Власотинце) и Јелку удату у Брезовицу. Љубомир(циглар и зидар) је  ожењен Маром из Чадаровци(Долина-Кристе Стојановића ћерка)-има сина Новицу(који је ожењен  Слађаном и има сина Сашу(студент)  и ћерку-живе у Власотинце) и ћерку Слађану удата у Јаковљево(живи у Лесковцу).

 

Светозар се оженио Симком од Величковићи из село Златићево. Светозар има:сина Борка(пољоприврени техничар-радио као  чиновник у кафани „Земун“)и Тихомира(мајстор КВ зидар)-одсељени у Власотинце), ћерке:Марицу(удату у Бару-Доњи Дејан-Миланова фамилија-живе у Крагујевцу) и Наду(удата у Козило-живе у Власотинце).

 

 Борко се оженио Дивном-имају сина Драгана и живе у Власотинце, а и Тихомир је ожњен и има три сина и живи у Власотинце.Михајло-Мика се оженио Најдом од Златковићи из махале Чука-Златићево-радио као магационер у продавници у Горњи и Доњи Дејан(ту се и одселио-а има кућу и у Власотинце са братом Тозом) и ћерке:Словку и Милицу(удате) и сина Драгана(живи у Власотинце).

 

Драган је ожењен  дејанком(из Крстићи-Д.Дејан) и има сина . Сви из родослова Илије се презивају Илић, сем Тихомира, који је задржао презиме рода:Младеновић-према вероватно баба-Ђукиног мужа Младена.

 

Арса је имао три ћерке-Милкана удата у Ђорђине(Станковићи), друга Лепосја  удата у Манкићево-Равни Дел(Митићи), а трећа Пејка-која се удавала три пута. Милканини(Станковићи) снинови у Ђорђине: Милан, Цане(Ћићевац) и Влајко. Миланови синови: Ђура и Богољуб. Влајкови синови: Јован(Преданча) и ћерка Нада(Шишава).

 

Лепосини синови(Манкићево-Рамни Дел-Митићи):Тихомир, Цане, Властимир(Преданча) и Стеван-ћерка Славица у Манкићево. Једном за Добросова ваљача Илића у Ивје(Преданча), други пут у село Црнатово и трећи пут је „привела“(призетила) Тозу Стојановића из Јаворје.

 

Пошто нису имали деце, онда су  усвојили Влајка Станковића(сина сестре удате у Ђорђине) и Власту Митића(сина сестре у Манкићево). Влајко се оженио Зорком(из Међак-Преданча од Петровићи). Несрећно је изгубио живот 1943.године од стране бугара. Имали су сина Јована и ћерку  Наду-а Зорка се преудала у село Шишава. Јован(циглар) Станковић се оженио Зорицом(од Златковићи-Чука-Златићево-сестра Најде за Мику Илића).

 

Имају сина Драгишу(ожењен Драгицом из Стојчићи из Г.Дејан)-синови:Бобан(шумски техничар-столар) и Владица(студент грађевине) и ћерку Мирјану(удату у Рајићево-Јаковљево). Јован и Зорица живе у Преданчу-а њихова деца са породицама живе у Власотинце.

 

Власта Митић се оженио Станом(ђерка Милутина Ђорђевића-Преданча)-имају синове:Славољуб и Слободан. Славољуб се оженио Сребром из село Средор-имају сина Милоша и ћерку Тању.

 

Сви живе у Власотинце. Власта и Стана живели су у Преданчу. Слободан је ожењен са Весном из села Лопушље- и има  сина Ивана-живе у Власотинце.

 

Фамилија Илије: Арсе и и Станоје су насељене у мали „Пи“ а  фамилије Милије су насељене у мали „Рамниште“ махале Преданча села Горњи Дејан.

Деда Владимир Илић(1881.г) у запису у 1975 години-причао је:

„Кад се женио Милија (Гаврилов отац) са Станијом из Попазикинци(Јаковљево), онда се на свадби свирало само у дудук-свирајку-а ишло се у сватовима са коњима и са барјаком.

 

 

Милијини син: Гаврил(учесник балканског рата и првог свестког рата-1912-1918.године), ожењен Станом-по којој и постоји назив места Станина Бара, где су се „квасиле“ грснице, када се од конопља ткало платно за кошуње и панталоне.

 

Стана Гаврилова је била сестра Димитрије терзије(мајстор ручни кројач )-рабуџинска фамилија у Златићево.

 

Стана је била сестра Стамене(брат Миливоје)-тетке рођене на   Радивоју(борац) из Златићево-пасторци Арсе(солунац)-Арса Дилибанић.

 

Гаврил је имао сестру Киту(рођена 1855.године у Г.Дејан) која се удала у Величковци у село Златићево(живела 103.године).Гаврил је умро 1938.године, живео 63.године-рођен 1875.године у Горњи Дејан.

 

Када се враћао из Власотинца са  рабаџиским воловима-напио се уморан čорбе од шљива из каце у јесен-тада његов унук Благоје је био циглар у Нишу –пукла му „жључка“(пукао жуч) каже унук Ђира и одмах цркао.

 

Био је снажан, висок  два метара, црвеног лица и снаге-дебео, пун мишића, смеђих очију, краће веома јак планински горштак, па је зато био познати тобџија у ратовима против турака у  балканским ратовима  и противу бугара -1912 и 1915 године се истакао у борби на Једрену и на Кајмакчалану.

 

Направио 2-3  куће  од прућа-чакмаре, а пре тога се доселила Гаврилова фамилија изнад кладанца у Бучје-место звано „Буке“(Падина)- Гаврилова стара  кућа  била у Врљак, покривена ђеремидом, а у Чукар Станојина кућа са ћеремидом-док Арсина кућа била покривена са  сламом, док Ранђелову(Ранђел очух Радивоје-Десимиркин муж и брат Јулијане) кућу у Чукар купио Станоја Илић из Преданчу .

 

До 60.година 20. века су биле зидине колиба и куће са појатом за стоку-где је било имање Вукашина Младеновића-њиве, потом ливаде, потом  се преселио  на потесу Рамниште.

 

Прошао је целу албанску голготу у ратовима од 1912 све до 1918 године-и првог свестког рата.

 

Био је одликован многим одликовањима која нису сачувана. О његовом јунаштву ми је причао деда Владимир  Илић Ваљач(1881.г)-и сам учесник балкасних ратова.

 

Према казивању  његовог унука  Благоја Младеновића-мерио је 120 килограма, био најбољи косач у планини, био добар и праведан човек.

 

Када је пролазио  воловским колима све је плотеве ломио у спасинци-јер су били циције и зградили узак пут да се неможе прође и нико није смео да му се супростави у село.

 

Имао је смеђе очи и на њега је имао лик његов син  Миливоје(отац Благоје Младеновића)-као његов други син Криста и ћерка Цвета(рођена 1903.г), када је долазила на славу Свети Ђорђу у Преданчу код деда Јордана брата Младеновицћ из Ђордђине, деца су се радовала посебно њеном доласку.

 

Посебно је деловала њена сназна појава, сназан глас, висине око 180 сантиметара, смедје косе.-удата у Савинци за Свету Савића(син Стева) у Ђорђине).

 

Стева:син Миле  и ђерке: Винка(удатау Рамни Дел-одсељени у Крагујевац) и Видосава(удата у Дејан*-живи у Крагујевац)Гаврил се бавио сточарством-два три пута је „хиљадио“ у овцама-имао чак и преко хиљаду оваца у стадо, потом  чувао и 50 козе. Благоје и Ћира као деца чували овце са деда Гаврилом.Свирао у гусле јуначке песме.

 

Гаврилов споменик се налази у Горњи Дејан.

 Гаврилови синови су били:Криста(са синовима се одселио после другог светског рата-после 1945.године у  Бачки Брестовац), Миловоје и Јордана и ћерку Цвету(друга  ћерка Загорка рођена 1910.године умрла је као девојка) -која се удала у фамилији Савићи у Ђорђине(Г.Дејан).

 

На потесу Рамниште у Преданчу,  синови Гаврила:Миливоје, Криста и Јордан су направили куће чакмаре(а Јордан кованицу). Прве куће су биле покривене са сламом.

 

Деда Владимир се сећа да су чак неке и 1913 године биле покривене са сламом, али појавом ћеримиџилница и црепана у Преданчу су почеле да се покривају ћеремидом и бибер црепом. После другог свестког рата(после 1945.године)-су у Преданчу почеле да се праве зиданице куће од печене цигле, па су тако у Рамниште направили синови Јордана: Томислав, Славко и Властимир-као и Вукашин Младеновић на „кућишту“ некада старе фамилије спасинци-која се иселила из Преданчу.

 

Криста(рођен 1902.г) се после ослобођења(1945.године одселио са породицом у Бачки  Брестовац)-синови: Живојин-Жика(1927.г), Лука(1931.г), Светислав(1933.г)-сви у Бачки Брестовац и Љубомир(1942.г(Београд) и ћерка Вера(1940.године).

 

Миливоје је рођен 1900.године-оженио се  у 17. години  са Јулијаном(живела 58.г) из Зимовиште. Био је циглар и црепар, а радио у печалбу у Бугарску са својим синовима Благојем и Ћиром.

 

Синови Благоје и Ћира  су са њим радили од 11.године живота као циглари.Био је висок два метара, црвен у лицу-планински горштак. Свирао у гусле јуначке песме. Интерниран у Бугарску у време бугарске окупације у Другом светском рату и тамо се разболео и умро у ропству у Пловдину1944.године.

 

Миливојини синови су:Благоје(1920.г-учесник НОБ-Е 1944.г-призетио се у „Пи“-Преданча у кући  Љубе Стојановић-за ћерку Марицу, јер је била сироче-отац Дамњан погинуо несретно 1940.године од букве), Ђира(1916.г-учесник НОБ-е -1944.г-призетио се код Живке у Равну Гору и имао ћерку Драгицу-удата  у село код Смедерева).

 

Благоја има сина:Мирослав(живи у Власотинце-ожењен македонком Стојном Адамческа-Јанкулоски из села Црешњево, Македонски Брод-син Саша завршио фармацеутски факултет и живи и ради у војној болници  у Београду и ћерка Наташа студент медецинског факултета у Београду) и ћерке:Стојана(удата у Средор) и Душанка(удата у Борин Дол).

 

Потом син Витомир(рођен 1926.г)(никада није ишао у печалбу-био говедар и овчар-ожењен Ологом из Равне Горе-има сина Станишу(живе у Преданчу), онда Вукашин(1934.г)(био циглар и столар, као и добар косач)-ожењен Лепосјом(ћерка Божидара Андрејевића из Преданчу-имају: две ћерке(Цака и  Слађана)  -живе у Преданчу.

 

Јосим-Џоле(1923.г) се није женио, био је слуга у планини, а повремено је живео код браће:Вукашина, Благоју и Витомира.

 

Благоја је живео 85.година, Ћира 81.годину, Јосим-Џоле 66.година, Витомир 63.година, Вукашин 64.година.

 Јордан(живео 76.година) је био ожењен Десанком-сестром Неше и Ратка Петковића из Багровит(Преданча).

 

Умрла је рано, па се под старост  поженио са Загорком из Крушевице-имали су  две ћерке: Дивну и    .Јорданови синови и ћерка са женом Десанком су:Славко(умро у 34.години), Томислав и Властимир и ћерка Стојана(удата у Рамни Дел-за Добета Станковића, ћерке Љиља и Снежана –удате у Јастребац).

 

Славко је ожењен Круном из Равне Горе-његови синови:Љубинко(ожељен Драгицом хрватицом село Тешањ у Босни)-синови: Славко(студент енглеског језика) и Младен(апсолвент на архиктертуре) и Драги(ожењен  са Стојаном из Манкићева(Равмни дел)-Станчић) и имају ћерке:Милина(удата за Лопушњана-живе у Каменицу-Власотинце) и Ивана.

 

Љубинко се селио у Добој у Босни-па се после грађанског рата 1992-1995(распадом социјалистичке Југославије) вратио живи у Власотинце. Љихов отац  Славко је умро веома млад због добијања турбекулозе радећи и спавајући  под  тешким условима цигларскога заната у печалби. Био је међу најбољима  по души у фамилији Младеновић.Тако су Драги и Љубинко као деца остала сирочићи у основној школи.

 

Завршили су средњу грађевинску школу(Љубинко-био шеф Добоја путева-а данс ради као предузетник) а Драги КВ мајстор зидар. Властимирови синови: Новица(ожењен са Зорицом из Борин Дол-има сина и ћерку(обадвојица су студенти), Зоран(ожењен женом из Јездине-Горњи Орах)-има два сина, Горан(ожењен Горданом из Конопнице)-има два сина.

 

Властимир је био познат хармониукаш у крају, а и деца:Зоран и Горан су хармоникаши, а Новица је тупанџија Властини синови су зидари. Томислав је био мајсторичав-столар, зидар и циглар.Био је кицош-волео много жене.Томислав(ожењен Љубицом из Спасинци-Петровићи, Преданча)-деца:Вера(удата у Горњи Дејан-Ранђеловићи:синови Саша и Ненад-ожењени-живе Власотинце), Мира(удата у Скрапеж-има два сина ожењени-живе у Власотинце), син Зоран(ожењен васпитачицом Весном-деца:две ћерке и сина, живе у Власотинце)-ветеринар.

 

Деда Јордан је био „потрепоја“ са очима, веселе нарави, најбољи косач планинских трава  и  добар мајстор-пинтер, правио каце и бурад.

 

 Деда Јордан је био „црвењајко“-потом његов син Томисалв, брат Миливоје, Криста-као и Благоје, Ђира и Јосим-Џоле, који су имали планинско горштачку снагу њиховог претка Гаврила. Цела фамилија Милије(Гаврила) презива се Младеновић и славе Свети Ђорђу. Такође и фамилија Илије(Илићи) слави Свети Ђорђу(али су призетени: Тоза и Дамњана  -славили Свети Николу-славу Стојановића из Јаворја, Митић Власта слави славу из Манкићево оца-Свети Стеван), а многи су узимали и друге славе-како би имали госте на славама.

 

Запис:1975-а976-1997-1998-2008.године село Преданча Власотинце

 

Казивачи:Владимир Илић(1881.г), Благоје Младеновић(1920.г) и Мирослав Младеновић(1948.г)

Забележио: Мирослав Младеновић локални
* * *

Порекло презимена по махалама засеока  Преданча:

 

 

Махала БАГРОВИТ:

 

Порекло презимена Петковић  махала  БАГРОВИТ

 

Крсна слава Свети Никола (19.децембар)

Порекло:село Јаворје (засеок Доња Мала)

Презиме: Петковић

 

Родоначелник:  Петко (хајдук)

Илија „Коца“ је продао земљу Станији (Вељку-Вељи), који је засновао род ПЕТКОВИЋ у БАГРОВИТ (Преданча)

 

Познат родослов:

Петко:-Вељко (Веља хајдук)

 

Вељко (Веља) Петковић :-  Петковић Станија (погинуо 1914.г на Цер у Први светски рат)

Станија Петковић :-Неша Петковић(1905) и Ратко Петковић (1913.г). Десанка (1903).

 

Неша Петковић (1905)-Јагодинка (с. Вус-Добро Поље):- Милица (1933.), Синиша (усвојен из с.Лопушња од фамилије „музиканти-трубачи“)

 

Милица Петковић (1933)-Илић Владимир(1933. махала „Пи“.с. Преданча-Г.Дејан).

Кажу  у село да су склопили брак по „родној вези„(четврто клолено) и имали ретардирасно дете(ментално неспособно). Живе у Власотинце

 

Синиша Петковић (усвојен)- Косовка Станчић (из Ивје, Преданча). Одсељени у Ваљево. Неша Петковић  се оделио у Власотинце.

 

 

Ратко Петковић–    ? :-Рустомир Петковић (1947), Добривоје(одсељен).

Рустомир Петковић (1947.)-Мила (из Босне):- Весна. Одсељени 60.г 20. века у Власотинце, потом у Босну и вратили се поново 1995.г у времену грађанског рата у Босни приликом распада старе Југославије.

 

Запис: 1975 и 2011.г с. Преданча и  Власотинце

Казивачи:  Неша Петковић (1905) и Рустомир Петковић(1947.г.) Власотинце

Забележио: Мирослав  Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

 

* * *

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Порекло презимена Младеновић (Илић) махала БАГРОВИТ

 

Крсна слава: Свети Ђорђе

 

Порекло: село Гаре (Црна Трава)

 

Насељавање: 1878.г у село Златићево    

 

Родоначелник: Младен (1786-1902)-живео 116 година, био гуслар.

 

Браћа:-Младен и Величко. Насељени полсе ослобођења 1878.године из село Гаре у село Златићево.

 

 

Презимена:Младеновић, Илић

 

 

Познат је овакав родослов:

 

Младен (1786-1902)- – Груја, Илија („Коца“), Алекса и Лепоја.

 

Од Грује  постоји топоним ГРУЈИНЦИ у махали Игриште у село Златићево.

 

Илија „Коца“ Младеновић је побегао у павитњак, направио колибу и заселио се  на потесу ГАБРОВИТ (Преданча). Ту је побегао од маћехе . Почели да јуре жене

Ту се  населио и Груја, који је побегао од своје маћехе; ту се разболео  у павитњаку и умро.

 

Илија( „Коца“) Младеновић:- Живадин Младеновић (погинуо у балкански-први светски рат(1912-1918) на Козјаку), Станко-Ранђел (запаљен и стрељан у сопственој кући 1943.г.од Бугара).

 

Ранђел  С. (Младеновић)-Милева Тасић (Клетиште, Г.Дејан):-Никола (1933.г. одсељен у Власотинце), Перка(удата у с. Равни Дел), Никоска (удата у Јаворје-живи у Банат), Станко (одсељен у Банат), Јулка (у Банат).

 

Никола Р. Младеновић(1933)- Славица Илић(1934.г. махала „Пи“, Преданча):-Станомир Илић, Верица Младеновић, Пека Младеновић-сви живе у Власотинце и имају своје породице.

 

 

 

                                     * * *

 

 

 

 

МАХАЛА  ИВЈЕ („Река“):

 

 

Порекло презимена: Младеновић.  Илић  (КРПУЗОВЦИ-ВАЉАЧИ и ВОДЕНИЧАРИ ) махала ИВЈЕ:

 

 

Браћа:-Кара“ (Црн) МЛАДЕН и ЂОРЂА(по њему добило име Ђорђине)

 

ЂОРЂА:-синови: СТОЈКО(одселио се у Сокобању) , МАРЈАН(призеио се у Преданчу) , СПАСА( Ђорђине), НЕША(Ђорђине)

 

СТОЈКО:- одселио се у СОКО БАЊУ.

 

ЗЛАТАН се родио у РЕКУ.

 

НЕША отишао у БРЕЗОВИЦУ и погинуо у МАНКИЋЕВО ( о  хајдуку  НЕШИ постоје приче и назив места НЕШЋЕВО ГУМНО према потесу  БИШТРОВА ГАРИНА (БИШТРОВ) потока ГРАЦКА)- Ставили  га за КМЕТА.

 

 

Родоначелник : „Кара“Младен (1776-1876), живео 100.година, био гуслар

( „КАРА“-Црн на турски ) МЛАДЕН)

 

„Кара“ Младен  је живео  на потесу Малорница, потесу изнад Ваљавице науна падини изнад литице реке Бистрице у колиби,  у буковој непроходној  шуми.

 

Крсна слава: Свети Ђорђе (9.децембар)

 

Порекло: „Дулан“(БИРОВЦИ)-Г.Дејан

 

Презимена: Младеновић, Илић

 

                            

 

 

Познат родослов:

 

Младен (1776-1876):- ЈОВАН МЛАДЕНОВИЋ

ЈОВАН МЛАДЕНОВИЋ-СТОЈАН

 

СТОЈАЈАН МЛАДЕНОВИЋ:- ЦВЕТКО, ИЛИЈА

ЦВЕТКО Младеновић:- ПЕТАР

 

ИЛИЈА МЛАДЕНОВИЋ:- ПЕЈЧА, РАЈКО

ПЕЈЧА ИЛИЋ:- ДОБРОСАВ , ВЛАДИМИР

РАЈКО:-МИЛОРАД

 

Стојан Младеновић(1828.г. дошао у воденицу у РЕКУ-Бистрицца, Голема река, Грацка река (По  градићу Грацко из Македоније-село Грацко у Црној Трави-пореклом Македонци) звани „Крпуз“-кад је био дете у воденици, био ошишан на „нуларицу“, па га Турчин-Господар „мазио“ по глави речима:“мали крпуз“; што  реч „!крпуиз“ на турском значи лубеница.

Што значи да му је ошишана глава личила на лубеницу.

 

Тако је и цео род Илић добио назив КРПУЗОВЦИ.

 

Стојан:- Цветко, Илија.

Цветко:-Петар.

Илија-Стана:-Пејча, Рајко.

 

Пејча(1852-1934)-Милена(1852.):-Добросав, Владимир

Рајко:-Милорад.

 

Добросав Илић (1878.г)-Косара (прва жена Пејка  Илић из „Пи“ Преданча-нису имали деце): Станија, Стојан, Данило, Рада (Станковић-усвојена из Зимовиште-Г.Дејан).

 

Стојан Илић(1919)- Перса (Јовановић, Чука, Златићево:-Мира(удата у Равни Дел за Ђору), Станомир (одселио се).

 

Станија Илић(1921) -Стана (Златићево, баџинци):-Мирославка, Најда, Драган (умро). Ћерке удате у Јаковљево.

 

Данило Илић (1926)- Љубица (Златићево) :-Словка(удата у Д. Ломницу), Нацко (ожењен са породицом живи у Власотинце), Верица (удата у Ивје Птреданча), Стојанка(удата у Јаковљево)

 

 

Владимир Илић (1881) -Даринка (Станојевић, с. Козило):-Стојан(1919), Стојадин (1923), Илија(1929), Градимир (1933) , умро од турбекулозе после другог светског рата.

 

 

Стојадин Илић(1923)- Смиља :- Ратко, Станомир,

Ратко Илић (1951)-Милица (Ђорђевић, Преданча):-Саша (1972), Марина.

 Одселили се у Велику Плану

Станомир се женио , развео и умро.

Имао једну ћерку. Живео у село Преданча.

 

Илија Илић (1929.г)-Радмила (1934.г из Ђорђине, Г.Дејан):- Горан-Весна(од Андрејевићи Међак, Преданча), Дивна Иудата у Јаковљево.Крстићево), Стојанка(удата у Равни Дел.Манкићево).

 Илија, Радмила и син Горан са фамилијом одсељњени  у Пожаревац

 

Градимир(1933.г.)-(умро  60.г. 20. века од турбелкулозе)-Миља(Станимироцић, с.Јаворје):– Новица „Лисичко“)-Сузана (Младеновић. Равниште, Преданча)-одсељени у село Коларе код Смедерева. Ћерке: Милица, Рада-удате и одсељене.

 

 

 

 

                                * * *

 

 

Порекло презимена Станчић(1),  Стојановић, Димитријевић (Махала ИВЈЕ):

 

Родоначелник: Јован:-Станча, Стојан „Синџирџија“(из „Дулан“-БИРОВЦИ, Г.Дејан)

 

Стојан се у Преданчу досели 1835.године

Станча био сиромах и остао у  ИВЈЕ-Преданчу, док је Ђорђе отишао у ЂОРЂИНЕ(Г.Дејан) .

 

Станчина жена  Сребренка (Раденкова сестра из Дејана) родила Кату у Преданчу 1846.године.

 

Станча се доселио у махали ИВЈЕ а Стојан „Синџирџија“(правио јуларе и конопце за краве) се доселио у махали РАВНИШТЕ.

 

Презиме  Станчић род носи према СТАНЧИ.

 

 

Крсна слава: Свети Ђорђе (посна 9 децембар)

Родоначелник:  Станча

Порекло насељавања: Дејан

Презимена: Станчић,  Димитријевић

 

Познат родослов:-

 

СТАНЧА и  ЂОРЂА из ИВЈЕ отишао у Ђорђине.

СТАНЧА (био сиромах и остао у Преданчу):- синови: ЗЛАТАН,СТАНКО,

СТАНКО:- РАКА. ВЛАДИМИР, РОСКА (удата за Кристу петровића-Преслап, Преданча).

ЗЛАТАН:- синови: НИКОЛА и ДРАГУТИН,

 

*

Драгутин(1900.г)-Васка( 1888.г.):- Васка(За Драгутина у Ивје Станчића-имала 25.године а Драгутин 12 година када се удала за њега, па када се на седењку успавао носила га на рукама кучи у кревет)

 

 

Драгутин Станчић-Васка(Андрејевић, МЕЂАК, Преданча):-син  Станчић Десимир погинуо у Другом светском рату(1941-1945), „усвојио“ Раду Стојановић (исти род).

 

Десимир Станчић-Вроса Станчић (други брак Димитријевић):- Ленка (943)-удата за Јосифа Златковића(Чука, Златићево-1939), Мирјана(удата у „Алабирци“-Ђокић Богољуба, с. Златићево).

 

Драгутин и Васка су 1947. године „привели“ као зета  Драгољуба Димитријевића из с. Златићево-за своју снају Вросу. „Усвојили“ Раду (из рода Стојановић-Рамниште)-удата у Равни Дел.

 

 Имали су троје деце: Слободанка(1948), Љубинка и Новица(погинуо од мотора). Одселили се у Велику Плану.

 

(Драгутин(1900.г)-Васка( 1888.г.):- Васка(За Драгутина у Ивје Станчића-имала 25.године а Драгутин 12 година када се удала за њега, па када се на седењку успавао носила га на рукама кучи у кревет.)

 

                            * * *

 

 

 

Порекло презимена Станчић (2)(махала ИВЈЕ)

Крсна слава: Свети Ђорђе (посна слава 9 децембар)

 

Родоначелник: Јован:-Станча, Стојан „Синџирџија“(из „Дулан“-БИРОВЦИ, Г.Дејан)

 

СТАНЧА и  ЂОРЂА из ИВЈЕ отишао у Ђорђине.

СТАНЧА (био сиромах и остао у Преданчу):- синови: ЗЛАТАН,СТАНКО,

 

Станко Станчић: Рака, Владимир(1900.г), Роска (удата за Кристу петровића у малу ПРЕСЛАП-Преданча)

Рака Станчић:- Драгослав, Војислав, Јосимка

Драгослав  Станчић(1933.г)-Перса (Андрејевић Међак, Преданча):-Марица(1957-у дата Бару. Д. Дејан-живи у Крагујевац), Бошко(1961),, Винка   (у Власотинце),  Лепка (1955.-удата у Орашје, живи у Власотинце)

Војислав Станчић(1929)-Даница(из Јаворје Драгомир Петковић-Петковић,:-Славица((удата у Равни Дел у Митровић), Драгиша(1958))

 

Драгиша-Верица Илић(1955):–Горан(1978), Сунчица(1976).

 

Владимир(1900)-Наталија (Куртинци, Јаворје):-Стојанка(удата за Трајка Андрејевића у МЕЂАК-Преданча),  Станоје, Рада

Станоје Станчић(1931)-Стана(1931)(Чука, Златићево):-Раде(1958)(ожењен има породицу и живи у Власотинце), Смиља(1955), Зорица(умрла), Верица (1959-удавалау Било и у Сомбор има две ћерке), Смиља(1955.-у Лесковац)……….

               

 

 

* * *

 

 

 

 

Махале РАВНИШТЕ :

 

 

 

Порекло презимена Стојановић(1) (РАВНИШТЕ-Стојан „Синџирџија“)

 

 

Презиме Стојановић род носи према Стојану „СИНЏИРЏИЈИ“-РАВНИШТЕ.

 

Стојан („Синџирџија“-досељен 1875.г у Преданчу-РАВНИШТЕ):-   Трајко, Златко, Ранђел (у Црквицу), Гаврил присвојен у Раставницу(сада у Бољаре има фамилија Гавриловић и чак носи потес браниште „Преданча“ код воденица на речици „Раставница“ која се улива у реку Власину код равноделски мост)

 

 

 

Станко „Чадаровац“ се заселио у „Долину“ махале Преданча-где је касније  се  одселио, а ту се засновала фамилија  Трајка Стојановића, па се та фамилија до данашњега дана често зову и Чадаровци. Постоји запис да се одселио у Доњи Дејан(Крушевицу или Присјан-различити историски извори) са оцем  Стојаном-негде се помиње „синџирџија“ негде Стојан „Чадар“ као један од вођа устанака противу турака у овом крају.

 

 

 

 

Златко-Стојадина:-Стојан Стојановић (учесник балкансих и првог светског рата-болничар, гуслар, 1912-1918.г, „ВЕРШУЛА“).

Стојан Стојановић(1882)-Љуба (с. Јаворје, живела 81.г.):-Јордан(1926.г), Светомир(погинуо као граничар 1946.г ), Милица (удата у Зимовиште за Боривоју Станковића-Васиљков), Рада и Смиља(у Рамни Дел), Видосава (у Чуку за Златковић Ђуру-одсељени у Војводину), Стана (у  Дејан).

 

Светомир Стојановић-Добрунка(сестра Вукојице из Јаворје):-Славица (1945.г), Рада (1943).

Добрунка је 1962. године погунула од грома, док је са ћерком Славицом за оњиштем варила  зелени парат  за свиње у котао, док је ћерка Славица била „контузована“ и остала жива.

 

Јордан Стојановић(1926)-Стевка (из Г.Дејан):-нису имали деце, па су усвојили и очували децу Славицу свога брата.

Раду је „усвојио“ Драгутин Станчић и Васка, пошто нису имали деце. Удала се у Равни Дел.

 

 

Славица се удала за Миодрага Андрејевића у Преданчу(1946.г) који се удавио 1969. године у реку Тамиш као печалбар-зидар.

 

За собом је оставио двоје малолетне ћерке, које је очувао и удао Јордан Стојановић (стриц Славице) а Славица девојачко Стојановић(удата Андрејевић) се преудала у Доњи Дејан-Сукнареви у род Цветковић, где је изродила сина-који сада живе у Власотинце.

 

 

Станко-Стојна:-Крста, Перса, Гаврил,  Гаврил „усвојен“ у селоБољаре у махали „РАСТАВНИЦА“ (кућа поред реке Раставнице и воденице, која се улива у реку Власину ). Данас та фамилија постоји у село Бољаре(по презимену Стојановић и Гавриловић).

 Станко погинуо у првом светском рату, а његова жена Стојка се преудала у село Брезовицу, тамо „привела“ и децу:Крсту и Персе(1905.г-удала се за Драгишу у Брезовицу).

 

 

Богдан-Миланка.

 

 

 

                                                 * *  *

 

Порекло презимена Стојановић(2) („ЧА(В)ДАРОВЦИ“-ДОЛИНА)

 

Трајко Стојановић-Богдан, Станко, Криста, Совка (удата за Димитрију Петровића у МЕЂАК-Преданча).

 

 

Богдан-Миланка.

 

 

Станко-Стојка:-Крста, Перса,

Станко погинуо у првом светском рату, а његова жена Стојка се преудала у село Брезовицу, тамо „привела“ и децу:Крсту и Персе(1905.г-удала се за Драгишу у Брезовицу).

 

Криста Стојановић-Ружа(Јовановић,1903.г., Чука, Златићево):-Чедомир, Дикомир, Љубомир(није се женио), Мара(удата у Преданчу), Смиља(удата у Равну Гору), Рада.

 

Чедомир Стојановић-Рада Ђорђевић(1925.г.усвојена код Пејке и Тозе Стојановић у „Пи“ Преданча):- Мирко (1947), Симка (1952,-удата у Крушевицу)), Бранкица(удата у Словенију).

 

Мирко Стојановић(1947)- Зора(из Манкићево, Равни Дел):-Саша(1970,  Весна-живе у Словенију. Мирко је умро.

Син Саша Стојановић је постао тренер фудбалске  репрезентације Словеније.

 

ДикомирСтојановић -Саветка(из Равни Дел):- Славица (удата у Чуку У Ранђеловићи), Љубинка удата у Чуку. Одселили се у Кулу у Војводину.

 

 

 

 

                            * * *

 

Порекло презимена Ђорђевић (РАВНИШТЕ-Преданча:

 

Родоначелник: Ђорђе (погинуо 1814.г од Турака)

Ђорђе:-Милан

Милан-Никола

Никола:-Марјан, Стојко, Неша, Станко, Спаса

 

Стојкова кућа  била у Јечмиште-до пута Дејан-Златићево, од Ђорђина према реци Бистрици.

 

До 6о.година су биле зидине и стално су дудови рађали, где су овчари из Преданче, често крали дудињке.

 

Наравно да се ту увек жео јечам или кукуруз, па су дечурлију-овчара често јуриле моткама жене ђорђинке због крађа дудињки.

 

Станков син Светислав-погинуо о горуна-храста када су га секирама секли као дрвосече. Синови:Лука и Тиса-живе у Ђорђине.

 

Код Нешу у реку Бистрицу(испод Ђорђине-воденица) живео  Марјанов син Кира-син Драгомир.

 

Стојкови синови су одсељени у Соко Бању.

 

Неша се одселио у Брезовицу, тамо био кмет, био учесник Првог светског рата.

Погинуо несрећно у Манкићево, када се “ухватио” за пушку да види каква је код Бугара, онда га они одмах убили.

Спаса се негде одселио, можда и призетио у суседна села

 

Марјанова(Милутинова кућа) у Преданчу стара 150.година(запис из 1975.г-казивач Деда Владимир Илић ваљач)

 

 

Познат родослов:

 

Крсна слава: Свети Ђорђе (9 децембар посна слава)

Родоначелник: Марјан

(призећен у род Станчић(Стојановић) у Ивје за Кату, ћерку Станче из махале Ђорђине, с-Г.Дејан)).

 

Марјан учесник балканских  ратова и турскогог рата 1885, добио  за храброст и оданост отаџбини „медаља и крст“.

 

 

Познат родослов:

 

Марјан-Ката (876):-Милорад , Драгомир(одселио се у Милетић), Милутин , Јован(одселио се у Бачки Брестовац) Љуба(удата у Свође-Габровик, преудала се у Борин Дол у Станојевићи –муж погинуо као пчелбар-циглар од Румуна)

 

Драгомир Ђорђевић (одсељен у Српски Милетић.колонизација после Други светски рат):-синовии: Милоје (920), Драгољуб, Радомир, Славко.

 

Јован Ђорђевић (одселили се у Бачки Брестовац):-два сина и ћерка.

 

Ћира Ђорђевић(био воденичар и живеу у „реку“ у Ђорђине):-два сина и ћерку-син Драгомир остао да живи од воденице, има два сина.

 

 Милорад-Ружа(1903. „Пи“ Илић, Преданча): Градомир(1931), Јосим(1938) и Витомир(1934), Перка (удата у Јаворје), Милица (удата у Ранђеловић, Г.Дејан).

 

Градомир-Верица (из Зимовиште): -Милица (1951. удата за ратка Илић у Ивје, живи у Велику Плану), Словка(удата у Бечиницу у Петковић-Јаворје. Одсељени у Велику Плану).

 

Витомир (1934)-Зорица(1934. Стојановић, „Пи“, Преданча):-Лепка (1957.г, удата у Ломницу за Властимира-Лале  Стоиљковић), Бојана (удата за Бранка Станојевића у  Јаковљево). Живе у Власотинце

 

Јосим(1938.г)-Мира (из Ранђеловић, Чука, Златићево):-Гордана(удата у Андрејевић, Међак-Преданча), Сузана(удата у Бошковци-Златићево, живе у с. Манастириште, Власотинце), Љиљана (удата у Јаковљево).

 

 

 

 

 Милутин-Косара(из Петровић, међак, Преданча):- Стана(1929-удата ун „Пи“ за Митић Власту)Верица(удата у Брезовицу у Костићи),Лука(1935), Тоза (1939), Ратко(1947)- (одсељени у Бачки Маглић).

 

Ратко(1947)-Ленка):Жељко, Жељка

 

Светозар-Мица:-Мирослав. Светозар Ђорђевић је умро.

 

Лука Ђорђевић у Бачки Маглић има два сина. Умро је при крају 20. века.

 

 

 

                           * * *

 

 

 

 

 

 

Махале: РАВНИШТЕ и „ПИ“:

 

Порекло презимена Младеновић, Илић, Арсић, Станковић, Митић, Стојановић (махале:РАВНИШТЕ и „ПИ“)

 

Крсне славе: Свети Ђорђе  (посна слава 9 децембар), Свети Никола, Свети Стеван

 

Родоначелник (махала Равниште): Младен

 

Насељени: из Г.Дејан(Ленове-Левенове, „Пинкини“, код старог гробља била стара кућа-код Златковићи)

 

Фамилија Младеновић се још и зове Ђукинци-по баба Ђуки, која је имала седам синова:Стојан, Илија, Милија,  Младен, Станија, Лепоје и Михајил.

 

Деда Илић Владимир (1881,г.) 1975. године је поред овог „списка“ синова, наводио још  и имена:Ђока, Динча.

 

 Говорио је само о баба Ђуки, а Младена није помињао, што значи да је као хајдук погинуо или у рату са Турцима у устанцима;  па се  род  помиње по баба ЂУКИ-ЂУКИНЦИ.

 

За Михајила се каже да се призетио у Ђорђине.(Подвукао записивач М.М)

 

 

Баба Ђука је била сестра Миљкова(Миљковци) из  Ђорђине(Горњи Дејан). Миљинска фамилија се доселила из Кривог Дела. Оснивач рода Младен је био хајдук или је погинуо у рату са Турцима, па је и род је запамћен по баба ЂУКИ-ЂУКИНЦИ.

 

Први се у засеок Преданча заселио на потесу колибом Стојан-баба ЂУКИН син, што значи да је његов отац МЛАДЕН погинуо као хајдук; јер  је та предпоставка заснована  према причи деда Владимира служила као јатак хајдуцима у 19. веку.

 

Тада су хајдуци боравили у ГАРИНЕ(речицу Грацка) у буковој шуми-јазбинама, потом на Нешћево гумно се сакупљали, потом до потеса ПРЕСЛАПА,  свирали  na „дудук“(музички инструмент-већа фрула по дужини) коло играли ипевали, све до колибе.

 

Друга група хајдука је јатаковала у колибама  на потесу Чукар-између ПРЕДАНЧЕ и ЗИМОВИШТА, са леве стране реке Бистрице, на заравни окружена у подножју планинског засеока са буковом шумом-играли и певали, јатаковали.

 

Трећа група хајдука је певала и играла на Јаворској Чуки изнад села Јаворја-између Доброг поља и Козила.

 

 

Потом се у СТОЈАНОВОЈ  колиби сакупљала са свих страна храна и давала хајдуцима, док су јатаковали.

 

Стојан-Илинка(из  с. Гаре):-Бранко,…

Стојан-Бранко(одсељени на „Подину“.Соко Бања.

 Бранко је живео 115.година.

 Направио кућу у махали „Пи“ где је касније саграђена кућа у 20. веку  из рода ИЛИЋА(Илије).

 

Бранкови синови: Драгутин, Милутин, Милија, Милорад. Милутинови синови: Драгиша и Љубиша.Милијини синови:Никола, Витомир и Богосав.

 

Милорадови синови: Љубиша, Драгутин-један умро.

Сви живе у Соко Бању, јер се Бранко са синовима одселио 1925.године у Соко Бању-на место звано Подина.

 

Други од синова СТАНИЈА се призетио у махали „ПОПАЗИКИНЦИ“ у село Јаковљево (Ора).

 

У Горњи Дејан су остали да живе Илија и Милија, док су њихови синови као овчари се прво заселили на обронцима планинског дела ПРЕДАНЧА(Чукар и Бучје)-прво саградили колибе, потом у махалама:(РАВНИШТЕ:-Станоја и Арса-синови Илије и „ПИ“:-Гаврил-син Милије).

 

Ђока, Микаил и Лепоја су отишли из Ленове(Левенове) село Дејан-касније –касније је  добило статус Горњи Дејан.

 

Микаил се призетио у Ђорђине односно у махалу БАРА, док ЛЕПОЈА је постао срески пандур у варош Власотинце. Њеога фамилја е налази код Микаила равноделца(Костић)-расксрница према игралишту.

 

 

Младен се одселио у Јаковљево.

 

Цветко био прглуп, па га жена отрула и удала се за  Младена.

 

                     *

Порекло презимена Младеновић(РАВНИШТЕ):

 

Милија Младеновић-Гаврил Младеновић (РАВНИШТЕ-ПРЕДАНЧА). Кита(1855.г-удала се у род Величковић у златићево за Миладина(трећа женидба), живела 1003.године).

 

Познат родослов:

 

Гаврил(учесник ратова 1912-1918) -Стана(Стојановић, Игриште-Глучинци,  тетка Радивоје Стојановић учесника НОР-а 1945.г.):-Криста (са синовима и ћерком Вером с еодселио у Бачку-Бачки Брестовац), Јордан (1913.г), Миливоје(1900.умро у заробљеништво у Бугарској), Цвета (1905.г., удата у Ђорђине у Савићи).

 

Фамилије :Станковић, Митић и Стојановић су „приведени“ родови у род МЛАДЕНОВИЋ(Илић, Арсић).

 

 

                                     * * *

 

 Порекло презимена Младеновић(„ПИ):

 

Родоначелник: Милија

 

Крсна слава:Свети Ђорђе(посна слава 9 децембар)-само је Благоје Младеновић као „призетак“ НА ЗЕМЉУ попримио и крсну славу  рода Стојановић(у „Пи“-Преданча) Свети Николу (19.децембра).

 

Милија Младеновић-Гаврил Младеновић (РАВНИШТЕ-ПРЕДАНЧА). Кита(1855.г-удала се у род Величковић у златићево за Миладина(трећа женидба), живела 103.године).

 

Познат родослов:

 

Гаврил(учесник ратова 1912-1918) -Стана(Стојановић, Игриште-Глучинци,  тетка Радивоје Стојановић учесника НОР-а 1945.г.):-Криста(1902.г. са синовима: Живојин-Жика(1927), Лука (1931), Светислав (1933), Љубомир (1942.г-из Брестовац се одселио у Београд) и ћерком Вером (1940) се одселио у Бачку-Бачки Брестовац), Јордан (1913.г), Миливоје(1900. умро у заробљеништво у Бугарској), Цвета (1905.г., удата у Ђорђине у Савићи).

 

 

Миливоје (1881-умро 1944.г у заробљеништву у Бугарској)- Јулијана(1881-живела 56.година, Станковић, Зимовиште, Г.Дејан)):-Ћира (1916.г.призећен за драгињу у село Равна Гора-изродили ћерку Драгицу, удата у село Ливадица   околини Велике Плане-Петровић), Благоје (1920.), Витомир(1926), Јосим(1923), Вукашин(1934).

 

 

Благоја је живео 85.година, Ћира 81.годину, Јосим-Џоле 66.година, Витомир 63.година, Вукашин 64.година.

 

Благоје Младеновић(1920.г-призећен у род Стојановић-„Пи“, Преданча)-Марица(1925.г.Стојановић(„Пи“):-Мирослав (1948), Милица (1951-1951), Стојана (1952.г)-удата за Живка Ицића у с. Средор), Душанка(1956.г. удата за Зорана Миљковића у с. Борин Дол-живе у Марковац код Велике Плане)

 

Мирослав Младеновић(1948)-Стојна(1955.-Адамческа-Јанкулоска. Старовци, с. Црешнево-Македонски брод, Порече, Македонија):-Саша(1974.-живи у Београд), Наташа(1981-удата  за Драгослава Трифуновића, имају ћерку Теодору-живе у Сремску Митровицу.

 

Витомир Младеновић(1926)-Олга (Величковић, 1921.г, с. Равна Гора):-Станиша-живи у Преданчу.

 

Вукашин Младеновић (1934)-Лепосава(Андрејевић-Међак, Преданчаа):-Стана-Цака(удавала се у Гаре, ћерка Марина удата у с. Златићево-живе у Власотинце), Слађана (неудата). Живели  у Преданчу.

 

Јосим Младеновић (1921.г) није се женио.

 

Јордан Младеновић (1912.г)- (први брак)Десанка(Петковић-сестра Неше и Ратка Петковића, Багровит, Преданча):-Славко (1929-умро у 34.г. живота од турбекулозе), Томислав (1933), Властимир(1938-2013.), Стојана81944.г-удата у род Станковић у Равни Дел-има две ћерке Љиља и Снежана, удате у с. Јастребац).

Јордан Младеновић-Загорка (из с. Крушевица-други брак):-Дивна (удата за Новицу илића у „Реку“-живе у Коларе код Смедерева) и Сузана(удата).  Загорка се и трећи пут удавала у Крушевицџу.

 

 

Славко Младеновић –Круна (Величковић, с. Равна Гора):-Љубинко(Љубомир) рођен 1952.г и син Драги (1951.г-ожењн Стојаном из с. Манкићењво-има две ћерке, удате. Жици у власотинце).

Љубинко-Драгица( Тешањ, из Босне,):-Славко (1981), Млађан(1981). Живели у Босну, сада живе у Власотинце.

 

Томислав Младеновић:-Љубица(Петровић, Међак, Преданча):- Верица(удата  у  род Ранђеловић у Г.Дејан, има децу:Саша Ненад-имају породице и живе у Власотинце, Мира (удата у с. Скрапеж, имају децу-живе у Власотинце). Зоран Младеновић.

Зоран Младеновић ожењен васпитачицом, имају  два сина и ћерку. Живе у Власотинце

 

Властимир Младеновић(1938-2013.г)-марица (Ђорђевић, Зимовиште, Г.Дејан):- Новица (1959),  Зоран, Горан (1970).

 

Новица-Зорица(с.Џакмоново):-син ? и ћерка Данијела. Живе у Власотинце

Зоран-Евица(с.Јездине):-имају два сина. Живе у Власотинце

 

Витомир Младеновић(1926)-Олга (Величковић, 1921.г, с. Равна Гора):-Станиша-живи у Преданчу.

 

Јосим Младеновић (1921.г) није се женио.

 

 

 

                                       * * *

 

Порекло презимена Илић, Младеновић, Станковић, Митић („ПИ“):

 

Крсна слава:Свети Ђорђе (посна 9. децембар), Свети Стеван(кад с еоделио Митић-славио две године), Свети Никола ( 19.децембар).

 

Познат родослов Младеновић, Илић, Станковић. Митић, („ПИ“):

 

 

Илија: Арса,    Цветко, Станоја.

 

Арса-Божана:-Младен (умро као момак), Пејка(три пута се удавала:у Црнатово, за Добросава Илића-ваљач, ИВЈЕ, Преданча и трећи пут „привела“ Светозара Стојановића из Бечиницу села Јаворје), Милкана (удала се у Ђорђине), Лепосава( удата у Митић фамилију у Манкићево-Равни Дел).

 

Арсина ћерка Пејка Илић(девојачко Стојановић) није имал аса Светозаром деце и усвојила је децу својих сестара:сестре Милкане, Влајка Станковића, сестре Лепосаве из Манкићево: Митић Властимира.

 

Пејка Илић-Светозар Стојановић:-нису имали деце. Светозар је „привео“ сестру Десимирку, сестру Милунку, брата Дамњана (1903.) и мајку Милану. 

 

Мајка Милунка се удала  за у Џакмонове(Борин Дол) и „привела“  мајку Милану, који су имали два сина и ћерку

 

Влајко Станковић-Зорка Петровић(Преданча):-Јован (1938), Нада 81943.г).

Влајка Станковића су убили Бугари када су га потерали 1943 године у интернацију, што је одбио да „баци српску шајкачу“ негде близу Бабушнице.

 

Зорка Станковић (Петровић) се преудала у село Шишава за Стојана Стојиљковића(Ђуринци) и одвела са собом ћерку Наду, а Јован Станковић је остао код баба Пејке и деда Светозара Станковића у Преданчу. Зорка и Стојан су имали још једног сина и ћерку у село шишава. Син се   одселио у Кладово.

 

Јован Станковић (1938)-Зорка Златковић(Чука-Златићево):- Драгиша (1959), Мирјана (1964).

 

Драгиша Станковић (1959)-Драгица(1960) (Стојчић-Бировци, Г.Дејан): Бобан (1982), Владица (1985). Одсељени у Власотинце.

 

Мирјана се удала за Предрага Николића у махали Рајићево, село Јаковљево. Имају тројее деце и живе у Власотинце.

 

Властимир Митић (1929)-Стана (1929, Ђорђевић, РАВНИШТЕ-Преданча):- Славољуб (1951), Слободан (1955.г).

 

Славољуб-Сребра(Ђикић, с. Средор):-Милош(ожењен), Тања(удата)-живе у Аустралију.

Слободан-Весна (с. Лопушња):-Иван. Живе у Власотинце.

 

 

 

                                         * * *

 

 

Порекло презимена:Стојановић, Младеновић

 

Крсна слава: Свети Никола (19.децембар), Свети Ђорђе(посна 9 децембар)

 

Познат родослов:

 

Дамњан (1903) Стојановић-Љубица(Љуба) (1903.). махала МЕЂАК-Преданча):

 

 

-Марица(Мара) (1925.), Иконија (1928-удата за Драгутина  Миленковића у село Црна Бара-деца:Љубинка, Драгослав-имају породице, неки живе у Власотинце)), Зорица(1934-удата за Витомира Ђорђевића, РАВНИШТЕ-Преданча-деца:Лепка и Бојана-имају породице и живе у Власотинце)).

 

Дамњан Стојановић(1940.г) погинуо несретним случајем док је Тихмир(Дикомир)  секао букву, док је померао вола.

 

Био познат дунђер-зидар и имао је сопствену библиотеку, коју су Бугари запалили приликом претреса куће 1943.године.

 

Други део књига са тавана куће су изгорела тада неписмена деца и неписмена његова жена Љуба.

 

Деца-три ћерке, су остала сирочићи. Трпеле гладне и у време рата биле слуге по селима да би се преживело, а Марица потом била и СКОЈЕВКА у партизанима.

 

Марица(Мара) Стојановић-Благоје Младеновић(1920.г-призећен из РАВНИШТЕ од рода Младеновић  Гаврила-отац Миливоје 1900.г):-          Мирослав (1948), Милица(1951-1951, умрла у село Сараорце(Велика Плана), где су се селили на циглани као печалбари), Стојана (1952-удата у Средор за Живка Ицића-деца:Ице и Боге-ожењени), Душанака(1956-удата за Миљковић Зорана у с. Борин Дол-деца:Бобан и Марија-ожењен, удата-живе у Велику Плану),

 

Мирослав Младеновић (1948)-Стојна (1955.г. Адамческа-Јанкулоска, с. Црешнево-Старовце, Македонски Брод-Порече-Македонија):-Саша (1974.-живи у Београд), Наташа(1981). Наташа удата у Сремску Митровицу за Трифуновић Драгослава, имају ћерку Теодору.

 

                                              * * *

 

 

Станоја Младеновић -Пејка:-Милан Илић(учесник ратова 1912-1918), Војислав Илић(1913), Тихомир (Дикомир) Младеновић,  Ружа(1903.г-удата у Ђорђевић фамилију у Преданчу), Даница (удата у Ђорђине у род Ђорђевић), Јулка(удата  ћерка у Ђорђине)

 

Милан Илић(учесник ратова 1912-1918):-Кева (Илић, Чука, Златићево):-Светозар Илић(1923), Михајло Илић(1927)  Радмила(удата за Драгомира петровића-Гргинци, Г.Дејан-деца:Миле и Мирјана-имају породице), Николија (удата у род Павловић, одсељени у Велику Плану, имају три сина и унуке), мајка Воје Игњатовића у Совчину(Г.Дејан)?.

 

Светозар Илић (1921)-Симка (1923.г. Величковић, Златићево):-Мара(1943-удата у Барау, Доњи Дејан-у младеновићи-одсељени у Крагујевац), Нада(1946-удата за Драгишу Станојевића у с. Козило, живе у Власотинце са породицом), Борко (1948), Тихомир(1954). Светозар се одселио 70.г 20. века у Власотинце

 

Борко Илић (1948.г)-Дивна(Филиповић, Крчимир):-Драган-има двоје деце. Борко је умро.

Дикомир ожењен женом храватицом и имао је три сина-два близанца. Умро је. Живео је у Власотинце.

 

Војислав (1912) Илић- Милева(петровић, сестра Кристе Петровића-МЕЂАК, Преданча, 1913.г):-Лука(1933), Владимир (1935),  Симка (удата у род Станковић-Манкићево, Равни Дел), Вера(удата у Манкићево). Војислав се одселио у Власотинце 65.г. 20. века.

 

Лука-Милица (Стојановић-ћерка Мирка Стојановића Јаворје): Мишко, Бранкица.-живе у Власотинце

Владимир-Милица(Петковић, Багровит, Преданча):-једну ћерку.

 

Тихомир (Дикомир) Младеновић-Десанка (Андрејевић. Међак, Преданча):-Славица(умрла-удата у Багровит за Николу Младеновић, изродила троје деце), Јелка(удата у Брезовицу, има породицу), Љубомир81938.г).

 

Љубомир Илић(1938)- Мара(1938. Стојановић, „Долина“-Преданча):-Новица(1958, Слађана(1964-удата за Миле Станковића у село Јаковљево-живе у Лесковац са породицом).

 

Новица-Слађана(с. Лопушња):-Саша и  ћерка. Имају породице и живе у Власотинце

 

Михајло-најда(Златковић, Чука, Златићево):-Словка(удата у Д.Дејан-разведена, са ћерком и зетом живи у Власотинце), Милица(удата ван Власотинца), Драган(1950.г.).

 

Новица Илић-Слађана(с. Лопушња):-Саша и  ћерка. Имају породице и живе у Власотинце

 

Михајло Илић-Најда (Златковић, Чука, Златићево):-Словка (1951.г,-удата у Д.Дејан-разведена, са ћерком и зетом живи у Власотинце), Милица(удата ван Власотинца), Драган(1950 (ожењен из рода Крстић из с. Д. Дејан, имају двоје деце-живели у Д.Дејан, сада живе у Власотинце).

 

 

 

 

                                          * * *

 

Порекло презимена Петровић, Андрејевић, Јовановић (МЕЂАК-ПРЕСЛАП)

 

Крсна слава:Свети ранђел

 

Порекло.- насељени из Зимовиште(Г.Дејан)

Населили се изнад „пута“ где је испод пута махала ЗИМОВИШТЕ, ту презимили, па је по њима ово насеље добило назив ЗИМОВИШТЕ, а онда се населили у Преданчу.

 

Родоначелник: Јован

Јован:-Андреја и Петар.

 

Петар се  заселио на потесу МЕЂАК и ПРЕСЛАП, а Андреја само у МЕЂАК.

Андреја је направио прву колибу на „кућиште“ Спасојоја  спасинског(који се одселио), негде 1830.године (између данашње куће Вукашина Младеновића и старе куће саве Андрејевића). Отац Спаса-син Спасоје се у Преданчу заселио 1816.године из Дејана.

 

Од Петра је настала фамилија Петровић, а од Андреје фамилија Андрејевић.

Познат родослов:

 

                                      * * *

 

Порекло презимена Андрејевић(МЕЂАК):

 

Родоначелник:Андреја

Андреја:-Ранђел, Стојан

 

Ранђел-Станка(из с. Дејан живела 100.г, умрла у другој половини 20. века):-Божидар( 1912), Трајко (1910), Десанка (удата за Дикомира Младеновића-Пи, Преданча 1910), Зорица(удата у с. Горња Ломница), Загорка (удата у Манкићево), Васка (удата за Драгутина Станчића у ИВЈЕ-имала 25.г а Драгутин 12.г. па га од седењку носила у кревет када се успавао)

 

Трајко Андрејевић (1910)-???(први брак-):-Перса(удата у Ивје  у Станчићи), Владимир(1938.)

 

Владимир Андрејевић(1910)- ? (из Равне Горе)-Зоран и Драган(„Џаја“)-Одсељени у Власотинце, Радмила (удата за Петровић Александра-имају два сина и живе у Крагујевац).

 

Трајко-Стојанка(други брак-из ИВЈЕ- ћерка Владимира Станчића):-Ранђел (1947, Милутин(1952), Новица.

 

Ранђел Андрејевић(1947.г.)-Марика(из Равну Гору)-имају три ћерке, удате. Живе у Власотинце.

 

Милутин-Душанка(из Равне Горе):-има два сина: Бобан и Срђан.

Бобан живи са породицом у Власотинце, а дриги син се призетио ван Власотинца. Милутин-Лута и Душанка живе у Преданчу.

 

Новица-Гордана:-имају три сина.  Нису жењени.  Живе у Преданчу

 

Божидар Андрејевић-Стојанка(из Величковићи из Златићево):- Сава (1938.г), Милица(удата у с. Добровиш-породица живи у Власотинце), Миодраг(Миџа) (1946.г.-удавио се у тамиш 1963.г.ожењен Славицом Стојановић-Преданча и оставио сирочиће две ћерке, које су одрасле и удале се и имају породице),

Сава-Љубица(Ђорђевић, Рамниште, Преданча):- Драган(1959), Славица8удата у Средор).

Драган Андрејевић оженио се женом из Добровиша, има једног сина и живи у Власотинце.

 

                                        * * *

 

Порекло презимена Петровић, Јовановић (МЕЂАК-ПРЕСЛАП)

 

Родоначелник: Петар

Петар:Ђорђија, Богдан и Милан.

 

Ђорђија Петровић(МЕЂАК)-Наталија (из с. Јаворје):-Тодор, Павле, Сретко, Зорка(удата за Влајка Станковића у Ђорђине-„присвојен“ у „Пи“ код Пејке и Тозе Стојановић-Преданча)), Косара(удата за Милутина Ђорђевића-РАВНИШТЕ, Преданча), Љубица(удата за Томислава Младеновић-РАВНИШТЕ, Преданча),  Јованка(удата  Г.Дејан).

 

Тодор Петровић(1923)- Рада (Зимовиште):-Јован, Душан, Драгољуб.  Ожењени. Имају породице. Одсељени у Власотинце.

 

Павле Петровић-Рада(Станчић-ИВЈЕ):- Лепка, Марица, Бранка, Винка. Удате и имају породице. Одсељени у Власотинце.

 

Сретко одсељен колонизацијом после другог светског рата у Бачки Маглић.

 

Димитрије Петровић (МЕЂАК)-Совка ( из „Долину“-Кристина сестра Стојановића, Преданча):-Душан, Александар, Мара (удата за Стојчу у Равну Гору-живе у Власотинце)

 

Душан Петровић(МЕЂАК)-Славица (Андрејевић, Равни Дел):-Жика(1958). Жена из Д.Дејан-камењари. Ожењен има сина и два унуика. Живе у Власотинце

 

Александар Петровић-Радмила(Андрејевић, МЕЂАК, Преданча):-имају два сина. Одсељени у Крагујевац.

 

 

Богдан Петровић (ПРЕСЛАП):-Криста, Милева(удаза за Војислава Илића-„ПИ“, Преданча).

 

Крсита-Роска (сестра Драгутина Станчића):-Бошко, Јован (1925.г-„усвојен“ као близанац -Јованка у Г.Дејан-усвојена у Крстић фамилију(Влада),  удата у Г.дејан, отац  из село Свође-Габровик, несрећно погинуо као печлбар-циглар од Румуна, а мајка Љуба се преудала у Станојевићи у Борин Дол)

 

Јован Петровић (1925)-Рада (Илић, ЧУКА, Златићево):-Миливоје (1948-2011), Криста Петровић(1949), Милица(1954-удата у Драјчину Бару).

 

Миливоје Петровић (1948-2011)- Верица Стаменковић(1953):- Сања (1976), Александар-ожењен и има два сина- Живе у Власотинце.

 

Миливоје  Петровић (1948.г.) погинуо несрећним случајем као грађевински радник-био напустио рад у просвети , као наставник ликовног васпитања и као учитељ радио од 1968-1996.г у селима: Свође, Шишава, Тегошница- онда у школи у Сталаћу и ОШ „8 октобар“ у Власотинцу.

Просвету напустио из принуде у времену санкција  НАТО алијансе над СР Југославију (1992-1998.г) – да би радећи на грађевини децу ишколовао. Погрешна процена у доношењу одлуке напуштања просвете  коштала га је животом.

 

Бошко Петровић(1933)-Лепосава(Стојановић, РАВНИШТЕ):- Душан (1951) и ћерка „Пока“ удата у Бечиницу у Петковићи(Јавирје) и живе у велику Плану.

 

Душан Петровић(1951)-Верица( из с. Црна Бара):- има сина и ћерку. Одсељени у Власотинце.

 

Запис 1975-2012.г. планиснки засеок  Преданча село Горњи Дејан, општина Власотинце

 

Казивачи: Владимир Илић (1881).г ваљач и воденичар, Благоје Младеновић (1920), Мирослав Младеновић (1948),  планиснки засеок  Преданча село Горњи Дејан, општина Власотинце

 

Забележио: Мирослав Младеновић (1948),  рођен у планински засеок Преданча село Г.Дејан, општина Власотинце

 

* * *

 

Одсељени (у  20. веку  и почетком 21. века):

 

 

-Бачки Брестовац: Ђорђевић, Младеновић,

 

-Бачки Маглић:-Ђорђевић, петровић

 

– Крагујевац: Петровић

 

– Српски Милетић: Ђорђевић, Петровић, Младеновић

 

– Београд: Младеновић,  Илић

 

– Пожаревац(околина): Илић

 

– Коларе (Смедерево): Илић

 

-Ваљево: Петковић, Илић

 

– Љубљана (Словенија): Стојановић,

 

– Хрватска (Бели Манстир):-Јовановић,

 

– Сомбор-Јовановић, Станчић,

 

– Ниш:-Петровић,

 

– Соко Бања: Младеновић, Ђорђевић, Илић

 

– Велика Плана: Илић, Ђорђевић, Димитријевић,

 

– Власотинце: Станчић,  Петковић, Илић, Младеновић, Митић, Станковић,  Стојановић, Андрејевић, Петровић

                                * * *

 

ИЗВОРИ:

[1]  Мирослав Б. Младеновић Мирац: Рукопис:- ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2]  Мирослав Б Младеновић Мирац: Рукопис:- ЗАПИСИ из рукописа:”ПЕЧАЛНИК-приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње)” 2012.г., Власотинце

[3] Мирослав  Младеновић Мирац: ПЛАНИНСКА ОРАТА (Песме), на дијалекту југа Србије, Власотинце, 2008.године 

[4] Мирослав  Младеновић Мирац:- Рукопис( НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА, 2009.г, Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце)

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

28. фебруар .2013.године Власотинце, јабланички округ југ Србије

 

 


Коментари (30)

  • administrator

    Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар, Власотинце

    Poštovani,
    Pošto mesecima niste objavili ove DODATKE za planinski zaseok Predanča (rodno mesto) a u istoriografiji se objavljuju mnoge netačnosti i zlonamernosti; zato sam prinuđen radi svoga RODA i pokolenja barem ovde objavim DODATAK.
    Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije
    7.septembar 2013.g. Vlasotince, repubvlika Srbija

    Одговори
    • Zoran T Mladenovic

      Miroslave lepo je sve ovo sto si napisao, dobro je da ima i takvih ljudi.Ja licno imam nekoliko primedbi a prva je koliko ja znam da si ti vrlo retko dolazio u selu ranije A I DAN DANAS NE DOLAZIS I NEZNAM KAKO SI SVE NAPRED SAZNAO I NAPSAO.Postoje mnoge netacnosti i kao vazna greska u ovom tvom izlaganju je krsna slava koja se oduvek slavi u nasem selu Predanca jeste 09.12. je ALIMPIJE STOLPTNIK A NE KAKO TI PISES SVETI DJORDJE koji se slavi drugog datuma.Ida znas nase selo nije zaseok,mahala..vec mesna zajednica selo Predancai moja preporuka bi tebi bila ako hoces da idalje pises o selu Predanci odes gore i vidis rodno selo kako bi bolje to opisao i molim te ispravi naziv oko krsne slave.poz.

      Одговори
      • Miroslav B Mladenovic Mirac

        —– Original Message —–
        From: Mladenovic
        To: Miroslav Mladenovic
        Cc: Sasa Mira Mladenovic
        Sent: Friday, March 27, 2009 11:45 PM
        Subject: Re: Odgovor

        Postovani prezimenjace!
        Veoma sam vam zahvalan na onome sto ste do sada ucinili za mene i moj rad na poreklu, drugim recima neizmerno ste mi pomogli.Objasnicu vam do kojih zakljucaka sam dosao koji ce mozda i vama koristiti. Za sada zeleo bih da vam prenesem sta sam saznao iz mog dosadasnjeg rada na temu Sv.Djordjija Posen u Makedoniji i Juznoj Srbiji i Sv. Alempija kako se kaze kod nas u Vrbovcu u Sumadiji kazem tako jer se kod nas smatra Vrbovac prvim sumadijskim selom kad se ide od Smedereva na jug. Evo sad mog razmisljanja na temu Slave.
        O Službama i Velikdenima su se skupljali oko starih srpskih manastira. Slavili su Sv. Alimpija Stolpnika za koga se u narodu verovalo da je pregazio kugu, odbijao nezdrave vetrove i činio druga čudesa. Ovaj Paflagonijski (Mala Azija) Svetitelj je stekao svoje svečare na području pre svega Ohridske arhiepiskopije i Svete Gore odakle se njegov kult širio ka severu naj verovatnije prema Skadru, Prizrenu i Prištini. Malisori fisa Šalja su izgleda slavile i ovog Sveca iako B.Nušić tvrdi da su Slavili Sv.Jovana,a Marko Miljanov Sv.Ivana posto su bili Rimokatolici. M.DJ Milicevic tvrdi da su postovali Sv.Djordja jer se i u Drenici slavio Sv.Đorđe Alimpije u rodovima poreklom iz Zete koji su ušli u fis Šalja. U Gračanici ozidanoj u vreme kralja Milutina imamo fresku Svetitelja. Naime ako je ovaj Svetitelj postao zaštitnik mutavdžijskog zanata onda je Prizren kao grad nadaleko čuven po proizvodima ove vrste jasno bio i jedan od jakih uporišta kulta ovog svetitelja u srednjem veku. Praznuju ga više sitni stočari ali i oni koji rade sa krupnijom stokom pa se na njegov dan ne upreže tegleća stoka. Ova činjenica nas upućuje na zaključak da je pored Sv.Vlasija, Sv.Teodora, Sv.Save, Sv.Đorđa i Sv.Alimpije preuzeo neke epikleze slovenskog paganskog boga Gerovita ili Jarovita. Glava svetitelja se nalazi u rumunskom manastiru Kutlumušu, koga sada drze Grci što upućuje na vezu sa aromunskim stanovništvom. Ako je ovo tačno onda bi porodica Mladenović vrlo lako mogla da vodi poreklo od ostataka plemena Brsjaka (Brđana) i Mijaka iz Zapadne Makedonije ali i Malisora. Nije nemoguće da je kult došao među Slovene i aromunskim posredovanjem i to onih aromuna iz grčkog kulturnog kruga oko Soluna. Odlazilo se rano u Crkvu i strogo postilo da bi sve bilo zdravo u narednoj godini. Ova Slava se relativno slabo slavi u severnim srpskim zemljama dok broj onih koji slave raste od Grdeličke klisure prema jugu ali pogrešno bi bilo reći da nije slavljena u srednjem veku na Kosovu jer za to imamo jake dokaze. U Kičevu, Prilepu, Bitolju, Strugi, Ohridu, Tetovu i Skoplju u Makedoniji bio je do Drugog Svetskog rata, veliki broj porodica koje slave ovu Slavu i svakako predstavljaju daleke rođake familije Mladenović iz Vrbovca. Bugarske okupacione vlasti i komunističke posle rata smatrajući sa pravom ovaj običaj srpskim zabraniće ga. Prvi pomen ove Slave nalazimo u dnevniku poznate trgovačke porodice Andrejevića iz Peći u 18 veku. Andrejevići su poticali starinom iz Nerodimlja na Kosovu, gde je očigledno postojao u srednjem veku kult ovog Sveca. Oblast Nerodimlja je smatrana delom skopske oblasti a uostalom kao i celo Šarsko Zagorje pojedinačno je naseljavana strujama iz Makedonije kroz ceo period turske vladavine. Kult ovog Svetitelja je verovatno u vezi sa Svetom Gorom gde se u manastiru Kutlumušu nalazi glava, deo moštiju otuda Vlasi u Istočnoj Srbiji izuzetno poštuju Sv.Alimpija. Srpski Kraljevi i feudalci su Svetogorskim manastirima davali ogromne metohe unutar svoje države od Soluna do Peći i Debra. Svetogorski monasi su verovatno otuda bili prenosioci kulta ovog Svetitelja u ondašnju Srbiju. Ovo je još potkrepljeno činjenicom da se radi o istom etnosu sa jedne i druge strane Skopske Crne Gore (Karadaga) koje se veoma mnogo selilo iz jedne oblasti u drugu, putevima kroz šarsko-skopsko-crnogorske planinske magistrale. U srednjem veku je preko ove dve planine postojao jak kiridžijski saobraćaj pa planine na centralnom balkanu ne predstavljaju etničke ni dijalekatske granice. Još je zanimljivija veza između Sv.Alimpija i Sv.Đorđa. Zabeleženo je u centralnoj oblasti balkana da su mnoge familije slavile “Sv.Đorđa Alempija” što je ukazivalo da je narod ova dva svetitelja stopio u jednog. U Lešku (Tetovo) je čak u naj novije vreme jedan makedonac tvrdio da slavi Đorđiju na dan Sv.Alimpija. U Ruskoj i Grčkoj Crkvi na ovaj dan se praznuje osvećenje dva hrama Sv.Đorđa te je tako među našim narodom u centralnoj oblasti došlo do fuzije ova dva Svetitelja. U ranijim vekovima biva kod stanovništva naročito upražnjavan kult pojedinih Svetitelja kao što su Sv. Dimitrije na području Šopluka istočno od Vardara, na prostoru centralne Makedonije dakle zapadno od Vardara- Sv.Vasilije, Sv.Atanasije, Sv.Naum, Sv. Alimpije Stolpnik, Sv.Đorđe, Velike Gospojine i Sv. Dimitrija. Na prostoru Epira, Južne Albanije i Zapadne Makedonije Sv.Jovana i Velike Gospojine, na prostoru Tesalije Sv.Tome i Velike Gospojine i na prostoru Severne Albanije i Dalmacije Sv.Nikole i Sv.Stefana. U okviru Ohridske Arhiepiskopije i poglavito Kosturske episkopije negovan je kult Sv.Alimpija koga Slave samo Srbi Kosovci i(li) Brsjaci i oni su bili po svemu sudeći nosioci kulta ovog svetitelja u svojoj postojbini kao i prenosioci među Torlake i Šopove i Sumadince. Crkva Sv. Alimpija u selu Bobišta danas Vergas kod Kostura, danas Kastorija u Grčkoj Egejskoj Makedoniji je najstariji hram koji je podiglo Slovensko stanovništvo ovog kraja a vrlo rano Svečare sa ovom Službom nalazimo severozapadno od ove oblasti u selima oko Korče, Struge, Bitolja gde se verovatno proširila seobom pojedinih porodica iz ovog sela. Rod Naumovića iz Užica koji slave Sv.Alimpija potiče starinom iz okoline Korče. I tamo u Korči su imali svoje rođake koji su slavili istu slavu zabeležio je Popović. Prema naj novijim istraživanjima šira oblast zapadno od Kostura prema reci Vojuši u Toskeriji pripadala je u 11 veku Kosturskoj episkopiji. Interesantno je reći ovde da prvi spomen običaja Slave u istoriji uopšte potiče iz 1018 godine od vizantijskog letopisca Skilice a slavio ju je izvesni velmoža Ivac. Iako bi smo očekivali da je on taj običaj pomenuo severno u Raškoj eparhiji, on ovaj običaj nalazi u okolini Devola u današnjoj jugoistočnoj Albaniji koji se nalazio u sastavu Kosturske eparhije. Ipak freska Svetitelja iz Gračanice i javljanje ove Slave u Župi kod Kruševca i u Jelašnici na Staroj Planini u Zaglavku, te mutavdžijski esnaf u Prizrenu veoma indikativno govore da se ovaj svetac i pre najezde Turaka slavio među raškim i kosovskim Srbima gde je on praznovan pre svega kao zastitnik od kuge kod Bugara su tu ulogu imali Sv.Anton i Sv.Atanas.

        Одговори
  • administrator

    ДОДАТАК: Порекло презимена засеока Преданча села Г.Дејан (Власотинце)

    ПОСТАВИТИ ИСПОД:“НАСТАНК СЕЛА“ (где је најприкладиније-ви „отварате“ и постављате, јер ја сам онемогућен да поставим на свој ЧЛАНАК):

    *

    Планински засеок Преданча (Дејан) имао је свој настанак на чудан начин.
    Као свој родни планински засеок села Г.Дејан, никада у селу није се поменуо назив насеља Проданча.

    Негде 60.година 20. века када сам као дете слушао од деце других села ( а и до данашњих дана почетка 21. века) увек се питало:„Ти ли си из Проданчу или из Прданче“.

    Када сам одрастао и постао интелектуалац, увек сам се чудио да чак и у географско-топографским војним картама је писало „латиничним писмом“:“Проданче“.

    То ми је тада сметало јер сам сматрао да нам се ругају на наш планинско-торлачко порекло, сточачрско примитивну страну живота.

    Јер тада се живело у оскудној беди:материјално-духовној, где је све до 1945.године све било неписмено у читавом том планинском делу Буковика- власотиначкога краја.

    Касније 70.година 20. века сам се заинтерсовао за назив свог родног планинског засеока ПРЕДАНЧА.

    Од старијих солунаца сам дознао да смо засељени из Г.Дејана и да смо предходно живели поред луке реке Власине(јер су наши продали ливаде Стојичићима-Бировцима у Г.Дејан).

    Према казивању одатле су се овчари прво заселили у ГАРИНАМА, па онда у Горњи Дејан-који је добио назов после Другог светског рата, а пре тога се звала махала ЛЕНОВЕ села ДЕЈАН. После тога као овчари су се населили у засеок ПРЕДАНЧА.

    Утврдио сам да старије становништво које слави крсну славу СВЕТИ ЂОРЂЕ („посна слава“)-није знало своје порекло насељавања.

    Као да се вековима нешто „скривало“ одакле је насељено. Никако нисам сазнао претке.
    Проучио сам ту крсну славу „Свети Ђорђе-посна слава“, која је „спојена“ са Св. Алимпије Столпник.

    Ево скоро сам код неких истраживача утврдио да је то „скривено“ село Проданча-мени често задавајући бригу „ругања“ дошло до малок сазнања о својим прецима.

    Верујем да је било „вишеслојно“ расељавање, па тек престоји широко етнографско проучавање порекла становништва једном детаљним истраживањима свих који су се доселили из Бугарске на овим просторима југа Србије- за лужничко-власинско-црнотравско-власотиначки крај.

    Дакле, засеок ПРЕДАНЧА има своја два „настанка“: као место је добило назив на основу легенде о „предаји“ војске, јер на турском ПРЕДАНЏА-значи предаја; а поред овог назива места сам наишао и на браник шуме Видосављевић(старог рода насељених првог насеља у Смрдан у Власотинце-написао сам то у легенди о Власотинцу-подвукао М.М 2013.г Власаотинце) код места „Раставница“ преко реке Власине почетка пута према село Равни Дел.

    Текс сада сам дознао од неких истраживача да је само насеље ПРЕДАНЧА у топографским картама и администрацији и околним селима носило назив ПРОДАНЧА, а то је село у околини ошштини ТРН области ПЕРНИК у Бугарској.

    У бугарској историји из 15-16. века у турским пописима знепољске нахије (1447-1489) се помиње под називом ПРОДАНОВЦИ ( данас село Проданча у Бугарској-источно од Трна) са 6. кућа, са турким порезом 408 акча и 30 становника; а постоји и село ПРОДАНЧА (исти назив данас у Бугарској-источно од Трна) са 11.кућа са порезом 765 акча и са 55 становника. Тада је окарактерисано као мало село.

    Нисам још сазнао „скривање“ крсне славе у свим селима власотиначкога краја који славе крсну славу „Свети Ђорђу-„посну“, која је „спојена“ са славом Св. Алимпије Столпник.

    Да ли се то „скривање“ порекла тицало биолошког опстанка станновништва од „исламизације“ или „бугаризације“ у свим бурним вековима петовековног турског ропства или се побгло од „чуме“(куге) која је захватила овај кра од 1437 до 1439.године тек треба истражити.

    Овде је отворена посебна тема и у њој се треба интердисвиплинарно укључе наше историско-научно-антрополошко и етнографске институције у републици Србији; јер појединачан истраживачки рад само покреће проблем кога није у могућности да самостално реши без помоћи разноразних институција у Сррбији а и у окружењу Бугарске, Македоније, Грчке и Турске.

    На крају, поносан сам што сам као планиски горштак гводим порекло из торлачко-сточарске породице која има своје корене у свим вековима у којима се овде живело и борило за биолошки опстанак.
    * * *

    26.септембар 2013.г Власотинце Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори
  • administrator

    Етимолошко значење назива засеока Преданча (проданча-Продановци)
    *

    ДОПУНА: Порекло презимена засеока Преданча села Г.Дејан (Власотинце)
    Поштовани,
    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    ИСПОД текста „НАСТАНАК СЕЛА“-поставити овај
    ПРИЛОГ.
    1.октобар 2013.г. Власотинце
    Поздрав М.М Власотинце

    ПРИЛОГ:

    * * *

    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    Етимолошко значење назива засеока Преданча (Проданча-Продановци):

    Из извора бугарске историографије сачуван је пописни дефтер села за нахију Знепоље из времена XV- XVI века под Турцима у времену владавина: Мехмеда I, Мурата I и Мурата II.

    Тако у попису из 1447 у Знепољској нахији је забележено је да село Продановци (данас село Проданча-источно од Трна) има приход 480 акча, са 6 кућа и 30 становника; док је у попису посебно наведено село Проданча (источно од Трна) са 11 кућа, 55 становника и са пеиходом од 765 акча.

    Интересантно да село Продановци постоји и у Западној Бугарској- у софиској области, општине Самоков.
    Село Продановци, је добило назив према овчару Продану гуслару, ратнику противу Татара (у рату противу Византије 1278.г. у Велико Трново).

    Име Продан је словенско име, а највише међу хришћана је заступљено у Бугарској код Бугара.
    Касније из тог племена су постали многи војводе и ратници у борби за национолно ослобођење од Турака.

    Име Продана-гуслара, овчара ратника, Бугари су знали да то поставе и родољубиво у опери:“ Любомир Сагаев — Книга за операта (68) — Моята библиотека
    chitanka.info/text/8501/68 – Кеширано
    Гусларят дядо Продан ги успокоява с една песен за Ивайло — смелият … То се засилва особено много при предложението на болярина Тертер, …”

    Етимолошки назив села ПРОДАНЧА је настала од две речи: ПРОДАН +ЧА.

    Деда ПРОДАН је био чувен гуслар овчар у планинско бугарско село на истој надморској висини као и у планински засеок Проданча(Преданча) села Горњи Дејан, општине Власотинце у републици Србија.

    Сама реч ЧА је бугарског значења, која означава “стриц-чича”, а то дијалектолошко значење и употребу сам чуо од својих најближих у фамилији(млађих сестара) у своје родно сел Преданча у власотиначкој општини, републике Србије негде све до 70.година 20. века.

    Тако је од две речи:- словенског имена ПРОДАН и речи ЧА, настала у “повезивању” реч ПРОДАНЧА-назив села у Бугарској и у Србији је то име на топографским картама постојало све до 90.година 20. века, док није превагнуо назив ПРЕДАНЧА(од турске речи ПРЕДАНЏА-“предаја” војске, где се нека војска предала у времену српско-турског боја).

    Занимљива је повезаност ова два појма ПРОДАНЧА-села у Бугарској и Србији, а да до сада то нико није уопште ни истраживао настанак овог појма назива села ПРЕДАНЧА(Проданча) у Србији – сем аутора овог записа у погледу истраживања порекла становништва свога родног села.
    *
    ИЗВОР: За писање овог ЗАПИСА Аутор је користио Бугарску историографију са “скинуту” са ИНТЕРНЕТА.

    * * *
    1.октобар 2013.г. Власотинце Србија Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/
    Поштовани,

    Испод ТЕКСТА:“ Учесници ратова (са медаљама):
    Балканско-први светски рат(1912-1918): “
    ИЗБРИШИТЕ овау реченицу(грешка у месту и републици): “ Илић Миладин
    (“Ивје”-погинуо 1913.г на Грљански Вис код Алексинац)”

    а НАПИШИТЕ ову реченицу:” Илић Миладин (“Ивје”-погинуо 1913.г на
    Грљански Вис код Кочане Македонија) “

    Поздрав. М. М Власотинце
    22.септ.2013.г. Власотинце

    * * *
    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    Поштовани,

    НИСТЕ још УБАЦИЛИ ДОДАТАК (стри текст) за ПЕДАНЧУ) кога сам слао више
    пута. Ево поново га шаљем:

    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    ДОДАТАК(1):

    Испод дела текста:

    “Знамените личности села:” УБАЦИТИ на крају овај текст:

    -Бошко Станчић, Преседседик општине Власотинце, Начелник одељења за
    урбанизам СО-е Власотинце

    ДОДАТАК (2):
    У истом делу текста:” Знамените личности села:” овај текст :

    “- Стојановић Славиша:- играч у фудбалу прве лиге и тренер
    репрезентацје Словеније”

    Са ДОДАТКОМ написати:

    – Стојановић Славиша:- играч у фудбалу прве лиге и тренер
    репрезентације Словеније, тренер клубова у иностранству и тренер ФК
    “Црвена Звезда прве лиге у Србији

    Поздрав и свако добро. М.М Власотинце

    10.септ. 2013.г. Власотинце

    Током 10.9.13., Miroslav Mladenovic је написао:

    Одговори
  • Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

    [email protected]( PORTALU POREKLO) :

    Порекло презимена засеока Преданча, село Горњи Дејан (Власотинце)

    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    ДОДАТАК: Порекло презимена засеока Преданча села Г.Дејан (Власотинце)

    ПОСТАВИТИ овај ПРИЛОГ(Од игре на пољанчету до Црвене Звезде) испод текста:“ Образовање: “.
    Сарадник портала ПОРЕКЛО: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
    1.октобар 2013.г. Власотинце република Србија
    ПРИЛОГ:

    * * *
    Од игре на пољанчету до Црвене Звезде

    Много нас као деце 60.година 20. века није знало ништа о спорту и фудбалсим клубовима.
    Све до завршетка четвртог разреда у планинско село Златићево (пешачили смо дневно кроз планинске врлети 10 километара у оба правца) нисмо знали ни о Црвеној Звезди ни о Партизану.

    Пошто је у току Другог светског рата ово био „партизански крај“, онда смо после поласка у осмогодишњу школу „Доситеј Обрадовић“ у село Свође (пешачељње 10 километара кроз букову шуму, козјим стазама и преко набујалим планинским речицама и потоцима…); читајући у листу „Политика“(доносили смо учитељу у село Златићево из поште села Свође) о спорту почели да се одређујемо као навијачи фудбалских клубова у бившој Југославији.

    Тада због „Партизана“ у рату и „Црвене звезде“ на партизанској капи, постојали су тада само навијачи ова два клуба у читавом Повласињском крају.
    У свој родни планински засеок Преданча, села Дејан сви смо постали навијачи ФК „Пратизан“ а једино је један наш друг из ината постао навијач ФК „Црвена звезда“.

    У почетку смо играли се лоптом од кравље длаке, потом крпењаче, онда малом гуменом лопто (налик на ону са за тенис) потом нам је учитељ донео прави фудбал.

    Тада смо у осмогодишњу школу ишли само дечаци, док девојчице су биле обавезне за обављање кућних и пољских послова, као и да чувајући овце спремају дар за удају.

    Зими су морале да изучавају ткачки занат и постану везиље, а лети да окопавају кукуруз, кромпир -онда обављају жетварске и друге радове у поље.

    Сви ми из суседних села:Преданча. Златићево, Јаковљево, Дејан-играли смо на пољанчету лопту од кравље длаке или гумењачу ујутру на месту Златићевско гумно или у Дејанском атару и онда трчећи низ Свођско Бучје стрчали за почетак часа.

    Нисмо имали лопте али су имућнији свођани имали фудбал па смо морали да „плаћамо“ лист хартије од свеске или „динарче“ да би нас спустили да играмо фудбал на школском игралишту.

    У том времену наши родитељи су били сиромашни печалбари-циглари у Војводини.
    Једнога дана ујак Мирка Стојановић(сада покојног) је из Сомбора донео гумену лопту, која је толико одскакала да када смо играли на зараван Дел у вечерњим сатима(јер смо дању обављали сеоске послове у пољу) негде одскочи тако далеко низ литице према реки Бистрици махале Ђорђине, да смо је често месецима сви ми са овчарима тражили.

    Онај ко је нађе онда је чувао код себе као „дар“ за дечју радост, да се њом играмо на пољанчету „Дел“.

    Године су пролазиле сва деца печалбара су отишла свако на своју страну.
    Мени као слабашном и неухрањеном дечаку није било омогућеено да се упишем у војне школе, а једино је то поред школе за полицајце била бесплатна школарина за нас сиромашне ђаке који смо били одлични ђаци.

    Ја нисам успео да се упишем у војне школе али је успео мој друг Мирко Стојановић.
    Мени је остао тежи трновити пут школовања-уз печалбу и рад као надничара у самошколовању.

    Када смо формирали породице, деца су наша расла и наравно сви су постали навијачи клубова за које су навијали њихови родитељи.

    Сакупљали смо се у току лета и на државним празницима и са нашом децом играли лопту и по снегу на пољанчету Дел нашег родног планинског засеока Дел.

    Много нас је маштало да постане играч великих фудбалских клубова у тадашњој Југославији.

    Нас неколико је играло фудбал у клубовима до Српске лиге, док наш друг Мирко Стојановић као војно лице у Словенији, доспео је да игра фудбал до Друге а и прве словенске лиге.

    Искрено био је веома талентован од све деце у сеоској осмогодишњој школи, али бије имао ко да га „погура“ а и оскудан сиромашан живот је учинио своје.

    Али зато када смо са нашим синовима у току распуста играли лопту на пољанчету, хвалисаво се поносио са својим сином Славишом-Сашом Стојановић, да ће барем он испунити наше дечачке сне и заиграти фудбал у неком великом клубу.

    Били смо поносни на његовог сина као „партизановци“ па чак и онај наш једини „звездаш“ из села-који је постао зидарски печалбар предузимач.

    Ми се растурисмо ко где, села постадоше пуста. Наша пољанчета су засрасла у корову и тако остадоше села без деце.
    Нема више игре деце на пољанчетима широм Повласиња у планини.

    У времену распада старе Југославије на крају 20 века, на мојој капији у Власотинцу дошао је сам мој друг из детињства Мирко Стојановић, као бивши официр и војни судија тадашње војске старе социјалистичке Југославије.

    Био је утучен. Протеран из Словеније као „непожељна особа“ војног официра-морао је да остави жену, сина и ћерку у Словенију и да пређеу Београд односно у Власотинце да живи.

    Била му је жива мајка у наше село и горе је проводио време некако борећи се противу самоће и тазних неправди.

    У тим турбулентним временима под ратним санкцијама ратова у:Словенији, Хрватској, Босни, Косову-мој драги друг из детињства Мирко Стојановић(1947.г.) морао је преко Мађарске да одлази да види породицу у Словенију.
    Хрвати му нису давали пролаз уласка у Хрватску односно Словенију.

    Често смо се шетали поред реке Власине, куповали заједно штампу на киоск у центру града .
    Причао ми хвалисавао о свом сину Саши-Славиши фудбалеру у првој словеначкој лиги. Сви смо тада у село били поносни на његовог сина као фудбалера а касније и тренера.

    Срце мог друга Мирка Стојановић (оца Славише) није издржало. Умро је млад од срчаног удара-инфракт.
    Туга и бол за породицом и неправде учиниле су своје.

    Пре неку годину долазио је његов син Славиша-саша Стојановић у Власотинце. Потражио мог сина-иначе официра у војсци.
    Послао сам му на сећање његовог оца једну објављену збирку песама на дијалекту. Не знам да ли је добио.

    Син ми је испричао да су се купали заједну у реку Власину и да му је испричао да после игре фудбала у првој словенској лиги, Саша-Славиша Стојановић је сада тренер фудбалских клубова.

    Распитивао се за Африку, јер се тада мој син као санитетски официр вратио са својом војном лекарском екипом из Чада(Африка).

    Прођоше неколико година, на локалној телевизији ТВ Лесковац одгледао сам ИНТЕРВЈУ са Славишом-Сашом Стојановићем, као тренером словеначке репрезентације.
    Поносно је причао на своје порекло села свога оца и мајке у власотиначком крају.

    Није заборавио своје корене. Било ми је драго када сам га слушао.
    Потекле су неколико суза низ моје остарело лице-са уздахом: “Е да му је отац Мирко жив да га сада слуша и гледа“.

    Прође неко време, ево садашње почетком 21. века- остварују се снови нас који смо шуткали крпењачу по пољанчету по планинским ливадама Повласиња, наш Славиша-Саша Стојановић је постао тренер ФК „Црвена Звезда“.

    Ту радост смо свуда делили-са свих суседних села када смо се сусретали у чаршији када се увече изилиазлио у шетњу поред прелепе реке Власине у Власотинцу.

    Мој син је чак и као романописац у шали мени написао неколико реченици:“не знам како ће Саша да прође у наше село Преданча, да ли ће му „опростити“ сви ПАРТИЗАНОВЦИ, јер је „издао“ наше село и отишао у Црвену Звезду“.

    Наравно то је изговоренуо шаљиво уз понос што смо ето и ми доживели да неко од наших планинских горштака испуни сан нашег детињства и наше маладости.

    Ето наш Саша-Славиша Стојановић из нашег планинског засеока Преданча, од сеоско-планинског пољанчета дође и до највишег трона у фудбалу-постаде тренер ФК „Црвена Звезда“. Мени и мојој генерација као „партиизаноивцима“(али правих –не овдашњих) желимо нашем Саши-Славиши Стојановић успех као тренеру ФК „Црвена Звезда“.

    Срце је јаче од разума. Нека са Звездом на фер и способношћу као тренер освоји титулу првака и поврати углед ФК“Црвене звезде“ и нашге фудбала у Европи и свету.

    Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, некада и сам се играо крпењачом у планински засеок Преданча села Дејан, општина Власотинце југ Србије
    1. новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

    * * *

    Одговори
  • Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

    ДОПУНА
    Шаљемо Вам ТЕКСТ са исправљеним техничким грешкама и уређен са језичке
    стране. Подвукао М.М (2 новембар 2013.г. Власотинце).
    ПРИЛОГ:
    [email protected]( PORTALU POREKLO) :

    Порекло презимена засеока Преданча, село Горњи Дејан (Власотинце)

    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    ДОДАТАК: Порекло презимена засеока Преданча села Г.Дејан (Власотинце)

    ПОСТАВИТИ овај ПРИЛОГ(Од игре на пољанчету до Црвене Звезде) испод
    текста:“ Образовање: “.
    Сарадник портала ПОРЕКЛО: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог
    и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
    1.октобар 2013.г. Власотинце република Србија
    ПРИЛОГ:

    * * *
    Од игре на пољанчету до Црвене Звезде

    Много нас као деце 60.година 20. века није знало ништа о спорту и
    фудбалсим клубовима.
    Све до завршетка четвртог разреда у планинско село Златићево (пешачили
    смо дневно кроз планинске врлети 10 километара у оба правца) нисмо
    знали ни о Црвеној Звезди ни о Партизану.
    Пошто је у току Другог светског рата ово био „партизански крај“, онда
    смо после поласка у осмогодишњу школу „Доситеј Обрадовић“ у село Свође
    (пешачење 10 километара кроз букову шуму, козјим стазама и преко
    набујалим планинским речицама и потоцима…); читајући у листу
    „Политика“ (доносили смо учитељу у село Златићево из поште села Свође)
    о спорту почели да се одређујемо као навијачи фудбалских клубова у
    бившој Југославији.

    Тада због „Партизана“ у рату и „Црвене звезде“ на партизанској капи,
    постојали су тада само навијачи ова два клуба у читавом Повласињском
    крају.
    У свој родни планински засеок Преданча, села Дејан сви смо постали
    навијачи ФК „Пратизан“ а једино је један наш друг из ината постао
    навијач ФК „Црвена звезда“.

    У почетку смо се играли са лоптом од кравље длаке, потом крпењачом,
    онда малом гуменом лоптом (налик на ону за тенис); потом за игру
    нам је учитељ донео прави фудбал.

    Тада су у осмогодишњу школу ишли само дечаци, док девојчице су биле
    обавезне за обављање кућних и пољских послова; да чувај овце и
    спремају дар за удају.

    Зими су морале да изучавају ткачки занат и постану везиље, а лети да
    окопавају кукуруз, кромпир -онда обављају жетварске и друге радове у
    поље.

    Сви ми из суседних села:Преданча, Златићево,Јаворје, Козило,
    Јаковљево, Дејан-играли смо на пољанчету лопту од кравље длаке или
    гумењачу ујутру на месту Златићевско гумно или у Дејанском атару и
    онда трчећи низ Свођско Бучје стрчали за почетак часа у школи села
    Свође.
    – Прикажи наведени текст –
    Искрено био је веома талентованији од све деце у сеоској осмогодишњој
    школи, али није имао ко да га „погура“- а и оскудан сиромашан живот на
    село је учинио своје.

    Али зато када смо са нашим синовима у току распуста играли лопту на
    пољанчету, хвалисаво се поносио са својим сином Славишом-Сашом
    Стојановић, да ће барем он испунити наше дечачке сне и заиграти фудбал
    у неком великом клубу.

    Били смо поносни на његовог сина као „партизановци“ па чак и онај наш
    једини „звездаш“ из села-који је постао зидарски печалбар предузимач.

    Ми се растурисмо ко где, села постадоше пуста. Наша пољанчета су
    засрасла у корову и тако остадоше села без деце.
    Нема више игре деце на пољанчетима широм Повласиња у планини.

    У времену распада старе Југославије на крају 20 века, на мојој капији
    у Власотинцу дошао је сам мој друг из детињства Мирко Стојановић, као
    бивши официр и војни судија тадашње војске старе социјалистичке
    Југославије.

    Био је утучен. Протеран из Словеније као „непожељна особа“ војног
    официра-морао је да остави жену, сина и ћерку у Словенију и да пређе у
    Београд односно у Власотинце да живи. У то време је више боравио код
    тада живе своје остареле мајке у родно село у планини.

    У тим турбулентним временима под ратним санкцијама ратова
    у:Словенији, Хрватској, Босни, Косову-мој драги друг из детињства
    Мирко Стојановић(1947.г.) морао је преко Мађарске да одлази да види
    породицу у Словенију-а чак у почетку се „сусретао“ са породицом из
    Словеније у Мађарској, да би се поново враћао за Власотинце.
    Хрвати и Словенци му нису давали пролаз уласка у Хрватску односно Словенију.

    Често смо се шетали поред реке Власине, куповали заједно штампу на
    киоск у центру града .
    Причао ми је хвалисавао о свом сину Саши-Славиши фудбалеру у првој
    словеначкој лиги. Сви смо тада у село били поносни на његовог сина као
    фудбалера а касније и тренера.

    Срце мог друга Мирка Стојановића (оца Славише) није издржало.
    Умро је млад од срчаног удара-инфракт.
    Туга и бол за породицом и неправде учиниле су своје.

    Прођоше неколико година, на локалној телевизији ТВ Лесковац одгледао
    сам ИНТЕРВЈУ са Славишом-Сашом Стојановићем, као тренером словеначке
    репрезентације.
    Поносно је причао на своје порекло села свога оца и мајке из
    власотиначког краја.

    Није заборавио своје корене. Било ми је драго када сам га слушао.
    Потекле су неколико суза низ моје остарело лице-са уздахом: “Е да му
    је отац Мирко жив да га сада слуша и гледа“.

    Прође неко време, ево садашње почетком 21. века- остварују се снови
    нас који смо шуткали крпењачу по пољанчету по планинским ливадама
    Повласиња, наш Славиша-Саша Стојановић је постао тренер ФК „Црвена
    Звезда“.

    Ту радост смо свуда делили-са свих суседних села када смо се
    сусретали у чаршији када се увече изилазило у шетњу поред прелепе реке
    Власине у Власотинцу.

    Мој син је као романописац мени написао неколико шаљивих зађевица у
    реченици:“не знам како ће Саша да прође у наше село Преданча, да ли
    ће му „опростити“ сви ПАРТИЗАНОВЦИ, јер је „издао“ наше село и отишао
    у Црвену Звезду“.

    Наравно то је изговоренуо шаљиво уз понос што смо ето и ми доживели да
    неко од наших планинских горштака испуни сан нашег детињства и наше
    младости.

    Ето наш Саша-Славиша Стојановић из нашег планинског засеока Преданча,
    од сеоско-планинског пољанчета дође и до највишег трона у
    фудбалу-постаде тренер ФК „Црвена Звезда“.
    Мени и мојој генерација као „партизаноивцима“(али правих –не овдашњих)
    желимо нашем Саши-Славиши Стојановић успех као тренеру ФК „Црвена
    Звезда“.

    Срце је јаче од разума. Нека са Звездом на фер начин и способношћу
    као тренер освоји титулу првака и поврати углед ФК “Црвене звезде“ и
    нашге фудбала у Европи и свету.

    Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, некада и сам се играо
    крпењачом у планински засеок Преданча села Дејан, општина Власотинце
    југ Србије
    1. новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

    Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    КОСИДБА У ПЛАНИНИ

    3. јун. 2009. године Власотинце
    Косидба у планини је један од најтежих тежачких послова-рада у пољу.
    У пролеће када се спрема за одлазак у печалбу-мајстори зидари, дунђери, зидари и пинтери; чим снег окопни-одмах се лате чишћењу ливада грабуљама и секирама.

    Онда се одлази у печалбу-док почну први цветови беле раде и љубичица,а некада и појавом кукурега.

    Почетак зеленила на ливадама се осети негде почетком маја-у време ђурђевдана, када девојке и младе снајке беру цвеће и ките венцима своје капије.

    Негде крајем јуна и почетком јула, па све до пред Светилију другог августа, када цветне ливаде почну да миришу, када сазри шушкавац и буде време за косидбу-почиње један од најтежих, а често и можда најлепших послова на село-косидба.

    У прошлим временима, те мајсторске послове су обављали старији који више нису били за печалбу или они који су искључиво живели од бављења сточарством.

    Косило се ручно. Најпре се одабере коса „петица“ или ређе „шестица“, потом алат за ковање косе-чекић и наковање.

    Наравно било је веома важно и постављање косе на косилу, где се мерила дужина „хипотенузе“-од тотмака (ручице) косила до врха косе, где се обавезно оставља простор у дужини десетина сантиметара од дужине „катете“ од тотмака до „петице“ (широки део косе)-правоуглог троугла: ручке, врха и „петице“ косе.

    То је веома важно како би коса равномерно захватала траву и много не улазила у траву и замарала косача.

    Када се оштри коса острилом, онда је важно да се ако је накована-само „превлачи“ оштрило и „исправља рез“, а уколико се жели „извући рез“; онда се иде „одоздо“ јаче у страну а одоздо се само превлачи оштрилом-јер ако се одозго јако оштри онда се тупи рез косе.

    Време косидбе у планини мајстори грађевинари и циглари остављали су своје вангле и мистрије, цигларске калупе-заменом наковања, чекића за ковање косе, оштрила и косе.
    За доброг косача се треба учити од детињства, почев од избора косе, ковања, оштрења косе, као и вештину баратња са косом код различитих врста трава.

    Веома је важно да се дужина од „петице“ до тотмака (ручке) косе поклопи са дужином до кука косача.

    Потом треба косу лако држати и равномерно је држати изнад земље, како бих сама ишла кроз траву, а косач са лакоћом уживао у чари саме косидбе.

    Ако се коси крупна трава, често оришта-запарложене њиве, онда се рез косе накове мало зубасто и коса се држи на руке и не пушта се на земљу.

    Кад се коси ситна и мала трава попут планинског типавца или козје брадице-онда рез мора да буде ситно накован и то су махом чисте ливаде; онда се коса пушта до земље.
    Прави косач никада не употребљава своју снагу, него се користи вештином косења траве.

    Када коса сама „иде“ кроз траву, чује се „звук“-да „свири“; значи да је добро накована, а да тако добар косач коси ливаду.
    Око избор косе веома је важно да када се коса „удари“-да има добар звук или када се „натегне“ да „вијуга“.

    У противном приликом избора косе, уколико не испуњава ове услове каже се да је „љута“-да ће пукне или је лоша коса која није за употребу правом мајстору косачу.

    У времену када су смо почели да се школујемо, још као деца су нас подучавали том тешком занату-косачу планинских ливада.

    Док су наши очеви били у печалбу, почињали смо још као голобради дечаци да косимо прво „лакше“ траве-па онда када се изучио занат и оне „тешке“ траве попут „типавца“ или „козје брадице“.

    Често онако нејаки, везивали смо косило канапом за грану букве, како би могли да некако наковемо косу.

    Од тешког умора на косидби планинских трава, нисмо могли ни да вечерамо. Тако преко дана се дешавало да нас мајке затекну како од умора спавамо у хладовини неке столетне букве.

    Када се косе планинске ливаде на стрмини, онда се иде „укосо“, јер је тада лакше косидба.
    Откоси остају неколико дана да се осуши сено, а некада када су велике врућине у јулу месецу-сено се сабира и истога дана и дене у пластеве, где се у току дана суши, потом осушено у пластевима стоји све док се не припреми онолика количина сена да се здене стог.

    Некада сено затекне киша из облака, па је црно-али се просуши па зими послужи као кабаста храна за исхрану оваца, крава, коња а некада и коза.

    Вештина дењења стога купастог облика је у томе да се сено стваља вилом равномерно са земље-оном који „прима сено“ на стогу.

    Тада те пластице ставља равномерно око стожета „у круг“ и гази“ ногама. Прво се „шири“ дењење стога до половине, потом „сужава све до „врха“ стожета.

    Стоже је високо младо одсечено обло иземчесто дрво(младица) од буковине, које се набије у рупу, а око њега се стављају „ракље“ и „лиштевина“ (грање“-како би се сено одигло од земље да не би скапало у току зимских дана.

    Када се дође ди „половине“ стога онда се грабуљом „огриба“ веома лагано одозго на доле стог, а када се дође до врха то лагано „огрибање“ стога врши мајстор који дене стог.

    Одоздо махом баца једна или две особе „пластице“ на вили сено деначу стога, који гвозденом вилом „прима сено и врши распоред сена испод ногу тамо где недостаје.
    Када се дене стог нема прекида у послу.

    Често се сено дене негде после када „окрене“ сунце после тро сати по подне када је највећа врућина, па тако док се стог дене свакоме тече зној низ чеко а денач стога не сме да силази са стога док га не здене.

    Наравно ако је жедан онда му се даје на вилу тестија са водом да попије воду-а уколико крене невреме онда се стог на средини покрије најлоном давода не пробије средину стога. Други дан се сено просуши и настави са дењењем стога.

    Да би се на стогу сено слегло, на врх стожета се стављају лемезнице (младике од буковине или другог младог дрвета „рашљасте“ са шумом на врху-које се стављају на врху у полукруг) и оне служе да се сено слегне и тако преко њих вода када цури после кише се слива на земљу и у средини сено остаје суво.

    Ако је стог зденут правилно купаст, онда сено је суво, а ако је превише „тубаст“ на средини, онда се сено скапава-а ако је стог „шиљат“ сено се скапава, а може и јаки зимски ветрови да сруше стог на земљу.

    Писац ове приче је од мајке и оца добро изучио дењење стога, а и пластева сена, док мајсторију косача од старијих мајстора косача из села.

    У планини стогове су најчешће денуле жене, јер су мужеви печалбари често били одсутни, а и сам их много пута зденуо и на крају уживао у дражима свршеног посла.

    Тај посао сам радио овако. Прво покосим ливаде за количину једног стога. Онда чекамо да се мало откоси просуше, потом грабуљама зберемо сено на „купарке“ по ливадама, потом ту сушимо сено. Вилама „обртамо“ сено.

    А често га „претрисамо“ како би се брже исушило.
    У подне када су врућине, често се спава испод букве или хратста после обедовања; док ми је мајка или сестра доносила обед у времену косидбе и сушења сена.
    Некада док се сено сушило брао сам печурке или вргање у буковој шуми.

    Мајка и сестре су често на рамену у бременима преносиле сено од непроходног брдовитог терена до наше куће, а често сам им и сам помагао-тако што се устане пре свануће зоре, па тако рано ујутру преносимо сено док је још хладовина.

    Тамо где смо косили и сакупљали сено поред кладенца, стављали смо и хладили ракију, а често уживали у хладној планинској води у времену жестоким летњим врућинама у јулу месецу.

    Ако су извори били далеко, онда се ишло тестијом на чесму или се лончићем са извора пунила тестија и чувала вода у папрат у хладовини.

    Увече су се денули пластеви сена, потом се покривали нечим од кише, а на врх стављао обавезнио камен да сено не растури олујни ветар.
    Најтежи део посла је када се дене стог ако су велике врућине и започне да грми и запрети олујна киша и падавина града.
    Тада обавезно се потмомаже у село. Свако притрчи да се здене стог.

    То су били дани и године заједништва у селу. После тога се радовало завршеном послу.
    У планини некада може да буде кишовито време, па тако сакупљање сена и дењење стогова траје недељама и месец дана ако је кишовото лето.

    Стог се дене када сунце буде према западу; после подне када буде највећа врућина.

    Онда зној лије док се баца сено, прима и дене стог, па се тако попије много хладне изворске воде, за коју су задужена деца да је доносе у тестијама са планинских извора-кладенаца.

    Када се сакупља сено, онда се младе девојке и жене облаче у белим кошуљама, сукњама и забраде белом марамом-обавезно са китком на глави.

    Тако док се сакупља, вилом вилчи, суши сено-онда се певају песме, да се преко високих планинских висова чује у друго село, да се укаже и искаже радост што се ето сакупља летина са поља.

    Наравно долазак мужева печалбара-код младих жена подстиче и још већу потребу исказивања у радостима живљења и љубави према послу који се обавља заједно са целом породицом на окупу.
    На планинским стрминама сено се носило са јужетом у виду бремета, па је тешко било обављати косидбу и сакупљање сена.

    По великим врућинама се није могло сено носити на леђа па се устајало рано зором док још нису се појавили први сунчани зраци.
    Велику драж у ношењу сена имало је у време зимских месеци-када се организовано носило на молбама (мобама) у село; па се потом пила грејана ракија и певало, играло уз гајде или дудуче (фрулу).

    У оскудним временима, када се гладовало, у планини је била тешка косидба. Косило се на посан пасуљ или посан кромпир, а често уз парче сира и чаравачног (пројног-жутог кукуруза) или раженог хлеба.

    Сећам се када ми је мајка и баба као детету говорила-нека остане мало меса за косача; када се косе ливаде, а ми можемо и да трпимо гладни, јер „брајко мој није шала“ то је косидба-приповедала нам је баба док смо били деца у планини.

    Преко две деценије сам косио у планини-иако сам постао интелектуалац.
    Нешто ме вукло ка планини, према косидби.
    Онако да помогнем родитељима при сакупљању летине, али и у оном времену када сам због уверења остао на голој ледини са породицом без егзистенције.

    Тих тешких година, поред печалбе.радио сам и ако косач у надници на село у планини.

    Од зарађеног новца издржавао сам породицу, а и дан данас негде у шупи-племње, поред напуштеног огњишта, стоји моја коса сва “излизана“ од косења, која ми је спасила живот.

    Данас више нема живота у планини. Све је урасло у коров.
    Ливаде-траве су у село све некошене. У њима слободно шетају змије и по која још старица или старац.
    Мени је остало само сећање на косаче и косидбу у планини као део једног испуњења живота-на време које се никада више неће вратити, али ће остати записано у причама.
    3. јун. 2009. године Власотинце

    Из РУКОПИСА : МОЈЕ ПРИЧЕ (2009.г Власотинце), Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

    Поставио( 29 јул 2014.г. Власотинце):- Аутор Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

    Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    СЕДЕЊКЕ-ПРЕЛА

    јун 2002.године
    У времену када се сакупи летина- почетком јесени, у селима почиње један вид друштвене забаве младих и старијих-седењке, а у Шумадији се то зове Прело.

    У Горњем Повласињу од села до села постојали су различити облици забаве.

    У свакој сеоској мали на „крстопутини“ после вечере, кад се намири стока- сакупља се младеж-момци, девојке, деца и жене, где се уз ватру на троношкама преде, плете, пева, игра и шали све до поноћи.

    За седењку се сакупљају дрва суварци у току дана-а некада се „поткраду“ и од неког сеоског плота, а за то задужење се одређује унапред нека млада девојка из села.

    Седењке трају све до касно у јесен, кад се сакупља кукуруз и вади кромпир, па се онда на ватри пече зелено класје и планински кромпир.

    Некада се уместо седењки организоване и лупењке-комишања кукуруза, на коме су се сакупљали из села да бих олупили кукуруз-а тада се варило класје, јело, певало и шалило.

    Девојке са собом увек носе црвене јабуке и онда када се са момцима „шале“-онда девојка која је заљубљена у неког момка она му подаје јабуку или му уступи троношку столицу за ватром.

    У свако село постоји по неколико групних седењки-прела.

    Обавезно се долазило у народним ношњама, а поносило огледалце од момака и марамице везане од девојака и тако међу заљубљеним се то размењивало.

    Девојке су по две и две певале старе изворне песме негде педесетих и шездесетих година 20. века-а и певале су и у групи: једна пева а остале су „басирале“, као пратиље у певању.

    Ако је певала само једана девојка, онда друга после песме је обавезно узвикивала-ихухуху…
    После 60-70- година 20. века то певање је нестало.

    На седењакама су долазили момци из других села.
    Ноћу су деца често ишла у „крађу“ јабука-како би их донели девојкама и момцима, а често је било и са зеленим кукурузом-то су биле обешеничке дечачке лудорије, које су се касније завршавале без већих последица.

    На седењкама су се забављали на разне начине.
    Један од познатих у том времену је била „Мечкар“-„Преличотина

    Тако се деца и нека жена „преличе“ у мушку или неку стару особу-старца са брковима или бабу, па се узму премена од неке бабе или деде, уцрни се и огарави са црним угљеном од ватре, па се онда „изопачи“ особа у понашању и говору-често имитирајући неке у село по понашању.

    Све то иде уз смех и шалу.
    Често сам и сам као дечак био „Мечкар“-облачио се као „жена“ са белом дугачком кошуљом са нагаравеним лицем са „дедом“ мушкарцем која се „преличи“ нека жена из села-а често пута сам и би шаљивџија са имитацијом људи у село и тако увесељавао те вечери седењкаре села.

    Те „преличотине“ обавезно носе тојаге или штапове, па им се не може прићи тако лако, а гурају их девојкама и женама „испод сукњу“-иде смејурија, па тако то траје све док се или не препозну или напусте седењку.

    Најбољи су „мечкари“-„преличотине“ они које нико не може да препозна.

    Некада се као „преличотина“-„мечкар“ долази чак из другога села, да се мало пошали и забави на седењкама.

    Постојали су и други облици шала.
    Неко од детета се преобрати у „Тиквара“:-од тикве-бундеве се направи „глава“ са очима и на њима упале свеће и тако се „плаше“ деца и жене и омладина на седењку.

    Постојале су и зимске седењке, на којима се одлазило да се помогне у врткању пређе са витла, где се ткало, прело, свирало у двојницама, дудучету, дудуку, гајдама, играло, доносили ораси, јабуке, крушке, грицкале семнке, пила грејана ракија, мезило уз кисео купус из трушију, играле карте таблићи, заљубљивало, шалило и причале догодовштине из печалбарскога живота.

    Седењке су биле важан део друштвеног живота на село у јесењим и зимским данима живота у селима планине Повласиња.
    јун 2002.године

    Из РУКОПИСА : МОЈЕ ПРИЧЕ (2009.г Власотинце), Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

    Поставио( 29 јул 2014.г. Власотинце):- Аутор Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

    Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    Miroslav B Mladenovic Mirac | 15/08/2014 12:35
    Broj preporuka: 3 Preporuči Predloži za brisanje
    REAGOVANJE

    Na tekst: “DŽUDŽEVIĆ POSTAO DŽUDŽO”- Presdnik BNV u tehničkom mandatu prvi iz prezimena izbacio “vić” ”, Autor:S.N
    (list “danas” 14 avgust 2014.g.)

    Piše: Miroslav B. Mladenović Mirac

    Lični stav

    Povodom “promene” prezimena Gospodina Esada Džudždžvića u prezime “Džudo”(izbacivanje “ić”)- mislio sam da napišem kao REAGOVANJE na stranu lista”Danas”.

    No, Izgleda da i dalje u Srbiji sa juga Srbijje vlada CENZURA i dosada nekoliko takvih REAGOVANJA nisu objavljivana na stranu DIJALOZI, pa sam ih “smeštao” kao KOMENTARI na određene teme stranica lista “Danas”.

    U neka po meni dobra vremena (samo nekoliko godina posle 2000.godine)- dobro se sećam da su čak neki moji STAVOVI i REAGOVANJA objavljivana u listu “danas” čak i sledećeg dana.

    Sada se vratimo na određenu temu iz pomenutog članka.
    Čitam sa nevericom:” Esad Džudžević, presednik Bošnjačkog nacionalnog (BNV) u tehničkom mandatu ubuduće će se prezivati Džudžo. Rešenje o promeni prezimena donelo je Odeljenje opšte uprave u Tutinu, a na osnovu zahteva presednika ovog BNV”.

    Vidim “senzacionalizma” u tabloidnim sredstvima unformisanja(elektronskim i na preteku). Očekivao sam reagovanje barem u ozbiljnim novinama kakav je list “Danas”, da se uključe kompententi stručnjaci : lingvistike, etnolozi i etnografi akademskog tipa iz srpske akademije nauke i umetnosti.

    Naravno mnogi ima da “pljuju” na takozvanu “tehničko-gramatičku nepismenost” nas starih generacija koji nikada nismo ni imali prilike ni kao deca ni kasnije da imamo nastavnike i profesore srpskog jezika(učiči su nas učitelji-partizani sa “šest meseci kursa” u vremenu Drugog svetskog rata )- poput pisca ovog REAGOVANJA i mnogih drugih kritičkih tekstova interdisciplinarno u mnogim oblastima društvenih i prirodnih nauka.

    Naravno da su takvi destruktivci bili(a i sada ) dobro plaćeni da na takav način(bez argumenata-van teme) iz konteksta “izvrću” neke “tehničko-gramatičke greške” i tako vređajući omalovažavaju analitičkoog pisca kritičira na konstruktivan način na određenu temu.

    Dobro se znalo da nekada u svim glasilima, časopisima(bilo kog žanra) je bilo i mora da bude LEKTURA(pa i korektora) – koji su uvek “tehničko-lingvistički” sređivali tekstove koji su dobrog sadržaja iz određene oblasti pisanja.

    Čovek da se ne začudi kada čak i “doktori nauka”(matematika, istorija)-meni kao matematičaru(a o vređanjima na forumima i internet izdanjima novina su “biseri do bisera” u omalovažavanju i vređanju ličnost- su bili “opijeni” bilo milo bilo silom “lingvističkom” euforijom u Srbiji u pogledu upotrebe i zloupotrebe za diskvalifikaciju- a da vas niko u ovoj haotičnoj državi uopšte ne uzme zaštitu kao intelektualca i čoveka-STRAŠNO!

    No, to će biti za neko drugo vreme kada se istražuje patološka svest onih koji su sebe rasprodavali i služili za neku malu”siću” ili dobijanjem materijalne i drugih koristi u napredovanju u karijeri i vlasti i iskrevljenoj svesti svog nacionalnog identiteta.

    Sve sam ovo pisao kako bi malo pokušao da delićem objasnim ovu začuđujuću promenu prezimena Gospodina “Džudževića” u prezime “Džudo”.

    Naravno neko ko se kao lokalni etnolog bavio i bavi 40 i više godina u vlasotinačko-crotravskom kraju na jugu Srbije, dolazio je do mnogih neugodnih situacija i raznoraznih “promena” nacionolanog identiteta u prošlosti: od straha iz krvne osvete(promena imena i prezimena i krsne slave), islamizacije i bugarizacije.

    Imao sam prilika da zabeležim da se mnogi Srbi u pograničnom delu sa Bugaskom (posle “pripajanja” delova Srbije iz vremena Nemnjića) prezivaju na “ov” ili “ev”.

    Mnogo je Srba bilo musliminizirano i bugarizirano, a imao sam prilike da vidim dasu se ti “procesi” odvijali i u suprotnom pravcu.

    Mnogo njih kao:Bugari, Torlaci, Šopovi, Brsjaci, Makedonci, Grci, Cincari, Mađari, Austrijanci, Rusi, Belorusi, Cigani(iz: Indije, Turske, Anadolije, Albanije…) Ukrajinci, Crnogorci, Hrvati. Arnauti, Hercegovci, Sasi, Kelti, Iliri…-uzimali su “pravoslavnu veru” i nacionalni identitet Srba; prihvatajući iz generaciju u generaciju:običaje, jezik i tradiciju.

    Danas te familije čak i ne znaju svoje poreklo.
    Čak sam imao i neprilike kada sam pisao poreklo jednog roda na portalu POREKLO.

    Unuk nije hteo da se upiše kao CIGANIN-nego SRBIN, jer mu je majka bila srpskinja a otac ciganin.
    Zamalo da me tuže na sud.

    Drugu nepriliku sam imao od Srbina koji nije hteo da bude po “poreklu” iz roda drugog sela Stajkovce (Vlasotince), koje je malo bilo u prošlosti poznato prema”kavgama”.

    Naravno da je selo Stajkovce danas među najpoznatim proizvođačima povrtarstva u plastenicima na jugu Srbije.
    To su bili etnografski podaci poznatog istraživača etnografa Dr. Trifunovskog.

    Navešću i primer iz rodbine supruge makedonke iz dela POREČE(Zapadna Makedonija).

    Taj kraj u vremenu islamizacije nije se “poturčio”-čitav kraj bio poznat po hajducima i komitama u borbi za nacionalno oslobođenja Makedonaca od petovekovnog ropstva Turaka.

    U prvom i Drugom svetskom ratu bio je pokuašaja BUGARIZACIJE i SRBIZACIJE.
    Čak su deca učila “bugarske” i “srpske” škole- menjala su makedonska prezimena u prezimena: bugarska i srpska.

    To su istoriski fakti i lično sam mogao da se lično uverim u užuj familiji svoje supruge makedonke.

    Pre nekoliko godina dok Bugarska nije ušla u Evropsku uniju – Makedonci da bi ekomski opstali, su počeli naglo da uzimaju “bugarske pasoše”-pa i promenu prezimena: “ski” sa “ov” ili”ev”.

    Tako nekada nacionalno gorde i posnosne makedonce muka i nevolja ih je naterala na “formalnu” promenu prezimena.

    Naravno da je toga bilo i među uže rodbine moje supruge iz POREČA-koji su prosrpski orjentisani, a ima i drugih sela probugarski orjentisanih oko Prilepa i Istočnoj Makedoniji.

    Naravno da je i danas petovekovno ropstvo pod Turcima i bugarska zla u Prvom i Drugom svetskom ratu ostavila traga na starije generacije u Makedoniji i Jugosistočnoj Srbiji.

    Danas su nastala druga vremena. Više su pošalice i “zadirkivanja” nego li postojanje ikakve mržnje prema Turcima i Bugarima.

    Sve sam ovo zapisao i opisao da se uoči postojanje raznoraznih oblika esktremizma u pogledu Gospodina Džudževića(Džudo) iz nekih po meni veoma opasnih zlih namera.

    Kao lokalni etnolog (bezobzira na lične stavove o bilo čemu) kao ateista se zgrožavam ovakvim pojavama iracionalnosti u pogledu “promena” prezimena.

    Nikada se nisam odrekao svog nacionalnog identiteta i korena-bezobzira na svoja uverenja; ali sam uvek štitio ljude prema njihovoj ljudsim vrednostima bezobzira na veroisppovest i ancionalnost.

    Ovog puta želm da uputim jedan apel da ovakva destrukcija jednog iracioalnog čoveka ima na dalje staze veliko zlo za Srbiju i čitav region na Balkanu.

    Uvek sam se borio protivu svih oblika ekstremizma:nacionalizam, klero-nacionalizam, fašizam, i drugi oblici ekstremizma i destruktivnih ideologija…

    U prošlosti sam napisao više kolumni i komentara na ovu temu.
    To je veliko zlo koje izeda čoveka “iznutra” i čitave nacionalne i društvene grupe na biološki nestanak.

    Sa ovakve strane posmatram ovaj iracionalan čin Gospodina Džudovića(Džudo) u izbacivanju “ić”-srpskog prezimena i “pomuslimanjenje” po meni na jedan iracionalno bolestan način.

    Mogu sa punom odgovornošću da saopštim javnosti da barem moja delimična saznanja kao lokalnog etnologa me upućuju da su u bivšoj Jugoslaviji mnogi nama “bratski” narodni i narodnisti istog-SLOVENSKOG(pa i srpskog) porekla, sa različitim VERAMA(pravoslavna, rimokatolička i muslimanska).

    Svi ekstremni nacionalizmi “hrane” jedni druge-što smo videli njihove posledice u svim krvavim ratovaima polslke raspadanja socoijalističke federativne Jugoslavije.

    Neznam da li želi ili samo želi da svoju iraconalnost “ispiranjem mozga” čestitim ljudima Novog Pazara(Sandžaka) i u Bosni-navede na još veće zlo, da se ponovo krene u ratovima za nove “etničke podele ili banana-državice”.

    Takvih iracionalnih tonova se moglo čuti i od sina Alije Izetbegovića (sada državnika i politilara u Bosni-federaciji) da se u dogledno vreme formira “državica-banana republika, pripojena Turskoj)-kojoj bi pripadao i Sandžak-Raška(stara nekada srpska država).

    Da podsetim kao lokalni etnolog da su terminološki BOŠNJACI-Srbi muslimanske veroispovesti. Zanimljivo je da su čak i autentični Hrvati kao etnička grupacija Slovena potpuno nestali.

    Čak se pominje da su bili negde u Koruškoj i tamo su otišli prema Austrougarskoj i Italiji.
    U Hrvatskoj kao u Srbiji postojale su razne etnolooške grupacije slovensih plemena koja su srbizirana ili pohrvateni.

    Dakle, sadašnje većinsko slovensko stanovništvo je prosrpsko koje je prvo katolizirano pa onda pohrvateno.

    Pravih autentičnih Hrvata sa etnološke strane u Hrvatskoj i ne postoje.
    Kakva je etnološka i ljudska tragedija bila u “pomračenim umovima” 20 i 21 veku da “Brat ubija brata”-“hraneći” se mržnjom i zaslepenošću ekstremizmima raznih oblika.

    Bilo je bolje da je Gospodin Esad Džudžević (Džudo), kao Presednik Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) –umesto “promena” prezimena, radio na PROMENI teškog ekonomskog stanja u Sandžaku.

    Da se barem podsetimo da treba se naprave putevi i obezbedi zapošljavanje mladim ljudima u Sandžaku i stočarima se obezbedi da se povećava stado ovaca i krava i obezbedi zdrava hrana za čitavu Evropu i Malu Aziju.

    Bilo je bolje da se malo pogleda kakve su nam škole, bolnice, domovi kultura.
    Kakvi su nam primitivni sadržaji na televizijama i u tabloiziranim televiziskim programima se truje omladina primitivizmom i izopačenim načinom života.

    Bolje je umesto “promene prezimena” sa ESAD- da se malo “zaviri” u ljudske duše omladine i dece i preupitamo se zašto su nam deca i omladina krenula na pogrešnu stranu života:droga, alkohol, nasilje, ubistva , smamoubistva…

    Da se preupitamo kakvi su nam sudovi, nauka, kultura, školstvo i privreda; zašto nema vladavina prava, pravde, morala i kako se boriti protivu kriminilizacije čitavog društva.
    Zašto su nam posledice katastrofalne za sve nas ovde na Balkanu.

    Na kraju kao lokalni etnolog i kao nastavnik matematike u penziji, koji kao disident, ceo svoj životni vek i radni vek proveo na selo “po kazni” zbog kritičnog mišljenja; u teškim vremenima je i kao ovčar i pečalbar(zidar) imao najbolje prijatelje među muslimanima(bilo Turaka ili Srba muslimanske vere-Bošnjaka).

    Naš način života Srba od “Dunava i Save-sve do male Azije i Afrike je sličan, a negde smo čak i sa istim svadbenim i drugim običajima.

    Dakle, svi mi treba da sačuvamo našu tradiciju i prave korene i poštujemo raličitost i ljudsske vrednosti-kako bi zajednički biološki opstali.

    Zato je potrebna mudrost i realnost života sa iskrenošću prema drugim ljudima bezobzira na naciju, veru i uverenje.

    Autor: Miroslav B Mladenović Mirac nastavnik u penziji i lokalni etnolog i istoričar i lokalni pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasotinca
    15 avgust 2014.godine Vlasotince (jug Srbije) republika Srbija
    – See more at: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/dzudzevic_postao_dzudzo.55.html?news_id=287154#sthash.ODX9XOkd.dpuf

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/dzudzevic_postao_dzudzo.55.html?news_id=287154

    Одговори
  • Мирослав Б. Младеновић Мирац

    Dnevni list Danas | Kultura | Kome trebaju lektori?
    Коментар:
    Некада у бившој Југославији свака новина, часопис и издавачке куће су имале своје лекторе и колекторе.

    Тако ми из старе генерације, који нисмо имали могућност стицања тог ЛИНГВИСТИЧКОГ ЗНАЊА(учитељи-партизани са шест месеци курса су нас учили а сиромаштво је учинило своје)-стицали смо и високе дипломе и знања из одређених области, која су била МЕРИЛО а не „запета“ или „знак интерпукције“-који у мојој математици много и нису много утицали у решавању задатака у методском смислу.

    Данас, када је у друштву завладало незнање и стицање разноразних диплома на сумљив начин; потреба је да сама држава у погледу очувања српског језика, у свакој новини и на телевизијама и издавачким кућама обавезно о свом трошку плаћа ЛЕКТОРЕ и КОЛЕКТОРЕ.

    Сматарам да свака новина тамо где се електронским путем пишу КОМЕНТАРИ, потребна је лектура, јер се много злоупотребљљава често и ТЕХНИЧКА ГРЕШКА за такозвану „неписменост“ па се тако ЛИНГВИСТИКА злоупотребљава за друге циљеве, јер се често не коментаришише суштина садржаја коментара него се одмах коментатор ВРЕЂА:“неписмен“ или“ ко ти даде диплому наставника математике“-а да се са друге стране и не зна прави узрок прављења „лингвистичко-правописних грешакка“.

    Мени као матемнатичару када сам писао методско-дидактичко математичке чланке за часописе и конгресе, нико није чак ни желео да ми ни помогне да се „лекторише“-него због својих критичких ставова о друштву, често су ме „ловили“ како би ме омаловажавали-али касније те радове су радо слушали сви и на интернету су имали највише „посетилаца“.

    Дакле, важнија је суштина и садржај текста, а не формално ЛЕКТУРА у погледу вредновања неког текста.

    Мени као локалном писцу на дијалекту југа Србије много и не значи ЛЕКТУРА.

    Објавио сам на дијалекту југа Србије три збирке песама (Планинска Ората (2008), Абер са планине(2011) и Печаловина-2011.г) и публикацију (на дијалекту) ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА(2014.г)-све о свом трошку.

    Нажалост у очувању нашег дијактелошког наслеђа за сада се недовољно чини, па сами аутори (као и ја) плаћамо из џепа за публиковање а и ако још треба и платитити ЛЕКТОРА онда тешко да се може све то финасиски поднети и издати о свом трошку нека публикација.

    Тако због ЛЕКТОРИСАЊА и немогућности из материјалних разлога многи своји рукописи из:ЕТНОЛОГИЈЕ, локалне историје, математике(збирка и методика математике) чекају на издавање годинама; јер се могу објављивати само ако сте члан неке партије или на вас неко заради-стоје у фиокама као рукописи и не објављени .

    Аутор коментара:-Мирослав Б Младеновић Мирац математичар у пензији и локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца

    19. август 2014.г. Власотинце, југ Србије
    *
    Miroslav B Mladenovic Mirac | 19/08/2014 23:04
    Broj preporuka: 0 Preporuči Predloži za brisanje

    *
    Dnevni list Danas | Kultura | Kome trebaju lektori?

    18 авг 2014 … Pre tridesetak i više godina Ilija Moljković i Miroslav Josić Višnjić, (ne … Аутор коментара:-Мирослав Б Младеновић Мирац математичар у …
    http://www.danas.rs
    http://www.danas.rs/danasrs/kultura/kome_trebaju_lektori.11.html?...

    http://www.danas.rs/danasrs/kultura/kome_trebaju_lektori.11.html?news_id=287395

    Одговори
  • Мирослав Б. Младеновић Мирац

    ЖИВОТ У ПЛАНИНИ

    Долазак на свет као првог мушког детета, највише се обрадовала баба.
    Према тадашњим патријахалним обичајима, махом мушко дете-првенац, посвећивана му је посебна пажња и наклоност целе фамилије.
    Чин рођења и први дечји плач је означио почетак новог живота.
    Деца су се рађала поред огњишта, поред ковчега са рубљем, које је мирисало природним мирисама планинских ливада и шума.
    Рођен према баби и тетки под „сретном звездом“, која је „сијала“ у бабиним и теткиним очима, јер дуго година није било без мушке „главе“ у породици…
    Тако у својој немаштини се налазила права радост рођењем прве мушке чељади у породици-јер баба је била изродила три ћерке.
    „Мушко“ дете је била одмена за оца, као нада да се некако једино снагом биолошки опстане у суровости тешког и сиромашно оскудног живота у планини.

    Куће су биле у почетку „бусењаче“, потом покривене са сламом и „кућом“ са огњиштем на средини са „комином“-оџаком, а потом дводелне и вишеделне са подрумима.
    Куће су биле прављене од „прућа“ и блата –такозване „чакмаре“; потом се градиле „кованице“ на исти начин – али уместо „прућа“ стављане су букове „баскије“(дељане летве од младе буковине или другог дрвета) и на крају „зиданице“ саграђене од непечене или печене цигле.
    Код неких старих дводелних кућа огљиште је стајало на средини „куће“-а код неких у једном крају „куће“.
    Куће су у почетку покриване „бусевима“, потом раженом сламом, а онда ћеремидом и црепом. Постојале су у моје родно место ћеримиџилнице и црепане све до средином 20. века.
    После „бибер црепа“-ручне израде, почело се покривањем кућа са „машинским црепом“ од глине.
    Постоји података да су у село Равна Гора после ослобођења од окупатора 1945. године све куће биле покривене раженом сламом, а и у планински засеок Преданча су биле неколико кућа покривене сламом у том времену.

    Кућа у мали Рамниште у којој сам рођен и живео неколико година-док се није мој отац призетио у малу „ПИ“ родне махале Преданча села Дејан –била је „чакмара“, направљена крајем 19. века, која још и данас постоји у село.
    Са пет година живота све до 1966. године се сећам свога другог дома, куће „кованице“ са подрумом, која је била дводелна са подрумом и срушила се сама по себи од великог терета тада снегова, јер је била саграђена од буковине.

    Лично сам са сестром и оцем саградили и доградили нову кућу „зиданицу“- прво једну собу са подрумом, јер се тада живело бедно у сиромшатву у планини.
    Потом смо саградили још једну собу „зиданице“ са подрумом од печене ручне цигле.
    Наравно да је та „зиданица“ зидана са блатом и од лошег материјала, па је при крају 20. века напукла ка рушењу.
    Као средњошколац сам са сестром у место Станина Бара за градњу те „зиданице“ одсекао ручну циглу са калупом више хиљада цигала ; потом је то отац као стари мајстор циглар у фуруни сазидао и испекао их на дрва.
    У том времену друге половине 20. века су нагло грађене куће „зиданице“ у планинским селима Повласиња.

    Свака старинска кућа крајем 19 и све до средине 20 века у планинским селима Горњег Повласиња – је обавезно имала укопани подрум, као просторију у којој се стављало посуђе, каце, бурад и планински кромпир.
    Само имућнији су поред заједничке собе за спавање и „куће“; поседовали још једну собу за младунце.
    „Кућа“ је била заједничка просторија, која је поред огњишта имала и водник уграђен у једној страни зида. У њему се стављало посуђе које је било у свакодневној употреби.
    Он изгледа у погледу функције у облику витрине.
    „Кућа“ је поседовала само један мали прозорчић са дрвеним капацима.
    Врата су била на багламе од буковине или неког другог дрвета.
    Поред спољашње резе, постојала је и унутрашња дрвена полуга за затварање.
    Средина „куће“ је било место за окупљање уз софру за обедовање. На једну страну „куће“ стајао је дрвени амбар са житом. У њему се најчешће стављао раж и овас.
    Док на другој страни „куће“ су стајала два ковчега: за брашно и ствари.
    Ковчези су прављени од дрвета. Бољи мајстори су их шарали шарама на ћилиме.
    Посуде и прибор за јело су биле од дрвета и од земље-земљане.
    Хлеб се месио у текмету-обликовано овалног облика од дрвета.
    Потом се пекао у црепуљи, прекривен вршњиком-сачом, који је купасто овалног облика са дршком направљен од лима код добрих мајстора цигана.

    Уместо тањира- јело се сипало у паницама.
    То су биле земљане посуде које су служиле уместо тањира.
    Деца су у исхрани због оскудности користила једну заједничку земљану посуду.
    Служило се за оброк дрвеним кашикама, а имућнији су имали кашике од алуминијума.
    Огњиште у „кући“ у вечерњим часовима одмора-био је главни извор светла.
    Свака кућа је поседовала светиљку-гасарче, али се она употребљавала само у неопходним околностима.
    Уз софру прво се седело по старешинству.
    Деца су морала да стоје у ћошку-док старији обедују.
    Кад се вечерало, један од чланова породице је светлио са дудерком поред огњишта.
    Дудерка је исушено стабло од конопља.
    За време обеда седело се на троношкама.
    Соба за спавање је имала два мала двокрилна прозора са капацима.
    У њој се спавало, боравило у зимским данима.
    У њима су се одржавале славе и свадбе.
    Спавало се колективно на рагожама. То је груба постељина направљена од сламе у виду ремења. Поставља се на под собе. Под је од земље. Ретко која породица је спавала на кревету. Дрвени кревет са вретенцима је била реткост у село.

    Махом су старији људи спавали по воденицама и ваљавицама на грубо склешени кревет од букових дасака. У току лета се спавало на доксат-трен испред куће направљен од дасака издигнут на дирецима од подрума.
    У зимским месецима насред собе стајао је разбој за ткање.
    Жене су ткале черге и клашње-грубо сукно, за одевање мушкараца, жена и деце од вуне.
    Прво се прело на кудељи -потом ткало, а и ваљало у ваљавицама, да би се код терзија (кројача) шиле чакшире и капути.
    Од платна од вуне и конопља су се шиле кошуље а и женске сукње-вутаре а и правио дар као мираз за удају девојака на село.

    У зимским месецима собе су загреване помоћу кубета. То су пећи такозване-бубњаре.
    Прављене су код лимара. Најчешће су куповане на вашарима. Прело се и плело поред огњишта у „кући“ или у соби око кубета.
    Певале се песме и причале приче у дугим зимским месецима. Пекао се планински кромпир у огњишту-пекла кравајчићи, мале погачке у пепелу са жаром на огњишту.
    Куће су биле рашатркане по планинским висовима.
    У почетку су то биле колибе за стоку.
    Живело се у задругама. Старешина задруге се постављао на основу патријахалних принципа. Сваки члан задруге-од детета до најстаријег члана, свакодневно увече добијао је задужења за наредни дан.
    Подела на мушке и женске послове се вршила на основу процене старешине задруге.
    Све спорове је решавао старешина задруге.
    Повећањем броја чланова у задругама-планинска земља је постала претесна да пружи храну свим члановима задруге.
    Тако због малих поседа земље настаје оскудица живота- па се одлазило у печалбу, како би се прехранила породица.
    Многа спосбна мушка чељад-постали су печалбари.
    Тај живот је био веома тежак.
    Ишло се пешице и враћало чак из Влашко или Бугарску.
    У почетку печалбари су се бавили цигларско-црепарско ћеремиџиским занатом, потом пинтерским, дунђерским и онда зидарским занатом.
    Било је и других заната-качарски, терзиски, шнајдерски, ћурчиски, албатски (поткивачки), опанчарски, ковачки; а нарочито су пинтери били познати у изради буради и бачви у местима широм Македоније и Шумадије.
    Дунђери и зидари су били познати широм целе земље, свуда су остале велелепне грађевинске творевине познатих црнотраваца.
    Појавом заната, многе задруге су почеле да се растурају.
    Свако ко је ишао у печалбу, желео је да сам у ужој породици куће буде и сам старешина.
    У цигларско црепарским пословима су били неприкосновени власотинчани-са околним делом Горњег Повласиња.
    У почетку бављења цигларским занатом, најчешће се ручним путем изграђивала цигла и цреп, да би се потом касније прешло на машинску обраду.
    Први цреп-ћеремида, имао је спољни овални облик; још из турског времена, док други цреп-бибер, правио се помоћу гвозденог калупа-правоугаоног облика.
    Много је био лакши за покривање. Црепане су тада биле као мале радионице.
    Развио се занат у планини, а продавао се по планинским селима-носећи коњима на товарима, а у равничарским селима се рабаџисало воловском запрегом.
    Планина је богата буковом шумом и планинским изворима.
    Многе задруге или појединци су од буковине правили ћумур, кога су продавали ковачима-по селима или у граду,а касније на ћумуру се пекао чувени лесковачки роштиљ.
    Планински потоци су били пуни воденицама поточарама-а било је и ваљавица.
    У воденицама се млело жито-раж и овас,а носило се бреме вреће са житом на леђима, тамо где је било неопходно за запрежну двоколицу или на коњима.
    У ваљавицама су се ваљаче клашње-грубо вунено сукно.
    Ваљавице су биле ретке, па је код њих била навалица чак и из других села а и из срезова.
    У воденицама и ваљавицама се чешће замркне, преспава ноћ или се остане и неколико дана.
    У њих се долазило са свих страна. У њима се одвијао друштвени живот,
    причале старе приче, историски догађаји, певале јуначке и љубавне песме.
    Ту се хајдуковало-биле су јатаци у борби за национално ослобођење од Турака.
    У воденицама се сневало о животу, спајале и растављале многе љубави.
    У њима су кројене многе сплетке- шеретски доживљаји су били део целокупног друштвеног живота у планини.

    Деда по мајци Дамњан био је познат као мајстор зидар тада у читавој околини.
    Био је средњег стаса, плавокос, ведрог лица и веома проницљивог духа.
    Такве сам чуо приче о њему у детињству.
    Често су ми у фамилији говорили-„исти деда Дамњан“, а то сада говоре и за мог сина.
    Много је у том времену његове младости читао књиге.
    Била је то реткост у том времену у планини, када су скоро сви били неписмени.
    Те књиге су постојале све до бугарске окупације 1943. године у другом светском рату, када је после његове трагичне смрти су све са тавана скинуте и од страха Бугара биле спаљене.
    Деда Дамњан је био несрећно погинуо 1940 године од букве, уочи Другог светског рата на потесу Станина Бара, Букове Главе –када је покушао да спаси вола од пресечене букве.

    Тај планински крај би је слободарски.
    Није се трпео туђинац.
    Слобода је била и више од хлеба.
    Говорило се-боље бити слободан, него сит хлеба,
    Зато се и гладовало и мучило за остваривање тог највишег идеала живота.
    У турско време, овај крај је био пун хајдука.
    Многа места и дан данас носе њихова имена.
    Чак је и хајдук Вељко Петровић јатаковао у овом крају.
    Места састајања и растајања хајдука су дуго времена била означавана као симбол храбрости и наде за бољи живот.
    За те идеале живота, многи се нису вратили после преласка преко Албаније у првом светском рату.
    Скоро целокупна способна мушка чељад из дедине фамилије-оставила је своје кости у албанској голготи првог светског рата и балканским ратовима.
    Лоше економске и политичке прилике у том времену-утицале су и на живот многих напуштених породица.
    Нико није водио рачуна о њима, па је деда са његовим братом морао силом прилика да се призети код већ удавану девојку.
    Тада су богаташке ћерке могле да бирају момке према лепоти и могућности-док сиромасима је остало да их други жене и удају, да се са њима тргује као са робом.
    Због таквих односа у животу тадашњег младог света-после женидбе мој деда је у село био на „гласу“, као велики женскарош.
    Сличну животну судбину је имала и моја баба по мајци, па су њих двоје може се рећи само били као лош пар –продати и купљени на пијаци-приликом наводаџисања, јер је то био тада уносан посао.

    Баба ми је била веома патријахална и побожна жена.
    Веома шкрта на речима, али и у односу са људима била увек некако повучена.
    Није се нигде мешала са светом.
    Тежак живот у оскудици је одредио њену судбину живота.
    Увек је у планини трајала борба да се некако преживи.
    Ретко је од кога шта позајмивала, а ретко је коме шта и давала.
    Увек је била бојажљива да не може сама живети у планини без мушке „главе“- то је тада био понижавајући однос за жене тога времена.
    Она као жена је морала да трпи све преваре мушкараца-јер економски је зависила од његовог рада а то су допуштала и правила из обичајног права патријахалне заједнице.

    Жена није смела да врши прељубу. То се сматрало као највећи грех у фамилији и село.
    Таква жена је била одбачена од фамилије и села-као „обележена“ за свагда.
    Муж је жену могао да туче било када и она је морала бити послушна свуда и на сваком месту.
    Послушност жене према мужу, свекру и свекрви у том времену се сматрало као великом врлином живота у заједници.
    Моја баба је имала свој унутрашњи свет у коме нико није могао да улази.
    Није се бавила „сеоском политиком“, увек је само радила и „гледала пут“ пред своје ноге.
    За њу је породица била светиња.
    Баба Љубица-Љуба је знала за дедине „швалерације“-али је увек говорила: „ курвалук је за време, а пијанка на „век..““.
    То ми је стално говорила и моја мајка док смо у мом детињство орали ралом тешко обрадљиву и оскудну земљу у планини.
    Баба је била мудра жена.
    Знала је све јуначке и остале народне песме везане за радове у пољу.
    Са дедом су се изродиле три ћерке, међу којима и моја мајка-била најстарија.
    Деда Дамњан је имао велике планове у животу-да ишколује три ћерке, али га прерана трагична смрт 1940. године, пред други светски рат-однела од његових снова.
    Погинуо је од букве, када је хтео да помери вола пред падом столетне букве, коју је као дрвосеча у планини секао са својим комшијом. Тако су остала три сирочета-како је често говорила баба.

    Наишао рат, било је тешко преживети.
    Моја мајка Марица-Мара, као најстарија од сестара, ,ишла је са 14. година као надничар, потом као „слуга“- код имућнијих сељака у планининским селима Горњег Повласиња.
    Тамо је као „слуга“ служила газду, чувајући стоку, радећи у поље и све остало у кући.
    Као надничар окопавала је кромпир, кукуруз, жела и врла-да би често на свом имању, посној земљи често копала и жела гладна.
    Три сестре сирочиће у ратном вихору нико није ни примећивао.
    Тако ми је причала мајка.

    Чим као слуга заради који килограм брашна, онда одмах га донесе сестрама да се некако преживи.
    Ишла је чак из планине у Мораву у надницу на окопавању и берби кукруза; да би чак и до 50. километара пешачећи у једном правцу доносила у врећи на нејака леђа кукуруз из Мораве- што би зарадила у надници, да би се касније носило у воденицу и самлело брашно.
    Потом омесио кукурузни хлеб, кога су пекли у црепуљама под вршником-сачом на огњишту.
    Онако мала и сићушна девојчица, орала је дрвеним ралом; док је друга млађа сестра Иконија водила говеда у бразду.
    Копале су на њивама у планини и за шаку жита-ражаи овса.
    Тада је свако желео да искористи туђе невоље и немање.

    Задруга у којој се живело у очевој фамилији-дуго се задржала у том заједничком облику живота.
    Задњи старешина задруге Гаврил, показао је велику храброст као ратник у балканским ратовима и на солунском фронту-првог светског рата.
    Био је тобџија на Брегалници 1913. године у рату са Бугарима.
    Гаврило је био крупан у снази, црвеног образа, одраз здравог горштачког живота у планини-сточар и најбољи косач тога времена.
    Према причању и сећањања мога оца Благоје, који као дете са њим чувао овце и козе-мерио је преко 100. килограма тежине.
    Његова снага се одмеравала у ношењу највећег терета на рамену, вреће жита у воденицу, највећег нарамка облог буковог или храстовог дрвета из браништа-цепаница или младика, у ношењу највећег бремена сена…..
    У том времену се снага у село често одмеравала у обаљању-рвању слободним стилом:
    – хватање за појасеве или у „крста“, бацања камена са рамена, скакање у даљину из места, обарање руку, дужину откоса у косидби…

    То су биле вештине с којима се исказивала снага мушкости, често на верским саборима у колу – вештини играња и певања, као и баратању ножевима и пиштољима….
    Томе су често предњачили момци пред девојкама и вршњацима, често и ожењени, а то су тада биле и главне вредности на цени у задрузи и у село.
    Само се снагом могао сваладати суров живот у планини.

    Ретко је било писменијих људи у село. По причи моје мајке Марице-Маре, деда Дамњан је учио у писању слова по селима друге људе за капу ораха.
    Због неписмености- често се у судовима потписивало „отиском“ палца.

    Кажу у село за Гаврила да је као старешине задруге уживао да пркоси својом снагом цицијама у село.
    Када се враћао са пијаце у планински засеок Преданча из вароши Власотинце, више пута је пролазећи путем уских плотева-разљућен, разграђивао плотеве и тако „ширио пут“ за нормалан пролаз.
    Био је човек широког срца. Свакоме је давао. Својом снагом увек је штитио сиромашне, немоћне и физички слабе људе.
    Његов живот се окончао на лош начин.
    Тако враћајући се једнога зимскога дана са пијаце из вароши-онако врућ, напио се из каце „коминама“ од дивљих крушака и из каце расолницом од киселог купуса-на месту је „пукла жуч“ и остао мртав.
    „Комине” од дивљих крушака и „расолница“ од киселог купуса у дрвеним кацама је служио као напитак у зимнским месецима у планини.
    Стриц Ћира и отац Благоје кажу да је од јаке киселине Гаврилу „пукла му жључка“-жуч и одмах на лицу места црко.
    Тако је сконачо свој живоот у 64. години живота, некада храбри тобџија на Брегалници 1913. године у балканском рату.

    Сви из задруге су ишли заједно у печалбу.
    Тамо се узајамно поштовали, помагали у невољама и поштовали хијерархију према старосним границама живота, као и у мајсторији посла који се обављао у печалбу.
    Наравно кући су остављане само жене и старци са децом, које су тада имале већа овлашћења у породицама.
    Оне су водиле кућне послове за време одсуства њихових мужева у печалби.
    У задрузи је то све требало обући и нахранити.
    После изласка мог деде из задруге-са својих пет синова, живели су прво у колиби, потом направили кућу чакмару. Живот у беди и оскудници у задрузи није био лак.

    Били су међу насиромашним фамилијама у село.
    Отац Благоје није ни мао своје детињство, као и његова браћа.
    Неки су одмах са напуњених 12-14. година ишли у печалбу у Бугарску , док су други постајали „слуге“ код богатих сељака у планини.
    Требало је некако преживети у сиромаштву.
    Некада се јело шта се налазило у природи-често буков жир, а и кордељке се млеле у воденицама, уместо брашна за хлеб.

    Ишло се у печлабу.
    Прво се у печалбу ишло у Влашко, а потом у Бугарску, Македонији и широм старе Краљевине Србије и Југославије.
    Мој деда Миливоје, по оцу, стриц Ћира и други стричеви по дедама Кристи и Јордану су одлазили са мојим оцем Благојем на рад цигларства у Бугарској између два светска рата.
    Нарочито је отац помињао Асеновград који је до Пловдиске области Бугарске.
    Често када мало попије оцу се „рзврже“ језик и са уживањем је причао о лепим бугарским овчарицама, због којих се такмичио у тркама са планинским коњима и рвању на пашњацима.
    Занимљиво је да је отац у младости био заљубљен у две девојке по имену Ленче-једна била бугарка, а друга македонка.
    Прва:- када је био овчар у заробљеништву у Бугарску; а друга:- после ослобођења у Другом светском рату као војник у Прилепу.
    То женско име Ленка-Лена, често је било познато у нашим селима Златићево, Дејан и Преданча Горњег Повласиња; средином 60. година 20. века.
    Наравно да ту има вероватно и неких заједничких корена порекла читавога рода, који се расељавао често из места у место због „чуме“ (колере) и прогона турских османлија у времену под турским ропством.
    Читав наш родослов слави крсну славу Свети Ђорђе-Алимпије („посна“ слава се слави 9. децембра).

    Отац се призетио и славили смо мајкину зимску славу Свети Николу 19 децембра, али је зато на Свети Ђорђу (Св. Алимпије) увек месила и секла колач увече; да би касније као дете одлазио неколико стотина метара код очеве родбине на славу Свети Ђорђе.

    Тамо су остала сећања да се спавало на рагожу и да смо на светиљку гасарче или лампу дочекивали славе.
    Било је оскудна вечера а пила се највише грејана ракија, да би тада успео да „украдем“ неко „округло“ колаче и понесем другарима у школу.
    Одувек ме занимало како један дан у децембру се славе два Светца .
    Нико никада није ми знао да ми објасни ту моју радозналост, јер су у пордици отав и мајка ишли у партизанима а отац био и члан Савеза коминиста Југославије- све до 1955. године; када је напустио партију јер као члан комисије за забрану чувања коза, није могао да поднесе неправде када су сиротињи одузимали једину козу која је хранила децу- затекали ноћу секретара комунисатичке партије у село Дејан како ноћу пребацује брашно из задружног дома својој кући.

    Наравно да сам и сам пошао тим путем, јер та идеологија савеза комуниста је била веома опијућа за нас сиромахе- децу печалбара, који су ту једино видели своју шансу да се ослободе беде и сиромаштва.
    Као локални етнолог сам после распада савез комуниста и Југославије се тек заинтересовао за ову тему и ево овде ћу да је појасним- да не би остао дужан читаоцима у овој причи из свога завичаја.

    Свети Ђорђе се помиње у трећем веку као страдалник за хришћанску веру-представља као се као велики јунак.
    У нашем народу овај дан се у неким крајевима назива Свети Ђорђе Алемпије.

    То је стога, што се тог дана слави спомен освећења два храма св. Великомученика Георгија (Ђорђа) у Русији и у Грчкој. Народ је култ оба светитеља сјединио у једном.
    Преподобни Алимпије хришћански аскета из 7 века , потиче из Мале Азије; по предању живео је 120. година.

    О службама и Великденима Срби су се сакупљали око старих манастира.
    Славили су Св. Алимпија Столпника (реч Столп на македонском значи стуб, по коме је добио назив Столпник) за кога се у народу веровало да је прегазио чуму (кугу), одбијао нездраве ветрове и чинио чудеса.
    Овај Пафлагонијски (Мала Азија) Светитељ је стекао своје свечаре на подручју пре свега Охридске архипескопије и Свете Горе, одакле се његов култ ширио ка севереу највероватније према Скадру, Призрену и Приштини.
    Малисори фиса Шаља су изгледа славиле и овог Свеца-М.Ђ Милићевић тврди да су поштовали Св. Ђорђа јер се и у Дреници славио Св. Ђорђе Алимпије у родовима пореклом из Зете који су ушли у фис Шаља.
    У Грачаници озиданој у време краља Милутина имамо фреску Светитеља.
    Наиме ако је овај Светитељ постао заштитник мутавџиског заната, онда је Призрен као град надалеко чувен по производима ове врсте јасно био и један од јаких упоришта култа овог светитеља у средњег веку.
    Празнују га више ситни сточари али и они који раде са крупнијом стоком па се на његов дан не упреже теглећа стока.
    Ова чињеница нас упућује на закључак да је поред Св. Власија, Св. Теодора, Св. Саве, Св. Ђорђа и Св. Алимпије преузео неке епиклезе словенског паганског Бога Геровита или Јаровита.
    Глава светитеља се налази у румунском манастиру Кутлумушу, кога сада држе Грци што упућује на везу са аромунским становништвом.
    Ако је ово тачно онда би породица Младеновић врло лако могла да води порекло од остатка племена Брсјака (Брђана) и Мијака из Западне Македоније али и Малисора.
    Ова Слава се релативно слабо слави у северним српским земљама док број оних који славе расте од грделичке клисуре према југу али погрешно би било рећи да није слављена у средњем на Косову и Метохији јер за то имамо јаке доказе.

    У Кичеву, Прилепу, Битољу, Струги, Охриду, Тетову и Скопљу у Македонији био је до Другог светског рата, велики број породица које славе ову Славу-а у Поречу Западне Македоније у нека села је слава слављена све до 70. година 20. века, као слава Свети Ђорђе (Св. Алимпје).
    Андрејевићи су потицали старином из Неродимиља на Косову, где је очигледно постојао у средњем веку култ овог Свеца.
    Област Неродимиља је сматрана делом скопске области а уосталом као и цело Шарско Загорје појединачно је насељавана струјама из Македоније кроз цео период турске владавине.
    Култ овог Светитеља је вероватно у вези са Светом Гором где се у манастиру Кутлумушу налази глава, део моштију отуда Власи у Источној Србији изузетно поштују Ав. Алимпија.
    Српски Краљеви и феудалци су Светогорским манастирима давали огромне метохе унутар своје државе од Солуна до Пећи и Дебра.
    Светогорски монаси су вероватно отуда били преносиоци култа овог Светитеља у ондашљу Србију.
    Ово је још поткрепљено чињеницом да се ради о истом етносу са једне и друге стране Скопске Црне Горе (Карадага) које се веома много селило из једне области у другу, путевима кроз шарско-скопско-црногорске планинске магистрале.
    У средњем веку је преко ове две планине постојао јак кириџијски саобраћај-па планине на централном Балкану не представљају етничке ни дијалекатске границе.

    Још је занимљивија веза између Св. Алимпија и Св. Ђорђа.
    Забележено је у централној области Балкана да су многе фамилије славиле „Св. Ђорђа Алемпија“ што је указивало да је народ ова два светитеља стопио у једног.
    У Лешку (Тетово) је чак у најновије време један македонац тврдио да слави Ђорђију на дан Св. Алимпија.
    У Руској и Грчкој Цркви на овај дан се празнује освећење два храма Св. Ђорђа-те је тако међу нашим народом у централној области дошло до фузије ова два Светитеља.
    У ранијим вековима бива код становништва нарочито упражњаван култ појединих Светитеља као што су Св. Димитрије на подручју Шоплука источно од Вардара, на простору централне Македоније, дакле западно од Врадара-Св. Василије, Св. Атанасије, Св. Наум, Св. Алимпије Столпник, Св. Ђорђе, Велике Госпојине и Св. Димитрија.
    На простору Епира, Јужне Албаније и Западне Македоније Св. Јована и Велике Госпојине, на простору Тесалије Св. Томе и Велике Госпојине и на простору Северне албаније и далмације Св. Николе и Св. Стефана.
    У Опквиру Охридске Архипескопије и поглавито Костурске епископије негован је култ Св. Алимпија кога славе само Срби Косовци и(или) Брсјаци и они су били по свему судећи носиоци култа овог светитеља у својој постојбини као и преносиоци међу Торлаке и Шопове и Шумадинце.
    Црква Св. Алимпија у селу Бобишта данас Вергас код Костура, данас Касторија у Грчкој Егејској Македонији је најстарији храм који је подигло Словенско становништво овог краја а врло рано Свечаре са овом Службом-налазимо северозападно од ове области у селима око Корче, Струге, Битоља где се вероватно проширила сеобом појединих породица из овог села.

    Према најновим истраживањима шира област западно од Костура према реци Војуши у Токсерији припадала је у 11 веку Костурској епископији.
    Интересантно је рећи овде да први спомен обичаја Славе у историји уопште потиче из 1018 године од византиског летописца Скилице а славио ју је извесни велможа Ивац.
    Иако би смо очекивали да је он тај обичај поменуо северно у Рашкој епархији, он овај обичај налази у околини Девола у данашњој југоисточној Албанији који се налазио у саставу Костурске епархије.
    Ипак фреска Светитеља из Грачанице и јављање ове Славе у Жупи код Крушевца и у Јелашници на Старој Планини у Заглавку, те мутавџијски еснаф у Призрену веома индикативно говоре да се овај Светац и пре најезде Турака славио међу рашким и косовским Србима где је он празнован пре свега као заштитник од чуме (куге)-а код Бугара су ту улогу имали Св. Антон и Св. Атанас.

    У црнотравско власотиначком крају у многа села се слави Св.Ђорђе (Св. Алимпије)-а постоје и цела села попут Горњег Дејана са махалама Ђорђине и Преданча где се слави овај Светац.
    То све има као подлогу у веровање да је овај крај насељен већим делом становништва из западне и Источне Македоније и са Косова и Метохије (нарочито околине Призрена-где је и постојала слава Св. Ђорђе као заштитник мутавџиског заната).

    Нарочито има значаја овај заштитник Св Ђорђе (Св. Алимпије) као заштитиник од чуме(куге) где је 1707. године и предходним вековима харала и сејала смрт у Европи и на Балкану.
    У неким селима и данас још постоје по два гробља као сећање на прошлост и страха од чуме (куге) -као смртне болести.
    Занимљиво је да када сам одлазио 70. година 20. века у тазбину у планински засеок Старовци села Црешњево (Порече-околина Прилепа) Западне Македоније- наилазио сам на многе фамилије македонаца које славе Св. Ђорђу (Св. Алимпије); попут фамилије Трајковски у село Црешњево, од које потиче баба супруге македонке , која је често тих година од милости тепала унуцума: “бабино Торле“.
    Мајка моје супруге македонке тих година овако је грдила свога супруга:“ У Торлаку један“.
    Што има и предпоставки да су Торлаци овчари прихватали ову славу и Светца као свога заштитника.

    Слава је прави српски обичај који је старији од православља.
    Срби су од памтивека као пагани, једном годишње одавали почаст својим прецима (прецима породице) а та традиција је настављена и приликом прихватања православља, на који су и пристали само из разлога јер су желели да сачувају своје праве српске обичаје.
    Има тумачења да Срби нису религиозни него су сујеверни.

    Ево једног описа из Чајкановићег дела: „Слава је, у ствари, помен предака и ништа више.
    – Цео обред о слави врло је прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву), и вину) која се тим прецима приноси.

    Српска слава није без разлога остала укорењена у српском духовном животу и после покрштавања. Она је, наиме била и остала најважнијаи стуб друштва.
    Хришћанство јој је променило само назив и унеколико обреде али је у суштини слава иста као хиљадама година.
    Слава потиче из култа мртвих, једног од најјачих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су веома држали до породице и односа према прецима.
    Слава је тада (а и данас) управо одржавала културно наслеђе са покољења на поколење и чувала свест о споственом пореклу а оно се протезало уназад кроз претке све до Бога, од кога се то порекло и води.
    Стари Словени су уствари своје Богове сматрали својим прецима и тако су се према њима и односили.
    Чак је и наше село Горњи Дејан до 1941. године била махала Ленове села Дејан, а добила је назив по Лени која је према легенди била удата негде на Црно Море у Бугарску и када је дошла да посети своја седам брата и мајку, имала је шта и да види.
    Тада све редом је била „покосила“ чума (колера)-па чак постоји и песма о Лени и „чуми“(колери) која је у овим крајевима у многим вековима косила становништво и сејала смрт.
    Тако у многа села и данас постоје по два гробља у којима су сахрањивани они које је „посејала“ чума и друго гробље у којима се сахрањује данас становништво села.
    Тако је и овај СВЕТАЦ Свети Ђорђе-Алимпије узет као заштитиник од те опаке болести-чуме (колере).

    Печалбари су у печалбу одлазили у рано пролеће а враћали се у касну јесен; често када већ забели снег на планинским висовима и ћувицима кућа у планини.
    Мој деда по оцу Миливоје волео је гусле. Често је свирао на славама и певао јуначке песме.
    Када је полазио за Бугарску у ропство 1943. године, сакрио их је негде у неку шупљу букву са пиштољем- са кубуром, како је причао отац.
    Надао се да се врати из заробљеништва Бугарске, да поново опаше пиштољ око струка и поново засвира гусле на крсној слави.
    Како ми је причао отац, приликом боравка у Бугарској у ропство; деда Миливоје је често исказивао жељу да кад се буде вратио у село, чим добије првог унука ће га научити да свира гусле.
    Била му је жеља да његов први унук буде гуслар и тако настави породичну традицију певача народних јуначких песама уз гусле.
    Деда Миливоје је интерниран 1943, године у Бугарској, а пре тога као печалбар циглар тамо је зарађивао печалбарски хлеб да се прехрани многољудна породица у планини.
    Када су интернирани, тамо су били распоређени да чувају овце код једног имућнијег Бугарина у једно планинско село код Пловдина.
    Неке су распоређивали из нашега краја на друге послове и занате широм у рејонима Бугарске. Сви су они радили послове за бугарску војску.

    После слома бугарске империје у другом светском рату (1941-1945.г)-сви интернирани са власинског подручја, вратили су се својим кућама.
    Мој деда по оцу Миливоје се тамо разболео, остао у некој болници и тамо умро.
    Никада се није сазнало где је оставио своје кости у Бугарској.
    Често сам преко Црвеног крста Бугарске тражио помоћ да сазнам његову судбину, али ништа нисам сазнао.

    Тако сам као дечак остао без оба деде и љихове љубави у детињству- што сам много патио због тога у мојој планини.
    После враћања из бугарског ропства, сви у фамилији су се прикључили партизанском покрету у борби противу окупатора: Бугара и Немаца.
    Мој отац Благоје се борио противу Балиста на Косову и Метохији; док је стриц Ћира пешице као партизан дошао чак до Трста, а други део фамилије су у партизанским јединицама имали активно учешће у ослобођењу Власотинца.
    Неколико њих је чак и рањено у тешким борбама са Бугарима и Немцима.
    Неки су учествовали у ослобођењу Београда и имали тешке борбе до коначног ослобођења земље маја 1945. године.
    Много њих је оставило своје кости или било рањено на сремском фронту, приликом коначног ослобођења Срема и Југославије од Немаца.

    Моја баба по оцу Јулијана, остала је удовица.
    Сама у сиромаштву мучила се и једва је памтим као дете.
    Кажу да ме хранила са козјим млеком и кромпиром, јер хлеба није било. Често у пролеће ме хранила и са ливадским зељем, када је то кувала у котлу на огњишту за свиње.
    Носила ме под мишке, док је чувала овце.
    Од глади и запуштености, умрла је веома рано млада у најгорој беди 1953. године у 53 години живота.
    Отац и стричеви су били годинама негде у печалбу да би некако нешто зарадили, да би се преживело после ослобођења, када је владао велики глад и разне болештине.
    За мене кажу када ми се отац призетио-да сам као дете негде 50. година 20. века тражио само „залкчак хлеба“, да би ме баба Љуба-Љубица хранила искључиво планинским кромпиром да би преживели

    Сан деда Миливоје, да му унук буде гуслар-никада се није оставрио.
    Као дечак многом пута касније сам сањао те дедине гусле о којима су ми причали-тражио их по шупљим буквама у место Врљак испод старе куће, али их никада нисам нашао.
    У село сам често као дете радо слушао гусле и јуначке песме старог солунског ратника гуслара деда Стојана-Вершуле.
    Много ме волео и често од милост ме звао „кумче“-пошто смо му кумовали од вајкада.
    Поносио се самном када сам у школи рецитовао јуначке песме и био најбољи ђак који је знао све јуначке песаме напамет да рецитује када се у село давале у кућама приредне у времену Нове Године и државног празника 29. новембра.
    Често пута и на славама су знали да ме поставе на столици или столу и уз гусле одрецитујем коју хајдучку песму о Старина Новаку, Старом Вујадину и малом Радојици…..

    Отац ми је као детету правио гусле од коњске длаке, које смо морали да правимо као ручни рад код учитеља у школи.
    Одједном су почеле да се у школи певају неке друге песме о партизанима и о Титу, а јуначке песме у нашим храбрим и неустрашивим хајдуцима и јунацима са Кајмакчалана, Брегалнице и Крфа-пале су у заборав.

    Не знам можда је то утицало да заувек заволим гусле и песме испеване о јунацима који су се борили за слободу у време хајдуковања у овом крају у броби против турског ропства.
    Тај идеал слободе остао је у мени до данашњих дана.

    Сећања живота у планини навиру једна до другог.
    У планини је било доста радости живота.
    Почев у времену косидбе, вршидбе, жетве, па до првог самлетог жита у воденицама.
    Била су то велике личне и породичне радости живота : рођење детета, удадбе и жендбе- свадбе, испраћаји у војску, вашари и полазак детата у школу.
    Свако весеље у породици и селима се завршавало народним колом.
    Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал весеља и за старе и младе на свадбама, испраћајима у војску и вашарима.

    Некада се на свадбеним весељима, испраћајима у војску, кравајима, пресељењима у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло певало уз музичке инструменте. дудук, гајде, фрулу (дудуче), окарину (алавутку-шупељку), хармонику и плех музику са трубачима.

    Свако село је ималу „своју“ музику, своје оро на вашару. На саборима смо као деца посебно била радосна када су нам се куповале пиштаљке, пиштољи и лубеница.
    Одрасли су уз музику играли, веселили се под веник и радосно провидили живот у планину после тешкога рада у печалбу.
    За све у планини највећи радосни чин била је удаја и женидба у пордицама. Том чину се придавао посебан ритуал.
    Дуго година уназад се ритуал народних ора обављао у свим селима Повласиња, али нестанком села нестали су и сви обичаји, па и свадбени у оном изворно традиционалном смислу.
    Све што је било у задњих неколико векова уназад живота у мојој

    Одговори
  • Мирослав Б. Младеновић Мирац

    НАСТАВАК:

    Све што је било у задњих неколико векова уназад живота у мојој планини, остало је забележено оловком и фото записима за нека друга поколења.
    Живот у планини често је био суров .
    Честа немаштинама, ратови и борба за националну слободу и социјалну правду- калилили су планинске горштаке да све недаће живота победе ведрином духа.
    Тај дух планине свако од нас носи у себи; па ма где живео.

    27.јун 1995.године Власотинце Мирослав Б Младеновић Мирац
    * *
    Извор: Из РУКОПИСА: МОЈЕ ПРИЧЕ-Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац, 2009.г. Власотинце

    Поставио: АУТОР Мирослав Б Младеновић Мирац
    Постављено: 3 новембар 2014.г. Власотинце, југ Србије, република Србија

    Одговори
  • Мирослав Б. Младеновић Мирац

    ЖЕНСКА КЛЕТВА

    У планини сеоске заједнице, посебно место у односима међу женама-имале су женске клетве.
    То је био мачин исказивања нетрпељивости према другој особи женског или мушког пола-суров начин вређања личности човека.

    Још као дете-а потом и одрстао младић, имао сам прилике да чујем свакојаке женске клетве према женама у свађи за неку међу, прекошен откос у ливади, начињену штету од стоке у пољу.

    Чак и у својој фамилији је било посебних жена које су гадно клеле, тако ружно; да се човеку обрне памет кад их чује и припадне му мука.
    То би изгледало рецимо овако:“ дабогда те однели у шарене черге, дабогда се дома неврнул, дабогда ти несвануло, дабогда те мртвог дотерали, дабогда ти поцркле краве и овце у замет, дабогда неимао ништа од рода и порода, дабогда ванџирала и ванџир(беснило-лудило) те уватило, дабогда те вуци растргнули-па ти се црева мајала по шуму, дабогда се никада неудала и мужа никад невидела, дабогда те црна чума уватила…..“.

    Када су жестоке свађе биле са клетвама, онда се прелазило на међусобну тучу жена-где су се вукле за косу, гризле ноктима, а некада се ударало и дрвеним вилама приликом сакупљања сена-када се свађало око прекошених ливада или поткраденог сена у откосима.

    Љубомора око мужева у село и завист су често били узроци клетви међу женама на село-које су толико биле вулгарне, да ме ни тада као детету, ни данас веома тешко помињем:“ дабогда:- да изедеш ми оној, да ти га утера онај у п…., к…. ’ли тражиш да ти га утера- па да ти очи буду ко вилџани, ти си ко притка, дупе ти ко папушка, нема ни за кво да те куче уједе, а загледала се у мужа,…“

    Некада и ми деца смо били изложени разним клетвама-нарочито када су нам овце залутале у неко поље засејано младим житом или када су нам говеда ушла у туђу ливаду-док смо се често замајали у игри са крпењачом на некој ливади.

    Некада су у клетвама учествовале и наше мајке, које су често тада желеле да нас одбране, јер су тада веровале да се могу те клетве остварити на њихову децу.

    Таква веровања о клетвама и њихово дејство на друге људе је дуго трајало у планини.

    Било је и клетви овчарица над овцама које су биле непослушне и одлазиле у неку штету- док су се често шалиле са момцима на неком пропланку:“дабогда те змија ујела, па цркла, дабогда се изврнула па дома неотишла, дабогда те курјак појел, дабогда те ванџир(лудило) уватил и никад се у замет неврнула…“.

    Те женске клетве су биле примитиван начин расправа међу женама око неког проблема у односима међу њима или око неког проблема у сеоској заједници или неки сукоб у пољу.

    Занимљиво је било да су њихови мужеви били хладни на те њихове клетве и нису уопште узимали то за зло, па би само често онако сами за себе рекли:“ тој су ти женска посла“.

    Нико се није упуштао у то, јер тежина тежачког живота, оскудица и беда живота, често и без хлеба; потом глад и одвојеност мужева у печалбу-често су били разлози незадовољстава – њихових жена, које су преко клетви исказивале изливе незадовољства, беса, гнева, па и бунта; жеље за бољим животом, кога нема.

    Негде се морало „издувати“ та негативна енергија, како би се створио одбрамбени механизам да се преживи и опстане у суровом животу у планини.
    Женске клетве у планини су остале и остаће као неки траг живота, једног времена кога више нема.
    2007. године Власотинце
    Мирослав Младеновић Мирац

    Из Рукописа: МОЈЕ ПРИЧЕ, 2008. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

    25 март 2010. године Власотинце Србија

    Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту Југа Србије

    Одговори
  • saša stojanović

    Poštovani Miroslave..

    Sa velikim zadovoljstvom, nostalgijom i ponosom sam pročitao svaku tvoju reč . Nikad nisam zaboravio svoje korene i ljude sa kojima sam se družio..Uvek ču biti ponosan i nikad neču kriti odakle dolazim. Žao mi je jer otac nije mogao , da vidi sve ovo i da zajedno prošetamo pored Vlasine i popijemo pivo izpred kuče u kojoj sam rodjen,,,Hvala ti,,,

    svako dobro i javi se… Saša

    Одговори
    • Zoran T Mladenovic

      E moj SASA odavno si ti zaboravio odakle si i gde si rodjen duhovno i materijalno.Pored tolikog novca nista nisi hteo da das za selo MZ Predancu, lepo je pisati a gde su dela……..poz.

      Одговори
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Саша, у знак сећања на дружење са твојим оцем и твојим прецима у Преданчу, буди поносан на своје порекло. Овде што пискарају неки из Преданче су само то раде због сујете што си успео да догураш далеко до тренерског позива у фудбалу. Сви ови „хвалисавци“ су млађе генерације, па добро тнам(пошто сам нажалост био један од ретких из те школоване генерације који је са супругом учествовао у градњи пута Преданча-Равни Дел и довода воде, нигде их није било. Нажалост целокупна села на југу Србије су у руинирана, куће опустеле и некоме који је воле и живео за своје село, више и не долазим у село, јер желим да задржим оне лепе успомене када сам у њему био од ретких:који је косио, сакупљао сено, денуо стогове, био овчар, говедар, орао, окпавао њиве, жео, вршео са кравама око стожета и остале сеоске послове, био и печалбар. Са овом дечурлијом која овде вређа и пискара испод части ми је одговарам на коментаре. Поздрав од Чика Мирца-Мирета-Мирослава Младеновића из Власотинца

      Одговори
  • Zoran T Mladenovic

    Zahvaljujuci mestanima MZ Predanca i mestanima koji su se iselili u Vlasotincu izgradjena je prostorija za potrebe MZ Predance,prostor za parking vozila i dovod vode na seoskom groblju a od velikog znacaja je izgradnja seoske ulicne rasveta na elektro mrezi koja je na neki nacin ozivila nase selo.poz .svima koji citaju …

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    https://www.amazon.co.uk/Books-Miroslav-B-Mladenovic-Mirac/s?ie=UTF8&page=1&rh=n%3A266239%2Cp_27%3AMiroslav%20B.%20Mladenovic%20Mirac
    *
    https://www.amazon.co.uk/Bozicni-obicaji-vlasotinackom-kraju-okolini/dp/8691883707/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-1

    *
    https://www.amazon.co.uk/Narodna-verovanja-zavetotine-vlasotinackog-okoline/dp/8691969504/ref=sr_1_2?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-2
    *
    https://www.amazon.co.uk/Neki-obicaji-vlasotinackog-kraja-okoline/dp/8691969512/ref=sr_1_3?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-3
    *
    https://www.amazon.co.uk/Svadbeni-obicaji-vlasotinackom-kraju-Povlasinje/dp/8691883782/ref=sr_1_4?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-4

    *
    https://www.amazon.co.uk/Slave-srpski-obicaj-vlasotinackom-okolini/dp/8691883766/ref=sr_1_5?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-5

    *
    https://www.amazon.co.uk/Djurdjevdanski-obicaji-vlasotinackog-kraja okoline/dp/8691883774/ref=sr_1_6?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-6
    *
    https://www.amazon.co.uk/Psovke-ruzne-vlasotinackog-srpskom-jeziku/dp/1508407118/ref=sr_1_10?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-10

    *
    https://www.amazon.co.uk/Pecalnik-Narodne-umotvorine-vlasotinackog-kraja/dp/8691883723/ref=sr_1_fkmr0_1?s=books&ie=UTF8&qid=1463479159&sr=1-1-fkmr0&keywords=miroslav+b+mladenovic+mirac

    *
    https://www.amazon.co.uk/Pecalovina-Miroslav-B-Mladenovic-Mirac/dp/8687321023/ref=sr_1_8?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-8

    *
    https://www.amazon.co.uk/Aber-planine-Drugo-izmenjeno-izdanje/dp/1512226351/ref=sr_1_9?s=books&ie=UTF8&qid=1463478739&sr=1-9

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    zapisi 83
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSM2015_4/zapisi83.html
    285-310. – Стр. 311-312: Како сам сакупљао умотворине / Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – На корицама ауторова слика и белешка о њему.
    Ову страницу сте посетили више пута. Последња посета: 18.3.17.
    http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSM2015_4/zapisi83.html

    СР 2015 М – 2490
    ПЕЧАЛНИК : народне умотворине из власотиначкоg краја – Повласиње : (завичајне приче, леgенде, предања, изреке, клетве, заgонетке и бројалице) : отрgнуто од заборава / [сакупио и приредио] Мирослав Б. Младеновић-Мирац Уча. – Власотинце : М. Б. Младеновић, 2015. – 324 стр. ; 21 cm

    Тираж 150. – Казивачи: стр. 282-283. – Записивачи: стр. 284. – Речник архаизама и локализама: стр. 285-310. – Стр. 311-312: Како сам сакупљао умотворине / Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – На корицама ауторова слика и белешка о њему.

    ISBN 978-86-918837-2-0 (брош.)

    821.163.41:398
    COBISS.SR-ID 218160140

    *
    zapisi 26
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/CIPM112016/zapisi26.html
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948- Године рата и беде : (ратни дневник: 1992-1999.g. /Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – Власотинце : М. Младеновић, …
    Ову страницу сте посетили 4 пута. Последња посета: 20.3.17.
    http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/CIPM112016/zapisi26.html
    CIP – 758
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Године рата и беде : (ратни дневник: 1992-1999.g. / Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – Власотинце : М. Младеновић, 2016 (Власотинце : М. Младеновић). – 467 стр. ; 21 cm

    Тираж 150. – Sumarry.

    ISBN 978-86-919695-6-1

    821.163.41-94
    323(497.11)“1992/1999″
    316.4(497.11)“1992/1999″
    COBISS.SR-ID 227226892

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    zapisi 22
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/CIPM072015/zapisi22.html
    01.08.2015. – [текст у каталогу Александар Младеновић = text in catalogue AleksandarMladenović …. народне умотворине из власотиначког краја / Мирослав Б. Младеновић-Мирац… Речник локализама и архаизама: 346-354.
    Посетили сте ову страницу
    http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/CIPM072015/zapisi22.html

    CIP – 650
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Деца у играма и песмама Повласиња : народне умотворине из власотиначког краја / Мирослав Б. Младеновић-Мирац ; [фотографије Мирослав Б. Младеновић-Мирац]. – Власотинце : М. Б. Младеновић : Лоза, друштво за очување културног наслеђа и традиционалних вредности власотиначког краја, 2015 (Власотинце : Графичар No 5). – 368 стр. : фотогр. ; 25 cm

    Тираж 300. – Казивачи: стр. 331-338. – Записивачи: стр. 339-345. – Речник локализама и архаизама: 346-354. – Summary. – Bibliografija: str. 355-356.

    ISBN 978-86-918837-0-6 (ММ)

    796.11:39(497.11 Власотиначки крај)
    394.3-053.4/.5(497.11 Власотиначки крај)
    COBISS.SR-ID 216140300
    *
    zapisi 53
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSTMsv4_2016/zapisi53.html
    Народни говор из власотиначког краја : власотиначки речник / Мирослав Б. Младеновић Мирац. – Власотинце : М. Младеновић, 2016 (Власотинце : М.
    http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSTMsv4_2016/zapisi53.html
    811.163.41’374 ЛЕКСИГОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

    претходна 52
    наредна

    СР 2016 М – 1561
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Народни говор из власотиначког краја : власотиначки речник / Мирослав Б. Младеновић Мирац. – Власотинце : М. Младеновић, 2016 (Власотинце : М. Младеновић). – 359 стр. ; 21 cm

    Тираж 150. – На корицама ауторова слика и белешка о њему. – Summary.

    ISBN 978-86-919695-7-8 (брош.)

    811.163.41’374’282.2(038)
    COBISS.SR-ID 227460108
    http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSTMsv4_2016/zapisi52.html
    811.163.41’374 ЛЕКСИГОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
    * * *

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    ИЗМЕНА САДРЖАЈА:

    Порекло презимена Петровић, Јовановић (МЕЂАК-ПРЕСЛАП)
    http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/

    УМЕСТО САДРЖАЈА:-„ Крсита-Роска (сестра Драгутина Станчића):-Бошко, Јован (1925.г-„усвојен“ као близанац -Јованка у Г.Дејан-усвојена у Крстић фамилију(Влада), удата у Г.дејан, отац из село Свође-Габровик, несрећно погинуо као печлбар-циглар од Румуна, а мајка Љуба се преудала у Станојевићи у Борин Дол)“

    ДОДАТИ ИЗМЕЊЕН САДРЖАЈ:

    Петровић Криста-Роска (сестра Драгутина Станчића):- Петровић Бошко, Петровић Јован (1925.г-„усвојен“ као близанац –Јованка „близнакиња“ као дете усвојена у Г.Дејан- у Крстић фамилију(Влада), удата у Г.Дејан; њихов отац је био Милутин из махале Џакмонове (Борин Дол)-умро, па се мајка Љуба(родом од Ђорђевићи из Преданчу) преудала у Станојевићи у Борин Дол и имала једног сина Славољуба који није имао децу. Љуба се прво удавала у село Јаворје.

    *
    Измене после накнадних истраживања извршио Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац
    3.јун 2017.Власотинце, Србија

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    Крсна слава:-СВЕТИ ЂОРЂЕ(посна слава“ 9 децембар) – св. АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК(9 децембар се пада у исти дан али није наша крсна слава, истог дана у месецу (9 децембра) су у Грчкој и Руској православној цркви освећене мошти два свеца Св. Ђорђе и Св- Алимпије Столпника).

    „Свети Ђорђе(„посна) се помиње у трећем веку као страдалник за хришћанску веру-представља се као велики јунак. У нашем народу овај дан се у неким крајевима назива Свети Ђорђе;посна“ (св. Алимпије). Св, Герогије (Ђорђе) преко Свете Горе, Охридске епархије-Западне Македоније, Зете, Северне Албаније, Призрена (Косова-има у Грачаници и фреска манастира у времену Краља Милутина) све до Грделичке Клисуре и до дела Дејана и насељеника у власотиначким селима са Власине и Трна (припадао Србији до 1878.г. до берлинског конгреса-да би се онда Срби иселили из свих бугарских градова који су припали према берлинском конгресу Бугарској).
    Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку.
    Овог СВЕЦА су махом „преносили“ номади-сточари или они који су из неке „освете“ или убиства морали да мењају славе, имена и презимена, па и веру, како би се преживело.
    Зато негде из страха за своје „порекло“ се и теже долази до самог порекла неког рода који слави „Св-Ђорђу(„посну“) на дан Св. Алимпије Столпника (9,децембар).

    Срамота да у родном крају ни СВЕШТЕНА лица не знају да се слави „Св. Ђорђе“(„Посна слава“ на дан Светог Алимипије Столпника-него се само помиње „св.Алимпије Столпник“.

    Често се као истраживач сусрећем са многим неугодностима, безобзира многе непознанице многих ПОМОДАРНИХ ВЕРНИКА-који чак немају ни појма шта је било који од светања њихове славе био у прошлости.
    У Западној Македонији ( а било је и код нас све до краја 20.века-од правих верника) познавања верских празника, обичаја, слава и крсних слава и светаца-али ови почетком 21. века као „нововерници“ немају појма шта славе и због чега се слави крсна лава. Слава се „претворила“ у ИЋЕ И ПИЋЕ!
    *
    Барем на часовима ВЕРОНАУКЕ би требало деца да знају шта је крсна слава и шта она значи верницима у српској традицији и очувања националног идентитета.

    То је стога, што се тога дана слави спомен освећења два храма св. Велико Мученика Георгија (Ђорђа) у Русији и у Грчкој. Народ је култ оба светитеља сјединио у једном.
    Преподобни Алимпије хришћански аскета из 7. века, потиче из Мале Азије; по предању живео је 120 година.
    О службама и великденима Срби су се сакупљали око старих манастира.
    Славили су Св. Алимпија Столпника (реч Столп на македонском значи стуб, по коме је добио назив Столпник) за кога се у народу веровало да је прегазио чуму(кугу) , одбијао нездраве ветрове и чинио чудеса“.
    НАПОМЕНА: Сви у селу Дејан(Горњи и Доњи Дејан са махалама славе 9 децембра крсну славу СВЕТИ ЂОРЂЕ(„посна“ слава)-истог дана када се пада и слава „Св. Алимпије СТОЛПНИК, делом у селима :Златићево, Свође, Боин Дол, Доњи Дејан, Крушевица, Доња Ломница, Власотинце и у неким селима испод Власотинца.

    Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку
    Поставио:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце Србија
    21.новембар 2017.г

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАПОМЕНА: Одужио сам се своме родном селу(планински засеок Преданча, село Горњи Дејан, Власотинце)-оставивши траг живота једног времена, које је нестало у селима југа Србије.Аутор-Издавач:Мирослав Миладеновић Митац, Власотинце
    2.јануар 2017.г. Власотинце

    ПРИЛОГ:
    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2

    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    АУТОР-ИЗДАВАЧ:Мирослав Б Младеновић Мирац
    22.12.2017.Власотинце, република Србија
    * * *

    М и р о с л а в Б М л а д е н о в и ћ М и р а ц
    СЕЛА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ
    (Порекло-Траг времена)

    Издавач(М.М)- Аутор:-Мирослав Б Младеновић Мирац
    Уредник:-Мирослав Б. Младеновић Мирац
    Фотографије:Мирослав Б Младеновић Мирац
    Штампа-Штампарија
    Идавач-Аутор (ISBN 978-86-918837 (M.M))
    Тираж: 100 примерака
    Власотинце, 2018.године
    *
    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2
    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172
    *
    2018.године. Власотице, Србија

    АУТОР-ИЗДАВАЧ: Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    Ко то одбија КОМЕНТАР као сараднику који је написао о ПОРЕКЛУ свих села у власотиначком крају-па и рођеном планинском засеоку Преданча, села Горњи Дејан, општина Власотинце-Подвукао АУТОР књиге М.М 21.април 2018.г. Власотинце, Србија

    Одговори
    • Defendor

      Ја сам обрисао. Ово је место за кометнаре, а ви постављате податке из CIP-а. Томе је место на крају књиге и у каталогу CIP-а. У коментарима пишемо оно што се тиче теме. Имајте разумевања.

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top