ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Јаковљевић
У овом раду разматрају се биографски детаљи далматинске породице Франасовић везано за каријере Фрање, Драгутина-Карла, Рихарда и Димитрија, који су насељавали првобитно Оршаву на ђердапском делу Дунава, потом Београд, Турну Северин и Букурешт
Пре два миленијума подручје данашње Далмације и Хрватске с једне стране, и ђердапског средњег Подунавља с друге, нашли су се у оквирима исте државе – моћне римске империје. Године 294. владар по чијој је палати Сплит постао препознатљив у свету културе, Диоклецијан боравио је у пограничној насеобини на обали Дунава, данашње Кладово, где је, њему у част, подигнут импресивни тетрапилон. Notitia dignitatum бележи да је на левој дунавској обали, код Дробете, уз стубове некадашњега Трајановог моста, био стациониран коњички ескадрон римске армаде Cuneus Equitum Dalmatarum Divitensium.
Неколико столећа доцније, чудним сплетом околности сјединиле су се судбине посавских и далматинских Хрвата и племена Тимочана, Кучана и Браничеваца, настањених у регији Ђердапа и његовом залеђу. Мирослав Брант о томе пише: ”После Лудовикова ступања на власт, оба хрватска кнеза, посавски Људевит и далматински Борна, положили су поданичку заклетву новоме цару. Али насиља франачке врховне власти над посавским Хрватима што их је вршио фурлански маркгроф Кадалох, потакла су Људевита да се 818. г. потужи Лудовику. А кад није добио помоћ, букнуо је у Панонији устанак у коме су осим Хрвата суделовали и Словени из суседних области на Сави и Драви и у Панонији те српско племе Тимочана. Напротив, далматинско- хрватски кнез Борна остао је веран Францима и припомогао њиховој коначној победи… Најзад, Људевит је 822. г. морао узмаћи најпре Тимочанима, а затим у далматинску Хрватску где је по налогу Франака био убијен” (1980, 163).
Према истраживњима Светислава Првановића, због сукоба са Бугарима, племена Гудушчана/Кучана и Тимочана прешла су под франачку заштиту. Борна као старешина ова два племена, скупа са представником Браничеваца, трећег племена са ђердапског Подунавља и залеђа, 818. године ступио је пред франачког цара Лудовика и развргнувши заједницу Тимочана и Кучана са својим Кучанима придружио му се у борбама против Посавских Хрвата. Како би сачувао своје саплеменике, Борни је омогућено да се насели далеко од данашње североисточне Србије, на подручју између Велебита и Мале Капеле, јер је овај крај, припадајући приморској Хрватској био изван Људевитове вазалне државе. Десило се чак да је Борна који је 819. г. ратовао на Купи против Људевита Посавског задобио титулу Dux Dalmatiae, а 821. Dux Dalmatiae atque Liburniaе (Првановић, 1962, 74-75). Након окончања франачко-словенског сукоба сломом устанка Људевита Посавског, Тимочани су враћени под власт Бугара а Борну је на месту вазалног франачког владара Далмације наследио његов синовац Владислав.
Посебни значај дунавског пловног пута за повезивање Запада са Оријентом допринео је да већ почетком XVIII века у аустријској Оршави на левој обали ђердапског дела велике реке, буде настањена колонија бродара, трговаца, учитеља, свештеника, досељених из Далмације. Један од њих, Петроније Поповић, раније учитељ, 1729. г. постављен је за викара, коју је дужност обављао до 1735. г, када прелази у један од манастира на суседној обали Дунава у регији између Кладова и Неготина, где је већ као калуђерица живела његова мајка. Постоје забелешке о Петронијевим боравцима код кладовског свештеника и у периоду 1729-1735. г. (Пецињачки, 1971, 85-86). Нема доказа да данашња текијска породица Петронијевић, из места преко пута Оршаве, има корене блиске онима Петронија Поповића.
Далматински вешти градитељи бродова присутни су и у Брзој Паланци, двадесетак километара низводно од Кладово, градећи 1834/35. корвету коју ће српски кнез поклонити султану не би ли заузврат издејствовао да српски бродови плове под српском заставом. Већ 1847. г. ортаци Н. Николић из Трста, Спиридон Гопчевић и Ковић, превезавши со у четири дрварице из Румуније у српски Кусјак, своја пловила укотвили су у Брзој Паланци, ради чувања док се Николић из Трста врати (Савин, 1962, 332).
У другој половини столећа на Ђердапу се нашао и један огранак далматинске фамилије Франасовић (у документима помињани и као Фрањасовић; Franasovici; Franassovich; Franasovich; Franassovic; Franasowiczi, Franassowitsch). Међу најстаријије записе о Франасовићима спада попис у вези с регрутацијом за брачку галију 1625. године – Иван Фрањасовић и гасталдо Фрањо Фрањасовић, те у белешкама о скоњидану 1680. године (Јутровић, 1950, 115). Сматра се да потичу из Супетра на Брачу, одакле се капетан Петар Франасовић доселио на Корчулу 1800.
У раду Луције Царевић, Ива Вуковића, Анте Штамбука ”Брачко каменарство и клесарске школе” наводе се подаци о месту Селца – првобитно пастирско станиште које се као ојконим помиње у Поваљској листини, старом хрватском документу исписаним ћириличним писмом 1184, настало досељевањем брачких старинаца из данас изумрлих насеља. Ту се налази Кућа Франасовић где је 1946/47. била смештена мушка занатска школа – клесарски смер. У Супетру на Брачу постоји гробница породице Франасовић са ”Пиетом”, радом познатог хрватског кипара Ивана Рендића (1849-1932). Постоји и податак да је Стефан Франасовић као капетан брода ”Madonna delle Grazie“ 3. априла 1804. у Трсту узео краткорочну позајмицу од 1155 аустријских форинти (Delis, 2012, 229- 242).
Најпознатији Франасовић у Хрватској током XIX столећа био је дон Петар (3.8.1819. Корчула- 12.5.1883. Трстена, Дубровник), син Петра и Розе Франасовић, рођене Деполо, изданак старе поморско – градитељске породице. Из исте породице потицала је и мајка извесног капетана Марка са Пељешца, рођеног 1840. г. (Педерин, 2005). Петар Франасовић писао је приповетке и новеле, био присташа уједињења Далмације и осталих хрватских земаља, поборник употребе хрватског као ”словинскога народног језика” (Ореб, 378). Како запажа Горан Калогјера, памтимо га као ретки успешни покушај далматинског доприноса хрватској новелистици. Међу најуспешније радове убрајају се његови Хаџибег, Лазо Курилић, Бадњи дан у Кијеву Долу, Дваученика, Ненадана утјеха, Згоде једне породице… (1993, 101-107).
Његов рођак и савременик Фрањо Франасовић, за кога Вјекослав Вагнер наводи да је имао брата каноника, прво службеник тршћанског Llouda у Земуну, потом Erste Donau-Dampfschiffahrts-Gesellchafts, аустријске превозничке фирме на Дунаву (Гопчевић, 1888, 456), током живљења у Оршави постао је човек од особног поверења српског кнеза Милоша Обреновића. Године 1858, приликом кнежевог повратка из Влашке на престо, лично га је превезао Дунавом у Србију. Знано је да је те исте године био капетан брода ”Дијана” (Савин 1962-63, 331).
У молби да буде примљен у српску државну службу Ф. Франасовић пише 9.9.1860. г. како су кнезу лично познати разлози због којих је напустио службу ДДСГ-а, да је ”од детињства до најзрелијих година свога живота, знања и вештину морепловства црпио и набавио те може у тој струци као и у трговачкој не од мале ползе бити” (Савин, 331). Раније исте године, 18.марта, издат је кнежевски указ 881: ”Одобрава се да се аустријски поданик Фрања Франасовић родом из Далмације, изузетно од параграфа 44. Закона грађанског у српско сажитељство прими” (Савин, 331).
Норма од чије је примене пријатељ кнезова Милоша и Михаила изузет гласи: ”Српском житељу припада потпуно уживање грађанских права. Српско пак житељство, тј. Грађанство или припада по сaмом рођењу или се добија прирођењем; по чему су сви житељи српски, права грађанска уживајући, или рођени или прирођени. Код рођених Срба прелази право грађанства с родитеља на децу по самој природи; прирођење пак добија се онда, кад би иностранац који пуних седам година било у служби државној, било у вођењу заната или земљоделију, или у каквом другом полезном занимању овде проживео, и за све то време би поштено и сходно законима земаљским живео, не учинивши никаква злочинства. Иначе пак без опредељенога времена пребивања, получаваће се право грађанства само особитим дозвољењем Књаза са сагласјем Савета”.
Убрзо наш капетан добија и тражену службу, чему је претходио иницијални акт достављен Совјету: ”Правитељство наше потребује једно лице које ће се употребити да пази на лађе Друштва Француско-српског и контролира рачуне лађарске за које правитељство наше јемствовало је интерес од 5 на 100 на капитал од 2 милиона франака и за које контролирање наше правитељство способно лице нема, а сем тога речени Франасовић може се и за друге по струци трговине и пловидбе река наших тичуће се послове као вештак за мненије упитати и употребити”(Савин, 332).
Кнежевим указом 285 од 10.11.1860. г установљено је звање ”изванредног чиновника по струци пловидбе у попечитељству финансија” са годишњом платом 500 талира, и на тај положај именован Фрања Франасовић (Савин, 332, 356). Михаило Обреновић у своме акту Франасовића означава као ”приморског Србина”. У акту пак од 18.10.1860. о ”српском Далматинцу” збори се као о ”капетану од марине који је по жељи блаженопочившег књаза Милоша службу у Аустрији с платом од 1800 форинти напустио” (Савин, 331). ”Француско- српско” друштво основано је са циљем ослобођења Србије од аустријског монопола на Дунаву, а један од првих корака чинила су настојања да француска со као изузетно профитабилни артикал потисне влашку, чија је потрошња само у Србији износила 16.000-20.000 тона годишње.
План о увођењу француских пароброда на дунавским линијама није резултирао успехом, Француско-српско друштво је престало са пловидбеним активностима, па је Фрања Франасовић 1862. г. упућен да у Галцу за Србију купи паробород, у вези чега управо он потписује купопродајни уговор за ”Делиград”, раније ”Piacenzza”. Након тога Франасовић постаје ”референт по струци пловидбеној у административном одељењу министарства финансија”. Априла 1863. лично је ”ради надзирања при проласку државног пароброда преко Ђердапа” путовао ”Делиградом” од Београда до Кладова (Савин, 1962-63, 332).
Везано за ослобођење Србије од османске војне управе, будући да су градови и даље били са турским војним постајама, завршни чин представљало је поклоњење кнеза Михаила Обреновића султану уз добијање фермана од 29.3.1867. којим се Београд, Фетислам (Кладово), Смедерево, Шабац, Соко и Ужице предају Србима на управу. У саставу Михаилове свите, у својству управитеља пароброда и врсног познаваоца пловног пута али и више од тога, ако се има у виду поверење Обреновића у њега, те околност да је четврт века раније живео у Цариграду /Истанбулу, пре но што се био доселио у Оршаву, налазио се Фрања Франасовић. На историјској фотографији П. Зебаха начињеној у турској престоници тим поводом овековечен је и он, у истом реду са српским сувереном, друга стајаћа фигура на слици лево. Иначе је Франасовићев ”Делиград” имао и мисију одвожења последњих турских војника из Београда и Кладова за Рушчук, 24. марта и 24. априла 1867. по старом календару. Тада је бродом крмарио Кладовљанин настањен у Д. Милановцу, Јован Димитријевић, а чланови посаде углавном су били становници кладовске Текије и Сипа.
Убрзо након тога, вероватно уз Франасовићево посредовање, а сигурно знање, фирма ”Етаблимента текника” из Ријеке обратила се Министарству финансија с апонудом да купи ”Делиград” и изгради јахту за кнеза, за шта је дата прелиминарна сагласност 5.8.1867. Преговoре је у име ријечке фирме водио посредник Dinelli из Оршаве, бившег места живљења Ф. Франасовића (Савин, 334). Очито је и насилна смрт Михаила Обреновића 1868. допринела стављању тачке на преговоре о јахти и ”Делиграду”. Актом Министарства војног 1104 од 10.6.1873. Ф. Франасовић је преузет у службу тога министарства са звањем ”лађарски мајстор” и платом 400 талира годишње (Пауновић, 654).
Из брака са супругом Франом, Фрања Франасовић је у Истанбулу 5.12.1842. добио сина Драгутина-Карла. Други њихов син звао се Рихард, за кога постоји податак да је после 1890. вршио је дужност инспектора речне пловидбене агенције у Турну Северину. Након школовања у Бечу, Драгутин-Карло је ступио у српску војску 28.4.1862. Сачувано је писмо Фрање Франасовића којим 15.2.1864. предлаже Министарству финансија да се за капетана ”Делиграда” постави његов син, ”који је одавно служи као први капетан при дунавском друштву” на којем је исписана службена белешка да се ”неће још капетан постављати” (Савин, 332). Највероватније се ради о Рихарду, каснијем инспектору румунске речне агенције.
За ађутанта краља Милана Драгутин-Карло Франасовић постављен је 1.10.1879. Од маја до октобра 1885. вршио је дужност ”посланика и опуномоћеног министра у Краљевини Италији”. Министар војни је био у кабинету Милутина Гарашанина /24.11.1885- 23.3.1886/, Лазара Докића /1.4.1893- 4.6.1893/, Стојана Новаковића /25.6.1895-12.12.1896/, а министар иностраних дела у кабинету Милутина Гарашанина /23.3.1886- 1.6.1887/ Саве Грујића /19.12.1887- 14.4.1888/, чин генерала стекао је 2.8.1894 (Милић Милићевић, 2009, 244). Добитник је низа српских и иностраних одликовања, међу којима Ордена италијанске круне, Ордена легије части, Ордена гвоздене круне.
Један кратки опис његовог лика и дела гласи: ”Далматинац, католик, болешљив – није га красила телесна грађа, али је финоћи доприносило његово испосничко лице и апостолска глава. По униформи српски ђенерал, а у понашању католички калуђер, снисходљив и на услузи краљевима” (Медиговић – Стефановић, 2012, 168). Његова оданост ”отаџбини и престолу” достигла је кулминацију 1882. када је својим телом у београдској Саборној цркви заштитио краља Милана приликом покушаја Илке – Јелене Марковић да га усмрти пуцњем из ватреног оружја.
Када је сахрањивана Франа Франасовић, истодобно кад и српски херој Михаило Катанић, краљ Милан Обреновић сматрао је обавезом да присуствује спроводу мајке Драгутина Франасовића. То се књижевнику Браниславу Нушићу учинило прикладним поводом за једну сатиричну песму ”Два раба”, што је изазвало сензацију у српској престоници:
Затутњаше сва четири звона
Поврвеше ките и мундири
Поврвеше перјанице бојне
Поврвеше безбројни шешири
Сви мајори дебели и суви
Официри цела кита сјајна
Пуковници, с орлом и без орла
И још неко, али то је тајна
…Потмуло су ударала звона
Ударала звона из буџака
А и што би да се чини џева
Кад је пратња српскога јунака
Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе
Због увреде владара Бранислав Нушић осуђен је на робију, а писмо-апел упућен Драгутину Франасовићу да допринесе његовом ослобођењу резултирало је одговором: ”Господине Нушо, ви сте ми се обратили са молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом… Ваш син није због мене осуђен, али ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам. Ваш Драгутин Франасовић, пуковник”.
Иначе је Франасовић био и љубитељ уметности, те се у његовој збирци, између осталог, налазила и скулптура познатог српског вајара Петра Убавкића ”Циганка у теракоти”, рад из 1899. Исти вајар аутор је и Франасовићеве бисте (Трифуновић, 1973, 168). Кућу и имање имао је у елитном делу Београда, крај данашњег хотела Ексцелзиор.
У мемоарима београдског глумца Зорана Ратковића, рођеног у Сокобањи 1937, наводи се да је је Драгутин Франасовић био његов прадеда: ”Аурел фон Ратхофен, Антона фон Ратхофена и Лујзе Нојман прекрстио се у Ратковић и постао поочим њеном незаконитом сину Винценту Нојману. Винцент је већ као момак постао Сава, цењени деда нашег Зорана. А прадеда Драгутин Франасовић остао је нежења – обављао је значајне послове, спасавао краља од несигурне руке атентаторке Илке, био човек од поверења краљице Наталије, министар војни…” (Ратковић, Остаје ћутање, 2000).
Како је известио ”The New York Times” 25. јуна 1896, генерал Франасовић боравио је у службеној посети Русији са циљем усаглашавања ставова о унији балканских народа. Једна од важнијих улога коју је краљ Милан наменио Д. Франасовићу требало је бити његово активно учешће у склапању конкордата са Светом Столицом којим би био побољшан положај католика у Србији. Из сведочења бискупа Штросмајера сазнајемо да га је српски владар уверавао како ће управо Д. Франасовића послати у Рим ради закључења и потписивања уговора (Крестић, 2001, 40-41). Након силаска са политичке позорнице последњег представника династије Обреновић, 1903. Драгутин – Карло Франасовић разрешен је државне службе. Умро је 18.4.1914. у Калтенлајгебену, Аустрија. Будући без признатог потомства, за наследника његове заоставштине проглашен је његов синовац Рихард Франасовић из Турну Северина, Румунија (Трифуновић, 29).
Рихард /Richard Franasovici/ Франасовић рођен је 8.4.1883. у Т.Северину, 20 км низводно од Оршаве где је био живео његов деда Фрања Франасовић. Био је аустријски држављанин. Основну школу завршио је у месту рођења, а лицеј ”Свети Сава” у Букурешту, где је и дипломирао на студијама правних наука 1904. Од 1906. радио је у Турну Северину као адвокат, тада стекавши румунско држављанство. Учествовао је у Првом светском рату као официр румунске армије. За генералног секретара у Министарству иностраних послова постављен је 1922. У раздобљу 1923-24. и 1927-28. обављао је дужност помоћника државног секретара. Од 14.11.1933. до 3.1.1934. и од 5.1.1934. до 18.11.1937 вршио је функцију министра јавних радова и комуникација, а од 18.11.1937. до 28.12.1937 министра унутрашњих послова Краљевине Румуније (Георге, Serbu, 260).
Као добар познавалац уметности именован је у комитет за подизање споменика Јону И. Ц. Братиануу 1935. године, где се здушно залагао да овај подухват буде поверен познатом југословенском вајару Ивану Мештровићу /1883 Врпоље, Словенија- 1962 САД/. То је и учињено, па је Мештровић у Сплиту начинио споменик из једног комада камена (Teodorescu, 215). Са знаменитим Далматинцем склопљени су аранжмани и за креирање споменика румунским краљевима Каролу I и Фердинанду II. Мештровићева склуптура Братиануа у граниту постављена је у Букурешту, од 1992. релоцирана у Булевар Дакија Нр.10, 27.11.1938, док је друга, изливена бронзи и постављена у продужетку истоименог букурештанског булевара 1937, у дворишту куће пројектоване од стране арх. Петра Антонескуа.
Године 1938. откривен је и Мештровићев бронзнани споменик Каролу I у Букурешту, испред краљевске палате. На свечаности поводом подизања споменика присуствовали су краљ Карол II и комплетна румунска влада, скупа са особом заслужном што је један од највећих скулптора XX века своја дела оставио и у румунској престоници, Рихардом Франасовићем. Положај амбасадора Рихард Франасовић имао је у Варшави 1938- 1939, те у Паризу 1.9.1939-1940. године (Onisoru 2012 А, 7-19; Mares 2010, 43…751). Док је био амбасадор Румуније у Берну, децембра 1944. помогао је рабину Јуди Гласнеру да из Аустрије пребегне у Швајцарску (1974, 92-96).
Министар иностраних послова Михаи Антонеску оптуживао га је августа 1944. да као ”Каролиста” ради на повратку краља на власт и заговара давање територијалних концесија Совјетском Савезу, укључујући морнаричке и ваздухопловне базе у Турну Северину и Констанци (Onisoru, 2012 Б,15-17). Извесно је да је овај врсни румунски дипломата предлагао бившем председнику владе Татарескуу приступање директним преговорима са СССР уз посредоваwе Едуарда Бенеша, који став проистиче из процене да ће у супротном Румунија, слично Пољској, претрпети огромне штете (Onisoru, 13- 15). Писмо са таквим ставовима упућено Георгу Татарескуу, Франасовић завршава са ”Yours as brother (ss) Franasovici” (Онисору, 2012 Б, 15).
Р. Франасовић представљао је послератну румунску владу на конференцији у Лондону фебруара 1946, потом био био члан делегације на Париској мировној конференцији, где је био члан трочлане комисије за територијалне и политичка питања (Lache, 2007, 35). Емигрирао је у Француску 6.11.1947, румунско држављанство му је одузето 20.2.1948. ”Insemnari Zilnice” за 7.4.1948. донео је вест о посети краља Карола II градићу Фатима у Португалији, где се, по веровању хришћана католика, групи деце 1917. године указала Дева Марија од Фатиме. У његовом друштву налазили су се том приликом Рихард, Марија и Дину Франасовић.
Рихард Франасовић умро је у егзилу у Лондону /по некима у Паризу/ 1964. У румунској штампи могу се наћи тврдње да је ”потомак аромунске фамилије насељене у Турну Северину од 1830.”, мада преовлађују ствавови да се ради о породици Срба. Његов син наставио је да живи у Паризу, појавивши се у јавности 1992.г. на једном симпозијуму у организацији Фондације Румуна у дијаспори (Trebici, 2011).
Рихардов старији брат Димитрије Франасовић рођен је 1880. у Турну Северину. Студирао је архитектуру у Минхену и вајарство у Дармштату. Поводом 1800. годишњице укључења Дакије у састав Римског царства, начинио је споменик императору Трајану. Владарева биста изливена у бронзи постављена је на дорском стубу високом 7 метара, сазданом од гранита из Караре (Негру, 1985, 78). О манифестацији поводом откривања споменика вест је донела и арадска ”Трибуна” у броју 114, 15-28. јун 1906. Могуће да је дорским стубом Франасовић овековечио чињеницу да је аутор највећих Трајанових дела на Дунаву, импозантног моста између данашњег Кладова и Турну Северина и пловидбног канала на Ђердапу, био највећи архитекта Старог Рима, Грк Аполодор из Дамаска. Случајно или не, знаменити Мештровић ”Победник” у Београду 1928. године такође је позициониран на високом дорском стубу.
Д. Франасовић пројектовао је и је чесму планирану за изградњу испред цркве Мадона Дуду у Крајови и израдио попрсје Лудвига Ван Бетовена. Године 1908. покушао је самоубиство. После три недеље лечења подлегао је повередама и преминуо 7. јула по старом календару, оставивши међу ожалошћенима ”оца Рихарда, мајку, брата Рихарда и малу сестру”, пише арадска ”Трибуна” у броју од од 8.јула. Сахрањен је у породичној гробници у Турну Северину. Недељник ”Tara Noastra” из Сибиуа у броју од 13. јула донео је вест под насловом ”Смрт једног скулптора” где се наводи да је Франасовић који је преминуо ”ових дана” био минхенски ђак, један од најнадаренијих румунских вајара, колега и пријатељ, такође прерано умрлог, банатског скулптпора Alexandru Iuba-е /1875-1906/. Арадска ”Трибуна” 1.8.1908 у некрологу посвећеном талентованом кипару примећује да његово стваралаштво својим реализмом подсећа на стил знаменитог кнеза Павела Трубецкоја /1866 Intra, Италија-1938 Pallana/, рођака кнеза Павла Карађорђевића посредством мајке српскога кнеза-намесника, Ауроре Демидове, иначе аутора импозантног споменика императора Александра III у Санкт Петерсбургу.
”Трајан на дорском стубу” Димитрија Франасовића и данас краси градски парк у Турну Северину.Управо тај монумент одлучујуће је утицао да се један познати српски уметник Михајло Томић, рођен у Кладову 1902, определи за вајарску уметност. Видевши као дете у суседном монденском Турну Северину овај колосални споменик, пожелео је да и сам досегне завидне уметничке домете. Београдску цркву Светог Марка данас красе његови мермерни ”Чувари саркофага цара Душана”.
Живот и дело чланова фамилије Франасовић, својевремено настањених на ђердапским обалама Дунава, у значајној мери оставили су траг у политичкој и културној историји Србије и Румуније. Њихови далматински корени сведоче о универзалним цивилизацијским вредностима, указујући на потенцијалну корисност једног систематског приступа расветљавању веза међу људима и народима на релацији Подунавски Ђердап – Далмација, које су резултирале позитивним историјским наслеђем, слично давнашњем покушају Ендрјуа Арчибалда Пејтона у студији Researches on the Danube and the Adriatic or Contributions to the modern History of Hungary and Transylvania and Dalmatia and Croatia, Servia and Bulgaria.
ЛИТЕРАТУРА:
Brandt Miroslav, Opća povijest srednjeg vijeka-Srednjovijekovno doba povijesnog razvitka, SNL Zagreb 1980.g.
Delis Apostolos, Finance and Risks in Sea Trade during the French Wars: Maritime Loan Operations in the Republic of Ragusa International Journal of Maritime History, vol.24, No.1 (june 2012) 229-242.
Gheorghe Constantin, Serbu Miliana, Ministri de interne 1862-2007- mica enciclopedie, Ed. Ministerului Interior si Reformei Administrative Glasner Juda Rabbi, Faith In Spite Of All- A Rabbi’s Story, Vantage press, New York 1974.
Gopčević Spiridon, Serbien und die Serben, B.Elicher, Leipzig 1888.
Грађански законик Краљевине Србије, Збирка закона протумачених судском и административном праксом 1.св, издаје др. Гојко Никетић и ”Геца Кон”, Београд 1934.
”Insemnari Zilnice” Vol.al.V-lea, an.1946-1948, Ed. Curtea veche, 2001.
Jutrović Andre, Naselja i porijeklo stanovništva na otoku Braču, Zbornik za narodni život i običaje 34, Zagreb 1950.
Kalogjera Goran, Novelistički pokušaji Petra Franasovića, časopis ”Rival” br.1-2, vol 6, Rijeka 1993.
Krestić Đ.Vasilije, Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora, ”Prometej” Novi Sad 2001.
Lache Stefan Exilul Romanesc in fata Conferentei de pace de la Paris din 1946, Analele Universitatii Spiru Haret, Seria Relatii Internationale si Studii Europeane, Anul I, nr.1, 2007,
Ed. Fundatiei Romania de Maine Bucuresti Mares Nicolae, Alianta Romano- Polona intre Destramare si solidaritate 1938- 1939,
Ed. Biblioteca Bucurestilor, Bucuresti 2010.
Милић Милићевић, Поповић Љубодраг, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд 2009.
Медиговић-Стефановић Мила, У трагању за изгубљеном историјом, Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића у Београду ”Дробни пијесак”, Зборник радова ’’Паштровићи, језик и књижевност’’ Београд- Петровац на мору 2012.
Негру Адријан, О вајару Димитрију Франасовићу, ”СВЕСКЕ”, ДИУС- Друштво историчара уметности Србије 16/8, Београд 1985.
Onisoru Gheorghe, Diplomatia Romana si problema armistitului 1943-44, Revista Romana de Geopolitica si Relatii Internacionale, Vol.IV, Nr.1/2012
A Onisoru Gheorghe, Romanian Diplomacy and the Issue of the Armistice 1943-1944 Journal of European Studies and International Relations, Vol. III-Issue 1/2012
B Oreb Franko, Doprinos korčulanskih svećenika preporodnom pokretu u Dalmaciji- uz 170. Obljetnicu rođenja don Petra Franasovića i 60. Obljetnicu smrti don Nikole- Nika Batistića
Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ”Биноза” Загреб 1970.
Paton, Andrew Archibald Researches on the Danube and the Adriatic or Contributions to the modern History of Hugary and Transylvania and Dalmatia and Croatia, Servia and Bulgaria. LONDON, Trubner and CO, 60, Paternoster row, 1862.
Pederin Ivan, Građanska kulturna pisma 1858-1931, ”Kolo” časopis Matice hrvatske, br.1, proljeće 2005.
Пецињачки Срета, Ситни фактографски исписи из државног архива Мађарске, ”Развитак” Зајечар, бр.5, 1971.
Првановић Светислав, Тимочко- кучевски кнез Борна оснивач прве хрватске државе, ”Развитак” Зајечар бр. 4-5, 1962.
Ратковић Зоран, Остало је ћутање, ”Атеље 212” Београд 2000.
Савин Милош, Пароброд ”Делиград”, Годишњак града Београда IX-X Београд 1962- 1963.
Teodorescu Virgiliu, Monumente Inlaturate- Monumente Vaduvite, ’’Eroi morminte’’ vol II, O.N.C.E ed. ’’Alfa Mon’’ Buzau ”Tara Noastra” Nr.29- 1908, revista septamanala, Sibiu 13/26 Iulie 1908, anul II, pag.242
”The New York Times” 25.6.1896.
Trebici Vladimir, Insemnari de Memorie 1916-1999,
”Glasul Bucovinei” nr.2/2010, Arhiva Bucovieni 2011 ”Tribuna” Arad, Nr.114, 15-28 iunie 1906, p.5.
”Tribuna ” Arad , Nr.150
”Tribuna” Arad, Nr.171, 1-14.8.1908, p.6.
Трифуновић Лазар, Петар Убавкић, Београд 1973.
Tudor-Art Independent Index for Romania, Dimitrie Franasovici
Wagner Vjekoslav, Povijest katoličke crkve u Srbiji u 19.vijeku, ”Bogoslovska smotra” 1933/34 Zagreb
-270x270.jpg)
Коментари (0)