Сарајево, општине и села

8. јуна 2012.

коментара: 9

ГРАД САРАЈЕВО

Вогошћа: Благовац, Будишићи, Доња Вогошћа, Гареж, Гора, Граховиште, Хотоњ, Каменица, Кобиља Глава, Кремеш, Кривоглавци, Љубина – Потуровићи, Небочај, Перца, Семизовац, Свраке, Тиховићи, Угљешићи, Угорско, Вогошћа и Врапче.

Илиџа: Блажуј, Бухотина, Горње Младице, Јасен, Какриње, Касиндо, Кобиљача, Крупац, Раковица, Рудник, Вела, Влаково, Зеник и Зорановићи.

Илијаш: Балибеговићи, Бањер, Бокшићи, Буљетовина, Чемерница, Четојевићи, Доња Биоча, Доња Мисоча, Доње Село, Доњи Чевљановићи, Драгоради, Дражевићи, Дубоки Поток, Душевине, Гајеви, Гајине, Гојановићи, Горња Биоча, Горња Мисоча, Горњи Чевљановићи, Хаџићи, Хан Караула, Хан Шићи, Хомар, Илијаш, Иванчићи, Кадарићи, Каменица, Караула, Корита, Кошаре, Кожље, Крчевине, Кривајевићи, Куносићи, Лађевићи, Липник, Лука, Лука код Стублина, Љешево, Љубина, Љубнићи, Малешићи, Медојевићи, Мошевићи, Мраково, Нишићи, Оџак, Озрен, Подлипник, Подлугови, Поповићи, Ракова Нога, Рибарићи, Рудник Чевљановићи, Сировине, Солаковићи, Соврле, Средње, Стоморине, Стублине, Судићи, Шабанци, Шљеме, Тарачин До, Велика Њива, Видотина, Вилић, Висојевица, Вишњица, Владојевићи, Влашково, Врутци, Вукасовићи, Вукнићи, Закутница и Злотеге.

Нови Град: Бојник и Речица.

Ново Сарајево: Клек, Козаревићи, Лукавица, Миљевићи, Петровићи, Топлик и Тврдимићи.

Пале: Бјелогорци, Бљуштевац, Боговићи, Брдарићи, Брдо, Брезовице, Брњица, Бројнићи, Буђ, Чељадинићи, Чемерница, Ћемановићи, Датељи, Доња Љубогошта, Доња Винча, Глуховићи, Горња Љубогошта, Горња Винча, Горње Пале, Горњи Прибањ, Горовићи, Градац, Гуте, Хоточина, Јахорина, Јасик, Јеловци, Кадино Село, Каменица, Касидоли, Комрани, Космај, Костреша, Крачуле, Луке, Миошићи, Модрик, Мокро, Нехорићи, Пале, Павловац, Петовићи, Подграб, Подлозник, Подмеденик, Подвитез, Понор, Прача, Прутине, Пустопоље, Радоњићи, Раките, Раковац, Реновица, Рогоушићи, Росуље, Саице, Сињево, Сјетлина, Средње, Стајна, Стамболчић, Стране, Сумбуловац, Шаиновићи, Шип, Турковићи, Удеж, Виноград и Влаховићи.

Стари Град: Барице, Близанци, Булози, Доње Биоско, Доње Међуше, Довлићи, Фалетићи, Горње Биоско, Горње Међуше, Хреша, Кумане, Мочиоци, Њеманица, Студенковићи и Вучја Лука.

Трново: Балбашићи, Башци, Бистрочај, Бобовица, Богатићи, Бољановићи, Брда, Брутуси, Черужићи, Чешина Страна, Чунчићи, Дејчићи, Делијаш, Дивчићи, Доња Пресјеница, Дујмовићи, Дураковићи, Годиња, Горња Пресјеница, Говедовићи, Граб, Грачаница, Хамзићи, Иловице, Јабланица, Јелачићи, Каровићи, Кијево, Кланац, Козија Лука, Крамари, Крсманићи, Ледићи, Лисовићи, Лукавац, Мађари, Мијановићи, Миље, Обла Брда, Остојићи, Пендичићи, Подивич, Поменовићи, Пречани, Рајски До, Ракитница, Ријека, Сјеверовићи, Слављевићи, Шабанци, Шабићи, Шишићи, Тошићи, Требечај, Трново, Турови, Тушила, Улобићи, Умчани, Умољани, Врбовник, Забојска и Загор.

Хаџићи: Баре, Беганови, Бињежево, Будмолићи, Бутуровићи код Дрозгометве, Бутуровићи код Осеника, Црепљани, Чешће, Чичке, Деовићи, До, Дољани, Доња Биоча, Доња Раштелица, Доњи Хаџићи, Доњи Зовик, Драговићи, Дрозгометва, Дуб, Дуповци, Дурановићи, Ферхатлије, Гаровци, Горња Биоча, Горња Раштелица, Горњи Зовик, Градац, Гривићи, Груде, Хаџићи, Јапалаци, Јелеч, Караосмановићи, Касатићи, Казина Бара, Корча, Кошћан, Кућице, Лиховци, Локве, Луке, Љубовчићи, Медвједице, Мишевићи, Мокрине, Оџак, Ораховица, Осеник, Пазарић, Рамићи, Ресник, Сејдановићи, Смуцка, Тарчин, Трнчићи, Трзањ, Урдук, Ушивак, Вранчићи, Врбања, Вуковићи и Жуновница.

Центар: Мрковићи, Нахорево, Пољине, Радава и Вића.

Коментари (9)

Одговорите

9 коментара

  1. darko

    da li neko zna gde su prenete maticne knjige iz Donje Misoce opstina Ilijas?

  2. Војислав Ананић

    Историјски развој Пала и општине Пале

    Подручје које обухвата општина Пале било је дјелимично насељено, вјероватно од раног праисторијског периода. Изгледа да становништву млађег каменог доба (неолит) и потребама тадашњег степена привреде (почеци сточарства и примитивне земљорадње), шумовито подручје и најнижи дијелови Пала- Паљанска котлина са надморском висином преко 800 м нису нарочито одговарали па су и археолошки налази из тог периода врло ријетки.
    Нешто више налаза из праисторије потиче из гвозденог доба у подручјима око Мокрог на сјеверу, те око Лозника и Илијака на истоку са насељима и утврдама градинског типа који припадају халштатској култури Гласиначког поља.
    Подручје Пала представљало је одувијек важну саобраћајну спону између запада и истока, тј. сарајевске котлине и ријеке Дрине. Кроз овај крај су пролазиле двије значајне античке комуникације. Једну је представљао трговачки пут преко Мокрог и Романије, а другу пут долином ријеке Праче на Рањен, Горажде и даље. Остаци ових путева дјелимично су сачувани, као и остаци римских грађевина у селима Миошићи и Илијак, занимљиви примјерци грчке керамике и вриједни нумизматички налази грчке провенијенције, из чувених трговачких насеља античког доба Аполлониа и Дyррацхион (Драч) из II вијека прије нове ере, што говори о значају и вриједности овог простора у античком добу.
    Знатно више археолошких налаза припада периоду средњег вијека. У касном средњем вијеку (XIV и XV вијек) паљански крај је припадао племићком роду Павловића, који је овдје имао два, а можда и три утврђена града (Павловац на Прачи, Градина у Горњим Палама и Ходидјед изнад састава ријека паљанске и мокрањске Миљацке). Сама чињеница да је изнад јужног руба паљанског поља, близу врела Миљацке постојало утврђење Градина као управни центар за подручје паљанског поља, а можда и ширег подручја, говори да је овдје морало постојати неко веће насеље.
    Феудални посјед Павловића, који су спадали у ред најкрупнијег босанског племства, протезао се од Врхбосне (данашње Сарајево) на западу до Добруна на истоку. Родоначелник је Павле Раденовић, који је осим насљедног посједа држао рудник Олово, Требиње и дио Конавала са Цавтатом. На том простору одвијала се врло жива трговина између домаћих људи и Дубровника, а главно трговачко средиште био је градић Прача, који је играо важну посредничку улогу у трговини оловом. Павле Раденовић убијен је у међусобном обрачуну феудалаца у Краљевој Сутјесци код Високог 1415. године. Његов млађи син, Радослав Павловић (1420 – 1421) продао је Дубровнику дио Конавала и ратовао с њим око Цавтата.
    Када су се након смрти босанског краља Твртка I Котроманића (1391) развиле борбе за босански пријесто, Павлови синови, пред опасношћу да им њихови противници, босански феудалци, не отму и распарчају наслијеђену област, обратили су се за помоћ непоузданим савезницима Турцима. Због неслоге међу босанским великашима, босанска средњовјековна држава ускоро се претворила у трагичну позорницу унутрашњих сукоба, које су Турци, као непријатељи средњовјековне хришћанске Босне, вјешто подстицали и користили за своје освајачке циљеве.
    Падом Босне под турску власт (1463) област Павловића подијељена је у 11 нахија, а цијело подручје Турци су, према имену ранијих господара Павловића назвали Вилајет Павли.
    У првом турском попису становништва, 1468/69. године мјесто Пале појављује се у облику необичног турског назива Богази Yумрy као сједиште једне од 11 нахија. Нахија Богази Yумру је обухватала шест села а два од њих била су смјештена у паљанском пољу. Једно је Богази Yумру а друго Подграђе.
    Падом Босне под турску власт, српски народ се нашао у најтежем ропству, експлоатисан и понижен. Не постоје никакви подаци о урбанизацији подручја Пала у турском периоду. Једино је варошица Прача задржала свој трговачки значај, па и извјестан процват, све до великог пожара и епидемије куге у XVIII вијеку.
    Назив Вилајет Павли за ово подручје источне Босне одржао се све до почетка XIX вијека. У то доба наше насеље се почиње звати Пале. Под тим именом убиљежено је на једној карти из 1877. године, али је и цијели крај обиљежен као Пале.
    Прве деценије XIX вијека наговјештавале су дубоку кризу Турског царства, која се испољавала у два политички и социјално потпуно различита смјера. Турска се тих година озбиљно суочила с низом национално – ослободилачких покрета и социјалних револуција потлачених народа, а с друге стране са устанцима и отпором муслиманског племства које се одупирало свим покушајима реформи и јачању централистичких тенденција.
    Покушаји реформи нарочито су неповољно примани код привилегованих друштвених слојева у Босни и Херцеговини, који су били спремни да ступају у отворене сукобе са централном влашћу ради очувања својих економских и политичких привилегија. На чело незадовољних босанских бегова ставио се 1831. године Хусеин-капетан Градашчевић, један од најбогатијих феудалаца Босне и Херцеговине. Пошто су заузели везирски град Травник, побуњени феудалци захтијевали су од султана да централна влада обустави даље провођење реформи и задржи постојеће уређење у Босни и Херцеговини, те да босанског везира сами постављају и бирају из својих редова. Тако би Босна и Херцеговина у односу према централној влади, стекла извјесну аутономију. Изненађена жестином побуне, централна влада је правила привремене уступке, а у исто вријеме припремала војне снаге за одлучан обрачун са побуњеним босанским феудалцима.

  3. Војислав Ананић

    II

    Хусеин-капетан је, не чекајући званично одобрење Цариграда, заузео положај босанског везира и арогантним држањем одбио од себе добар дио својих дојучерашњих сарадника. Централна влада је лукаво продубљавала тај раздор међу побуњеницима. Док су се истакнуте вође отпора, изазване самовољним поступцима Хусеин-капетана, међусобно разрачунавале, султан је послао нову војску која је 1832. године избила на границу Босанског вилајета и почела се приближавати Сарајеву.
    Битка између султанове војске и босанских феудалаца одиграла се на Палама. Хусеин-капетан Градашчевић није располагао довољним снагама и претрпио је пораз. У бици на Палама скршене су главне снаге отпора босанских феудалаца. Централна власт је одмах приступила завођењу реда и ликвидацији преосталих противника.
    Овај период отворених сукоба између централне власти и босанског племства још је више допринио унутрашњој анархији у турском управном и друштвеном систему. Потлачено хришћанско становништво било је у том периоду изложено појачаној експлоатацији и самовољи феудалаца и оптерећено новим пореским обавезама и другим дажбинама. На овако тешко стање народ је одговорио низом сељачких устанака (1834. године у Посавини, 1852. и 1857. године у источној Херцеговини, 1858. године у Крајини). Ови устанци представљали су увод у велики босанскохерцеговачки устанак 1875 – 1878 (Невесињска пушка. Годину дана послије избијања устанка, Србија и Црна Гора склопиле су савез и објавиле рат Турској. Овакав развој догађаја довео је до мијешања великих сила, у првом реду Аустроугарске и Русије. Побједа Русије у рату против Турске 1877. године, а нарочито одредбе Санстефанског мира, који је био мотивисан искључиво руским освајачким интересима, изазвали су противљење других великих сила. На Берлинском конгресу 1878. Русија је била присиљена да ревидира одредбе Санстефанског уговора. Тиме је “Источно питање” ријешено у корист великих западних империјалистичких сила.
    Чланом 25 завршног акта Берлинског конгреса, Аустроугарска Монархија добила је мандат великих сила да окупира Босну и Херцеговину под перфидним изговором да ће успоставити мир и политичку стабилност у овим покрајинама. Даљи развој догађаја непобитно је доказао да је Аустро-Угарска дошла у Босну и Херцеговину као освајачка империјалистичка сила с тежњом да окупиране територије претвори у базу за даље продирање на Балкан. У доба аустроугарске окупације извршен је значајан прелаз са натуралне на робно-новчану привреду, започела је изградња комуналних објеката, жељезничких пруга и путева и снажна индустријализација. Аустроугарски капитал је добио одријешене руке у експлоатацији природних богатстава, а у првом реду шумског и рудног богатства. Аустроугарска власт је одмах уступила својим фирмама више од 300.000 хектара најбољих шумских површина и започела изградњу пилана и других предузећа за индустријску прераду дрвета. У то вријеме и подручје Пала почело се претварати у важан центар дрвне индустрије. Тада је започело интензивије насељавање паљанског поља. Људи су показивали тенденцију да се приближе индустријским центрима и комуникацијама.
    Према попису становништва из 1895. године, Пале су, са околним селима, имале укупно 483 становника. Од тога броја, 440 становника живјело је од пољопривреде и сјече шуме, а 27 од службе. Индустријски развој је повукао за собом и развој терцијарних дјелатности. Отварају се трговачке радње, гостионице и друге услужне дјелатности.
    У фебруару 1907. године започела је са радом прва Основна школа на Палама. То је била конфесионална школа, којом је управљао Црквено-школски одбор Православне цркве на Палама. Она је без икаквих обавеза примила у своје школске клупе и дјецу других вјероисповијести, тако да је поред православне дјеце, Српску народну основну школу у Палама похађало и двадесеторо католичке и јеврејске дјеце, чији су родитељи били запослени већином као квалификовани радници у паљанској пилани.
    Према службеним подацима аустроугарске управе за Босну и Херцеговину, на Палама су већ 1879. године постојале двије европски уређене пилане, а њихови производи су чекали да буду транспортовани за Сарајево цестом чија је изградња тада била у току. Када је изградила стратешки важну жељезничку пругу Сарајево – Вишеград (1905. године), Аустроугарска је имала у виду и њен велики привредни значај. Тада су Пале добиле своју жељезничку станицу, а шумарство и индустријска прерада дрвета нови развојни подстицај. То је имало за посљедицу веће улагање страног капитала у привредни развој паљанског краја. Тако је 1912. године у Подграбу отворена велика пилана у власништву италијанске фирме “Ђузепе Фелтринели и компанија” из Милана, док је на Палама радила пилана са пет гатера у власништву фирме “Задик с. Финци”. Ова фирма је на субмисијској лицитацији 1911. године добила право на двадесетогодишњу експлоатацију шумског подручја Романија – Мокро, с годишњим етатом од 10.000 м3 четинара и 13.250 м3 буковине. Године 1913. фирма “Задик с. Финци” продала је пиланско постројење на Палама грчкој фирми “Грчко друштво за трговину и индустрију дрвета у Атини” – Филијала Пале, а 1914. године пренијела на њу и уговор о експлоатацији.
    Избијање Првог свјетског рата 1914. године омело је грчку фирму у провођењу пословних планова, па је непосредно након завршетка рата напустила своје пословање у Босни и закључила аранжман са Васом Тодоровићем, предратним управником њихове пилане на Палама, којем је препустила пиланско постројење на Палама у уговорно подручје Романија – Мокро, с тим да им се исплата врши сукцесивно испоруком дрвене грађе.
    Узроке Првог свјетског рата треба тражити у међусобном супротстављању и сукобима великих империјалистичких сила, које су почеле оштру борбу за подручја утицаја и освајања свјетског тржишта. Седмог октобра 1908. године Аустро-Угарска је објавила прокламацију о анексији Босне и Херцеговине и тиме самовољно прекршила одредбе Берлинског уговора. За Србију и Црну Гору то је значило коначно утврђивање Аустро-Угарске на Балканском полуострву и указивало на њене даље освајачке претензије.

  4. Војислав Ананић

    III

    Погоршавање опште међународне ситуације и све веће заоштравање односа између Србије и Аустроугарске утицало је на стварање велике унутрашње напетости у Босни и Херцеговини. Када су припадници југословенски оријентисане тајне омладинске револуционарне организације “Млада Босна”, разочарани у капитулантско држање босанских грађанских политичара, 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршили атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, сукоб између Аустро-Угарске и Србије достигао је кулминацију. Аустро-Угарска је оптужила Владу Србије за оранизовање Сарајевског атентата и одлучила да овај догађај искористи као повод за рат. 28. јула 1914. године, мјесец дана након Сарајевског атентата, упадом аустроугарске војске на територију Србије, започео је Први свјетски рат (1914- 1918).
    Послије сјајне побједе на Церу, Српска војска је на захтјев савезника, почетком септембра 1914. године форсирала ријеке Саву и Дрину и продрла на територију Аустро-Угарске. Аустроугарска команда је одмах са двије армије прешла у контраофазниву и борбе су се поново пренијеле на територију Србије. Да би везале дио непријатељских снага и олакшале положај своје главнине на основном правцу непријатељског напада, црногорска војска и Ужички одред Српске војске извршили су почетком октобра 1914. године продор у правцу Сарајева и избили на подручје Романије. Тада су дијелови црногорске војске ушли у Пале, а њихове патроле и претходнице до Козје ћуприје надомак Сарајева. Пошто се црногорска војска ускоро морала повући већи дио српског становништва са подручја Пала повлачи се заједно са војском. Сви они који нису успјели побјећи, били су изложени суровим репресалијама шуцкора (аустроугарска нерегуларна милиција). Пале су потпуно спаљене и опустошене, а на жељезничкој станици Пале, на Каловитим брдима и Корану подигнута су вјешала. Објешена су 54 човјека, док је дио затеченог становништва протјеран у концентрациони логор. Знатан број сеоских породица из Праче, Вијара, Буђа, Подграба, Врхпраче, Горовића, Хоточине, Гласинца, Подроманије и Сочица заустављен је од аустроугарских војника и шуцкора на путу према Дрини, пошто нису успјели да се на вријеме евакуишу преко моста у Горажду. Из те групе на Јабуци је одмах издвојено 48 одраслих мушкараца, који су стријељани. Њихове жене и дјеца одведени су у логор.
    Један од најстрашнијих логора био је концентрациони логор у Добоју, кроз који је од децембра 1915. до јула 1917. године прошло више од 45.000 интернираца. “Истине о овом логору су толико потресне и ужасне, да су без преседана и подсјећају на страву и пакао Јасеновца и других познатих фашистичких логора у Европи у Другом свјетском рату.” Тачан број уморених у овом логору (углавном стараца, жена и дјеце, највише из југоисточних дијелова Босне и Херцеговине), вјероватно никада нећемо сазнати, а према незваничним процјенама износи преко 10.000. Досадашње публикације о добојском логору наводе више од 1.000 имена идентификованих жртава, међу којима више од 230 имена људи са подручја данашње општине Пале.
    Крај Првог свјетског рата затекао је Пале потпуно опустошене. Међутим, промјена политичких прилика, слом Аустроугарске Монархије и стварање заједничке југословенске државе – Краљевине Југославије, омогућиле су да се приступи обнављању порушених насеља и подизању привреде. Основу привредног развоја Пала, као и раније, чине природне особине паљанског краја, а прије свега шумско богатство. Развој паљанског насеља убрзале су и повољне саобраћајне везе са Сарајевом, које се постепено претварало у снажан индустријски центар. Године 1928. Пале су постале сједиште општине. Године 1939. на подручју паљанске општине радило је 14 пилана, које су годишње обрађивале више од 90.000 кубних метара тесане грађе. Убрзани привредни развој утицао је на повећање броја становника. У периоду од 1921. до 1931. године број становника се повећао са 2.382 на 11.103.
    Тридесетих година 20. вијека у ужем дијелу Пала концентрисало се већ 40 до 50 зграда, а 1935. године Пале су добиле савремени водовод са извора ријеке Миљацке.
    Тада се осјетио и снажнији полет на пољу образовања становништва и у развоју културног и спортског живота на Палама. Обнављане су старе и отваране нове школе. Средиште културног живота на Палама био је Дом жртава Првог свјетског рата, саграђен у јесен 1928. године. У оквиру Дома налазила се велика гимнастичка дворана са свим потребним гимнастичким справама, а с времена на вријеме у њој су одржаване разне приредбе и забаве. Значајну улогу у културном животу мјеста имале су аматерска драмска група, те фолклорна секција.
    Културно и спортско друштво “Соко” заслужно је за масовно укључивање омладине у спортски живот. У оквиру Друштва посебно се његују гимнастичке, ритмичке и слетске вјежбе. Паљански соколи са успјехом учествују на слетским вјежбама у Загребу, Љубљани и Прагу. Године 1934. основан је Фудбалски клуб “Вихор”. Изграђено је фудбалско игралиште. Исте године основан је Смучарски клуб и изграђена прва смучарска скакаоница са дрвеном конструкцијом. Одмах након Првог свјетског рата на локалитету Каловита брда на Палама отворено је дјечје опоравилиште. Ту су углавном боравила дјеца сарајевских основних школа, коју је Дјечји антитуберкулозни диспанзер упућивао на једномјесечни опоравак, с обзиром да су Пале и раније биле познате као климатско љечилиште са чистим планинским ваздухом. У том периоду Пале су добиле и прву здравствену установу – амбуланту “Соколске здравствене задруге”, библиотеку са читаоницом и друге садржаје.
    У четвртој деценији 20. вијека Пале већ имају изглед малог, али лијепо уређеног мјеста. Знатан број интелектуалаца, као и богатијих и утицајнијих људи из Сарајева и других крајева земље, изградио је на Палама своје љетниковце. Међу њима су се посебно истицали: Перо Слијепчевић, професор Скопског универзитета и књижевни критичар, Јован Кршић, књижевни критичар, Милутин Јањушевић, управник Сарајевског позоришта, и доктор Теодор Живановић. Међу власницима вила било је доста љекара и банских чиновника, укључујући и самог бана Дринске бановине Велимира Поповића. Ови људи утицали су својим ауторитетом да се Палама као насељеном мјесту посвети више пажње.

  5. Војислав Ананић

    IV

    Међутим, овакав тренд привредног и културног развоја Пала био је грубо прекинут избијањем Другог свјетског рата и нападом фашистичких снага на Југославију 6. априла 1941. године. Око 50 њемачких, италијанских и мађарских дивизија наишле су на слаб и неорганизован отпор југословенске војске. Послије заузимања Загреба и Београда, њемачке и италијанске снаге су напредовале према централним дијеловима Југославије и у правцу јадранске обале. Југословенска врховна команда узалудно је покушавала да успостави контролу над догађајима и спријечи потпуно расуло југословенске војске. 15. априла 1941. године њемачке оклопне и моторизоване дивизије заузеле су Сарајево и на Палама заробиле југословенску Врховну команду. Убрзо након тога, опуномоћеници Врховне команде потписали су 17. априла у Штабу њемачке Друге армије у Београду безусловну капитулацију. Краткотрајни Априлски рат довео је до потпуног распада Југославије, која је била распарчана на више међусобно потпуно одвојених административних дијелова. На територији Хрватске, Босне, Херцеговине и Срема њемачка и италијанска влада створиле су такозвану Независну Државу Хрватску и на власт довеле усташе на челу са Антом Павелићем.
    Први потез усташких власти на Палама било је демолирање и скрнављење Православне цркве и рушење споменика жртвама Првог свјетског рата. Све радње трговаца Срба биле су одмах реквириране и предате симпатизерима усташког покрета. Натпис на Дому жртава Првог свјетског рата, написан позлаћеним словима, обијен је чекићима, а споменик жртвама испред Цркве изваљен је и потпуно уништен. Бивши Дом жртава Првог свјетског рата претворен је у усташку постају у којој се налазила и канцеларија таборника. На цијелом простору те квислиншке државе један од главних њених политичких циљева било је провођење геноцида према Јеврејима и Србима, па су се и локалне усташе на Палама трудиле да не заостану у њиховом провођењу.
    Прво су почела појединачна хапшења, а ускоро затим и масовне депортације и ликвидације угледних Срба. Бивши Дом жртава Првог свјетског рата претворен је у усташки затвор и мучилиште, кроз које су прошле стотине нових невиних жртава. Опијени влашћу усташки злочинци су у љето 1941. године извршили први масовни покољ Срба у селима Њеманици и Бјелогорцима. Том приликом је на звјерски начин убијено 60 људи, а села су спаљена.
    На овакве поступке усташких власти народ Романије и паљанског краја, у ноћи између 31. јула и 1. августа 1941. године, одговорио је подизањем оружаног устанка. Усташке власти и њемачка окупациона сила узалуд су масовним одмаздама и терором покушавали да га угуше.
    Усташке власти често су злоупотребљавале лојалност и наивност српског становништва. Њихова злочиначка метода састојала се у томе да пошаљу људима званичне позиве ради наводног добивања дозвола за слободно кретање, издавање легитимација и слично, а затим су их, кад би се људи одазвали, хапсили, одводили и убијали. Тако су у августу 1941. године похватали на превару 75 угледних Срба са Пала и околине и умјесто одласка на рад провели у концентрациони логор Крушчицу код Витеза у централној Босни, гдје су их ножевима и маљевима масакрирали усташки злочинци.
    Средином новембра 1943. године у акцији одмазде над цивилним становништвом усташе су побиле више од 100 становника села Раковца, о чему и данас свједоче два споменика – један у Криводолима, а други на Раковцу. Пошто се 45 мушкараца из тог села одазвало позиву усташких власти да, наводно, добију дозволе за слободно кретање, усташе су их на превару ухапсиле, везале жицом једног за другог и, након мучења, одвеле до потока у Криводоле, гдје су их ножевима масакрирале. Овај злочин представљао је само прву фазу њихове злочиначке акције. Пошто су у Криводолима побили одрасле мушкарце, кренули су у село Раковац и наставили да убијају немоћне старце, жене и дјецу. Том приликом су усташе показале такву бестијалну окрутност и упорност у прогоњењу невиних жртава, да су због тога дошли у сукоб с њемачким војницима на оближњем Алијином брду. Један од преживјелих из тог покоља, Милан Старчевић, који данас живи на Палама, каже: “Видећи да један дио сељана недостаје, усташе су дошле на Алијино брдо. Тамо су их Нијемци зауставили. Нису им дали да уђу у Сантрачеву кућу гдје се склонило десетак избјеглих жена и дјеце. Чак је и пуцњаве било између њих. “Његов брат је сутрадан ујутро, са још неколико преживјелих и групом Нијемаца, отишао на стратиште гдје су закопали жртве усташке каме и сјекире.”

  6. Војислав Ананић

    V

    За вријеме НДХ страдало је у масовним покољима усташа и српско становништво Врхпраче, Вијара, Јеловаца и других мјеста. У току Другог свјетског рата на подручју општине Пале страдало је око 1.200 цивила, док је у ослободилачкој борби против фашизма погинуло више од 350 бораца. Губици Југославије у Другом свјетском рату били су страховити. У борби против фашистичких освајача погинуло је више од 300.000 људи, а у концентрационим логорима, затворима – од глади, болести и ратних разарања страдало је 1.400.000 цивилних жртава. Само у концентрационом логору Јасеновац на територији усташке НДХ уморено је на звјерски начин око 700.000 људи, највећим дијелом Срба и Јевреја. Ако упоредимо људске жртве Југославије са жртвама осталих народа у току Другог свјетског рата, онда је у односу на број становника једино Пољска имала веће губитке.
    Послије Другог свјетског рата, мјесто и општина Пале, захваљујући великом пожртвовању и напорима становништва, постепено улазе у савремену фазу свог привредног и друштвеног развоја. Године 1946. на мјесту старе пилане подигнута је нова, која је годишње обрађивала 25.000 кубних метара пиланске обловине и запошљавала 320 радника, од којих је 170 радило у пилани, а 150 у шуми, на сјечи и отпреми дрвета. Године 1952. изградњом Војно-ремонтног завода на Корану, привреда Пала је добила први значајнији објект металне индустрије, који је у периоду од 1952. до 1960. године запошљавао 300 – 400 радника. Развој металне индустрије подстакао је миграциона кретања (досељавање). Ничу нова стамбена насеља, град Пале се просторно шири и повезује са насељем Коран. Године 1968. Војно-ремонтни завод Коран улази у корпорацију металне индустрије “ФАМОС” и организује се као предузеће металне индустрије “Фамос – Коран”. Ова интеграција довела је до успјешног усвајања нових развојних програма производње дијелова мотора, мјењача и возила. Крајем осамдесетих година, у предузећу “Фамос” Коран радило је 2.000 радника. Отворене су двије нове фабрике: Фабрика за производњу турбокомпресора и Фабрика за производњу дијелова мотора ОМ-360.
    Међутим, већ крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. вијека стање у Југославији ни у економском ни у политичком погледу није више било као раније. У земљи је нарастала оштра политичка и економска криза, праћена националистичким и сепаратистичким тенденцијама, посебно у Хрватској, Словенији и на Косову. Узроци ове појаве налазе се, с једне стране у унутрашњем устројству саме државе, односно у Уставу из 1974. године, а с друге стране у потпуном неразумијевању и недопустивом противправном третирању Југославије од стране међународне заједнице.
    У току 1991. и 1992. године на примјеру Југославије погажени су Међународно јавно право, Повеља Организације уједињених нација, Устав СФРЈ и Устав Босне и Херцеговине. Земље европске заједнице прекршиле су своја сопствена правила и одредбе Конференције о европској безбједности и сарадњи (КЕБС), и то никога у Европи није нарочито бринуло. А кад је међународна заједница несмотрено признала отцјепљење Босне и Херцеговине од Југославије, грађански рат у Босни и Херцеговини постао је неизбјежан. Сматрајући, с правом, да је тиме изгубио своју заједничку државу, у којој је до тада живио равноправно са осталим народима, српски народ је ступио у одбрану својих људских и националних права.
    У периоду грађанског рата 1992. до 1995. године Пале су биле привремена пријестоница Републике Српске. Ту су се налазиле политичке и правне институције: Влада и њени органи, Скупштина Републике Српске и др. У исто вријеме, Пале су биле и значајан културни и информативни центар, с низом културно-информативних институција, као што су Новинска агенција СРНА, Телевизијски студио КАНАЛ С, новине “Јавност” и “Огњишта”. Грађански рат у Босни и Херцеговини завршен је потписивањем Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године, када је исцрпљеним актерима сукоба коначно дата могућност да своје међусобне несугласице рјешавају демократским путем.

    ИЗВОР: http://www.palelive.com/

  7. Војислав Ананић

    САРАЈЕВО, варош у Босни, с обе стране Миљацке, на источном краду Сарајевског Поља. Први пут се помиње С. 1415. као Врхбосна. Још у преистариско и римско доба било је у Сарајевском Пољу већих насеља. Пред долазак Турака постојао је трад Врхбосна, у жупи Врхбосни, која се помшиње у 10. веку. Турци су били у Врхбосни већ око 1430, и ту су, још пре пада Босне, створили веће насеље, које су учинили тлавним местом у освојеној Босни. Од почетка 16. века то се насеље назива Босна-Серај, Сарајево. С. је највише подигнуто у времену 1494—1591. Највише су за то учинили: Исак-бег, први турски намесник у Босни, и нарочито Хусреф-бег у првој половини 16. века. 1457. Исак-бег је сазидао царску џамију, па текију, млинове, хан Колобару. 1480. мађарска је војска опљачкала Врхбосну. Хусреф-бег је саградио лепу Бегову џамију и медресу са књижницом према њој, безистан и ташлихан за мутавџије, купатило за мушке и купатило за женске. Средином 16. века саграђен је и Бруса “безистан. У другој половпни 16. века населили су се у С. многи Дубровчани. Њихов се крај звао пашинлук.
    У исто време населили су се и Јевреји, који су становали у засебном делу града, у Чифутхани.
    Од краја 10. века до средине 19. века столица босанског везира често је преношена у Бању Луку и Травник. То је још повољније утицало на развитак С. 0д 17. века у С. су се ковали и турски новци. 1687. продро је до С. Еуген Савојски, заузео га, попалио попленио. У 17. и 18. веку често је С. страдало од куга и колере, ватре, потреса и глади.
    Пошто је свладао отпор Босанаца и Херцетоваца против рефорама (1851), Омер-паша је пренео у С. столицу босанског везира и учинио С. политичким седиштем босанског вилајета. Веће слободе учиниле су да је С. почело и културно напредовати: имало је штампарију, библиотеку, нитабницу, српску полугимназију, руждију; почеле су се издавати новине, основана је школа за уметни обрт.
    Поеле окуцације Босне и Херцеговнне, С. је постало велика варош, и добијало је све више европски изглед, нарочито кад је спојено железницом са морем и средњом Европом. Доселили су се многи странци и донет је страни капитал, отворена су многа предузећа. 28/6. 1914. извршен је у С. атентат на аустриског престолонаследника, што је изазвало Светски рат.
    У изгледу данашљега С. има много старога. По странама брда су улице са кућама за становање, а у равници чаршија, која се дели на стару и нову. У старој чаршији су мале, кратке и тесне улице, које се зову по занатима, који се у њима раде, или су се радили (Ћурчијук, Кујунџилук, Казанџилук). Ниже од ње је модерни део вароши, који се продужио далеко низ Миљацку, која је регулисана. У новије време С. се шири према западу, у Сарајевско Поље. Тако је постало предграђе Ново С. С. је гасно и електрично осветљено, има трамвај. Од старијих грађевина, из турског доба, истичу се: Бегова, Царева и Алипашина џамија, православна црква Св. Арханђела, реновиран конак Топал Осман-паше, православна митрополитска Црква, а од новијих: Шеријатска судачка школа, градска општина, обласна управа, судска палата, Народно позорпште, главна пошта, католичка катедрала, нова јеврејска синагога, две гимназије, Музеј, Народна Банка, касарна Краља Петра. По брдима око града су бројна утврђења из доба аустриске окупације.
    С. је било до скора политички центар целе Босне и Херцеговине, а сада је само средиште области, али је и даље остало културни и економски центар Босне и Херцеговине, а после ослобођења, привукло је и један део Србије (ужички крај и Санџак). С. је главни саобраћајни чвор у Босни. Одатле полазе многи путеви и железничке пруге: долином Босне за Босански Брод, преко Ивана и Мостара на море, преко Вишетрада и Ужица у Србију.
    С. је највеће индустриско место у Босни (један део индустрије је у предграђу Алипашином Мосту). Има велику железничку радионицу, пивару, државну ткаоницу ћилима и везионицу, велик, парни млин, фабрику асфалтне и цементне робе, 14 цигланга, фабрике сирћета, рума и ликера, цигар-папира, гајтана, сувкна, чарапа, шамија и јеменија, ужета, две фабрике капа, шубара и шешира, три фабрике покућанства, фабрику дувана, фијакерат и кола, две стругаре, модерну кречану, фабрику сапуна и свећа, фабрику кићанки за фесове, нишобрана и сунцобрана, кеса од хартије, две радиоонице сита, радаоницу златних и сребрних ствари и више произвођача гајтана. Ипдустријом воћа баве се »Бехар«, »Босна« и „Мива«, индустријом мрамора, две фирме. Сем тота у С. је и већи број банака.
    Од културних институција С. има четири гнмназије, мушку и женску учитељску школу, занатлиску школу, школу и радионицу за уметни обрт, школу за ћилимарство, шеријатску судачку школу, мушку и женску грађанску школу трговачког смера, женску стручну школу, православну и католичку богословију, Тргвачку академију, више медреса. Народно позаршште, добро уређен Музеј. У С. је столица мухамеданског реис-ул- улеме за Босну и Херцеговину и муфтије, католичког надбискупа и правослалавног митрополита. Средиште је великих просјветних друштава Просвјете. Гајрета, Напретка и Беневоленције.
    У С. је црква Св. Архистратита Михаила и Гаврила. Зна се, да је 1644, када је С. горело, она мното страдала, као и приликом пожара 1656, када је изторела. 30/4. 1658. почела се градити нова црква. Када су 13/10. 1697. Немци попалили и попленили С. црква је остала читава, само су је прво Немци опљачкали, а после њих и Турци. 1730. саграђена је нова црква, која је 1793. из основа рестаурисана. Спомиње се врло много у 17 и 18. веку. Б. Ц-ћ.
    Плодна, шумом, водама и пољима, богата долина око С. била је насељена од најранијих времена. У непосредној близини С., у Бутмиру, налазило се једно ад најбогатијих неолитских насеља на Балканском Полуострву, чувено са своје керамичке индустрије. У оближњој околини С. постојале су преисториске насеобине на планинским висима Требевића, од којихх је Дебело Брдо понајважније. Оно је имало ванредан положај за одбрану и служило је вероватно дуго као склониште. То је насеље било дуга континунтета и трајало је до иза римског времена. У римско доба у Сарајевском се Пољу налзила, крајем другог или почетком трећег века VIII легија Автустова. За римске управе нарочито се развила Илиџа, искоришћавана ради својих лековитих сумпорних бања и врла рано је оглашена за колонију. Нешто римских остатака нашло се и на самом подручју данашљег С.
    У средњем веку Сарајевско је Поље чинило средиште жупе Врхбосне. На Бан- Брду било је 1244. седиште католичког епископа са црквом Св. Петра, а спомиње се и више других места. Почетком 15. века ова је жупа била делимично у поседу Павловића. У њој је 1415. сахрањен војвода Павље Раденовић. Од 1379. у Врхбосни се помињу дубровачки трговци. Поред С. налазио се град Ходидјед, зван данас Стари Град, који је 1435. прешао у турске руке.
    Град С. ипак се највише развио за турског времена. Он је био њхова полазна база за освајање Босне и Далмације. Турци су граду дали и име. Он се дуго звао просто Сарај, Серај, Сераљо, а после је дошао данашњи придевски облик С. Сарајево је бшо двар првих намесника, Не-сух-бега и Гази Иса-бега. Иса-бег је подигао у граду више зграда и чувену Цареву џамију са мостом и купатилом у њеној близини. Развоју града није много сметао нападај Мађара и Срба пад водствам деспота Вука Бранковића и Петра Доција (1480.).
    Највише заслута за подизање С. има дугогодишњи босански намесник Гази Хусреф-бег (намесник, с прекидима. 1521. до 1541). Он је подигао лепу Бегову џамију, навеличавственију зграду старог С. (1530). Поред џамије подигао је медресу и манастир (ханиках), хан са имаретом (јавном кухињом), купатило, затим чувен С. безистан за трговце и велики Ташли-хан. трговачки базар другог облика (страдао 1879. од пожара). Њогови су и ханови Ђулов и Марићев, пазнати из локалне историје и народних песама. Уз толике грађевине Хусреф – бегове дошле су још многе друге, те је С. постало у 16. веку развијена варош са 40.000 кућа.
    Православног елемента било је у С. одавно. Њихова црква има зајемчену традицију од 16. Века. Католика је било исто тако, одавно. Крајем 16. века у вароши је било на 200 католичких и исто толико праваславних кућа. 1616. добили су (православни дозволу, да место старе цркве, која је изгорела, подигну нову. Католнички капелан у једној малој црквици почетком 17. века био је фра М. Дивковић, познати босански писац. Средином 16. века дошли су у С. шпањолски Јевреји.
    Од 15. века С. се све више дизало и постало је главно трговачко место Босне. У њему је било трговаца са разних страна, особито много Примораца и Млечана. Било је доста трговаца и међу муслиманима Богатство града штетиле су честе ватре (помињу се 1644, 1656, 1697). Последње године упао је у С. принц Евген Савојски, опљачкао га и попалио, а велик део света, хришћанско, муслиманског и јеврејског одвео у ропство. Помињу се страшне ватре 1788. и 1879, кад је нарочито настрадао српски крај. У 17. веку постојала је у С. турска ковница новца.
    С. је било на рђавом гласу збот својих здравственнх прилика. Постоји пословица: Не излази као куга из С. Неколико страшних зараза забележено је више пута (1526/27, 1691, 1731, 1741, 1763, 1782, 1813—1816). Варош је често патила и од поплава. Православна С. ошштина, била је једна од најразвијенијих у целом народу, захваљујући богатству њених тртоваца ћурчиског еснафа и њиховом културном интересу, развијеном на многим путовањима. Одржавала је везе с Трстом и западом, а помагала је манастире Студеницу, Дечане, Хиландар. Сарајлије су били панајглавнији ктитори херцеговачког манастира Добрићева. Било је чак и извесног књижевног интереса. 1730. саградили су Сарајлије нову камену цркву, сада познату под именом стара. Данашња нова црква припада 19. веку, а рађена је шездесетих година. Турци су померили главно место Босне према свом ширењу на запад. С. је од 1582. престало бити главно место са везирским седиштем. У С. је често долазило до буна против централне власти (нарочито 1750, 1814, 1826). 1826. С. се ставило на чело покрета против укидања јаничарских оџака, па је истрајало у ставу опозиције и доцније, за време Ху-сеин бега Градашчевића. После Хусеинова пораза, Османлије су почели припреме, да С. смире на тај начин, што ће ту поново бити пренесено везирско седшште. 1832. Почело је на Горици зидање сараја за пашу, али то није смирило духове. Борбе са везирима понављале су се 1840. и 1848. Тек после Омер-пашине акције (1850/51), С. је постајало све више везирско место. Отпорни дух његових грађана, показао се поново 1878, када је Хаџи – Лоја организовао борбу против Аустријанаца и њихове војске.
    За аустриско време (1878—1918), С. се знатно развило, као тлавни град целе Босне и Херцеговине. Саграђено је много нових зтрада, од којих су од велике и стварне вредности: градска општина, где су, од 1910, држане и саборске седнице, и Земаљски Музеј, са својим драгоценим збиркама. У С. су се стицале железничке пруге с југа, севера и истока. У граду је било много војске и чиновништва. Оно је у великој мери помагало страни елеменат.
    Прираст становништва за 15 година (1895—1910) био је 36’3%, и то готово са трећином нових досељеника. Нарочито је ојачао католички елеменат. Он је добио свога надбискупа, језуитски и фрањевачки манастир, са лепим црквама, и неколнко завода часних сестара. Развила се била у извесној мери и индустрија, а трговина је знатно ојачала. После 1918. С. је изгубило свој ранији значај и постало је само главно место једне области. У историји целог света остаће С. запамћено ради погибије Франца Фердинанда 28/5. 1914, која је дала повод за Светски рат.

    В. Ћоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  8. Ljubisa Dragic

    Ja neznam koje ovo sastavljao Ali na podrucuju opstine Novi grad ima mnogo vise srpskih sela od dva ako nemate potpune podake bolje da I ne pisete nista

    • Бранко Тодоровић

      Насеља су преузета са Википедије на српском језику. Пропусти се увек могу исправити, уколико има воље за тим. Будите слободни да пошаљете списак и референтан извор, па ћемо исправити и допунити оно што недостаје.