Порекло презимена Милашиновић

24. фебруар 2012.

коментара: 3

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

МИЛАШИНОВИЋИ

(живе у Превишу и Горњој Буковици)

Милашиновићи спадају у најстарија дробњачка братства и то она која су се прије осталих Новљана, доселила у Дробњак из Бањана. Они о својој прошлости мало знају. Када су Дробњаци освојили Језера од Крича и међу собом их подијелили, предање казује да је остала неподијељена Пољана под Дурмитором. Тада сви донесу одлуку да она припадне оном селу чији становник први осване на њој и наложи ватру. Један Милашиновић први освану на Пољани, наложи ватру и Пољана припадне селу Превиш.

Они мисле да су презиме Милашиновић донијели из Бањана, а имају презименак Плетивине још од давнина, а не знају по коме им је дат.

У другој половини 18. вијека ово братство је било спало на само једну кућу, Милошеву. Милош је имао четири сина:

Јована, Тривка, Милију и Ћурена. Јован Милошев има Милутина, Милована и Ђурицу. Од Тривка није остало потомства. Милија Јованов има Зелена и Рака, а Ћурен Теодора и Тому, који се по Ћурену на уже зову Ћурени.

Све до 1862. године живјели су на Превишу, а тада Јованови синови Милован и Милутин и Теодор Ћуренов иселише у Горњу Буковицу на дотадашње катуне, гдје и данас живе њихови потомци.

Милашиновића има исељених у Сарајево и Колашин.

Славе Аранђеловдан, а прислужују Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

*   *  *

Презиме Милашиновић истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске „Вести“):

 

О настанку и значењу сâмог назива Дробњак има неколико не сасвим подударних племенских предања која се, у суштини, своде на то да су, по једнима, негде око половине или крајем 16. столећа, Дробњаци “разбили” турску војску и том приликом њиховом паши “разбучили дроб”, а по другима то се десило кад је вештији борац од новонасељених пробуразио противника из стариначког племена Кричак тако да му је испала утроба. И отада се тај крај назове Дробњак. Неколико учених људи је настојало да конкретније расветли тај догађај, али се и њихова тумачења и објашњења разликују. Битно је, међутим, да дубровачки архивски подаци спомињу племе “Дробњак на Дурмитору” од 1354. а Дробњаке као “поноснике” њихове робе још и крајем 15. века. Име је, дакле, настало знатно раније и оваква његова “народна етимологија” није без основа, само што је накнадно митологизована везивањем за један историјски догађај.

Иначе, Милашиновићи су, поред Вуковића–Мољевића, Курепа и Џукића, једно од четири најстарија дробњачка братства који су се овамо населили из Бањана “једну зиму раније од осталих”. Томић о томе пише: “Прича се да је цео Дробњак с огњишта ове четири куће ватру пропирио.” Њихови потомци се тиме поносе, па кад им неки од каснијих насељеника – а то су сва остала добњачка братства и фамилије – примети да не знају своје порекло, само им спомену ту непорециву чињеницу. Иначе, “традиција је у томе српском крају врло жива. Можда се нигде тако стари српски обичаји, патријархални живот, племенске особине и уопште особине српскога народа нису у целости очувале као ту. Све је то пâс пâсу (с генерације на генерацију) у лепим причама, досеткама, песмама, загонеткама, обичајима предавао.”

Дробњачки Милашиновићи, с “применком” Плетивине, нису се, међутим, истицали прираштајем. У другој половини 18. века породица је била спала само на једно домаћинство, али су зато били изузетно покретљиви.

До новијег времена осим презимена Милашиновић, евидентирана су и презимена Милашин и Милаш, било у херцегновском крају, Боки, Херцеговини, Босни, или на просторима данашње Хрватске, Војводине и Србије.

Јасно је да су сва три облика настала или од најједноставнијег, Милаш, првобитно личног имена претка, или скраћивањем, одбавивањем наставка ин или овић, односно, продужавана тим наставком. У нашим крајевима су установљена оба начина мењања презимена насталог од мушког имена Милашин. Први спомен овог имена је сачуван у дубровачком архиву, у једној тужби из 1449. године неког Милашина Ђурашевића, а име Милаш касније, 1455, у области Бранковића (од турског освајања “Вилајети Влк” или, касније, Вучитрнски или Приштински санџак), што наравно не значи да није и раније коришћен. На пример, у дечанској хрисовуљи, из прве половине 14. века се не спомиње, али постоји готово истоветно Милачин (што је можда и писарска омашка), а врло је често оно основно – Милаш.

Без конкретнијих историјских података, можемо само бирати (нај)вероватнију могућност. Утолико мање смисла има питање где су (све) настајали ови облици презимена очито истог основа. Можда и на разним странама, независно, а можда и на једном. Подаци о крсној слави, односно славама, не могу нам у овом нимало помоћи, јер су се оне, како смо то већ спомињали, не тако ретко мењале. Поготово би то могао бити случај стапањем у целину дробњачког племена када је “био ред” да се прихвати слављење Светог Ђорђа као заједничког крсног имена, а стара слава остане као “прислужба”. Истина, и од ове праксе је било одступања. Управо су Милашиновићи, изгледа, поступили, обрнуто, тј. као најстарије братство, задржали су свог Св. Арханђела Михаила, а општедробњачки узели за преславу.

Због тога, на пример, Милашиновићи у Босни, славе Св. Василија Великог, Св. Ђорђа, Михољдан и Аранђеловдан, Милаши – Св. Архиђакона Стефана, а Милашини само Св. Николу. У Боки се презивају само Милашиновићи, али једни славе Никољдан, а други Св. Стефана. На простору Карловачког владичанства (а то су Лика и околне мање области), забележени су такође само Милашиновићи, али са три разна крсна имена – Св. Игњатије, Лазарева Субота и Св. Никола. На овом простору, до прошлих 70-их година, додуше без ознаке националности и вере, забележени су и Милашиновићи у 30 општина (најбројнији у осам села општине Глина, а седам у општини Новска), Милашевићи у девет, Милашини у осам, Милашинчићи у седам, Милашићи у шест (у Далмацији, на острвима и у Истри), а у по једној општини Милашинић и Милаши (у Дубровнику!). Кад се боље загледа карта, види се да је то највећим делом простор некадашње Војне Границе, целе Барање или млетачких граничних посада, у који су се, из невоље, насељавали управо Срби из Босне, Херцеговине, Боке и Црне Горе, али и из јужнијих крајева. И не треба да нас изненади да су, тако, и Милашиновићи и Милашини и Милашићи и Милашиновићи стигли и до већ спомињане Шајкашке у Бачкој (на ушћу Тисе у Дунав). Али, морамо то рећи, искрено нас је задивио податак да је један Милашиновић, који је припадао огранку са славом Св. Стефан, што се из херцеговачког села Нецвијеће (код Требиња) нашелто у Игало крајем 17. века са тврдошким владиком Саватијем Љубибратићем, сто година касније, кад је Бока била под влашћу Хабзбурга -“први развио аустријску заставу на ријеци Мисисипи”.

 

ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Dragan

    Da li postoji porodični grb porodice Milašinović?