Порекло презимена Церовић

19. март 2012.

коментара: 3

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЦЕРОВИЋИ

(живе у Тушињи)

Међу првим новљанским породицама које су се населиле у Дробњаку су и Церовићи, који су дошли из села Церовице из Никшићких рудина. Предање казује да су они с Косорићима и Вуловићима поријеклом од три рођена брата и да су им презимена веома стара, као и да су сва три братства донијела презимена којима се и данас презивају.

Церовићи су прво населили село Боровац. Оно је било најистуреније према Кричима, који су живјели у долини Таре, а по Сињајевини и Језерима имали своја пасишта и катуне. Касније су из Боровца прешли у Тушињу, гдје и данас живе. Зна се и то да је ово братство било једно од најбројнијих у вријеме насељавања Дробњака.

Први Церовић о коме се нешто зна је Секуле, који је живио у другој половини 17. вијека. Учествовао је, као дробњачки представник, заједно са Николом Балотићем, на сабору одржаном у манастиру Морачи 1608. године (С. Томић: Постанак и организација нлемена Дробњак – рукопис)..

Породична традиција зна за војводу Сима Церовића, који је живио у 17. вијеку. Симо је имао сина Ђура, а Ђуро Милована. Милован се одселио у Србију, у околину Крагујевца. Тамо је имао сина Младена, чувеног војводу из Карађорђевог устанка и предсједника Правитељствујушћег совјета. (С. Томић: Дробњак -Етнографски зборник, IV – Београд, 1902). Младен се по оцу Миловану прозове Миловановић. У Тушињи се и данас препознају остаци Милованове куће који се зову „Милованова зидина“.

Војвода Симо имао је брата Новака, а овај сина Николу, који је био кнез. Њега су звали Николица, вјероватно због малог раста. Познат је као паметан, племенит и помирљив човјек. Прича се да је ишао у Цариград више пута и да је код султана успио да издејствује неке повластице за племе Дробњак – да скине „бишћанију“ и „ћевш“. Народно предање му замјера што није од Турака отео хајдука Лазара Пецирепа када су га Турци спроводили преко Дробњака у Травник. У народу се казује да је Лазар, кад је видио да га неће ослободити из турских руку, проклео Дробњаке говорећи да их убију три рђе: да им не роди жито, да им покрепа мал (стока) и да им удари болест у племе. Предање даље казује да се ова Лазарева клетва обистинила: те године је у Дробњаку била таква суша да није ништа родило, мал им је без хране покрепао, а завладала је и нека тешка болест од које је много народа помрло.

Зна се да су сви данашњи Церовићи у Дробњаку од кнеза Николице Церовића. Николица је имао синове војводу Рада, попа Марка, Станка, Васа и Илију.

Станко је погинуо на Брљеву у Пиви 1774. године, у борби с Реиз-пашом. Војвода Раде није дуго војводовао – убио га је Махмут-паша Бушатлија због тога што му није био вјеран. Тада му је погинуо и брат Марко, који је био поп; био је велики јунак, а опјеван је у народним пјесмама. Од њега је остала само кћер Стана. Она се удала за Максима Глигоријева Требјешанина, који се, са осталим Требјешанима, одселио у Русију 1804. године.

Од војводе Рада остали су синови: поп Милутин, Симо, Јован и Лазар. Лазар се налазио у војсци босанског везира, која је опсједала Скадар у другој половини 18. вијека и тада је командовао једним одредом Дробњака. Имао је синове Нешка и Секула. Секуле Лазарев је био познати јунак и један од завјереника и истакнутих учесника у убиству Смаил-аге Ченгића. Имао је два сина – Милутина и Димитрија. Милутин је имао девет синова, од којих је Мијат као добровољац дошао из Америке да учествује у балканским и Првом свјетском рату, док је најмлађи син Окица учествовао у Првом свјетском рату и у НОР-у 1941-1945. године од првих устаничких дана. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Димитрије Милутинов је погинуо у борби са Турцима. Остао му је син Милић, звани Синан, чији је син Ђорђије био предсједник Ускочке општине и предсједник Среског народноослободилачког одбора за шавнички срез крајем рата.

Нешков син Грубан, истакнути јунак из многих ратова, био је прво командир, а затим командант Дробњачког батаљона 1876-1878. године. Он је био и дробњачки племенски капетан.

Јован Радов је био сеоски кнез. Погинуо је у једном сукобу с Пиперима 1802. године, када су ови покушали да им плијене стоку. 0 овом догађају је спјевана народна пјесма.

Милутин Радов учио је школу за попа у Мостару. Прича се да је тамо провео дванаест година. Био је паметан и храбар. Активно је учествовао у свим борбама које су Дробњаци водили у његово доба с Турцима. Послије пораза Дробњака у Пирном Долу, у Пиви, 1805. године и погибије дробњачког војводе Стојана Караџића, прото Милутин је, под утицајем владике Петра I, стао на чело дијела Дробњака који је привидно пристао на покорност Турцима. Одласком паше Скопљака из Дробњака, почетком 1806. године, поп Милутин организује дробњачке чете да нападају Турке, а Турцима је говорио да то раде Ускоци. У прољеће 1807. године домами га пљеваљски Хаџи Мехмед-паша Селмановић у Пљевља и посијече.

Поп Милутин био је ожењен Видосавом, кћерком Ћира Стијеповића из Комарнице. С њом је имао сина Новицу, који је рођен 1806. године. Рано је остао без родитеља, па су га подизали стричеви. Завршио је манастирску школу, у манастиру Светог Луке у Жупи, код попа Панта Ћука. Постао је кнез села Тушиње у осамнаестој години. Био је рањен од једног Бојића из Мораче, због освете. Касније су се Бојићи и Церовићи измирили.

Новица је био главни организатор убиства Смаил-аге Ченгића, 23. септембра 1840. године на Мљетичку. Због ових заслуга владика Раде га је поставио за сенатора. Приликом битке код Борове главе, 26. октобра 1840. године, кад су Турци с великом војском светили Смаил-агу, дробњачка војска је поражена, Дробњак попаљен, опљачкан и разорен; Новица је као главнокомандујући дробњачке војске морао одступати у Морачу, гдје је једно вријеме и живио. Био је радо виђен гост на Цетињу, па је с Његошем често путовао у разне мисије које су тада предузимане. Пратио је владику Рада на његовом првом путовању у Италију. Послије смрти владике Рада, Новица је био у оној групи црногорских главара који су прогласили Пера Томова, брата владике Рада, за владара Црне Горе (Ристо Драгићевић: Црна Гора крајем 1851, Историјски записи, књ. XIV).

Новица је учествовао у борбама које су вођене 1852-1853. године у Жупи и Бјелопавлићима. Налази се међу опсађеним Црногорцима у манастиру Острог, одакле је пружен херојски отпор бројној турској војсци, док им није стигла у помоћ црногорска војска и избавила их из опсађеног манастира.

У Вукаловићевом устанку (1857-1862) подигао је Дробњак на оружје и протјерао турске посаде из Дробњака 1857. године; исте године је заједно с васојевићким војводом Миљаном Вуковим заузео Колашин, У бици на Муратовици, у Пиви, која се одиграла 9. и 10. октобра 1861. године, налазио се на челу дробњачке војске. У овој бици тешко је поражена Омер-пашина војска. У децембру 1861. године у бици с Турцима на Равноме командује Дробњацима и у овом боју страховито порази Турке (др Обрен Благојевић: Пива -Београд, 1971).

Године 1894. радио је у комисији (са Валтазаром Богишићем) на изради Општег имовинског законика (Ђоко Пејовић: Из прелиске В. Богишића о припреми другог издања Општег имовинског законика -Историјски записи, књ. XVII).

Новица се женио два пута. Прва жена Госпава, била је родом од Тодоровића из Шипачна, а друга, Ружа Меденица из Мораче. Из ова два брака имао је осам синова: прота Милутина, војводу Ђура, Станка, Марка, Перишу, Рада, Михајила и Јеврема.

Прото Милутин истакао се у Херцеговачком устанку 1875/76-1878. године. Имао је синове прота Митра, Гаврила, који је био велики жупан, и Петра. У Херцеговачком устанку су се још истакли: Јово – погинуо приликом ослобођења Никшића од Турака 1877. године; Сава – погинуо на Смријечну 1877. и Нико – погинуо у борбама за ослобођење Бара 1877. године.

Новичин син Ђуро био је војвода, па сенатор и министар финансија у црногорској влади. Имао је синове Мила (био дворски маршал), Пера и Алексу.

Учествовали су у балканским и Првом свјетском рату и у бици на Мојковцу рањени: Милосав, командир чете, Митар, десетар, Миливоје, Марко и Ђорђије.

Стојан Митров је личност којој припада челно мјесто међу истакнутим личностима НОБ-а. Он није био члан Партије, али његово опредјељење за НОП је био путоказ за многе да се опредијеле, приступе покрету и крену у партизанске јединице. Био је предсједник акционарског друштва за изградњу хотела „Дурмитор“ на Жабљаку и може се сматрати пиониром развоја жабљачког туризма. Учесник је конференције родољуба која је одржана на Тјентишту 1942. године. Био је вијећник Првог засједања АВНОЈ-а у Бихаћу, одржаном новембра 1942. године. Завршио је свој животни пут у Четвртој непријатељској офанзиви код Калиновика 1943. године.

Мато Мирков је у НОП-у од првих устаничких дана. Налазио се на дужности партијског секретара у ускочком крају у најтежим данима рата 1941-1942. године. Остао је на терену као илегалац који је преживио све ратне страхоте до своје погибије код Мојковца 1944. године.

Драгиша Радов – поп, учесник НОП-а од првих ратних дана и истакнути активиста, ухваћен је од стране непријатеља, спроведен у злогласни затвор у Колашин, одакле је са осталим родољубима доведен на Боан и стријељан августа 1942. године. Његов отац Раде Станков је био велики родољуб и активиста у НОП-у.

Анђа Јанкова и Јован Радивојев, борци Дурмиторског омладинског батаљона, стали су у строј Првог батаљона Прве пролетерске бригаде, која је проносила славу јуначких побједа широм наше земље. И Росанда Радивојева је активни припадник НОП-а од 1941. године. Погинула је на Сутјесци 1943. године. Миле Николин тек дорастао за пушку, али још неискусан, са непуних 17 година, окончао је свој кратки животни пут на Пољима Колашинским 1942. године, а његова старија сестра Мара, удата за Миливоја Дурковића са Жабљака, доживјела је све ратне страхоте. Прогоњена је са својом тек рођеном кћерком од стране непријатеља.

Драгомир-Драги Миланов био је у НОП-у од 1941. године, најприје у Дурмиторском НОПО; од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде у њеном строју, а касније командант батаљона у Четвртој дивизији КНОЈ. Он је ратни војни инвалид и носилац Партизанске споменице 1941. Милосава Радова била је у НОП-у од првих устаничких дана, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде у њеном строју; она је ратни војни инвалид и носилац Партизанске споменице 1941. Анка Јованова од првих ратних дана се прикључила НОП-у као активна и храбра омладинка. Погинула је на Шћиту 1942. године у строју Прве пролетерске бригаде. Раде Савов био је у НОП-у од 1941. године, прво у Четвртој црногорској пролетерској бригади, затим у Шестој црногорској, а касније у Приморској оперативној групи. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Комнен Радивојев, припадник напредног студентског покрета у предратном периоду, један је од организатора устанка у пљеваљском крају. Налазио се у санџачким јединицама. Носилац је Партизанске споменице 1941. и народни херој Југославије. Гиго Церовић из Никшића један је од најхрабријих илегалаца и диверзаната на територији Никшића.

Војислав-Војо Перов био је у НОП-у од 1941. године, активни је учесник 13-јулског устанка, а у бригади је од 1943. када и гине у јуну на Зеленгори. Војислава Александрова из Пљеваља рат је затекао у Београду, одакле је крајем 1941. године стигао у Прокупље, гдје организовано ради за НОП. Био је начелник штаба и замјеник команданта бригаде, а касније командант артиљерије Друге армије.

Даринка-Дара Миланова је припадник НОП-а од 1941. године у Четвртој црногорској бригади у интендантури Петог батаљона, а у Седмој омладинској бригади референт санитета батаљона (РВИ и носилац Партизанске споменице 1941. године). Даринка је удата Анђелић.

Радосав Вукашинов је био истакнути патриота и припадник НОП-а са својом породицом. Погинуо је у Тушињи 1943. године. Драгица Радосављева је била припадник НОП-а од 1941. године, активиста на терену и руководилац СКОЈ-а, а од маја 1942. године борац у Четвртој црногорској пролетерској бригади.

Саво Милосављев је био припадник НОП-а од 1941, а од априла 1943. у интендантури бригаде. Погинуо је у Забрђу, под Јахорином, јуна 1943. године. Томислав Радосављев се с непуних 14 година прикључио бригади у којој је погинуо у јуну 1943. године у Мрежицама код Фоче. Момир Милошев, истакнути скојевац, у бригади је био пушкомитраљезац од 1943. године, а погинуо је код Бродарева 1943. године. Јован Јаковљев, припадник НОП-а од 1941. године, од априла 1943. године био је борац у бригади, а погинуо је у јуну 1943. године на Вучеву. Милош Радов, борац у бригади од априла 1943. године, погинуо је у Загарчу код Даниловграда, јануара 1944. године. И Драгиња Миркова и њен брат Мато били су припадници јединица НОП- а. Она је била велики активиста на терену. Погинула је у Тушињи 1944. године. Миливоје Вулов био је припадник НОП- а од 1941. године, а у саставу бригаде од априла 1943. године. Љубица Радосављева је такође била у НОП-у од 1941, а од априла 1943. борац у бригади. У редовима јединица НОВ-а из овог братства су били: Стануша Миланова, Станица Јефтова, Обрад Миливојев, Миленка Миркова, Љубица Савова, Јованка Савова, Јелена Миркова, Илија Радов, припадник НОП-а од 1941. године, борац Четврте и Седме бригаде, Рајко Николин, борац Седме омладинске бригаде од њеног оснивања, Радомир Новаков, борац Седме бригаде од њеног оснивања, а Максим Миливојев је био у строју Седме бригаде од њеног оснивања, у којој је рањен. Он је ратни војни инвалид. Бојана Савова, припадник НОП-а од 1942. године, у Петој бригади била је референт санитета батаљона. Даринка Ђорђијева и Вуксан Мирков су били борци у Петом батаљону Четврте црногорске пролетерске бригаде.

Осим до сада поменутих, треба истаћи Гавра Радоманова учесника НОР-а и омладинског активисту у Комитету омладине шавничког среза, а касније истакнутог дипломату и нашег дугогодишњег шефа Мисије СФРЈ при ОЕПД-у у Паризу, именованог амбасадора у Савезном секретаријату за иностране послове и помоћника савезног секретара за иностране послове СФРЈ.

Церовића има исељених у разним мјестима и о њима ће бити више ријечи у поглављу о исељеним породицама.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан.

_______________

ЦЕРОВИЋИ у Кривој Реци, у златиборском крају, дошли су из Тушиње 1807. године. Код њих су нешто касније дошле и друге породице Церовића из Тушиње, одакле су се Илија и Арсеније са породицама доселили у Ново Момчилово 1889. године. Илија је имао синове: Василија и Николу, а Арсеније Танасија и Андрију. Њихови потомци сада живе у Новом Момчилову, Прокупљу, Крагујевцу, Нишу, Београду и др. Сви они славе Ђурђевдан.

Церовића има у Добротићу код Прокупља, селу Меровац, Крушевцу, затим у селу Маџари у Скопском пољу гдје су се доселили 1918. године; има их на Палама и у околини Рогатице и Вишеграда; у пљеваљском крају, Пљевљима и Вранешу; Никшићу, Подгорици, Бару, Ужицу, Бачком Добром Пољу и другим мјестима широм наше земље.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Coriolanus

    Бан и војвода Новица Церовић (1805-1895) је имао и још једног сина, најмлађег, Василија Васа Церовића Бабића. Он је био син Новичин и Руже Меденице. По легенди Ружа је проклела Церовиће после смрти Новичине јер његова родбина је мјесто ње, књазу Николи, показала неку млађу снаху. Још година није била прошла од смрти Новичине, Ружа је одвела Васа из Тушиње и населила се у Калудри код Берана ђе је Новица раније купио имање. Њен син Васо је тамо промијенио презиме у Бабић, јер је било често у том крају а и да би заобишао мајчину клетву намјењену Церовићима. Васо се оженио и имао седморо дјеце. У току Првог свјетског рата, помру му жена и сва дјеца изузев најмлађе ћерке. По рату опет се ожени Госпавом, јединицом ћерком, поријеклом из Шекулара. Из тог брака Васо је добио сина Спасоја и кћерку Милену. Спасоје је био партизан и после рата радио у војном гарнизону у Краљеву. Мистериозно је настрадао за време ИБ-а 1949. У време његове смрти родила му се ћерка, Вера, која данас живи у Котору.