Порекло презимена, село Будишићи, општина Вогошћа. Према књизи Миленка С. Филиповића „Вогошћа и Биоче у Босни“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља и воде.
По управној подјели село је саставни дио махале Вогошће, али га од Вогошће дијели пространа махала Тиховићи. Будишићи се и иначе, y прошлости, истичу као самостално село.
Кућа има у Будишићима и у Паклинама: Будишићи су раштркани устрани под брдом Грдом, окренути истоку, и спуштају се до ријеке Вогошће. Паклине су високо на десној отрани Паклинског Потока; то је мала крчевина. Изнад кућа у Будишићима јe пространа страна под папрати. Зове се Врела, због многих врела по њој. Готово цијела страна од Будишића до границе према Тиховићима је под папрати, а само јој је доњи дио под Гајем; зирата је врло мало. У Будишићима су близу кућа врела Торина и Страна. У Паклинама је вола Седра. Потоци су: Паклински Поток са Скакавцем, Чокор и Поток од Грда. Све су њиве по странама и зову се: Страна, Равна Њива, Лука, Долина, Њивица, Залазе, Луке, Лазе, Јечмишћа, Торине. Коснице су им по Мотки изнад села.
Око села је доста шуме: Лазе, Страна, Чокор и Паклина. Испаша је по тим шумама и по Врелима, Бактијсвици, Побрњици, Мотци, Вртељци и Беговим Њивама.
Има пет православних кућа.
Село је старо. Међу приложницима уља за стару православну цркву у Сарајеву год. 1682 налази се и Марко из Бидишића (Влад. Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву, стр. 150.). В. Скарић мисли, да се некада село тако звало (нан. дјело, 136); мени се чини да ће “Бидишићи” бити само писарска грешка место Будишићи, и да је име Будишићи у вези са личним именом Будеша – Будиша. Иако од тог помена нема ни пуних 250 година, данашњи Будишићи нису по своме становништву наставак тих ранијих него ново село, основано на мјесто ранијег. Село је вјероватно у 18. вијеку сасвим опустило, и још прије доласка Његовановића у ово село овдје је била све шума осим једне њиве усјева.
Има предања, која се односе на још раније доба, него ли онај писани помен. Изнад Врела је мања зараван Бегове Њиве, сад сва под папрати, а ту су, по причању, стајали Грци. На Грду “су некада биле куће и данас се познају темељи од различитих кућа и то на мјесту Беговим Нзивама. Данас је ту испаша – мера. У овој великој мери – Грду —друго се мјесто зове Ковачева Раван; приповједа се, да су ту биле ковачнице. Под садашњом кућом у зирату Равној Њиви биле су некад ковачнице и налази се орући и сад сплавака… На врху Грда има једна „тепа“ (заравањак), на тој тепи имају темељи и рушевине од зидова; веле, да је од цркве. Та се црква звала Бистрица по води, која се налази мало ниже и зове се Бистра Вода”.
Тип села, редослед досељавања и остали подаци.
„Будишићи су у старије доба (тј. по обнављању) били Хасанагића и то је био све један чифлук. Послије је миразом допало пола Будишића Пекари. Овај је начинио на својој земљи нову кућу, гдје су данас Његовановићи, а стара је кућа гдје су Јовковићи. Тако су постале двије куће у Будишићима. Послије је допало по миразу све Чомари, а од Чомаре Семизу.“ Сви поменути муслимани су били из Сарајева.
Број кућа је сада већи, као што је изнијето.
Први су у Будишићима насељени Перићи, затим, Његовановићи, а послије су дошли Јовковићи.
Паклина је била најприје својина муслимана Хаџића из Врапча, који је прода Ћериму Халиловићу за осамдесет гроша. Ћерим је послије прода аги Ћомари, који Паклину претвори у Читлук и у скором времену је начињена кућа. Ћерим је себи даље крчио. На Паклини су били раније неки Садија из Сарајева, Алибаша и Ћосо, па послије њих Бјелоши, који су ту и сада.
Порекло становништва.
-Његовановићи (2 к.; Ђурђев дан). Зову се по ђеду Његи. Њего је доселио из „Кулашина“, а жена му Вукосава је родом из Пљеваља. Живи потомци у Будишићима Његованови су праунуци. Отац Његин Јован наредио му је, да га нешто послуша. Њега га није послушао, зато га Јован истјера из куће, и њега и жену, не давши им ништа. Приповједа се, да кад су пали на први конак, Њего и Вукосава купе млива и лончић те испеку мандру, али не имадну кашике, него тријеском поједу ту мандру. Сјутридан Његован собом начини двије кашике. Његован је мајстор дрвођеља. Путем не нађе нигдје посла, него му кажу да ће наћи посла у Сарајеву. У Сарајеву није могао наћи посла, стога оде у Перца. Ту
је послије доселио Његовану и отац му Јован и умро је у Перцима. Из Пераца пресели на Убаре… Са Убара одсели у Врапче; из Врапча у Кожље. Из Кожљег пресели Његован у Будишиће, ту и умре, и однесу га у Вогошћу у гребље, јер онда нико није копан у старинском гребљу у Будишићима. Послије његове смрти почели су се одмах копати у Будишићима на оном мјесту гдје су се некад копали становници, који су били у Тиховићима. Брат Његованов Маринко био је врло храбар човјек и доселио је Његовану послије заједно c оцем. Отимали су цуру од Кошараца и ту је био и Маринко. Из далека неки је свата био наперио пушку на Кошарца, који је стојао пред кућом. Пушка слаже, а онај му се Кошарац о . . . . у пушку. Маринко завикао: Немој се ти инадити, моја пушка неће преварити. Кошарац се и њему наруга, а Маринко састави циљ и уби на смрт Кошарца и побјегне одмах у Србију и данас имају жива два његова сина.“ Неко је доцније у љетопис унио исправку, да се је Његованов брат звао Toдосија, а не Маринко и да им је старо презиме Трте.
Подаци о поријеклу Јовковићи (2 к.) изнијети су у опису Врапча.
-Бјелоши (1 к.; Петров дан). „Била су четири брата: Марко, Лазар, Илија и Нина. Лазареви унуци а Савини синови су Симо и Илија у Паклини. Стојали су најприје на Ковачевцу код Раковице, онда на Рогачићима, одатле су прешли на Велу, с Веле на Мишотиће, а одатле је доселио Сава са синовима у Паклину 1868. године.“ По приложеној генеалошкој таблици y љетопису, Лазарев унук, а Јовин син Милан је у Биочи, Лазарев син Ристо у Високом, а Стево у близини Високог. У Височкој Нахији има Бјелоша y Топузовом Пољу и Чекрчићима, чији су преци дошли у та села с Веле и знају да су старином из Херцеговине. Поп. С. Трифковић је забиљежио за Бјелоше у Рогачићима и Зенику, да су старином из столачког среза y Херцеговини, и да су доселили око 1700 год. Ово казивање о времену доселења свакако је претјерано.
Јовковићи и Бјелоши се сахрањују у Врапчу, а Његовановићи и Перићи из Поткрајаца у гробљу под Будишићима, које је обновљено старинско православно гробље.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића „Вогошћа и Биоче у Босни“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)