Zlatna grana kladovska : Nikolajevići

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Ranko Jakovljević

-Senima Bosiljke Kićevac-

 U ovom radu prezentovani su podaci o rodbinskim vezama familije Nikolajevića iz Kladova, tragovima njenog prisutva na tlu granične srpske regije i o znamenitim ličnostima nacionalne  nauke, kulture, umetnosti, čiji koreni dosežu do kladovskih horizonata.

Velelepni pravoslavni kladovski hram Svetog Đorđa najlepše je kladovsko zdanje nastalo tokom  19. stoleća. Na ulazu u crkvu sahranjeni su zemni ostaci Kračuna Nikolajevića, žene mu Ilinke i unuke Jelene Radmilović. Za njega se može smatrati da je rodonačelnik kladovske loze Nikolajevića. Bio je bliski prijatelj i poslovni partner kneza Miloša Obrenovića.

Sima Milutinović, kao član Miloševe svite na proputovanju kroz ovo mesto 1835.g. zapisao je: ”Na put, kojim je prolazio knez sa pratnjom, od obale do kuće Kračuna Nikolajevića, carinika kladovskog, žene i devojke su bacale cveće” (Vojinović,1987, 28). Još o Kračunu piše: ”Kračun, ime jednoga srbskoga Rumuna, što mu je sestru bio poturčio i za ženu uzeo bivši adakalski komandant Redžep-aga, kojeg je poslijen u Ruščuku, Sultan opašivši, veliki vezir dao udaviti, a to za hatar janičarluka, što je on Srbima dahije beogradske izdao pobiti u istome njegovu području Poreču” (Vojinović, 1987, 29).

Vezano za turski napad pod vođstvom Redžep age adakalskog na Kladovo počev od 20.avgusta  1813, postoji podatak da su na srpskoj strani odbranu sa pet stotina boraca (ispostavilo se: ”neslavno”) predvodili vojvoda Živko Konstantinović i ”kladovski knez Nikolajević Kračun; ”zbog svojevoljnog napuštanja Kladova vojvoda Živko Konstantinović i član kladovskog magistrata Josif Petrović bili su uhapšeni, osuđeni na smrt i streljani a kladovski knez (nahijski) Kračun, čija je krivica bila kao i ove dvojice, izbegao je osudu… ostao je na ostrvu Poreč sve dok ga Turci nisu osvojili, a iz turskog ropstva ga je izvukao Redžep-aga (u Rumuniji znan i kao ktitor hrišćanske bogomolje u selu Tufari kod Oršave), čiji je on, po otetoj i poturčenoj sestri bio šurak” (Stojančević 2001, 37-38).  Njegov prethodnik- kladovski bašknez do 1811.g. bio je Radukan Nikola, a od  1811. do prebega 1813. na to mesto postavljen Kračun. Radukan i Kračun bila su i imena braće- nekada poznatih trgovaca u Ramu na Dunavu; jedan od njih navođen je u Protokolu magistrata nahije Porečke  kao skeledžija u Ramu 1828-1830.g- vršio je i druge poslove za knjaza, poput  ”prodaje gospodarskog meda”, ”nabavke ribarskih konaca”, ali i spominjan kao ortak u trgovini sa brodovlasnikom Pavlom Vladisavljevićem iz Poreča (Milovanović, 2012, 17, 26, 159, 181). Važno je znati da je znatan  broj stanovnika ove regije 1834.g. popisan ličnim imenom i imenom oca, npr. Petru Stan, Dmitar Ilija, Živko Nikola, Kostadin Kostaći…(Stojančević,2001,95-102). Sledeći tu logiku ”Nikola” bi bilo ime roditelja Radukana i Kračuna, kladovskih baš knezova . Međutim, jedan tekst u ”Srpskom Sionu” iz 1907- ”Život prepodobnog oca našeg Nikodima osvećenog”- iznosi, doduše bez navođenja izvora, podatak da je otac Kračuna, gopodara Kladovskog, obor knez Porečja (Poreča) Jovan.

Sava Janković u svom radu o Hajduku Gici, tvrdi- bez navođenja izvora- da je ovaj nekadašnji vojnik Milenka Stojkovića ali i najamnik Redžep age adakalskog, brat Kračuna i Radukana: ”imao braću Kračuna i Radukana, koji behu poznati trgovci u varošici Ramu” (1967, 81-84). Takođe je znano da je Kračun posećivao prekodunavski manastir Tisman koji je osnovao rođak kneza Lazara Hrebeljanovića Nikodim Grčić, kao uostalom i  manastir Manastiricu kod Kladova, a u njemu je Gica često boravio (Jakovljević 2007, 11-55). Danas je u popularnoj literaturi hajduk Gica više poznat po činjenici da je bio muž poturčenice Jelenke, ranije u haremu Redžep age zajedno sa Kračunovom /i njegovom/ sestrom, od 1822.g. miljenice kneza Miloša i majke njegovog sina Gavrila rođenog 1826.g, supruge Teodora Herbeza (ministar finansija i član Državnog saveta), o kojoj je Đorđe Milosavljević  napisao roman ”Đavo i malala gospođa” ovenčan nagradom Isidora Sekulić za 2009.g.

Gica i Jelenka venčali su se u Kladovu  1811.g, kada je tu knez bio Kračun Nikolajević. Za zaključenje braka po crkvenim pravilima /venčali se u kladovskoj crkvi/ nije smelo  biti razlike u veri, pa se pretpostavlja da je tu Jelenka i pokrštena. Prema Savi Jankoviću, Gica je izbegavši u Vidin 1816.godine primio islam (Janković 1967, 82). Živeli su do 1822. u Vidinu i Nišu. U  memoarima Nićifora Ninkovića stoji  kako ga je kapetan Glumac uputio da upravo Jelenku zamoli za intervenciju kod kneza, ne bi li opet zadobio nekadašnje poverenje srpskog glavara: ”Trči kod Jelenke, moli i ljubi je u ruku. Ako to ko učini, ona će. Zato što kurve sad više čine nego ljudi” (Ninković, 1988, 258). Nedugo zatim, prilikom egzekucije telesne kazne u Miloševom prisustvu, on primećuje: ”Čujem gdi Jelenka govori, plače i moli da ljude na pravdi boga ne bije i sramoti…” (1988, 266).

Čovek od najvećeg poverenja kneza Miloša, Kračun Nikolajević, posle Njegoševog učitelja Sime Milutinovića Sarajlije i kraće vreme prisutnog Mijata Petrovića, bio je na čelu kladovske carinarnice, ostvarujući za 1835.g. platu od 7.000 groša (Stojančević, 2013, 100-101). On je 10.8.1838.g. po starom kalendaru u Kladovu bio domaćin prvog ruskog konzula u Srbiji Gerasima Vasiljeviča Vašćenka: ”…Vašćenka je u Kladovu ugostio trgovac Kračun Nikolajević” (Popović 2016, 190)

Tokom perioda 1839-1840, nakon što je 1838.  u prepisci s knezom Milošem označavano kao  nadziratelj varoši kladovske, Nikolajevićevo ime navedeno je u carinskoj filijali Radujevac sa naznakom ”tamindžija”- procenitelj, 1843. evidentiran kao radujevački  ”đumrugđija”, za kasniji period bez podataka o njemu (Blagojević R; 2005, 21, 23, 27). U tom periodu  ”Milošev čovek”  u Kladovu postaje Lazar Arsenijević Batalaka, (1793-1869), istoričar, državni savetnik, ministar prosvete i pravde, počasni član Društva srpske slovesnosti (Stojančević, 2013, 101).  Njegova godišnja plata iznosila jeu Kladovu  4.000 groša (Stojančevć 2013, 101). Ova ”prekomanda u Radujevac” ne znači pad Kračunov u Miloševu nemilost, imajući u vidu da je to mesto bilo najznačajniji punkt za dopremu i uvoz moldavske i vlaške soli.

Najveći značaj za uspeh poduhvata imale su vozarske usluge dunavskog kapetana Mihaila Anastasijevića, njegovih 1000 radnika, 74 lađe – solarica i desetak magaza- stovarišta/skladišta soli. Najznačajnije njegovo skladište bilo je Kusjak, sedam velikih magacina sa mnoštvom pomoćnih zgrada na tlu atara sela Dušanovac, par kilometara uzvodno od sela Prahova, pod ingerencijom radujevačke carinarnice  (Blagojević,1999, 34). Proceniteljske poslove mogala je raditi samo osoba od najvećeg poverenja najvećeg trgovca solju-Miloša Obrenovića. Značaju posla pogodovale su  činjenice da je preko puta srpskog Mihajlovca i Kusijaka, na vlaškoj strani, svojom pozicijom na Dunavu kao pretovarni punkt dominiralo  Veliko ostrvo/ Ostrovo, Ostrovul mare/ sa mnoštvom magaza i utovarno- mernim mestima. Tada su u krajinskom okrugu postojale samo tri carinarnice: Tekija, Kladovo i Radujevac, od kojih prva značajnija za trgovinu sa Austrijom, druge dve za  uvozno- izvozne poslove sa Vlaškom. Izuzev podudarnosti imena i profesije, ne raspolažemo drugim dokazoma da je u pitanju ”kladovski Kračun” na službi u Radujevcu, a jedna od okolnosti u prilog tome je da počev od 1839.g. njega nema na čelu varoši kladovske, odnosno sreza ključkog ”sa stolicom u Kladovu” (Blagojević 2005, 21).

Jedina poznata ličnost za koju na osnovu raspoložive građe možemo pretpostaviti da je bio zet Kračuna Nikolajevića a otac devojčice Jelene, sahranjene skupa sa dedom i bakom Ilinkom ispred kladovske crkve, jeste Stevan Radmilović, postavljen 4. maja 1835, na mesto sekretara magistrata krajinskog, rođen 1802.g. u Velikoj Mučnji u Hrvatskoj. 1835.g. zabeleženo je da živi u Negotinu i da je udovac (Stojančević, 2013, 220). On je na mestu pisara-sekretara magistarta zamenio Simu Milutinovića Sarajliju (Stojančević 2013,63). U memoaru koji je Đorđe Protić uputio knezu Milošu 1854.g. stoji da je Stefan Radmilović koji je ”nedavno umro, od druge polovine vremena vladenija knjaza Miloševog činovnik, lišen je  bio službe, no docnije takovu je opet dobio”- kao član Suda okružija Crnorečkog (Popović 2005, 140).

Važno je znati da je u isto doba u ovom kraju živeo, izuzev kladovskog carinika, potom nadziratelja varoši, konačno procenitelja i đumrugdžije radujevačke carinarnice, još jedan Kračun Nikolajević za koga je 1863.g. prilikom popisa stanovništva obližnje Tekije, u blizini Ade Kale, utvrđeno: ”zemljedelac, star 80 godina, domaćica Marija 40 godina, sin Toma 22, snaha Maruca 22, unuka Ana 5/12” (Blagojević 2005, 82). I u ovom slučaju radilo se o relativno imućnom žitelju sreza Ključkog, budući da je, mada označen kao osamdesetogodišnji zemljedelac, pored njiva i livada imao i ½ vodenice s placem ”od 2 dana”, kuću, dućan i ¼ ribolovnog vira u Sipu; posebnu blagodet predstavljalo je vlasništvo nad ribolovnim virom u ataru poznatom po ulovu plemenite ribe  morune, jesetre, pastruge, sima od čije ikre je spravljan nadaleko čuveni kladovski kavijar (Blagojević 2005, 82). Kako su adakalski turci imali pretežna prava na đerdapskim ribolovnim revirima, ostaje pitanje nije li pravo Kračuna Nikolajevića na ribolovnom viru vezano za položaj njegove sestre   u haremu adakalskog paše Redžep age. U izveštaju  međudržavne komisije za utvrđivanje štete na ribolovnim područjima u reonu izvođenja radova izgradnje Sipskog kanala, od 16.januara 1892.g. kao sopstvenici vira ”Bosna” u blizini Sipa navedeni su meštani tog sela  (njih trojica) ali i Nikola Ž Nikolajević, čiji udeo od ¼ bi mogao odgovarati delu prava pre tri decenije prikazanog u popisu stanovništva kao imovina Kračuna Nikolajevića. ( Jakovljević 2019, 104).

Odnosi sa Turcima u tvrđavi koja je ostala pod osmanskom upravom, dok je Kladovo bilo pod srpskom, bili su predmet posebne pažnje srpskih vlasti, 1836. godine, 22. avgusta ”nadzitarelj varoši i đumrukdžija” Kračun Nikolajević izvestio je iz Kladova kneza Miloša da se Turci naoružavaju i veoma su zaplašeni ”otkako je Sari Mehmed beg prispeo od Husein paše, što izaziva čuđenje u Srba jer ne vide uzrok njihove uznemirenosti” (Đorđević 2002, 223). Nikolajevićeva uloga bila je znatna i po pitanju podizanja nove kladovske varoši, istočno od tvrđave- današnje gradsko jezgro 23. aprila 1838.g, iz Fetislama, od strane S.Stefanovića i S.Stojanovića knezu: ”Po odobrenju Vaše Svetlosti od 14.t.m, VNo.867, da novopostrojena čaršija u Fetislamu na svom mestu ostane i da samo one kuće, koje čestim navodnenijem štetu trpe, izmestimo i ušorimo ih gdi za dobro nađemo, pokorno izveštavamo Vašu Svetlost da smo kako biljege tako i šorove i linije, koliko smo bolje znali, postavili i pobilježili, naloživši za ovo ovdašnjem nadziratelju varoši, Kračunu Nikolajeviću, da stradajuće kuće od vode, kako ljudi priugotovljeni budu s japijom i nuždnim materijalom za građenje kuća, namesti ih i u red postavi po biljegama našima. U izmeštanju i šorenju predpomenutih kuća ne propuštamo Vašu Svetlost uvedomiti da se između ostalih nalazi do 20- 25 kuća udovičkih i bednih siromaha, obterećenih s dečicama i stradajućih od vode, koje bez visočajše milosti i pomoći Vaše Svetlosti ne mogu nikojim načinom na opredeljene im placeve smestiti, kako god i drugih 6 kućišta prostih i gotovo opalih, koje su šorovima čaršijskim na putu stajale i koje smo morali, za ispraviti linije sokaka, srušiti do osnovanija.” (Đorđević 2002, 171-172).

Trgovački poslovi sa elementima inostranosti, iz kojih je loza Nikolajevića stekla respektabilni kapital bili su usmereni prevashodno na poslove sa Austrijom. Ilija Pčelar, sreski pisar u Kladovu 1847,   zabeležio je da se iz ovoga kraja u Austriju izvozila stoka (goveda, konji, koze ovce, svinje), ”a od proizvoda: pšenica, kukuruz, ječam, loj u velikoj mložini, kože različite osobito kozije i ovče (sirove), mast, med, vosak, potaša, ruj, vuna, ajvar, pijavice” (1857, 200). Specifična roba iz kladovskog podneblja bili su kože, kavijar i pijavice. Samo 1850.godine brodskom linijom Austrijskog Dunavskog parobrodskog društa na relaciji  Oršava- Pešta, u Habzburšku monarhiju izvezeno je 150.000 komada svinja (Delić 2019, 69). U to vreme jedan od dvojice najvećih deoničara te prevozničke firme bio je Cincarin Johan Simon fon Sina (1804-1869), iz familije poreklom iz Moskopolja, sin rođenog Nišlije Gerga Simona fon Sina, znamenitog bečkog bankara (Delić, 56). Imali su jak trgovački punkt, uglavnom za transfer sirovina za tekstilnu robu Dunavom, u Oršavi i na Adi Kale. Na posredan način o poslovnim vezama ljudi iz kladovskog kraja sa Habzburškom monarhijom, svedoči i okolnost da su deca nakon smrti Kostaća Nikolajevića /vlasnika spratne kuće izgrađene na mestu današnjeg Doma omladine- neposredno ispred Jankovića ulice/, podigla impresivni spomenik od crnog mermera, zanatski obrađen u Beču, kako stoji pri dnu sa desne strane njegovog postolja. Iz iste loze Nikolajevića potiče i Mita /Dimitrije/- šef kladovske konzularne agencije austrougraskog konzulata u Beogradu, počev od 28.8.1890. do oktobra 1891.g. (Anster 2011. knjiga 2, 236-239). Na levoj dunavskoj obali, u Oršavi, preko puta Ade Kale stanovao je Nikola Nikolajević, zabeležen 1860-61.g. kao priložnik jednog vrednog religijskog spomenika, pohranjenog u središnju zonu ikonostasa manastirske pravoslavne crkve u Bazjašu: ”ikona Tajna večera dimenzija 110 h 85”.

Još jedna osoba sa ovim prezimenom krajem 19.ili  početkom 20.veka našla se na području Kladova i Turnu Severina, no ne raspolažemo podacima o srodničim vezama sa ”kladovskim Nikolajevićima”: Nikola Hadži Nikolajević, vlasnik fotografskog ateljea u Smederevu. Bio je oženjen Olgom i imao kćer Danu. Postoje zabeleške  o njegovim fotografijama nastalim početkom veka u Turnu Severinu i Kladovu. U istom periodu u Kladovu je živeo osnivač prve smederevske apoteke gde jedna ulica nosi njegovo ime- Jozef-Jovan Dilber (1828-17.5.1905.g. Kladovo), otac Katice, deda Florike i Ele.

O tri izdanka familije Nikolajević, naseljene u Kladovo sa ostrva Ada Kale postoji zabeleška kod Koste Jovanovića uz napomenu da su poreklom iz stare Srbije, krsna slava Sv.Nikola (2001, 233). Ovaj podatak o poreklu, prikupljen terenskim istraživanjem početkom 20.veka, čini upitnom tezu da su to preci nahijskog kneza Kračuna, ranije trgovca u Ramu na Dunavu, ukoliko ne isključimo pretpostavku da su oni iz Stare Srbije prvo naselili Ram.  Verovatno se radi o trgovcima cincarskog porekla: 1) Kostaći, rođen 1815.god- domaćica Ana 40 g, sinovi Dimitrije 21 g, Nikolaj 19 g, Panajot 12 g, Marijuca 16, Katarina 13 g, Jelenka 4 g,  2) Aranđel, rođen 1825-domaćica Ana, sinovi Dimitrije rođen 1852, Mihail, rođen 1861, kći Mariuca, rođena 1859; 3) Nikola rođen 1828.g , trgovac, ” domaćica Mira, mati Katarina 70 g, kći Katarina rođena 1861/2” (Blagojević 2005, 21,32). Popis stanovništva iz 1863. sadrži i podatke o Jelisaveti rođ.Nikolajević- ”Lisaveta supruga poč Barbula Spasojevića, ćurčije, stara 33 godine, sin Pera 13 g, kćeri Anka 12 g, Persa 7 g, Jovanka 3 g”- imali su dućan u Kladovu (Blagojević 2005, 70). U istom dokumentu evidentirani su još i Mihailo Nikolajević ”skeledžija star 30 g, domaćica Veta stara 20 g” i Mladen Nikolajević ”terzija i nadničar star 50 godina, domaćica Marija 35 g, sin Dumitar 11g, kći Ana 3 g, sin Radul 9 g, sin Živko 6 g i Pera 2. U kladovskoj varoši 1863.postojale su samo dve porodice Spasojević, izuzev Jelisavetine (rođena Nikolajević), to je bila Milka-”udova počivšeg Đorđa Spasojevića”, stara 40 godina koja je od nepokretnog imanja imala samo ½ dućana od slabog materijala (Blagojević 2005, 52). Ime Đorđa Spasojevića sadržano je na jednom od dva jedina spomenika uzidana u zdanje kladovske crkve (prvi je Kostaća Nikolajevića) gde je navedeno da ga ”bivšem žitelju i trgovcu iz Požarevca” Milanu Spasojeviću umrlom u Kladovu 15.novembra 1854, podiže ”supruga mu Katarina sa jedinim sinom Đorđem”. Navedeni detalji ukazuju na mogućnost da je Milan Spasojević, ranije trgovac iz Požarevca, svekar Jelisavate rođene Nikolajević. Oba spomenika, jedan uz drugi napravljena su od znamenitog kladovskog crvenog mermera i imala su i horizontalne ploče od istoga materijala preko grobnih mesta, da bi ona iznad groba Nikolajevića bila uništena prilikom renoviranja crkve 2021.g i popločana cementnim kockama za šetne staze. Postoje fotografije  nastale pre i posle radova koje o tome svedoče. I u popisu stanovništva i imovine varoši Negotin iz 1863 spomenuti su Nikolajevići, za koje ne nalazimo vezu sa kladovskom istoimenom familijom: Aranđel paroh negotinski star 28 godina, žena Jelena 26 g, sin Nikola 1 ½ godina, kćeri Ljuba 8 godina, Mileva 7 godina i Draginja 5 godina; Petar Nikolajević boltadžija star 22 godine, mati Pauna 50 godina, sestra Ljuba 16 ; Sava Nikolajević star 71 godinu, žena Jelisaveta 40 g, sin Mijailo 8 g, kći Jevrosima 5 godina (Blagojević 2001, 29,111,40). Isto važi za Stanu Nikolajević, majku Naste, Elisavete i Elene čiju su zaostavštinu  5.2.1851.g. ćerke podellile ugovorom od 05.02.1851.g.

U rodoslovu napisanom od strane Bojana Popovića, po sećanjima i podacima koje je imala Bosiljka Kićevac (Bojan je praunuk Perside Spasojević i čukununuk Jelisavete Nikolajević), navedeno je da su Jelisaveta, Anđel i Kostaći deca Nikole Nikolajevića iz Kladova.

Sin Aranđela Nikolajevića označen popisom iz 1863 kao ”Mihail” rođen 1861.g, po Popovićevom Rodoslovu roditelj Janaćka, Katarine, Jelene, Dare, Koste, Aleksandra, jedini je Nikolajević toga doba sa početnim slovom imena ”M”, /ako izuzmemo negotinskog Mijaila Nikolajevića rođenog 1855.g, za kog se zbog godine rođenja ne bi moglo tvrditi da je  potencijalni otac lica koje je 33 godine od njegovog dolaska na svet t.j.1888.g.- osnovalo trgovinsku firmu, što ne važi za trećeg Nikolajevića-obućara Živojina, registrovanog kao vlasnik obućarske radnje u Kladovu 40 godina po rođenju ”negotinskog Mijaila”/, a to je ime oca trojice Kladovljana  obuhvaćenih ”Trgovinsko zanatliskim šematizmom Kraljevine Srbije” iz 1900. i 1905.g: Dimitrije M Nikolajević, vlasnik mešovite trgovine od 1888.g, Radovan M Nikolajević, vlasnik istovrsne firme od 1888.g.i  Živojin M Nikolajević zanatlija-obućar od 1895.g. Janaćko je predratni trgovac kolonijalnom robom, do početka šezdesetih godina bavio se i voskarskim zanatom. Beogradska ”Pravda” od 18.2.1932.g, str.5,  objavila je članak o  incidentu na ispraćaju priređenom 9.12.1931.g.  povodom odlaska na novu dužnost sreskog načelnika Melentija Milovanovića. Tada je, reagujući na okolnost da je  čaša razbijena prilikom lumpovanja od strane društva za stolom sudije Šikmanovića  u ”Velikoj Srbiji” pogodila u nogu njegovu suprugu, Janaćko Nikolajević uzvratio bacivši   dve  flaše u pravcu izgrednika, ali po tumačenju njegovih prijatelja ”sredinom kafane, paralelno sa stolom g.Šikmanovića”. Pozadinu incidenta činilo je rivalstvo između pristalica demokrata i radikala. Janaćkova deca Mihailo- bankarski službenik i Dragica bili su žitelji Beograda. Lenka  nije spomenuta  u Rodoslovu Bojana Petrovića, gde je za Mariju navedeno da je udata za Đorđa Anđelkovića, deca Milan, Mileva, Dana, Ruška, Dragana a za Dimitrija da je imao decu Dimitrija, Nataliju, Aranđela. Nikolu, Jovana, Petra, Aleksandru i Stefaniju.

Sin Aranđela Nikolajevića, Dimitrije-Mita (1852-1900), oženjen Jelisavetom (1858- 1927) roditelj je Dimitrija /potpukovnik/, Jovana (03.01.1888-3.4.1982, nosilac Albanske spomenice), Marije (?), Lenke (?)…Natalije, Aranđela, Nikole, Jovana, Petra, Aleksandre i Stefanije. Pri ocenjivanju šteta u ribolovnom području Dunava nastale izvođenjem radova na regulaciji plovidbe Đerdapom –akt međudržavne komisije od 16.januara 1892.g, za ribolovni prostor od Brze Palanke do reke Kašajne navedeno je da je ”sopstvenik država, a zakupac Dimitrije A Nikolajević, trgovac iz Kladova”  (Jakovljević 2019, 104). Na veb prezentaciji Muzeja Krajine Negotin postoji zapis: ”Početak štamparske delatnosti u Negotinu vezan je za 1889. godinu. U Negotin je te godine  prva štamparija stigla iz Kaira. Prvi vlasnik štamparije bio je Mita A Nikolajević i te godine se štampaju prve knjige u Negotinu, kao i brošure, plakati”. U monografiji Knjižarstvo i štamparstvo u Negotinu 1888-194, uz naznaku da je Mita Aranđela Nikolejvić trgovac iz Kladova,  navedeno je da je treća štamparija osnovana u ovom mestu ”Štamparija Mite A Nikolajevića”, kao i da je u njoj  1889.  štampana knjiga Dvogubo ubistvo ili tvrdoglavstvo i strogost zakona- kriminalno istorijska crta, koju je sa nemačkog prevela Mila Sečanski,  Mita A Nikolajević bio je trgovac iz Kladova…” (Sirotović, 2020, 21).

Prema kazivanju Dragoljuba Nikolajevića,  sin Kladovljanina Dimitrija, unuk Aranđela i praunuk Nikole Nikolajevića nije Aranđel Nikolajević (1884- 22.1.1972.g.)- žitelj Negotina: otac Negotinca Aranđela Milan doselio se iz Turske u Negotin a povodom sklapanja braka sa Marijom Jovanović 14.11.1869.g. prethodno je prešao u pravoslavnu veru i uzeo prezime Nikolajević. Na venčanju je kumovao Nikolaj Nikolajević i moguće je da je po kumu dobio prezime. Iz Aranđelovog braka sa Živkom (1894-23.1.1975) potiču sinovi Živojin i Periša (11.11.1919- 03.6.2002.g.) i kćer Sofija, svi iz Negotina. Ostaju podaci da su u Negotinu od kladovske loze živeli Mita A. Nikolajević i Jovan Nikolajević-rođen 03.01.1888.g. u Negotinu, potom trgovac i do smrti stanovnik Kladova, kao podnarednik municione kolone Timočke divizije odlikovan srebrnom medaljom Obilića; uz njih i Petar Nikolajević /takođe ime Dimitrijevog sina/ 1887.g. radio kao pregledač robe 5.klase u Radujevačkoj  carinarnici (Blagojević, 2005, 173).

Kostać Nikolajević, saglasno rodoslovu Bojana Popovića, imao je decu Petra (Panajot), Dimitrija, oženjenog Sofijom Panić, Jelenu, udatu za negotinskog trgovca Živojina Gogića i Katarinu udatu za Dimitrija Cenića, kćer Mariju datu za Jovana Mickovića, sina Nikolu oženjenog Jelkom Atanacković i kćer Hristinu udatu za Miloša Miloševića. Podaci sa spomenika Kostaća Nikolajevića u Kladovu sadrže detaljnije činjenice i nešto drugačije datume: ”poživeo 68 godina, umro 23.11.1880.g. (odakle bi proisticalo da je rođen 1812, a što se ispostavlja greškom u pisanju), Ana udova umrla 29.4.1899.g. živela 90 godina (rođena 1809), Nikola K Nikolajević trgovac požive 75 godina; u vreme podizanja spomenika na kome je naknadno u postolju unet podatak o Nikolinoj smrti, stoji da su ga podigli Kostaćeva supruga Ana, sinovi Dimitrije, Nikola, Pera i kćeri Marija, Katarina i Jela. Sin Kostaća Nikolajević bio je Nikola, predsednik Srpskog trgovačkog udruženja u Kladovu tokom izgradnje Sipskog Kanala, blagajnik Srpskog društva Crvenog krsta u Kladovu 1887 (Blagojević R 2005, 222; 174) kladovski trgovac mešovitom robom, preminuo 1917.g, čiju je zaostavštinu 37 godina docnije, sreski sud dodelio njegovoj kćeri Hristini Milošević iz Beograda rešenjem O.75/54 od 5.8.1954.g, da bi se o njenoj ovdašnjoj imovini starao rođak Janaćko Nikolajević, izdajući zgradu u zakup: kp.br.25, zgrada površine u osnovi 139 m2. Postoje pretpostavke da je Hristina bila udata u kući najbogatijih Tekijanaca, familije Milošević. Drugi Nikolin potomak, iz braka sa Mirom, Rista Nikolajević ”kolar, trgovac star 38 godina umro je u Bizerti”, navedeno je pod br.11. u ”Svetloj voštanici na humkama kladovskih junaka i mučenika” (Radović, 2009, 291). U popisu sahranjenih na groblju ”Bab el Khadra” na Belvederu u Tunisu /naznaka ”ekshumirani na francusko groblje Gammarth u Tunisu”, evid.br.2715/  navedeno je da je umro 27.10.1916.godine kao oficir Timočke divizije (Filipović 2018, 148). Nikola K Nikolajević i njegova majku Ana  darodavci su  dve ikone vanredne lepote  koje se danas nalaze u kladovskoj crkvi: ikona sv.cara Konstantina i carice Jelene iz 1884.g, četiri godine nakon upokojenja Kostaća Nikolajevića,   i ikona Rođenje Hristovo iz 1907.g. poklonjena 10 godina pre smrti Nikole Nikolajevića. Na ikoni sv.cara Konstantina i carice Jelene u donjem desnom uglu ispisano je: ”Prilaže Ana supruga počivšeg Kostaća Nikolaevića trgovca- ovdašnjeg 25.juli 1884 u Kladovu”

U porodičnoj arhivi Popovića sačuvan je štampani napis- in memoriam: ”Kostaći Nikolajević-trgovac, posle dugog bolovanja preselio se u večnost 23.ov.m. u 4 ½ sata po podne, u 65-toj god.starosti.  Telo pokojnikovo sahranjeno je 24.ov.m. u 5 sati po podne, uz sprovod od mnogobrojnog građanstva, koji ukazaše pokojniku posljednju počast. Ovu tužnu vest, javljamo svima pokojnikovim i našim srodnicima, prijateljima i poznanicima, moleći ih za tiho saučešće u ovoj našoj žalosti. U isto vreme izjavljujemo veliku blagodarnost svom građanstvu, koji su pri sprovodu pokojniku bili. 25.novembra 1880 god., u Kladovu. Ožalošćeni: supruga Ana, brat Anđel, sestra Jelisaveta, sinovi Dimitrije, Nikola i Pera, kćeri Marija, Katarina i Lenka, zetovi Jovan, Mita i Živoin, snaje Sofija i Jelka i ostala familija.”

Dimitrije, Kostaćev sin označen je u ”Trgovinsko-zanatliskom šematizmu Kraljevina Srbije”1900.g. kao veletrgovac kavijarom, ribom, povrćem, živinom i drvnom građom, dok je Kostaćev brat  Aranđel naveden kao suvlasnik firme ”Aranđel Nikolajević i  sinovi”- trgovina kavijarom i ribom od 1871 a manufaktura od 1840.g. Proizvod po kojem se za Kladovo znalo u svetu bio je crni ”Caviar de Kladovo”. Najcenjenije recepture za spravljanje bile su u rukama   jevrejskog trgovca iz Oršave Feri Ekštajna, ili ruskih emigranata ovde prispelih posle boljševičke revolucije, mimo njih glavni konervans je bila so. Ovaj proizvod   najstarijih ribljih vrsta- praistorijskih moruna, jesetri, pastruga, dostizao je astronomske cene u elitnim evropskim i američkim restoranima. Samo u Tekiji početkom 20.veka bilo je registrovano 100 ribara, a ataru Kladova ukupno 450 a čamac sa troje ribara godišnje je mogao doneti 4.000-5.000 kg ribe  (Gligorijević 1999, 53). Podaci o proizvedenom kavijaru varirali su: od 1000 kg do 5000 kg godišnje (Gligorijević 1999, 54). Kladovo je početkom prošlog veka izvozilo 20.000 kg plemenite ribe, isto toliko Donji Milanovac, iz Tekije oko 6.000 kg sušene ribe (Gligorijević 1999, 54). Razlike između cene po kojoj su ribari prodavali ulov i one koju su trgovci naplaćivali prilikom dalje distribucije bile su ogrome i dostizale višestruku zaradu za trgovce ribom i kavijarom. Mihailo Petrović Alas zapisao je: ”Ko se od naših savremenika, zašlih već u godine, a koji su u svojoj mladosti imali prilike putovati kroz Đerdap, ne seća onih gorostasnih moruna koje su ribari na rastočenim volovskim kolima vukli sa mesta gde su ulovljeni do Tomićeve kuće u Kladovu i njegove radionice za soljenje ribe i spravljanje ajvara gledajući kako je glava od ribe vezana za prednji trup kola, a rep joj se vuče po zemlji za kolima? Ko se od njih ne seća onih basnoslovno niskih cena po kojima se u to vreme mogla u Kladovu kupiti fina riba i njen ajvar, a za šta se, pri svoj nečuvenoj jevtinoći, onda uzimao tako veliki novac?” (Petrović, 1941,775…778).

Potomci Kostaća Nikolajevića /podaci Rodoslova Bojana Popovića/ imali su decu: Dimitrije- Jovana (lekar, iz braka sa Sofijom Vanmajser imao sinove Ratka i Nikolu), Nataliju udatu za sudiju Đorđa Čohadžića (deca: Milica, Olivera, Borivoje, Vukosava, Dušan); Jelena- Milana (1882-1892), Milevu (1882-1962) udatu za Krstu Popovića, Jovana (1876-1929) oženjenog Zorkom, Tomu (1894-1894), Lazara (1891-1914) oženjenog Danicom Genčić, Aleksandra (1888-19149 i Vladimira (1885-1914) oženjenog Stanom; Katarina- Jelenu (1880-1964) udatu za Tihomira Smiljanića, Kostu (1878-1914) oženjenog Milicom Strundalić, Simu (1876-1948) oženjenog Ljubicom Paligorić, Milana (1874-1950) oženjenog Desom Stojanović, Anku (1872-1892) i Radivoja, oženjenog Lenom.

Kostaćev sin Dimitrije sačinio je u Beogradu 22. oktobra 1904.g. zaveštanje po čijem slovu se  sve njegovo ”imanje sastoji iz gotovih novaca datih pod interes, po obligacijama i menicama, u raznim akcijama, lozovima raznim itd, od nepokretnosti imanja u Kladovu i Brzoj Palanci; u dve polise osiguravajućeg društva po kojima je osigurao život na 31.820 dinara u zlatu i srebru- polisa kod društva ”Njujojork” 20.000 dinara u srebru i polisa kod društva ”Adriatiko disigurata” u Trstu za 11.800 dinara u zlatu, za koje društvo je plaćao premijske kvite Mađarskoj agenciji u Budimpešti.” . Od osiguranih suma odredio je legat: 1.Trgovačkom udruženju za fond sirotih porodica postradalih ovdašnjih trgovaca-10.000 dinara, 2.Domu sirote i napuštene dece ”u kome da upišu moje roditelje Kostaća i Anu Nikolajević iz Kladova, mene i moju pok.ženu Sofiju, dvoje nas za dobrotvore sa din.2000, 3.Srpskoj Književnoj zadruzi da upišu za dobrotvora mog oca, majku, mene i moju pok.ženu Sofiju, no da Književna Zadruga knjige pošlje školskom odboru u Kladovu, da o ispitima godišnjim razdadu dobrim učenicima muške i ženske škole tamo dinara 600, 4.Svešteničkom udruženju ovde da upišu za člana utemeljača mene i pok.ženu dinara 200, 5. Odboru za podizanje hrama Sv.Save da mene i moju ženu upišu kao priložnike dinara 500, 6. Beogradskom Pevačkom društvu da me upišu za člana samo moje ime dinara 150, 7.Društvu gimnastičkom đaka ”Soko” 150 dinara, 7.Društvu Gimnastičkom đaka ”Dušan Silni” 150 dinara, 9.Opštini Kladovskoj za njenu sirotinju 200 dinara, 10.Opštini Negotinskoj za njenu sirotinju 200 dinara, 11.Opštini Tekijskoj za njenu sirotinju 100 dinara, 12.Opštini Brzo-palanačkoj a njenu sirotinju 100 dinar, 13.Društvu Crvenog krsta pomoć 400 dinara,  15.Opštini varoši Beograda za sirotinjski fond 1000 dinara, 16.Milici supruzi Krste Popovića, telegrafiste 500 dinara,17.Opšte Radničkom Društvu dinara 100, 18. Fondu sirotih učenika osnovnih škola muških i ženskih i to: kod Saborne Crkve, Terazijske, Palilulske, Dorćolske i Savske svakoj po 200 dinara- svega 1000, 19.Milici kćeri Živke i Nikole Ivanovića činovnika ovdašnjeg u ime spreme ili miraza 1000 dinara; svega 18.750 dinara… Moja deca da traže nasledstvo materino od pok.dede Nikole D.Panića i njihove babe pok.Jelene, prema njihovom testamentu i dva rasporedna izvršna sudska rešenja Nikole i Jelene kao i nasledstvo od pok.Šterije Dimitrijevića, to je imanje u zajednici sa imanjem dr.M.Cvijetića nepodeljeno, a to posle smrti udove Lene Šterijine- da nasledstvo od tog imanja na ravne delove podele Jovan i Natalija, jer je to bila želja njihove pok.matere Sofije pri smrti, a to je i moja želja da tako bude bratski i jednaka podela”. Testator pojašnjava da je prilikom udaje kćeri Natalije za Đorđa S Čohadžića 16.avgusta 1898, on im je obećao da će im davati po 200 dinara mesečno ako budu odvojeno živeli od njega, ali pošto su ostali zajedno sa njim živeti u jednoj kući, da ga u slabosti neguju, to se smatra da su oni svakog meseca stanujući i hraneći se kod njega potrošili po 200 dinara mesečno…”

Tačkom 10 legata njegovo nepokretno imanje u Kladovu, plac sa zgradama, po tapiji suda okružnog potvrđenoj 13.decembra 1884 br.8546, u vrednosti 6000 dinara, ostavio je opštini kladovskoj kao legat, ”s tim da sa prihodom od ovog imanja isto obdržava u dobrom stanju, što pretekne novac od kirije, da se dade u pomoć u odelu sirotim đacima muške i ženske škole u Kladovu”. Za preostalo imanje u Brzoj Palanci odredio je da ga naslednici što pre prodaju ”pošto nema rente”. Sve što ”pretiče preko  ovoga” opredelio je da se da u ”jedan fond za književnost, koji ima da se obrazuje pod njegovim imenom, sa kojim će rukovoditi isti odbor koji rukuje i Kolarčevim Fondom književnim, ili Kolarčevom zadužbinom”. Za izvršioca testamenta odredio je trgovca  Nikolu Spasića.  Spasićeva žena 1907.g. postala je Anastasija, rođena u Oršavi na Dunavu 31.12.1864.godine (gde je i upoznala veletrgovca Spasića). Bila je kći Jelisavete- Vete Lazarević /Lujanović i počasnog srpskog konzula u Oršavi, trgovca i  direktora štedionice Stevana Lujanovića iz Vršca. Anastasijina  mati bila se preselila iz Negotina u Oršavu kao dete, kako bi živela kod tetke Anastasije Teodor, supruge Grka Đorđa Teodora.

Vezano za odnose sa braćom, Dimitrije je zapisao: ”Napominjem ovde, da sam sa mojom braćom Nikolom i Perom, pregledao sve naše međusobne račune  prečistili o nasledstvu od našeg pok.oca Kostaća, a oni od mene nemaju ništa potraživati. Sa bratom Nikolom imamo nas dvoje zajedničke račune, pošto on naplaćuje kiriju od mog imanja u Kladovu i Brzu Palanku, a ja naplaćujem kupone za njegov račun ovde i svake godine svršavamo naše međusobne račune,… Sa bratom Perom ne stojim ni u kakvoj vezi; samo mojoj deci od istine i svojski preporučujem, da se njega oboje klone kao žive vatre, da ga ne primaju u kući, i svakom prilikom da ga izbegavaju: pošto sam ja od njega pretrpio dosta potresa, vređanje i neprijatnosti; s toga ga ja prezirem; i ja se gnušam njegovih spletaka, intrigama, lažama jer je i najnižeg stupnja nevaljalog karaktera, jer se sa svu našu familiju pozavadio, pa neka mu sve na čast služi, u stanju je dva oka u glavi da zavadi; ako moja deca sebi žele mira u svom domu: onda neka ovako urade kao što sma im napomenuo…”.

Odlukom suda 22384 od 5.8.1909.g. i sporazumom sanaslednika kuća testatorova u Njegoševoj br.57 pripala je kćeri Nataliji Čohadžić, kao i nepokretno imanje u Brzoj Palanci, ali i primanja od braće Cenića, Nikolaja N., Angeline Stojković, od Mileve Gagićke učiteljice…kao i u parnici imanje- vodenica u Slatini okruga krajinskog, kupljena na licitaciji kao imanje stecište mase braće Cenića, ostala zaostavština deli se na pola između nje i njenog brata Jovan Nikolajevića.

Kćer Natalije Čohadžić, unuka Dimitrija Nikolajevića, Olivera Čohadžić Radovanović bila je uspešna srpska slikarka 1910-2003). Školovala se u beogradskoj umetničkoj školi- kraljevskoj akademiji, usavrđavala u Parizu. Pripadala je grupi Nezavisni, imala samostalne izložbe počev od tridesetih godoina 20.veka a njeni radovi deo su muzejskih zbirki širom nekadašanje Jugoslavije.

Iza Jelisavetine (kćer Kostaća Nikolajevića) dece ostalo je potomstvo naredne generacije:  Jovankina deca- Kosta, Nada, Ljubiša, Jakov oženjen Aleksandrom Babić, Katarina; Ankina deca- Dimitrije Mita Ginić, glumac, oženjen Katom i  Petar, oženjen Desom Didić; Persidina (1857-1904) deca: iz prvog braka ”Seka” potomak arhitekte Mike Davidovića, iz drugog braka sa Pavlom Kićevcem artiljerijskim oficirom (1852-1935)- Milan (1892-1940), univerzitetski profesor, potpredsednik Srpskog lekarskog društva, lekar dermatolog oženjen Verom Petrović, biologom (1885-1938) i Miloš (1894-1974) pravnik i diplomata, oženjen Anom Stajić (1900-2000). Milan je imao kćeri Bosiljku (10.8.1932- 22.12.2016), udatu za psihijatra Milana Popovića (1924-2012) i Pavu (1927-1994) pedijatra i sina Pavla (1930.g.) pisca i novinara, oženjenog Zlatom Harambašić (1931-2004) inženjer geologije. Miloš je imao kćer Angelinu, rentgenologa (1913-) udatu za Konstantina Miljkovića, pravnika. Bosiljkina deca iz braka sa psihijatrom Milanom Popovićem su Ana Popović (1962) istoričarka umetnosti, udata za reditelja Stevana Bodrožu i Bojan Popović  (1964) istoričar umetnosti oženjen Marjanom Rafajlović Popović profesorkom (1974).  Angelinina kćer je Ana Miljković,  lekar (1960) udata za psihijatra Srđana Stankovića (1959).Sin Pavla Kićevca je Milan Kićevac (1963) oženjen Danicom Zelenović- filmski je producent i živi i stvara u Budimpešti.

Unuk Jelisavete Spasojević, sin njene kćeri Anke Ginić bio je pozorišni i filmski glumac Dimitrije Ginić (26.12.1873. Kladovo-18.7.1934.Beograd). Bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu, radeći i kao glumac i kao režiser.Igrao je i u prvom srpskom filmu ”Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”. Odlikovan je Medaljom za vojničke vrline, Ordenom Belog orla petog reda, Ordenom Svetoga Save 4. i 5. reda.

Milan Kićevac (1892-1940), sin Perside, unuk Jelisavete rođene Nikolajević, lekar deramtolog bio je univerzitetski profesor, potpredsednik Srpskog lekarskog društva. Njegova kćer Bosiljka (10.8.1932-2016), likovni stvaralac, ”prva dama srpske ilustracije” likovno je opremila  više od 170 knjiga za decu i omladinu, pisac knjiga Pričam i Pričam dalje. U Narodnoj biblioteci Srbije čuva se njen fond od 730 originalnih ilustracija, 400 ilustrovanih časopisa, 40 ilustrovanih knjiga, 16 crteža i akvarela, 71 grafika. Bila je udata za psihijatra Milana Popovića (1924-2012), redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu- jedan od osnivača Instituta za mentalno zdravlje, redovni član Medicinskog odeljenja Evropske akademije nauka i umetnosti.

Bosiljkina i Milanova kćer Ana Popović Bodroža (1962), viši je  kustos Kuće legata grada Beograda. Njen suprug Stevan Bodroža je reditelj i producent. Sin Bosiljke i Milana Popovića je Bojan Popović (1964), istoričar umetnosti  i upravitelj Galerije fresaka u Beogradu.

Sin Milana Kićevca, praunuk Jelisavete rođene Nikolajević – Pavle (1930-) bio je pisac i beogradski novinar. Pavlov sin Milan (1963) je filmski producent.

Miloš Kićevac (1894-1974), sin Perside, unuk Jelisavete rođene Nikolajević, upamćen je kao vrsni pravnik i diplomata.14.septembra 1921.g. unapređen je u pisara prve klase Generalnog konzulata u Dizeldorfu, da bi već 22.marta 1922. bio upućen za sekretara Poslanstva u Sofiji.Ubrzo postaje šef Personalnog odseka Kabineta ministra inostranih dela. Od 14.marta 1925.g. preuzima novu dužnost u Reparacionoj komisiji. 30.septembra 1935. postavljen je za generalnog konzula u Bratislavi. Suprotno stavovima predsednika vlade Milana Stojadinovića, tokom posete poljskog Konzulata u Bratislavi,  otvoreno je kritikovao poljsku politiku, ukazujući na njen ”reumatizam i nesvesne odnose prema Čehoslovačkoj”. Podvukao je da  poljska manjina u Čehoslovačkoj ima odličan tretman i da je poljsko stanovište samo pretekst za vođenje pronemačke spoljne politike (Garlicka 1977, 164). 17.decembra 1938.g, tokom lova koji je organizovao bugarski počasni generalni konzul i industrijalac František Miher (František Micher), slučajno je ubio Františeka Bogara koji mu je bio dodeljen kao pratilac u lovu. Kada je izvestio Poslanstvo u Pragu i pomoćnika ministra inostranih poslova Ivu Andrića da je žandarmerija istragom konstantovala da se radilo o nesrećnom slučaju i slučaj predala istražnom sudiji 21. decembra, potpisan je ukaz o njegovom premeštanju za savetnika MIP-a, 24. decembra. Pošto su i državni tužilac i istražni sudija zaključili da je u pitanju bio nesrećan slučaj bez postojanja namere ili nehata jugoslovenskog generalnog konzula, Miloš Kićevac je zamolio pomoćnika ministra Ivu Andrića, 4. januara 1939, da ga izvesno vreme zadrže u Bratislavi da bi regulisao privatna pitanja, a potom da ga premeste u neku drugu državu. Dužnost je predao 1.juna 1939.g. (Mićić 2018, 355-356; Sovilj 2013, 133 ).

Na području Kladova poslednja nekretnina u vlasništvu Nikolajevića evidentirana u rešenju o nacionalizaciji građevinskog zemljišta od 24.9.1959.g. po okončanim poratnim procesima konfiskacije i nacionalizacije, bila je zgrada označena kao posed na katastarskoj parceli 402 u Kladovu, površine 476 m2, nosilac prava Nikolajević Živojina Rudolfina.To je današnji restoran ”Jezero”, ranije ”Brodarska kasina Miloša Kalembera” u gradskoj čaršiji, pre  Drugog svetskog rata ”Narodna gostionica” Živojina Nikolajevića (Gligorijević 1999, 70). Posmatrano kroz spisak akcionara Kladovske banke iz 1928.g. može se pretpostaviti da je Živojin Nikolajević brat Petra, šefa kladovske agencije Srpskog brodarskog društva 1907- 1911.g. (R.Blagojević 2005, 326, 336…366). Obojica su među upravljačima bankarskog kapitala, jedan uz drugog na spisku  označeni sa inicijalom imena oca ”N” a uz njih Rudolfina Žive Nikolajevića, nešto dalje familijarno grupisani i Janaćko Nikolajević, Draga M Nikolajević i  Katarina Nikolajević. Petar je i u jednom novinskom članku lista Vreme od 17.9.1931.g, s.4,  naveden kao šef agencije Srpskog brodarskog društva.Inače su brodske agnecije u Kladovu imale takav značaj, da je krajem 19.veka vlasnik takve organizacione jedinice za dunavsku plovidbu bio i baron   Filip la Renotijeri de Ferari /1850- 1917/, sin Rafaela de Ferari, bogatog plemića za koga se govorilo da je njegovo ”pola Đenove”, finansijera železničke linije Pariz- Lion- Marselj, i   Marije de Brinjol /nećaka princeze od Monaka i kćer ambasadora Sardinije u Parizu/, usvojenik   austrijskog grofa od Renotjere fon Krigsfelda. Smatran je vlasnikom najvrednijih  zbirki retkih maraka i novčića. Bio je blizak prijatelj srpskog kralja Aleksandra Obrenovića. U Kladovu je imao brodarsku agenciju. Upamćen je  kao  darodavac novčanih priloga, knjiga za odlične đake i odeće i obuće za siromašnu decu, a letopis pravoslavnog hrama Svetoga Georgija Pobedonosca pominje ga sa naznakom: ”posetilac i priložnik Filip Renotier- Francuz iz Pariza”.

Imena članova familije Nikolajević- priložnika za podizanje spomenika stradalim Kladovljanima u ratovima 1912-1919, među 636 donatora su: Aleksandar Nikolajević Beograd (r.br.1, 500 dinara), Jelka Nikolajević (rođena Atanacković, žena Nikole r.br.253, 50 dinara), Jelisaveta D. Nikolajević  (r.br.260, 30 dinara), Janče /Janaćko/ Nikolajević (r.br.261, 33,75 dinara), Jovan D Nikolajević, (r.br.268, 15 dinara), Petar N. Nikolajević (r.br.491- 120 dinara; Nikola Pašić, predsednik Ministarskog saveta istim povodom priložio je 100 dinara-r.br.441), Radovan M Nikolajević (r.br.541, 35 dinara), Sima Nikolajević (r.br. 587, 8 dinara). Prema pravilu ustanovljenom 1.maja 1919.g.  na konstitutivnoj sednici Uprave za priređivanje pomena izginulim kladovskim ratnicima 1912-1919.g, čiji je inicijator paroh kladovski Sava Ilić, postoji obaveza crkve ”u svim redovnim i mogućim prilikama, da se  redovno svake godine na Tominu nedelju- prve nedelje po Vaskrsenju, održava u Kladovu sveti pomen, po veri i običaju sledećem:  I 1- svima onim ovdašnjim izginulim ratnicima od 1912.1919.g, čiji su roditelji, braća, sinovi, ćerke ili žene u mogućnosti, pa su nakraju ovih pravila priložili najmanje po 20 dinara; 2. Svima ovdašnjim izginulim ratnicima od 1912-1919 g. čiji su roditelji ili srodnici ubogi siroti, pa nisu u mogućnosti ma kakvog priloga dati; 3. Bez razlike svima onima umrlim, koji su za života ili koji je za svog umrlog priložio kao dobrotvor najmanje 50 dinara; ovo pravilo vredi, kako za srodnika, tako i za nesrodnike poginulih ratnika. Za ovakve umrle dobrotvore, vreme je neograničeno; II Na svakom pomenu naglasiće se glasno ime i prezime svakog upokojenog ratnika i dobrotvora, u smislu čl.I  br. 1, 2 i   3 ovih Pravila… IV…kad spomenik bude podignut, tada će se pomen po propisima ovih pravila održavati  kod takvog spomenika…”

Prilikom popisa korisnika električne energije 1939.g. ”sa očitavanjem potrošnje po strujomerima” upisani su Janaćko i Živojin Nikolajević i Jovan D.Nikolajević

Poslednji stanovnici ovog mesta  sa prezimenom Nikolajević bili su  osamdesetih godina prošlog  stoleća Katarina- kćer Mihaila, sestra Janaćkova- i Jovan, sin Dimitrijev- solunski ratnik- nosilaca Albanske spomenice, sekretar kladovske podružnice starih ratnika-nosilaca spomenice, do poznih godina življenja zvonar kladovskog hrama Sv.Đorđa Pobedonosca (1888-1982).

Prošlost Nikolajevića daleko je više od traga rečnog remorkera na dunavskom ogledalu: talas čiji šum vraća osmeh  na lica njihovim negdašnjih sugrađanima.

IZVORI:

Rudolf Agstner, Von Kaisern, Konsuln und Kaufleuten: Die k.(u.)k. Konsulate in Serbien

Božidar Blagojević, Pristaništa na Dunavu u Negotinskoj krajini 1718-1957, časopis ”Baštinik” br.2,  Istorijski arhiv Negotin 1999.g.

Božidar Blagojević prir. Popis stanovništva i imovine varoši Negotin iz 1863, knjiga 1, Istorijski arhiv Negotin 2001.g.

Božidar Blagojević, prir. Popis stanovništva i imovine sreza ključkog iz 1863.g. Istorijski arhiv Negotin 2005.g.

Ratko Blagojević prir, Šematizam okruga krajinskog 1839-1924, Istorijski arhiv Negotin 2005.

Staniša Vojinović, Sima Milutinović Sarajlija u Krajini i Ključu, Istorijski arhiv Krajine Ključa i Poreča i Muzej Krajine, Kladovo-Negotin 1987.g; podatak o Miloševom boravku u Kladovu 1835 preuzet iz Zabavnika za 1836.g, s.164, Beograd 1835.g.

Anna Garlicka, Połska–Jugoslawia 1934–1939. Z dziejów stosunków politycznych,Wrocław–Warszawa–Kraków–Gdańsk, 1977

Branislav Gligorijević, Kladovo i okolina između dva svetska rata, Istorisjki arhiv Negotin 1999. G.

Nino Delić, Austrijsko Dunavsko Parobrodsko Društvo (DDSG) u prvoj polovini 19.veka: ciljevi, politike i rezultati, ”Pinus Zapisi” 9-10/2019, Zbornik radova sa naučnog skupa Istorija plovidbe Đerdapskom klisurom 27-28.9.2016.g, Muzej nauke i tehnike Beograd 2019.g.

Života Đorđević prir. Letopis crkve kladovske ”Baštinik br.6” Istorijski arhiv Negotin 2003.g.

Tihomir Đorđević, Arhivska građa za naselja u Srbiji, ”Baštinik” br.5,  Istorijski arhiv Negotin 2002.g.

Ranko Jakovljević, Put svetog Nikodima Beoknjiga Beograd 2007.g.

Ranko Jakovljević, Sporovi đerdapskih ribara i države povodom radona  na uređenju đerdapske plovidbe krajem 19.veka, ”Pinus zapisi” 9-10, Muzej nauke i tehnike Beograd 2019.g.

Sava Janković, Hajduk Gica, ”Razvitak” br.1 Zaječar 1967.g.

Srđan Mićić, Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918–1939., Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2018

Nićifor Ninković Žizniopisanija moja, ”Nolit” Beograd 1988.g.

Mihailo Petrović, Đerdapski ribolovi u prošlosti i u sadašnjosti, Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik knjiga 57, drugo odelenje knjiga 24, Beograd 1941.g.

Radomir Popović, Memoar Đorđa Protića iz 1854, Mešovita građa Istorijski institut Beograd , XXIV, 2005.g.

Radomir J. POPOVIĆ Istorijski institut Beograd DELATNOST PRVOG RUSKOG KONZULA U SRBIJI GERASIMA VAŠĆENKA 1838–1843. GODINE, Istorijski časopis knj. (2016) SANU Beograd 2016..g.

Jovan Radović, prir, Svetla voštanica na humkama kladovskih junaka i mučenika 912-1920; Kladovo reprint izdanje ”Baštinik” br.12, Negotin 2009.g.

Suzana Sirotović, Knjižarstvo i štamparstvo u Negotinu 1888-1945-, Muzej Krajine Negotin 2020

Milan Sovilj, Československo-jugoslávské vztahy v letech 1939–1941. Od zániku Československé republiky do okupace Království Jugoslávie, Praha: Filozofická fakulta Univerzity Karlovy, 2016

Vladimir Stojančević, Istorijska prošlost Ključa 1804-1839, ”Baštinik” br.4 2001.g. Istorijski arhiv Negotin

Vladimir Stojančević, Knez Miloš i istočna Srbije 1833-1838, Istorijski arhiv Negotin 2013.g.

Filipović Dragoljub, Krajinci i Timočani u Velikom ratu, Muzej Krajine Negotin 2018

DOKUMENTARNA GRAĐA:

-Protokol magistrata nahije Porečke 1828-1832, Istorijski arhiv Negotin 2012,    prir.Aleksandra Milovanović i dr

• Zbirka Bojana Popovića Beograd: rodoslov Nikolajevića, testament Dimitrija Nikolajevića, Krštenica Perside Spasojević, in memoriam za Kostaća Nikolajevića, portret Perside
• Referat po aktu PBr:3641/95 Državni arhiv NR Srbije Beograd Tor-II- Br.62/902; rad mešovite ugarsko srpske komisije  po pitanju naknade štete za ribolovna područja Državni arhiv Srbije Beograd PF  IX  R No-1/889
• Rešenje o nacionalizaciji građevinskog zemljišta u Kladovu od 24.9.1959.g br.89/59 prepis u posedu autora
• Spisak akcionara Kladovske banke koji su se prijavili za učešće na redovnom zboru 25. marta 1928.g. i deponovali akcije- u posedu autora
• Spisak korisnika električne energije električne centrale Kladovo 1939.g. – u posedu autora
• http://www.fotomuzej.com/atelje-nikola-hadzi-nikolajevic.234.html pristupljeno 16.4.2022.g.
• rešenja Opštinskog suda Negotin O.527/02 od 5.6.2003 (ostavilac Periša Nikolajević), O.406/2001 od 18.6.2001 (ostavilac Livija Gros), O.277/75 od 1.8.1975.g. (ostavilac Aranđel Nikolajević).
• https://muzejkrajine.org.rs/%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B0/

stranica Muzeja Krajine sa podatkom o Miti A Nikolajeviću kao vlasniku prve negotinske štamparije.

• Trgovačko zanatliski šematizam Kraljevine Srbije 1900, Unverzitetska biblioteka Svetozar Marković Beograd
• Trgovačko zanatliski šematizam Kraljevine Srbije 1905, Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković Beograd
• Život oca našeg prepodobnog Nikodima osvećenog, ”Srpski sion” br.9, 1907.g. Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković Beograd
• Pravila Uprave za priređivanje pomena izginulim kladovskim ratnicima 1912-1919 od 1.maja 1919g.g, arhiv crkve Svetog Đorđa Kladovo; prepis objavljen u časopisu Istorijskog arhiva Negotin ”Baštinik” br. 17, 2015.g.
• Knjiga Uprave za priređivanje pomena izginulim kladovskim ratnivcima 1912-1919, arhiv crkve Svetog Đorđa Kladovo, prepis objavljen u časopisu Istorijskog arhiva Negotin ”Baštinik” br. 17, 2015.g.
• Beogradska ”Pravda” od 18.2.1932.g, str.5 ”Oko sukoba kladovskih bankara i sudije g.Šikmanovića”, Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković Beograd
• Beogradsko ”Vreme” od 17.9.1931.g.s.4 ”Suđenje članovima uprave Kladovske banke” Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković Beograd
• Pismo Dragoljuba Nikolajevića iz Njujorka autoru 28.5.2022.g.

Obradio dr Srđan Mićić:

• Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (334), kutija 156, jedinica opisa 479, list 661. ukaz Pr.Pov.Br.4786/21 od 14 septembra 1921, kojim se: …sekretari PsPariz Aleksandar St. Vukčević i Ilija Novaković, i pisari PsPariz Miloje Rajaković, Vladimir Šaponjić, Milutin Milovanović i Miloš Saković unapređuju za jednu klasu; sekretar IV klase Ministarstva poljoprivrede i voda Žarko Tomašević, sekretari V klase PsSofija Božidar Stojanović, Odeljenja za izvršenje međunarodnih ugovora Vukašin Životić, PsLondon Dušan Rešetar i pisari I klase MID Stevan Milovanović, dr Ivan Albert Ilić, Borislav Vujić i Milan Konstantinović, i PsPrag Zdravko Vigele unapređeni su u sekretare III klase MID; pisar PsPariz Milutin Milovanović iz pisara II klase u pisara I klase; pisar I klase PsBukurešt Nikola Nađi za vicekonzula GK Bukurešt II klase; pisar PsPariz I klase Dušan Pantić za vicekonzula II klase GK Marsej; pisar I klase GK Prag Teofil Đurović za vicekonzula GK Prag II klase; pisar I klase PsCarigrad Dušan Marčetić za vicekonzula II klase GK Carigrad; dijurnista kraljevske delegacije u Trstu Dragutina Ukmara za pisara II klase Konzulata u Bariu; pisar II klase GK Diseldorf Miloš Kićevac za pisara I klase.
• AJ, f. 334, k. 176, j. o. 499, list 18. Ukaz od 20 marta 1922, kojim se postavljaju: 1) u PsPrag – postavljaju se sekretar PsLondon Svetislav Đorić i sekretar PsBern Vladislav Martinac za sekretare PsSofije; 2) u Poslanstvu u Sofija – pisar Konzulata u Diseldorfu Miloš Kićevac za sekretara PsSofija, a pisar PsBukurešt Ilija Milikić za pisara PsSofija;
• AJ, f. 334, k. 160, j. o. 483, list 864 Ukaz Pr.Pov.Br.860/23 od 1 marta 1923, kojim se: unapređeuju u sekretare I klase MID – sekretari II klase: PsPariz Dragomir Kasidola i MID Frano Cvjetiša i Avgust Mišetić; sekretar III klase PsSofija Milovan Prodanović u sekretara II klase MID; za sekretare III klase MID sekretari II klase: PsBern Radovan Petrović, PsSofija Miloš Kićevac, vicekonzul GK Solun Antonije Janošević, i pisar I klase MID Đorđe Đuričić; pisar II klase PsPariz Đorđe Nikolić za pisara I klase MID.
• AJ, f. 334, k. 150, j. o. 473, list 246 šef Personalnog odseka Kabineta ministra inostranih dela Miloš Kićevac – Albanskom odseku PO MID, Pr.Pov.Br.4710 od 27 decembra 1924 –
• AJ, f. 334, k. 162, j. o. 485, list 522. rešenje pomoćnika ministra Jovana T. Marković od 14 marta 1925, kojim se Vladislav Kojić upućuje u Personalni odsek Kabineta ministra, s tim da preuzme dužnost šefa Personalnog odseka pošto Miloš Kićevac ode na novu dužnost u Reparacionoj komisiji.
• AJ, f. 334, k. 156, j. o. 479, list 745. Ukaz U.Pr.Pov.Br.3872/31 od 24 jula 1931, kojim se unapređuju položajnom grupom sekretar Ps Prag Dušan Dajčić, sekretari MIP Miloš Kićevac i Ilija Garašanin, sekretar Ps Brisel Jovan Ristić; unapređuju položajnom grupom i premeštaju vicekonzul GK Njujork Božidar Stojanović za sekretara Ps Vašington, sekretar Ps Madrid Ivan Albert Ilić za sekretara MIP, vicekonzul GK Solun Radoš Šćepanović za sekretara MIP, sekretar Ps Bukurešt Avgustin Bukovac za sekretara PsBrisel.
• AJ, f. 334, k. 162, j. o. 485, list 596 Ukaz U.Pr.Pov.Br.4280/35 od 30 septembra 1935, kojim se savetnik MIP Miloš Kićevac postavlja za generalnog konzula u Bratislavi. (AJ, f. 334, k. 236, j. o. 619) v.d. načelnika UO MIP Vasilije Protić – KPO MIP,U.Pr.Pov.Br.4280 od10 oktobra 1935, izveštavaju o premeštaju Miloša Kićevca da bi izdali patetntno pismo. Načelnik KPO MIP – PsPrag, K.P.Br.11457-312 od 16 novembra 1935, dostavljaju patentno pismo.
• Anna Garlicka, Połska–Jugoslawia 1934–1939. Z dziejów stosunków politycznych,Wrocław–Warszawa–Kraków–Gdańsk, 1977, 164. Deo jugoslovenskog konzularnog osoblja nije delio mišljenje sa Milanom Stojadinovićem zbog čega je dolazilo do pojedinačnih incidenata. Na primer, tokom posete poljskog Konzulata u Bratislavi, jugoslovenski generalni konzul Miloš Kićevac je otvoreno kritikovao poljsku politiku, ukazujući na njen ”reumatizam i nesvesne odnose prema Čehoslovačko”. Podvukao je da je poljska manjina u Čehoslovačkoj ima odličan tretman i da je poljsko stanovište samo pretekst za vođenje pronemačke spoljne politike.
• AJ, f. 334, k. 173, j. o. 496, list 389 Ukaz U.Pr.Pov.Br.2131/38 od 18 aprila 1938, kojim se savetnici IV položajne grupe 1 stepena u savetnike IV položajne grupe 2 stepena: …]generalni konzul u Bratislavi Miloš P. Kićevac.

 (Milan Sovilj, Československo-jugoslávské vztahy v letech 1939–1941. Od zániku Československé republiky do okupace Království Jugoslávie, Praha: Filozofická fakulta Univerzity Karlovy, 2016, str. 133) Kićevac je tiho povučen iz Bratislave, bez ikakvih službenih komentara od strane jugoslovenskog MIP-a.

• AJ, f. 334, k. 191, j .o. 514, list 221. Rešenje od 15 marta 1939, o postavljenju savetnika MIP-a u penziji Stanoja Simića za savetnika MIP. (250) Rešenje od 20 maja 1939 da se savetnik Stanoje Simić premesti za generalnog konzula u Bratislavi. (253) ACM – GK Bratislava, 27 maj 1939, da preda dužnost Stanoju Simiću. (254) PO MIP – Personalni odsek MIP, 27 maj 1939, Stanoje Simić razrešen dužnosti 27 maja. (255) Simić – MIP, Bratislava 1 jun 1939, primio dužnost generalnog konzula. (256) Stanoje Simić – UO MIP, 1 jun 1939, dostavlja Protokol o primopredaji dužnosti između generalnih konzula Miloša P. Kićevca i Stanoja Simića. (257) Protokol – predata ad

*Za pomoć u prikupljanju građe autor izražava  zahvalnost gospodinu Bojanu Popović,  istoričaru dr Srđanu Mićiću i samostalnom istraživaču Slađani Mitić iz Zaječara