Златна грана кладовска : Николајевићи

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Јаковљевић

-Сенима Босиљке Кићевац-

 У овом раду презентовани су подаци о родбинским везама фамилије Николајевића из Кладова, траговима њеног присутва на тлу граничне српске регије и о знаменитим личностима националне  науке, културе, уметности, чији корени досежу до кладовских хоризоната.

Велелепни православни кладовски храм Светог Ђорђа најлепше је кладовско здање настало током  19. столећа. На улазу у цркву сахрањени су земни остаци Крачуна Николајевића, жене му Илинке и унуке Јелене Радмиловић. За њега се може сматрати да је родоначелник кладовске лозе Николајевића. Био је блиски пријатељ и пословни партнер кнеза Милоша Обреновића.

Сима Милутиновић, као члан Милошеве свите на пропутовању кроз ово место 1835.г. записао је: ”На пут, којим је пролазио кнез са пратњом, од обале до куће Крачуна Николајевића, цариника кладовског, жене и девојке су бацале цвеће” (Војиновић,1987, 28). Још о Крачуну пише: ”Крачун, име једнога србскога Румуна, што му је сестру био потурчио и за жену узео бивши адакалски командант Реџеп-ага, којег је послијен у Рушчуку, Султан опашивши, велики везир дао удавити, а то за хатар јаничарлука, што је он Србима дахије београдске издао побити у истоме његову подручју Поречу” (Војиновић, 1987, 29).

Везано за турски напад под вођством Реџеп аге адакалског на Кладово почев од 20.августа  1813, постоји податак да су на српској страни одбрану са пет стотина бораца (испоставило се: ”неславно”) предводили војвода Живко Константиновић и ”кладовски кнез Николајевић Крачун; ”због својевољног напуштања Кладова војвода Живко Константиновић и члан кладовског магистрата Јосиф Петровић били су ухапшени, осуђени на смрт и стрељани а кладовски кнез (нахијски) Крачун, чија је кривица била као и ове двојице, избегао је осуду… остао је на острву Пореч све док га Турци нису освојили, а из турског ропства га је извукао Реџеп-ага (у Румунији знан и као ктитор хришћанске богомоље у селу Туфари код Оршаве), чији је он, по отетој и потурченој сестри био шурак” (Стојанчевић 2001, 37-38).  Његов претходник- кладовски башкнез до 1811.г. био је Радукан Никола, а од  1811. до пребега 1813. на то место постављен Крачун. Радукан и Крачун била су и имена браће- некада познатих трговаца у Раму на Дунаву; један од њих навођен је у Протоколу магистрата нахије Поречке  као скелеџија у Раму 1828-1830.г- вршио је и друге послове за књаза, попут  ”продаје господарског меда”, ”набавке рибарских конаца”, али и спомињан као ортак у трговини са бродовласником Павлом Владисављевићем из Пореча (Миловановић, 2012, 17, 26, 159, 181). Важно је знати да је знатан  број становника ове регије 1834.г. пописан личним именом и именом оца, нпр. Петру Стан, Дмитар Илија, Живко Никола, Костадин Костаћи…(Стојанчевић,2001,95-102). Следећи ту логику ”Никола” би било име родитеља Радукана и Крачуна, кладовских баш кнезова . Међутим, један текст у ”Српском Сиону” из 1907- ”Живот преподобног оца нашег Никодима освећеног”- износи, додуше без навођења извора, податак да је отац Крачуна, гоподара Кладовског, обор кнез Поречја (Пореча) Јован.

Сава Јанковић у свом раду о Хајдуку Гици, тврди- без навођења извора- да је овај некадашњи војник Миленка Стојковића али и најамник Реџеп аге адакалског, брат Крачуна и Радукана: ”имао браћу Крачуна и Радукана, који беху познати трговци у варошици Раму” (1967, 81-84). Такође је знано да је Крачун посећивао прекодунавски манастир Тисман који је основао рођак кнеза Лазара Хребељановића Никодим Грчић, као уосталом и  манастир Манастирицу код Кладова, а у њему је Гица често боравио (Јаковљевић 2007, 11-55). Данас је у популарној литератури хајдук Гица више познат по чињеници да је био муж потурченице Јеленке, раније у харему Реџеп аге заједно са Крачуновом /и његовом/ сестром, од 1822.г. миљенице кнеза Милоша и мајке његовог сина Гаврила рођеног 1826.г, супруге Теодора Хербеза (министар финансија и члан Државног савета), о којој је Ђорђе Милосављевић  написао роман ”Ђаво и малала госпођа” овенчан наградом Исидора Секулић за 2009.г.

Гица и Јеленка венчали су се у Кладову  1811.г, када је ту кнез био Крачун Николајевић. За закључење брака по црквеним правилима /венчали се у кладовској цркви/ није смело  бити разлике у вери, па се претпоставља да је ту Јеленка и покрштена. Према Сави Јанковићу, Гица је избегавши у Видин 1816.године примио ислам (Јанковић 1967, 82). Живели су до 1822. у Видину и Нишу. У  мемоарима Нићифора Нинковића стоји  како га је капетан Глумац упутио да управо Јеленку замоли за интервенцију код кнеза, не би ли опет задобио некадашње поверење српског главара: ”Трчи код Јеленке, моли и љуби је у руку. Ако то ко учини, она ће. Зато што курве сад више чине него људи” (Нинковић, 1988, 258). Недуго затим, приликом егзекуције телесне казне у Милошевом присуству, он примећује: ”Чујем гди Јеленка говори, плаче и моли да људе на правди бога не бије и срамоти…” (1988, 266).

Човек од највећег поверења кнеза Милоша, Крачун Николајевић, после Његошевог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије и краће време присутног Мијата Петровића, био је на челу кладовске царинарнице, остварујући за 1835.г. плату од 7.000 гроша (Стојанчевић, 2013, 100-101). Он је 10.8.1838.г. по старом календару у Кладову био домаћин првог руског конзула у Србији Герасима Васиљевича Вашћенка: ”…Вашћенка је у Кладову угостио трговац Крачун Николајевић” (Поповић 2016, 190)

Током периода 1839-1840, након што је 1838.  у преписци с кнезом Милошем означавано као  надзиратељ вароши кладовске, Николајевићево име наведено је у царинској филијали Радујевац са назнаком ”таминџија”- проценитељ, 1843. евидентиран као радујевачки  ”ђумругђија”, за каснији период без података о њему (Благојевић Р; 2005, 21, 23, 27). У том периоду  ”Милошев човек”  у Кладову постаје Лазар Арсенијевић Баталака, (1793-1869), историчар, државни саветник, министар просвете и правде, почасни члан Друштва српске словесности (Стојанчевић, 2013, 101).  Његова годишња плата износила јеу Кладову  4.000 гроша (Стојанчевћ 2013, 101). Ова ”прекоманда у Радујевац” не значи пад Крачунов у Милошеву немилост, имајући у виду да је то место било најзначајнији пункт за допрему и увоз молдавске и влашке соли.

Највећи значај за успех подухвата имале су возарске услуге дунавског капетана Михаила Анастасијевића, његових 1000 радника, 74 лађе – соларица и десетак магаза- стоваришта/складишта соли. Најзначајније његово складиште било је Кусјак, седам великих магацина са мноштвом помоћних зграда на тлу атара села Душановац, пар километара узводно од села Прахова, под ингеренцијом радујевачке царинарнице  (Благојевић,1999, 34). Проценитељске послове могала је радити само особа од највећег поверења највећег трговца сољу-Милоша Обреновића. Значају посла погодовале су  чињенице да је преко пута српског Михајловца и Кусијака, на влашкој страни, својом позицијом на Дунаву као претоварни пункт доминирало  Велико острво/ Острово, Островул маре/ са мноштвом магаза и утоварно- мерним местима. Тада су у крајинском округу постојале само три царинарнице: Текија, Кладово и Радујевац, од којих прва значајнија за трговину са Аустријом, друге две за  увозно- извозне послове са Влашком. Изузев подударности имена и професије, не располажемо другим доказома да је у питању ”кладовски Крачун” на служби у Радујевцу, а једна од околности у прилог томе је да почев од 1839.г. њега нема на челу вароши кладовске, односно среза кључког ”са столицом у Кладову” (Благојевић 2005, 21).

Једина позната личност за коју на основу расположиве грађе можемо претпоставити да је био зет Крачуна Николајевића а отац девојчице Јелене, сахрањене скупа са дедом и баком Илинком испред кладовске цркве, јесте Стеван Радмиловић, постављен 4. маја 1835, на место секрeтара магистрата крајинског, рођен 1802.г. у Великој Мучњи у Хрватској. 1835.г. забележено је да живи у Неготину и да је удовац (Стојанчевић, 2013, 220). Он је на месту писара-секретара магистарта заменио Симу Милутиновића Сарајлију (Стојанчевић 2013,63). У мемоару који је Ђорђе Протић упутио кнезу Милошу 1854.г. стоји да је Стефан Радмиловић који је ”недавно умро, од друге половине времена владенија књаза Милошевог чиновник, лишен је  био службе, но доцније такову је опет добио”- као члан Суда окружија Црноречког (Поповић 2005, 140).

Важно је знати да је у исто доба у овом крају живео, изузев кладовског цариника, потом надзиратеља вароши, коначно проценитеља и ђумругџије радујевачке царинарнице, још један Крачун Николајевић за кога је 1863.г. приликом пописа становништва оближње Текије, у близини Аде Кале, утврђено: ”земљеделац, стар 80 година, домаћица Марија 40 година, син Тома 22, снаха Маруца 22, унука Ана 5/12” (Благојевић 2005, 82). И у овом случају радило се о релативно имућном житељу среза Кључког, будући да је, мада означен као осамдесетогодишњи земљеделац, поред њива и ливада имао и ½ воденице с плацем ”од 2 дана”, кућу, дућан и ¼ риболовног вира у Сипу; посебну благодет представљало је власништво над риболовним виром у атару познатом по улову племените рибе  моруне, јесетре, паструге, сима од чије икре је справљан надалеко чувени кладовски кавијар (Благојевић 2005, 82). Како су адакалски турци имали претежна права на ђердапским риболовним ревирима, остаје питање није ли право Крачуна Николајевића на риболовном виру везано за положај његове сестре   у харему адакалског паше Реџеп аге. У извештају  међудржавне комисије за утврђивање штете на риболовним подручјима у реону извођења радова изградње Сипског канала, од 16.јануара 1892.г. као сопственици вира ”Босна” у близини Сипа наведени су мештани тог села  (њих тројица) али и Никола Ж Николајевић, чији удео од ¼ би могао одговарати делу права пре три деценије приказаног у попису становништва као имовина Крачуна Николајевића. ( Јаковљевић 2019, 104).

Односи са Турцима у тврђави која је остала под османском управом, док је Кладово било под српском, били су предмет посебне пажње српских власти, 1836. године, 22. августа ”надзитарељ вароши и ђумрукџија” Крачун Николајевић известио је из Кладова кнеза Милоша да се Турци наоружавају и веома су заплашени ”откако је Сари Мехмед бег приспео од Хусеин паше, што изазива чуђење у Срба јер не виде узрок њихове узнемирености” (Ђорђевић 2002, 223). Николајевићева улога била је знатна и по питању подизања нове кладовске вароши, источно од тврђаве- данашње градско језгро 23. априла 1838.г, из Фетислама, од стране С.Стефановића и С.Стојановића кнезу: ”По одобрењу Ваше Светлости од 14.т.м, ВНо.867, да новопостројена чаршија у Фетисламу на свом месту остане и да само оне куће, које честим наводненијем штету трпе, изместимо и ушоримо их гди за добро нађемо, покорно извештавамо Вашу Светлост да смо како биљеге тако и шорове и линије, колико смо боље знали, поставили и побиљежили, наложивши за ово овдашњем надзиратељу вароши, Крачуну Николајевићу, да страдајуће куће од воде, како људи приуготовљени буду с јапијом и нуждним материјалом за грађење кућа, намести их и у ред постави по биљегама нашима. У измештању и шорењу предпоменутих кућа не пропуштамо Вашу Светлост уведомити да се између осталих налази до 20- 25 кућа удовичких и бедних сиромаха, обтерећених с дечицама и страдајућих од воде, које без височајше милости и помоћи Ваше Светлости не могу никојим начином на опредељене им плацеве сместити, како год и других 6 кућишта простих и готово опалих, које су шоровима чаршијским на путу стајале и које смо морали, за исправити линије сокака, срушити до основанија.” (Ђорђевић 2002, 171-172).

Трговачки послови са елементима иностраности, из којих је лоза Николајевића стекла респектабилни капитал били су усмерени превасходно на послове са Аустријом. Илија Пчелар, срески писар у Кладову 1847,   забележио је да се из овога краја у Аустрију извозила стока (говеда, коњи, козе овце, свиње), ”а од производа: пшеница, кукуруз, јечам, лој у великој мложини, коже различите особито козије и овче (сирове), маст, мед, восак, поташа, руј, вуна, ајвар, пијавице” (1857, 200). Специфична роба из кладовског поднебља били су коже, кавијар и пијавице. Само 1850.године бродском линијом Аустријског Дунавског паробродског друшта на релацији  Оршава- Пешта, у Хабзбуршку монархију извезено је 150.000 комада свиња (Делић 2019, 69). У то време један од двојице највећих деоничара те превозничке фирме био је Цинцарин Јохан Симон фон Сина (1804-1869), из фамилије пореклом из Москопоља, син рођеног Нишлије Герга Симона фон Сина, знаменитог бечког банкара (Делић, 56). Имали су јак трговачки пункт, углавном за трансфер сировина за текстилну робу Дунавом, у Оршави и на Ади Кале. На посредан начин о пословним везама људи из кладовског краја са Хабзбуршком монархијом, сведочи и околност да су деца након смрти Костаћа Николајевића /власника спратне куће изграђене на месту данашњег Дома омладине- непосредно испред Јанковића улице/, подигла импресивни споменик од црног мермера, занатски обрађен у Бечу, како стоји при дну са десне стране његовог постоља. Из исте лозе Николајевића потиче и Мита /Димитрије/- шеф кладовске конзуларне агенције аустроуграског конзулата у Београду, почев од 28.8.1890. до октобра 1891.г. (Анстер 2011. књига 2, 236-239). На левој дунавској обали, у Оршави, преко пута Аде Кале становао је Никола Николајевић, забележен 1860-61.г. као приложник једног вредног религијског споменика, похрањеног у средишњу зону иконостаса манастирске православне цркве у Базјашу: ”икона Тајна вечера димензија 110 х 85”.

Још једна особа са овим презименом крајем 19.или  почетком 20.века нашла се на подручју Кладова и Турну Северина, но не располажемо подацима о сродничим везама са ”кладовским Николајевићима”: Никола Хаџи Николајевић, власник фотографског атељеа у Смедереву. Био је ожењен Олгом и имао кћер Дану. Постоје забелешке  о његовим фотографијама насталим почетком века у Турну Северину и Кладову. У истом периоду у Кладову је живео оснивач прве смедеревске апотеке где једна улица носи његово име- Јозеф-Јован Дилбер (1828-17.5.1905.г. Кладово), отац Катице, деда Флорике и Еле.

О три изданка фамилије Николајевић, насељене у Кладово са острва Ада Кале постоји забелешка код Косте Јовановића уз напомену да су пореклом из старе Србије, крсна слава Св.Никола (2001, 233). Овај податак о пореклу, прикупљен теренским истраживањем почетком 20.века, чини упитном тезу да су то преци нахијског кнеза Крачуна, раније трговца у Раму на Дунаву, уколико не искључимо претпоставку да су они из Старе Србије прво населили Рам.  Вероватно се ради о трговцима цинцарског порекла: 1) Костаћи, рођен 1815.год- домаћица Ана 40 г, синови Димитрије 21 г, Николај 19 г, Панајот 12 г, Маријуца 16, Катарина 13 г, Јеленка 4 г,  2) Аранђел, рођен 1825-домаћица Ана, синови Димитрије рођен 1852, Михаил, рођен 1861, кћи Мариуца, рођена 1859; 3) Никола рођен 1828.г , трговац, ” домаћица Мира, мати Катарина 70 г, кћи Катарина рођена 1861/2” (Благојевић 2005, 21,32). Попис становништва из 1863. садржи и податке о Јелисавети рођ.Николајевић- ”Лисавета супруга поч Барбула Спасојевића, ћурчије, стара 33 године, син Пера 13 г, кћери Анка 12 г, Перса 7 г, Јованка 3 г”- имали су дућан у Кладову (Благојевић 2005, 70). У истом документу евидентирани су још и Михаило Николајевић ”скелеџија стар 30 г, домаћица Вета стара 20 г” и Младен Николајевић ”терзија и надничар стар 50 година, домаћица Марија 35 г, син Думитар 11г, кћи Ана 3 г, син Радул 9 г, син Живко 6 г и Пера 2. У кладовској вароши 1863.постојале су само две породице Спасојевић, изузев Јелисаветине (рођена Николајевић), то је била Милка-”удова почившег Ђорђа Спасојевића”, стара 40 година која је од непокретног имања имала само ½ дућана од слабог материјала (Благојевић 2005, 52). Име Ђорђа Спасојевића садржано је на једном од два једина споменика узидана у здање кладовске цркве (први је Костаћа Николајевића) где је наведено да га ”бившем житељу и трговцу из Пожаревца” Милану Спасојевићу умрлом у Кладову 15.новембра 1854, подиже ”супруга му Катарина са јединим сином Ђорђем”. Наведени детаљи указују на могућност да је Милан Спасојевић, раније трговац из Пожаревца, свекар Јелисавате рођене Николајевић. Оба споменика, један уз други направљена су од знаменитог кладовског црвеног мермера и имала су и хоризонталне плоче од истога материјала преко гробних места, да би она изнад гроба Николајевића била уништена приликом реновирања цркве 2021.г и поплочана цементним коцкама за шетне стазе. Постоје фотографије  настале пре и после радова које о томе сведоче. И у попису становништва и имовине вароши Неготин из 1863 споменути су Николајевићи, за које не налазимо везу са кладовском истоименом фамилијом: Аранђел парох неготински стар 28 година, жена Јелена 26 г, син Никола 1 ½ година, кћери Љуба 8 година, Милева 7 година и Драгиња 5 година; Петар Николајевић болтаџија стар 22 године, мати Пауна 50 година, сестра Љуба 16 ; Сава Николајевић стар 71 годину, жена Јелисавета 40 г, син Мијаило 8 г, кћи Јевросима 5 година (Благојевић 2001, 29,111,40). Исто важи за Стану Николајевић, мајку Насте, Елисавете и Елене чију су заоставштину  5.2.1851.г. ћерке поделлиле уговором од 05.02.1851.г.

У родослову написаном од стране Бојана Поповића, по сећањима и подацима које је имала Босиљка Кићевац (Бојан је праунук Персиде Спасојевић и чукунунук Јелисавете Николајевић), наведено је да су Јелисавета, Анђел и Костаћи деца Николе Николајевића из Кладова.

Син Аранђела Николајевића означен пописом из 1863 као ”Михаил” рођен 1861.г, по Поповићевом Родослову родитељ Јанаћка, Катарине, Јелене, Даре, Косте, Александра, једини је Николајевић тога доба са почетним словом имена ”М”, /ако изузмемо неготинског Мијаила Николајевића рођеног 1855.г, за ког се због године рођења не би могло тврдити да је  потенцијални отац лица које је 33 године од његовог доласка на свет т.ј.1888.г.- основало трговинску фирму, што не важи за трећег Николајевића-обућара Живојина, регистрованог као власник обућарске радње у Кладову 40 година по рођењу ”неготинског Мијаила”/, а то је име оца тројице Кладовљана  обухваћених ”Трговинско занатлиским шематизмом Краљевине Србије” из 1900. и 1905.г: Димитрије М Николајевић, власник мешовите трговине од 1888.г, Радован М Николајевић, власник истоврсне фирме од 1888.г.и  Живојин М Николајевић занатлија-обућар од 1895.г. Јанаћко је предратни трговац колонијалном робом, до почетка шездесетих година бавио се и воскарским занатом. Београдска ”Правда” од 18.2.1932.г, стр.5,  објавила је чланак о  инциденту на испраћају приређеном 9.12.1931.г.  поводом одласка на нову дужност среског начелника Мелентија Миловановића. Тада је, реагујући на околност да је  чаша разбијена приликом лумповања од стране друштва за столом судије Шикмановића  у ”Великој Србији” погодила у ногу његову супругу, Јанаћко Николајевић узвратио бацивши   две  флаше у правцу изгредника, али по тумачењу његових пријатеља ”средином кафане, паралелно са столом г.Шикмановића”. Позадину инцидента чинило је ривалство између присталица демократа и радикала. Јанаћкова деца Михаило- банкарски службеник и Драгица били су житељи Београда. Ленка  није споменута  у Родослову Бојана Петровића, где је за Марију наведено да је удата за Ђорђа Анђелковића, деца Милан, Милева, Дана, Рушка, Драгана а за Димитрија да је имао децу Димитрија, Наталију, Аранђела. Николу, Јована, Петра, Александру и Стефанију.

Син Аранђела Николајевића, Димитрије-Мита (1852-1900), ожењен Јелисаветом (1858- 1927) родитељ је Димитрија /потпуковник/, Јована (03.01.1888-3.4.1982, носилац Албанске споменице), Марије (?), Ленке (?)…Наталије, Аранђела, Николе, Јована, Петра, Александре и Стефаније. При оцењивању штета у риболовном подручју Дунава настале извођењем радова на регулацији пловидбе Ђердапом –акт међудржавне комисије од 16.јануара 1892.г, за риболовни простор од Брзе Паланке до реке Кашајне наведено је да је ”сопственик држава, а закупац Димитрије А Николајевић, трговац из Кладова”  (Јаковљевић 2019, 104). На веб презентацији Музеја Крајине Неготин постоји запис: ”Почетак штампарске делатности у Неготину везан је за 1889. годину. У Неготин је те године  прва штампарија стигла из Каира. Први власник штампарије био је Мита А Николајевић и те године се штампају прве књиге у Неготину, као и брошуре, плакати”. У монографији Књижарство и штампарство у Неготину 1888-194, уз назнаку да је Мита Аранђела Николејвић трговац из Кладова,  наведено је да је трећа штампарија основана у овом месту ”Штампарија Мите А Николајевића”, као и да је у њој  1889.  штампана књига Двогубо убиство или тврдоглавство и строгост закона- криминално историјска црта, коју је са немачког превела Мила Сечански,  Мита А Николајевић био је трговац из Кладова…” (Сиротовић, 2020, 21).

Према казивању Драгољуба Николајевића,  син Кладовљанина Димитрија, унук Аранђела и праунук Николе Николајевића није Аранђел Николајевић (1884- 22.1.1972.г.)- житељ Неготинa: отац Неготинца Аранђела Милан доселио се из Турске у Неготин а поводом склапања брака са Маријом Јовановић 14.11.1869.г. претходно је прешао у православну веру и узео презиме Николајевић. На венчању је кумовао Николај Николајевић и могуће је да је по куму добио презиме. Из Аранђеловог брака са Живком (1894-23.1.1975) потичу синови Живојин и Периша (11.11.1919- 03.6.2002.г.) и кћер Софија, сви из Неготина. Остају подаци да су у Неготину од кладовске лозе живели Мита А. Николајевић и Јован Николајевић-рођен 03.01.1888.г. у Неготину, потом трговац и до смрти становник Кладова, као поднаредник муниционе колоне Тимочке дивизије одликован сребрном медаљом Обилића; уз њих и Петар Николајевић /такође име Димитријевог сина/ 1887.г. радио као прегледач робе 5.класе у Радујевачкој  царинарници (Благојевић, 2005, 173).

Костаћ Николајевић, сагласно родослову Бојана Поповића, имао је децу Петра (Панајот), Димитрија, ожењеног Софијом Панић, Јелену, удату за неготинског трговца Живојина Гогића и Катарину удату за Димитрија Ценића, кћер Марију дату за Јована Мицковића, сина Николу ожењеног Јелком Атанацковић и кћер Христину удату за Милоша Милошевића. Подаци са споменика Костаћа Николајевића у Кладову садрже детаљније чињенице и нешто другачије датуме: ”поживео 68 година, умро 23.11.1880.г. (одакле би проистицало да је рођен 1812, а што се испоставља грешком у писању), Ана удова умрла 29.4.1899.г. живела 90 година (рођена 1809), Никола К Николајевић трговац поживе 75 година; у време пoдизања споменика на коме је накнадно у постољу унет податак о Николиној смрти, стоји да су га подигли Костаћева супруга Ана, синови Димитрије, Никола, Пера и кћери Марија, Катарина и Јела. Син Костаћа Николајевић био је Никола, председник Српског трговачког удружења у Кладову током изградње Сипског Канала, благајник Српског друштва Црвеног крста у Кладову 1887 (Благојевић Р 2005, 222; 174) кладовски трговац мешовитом робом, преминуо 1917.г, чију је заоставштину 37 година доцније, срески суд доделио његовој кћери Христини Милошевић из Београда решењем О.75/54 од 5.8.1954.г, да би се о њеној овдашњој имовини старао рођак Јанаћко Николајевић, издајући зграду у закуп: кп.бр.25, зграда површине у основи 139 м2. Постоје претпоставке да је Христина била удата у кући најбогатијих Текијанаца, фамилије Милошевић. Други Николин потомак, из брака са Миром, Риста Николајевић ”колар, трговац стар 38 година умро је у Бизерти”, наведено је под бр.11. у ”Светлој воштаници на хумкама кладовских јунака и мученика” (Радовић, 2009, 291). У попису сахрањених на гробљу ”Баб ел Кхадра” на Белведеру у Тунису /назнака ”ексхумирани на француско гробље Gammarth у Тунису”, евид.бр.2715/  наведено је да је умро 27.10.1916.године као официр Тимочке дивизије (Филиповић 2018, 148). Никола К Николајевић и његова мајку Ана  дародавци су  две иконе ванредне лепоте  које се данас налазе у кладовској цркви: икона св.цара Константина и царице Јелене из 1884.г, четири године након упокојења Костаћа Николајевића,   и икона Рођење Христово из 1907.г. поклоњена 10 година пре смрти Николе Николајевића. На икони св.цара Константина и царице Јелене у доњем десном углу исписано је: ”Прилаже Ана супруга почившег Костаћа Николаевића трговца- овдашњег 25.јули 1884 у Кладову”

У породичној архиви Поповића сачуван је штампани напис- in memoriam: ”Костаћи Николајевић-трговац, после дугог боловања преселио се у вечност 23.ов.м. у 4 ½ сата по подне, у 65-тој год.старости.  Тело покојниково сахрањено је 24.ов.м. у 5 сати по подне, уз спровод од многобројног грађанства, који указаше покојнику посљедњу почаст. Ову тужну вест, јављамо свима покојниковим и нашим сродницима, пријатељима и познаницима, молећи их за тихо саучешће у овој нашој жалости. У исто време изјављујемо велику благодарност свом грађанству, који су при спроводу покојнику били. 25.новембра 1880 год., у Кладову. Ожалошћени: супруга Ана, брат Анђел, сестра Јелисавета, синови Димитрије, Никола и Пера, кћери Марија, Катарина и Ленка, зетови Јован, Мита и Живоин, снаје Софија и Јелка и остала фамилија.”

Димитрије, Костаћев син означен је у ”Трговинско-занатлиском шематизму Краљевина Србије”1900.г. као велетрговац кавијаром, рибом, поврћем, живином и дрвном грађом, док је Костаћев брат  Аранђел наведен као сувласник фирме ”Аранђел Николајевић и  синови”- трговина кавијаром и рибом од 1871 а мануфактура од 1840.г. Производ по којем се за Кладово знало у свету био је црни ”Caviar de Kladovo”. Најцењеније рецептуре за справљање биле су у рукама   јеврејског трговца из Оршаве Фери Екштајна, или руских емиграната овде приспелих после бољшевичке револуције, мимо њих главни конерванс је била со. Овај производ   најстаријих рибљих врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима. Само у Текији почетком 20.века било је регистровано 100 рибара, а атару Кладова укупно 450 а чамац са троје рибара годишње је могао донети 4.000-5.000 кг рибе  (Глигоријевић 1999, 53). Подаци о произведеном кавијару варирали су: од 1000 кг до 5000 кг годишње (Глигоријевић 1999, 54). Кладово је почетком прошлог века извозило 20.000 кг племените рибе, исто толико Доњи Милановац, из Текије око 6.000 кг сушене рибе (Глигоријевић 1999, 54). Разлике између цене по којој су рибари продавали улов и оне коју су трговци наплаћивали приликом даље дистрибуције биле су огроме и достизале вишеструку зараду за трговце рибом и кавијаром. Михаило Петровић Алас записао је: ”Ко се од наших савременика, зашлих већ у године, а који су у својој младости имали прилике путовати кроз Ђердап, не сећа оних горостасних моруна које су рибари на расточеним воловским колима вукли са места где су уловљени до Томићеве куће у Кладову и његове радионице за сољење рибе и справљање ајвара гледајући како је глава од рибе везана за предњи труп кола, а реп јој се вуче по земљи за колима? Ко се од њих не сећа оних баснословно ниских цена по којима се у то време могла у Кладову купити фина риба и њен ајвар, а за шта се, при свој нечувеној јевтиноћи, онда узимао тако велики новац?” (Петровић, 1941,775…778).

Потомци Костаћа Николајевића /подаци Родослова Бојана Поповића/ имали су децу: Димитрије- Јована (лекар, из брака са Софијом Ванмајсер имао синове Ратка и Николу), Наталију удату за судију Ђорђа Чохаџића (деца: Милица, Оливера, Боривоје, Вукосава, Душан); Јелена- Милана (1882-1892), Милеву (1882-1962) удату за Крсту Поповића, Јована (1876-1929) ожењеног Зорком, Тому (1894-1894), Лазара (1891-1914) ожењеног Даницом Генчић, Александра (1888-19149 и Владимира (1885-1914) ожењеног Станом; Катарина- Јелену (1880-1964) удату за Тихомира Смиљанића, Косту (1878-1914) ожењеног Милицом Струндалић, Симу (1876-1948) ожењеног Љубицом Палигорић, Милана (1874-1950) ожењеног Десом Стојановић, Анку (1872-1892) и Радивоја, ожењеног Леном.

Костаћев син Димитрије сачинио је у Београду 22. октобра 1904.г. завештање по чијем слову се  све његово ”имање састоји из готових новаца датих под интерес, по облигацијама и меницама, у разним акцијама, лозовима разним итд, од непокретности имања у Кладову и Брзој Паланци; у две полисе осигуравајућег друштва по којима је осигурао живот на 31.820 динара у злату и сребру- полиса код друштва ”Њујојорк” 20.000 динара у сребру и полиса код друштва ”Адриатико дисигурата” у Трсту за 11.800 динара у злату, за које друштво је плаћао премијске квите Мађарској агенцији у Будимпешти.” . Од осигураних сума одредио је легат: 1.Трговачком удружењу за фонд сиротих породица пострадалих овдашњих трговаца-10.000 динара, 2.Дому сироте и напуштене деце ”у коме да упишу моје родитеље Костаћа и Ану Николајевић из Кладова, мене и моју пок.жену Софију, двоје нас за добротворе са дин.2000, 3.Српској Књижевној задрузи да упишу за добротвора мог оца, мајку, мене и моју пок.жену Софију, но да Књижевна Задруга књиге пошље школском одбору у Кладову, да о испитима годишњим раздаду добрим ученицима мушке и женске школе тамо динара 600, 4.Свештеничком удружењу овде да упишу за члана утемељача мене и пок.жену динара 200, 5. Одбору за подизање храма Св.Саве да мене и моју жену упишу као приложнике динара 500, 6. Београдском Певачком друштву да ме упишу за члана само моје име динара 150, 7.Друштву гимнастичком ђака ”Соко” 150 динара, 7.Друштву Гимнастичком ђака ”Душан Силни” 150 динара, 9.Општини Кладовској за њену сиротињу 200 динара, 10.Општини Неготинској за њену сиротињу 200 динара, 11.Општини Текијској за њену сиротињу 100 динара, 12.Општини Брзо-паланачкој а њену сиротињу 100 динар, 13.Друштву Црвеног крста помоћ 400 динара,  15.Општини вароши Београда за сиротињски фонд 1000 динара, 16.Милици супрузи Крсте Поповића, телеграфисте 500 динара,17.Опште Радничком Друштву динара 100, 18. Фонду сиротих ученика основних школа мушких и женских и то: код Саборне Цркве, Теразијске, Палилулске, Дорћолске и Савске свакој по 200 динара- свега 1000, 19.Милици кћери Живке и Николе Ивановића чиновника овдашњег у име спреме или мираза 1000 динара; свега 18.750 динара… Моја деца да траже наследство материно од пок.деде Николе Д.Панића и њихове бабе пок.Јелене, према њиховом тестаменту и два распоредна извршна судска решења Николе и Јелене као и наследство од пок.Штерије Димитријевића, то је имање у заједници са имањем др.М.Цвијетића неподељено, а то после смрти удове Лене Штеријине- да наследство од тог имања на равне делове поделе Јован и Наталија, јер је то била жеља њихове пок.матере Софије при смрти, а то је и моја жеља да тако буде братски и једнака подела”. Тестатор појашњава да је приликом удаје кћери Наталије за Ђорђа С Чохаџића 16.августа 1898, он им је обећао да ће им давати по 200 динара месечно ако буду одвојено живели од њега, али пошто су остали заједно са њим живети у једној кући, да га у слабости негују, то се сматра да су они сваког месеца станујући и хранећи се код њега потрошили по 200 динара месечно…”

Тачком 10 легата његово непокретно имање у Кладову, плац са зградама, по тапији суда окружног потврђеној 13.децембра 1884 бр.8546, у вредности 6000 динара, оставио је општини кладовској као легат, ”с тим да са приходом од овог имања исто обдржава у добром стању, што претекне новац од кирије, да се даде у помоћ у оделу сиротим ђацима мушке и женске школе у Кладову”. За преостало имање у Брзој Паланци одредио је да га наследници што пре продају ”пошто нема ренте”. Све што ”претиче преко  овога” определио је да се да у ”један фонд за књижевност, који има да се образује под његовим именом, са којим ће руководити исти одбор који рукује и Коларчевим Фондом књижевним, или Коларчевом задужбином”. За извршиоца тестамента одредио је трговца  Николу Спасића.  Спасићева жена 1907.г. постала је Анастасија, рођена у Оршави на Дунаву 31.12.1864.године (где је и упознала велетрговца Спасића). Била је кћи Јелисавете- Вете Лазаревић /Лујановић и почасног српског конзула у Оршави, трговца и  директора штедионице Стевана Лујановића из Вршца. Анастасијина  мати била се преселила из Неготина у Оршаву као дете, како би живела код тетке Анастасије Теодор, супруге Грка Ђорђа Теодора.

Везано за односе са браћом, Димитрије је записао: ”Напомињем овде, да сам са мојом браћом Николом и Пером, прегледао све наше међусобне рачуне  пречистили о наследству од нашег пок.оца Костаћа, а они од мене немају ништа потраживати. Са братом Николом имамо нас двоје заједничке рачуне, пошто он наплаћује кирију од мог имања у Кладову и Брзу Паланку, а ја наплаћујем купоне за његов рачун овде и сваке године свршавамо наше међусобне рачуне,… Са братом Пером не стојим ни у каквој вези; само мојој деци од истине и својски препоручујем, да се њега обоје клоне као живе ватре, да га не примају у кући, и сваком приликом да га избегавају: пошто сам ја од њега претрпио доста потреса, вређање и непријатности; с тога га ја презирем; и ја се гнушам његових сплетака, интригама, лажама јер је и најнижег ступња неваљалог карактера, јер се са сву нашу фамилију позавадио, па нека му све на част служи, у стању је два ока у глави да завади; ако моја деца себи желе мира у свом дому: онда нека овако ураде као што сма им напоменуо…”.

Одлуком суда 22384 од 5.8.1909.г. и споразумом санаследника кућа тестаторова у Његошевој бр.57 припала је кћери Наталији Чохаџић, као и непокретно имање у Брзој Паланци, али и примања од браће Ценића, Николаја Н., Ангелине Стојковић, од Милеве Гагићке учитељице…као и у парници имање- воденица у Слатини округа крајинског, купљена на лицитацији као имање стециште масе браће Ценића, остала заоставштина дели се на пола између ње и њеног брата Јован Николајевића.

Кћер Наталије Чохаџић, унука Димитрија Николајевића, Оливера Чохаџић Радовановић била је успешна српска сликарка 1910-2003). Школовала се у београдској уметничкој школи- краљевској академији, усаврђавала у Паризу. Припадала је групи Независни, имала самосталне изложбе почев од тридесетих годоина 20.века а њени радови део су музејских збирки широм некадашање Југославије.

Иза Јелисаветине (кћер Костаћа Николајевића) деце остало је потомство наредне генерације:  Јованкина деца- Коста, Нада, Љубиша, Јаков ожењен Александром Бабић, Катарина; Анкина деца- Димитрије Мита Гинић, глумац, ожењен Катом и  Петар, ожењен Десом Дидић; Персидина (1857-1904) деца: из првог брака ”Сека” потомак архитекте Мике Давидовића, из другог брака са Павлом Кићевцем артиљеријским официром (1852-1935)- Милан (1892-1940), универзитетски професор, потпредседник Српског лекарског друштва, лекар дерматолог ожењен Вером Петровић, биологом (1885-1938) и Милош (1894-1974) правник и дипломата, ожењен Аном Стајић (1900-2000). Милан је имао кћери Босиљку (10.8.1932- 22.12.2016), удату за психијатра Милана Поповића (1924-2012) и Паву (1927-1994) педијатра и сина Павла (1930.г.) писца и новинара, ожењеног Златом Харамбашић (1931-2004) инжењер геологије. Милош је имао кћер Ангелину, рентгенолога (1913-) удату за Константина Миљковића, правника. Босиљкина деца из брака са психијатром Миланом Поповићем су Ана Поповић (1962) историчарка уметности, удата за редитеља Стевана Бодрожу и Бојан Поповић  (1964) историчар уметности ожењен Марјаном Рафајловић Поповић професорком (1974).  Ангелинина кћер је Ана Миљковић,  лекар (1960) удата за психијатра Срђана Станковића (1959).Син Павла Кићевца је Милан Кићевац (1963) ожењен Даницом Зеленовић- филмски је продуцент и живи и ствара у Будимпешти.

Унук Јелисавете Спасојевић, син њене кћери Анке Гинић био је позоришни и филмски глумац Димитрије Гинић (26.12.1873. Кладово-18.7.1934.Београд). Био је члан Народног позоришта у Београду, радећи и као глумац и као режисер.Играо је и у првом српском филму ”Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”. Одликован је Медаљом за војничке врлине, Орденом Белог орла петог реда, Орденом Светога Саве 4. и 5. реда.

Милан Кићевац (1892-1940), син Персиде, унук Јелисавете рођене Николајевић, лекар дерамтолог био је универзитетски професор, потпредседник Српског лекарског друштва. Његова кћер Босиљка (10.8.1932-2016), ликовни стваралац, ”прва дама српске илустрације” ликовно је опремила  више од 170 књига за децу и омладину, писац књига Причам и Причам даље. У Народној библиотеци Србије чува се њен фонд од 730 оригиналних илустрација, 400 илустрованих часописа, 40 илустрованих књига, 16 цртежа и акварела, 71 графика. Била је удата за психијатра Милана Поповића (1924-2012), редовног професора Филозофског факултета у Београду- један од оснивача Института за ментално здравље, редовни члан Медицинског одељења Европске академије наука и уметности.

Босиљкина и Миланова кћер Ана Поповић Бодрожа (1962), виши је  кустос Куће легата града Београда. Њен супруг Стеван Бодрожа је редитељ и продуцент. Син Босиљке и Милана Поповића је Бојан Поповић (1964), историчар уметности  и управитељ Галерије фресака у Београду.

Син Милана Кићевца, праунук Јелисавете рођене Николајевић – Павле (1930-) био је писац и београдски новинар. Павлов син Милан (1963) је филмски продуцент.

Милош Кићевац (1894-1974), син Персиде, унук Јелисавете рођене Николајевић, упамћен је као врсни правник и дипломата.14.септембра 1921.г. унапређен је у писара прве класе Генералног конзулата у Дизелдорфу, да би већ 22.марта 1922. био упућен за секретара Посланства у Софији.Убрзо постаје шеф Персоналног одсека Кабинета министра иностраних дела. Од 14.марта 1925.г. преузима нову дужност у Репарационој комисији. 30.септембра 1935. постављен је за генералног конзула у Братислави. Супротно ставовима председника владе Милана Стојадиновића, током посете пољског Конзулата у Братислави,  отворено је критиковао пољску политику, указујући на њен ”реуматизам и несвесне односе према Чехословачкој”. Подвукао је да  пољска мањина у Чехословачкој има одличан третман и да је пољско становиште само претекст за вођење пронемачке спољне политике (Гарлицка 1977, 164). 17.децембра 1938.г, током лова који је организовао бугарски почасни генерални конзул и индустријалац Франтишек Михер (František Micher), случајно је убио Франтишека Богара који му је био додељен као пратилац у лову. Када је известио Посланство у Прагу и помоћника министра иностраних послова Иву Андрића да је жандармерија истрагом константовала да се радило о несрећном случају и случај предала истражном судији 21. децембра, потписан је указ о његовом премештању за саветника МИП-а, 24. децембра. Пошто су и државни тужилац и истражни судија закључили да је у питању био несрећан случај без постојања намере или нехата југословенског генералног конзула, Милош Кићевац је замолио помоћника министра Иву Андрића, 4. јануара 1939, да га извесно време задрже у Братислави да би регулисао приватна питања, а потом да га преместе у неку другу државу. Дужност је предао 1.јуна 1939.г. (Мићић 2018, 355-356; Совиљ 2013, 133 ).

На подручју Кладова последња некретнина у власништву Николајевића евидентирана у решењу о национализацији грађевинског земљишта од 24.9.1959.г. по окончаним поратним процесима конфискације и национализације, била је зграда означена као посед на катастарској парцели 402 у Кладову, површине 476 м2, носилац права Николајевић Живојина Рудолфина.То је данашњи ресторан ”Језеро”, раније ”Бродарска касина Милоша Калембера” у градској чаршији, пре  Другог светског рата ”Народна гостионица” Живојина Николајевића (Глигоријевић 1999, 70). Посматрано кроз списак акционара Кладовске банке из 1928.г. може се претпоставити да је Живојин Николајевић брат Петра, шефа кладовске агенције Српског бродарског друштва 1907- 1911.г. (Р.Благојевић 2005, 326, 336…366). Обојица су међу управљачима банкарског капитала, један уз другог на списку  означени са иницијалом имена оца ”Н” а уз њих Рудолфина Живе Николајевића, нешто даље фамилијарно груписани и Јанаћко Николајевић, Драга М Николајевић и  Катарина Николајевић. Петар је и у једном новинском чланку листа Време од 17.9.1931.г, с.4,  наведен као шеф агенције Српског бродарског друштва.Иначе су бродске агнеције у Кладову имале такав значај, да је крајем 19.века власник такве организационе јединице за дунавску пловидбу био и барон   Филип ла Ренотијери де Ферари /1850- 1917/, син Рафаела де Ферари, богатог племића за кога се говорило да је његово ”пола Ђенове”, финансијера железничке линије Париз- Лион- Марсељ, и   Марије де Брињол /нећака принцезе од Монака и кћер амбасадора Сардиније у Паризу/, усвојеник   аустријског грофа од Ренотјере фон Кригсфелда. Сматран је власником највреднијих  збирки ретких марака и новчића. Био је близак пријатељ српског краља Александра Обреновића. У Кладову је имао бродарску агенцију. Упамћен је  као  дародавац новчаних прилога, књига за одличне ђаке и одеће и обуће за сиромашну децу, а летопис православног храма Светога Георгија Победоносца помиње га са назнаком: ”посетилац и приложник Филип Ренотиер- Француз из Париза”.

Имена чланова фамилије Николајевић- приложника за подизање споменика страдалим Кладовљанима у ратовима 1912-1919, међу 636 донатора су: Александар Николајевић Београд (р.бр.1, 500 динара), Јелка Николајевић (рођена Атанацковић, жена Николе р.бр.253, 50 динара), Јелисавета Д. Николајевић  (р.бр.260, 30 динара), Јанче /Јанаћко/ Николајевић (р.бр.261, 33,75 динара), Јован Д Николајевић, (р.бр.268, 15 динара), Петар Н. Николајевић (р.бр.491- 120 динара; Никола Пашић, председник Министарског савета истим поводом приложио је 100 динара-р.бр.441), Радован М Николајевић (р.бр.541, 35 динара), Сима Николајевић (р.бр. 587, 8 динара). Према правилу установљеном 1.маја 1919.г.  на конститутивној седници Управе за приређивање помена изгинулим кладовским ратницима 1912-1919.г, чији је иницијатор парох кладовски Сава Илић, постоји обавеза цркве ”у свим редовним и могућим приликама, да се  редовно сваке године на Томину недељу- прве недеље по Васкрсењу, одржава у Кладову свети помен, по вери и обичају следећем:  I 1- свима оним овдашњим изгинулим ратницима од 1912.1919.г, чији су родитељи, браћа, синови, ћерке или жене у могућности, па су накрају ових правила приложили најмање по 20 динара; 2. Свима овдашњим изгинулим ратницима од 1912-1919 г. чији су родитељи или сродници убоги сироти, па нису у могућности ма каквог прилога дати; 3. Без разлике свима онима умрлим, који су за живота или који је за свог умрлог приложио као добротвор најмање 50 динара; ово правило вреди, како за сродника, тако и за несроднике погинулих ратника. За овакве умрле добротворе, време је неограничено; II На сваком помену нагласиће се гласно име и презиме сваког упокојеног ратника и добротвора, у смислу чл.I  бр. 1, 2 и   3 ових Правила… IV…кад споменик буде подигнут, тада ће се помен по прописима ових правила одржавати  код таквог споменика…”

Приликом пописа корисника електричне енергије 1939.г. ”са очитавањем потрошње по струјомерима” уписани су Јанаћко и Живојин Николајевић и Јован Д.Николајевић

Последњи становници овог места  са презименом Николајевић били су  осамдесетих година прошлог  столећа Катарина- кћер Михаила, сестра Јанаћкова- и Јован, син Димитријев- солунски ратник- носилаца Албанске споменице, секретар кладовске подружнице старих ратника-носилаца споменице, до позних година живљења звонар кладовског храма Св.Ђорђа Победоносца (1888-1982).

Прошлост Николајевића далеко је више од трага речног реморкера на дунавском огледалу: талас чији шум враћа осмех  на лица њиховим негдашњих суграђанима.

ИЗВОРИ:

Рудолф Агстнер, Von Kaisern, Konsuln und Kaufleuten: Die k.(u.)k. Konsulate in Serbien

Божидар Благојевић, Пристаништа на Дунаву у Неготинској крајини 1718-1957, часопис ”Баштиник” бр.2,  Историјски архив Неготин 1999.г.

Божидар Благојевић прир. Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863, књига 1, Историјски архив Неготин 2001.г.

Божидар Благојевић, прир. Попис становништва и имовине среза кључког из 1863.г. Историјски архив Неготин 2005.г.

Ратко Благојевић прир, Шематизам округа крајинског 1839-1924, Историјски архив Неготин 2005.

Станиша Војиновић, Сима Милутиновић Сарајлија у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине Кључа и Пореча и Музеј Крајине, Кладово-Неготин 1987.г; податак о Милошевом боравку у Кладову 1835 преузет из Забавника за 1836.г, с.164, Београд 1835.г.

Anna Garlicka, Połska–Jugoslawia 1934–1939. Z dziejów stosunków politycznych,Wrocław–Warszawa–Kraków–Gdańsk, 1977

Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Историсјки архив Неготин 1999. Г.

Нино Делић, Аустријско Дунавско Паробродско Друштво (ДДСГ) у првој половини 19.века: циљеви, политике и резултати, ”Пинус Записи” 9-10/2019, Зборник радова са научног скупа Историја пловидбе Ђердапском клисуром 27-28.9.2016.г, Музеј науке и технике Београд 2019.г.

Живота Ђорђевић прир. Летопис цркве кладовске ”Баштиник бр.6” Историјски архив Неготин 2003.г.

Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, ”Баштиник” бр.5,  Историјски архив Неготин 2002.г.

Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима Беокњига Београд 2007.г.

Ранко Јаковљевић, Спорови ђердапских рибара и државе поводом радона  на уређењу ђердапске пловидбе крајем 19.века, ”Пинус записи” 9-10, Музеј науке и технике Београд 2019.г.

Сава Јанковић, Хајдук Гица, ”Развитак” бр.1 Зајечар 1967.г.

Срђан Мићић, Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918–1939., Београд: Институт за новију историју Србије, 2018

Нићифор Нинковић Жизниописанија моја, ”Нолит” Београд 1988.г.

Михаило Петровић, Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига 57, друго оделење књига 24, Београд 1941.г.

Радомир Поповић, Мемоар Ђорђа Протића из 1854, Мешовита грађа Историјски институт Београд , XXIV, 2005.г.

Радомир Ј. ПОПОВИЋ Историјски институт Београд ДЕЛАТНОСТ ПРВОГ РУСКОГ КОНЗУЛА У СРБИЈИ ГЕРАСИМА ВАШЋЕНКА 1838–1843. ГОДИНЕ, Историјски часопис књ. (2016) САНУ Београд 2016..г.

Јован Радовић, прир, Светла воштаница на хумкама кладовских јунака и мученика 912-1920; Кладово репринт издање ”Баштиник” бр.12, Неготин 2009.г.

Сузана Сиротовић, Књижарство и штампарство у Неготину 1888-1945-, Музеј Крајине Неготин 2020

Milan Sovilj, Československo-jugoslávské vztahy v letech 1939–1941. Od zániku Československé republiky do okupace Království Jugoslávie, Praha: Filozofická fakulta Univerzity Karlovy, 2016

Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, ”Баштиник” бр.4 2001.г. Историјски архив Неготин

Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и источна Србије 1833-1838, Историјски архив Неготин 2013.г.

Филиповић Драгољуб, Крајинци и Тимочани у Великом рату, Музеј Крајине Неготин 2018

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА:

-Протокол магистрата нахије Поречке 1828-1832, Историјски архив Неготин 2012,    прир.Александра Миловановић и др

• Збирка Бојана Поповића Београд: родослов Николајевића, тестамент Димитрија Николајевића, Крштеница Персиде Спасојевић, ин мемориам за Костаћа Николајевића, портрет Персиде
• Реферат по акту ПБр:3641/95 Државни архив НР Србије Београд Тор-II- Бр.62/902; рад мешовите угарско српске комисије  по питању накнаде штете за риболовна подручја Државни архив Србије Београд ПФ  IX  Р No-1/889
• Решење о национализацији грађевинског земљишта у Кладову од 24.9.1959.г бр.89/59 препис у поседу аутора
• Списак акционара Кладовске банке који су се пријавили за учешће на редовном збору 25. марта 1928.г. и депоновали акције- у поседу аутора
• Списак корисника електричне енергије електричне централе Кладово 1939.г. – у поседу аутора
• http://www.fotomuzej.com/atelje-nikola-hadzi-nikolajevic.234.html приступљено 16.4.2022.г.
• решења Општинског суда Неготин О.527/02 од 5.6.2003 (оставилац Периша Николајевић), О.406/2001 од 18.6.2001 (оставилац Ливија Грос), О.277/75 од 1.8.1975.г. (оставилац Аранђел Николајевић).
• https://muzejkrajine.org.rs/%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B0/

страница Музеја Крајине са податком о Мити А Николајевићу као власнику прве неготинске штампарије.

• Трговачко занатлиски шематизам Краљевине Србије 1900, Унверзитетска библиотека Светозар Марковић Београд
• Трговачко занатлиски шематизам Краљевине Србије 1905, Универзитетска библиотека Светозар Марковић Београд
• Живот оца нашег преподобног Никодима освећеног, ”Српски сион” бр.9, 1907.г. Универзитетска библиотека Светозар Марковић Београд
• Правила Управе за приређивање помена изгинулим кладовским ратницима 1912-1919 од 1.маја 1919г.г, архив цркве Светог Ђорђа Кладово; препис објављен у часопису Историјског архива Неготин ”Баштиник” бр. 17, 2015.г.
• Књига Управе за приређивање помена изгинулим кладовским ратнивцима 1912-1919, архив цркве Светог Ђорђа Кладово, препис објављен у часопису Историјског архива Неготин ”Баштиник” бр. 17, 2015.г.
• Београдска ”Правда” од 18.2.1932.г, стр.5 ”Око сукоба кладовских банкара и судије г.Шикмановића”, Универзитетска библиотека Светозар Марковић Београд
• Београдско ”Време” од 17.9.1931.г.с.4 ”Суђење члановима управе Кладовске банке” Универзитетска библиотека Светозар Марковић Београд
• Писмо Драгољуба Николајевића из Њујорка аутору 28.5.2022.г.

Обрадио др Срђан Мићић:

• Архив Југославије, Фонд Министарства иностраних послова Краљевине Југославије (334), кутија 156, јединица описа 479, лист 661. указ Пр.Пов.Бр.4786/21 од 14 септембра 1921, којим се: …секретари ПсПариз Александар Ст. Вукчевић и Илија Новаковић, и писари ПсПариз Милоје Рајаковић, Владимир Шапоњић, Милутин Миловановић и Милош Саковић унапређују за једну класу; секретар IV класе Министарства пољопривреде и вода Жарко Томашевић, секретари V класе ПсСофија Божидар Стојановић, Одељења за извршење међународних уговора Вукашин Животић, ПсЛондон Душан Решетар и писари I класе МИД Стеван Миловановић, др Иван Алберт Илић, Борислав Вујић и Милан Константиновић, и ПсПраг Здравко Вигеле унапређени су у секретаре III класе МИД; писар ПсПариз Милутин Миловановић из писара II класе у писара I класе; писар I класе ПсБукурешт Никола Нађи за вицеконзула ГК Букурешт II класе; писар ПсПариз I класе Душан Пантић за вицеконзула II класе ГК Марсеј; писар I класе ГК Праг Теофил Ђуровић за вицеконзула ГК Праг II класе; писар I класе ПсЦариград Душан Марчетић за вицеконзула II класе ГК Цариград; дијурниста краљевске делегације у Трсту Драгутина Укмара за писара II класе Конзулата у Бариу; писар II класе ГК Диселдорф Милош Кићевац за писара I класе.
• АЈ, ф. 334, к. 176, ј. о. 499, лист 18. Указ од 20 марта 1922, којим се постављају: 1) у ПсПраг – постављају се секретар ПсЛондон Светислав Ђорић и секретар ПсБерн Владислав Мартинац за секретаре ПсСофије; 2) у Посланству у Софија – писар Конзулата у Диселдорфу Милош Кићевац за секретара ПсСофија, а писар ПсБукурешт Илија Миликић за писара ПсСофија;
• АЈ, ф. 334, к. 160, ј. о. 483, лист 864 Указ Пр.Пов.Бр.860/23 од 1 марта 1923, којим се: унапређеују у секретаре I класе МИД – секретари II класе: ПсПариз Драгомир Касидола и МИД Франо Цвјетиша и Август Мишетић; секретар III класе ПсСофија Милован Продановић у секретара II класе МИД; за секретаре III класе МИД секретари II класе: ПсБерн Радован Петровић, ПсСофија Милош Кићевац, вицеконзул ГК Солун Антоније Јаношевић, и писар I класе МИД Ђорђе Ђуричић; писар II класе ПсПариз Ђорђе Николић за писара I класе МИД.
• АЈ, ф. 334, к. 150, ј. о. 473, лист 246 шеф Персоналног одсека Кабинета министра иностраних дела Милош Кићевац – Албанском одсеку ПО МИД, Пр.Пов.Бр.4710 од 27 децембра 1924 –
• АЈ, ф. 334, к. 162, ј. о. 485, лист 522. решење помоћника министра Јована Т. Марковић од 14 марта 1925, којим се Владислав Којић упућује у Персонални одсек Кабинета министра, с тим да преузме дужност шефа Персоналног одсека пошто Милош Кићевац оде на нову дужност у Репарационој комисији.
• АЈ, ф. 334, к. 156, ј. о. 479, лист 745. Указ У.Пр.Пов.Бр.3872/31 од 24 јула 1931, којим се унапређују положајном групом секретар Пс Праг Душан Дајчић, секретари МИП Милош Кићевац и Илија Гарашанин, секретар Пс Брисел Јован Ристић; унапређују положајном групом и премештају вицеконзул ГК Њујорк Божидар Стојановић за секретара Пс Вашингтон, секретар Пс Мадрид Иван Алберт Илић за секретара МИП, вицеконзул ГК Солун Радош Шћепановић за секретара МИП, секретар Пс Букурешт Августин Буковац за секретара ПсБрисел.
• АЈ, ф. 334, к. 162, ј. о. 485, лист 596 Указ У.Пр.Пов.Бр.4280/35 од 30 септембра 1935, којим се саветник МИП Милош Кићевац поставља за генералног конзула у Братислави. (АЈ, ф. 334, к. 236, ј. о. 619) в.д. начелника УО МИП Василије Протић – КПО МИП,У.Пр.Пов.Бр.4280 од10 октобра 1935, извештавају о премештају Милоша Кићевца да би издали патетнтно писмо. Начелник КПО МИП – ПсПраг, К.П.Бр.11457-312 од 16 новембра 1935, достављају патентно писмо.
• Anna Garlicka, Połska–Jugoslawia 1934–1939. Z dziejów stosunków politycznych,Wrocław–Warszawa–Kraków–Gdańsk, 1977, 164. Део југословенског конзуларног особља није делио мишљење са Миланом Стојадиновићем због чега је долазило до појединачних инцидената. На пример, током посете пољског Конзулата у Братислави, југословенски генерални конзул Милош Кићевац је отворено критиковао пољску политику, указујући на њен ”реуматизам и несвесне односе према Чехословачко”. Подвукао је да је пољска мањина у Чехословачкој има одличан третман и да је пољско становиште само претекст за вођење пронемачке спољне политике.
• АЈ, ф. 334, к. 173, ј. о. 496, лист 389 Указ У.Пр.Пов.Бр.2131/38 од 18 априла 1938, којим се саветници IV положајне групе 1 степена у саветнике IV положајне групе 2 степена: …]генерални конзул у Братислави Милош П. Кићевац.

 (Milan Sovilj, Československo-jugoslávské vztahy v letech 1939–1941. Od zániku Československé republiky do okupace Království Jugoslávie, Praha: Filozofická fakulta Univerzity Karlovy, 2016, str. 133) Кићевац је тихо повучен из Братиславе, без икаквих службених коментара од стране југословенског МИП-а.

• АЈ, ф. 334, к. 191, ј .о. 514, лист 221. Решење од 15 марта 1939, о постављењу саветника МИП-а у пензији Станоја Симића за саветника МИП. (250) Решење од 20 маја 1939 да се саветник Станоје Симић премести за генералног конзула у Братислави. (253) АЦМ – ГК Братислава, 27 мај 1939, да преда дужност Станоју Симићу. (254) ПО МИП – Персонални одсек МИП, 27 мај 1939, Станоје Симић разрешен дужности 27 маја. (255) Симић – МИП, Братислава 1 јун 1939, примио дужност генералног конзула. (256) Станоје Симић – УО МИП, 1 јун 1939, доставља Протокол о примопредаји дужности између генералних конзула Милоша П. Кићевца и Станоја Симића. (257) Протокол – предата ад

*За помоћ у прикупљању грађе аутор изражава  захвалност господину Бојану Поповић,  историчару др Срђану Мићићу и самосталном истраживачу Слађани Митић из Зајечара