Порекло презимена Пековић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ПЕКОВИЋИ

(у Крњој Јели)

Пековићи потичу од братства Селаковића које је до средине 16. вијека живјело у Попову Пољу у Херцеговини. Разлог њиховог исељавања је завада са Турцима који су вршили притисак на српски живаљ ради исламизације. Браћа Радуле и Обрад иселе се из Попова Поља и пређу у Горњу Морачу у којој су нашли уточиште и заштиту од Турака, јер је Морача била склонита и тешко приступачна, па су се у Морачу склањале многе породице ради сигурности и опстанка. Од Радула потиче братство Пековићи и то од Радојице који је имао звање војвода и био унук Радулов. У неким документима помињу се Радојица, Радуле и Крњо Селаковићи као горњоморачки прваци. Рођаци Крњо и Јаков Селаковић ишли су пут Никшића да купе пиће – пуње за своју крсну славу Вјетрени Дан (Вјетрена Петка). При повратку из Никшића пресретну их Турци и обојицу убију. Мјеста погибије и данас се по њима зову Крњов камен и Јаковова главица. Крњо је био припадник Пековића, а Јаков Дуловића. Оба ова братства су престала да славе дотадашњу славу Вјетрени Дан, а узели су Шћепандан за славу и Илијиндан за прислугу.

Војвода Радојица је имао три сина: Рада, Илију и Јована. Илија Радојичин је имао сина Пека, а Пеко Радојицу и Станишу. Пекови потомци узеше презиме Пековић по Пеку, Илијину. Радојица Пеков је имао два сина Ода и Дура, а брат Му Станиша Јована, Радована и Кречка. Од потомства Радојичина и Станишина формирало се данашње братство Пековићи. Станиша, Радојица и Одо били су кнежеви и једно су се вријеме надгорњавали са Дуловићима око старјешинства у Горњој Морачи.

У сталним сукобима са Турцима Пековићи су испољили велико јунаштво, много су гинули. Одо, син Радојичин, био је истакнути четовођа и уз војводу Мину и сердара Мијата био је познати јунак свога доба. Милинко Ђокин био је стотинаш и истакнути јунак свога доба. Имао је три сина: Пиљена, Ђорђија и Секула који су погинули у сукобима с Турцима. Као командир вода истакао се Бего Тодоров, а Божо Агов као официр и командир чете. Стеван Бегов, официр, истакао се у балканским и Првом свјетском рату. Од овог братства истакли су се као јунаци Петар Симов и Сава Миланов који су за показано јунаштво добили Обилића медаље.

У ратовима у којима су Пековићи учествовали до 1912. године погинули су јуначком смрћу Кречко Станишин, Малиша и Сава Гаврилови, Јоксим Кречков и Симо Велов. У балканским и Првом свјетском рату 1912-1918. године погинули Су из овог братства Гаврило Ненадов, Јован Миланов, Раде Јаковљев, Мијаило Перов, Милутин Филипов, Стеван Миланов, Богић Митров, Јакша Миливојев, Божо Милетин и Тодор Божов.

За вријеме аустроугарске окупације 1916-1918. године у логору Нађмеђер су били Миле Стеванов, Милета Павлов, Милосав Јаковјвев, Сава Миланов и Илија Мијаилов. А у логору у Албанији налазио се Саво Тодоров.

Иван Михаилов је учествовао у Пљеваљској бици 1. 12. 1941. године и носилац је Споменице 1941, Никола Савин је био активни учесник НОР-а и истакнути борац; он је носилац Споменице 1941. године и мајор ЈНА; Радомир Радојичин је учесник НОР-а, потпуковник ЈНА.

Један број братственика налазио се на раду у Америци од којих су као добровољци у Првом свјетском рату учествовали: Грујица и Ристо Павлов, Јован Миланов и Милован Муков.

Због пренасељености и тешког живота у Крњој Јели многа су се домаћиснтва исељавала у друге крајеве послије Првог свјетског рата. У Затарје су се иселили Милета и Радосав Павлов, Димитрије Јаковљев, Милисав Млађенов и Богдан Бегов; у Метохију у истом периоду Радојица Јаковљев, Мијат Ђорђијев, Млађен Иванов, Јово Милошев и Михаило Лазарев; даље, у Србију Марко и Радосав Милутинови.

Послије Другог свјетског рата одселили су у Војводину Спасоје и Радош Савини и Софија Николина; у Србију Никола Ненадов; у Липово Мијаило Милошев; у Никшић Милутин Милошев, Јован Иванов и Милева Владимирова и у Подгорицу Мироје Милов.

Славе Шћепандан, а прислужују Светог Илију.

Материјал за ово братство сам користио из књиге Рајка Раосављевића Морача, Ровца, Колашин Београд 1990. г; и Хронику Крње Јеле пуковника Петка Пековића 1995. године.

__________________

ПЕКОВИЋИ

(на Дубровску)

Пековићи потичу од племена Драгошевића из Риђана, одакле се Ђорђије, син Рада Пековића, преселио у Никшић, средином 18. вијека. Ђорђије је имао сина Ивана, а Иван Стојана. Стојан је око 1775. године морао да бјежи из Никшића због убиства једног Турчина. Прво побјеже у Пиву, у село Безује, одакле пређе у Дубровско дробњачко село. Стојан се брзо истакао у Дубровску, постао је и сеоски кнез, а опјеван је у народним пјесмама. Имао је синове Новака, Лазара и Ђоку.

У НОР-у 1941-1945. године, у јединицама НОВ-а учествовали су и погинули: Чедомир на Матешеву 1943, Исак на Мештревцу 1944, Милета и Михаило код Битоља 1945. године. А Рајко Спасојев је био прпадник НОП-а од 1941. године. Прво се налазио у Дурмиторском одреду, касније у Четвртој црногорској бригади, па у пратећем батаљону Другог корпуса и у Петој црногорској бригади као водник и замјеник командира чете; и Митар Миладинов је био у 7. омладинској црногорској бригади као борац у пратећој чети за тешко наоружање.

Ово је братство увијек давало отресите и виђене људе, надахнуте слободарским духом, увијек спремне да се боре за праведну ствар.

Славе Никољдан, а прислужују Томиндан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић