У угледном часопису Cell објављен je у децембру научни рад под насловом Генетска историја Балкана од римске границе до сеоба Словена у коме је анализирано 136 узорака древне ДНК, oд којих је по бројности највише оних из Србије, затим следе узорци из Хрватске, Аустрије и Словачке, а два раније објављена узорка из Чешке су поново анализирана у циљу повећања реконструисаног дела ДНК ових узорака. Циљ истраживања је био анализа демографских промена на Балкану током првог миленијума нове ере, па су у ту сврху изабрани узорци различитих старости, од антике до средњег века. Највише узорака је прикупљено са локалитета Виминацијум, одакле је поред најбројнијих античких узорака, прикупљено и неколико средњевековних узорака са оближњих некропола Светиња и Рудине. Са локалитета Тимакум Минус (Timacum Minus) код Књажевца такође је прикупљен већи број узорака различите старости. Поред новообјављених узорака у анализи су коришћени и раније објављени резултати из других делова Балкана сличне старости, као што се види на слици.
ДНК секвенце узорака су статистичким методама успешно разврстане у шест група које одговарају јасно раздвојеним популацијама које су највише учествовале у демографским променама на Балкану током првог миленијума. Први кластер чини група узорака која се везује за балканске популације из гвозденог доба. Други кластер чине узорци блиски узорцима из античке Анадолије и Леванта; трећи кластер чине узорци блиски популацијама Источне Африке; четврти чине узорци слични античким народима са севера Европе, Германима; пети кластер чине узорци који су генетски слични степским народима, Скитима и Сарматима; шести кластер чине узорци блиски словенским народима Источне Европе. Свака од ових популација је настала мешањем неких других популација даље у прошлости, што се одражава и на одређени ниво неуједначености узорака у оквиру истог кластера. Међутим, применом биоинформатичких алгоритама, сви обрађени узорци су успешно моделовани као припадници неког од ових група или комбинације више њих у одређеном проценту, па се испоставило да је овај модел добар за опис геномске историје Балкана у првом миленијуму.
Геномске промене становништва Балкана у антици
Резултати рада указују на то да је у периоду територијалног ширења Римског царства од 1. до 3. века дошло до значајног досељавања становништва на Балкан, иако је генетика староседелачког становништва и даље била већински заступљена. Досељено становништво је у највећем делу било пореклом из Анадолије и Леванта, уз појединце који су према генетским резултатима пореклом из разних области, чак и ван граница империје. У Виминацијуму постоји један узорак који је припадао мушкарцу вероватно пореклом из Нубије или Етиопије (узорак I15499, можда легионар, јер је сахрањен са уљаном лампом на којој је приказ орла са раширеним крилима), затим један узорак који је припадао жени пореклом из Источне Европе (узорак I32305, генетски се веома добро уклапа у касније налазе који се везују за Словене). Занимљиво је да нема узорака који би упутили на порекло са Апенинског полуострва. Феномен досељавања становништва из Анадолије и Леванта је у раније објављеним радовима примећен и у граду Риму у првим вековима царства, тако да се оправдано може закључити да је Блиски Исток био значајна демографска база урбаног становништва Римског царства.
Међу узорцима из доба пропадања Римског царства примећује се појава новог становништва, по правилу помешаног порекла са севера Европе и из евроазијске степе. Ово становништво се везује за прве таласе варвара који су мигрирали на територију Римског царства током периода познатог у историји под називом Велика сеоба народа. На пример, узорак I15549 са локалитета Медијана код Ниша може се моделовати као мешанац староседелачког становништва Балкана, Германа и античких становника евроазијске степе. Има хаплогрупу I1-Z140 типичну за германске народе и вештачки издужену лобању, уобичајену за степске народе, као и њихове германске суседе.
Други пример је узорак I27296 који припада хаплогрупи R1a-Z2124 са локалитета Кормадин код Јакова. Ова хаплогрупа је већ више пута потврђена код степских народа, а узорак се према аутозомалној генетици такође може моделовати као мешанац староседелачког становништва Балкана, Германа и античких становника евроазијске степе.
Геномске промене становништва Балкана у средњем веку
Узорци средњевековне старости објављени у овом раду потичу из Србије (средњевековно Браничево недалеко од античког Виминацијума, Лепенски Вир, Гомолава, некропола Кулине код Књажевца), са десетак локалитета из Хрватске, а ради поређења са раним словенским популацијама ван Балкана анализиран је и мањи број узорака из Чешке, Словачке и Аустрије. Узорци из Србије и Хрватске имају висок проценат источноевропске генетике, али уз примесу балканске генетике гвозденог доба и/или анадолске генетике присутне на Балкану из римског периода. Узорци из Чешке, Словачке и Аустрије и један узорак из Хрватске (I35014, Горњи Косињ – Св. Ана) имају само источноевропску генетику. Веома се ретко јављају и узорци без источноевропске компоненте, на пример узорак I32298 са локалитета Светиње недалеко од средњевековног Браничева. Дакле, може се закључити да се од 7. века одвија драматична промена у генетици становништва Југоисточне Европе, узрокована словенским сеобама. Ова промена ипак није у потпуности избрисала генетику староседелачког становништва већ је дошло до мешања староседелачке и досељеничке популације, видљивог већ код најстаријих узорака. Аутори рада су се осврнули и на генетику данашњег становништва Балкана, јер су последице геномске историје Балкана из првог миленијума уочљиве и данас, и поред тога што је и у другом миленијуму сасвим сигурно било нових миграција које су утицале на генетику савремених људи на Балкану. Закључили су да је источноевропска генетика и данас присутна на Балкану у свим популацијама и да постепено опада са севера ка југу, од приближно 60% код Срба и Хрвата до нешто мање од 20% на Криту. Једино на Додеканезима није значајније присутна. Остатак генетике су савремени балкански народи наследили од народа који су на овом простору живели још у гвозденом добу, а Грци, Албанци и у мањој мери Бугари имају значајан удео римске анадолске компоненте. Централноазијска генетика која се везује за утицај Османлија је присутна у свим популацијама али на ниском нивоу од једва приметног удела међу народима на западу Балкана, Хрватима, Србима и Албанцима, до 10% у неким деловима Грчке.
Хаплогрупе узорака из рада
На основу анализираних узорака аутори рада закључују да постоји јака корелација између источноевропске генетике (Словени) и хаплогрупа I2a-Y3120 (раније позната под називом I2-Dinaric, а сада преименована у I2-Slavic) и R1a-Z280. Балканско становништво гвозденог доба се везује за хаплогрупе E-V13, J2b-Z585, J2a-Z6057, R1b-PF7562 и R1b-P312>U152, мада је ова последња била прилично ретка на Балкану и много учесталија на Апенинском полуострву. Анадолско становништво антике се може повезати са хаплогрупама T1a-L131, E1b-M123, I2a−Y16419 и J1a-Z2217. Народи евроазијске степе су на Балкан највероватније донели хаплогрупу R1a-Z93, а германски народи хаплогрупе I1 и R1b-U106. Занимљиво је да се према статистици Српског ДНК пројекта збирни удео хаплогрупа из различитих предачких популација у великој мери поклапа са уделом истих тих предачких популација у целокупној генетици становништва Србије из овог истраживања.
Закључак
Истраживања заснована на анализи древне ДНК представљају нови начин проучавања прошлости захваљујући коме смо добили много сазнања о праисторији које нам традиционална археологија није могла дати. Међутим, резултати рада Генетска историја Балкана од римске границе до сеоба Словена показују да су нова открића могућа и у вези са догађајима из историјског доба, нарочито из периода из којих имамо мање сачуваних писаних трагова, па је сваки додатни извор података драгоцен. Уколико се растући тренд анализе древне ДНК настави, можемо се надати да ћемо ускоро много тога новог сазнати у вези са историјом Срба и осталих балканских народа. Већ сада знамо обим замене становништва на Балкану са доласком Словена и у којим деловима Балкана је та промена била најизраженија. На пример, у почетку се сматрало да је хаплогрупа I2-Slavic генетски маркер некадашњег, предсловенског становништва динарског појаса, јер је међу савременим популацијама она тамо најучесталија, па је ова хаплогрупа у почетку и названа I2-Dinaric. Међутим, анализом древне ДНК је разјашњено да је I2-Slavic дошла на Балкан са Словенима, а њена висока учесталост у динарском појасу је одраз драматичне промене становништва у раном средњем веку, на шта су историјски извори, као што је дело Константина Порфирогенита О управљању царством, већ наговештавали. Са друге стране, Срби су скоро 40% своје генетике наследили од популације која је живела на овим просторима још у гвозденом добу, на шта указује и хаплогрупа E-V13, друга по заступљености међу Србима према статистици Српског ДНК пројекта.
Коришћени извори:
- A genetic history of the Balkans from Roman frontier to Slavic migrations, Olalde et al.
- Топлотне мапе је објавио корисник ph2ter на форуму https://genarchivist.com/
- Српски ДНК пројекат, ДСР “Порекло”
- Stable population structure in Europe since the Iron Age, despite high mobility, Antonio et al.
17. јануар 2024. у 00:38
Један писмен, за разлику
аутоСомалан, аутоСомална…
НИКАКО озвучавање у “з”. Нисмо Швабе.
17. јануар 2024. у 01:00
Ојлер
Одличан приказ научног рада. “Порекло” заиста може да се поноси тиме што је међу првима указало на то да је хаплогрупа I2a-Y3120 на Балкан дошла са старословенским миграцијама, а што се последњих година све чешће потврђује и у истраживањима водећих научника, као што је ово.
4. фебруар 2024. у 00:36
Edge
Anti
17. јануар 2024. у 11:11
Zora
– “На основу анализираних узорака аутори рада закључују да постоји јака корелација између источноевропске генетике (Словени) и хаплогрупа I2a-Y3120”
– “анализом древне ДНК је разјашњено да је I2-Slavic дошла на Балкан са Словенима”
Poštovani, na osnovu kojih tačno uzoraka (odakle su i iz kog perioda) se tvrdi navedeno?
17. јануар 2024. у 23:50
Владимир Николић
Овај закључак је изведен на основу свих узорака из рада, јер за једну овакву тврдњу није довољно пронаћи узорке који имају источноевропску генетику и хаплогрупу I2a-Y3120 него имати и довољан број узорака са различитих налазишта и различите старости. Дакле, узорци који имају источноевропску генетику се појављују у овом временском и просторном пресеку тек након 7. века (изузев једног узорка женске особе из 3. века у Виминацијуму), а тада се појављују и први узорци са хаплогрупом I2a-Y3120 и то искључиво код узорака који су имали значајан удео источноевропске генетике, а било је још увек узорака са малим уделом или без источноевропске генетике. Узорци хаплогрупе I2a-Y3120 из овог рада су:
I1116; 775-994 г.н.е; Гомолава, Хртковци
I15541; 800-1000 г.н.е; Кулине, Књажевац
I15542; 897-1021 г.н.е; Кулине, Књажевац
I32299; 1100-1300 г.н.е; Светиње, Браничево (у близини Виминацијума)
18. јануар 2024. у 10:37
Zora
Oprostite, znam da ovo nije pitanje za vas nego za autore rada, ali ga ipak treba postaviti: Ako, znači, uzorci sa haplogrupom I2a-Y3120 nijesu upoređeni sa odgovrajućim uzorcima od prije 7. vijeka, i nema nikakvih jasnih naznaka da su njihovi preci ranije živjeli u sjeveroistočnoj Evropi, kako se došlo do zaključka da imaju značajan udeo istočnoevropske genetike?
18. јануар 2024. у 20:30
Драган Обреновић
Поштована Зоро,
Узорци управо ЈЕСУ поређени са одговарајућим узорцима пре 7. века. Поред мушких и женских лоза и њихове старости, која се могу пратити преко Y и X хромозома, поређена је управо и такозвана аутозомна генетика скелета различитих старости.
Рачунарски алгоритми за рачунање тзв. аутозомне мешавине (autosomal admixture) анализирају “основне састојке” од којих је сачињен геном особе или археогенетичког узорка, односно рачунају колики je проценат генетике древних референтних популација, које су изузетно дуго живеле без контакта једна са другом.
Наиме, током леденог доба, у тзв. глацијалним рефугијумима (ретким подручјима где је живот био могућ током сурових услова који су владали током леденом добу), малобројне људске популације живеле су дугој и потпуној изолацији једна од друге. Управо због те излованости, аутозомна генетика сваке од тих изолованих популација је врло специфична и препознатљива, јер је велики број скелета ДНК секвенциран и добијени су њихови генетички профили.
По завршетку леденог доба, ступањем у контакт овох популација дошло је и до мешања њихових генома, па свака млађа популација има различит и специфичан удео ових древних компонената, које популациони генетичари зову WHG (Western Hunter-Gatherers), EHG (Eastern Hunter-Gatherers), ANE (Ancient North Eurasians), CHG (Caucasus Hunter-Gatherers), ENF (Early Neolithic Farmers), Yamnaya итд.
Када се пореде рецимо радио-карбонски датирани, археогенетички узорци из одређеног подручја Европе (или света) добијају се удели ових древних градивних састојака, који су прилично различити између рецимо популације на северу Европе, или у Шпанији, или на Сардинији, или на Балкану, у Анадолији и сл.
Управо то омогућава да се одреди да ли се неки скелет по “аутозомној мешавини” уклапа у друге скелете из популације које дуго живи на том подручју. Анализом у Виминацијуму је утврђено да су аутозомне мешавине (удели старих популација) скелета старијих од 7. века значајно другачији од аутозомних мешавина млађих (каснијих) скелета, јер је дошло до прилива нове, свеже генетике са другачијим “градивним састојцима” својственим за источно-вропске популације, односно Словене.
Детаљан одговор на ваше питање захтева свакако мало више простора од једног коментара, али предлажем вам да одгледате снимак предавања професора Карлеса Лалуезе Фокса, у Српској академији наука и уметности, који је све то јако лепо и разумљиво објаснио:
https://www.youtube.com/watch?v=VIm9zOIwHWM
18. јануар 2024. у 22:15
Владимир Николић
Додао бих на Драганов одговор и објашњење из прилога раду где се најпре признаје да тренутно недостају древни узорци из прве половине првог миленијума из Украјине, Белорусије и Источне Пољске, подручја које се најчешће помиње као прапостојбина Словена. Ипак постоје узорци из раног средњег века из других делова централне и источне Европе, за које се верује да су били насељени Словенима у раном средњем веку, а који су веома слични савременом становништву Источне Европе. Тачније, за формирање референтне источноевропске генетике коришћен је скуп од 8 узорака са налазишта из Западне Мађарске, Чешке, Источне Аустрије и Западне Словачке.
19. јануар 2024. у 10:48
Zora
-“Uzorci upravo JESU poređeni sa odgovarajućim uzorcima pre 7. veka.”
– “Dodao bih na Draganov odgovor i objašnjenje iz priloga radu gde se najpre priznaje da trenutno nedostaju drevni uzorci iz prve polovine prvog milenijuma iz Ukrajine, Belorusije i Istočne Poljske.” … “za formiranje referentne istočnoevropske genetike korišćen je skup od 8 uzoraka sa nalazišta iz Zapadne Mađarske, Češke, Istočne Austrije i Zapadne Slovačke.”
Svi nalazi vezani za haplogrupu I2a-Y3120 iz ovog skupa od 8 uzoraka su iz otprilike 10. vijeka. I, kao što vrlo dobro znate, tragovi genskog upliva od prije više hiljada godina su na autosomalnom testu praktično zanemarljivi. Takođe, ti tragovi nam ne mogu reći gdje su preci testiranog živjeli prije 200-300 godina, zar ne?
Hvala na odgovorima.
19. јануар 2024. у 19:32
Владимир Николић
Заиста не знамо где су преци оснивача хаплогрупе I-Y3120 живели пре више хиљада година на основу скупа узорака приказаних у раду. Ту сте у потпуности у праву. Међутим можемо закључити да ова хаплогрупа на довољно великом обухвату није постојала на Балкану у првој половини првог миленијума, али је при крају првог миленијума и те како присутна. Заправо је у Србији најчешћа хаплогрупа. Тако велики обрт може да се објасни само значајном имиграцијом, која мора бити праћена и значајном променом аутозомалног профила целе популације. Пошто је кључна новина у аутозомалном профилу људи на Балкану у другој половини првог миленијума била појава тзв. источноевропске генетике исправно је закључити да постоји висока корелација између источноевропске генетике и хаплогрупе I-Y3120.
20. јануар 2024. у 20:24
Goran
“I, kao što vrlo dobro znate, tragovi genskog upliva od prije više hiljada godina su na autosomalnom testu praktično zanemarljivi.”
Ovo ste vjerovatno krivo razumjeli. U današnjim populacijama možemo mjeriti udjele različitih paleolitskih populacija, pa čak i procenat neandertalske genetike, (miješanje Homo Sapiensa i Neandertalaca se desilo prije oko 50,000 godina)
“Takođe, ti tragovi nam ne mogu reći gdje su preci testiranog živjeli prije 200-300 godina, zar ne?”
Genetički softver mjeri samo da li je neka populacija nastala miješanjem dvije ili više drugih populacija , i u kolikim procentima. Ne može odrediti tlo na kojem se neko rodio.
Za uzorke s nalazišta Kuline iz 10. vijeka konkretno je određeno:
-par bliznaca koji su određeni kao čisti pripadnici populacije “SouthEastFrance_IA” (ili neke druge blisko srodne populacije iz Jugozapadne Evrope)
– za ostalih 5 uzoraka je određeno je, u prosjeku, da su mješavina sljedećih populacija:
18% Croatia_IA (ili blisko srodna populacija Bulgaria_EIA), tj. Iliri ili Tračani
26% WestAnatolia_Roman_Byzantine, tj. kosmopolitska rimska populacija koja je mješavina različitih mediteranskih naroda.
55% CEE_EarlyMedieval (ili Russia_Ingria_IA), tj. srednjovjekovni Sloveni iz centralne Evrope, ili Balti iz gvozdenog doba kao njihovi veoma bliski genetski rođaci.
Ovo samo po sebi ne govori ništa o porijeklu I2-dinarik haplogrupe.
O porijeklu I2 dinarika možemu zaključiti na temelju činjenica, da kod populacije rimskog perioda današnje Srbije od 54 uzorka, samo jedan ima istočnoevropsku autozomalnu genetiku, a i2 dinarik uopšte nije prisutan, dok kod srednjovjekovnih Srba, kao i kod današnjih, imamo visok procenat istočnoevropske genetike kao i i2-dinarika.
Slična istraživanja imamo za Poljsku, Češku i Rusiju, gdje Sloveni takođe donose autosomalnu genetiku različitu od predslovenskih populacija tih područja, i sa njom i haplogrupu i2-dinarik.
21. јануар 2024. у 18:35
Zora
Izvinjavam se, treća rečenica odozdo je trebalo da glasi ovako: Svi postojeći nalazi iz centralne i istočne Evrope vezani za I2a-Y3120 su iz 10. vijeka i kasnije. Nijedan Y-dnk nalaz iz pomenutog skupa nije I2a.
21. јануар 2024. у 23:14
Владимир Николић
Тврдња да ни један древни узорак из централне и источне Европе који припада хаплогрупи I2a-Y3120 није старији од 10. века није сасвим тачна. Имамо 3 узорка из других радова који јесу старији, датирани од 700. до 900. године из Чешке, а постоји и један узорак из Турске 679. до 823. године. У овом раду ни један узорак који има ову хаплогрупу није поуздано старији од 10. века, али има добрих кандидата, као што је узорак Гомолава.
23. јануар 2024. у 19:14
Zora
Vladimire, prijatelj mi je skrenuo pažnju na ovaj rad “Harnessing haplotype sharing information from low coverage sequencing and sparsely genotyped data”, Sam Morris. U njemu, na strani 135, stoji da su dva rezultata iz Češke (o kojim govorite) iz otprilike 880., dok za treći nema procjene. Pozdrav.
4. фебруар 2024. у 00:57
Edge
Kako? Pa fizionmije Era kako ih u užoj Srbiji zovu tj. I2a kazuju same po sebi ko su? Grana Slovena, možda Anti ili neki ostrogotski ogranak. Naseljen mahom do 18 veka duž primorja, travunije, Zahumlja, Neretve do Skadra. Sem primorja i Zete tu je R1a. Od 18 veka dobar deo dolazi u poluopustošenu Šumadiju i deo pomoravlja… Zato ovi smatraju kao dominantni gen jer je stotine hiljada Slovena ∆R1a otišlo u Ugarsku u više navrata od 15-18 veka!!! Pleme naseljeno u Plodnim dolinama dobijenih od Romeja…
3. фебруар 2024. у 21:27
Славиша
Поштовани, морам да поставим питање, а то је: ако су Словени спаљивали покојнике до преласка у Хришћанство, како можемо да тврдимо да словенске, I2 групе није било на нашим просторима пре 7 века?
4. фебруар 2024. у 01:12
Edge
Bilo je. Taman negde 7 vek. Deo Slovena napada na Solun a deo pre njih ss Avarima preko Panonije nadire u Jadransko primorje… Uostalom imate spise o tome. Ovo naklapanje genetičara nije merodavno i ne zasniva se na istorijskim činjenicama o Slovenima iz dela pismenih ljudi tog vremena pa i samog Cara imperije… Slovena od kojih nastaju Bugari, Srbi, Hrvati… Izvinite ali vaš posao je genetika a ne istoriografija jer se vidi ds pojma nemate mi sami ko ste i činite štetu mladom neukim naraštaju navodeći ih na neistine. To što su par vlaških i arbanaških genotipa dominantni danas, ponegde govori samo o njihovom neučestvovanju u istorijskim sukobima naroda i rasa… Uostalom u Srbiji od kraja 17 veka nije ostalo 20% populacije i to mahom čobana na planinamai nešto pomoravskog življa. Uostalom čitajte memoare Prote MatejeNenadovića retko pismenog čoveka s`početka19.veka i samog kao dete pridošlog ig Xercegovine*verovatno I2a haplo??! Ne znam- Bog zna!!!
8. март 2024. у 16:23
MIlivoj
Nenadovici iz Brankovine su R1b haplogrupa. Priblizno 40% Srba nemaju slovensku Y genetiku, nego bas staru Balkansku genetiku tj originalni Balkanci (E, J, R1b). Mi danasnji smo izmesani sa Slovenima i jos nekim narodima, u procesu etnogeneze srpske nacije od 8-14 veka. Srecom ne licimo na Slovene, nego smo mnogo lepsi, visoki, jaci i nadmocniji. To po pitanju rase dugujemo Balkanu, i balkanskoj genetici antickoj.
4. фебруар 2024. у 11:47
Владимир Николић
Добро питање, јер за сада су се археогенетске анализе узорака са Балкана радиле само на инхумираним узорцима. Међутим у 4. и 5. веку инхумација на Балкану потпуно доминира, а имамо из тог периода већ велики и географски у великој мери добро распоређен скуп узорака па се може закључити да I2-Slavic хаплогрупа није у то време била значајно заступљена на Балкану.
4. фебруар 2024. у 23:11
Славиша
Разумем, али шта ако је нпр 80% спаљено, а ово су остаци оних који су сахрањени из неког разлога на та места . Мени лично изгледа, како је Хришћанство улазило у народ, тако су сахране узимале маха па зато и има више узорака.
И молим појашњење, ово ново узорковање показује комплетан уплив гена у појединца?
5. фебруар 2024. у 21:20
Владимир Николић
Што се тиче обичаја кремације покојника, може се пратити кроз археолошке трагове постепена замена тог обичаја инхумацијом. Дефинитивно је промена у обичајима повезана са ширењем хришћанства али и са другим миграцијама. На пример скелетно сахрањивање је било уобичајено и у Латенској култури, која је у наше крајеве дошла са Келтима. Стари народи који су насељавали западне крајеве Балкана, а који се у ширем смислу у изворима помињу као Илири су се такође скелетно сахрањивали. Већ имамо из ранијих радова задовољавајући број археогенетских узорака и Келта и Илира. Међутим, постојали су и народи који су више практиковали кремацију. Пре свега мислим на Мезе и Трибале. Али тај обичај не искључује постојање некропола у којима су пронађени остаци спаљених костију, прилози итд. Археолошки остаци из позне антике не иду у прилог хипотези да је већина становника Балкана практиковала кремацију. Шта више, овај обичај је био готово искорењен до појаве варвара.
Што се тиче археогенетских анализа, оне су у овом раду рађене на свим хрођозомима, као и на мтДНК. Максимална резолуција је, ако се не варам, преко милион СНП по узорку (1240к).
9. фебруар 2024. у 22:08
Славиша
Занима ме, такође, да ли су I2 гране кије су испитане код нас у вези, тј млађе него узорци нпр из Русије или Украјине пошто вероватно да тамо има више узорака старијих од седмог века.
10. фебруар 2024. у 18:15
Владимир Николић
Нема још увек узорака старијих од 7. века са тог подручја, осим превише старих, из Комаровске културе на западу Украјине. Са нестрпљењем очекујемо нове радове који би попунили ту празнину.
9. фебруар 2024. у 22:21
Славиша
Пошто скоро четвртина нпр Украјинаца носи I2a групу, или 10 милиона, по мени није ни било питање да ли је то словенска група. А зашто је код нас више ње а мање R1 то је боље питање на које би молио одговор.
10. фебруар 2024. у 18:20
Владимир Николић
Не знам одговор на ово питање. Делује ми да је то последица хетерогеног састава самих Словена пре експанзије у 6. и 7. веку. Надам се да ће неки будући рад са новим узорцима то разјаснити.
18. фебруар 2024. у 14:50
Славиша
чизам, у неким радовима пишу да су пре 2500 -3000 година носиоци ове групе дошли у наше крајеве. Можда су они касније отишли на север услед глади, болести или ратова где су се спојили са јужним мањим делом Р1 групе и створили Словене који су се делом вратили у 6-.7. веку. Отуд ми је једино логично откуд разлика у процентима, тј зашто И2 опада ка Русији а Р1 ка нама.
8. март 2024. у 16:30
MIlivoj
Koliko su Sloveni bili Sloveni tokom seobe, koa je trajala vekovima? Tacnije sta je sve sa Slovenima doseljeno i kasnije i tokom migracija formirano u plemena, saveze, postalo slovenofono itd. Mi danasnji imam procenat slovenske geneike ali smo slavenofoni. Isto se moze istraziti i za ondasnje grupe naroda koje su bezale od Azijata na zapad, i jugozapad iz ukrajinskih stepa, Rumunije danasnje itd.
8. март 2024. у 21:44
Владимир Николић
Сигурно је било неких уплива од стране других популација, али тачно колико и од којих, није још утврђено. Вероватно ће то неки будући резултати расветлити, па можда нешто ново научимо.