Порекло презимена Котлица

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

КОТЛИЦЕ

(у Тимару)

Котлице воде поријекло од Дрекаловића из Куча. Њихов предак, поп Богдан Поповић – Дрекаловић, се из Куча доселио у мјесто Кричак 1760. године. Био је ожењен кћерком кнеза Николице, а сестром војводе Рада Церовића из Тушиње. Богдан је имао два сина – Мијата и Антонија. Послије смрти попа Богдана, његова жена, удовица, са синовима пође у род, у Тушињу. Касније се она преуда за неког Петрушића у Никшић и са собом поведе синове Мијата и Антонија.

Послије погибије војводе Рада Церовића, кога Турци посјекоше 1785. године, његови се сестрићи Шјат и Антоније одметнуше у хајдуке. Четовали су с неким Бошковићима са Орје Луке из Бјелопавлића. Они се 1789. године придруже Требјешанима, који су се били одметнули из Требјесе код Никшића, послије њихове разуре исте године. Мијат се брзо истакао као велики јунак и чувени харамбаша. Године 1790. са својом четом дочека никшићке Турке, са Суљом Оцићем на челу, који је посјекао Мијатова ујака, војводу Рада Церовића, и све их посијеку – тако он изврши освету свога ујака. Послије овог догађаја пође са четом у Тушињу и посијече Стевана и Новака Саравеље, попали их, стоку им заплијени, а породице им протјера у Затарје. Освета над Саравељама је извршена због сумње да су они криви за смрт војводе Рада, као и због тога што је Новака Саравељу Махмут-паша Бушатлија био поставио за војводу умјесто посјеченог Рада Церовића.

Мијат се истакао и прочуо као велики јунак и чувени харамбаша. Погинуо је 1801. године у селу Милошевићима од руке никшићких Турака. Није се женио, тако да од њега нема потомства. За њега се прича да су му Турци тада извадили срце и однијели га у Никшић да кроз њега њихове буле пију воду, како би им се синови уметали на Мијата.

Мијатов брат Антоније наставио је четовати. Живио је у Љевиштима. Он је 1812. године, као представник колашинског краја, са још десет представника из Херцеговине ишао у Тополу на састанак с руским грофом Марком Ивељићем ради договора о коначном ослобођењу Херцеговине од Турака.

Антоније је имао сина Неша, који се, са својим синовима Мујом, Петром, Крстом и Живком, из Љевишта преселио у Шаранце. У Шаранцима су живјели све до 1860. године, када пређоше у Тимар, дробњачко село, гдје и данас живе њихови потомци. Не знају по чему су добили презиме Котлице. Рођакају се с Томићима из Колашина и са Станићима и Ристићима у Барама Сировачким.

Ово по броју мало братство дало је доста истакнутих људи и јунака.

Милан Котлица није се мирио са аустроугарском окупацијом Црне Горе, већ се одметнуо у комите и приступио Комитском покрету. Погинуо је 1918. године заједно са Кршикапама.

Богдан Милошев Котлица, истакнути револуционар и активиста у предратном периоду, стари члан Партије, један је од организатора устанка у свом крају и учесник свих акција које су вођене против непријатеља. Био је организациони секретар Среског комитета КПЈ за Шавнички срез, илегалац на терену; херојски гине код Стабанских језера у Пиви 1942. године; он је народни херој Југославије.

Миливоје Котлица је припадник НОП-а од 1941. године, погинуо је као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде на Сињајевини 1943. године. И Миладин Котлица је борац у 7. омладинској бригади.

Има их у разним мјестима гдје су одлазили најчешће ради запошљавања и школовања.

Славе Никољдан, а донедавно су прислуживали Преображење.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић