Порекло презимена Поповић

Поповић

Хаплогрупа: R1a Z280 L1280

Порекло: Змињак, Шабац, Србија / огранак Дамњановића из Змињака, Шабац, Србија

Крсна слава: Аврамијевдан

Контакт:
_________________________

Поповић

Хаплогрупа: R1a Z280 L1280

Порекло: Чанићи, Шековићи, Република Српска

Крсна слава: Аврамијевдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Поповић је веома често, присутно у готово у свим крајевима где је живео или живи српски народ. Настало је по свештеничком позиву родоначелниковом.

У књизи Риста Милићевића “Херцеговачка презимена” помиње се у више крајева Херцеговине, са различитим крсним славама, и у различитим конфесијама.

Православни Поповићи у Херцеговини су у селима Самобору, Малој Грачаници, Дражљеву (Гацко), Бјелошеву Долу, Крушевици (Љубиње), Равном, Драчеву, Дријењанима (Попово), Мостару и другим местима.

У Самобору су пореклом из Пиве. Предање каже да су у роду са Стеваном Мусићем, јунаком из народних песама.  Славе Савиндан.

У Дражљеву су “од Кисића из Пријевора” код Билеће одакле је “дошао један Глоговцима у најам, загледао се у њихову дјевојку и оженили га”. Син овог најамника је постао поп, а иза њега је, кажу, било још десет попова из овог племена. Славе Никољдан.

У Малу Гарешницу су Поповићи доселили “послије окупације” из Дражљева. У Бјелошев До и Крушевице су дошли из Загоре (Требиње). Славе Ђурђевдан.

Поповића има у Жакову и Месарима (Подбрђе и Требиње) и у Требињу. Славе Јовањдан.

Поповићи католици у Херцеговини су у Домановићима (Чапљина). Потичу од Вратошића из Требимље у Попову, одакле су побегли од глади у Домановиће.

Поповићи муслимани су живели у Билећи, а за њих се зна да су “до турске окупације биле хришћанске породице”.

Поповића је било доста и у Лици у местима Бротња (Срб), Вребац, Врховине, Доњи Лапац, Доња Швица, Залужница, Мутилић (Удбина), Небљуси, Оточац, Плоча, Сењ, Томингај, Ваганац (Личко Петрово Село). У овим местима су православне вере и најчешће славе или Светог Јована или Светог Николу.

_____________________

Презиме Поповић среће се и у црногорском приморју, у бококоторском насељу Мојдеж (код Херцег Новог). Вредан прилог о овом братству Поповића послао је сарадник портала Порекло Зоран Ђуров Шабовић.

Његово истраживање о братству Поповић, објављено у књизи „Мојдеж – прилози за хронику села и родослове“, из 2007. године, преносимо у целини.

Текст је у ПДФ формату и можете га видети ако клинкете на следећи линк: Братство Поповић из Мојдежа.

_____________________

О дробњачким Поповићима писали су Стојан Караџић и Вук Шибалић у књизи „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ  ‘Стручна књига’:

ПОПОВИЋИ (живе у Тимару)

Они су огранак Србљановића од којих су се давно одвојили. Презиме су добили по неком попу, а како се звао, не зна се. Имали су стари надимак „Кокури”. Познато је да је ово била стара поповска породица и да је дала више попова, али се зна само за Луку, који је био и посљедњи поп из овог братства.

Браћа Вуксан и Вујош су се седамдесетих година 20. вијека одселили у Мојковац.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Пантелијевдан.

*  *  *

ПОПОВИЋИ (живе на Годијељима)

Они су од попа Арсенија, сина Маринка Пејанова Годијеља. Поп Арсеније био је позната личност свога доба. Нарочито се истакао за вријеме Карађорђевог устанка. Њега је Сулејман-паша Скопљак с осталим Дробњацима одвео у Травник као таоце, гдје је и умро. Арсеније је имао два сина – Јоксима и Милића, који се по попу Арсенију прозваше Поповићи. Јоксим је имао сина Бела, који је одселио у Србију. Милић Арсенијев био је познати и истакнути хајдук свога доба. Имао је сина Малишу, а овај Секула, Гаврила и Милића. Од Секула Малишина је Петар, а од Петра су: Секуле, Сава, Мијајло, Лазар, Рајко и Милић.

Секуле Петров је био жандарм, али се рано опредијелио за НОП. Ступио је у 7. црногорску омладинску бригаду на дан њеног оснивања, у којој је био командир чете. Секуле је рањаван.

Поповића има одсељених у Србију, гдје се одселио Беле Јоксимов.

Славе Томиндан.

*  *  *

ПОПОВИЋИ (у Тепцима, Подгори, Кочадолу и Жабљаку)

Њихова најдаља старина је од Поповића из Бара одакле су, падом Бара под Турке 1572. године, избјегли и привремено се населили у селу Дуби, у племену Бјелицама. Из Дуба су након дванаест година прешли у околину Невесиња и населили мјесто које се по њима назва Дубљевићи, по мјесту Дубу, одакле су се доселили. Ту су се намножили и израздвајали на братства Томиће, Прстојевиће и Рњезе. Учествовали су у хајдуцима Баја Пивљанина и вршили су зулуме Турцима у том крају. Турци ударе и разуре их, а два младића успију да побјегну и настане се у Пиви, у мјесту Отар, гдје заснују породице. Њих прозову Дубљевићима, а касније и мјесто по њима доби име Дубљевићи. Ово братство се брзо намножи и постаде бројно.

Од њих је, око 1775. године, поп Стеван Дубљевић са својом породицом кренуо пут Србије и заноћио у Тепцима. Пошто Тепци нијесу имали попа, успију убиједити Стевана да остане у Тепцима и да им буде парох. Он пристане под условом да му дају земљу на којој ће живјети, и да има право и у гору, и у воду, и у планину. Тепци му испуне услове које је тражио и он остане да живи са својом породицом у Тепцима и да им буде поп.

Поп Стеван је имао сина Милутина, који се нешто касније запопио и наслиједио оца. Милутин је имао седам синова: Гаврила, Мијаила, Луку, Павла, Петра, Лазара и Алексу. Најстарији Гаврило изучио је за попа у Морачком манастиру и био је поп у Тепцима. Имао је велику улогу у организовању народа у борби против Турака. Потомци попа Стевана Дубљевића се по њему прозваше Поповићи.

Поп Гаврило Милутинов имао је сина Милована; Милован Блага, Марка, Нела и Радована; Лука Илију и Ђоку; Павле Лала, Тока, Живка и Филипа; Петар Јакова; Лазар Обрада, Ивана, Милана, Милића и Драга; а Алекса Мирка и Милинка.

Ово бројно братсгво дало је доста изузетно добрих и виђених људи у крају у коме су живјели. Неке од њих ћемо истаћи.

Саво Новичин припада првим интелектуалцима који су завршили факултете послије Првог свјетског рата. Био је изврстан правник и стручњак из области права. Прије рата је припадао лијевом крилу Земљорадничке странке. За вријеме окупације 1941. године активно је радио за НОП у Алексинцу и Београду. Након ослобођења именован је за првог предсједника Окружног суда у Београду, а касније за секретара Врховног суда Србије. И други Новичин син Драгоје био је угледан и цијењен човјек у свом крају. Биран је тридесетих година 20. вијека и за предсједника општине Жабљак. У току НОР-а 1941-1945. године активно се укључује у НОП, у коме је имао значајну улогу у народној власти; био је командир Посадне чете и командант Команде мјеста у Жабљаку.

Драгојев син Костадин – Коћа учествовао је у НОП-у од првих устаничких дана, у почетку у Дурмиторском одреду, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде био је у њеном строју, када прелази у строј 7. омладинске бригаде на положај замјеника комесара чете. На тој дужности јуначки гине у једном јуришу на Пештеру 30. октобра 1944. године. Слободан Радов, истакнути активиста и припадник НОП-а, био је омиљен међу борцима, а погинуо је на Загарчу 1944. године. Лазар О. Поповић из Тепаца погинуо је на Сутјесци 1943. године у јединицама НОВ-а. Радојица Исаков био је истакнути привредник у општини и предсједник општине Жабљак у два мандата.

Поповића има исељених у многим мјестима наше земље.

Славе Ђурђиц.

*   *   *

ПОПОВИЋИ

(на Стругу)

Поријекло им је од Поповића из села Заграда, из Никшићке жупе, одакле се око 1880. године доселио Радосав Миљков Поповић. Имао је два сина Луку и Неђељка. Лукини синови Војин и Владимир-Владо и кћерка Јулка, су били истински борци против тираније. Војин је стари члан КП и активиста из студентских дана и једини Дурмиторац који је активно учествовао у Шпанском грађанском рату. Један је од организатора устанка у свом крају, а налазио се на најодговорнијим руководећим дужностима у Ускочком батаљону. Непријатељ га је ухватио тешко болесног у селу Годијељи, спроведен је у Колашински затвор и стријељан 1942. године. Његов брат Владо је био активиста напредног студентског покрета; у НОП-у је од првих устаничких дана у Четвртој црногорској бригади је од њеног формирања, гдје је у Петом батаљону био замјеник комесара чете и батаљона; погинуо је на функцији замјеника комесара бригаде код Тузле у мјесту Петровићи 27. априла 1944. године. Њихова сестра Јулка је такође била у Петом батаљону четврте црногорске бригаде као болничарка.

Славе Лучиндан.

 *   *   *

ПОПОВИЋИ

(живе на Кршу и Градини)

Потичу од попа Вида, сина Гледа Џакова. Гледо је, осим попа Вида, имао још синове: Секула, Чуна и Мину.

Поп Вид је био добар човјек и истакнути јунак и по њему се његови потомци прозваше Поповићи.

Поп Вид је имао сина Филипа који је био стотинаш и учесник многих битака против Турака вођеним у његово вријеме. У њима се Филип истицао својим јунаштвом.

Поред Филипа, у ратовима су учествовали и у њима се истицали и поп Перо и брат му Павле.

Ово братство је увијек давало добре и паметне људе и истакнуте ратнике, који су имали значајну улогу у племену у времену у коме су живјели.

Братственици овог братства су у борбеним редовима јединица које су се бориле против непријатеља од привх устаничких дана.

Перо Вукосављев из Крша је погинуо у борбама за слободу у Србији 1944, године; исту судбину је доживио и Живко Радивојев који је погинуо 1942. године у свом родном мјесту. Павле Крстов, велики и непомирљиви борац против неприајтеља, због учешћа и припадности НОП-у од првих устаничких дана, бива ухваћен, затваран и мучен да би на крају био стријељан на Жабљаку 1942. године. И Гледо Поповић из Крша био је борац НОР-а од 1941. године, истакнути активиста током рата, а у поратном периоду налазио се на одговорним дужностима у општини и Дурмиторском срезу.

Поповићи су живјели на Подима до 1853. године, када су се преселили на Крш гдје и данас живе. Има их у Градини и Студенцима.

Славе Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам