Општина Призрен:
Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Село, Горожуп, Гражданик, Грнчаре, Дедај, Добруште, Дојнице, Доња Србица, Доње Љубиње, Драјчићи, Душаново, Ђонај, Живињане, Жур, Заплужје, Згатар, Зјум Опољски, Зјум Хас, Зојић, Зрзе, Јабланица, Јешково, Кабаш, Кабаш Хас, Капра, Карашинђерђ, Кобања, Којуш, Кориша, Косовце, Крајк, Куклибег, Куковце, Кушнин, Куштендил, Ландовица, Лез, Лесковац, Локвица, Љубижда, Љубижда Хас, Љубичево, Љукинај, Љутоглав, Мазрек, Мала Круша, Мамуша, Манастирица, Медвеце, Миљај, Мурадем, Мушниково, Нашец, Небрегоште, Нова Шумадија, Новаке, Ново Село, Петрово Село, Пиране, Плава, Плајник, Планеја, Плањане, Послиште, Поуско, Призрен, Рандубрава, Ренце, Речане, Ромаја, Скоробиште, Смаћ, Средска, Стружје, Трепетинца, Тупец, Хоча Заградска, Цапарце, Шајиновац, Шкоза и Шпинадија.
21. јул 2018. у 06:03
Војислав Ананић
Кабаш
И на месту овога села било је неко старо насеље: имају два стара гробља. Село су основали односно обновили досељеници из Кабаша код Скадра, од племена Криези. Знају да је село Кабаш у призренском Подгору старије од овога и да су сви Кабашани (у Хасу, Подрими, Метохији и др.) једно племе. Јастребов је забележио (пре 1894) да су у селу биле само три куће које су се недавно доселиле из села, Кабаша близу Флета и из села Кељвина у Миридитима, и то због крвне освете.
У селу су потеси: Мучила, Фуша, Бриња, Зеба, Кодра, Зокте и др.
1940. било је у селу 12 мусл. арбанашких и 9 српских насељеничких, свега 21 кућа.
АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Кабаш (11 к.): дошли су овамо из Пуке. Иначе су Криези. — М а р и н а: Ј. Махмутовић, од рода Тана (1 к.), дошао је недавно из Горожупе.
СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Глушчевићи (1 к.). из Павиног Поља, 1933. — Дамњанци (4 к.) од Гацка. —Шаровићи (1 к.) из Херцеговине. — Ивковићи (1 к.). — Домазети (1 к.). — Булатовићи (1 к.).
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 06:20
Војислав Ананић
Карашинђерч
Име села је врло карактеристично (Црни св. Ђорђе), али данашњи његови становници мисле да је име донето. Исто тако ни католици ни муслимани не умеју ништа да кажу ни о имену Зајбели Гогај, које много потсећа на српску старину не само првим делом (забел) него и другим: Гогамa се у Призрену зову у Новије време Цинцари, а Гого је чест хипокористикон од имена Ђорђе (дакле: Гогај = Ђорђевићи). Муслимани и веле да су ту биле неке Гоге. Велике храстове на том месту не дира нико, сем кад треба дрво за сахрану неког муслиманина, јер је ту муслиманско гробље. Један потес у селу зове се Арат е кишес (Црквене њиве). Католици у селу били су почели да граде себи цркву у Забели Гогаj, на »вакуфу«, који није био њихов. И, што би саградили преко дана, то би, по предању, освануло на месту где је сада католичка црква, а то је било »турско« место. То се поновило неколико пута. Онда су се споразумели католици и муслимани да међусобно измене места: муслиманима да припадне Забели Гогај а католицима место где је сада црква. Још су уговорили да, ће католици давати муслиманима у селу сваке године печена овна, кокошку и погачу. Пошто им је то било гломазно, доцније су споразумно променили па давали 20 пара и 30 јаја, што чине и данас.
Село је страдало од куге. Старац Тафа Цане (71 год, 1940.) причао је да је његов дед преживео последњу кугу и да му је тада било 20 година. Тај дед је умро пре 74 године (писано 1940), а у старости од 120 (!) година, Кад се одбију неизбежна, претеривања, изгледа као вероватно да, се то предање односи на кугу од 1783—1784 год. Прва куга је била, кажу, много пре те друге. Кад је била куга; сви су били избегли ка Дриму. Католике је звао стари њихов поп да узму за славу Св. Атанасија. Чим су узели ту славу, куге је саевим нестало. Тако прича старац Фрон Туна (70 год. 1940), који зна да је куге било и пре његова деда Марка.
1940. било је у селу 18 мусл. и 26 кат. арбанашких, свега 44 куће.
АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Муслимана је било пре у селу него католика, и католици у селу не знају да су преци тих муслимана били католици, што треба овако разумети: садашњи католици су од сразмерно доцнијих досељеника, док муслимани воде порекло од хришћана који су прешли на ислам много пре него што су дошли у село ти католици.
Тсач. Уз њих се држи на првом месту род Тануш (5 к.), који су старинци или најстарији досељеници, (Један од Цака вели да су они били католици). Прави делови Тсача су Цака (9 к.) и Малак (4 к.). Цаке су из места Цаке код Пуке. Кажу да су и они насељени нарочито: овде било »батал« место, па су стога дошли овамо. Малаки су такође дошли давно: двапут их је овде морила, куга. Били су бројан и моћан род (до 35 кућа). Дошли су из Скадарске нахије и њихови преци су доцније довели католике Битиче као слуге. Сва три рода воде порекло од по једног претка, чије се потомство намножило. Малак су били веома силни: ко год је прошао, морао је да плати за пролаз. Откако је један предак, прича се, украо неке Сребрене ствари из католичке цркве, отада су ударили уназад и никако да их буде више од 3—4 куће. Некада су имали своје пивнице за вино и ракију. Кад су дошли преци Битича, старешина Малака, гледајући први дим из куће Битича, који се ширио падајући земљи, рекао је: »Ове католике неће моћи нико да крене одавде, они су заузели ово место.«
АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Сем једне породице, сви су од фиса Криези односно од Битича. То су родови Лекај (1 к.) и Додај с огранком Кајтазима (24 к.). Дошли су из места Шинђерч код Дарде. Кажу да је меото из ког су они српско. Славе Св. Атанасија. Један од католика у селу зове се Малисор: породица Фрон Малисори, али је то презиме добио по мајци Малисорки, пошто је рано остао без оца. — Ворф Нуа (1 к., раније Св. Никола, сада Св. Атанасије), домазет, дошао као Фанда (Миридит) из Дарде.
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 06:46
Војислав Ананић
Зјум
Име овог села изговара се различито: Зјум, Зјим и Зим. Има село Зјум и у горском срезу, а у селу Дамњану Махала Зимит, прозвана по свом оснивачу.
Зјум je пространо село разређеног типа: састоји се од више међусобно одвојених родовоких група кућа. Пет је главних махала: Кајзог, Пренкпаљ, Бериш, Лимеж, Каран. У селу су шуме: Ћукш, Цингелинге, Љуги Ђалпе (Lngi i Gjairpenit, Змијски до). Имена неких потеса: Ливади и м’д (Livadhi i madh), Арат е Бунарит, Ливадет е Беришес, Љуги и Досес (Крманин До), Рети Чикаве (Rrethi i Ciikave, Девојачко Коло). По предању, на Рети Чикаве су некада играле девејке.
Под Паштриком, на граници Ђона, Зјума, Љубижде и Карашинђерча је брдо Каљаја, Каљаја Хисарит: прича се да је ту кован новац и да ту има закопано благо, Има неких зидина. У шуми Хурди има неко стаpo гробље. Изнад махале Лимежа је место Киша: по предању, ту је била црква. Католици знају за неки стари Вори и Прифтит (Попов Гроб). Изнад језера у Зјуму је Киша Шинђерђит (Црква св. Ђорђе). То је црквиште са зидинама и неколико табуисаних дубова, Католици иду на то место само на Ђурђевдан по новом календару. Прича се да су некада код те цркве Турци обесили два фратра и две слуге. Крај Дрима је место Џинес, где су циганске колибе. Једно место испод села а ближе Дриму зове се Мртура: ту су сада само њиве, а раније је ту било село неких »љарамана« (двовераца). Село је много страдало од чуме. Кула е Забитве (Официрска кула) добила је име по томе што је у њој 1915—1918. био одред аустриске војске.
По предању, у село је први дошао Љај Зими. Не зна се одакле је био, а род му је изумро. Неки од Пренкпаља у селу мисле да воде порекло од тог Љаја.
1940. било је у селу 57 кат. и 9 мусл. арбанашких и 5 циганских, свега 71 кућа.
АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Т с а ч. Овом фису припадају у првом реду род Кархани, Крхан, Коран (5 к., Св. Димитрије). Дошли су у Зјум још пре куге, а из места Кре — отуда им име — у фису Гојан-Тсач. Дошла су их три брата: Муса, Коља и Дода. Због сиромаштва, Муса је отишао да служи код неких муслимана у селу, па и сам прешао на ислам и од њега су Чолаци у селу. Старац Hyai (84 год, 1940.) броји ове своје претке: Ља’з’р — Симон — Кољ. Он је, дакле, праунук Коље, који је дошао у Зјум. Фису Тсач припадају и Лимежи (2 к., Сви свети), који су из Мазрека у Задрими, и Вош (5 к., Св. Никола), који су дошли из места Зогте. — Б итич – К р и е з и : род Пренкпаљ (14 к., Св. Катарина). Сматрају се по пореклу Мирдитима, а дошли су из Ибарсног Колашина. Остали у селу их зову колашинским Србима, качарима (у Колашину су заиста многи качари): Шкијет е Колашинит. — Бериши (30 к., Св. Никола) су дошли после Пренкпаља. — Кристовић (1 к.). Не слави и не припада никаквом фису: дед Матеја му је био из Дубровника, одакле је побегао због убиства.
АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Чолаци (9 к.) су само огранак кат. рода Кархана. До око 1925. међу собом су се држали као блиски сродници, а отада се жене Чолака крију од Кархана.
ЦИГАНИ. — Свега 5 к. муслиманских Цигана.
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 06:51
Војислав Ананић
Крајк
По предању, село је некада било у пољу на десној страни Белаг Дрима, па се преместило на своје данашње место због куге.
Махале у селу зову се: Даћ, Првиз и Лик. Главни су потеси: Фуша ндер Катун (Fusha nder Katund), Фуша ндер Дрин (F. nder Drin, Њива преко Дрима), Лимаја, Рраја (Rraja, корен), Резине (шума), Гропа Фушес (Gropa е Fushes), Бриња и Резине (Brinja ne Rezine) и др.
1940. у селу су биле свега 43 мусл. арбанашке куће.
Х о ти: род Првиз-Первиз (12 к.) су дошли први, и то као католици од Скадра. — Гаш: род Лик (14 к.). — Битичи: род Деч (12 к.). — Бериши: род Самаход (2 к.). — Шаља (3 к.).
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 06:55
Војислав Ананић
Мазрек
Село носи име по месту порекла својих главних становника. Једна махала у селу зове се Каравида, а тако се, по предању, некада звало читаво село. Главни потеси у селу зову се: Мираша, Нерфуша (Nderfusha), Плумза, Зогт, Сејиште, Бриња Ношеци, Коцеј.
1940. у селу су биле 33 мусл. арбанашке куће.
У овом селу се не води много рачуна о племенској (фисовској) припадности. Сем за Дураваке, за остале нисам могао да утврдим којим фисовима припадају.
Т с а ч: род; Дуравак (8 к.) су из места Мазрека у Тсачу. — Каравид (13 к.). — Ђаран (5 к.). — Амељ (7 к.).
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 06:59
Војислав Ананић
Којуша
Арбанаси изговарају име села и као Кајуш. Верује се да је село насељено пре него село Мазрек.
Прича се да je близу Којуше било село Коба, које је куга поморила. Пошто су људи помрли, остала је само махала Којуша. У Коби или Кобагју, као и на местима Шкенез (арб.: руј) и Леш, стоје зидине од кућа. Исто и на месту Бозбоч између Којуше и Мазрека,
1940. било је у селу 15 мусл. арбанашких кућа.
Б е р и ш и. Први су дошли у село род Хазер (4 к.), а истом фису припадају и родови Ћон или Ћуна (7 к.) и Хајдар (1 к.). — Тсач: род Кука (2 к.). — Велика задруга Асан Суља Алиловић. (1 к.) је вероватно од фиса Хота.
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 07:04
Војислав Ананић
Планеја
Имвна неких потеса у селу: Панор (Понор), Хамза, Брег. Бокрова (шума), Травша (шума), Душкаја, Махале у селу су: Мала Шин Ђерч или Мале Шехит, Махала Ворфс, Махала Бири, Махала Касове и Мала Маљок. Џамија је на месту »Бректи« на средини села.
1940. било је у селу 45 мусл. арбанашких кућа.
Тсач: род Чекићи (2 к.) се сматрају најстаријим родом у селу, поред изумрлих Шахина. Остали родови од Тсача су: Всрф (14 к.) и Бири (4 к.). — Шинђерч (15 к.), Касов (4 к.) и Ћабрат (2 к.) су од фиса Марина. Неки од Шинђерча изговарају то име као Шиђећ, свакако стога што им је први облик (који значи: св. Ђорђе) непријатан, јер одаје хришћанско порекло. Већ четири колена, а можда и више, у њих је наследно звање шеха накшиског реда у сеоској текији. Род Касов или Касоли дошли су вероватно са Косова, — Краснићи: род Маљок (4 к.) су дошли са Косова, где имају својих рођака, као и у Турјацима у Подрими.
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
21. јул 2018. у 07:10
Војислав Ананић
Горожупа
У Журу сам слушао да је око 1932. умрла у Горожупи баба која је још била православна. Данас у селу живе само муслимани Арбанаси. Приликом повлачења државне границе 1912. један део села остао је у Арбанији: то су махала и род Ненада, и они се сматрају најстаријим родом у селу.
1940. било је у селу 25 мусл. арбанашких кућа.
Криези: род Бин (7 к.), који су дошли из Малесије, и то у групи. Остали су долазили појединачно. — Бериши: род; Тјец или Т°јец (4 к.) и род Крхан — Кархан (4 к.). Кархани сматрају да, су им католици Кархани у Зјуму род, али ови то одбијају. — Краснићи: род Јолич или Јелић (3 к,). — Моринa род Тана (3 к.). — Шаља: род Мартин (4 к.).
Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.
24. јул 2018. у 05:25
Војислав Ананић
ПОДРИМА
Предео
Подрима је ниска раван на левој страни Белог Дрима, који јој чини границу према пределу Хасу. На осталим странама граница није тако јасна. Од призренског Подгора одваја је црта која дели подгорину од равнице, а тод цртом иде друм од Призрена ка Урошевцу и он је сада као граница. На север иде Подрима до варошице Ораховца. Села Атмаџа, Тупец и др. у б. Журској општини чине као прелаа издеђу Подриме и Хаса. Арбанаси (Шиптари) из Подриме и Хаса међу собом се прегоне који су бољи. Подримци сматрају своје суседе у Хасу да су сировији људи од њих да су „подивљаци“.
Шуме је веома мало: само по бреговима око Ландовице има шикаре, одакле се сва ова села снабдевају дрветом. То су већином приватне шуме.
По Подрими се говори српски и арбанашки (шиптарски). Срби говоре арбанашки, а и многи Арбанаси знају српски. Цигани говоре арбанашки а и од њих многи знају српски.
Сматрајући да је живот у планини још тежи, католици из Подриме не дају својих девојака у планину, а ретко их одатле и узимају.
Пошто у Подрими раније окопни снег, из читаве Жупе и Опоља терају се с пролећа овце у Подриму. Власници стоке плаћају за пашу селу/ односно општини где дођу. Та кретања су била повод да су се неки и насељавали на местима где су долазили са стоком.
У Великој Круши, Мамуши и Медвецу се израђују кола. Оптеруша, Мамуша и Средска имају мајсторе за куће, тако и Велика Хоча и Зочишта.
И по арбанашким селима иду терзије Срби из Средске и Сиринића. Долазе, али ретко и терзије Арбанаси од Ђаковице.
У турско време сви становници села у Подрими, без обзира на народност и веру, били су чифчије. Цигани су били у још нижем положају: они су били „момци“ или измећари, у ствари робови. Наша аграрна реформа од 1919. ипак није овде решила аграрне проблеме. Место старих чифликсахибија јавили су се нови, Срби: поједини занатлије, трговци и чиновници куповали су по селима земље и на њима држали чифчије Арбанасе. Тако нпр. у селу Новацима католичка породица Прена Николића живи у кући Хаџи Љубе Патрногића, а ради земљу Драгутина Танасковића ципелара из Призрена (1940).
П о р е к л о с т а н о в н и ш т в а
Срби представљају најстарију групу становништва. Некада су они били једино становништво. Спуштање Арбанаса у Подриму отпочело је за турскога времена. Међутим, од тих старијих досељеника нема ни трага нити се зна да ли су се посрбили (што није невероватно) или су изумрли или су се даље преместили. Нарочито велики прилив католичких Мирдита настао је око 1880. У исто време долазе и арбанашке избегдице из Србије (1878). Тада су Срби морали да напусте Вележу и Шпинадију. Арбанаси су истискивади Србе и на тај начин што би поједини Арбанас чифчија наговорио агу да уклони његова суседа Србина чифчију и да доведе неког његова рођака или кума Арбанасина. Многи Срби су се иселили сасвим а многи су, пошто су почифличени, прстали врло покретљиви и сељакали се из села у село. У Шпинадији, Вележи и другде су још веома свеже успомене и многобројни трагови од негдашњег српског становништва.
Многи од Срба су прелазиди на ислам и данас су већ сасвим или готово сасвим поарбанашени. Сада арбанашки родови у селу Свркама зову се Поповићи, Томашевићи и Цветковићи. Цветковићи набрајају ове претке: Сали — Лимон – Исак — Цветко. Према томе, они су прешли на ислам тек почетком 19. века.
Кад су се у Дрснику „потурчили“ онда су они који су остали „Срби“ однели својим кућама из цркве 10—15 икона и носе их у литијама.
Срби у Подрими нису се одржавали толико захваљујући старијем слоју становништва колико придолажењу Срба са стране, које је имало поглавито карактер спуштања планинаца у равницу.
Целокупно данашње арбанашко становништво Подриме води порекло од сразмерно сасвим скорашњих досељеника. Њихово досељавање има карактер спуштања планинаца у равницу, првенствено из економских узрока: у планини је веома мало земље и вишак становништва је силазио наниже, налазећи да је боље бити и чифчија на доброј земљи него бити без земље, а и надајући се да ће моћи да отме чију земљу. Преци многих арбанашких родова су дошли бежећи због крви из својих племена и села.
И привредна путовања су могла бити од утицаја на насељавање Арбанаса у првом реду сточарска кретања. Миридити, особито Ђуђе и Донђони, израђивали су катран и на пазар у Призрену, па чак и у Нишу, дотеривали ло 200 товара катрана и борине.
Да су Арбанаси скорашње и свеже становништво у Подрими види се у првом реду по томе што су још увек врло покретљиво становништво, још се нису сталожили и прилагодили новој средини. Томе је доприносило и то што су доскора били чифчије: пре 1918; своју земљу је имао само Марк Пр Коља у Шпинадији. Иначе, сасвим су ретке арбанашке куће, односно породице, које се нису кретале из села у село. Као пример навешћу породицу Микеља Зефа. Били су у Шпинадији, одатле се селили у село Рек па сe враћали у Шпинадију опет у Рек и понова у Шпинадију— све са чифлика на чифлик, и то само у времену после рођења Микељева. Угледни домаћин Нуа из Трепетнице живео је у Вележи, затим у Љутоглаву, па опет у Вележи и тек од 1918. у Трепетници где су му аграрне власти дале земљу.
Да су Арбанаси скорашње становништво, показују, поред осталога и њихова породична предања: обично у Подрими знају да набрајају само по четири-појаса, што значи да се је доселио четврти предак, односно да су дошли пре 100—120 година (а многи и знатно доцније). Тако нпр. домаћин Марк (42 године) у Горњој Србици и родио се у том селу, отац му Ђек родио се је у ђаковичком Новом Селу, дед Зеф родио се у Осеку, прадед Петар син Зефов у Злокућанима.
Главно досељавање Миридата било је пре неких 60 година, а његова последица је била да је тек тада настало право страдање и истребљавање Срба.
Арбанаси су долазили као католици и тек овде прелазили на ислам Прелажење је било постепено и вршено је посредством двоверства, па и данас има остатака од двоверства, а има примера где се може говорити о троверству.
Вероватно зато да би им као чифчијама било лакше и да би са мање неприлика могли да присвајају земљу, католички досељеници су се издавали за муслимане и брзо прелазили на ислам. Сви Малисори, а и многи Миридити, су имали и католичка и муслиманска имена. Код кућа су се понашали као католици, а изван кућа као муслимани. Обично се свршавало тим да су се коначно опредељивали за ислам и тако се ширио број мусдимана. Поједини католички Арбанаси прелазили су на ислам и стога што су их Турци премамљивали и давали им земље и друго.
Католици са муслиманским именима у селу Крвосерији били су готово сасвим прешли на ислам. Пре неколико година јавно су се вратиле у католичанство само две породице, а остали су остали и даље „љарамани“ (шарени, двоверци) и воде се као муслимани.
Угледан домаћин Никола у Вележи звао се је у турско време Селман као муслиманин, а као католик Никола Нрец Ука. За време црногорске владавине 1912—1915. покрстио се у Дечанима и у Дечанској цркви се венчао по православном обреду. Приликом прелаза у православље постао је Сава Михаиловић, како се и сада службено зове. Будући пак у чисто католичком селу, он је понова католик, а пристао би да буде православни, кад би се неки аграрни спор решио у његову корист (1940).
Првих година после првог светског рата провели су многи Миридити као политички емигранти у Подрими.
По Подрими има сразмерно много Цигана. Сви припадају исламу макар само по имену, и сви говоре арбанашки. Има их Мађупа и Габеља. Габељи су номадски Цигани. По занимању су решетари, трговци стоком и сл. Лети живе под шаторивца а зими узимају куће под кирију. На једном месту проведу 10—15 дана. Обично падају на иста места, иако нису увек исти људи у групи. Међу Габељима има их и врло богатих. Тако нпр. Ганија Габељ је дао 1937. године за девојку 55 турских лира. Тај Ганија и неки Вејсељ имају по четири жене. У белешке о појединим насељима нисам уносио Габеље, јер немају сталног боравишта.
Мађупи су стални становници по селима, где раде као „слуге“ или ,,момци“ а само их је мали број који су били чифчије. И они се, ипак, често премештају из села у село односно од једног господара другоме. Било је и међу њима премештања због убистава и крвне освете.
Мада их Арбанаси не признају, Мађупи се ипак сматрају деловима појединих фисова. Они нису ни у каквој крвној вези с њима него то припадништво има карактер друштвене зависности; прибијају се уз фис међу чијим члановима живе и раде и чију заштиту желе да имају. Ако је Циганин дошао као слуга у неко село он се сматра да је припадник тог села односно фиса. У Подрими и у Ђаковичком срезу Цигани се издају већином за Берише, јер је тај фис најјачи у том крају. За Мађупе, који се издају за чланове фиса Гаш, кажу сви да су из махале Шипше у Гашу и да воде порекло од неког слуте. Тај слуга се био саживео с неком, немом девојком и она затруднила. Кад су то запазили прваци, реше да га одбаце у један крај села, који се зове Шипша. Сутрадан су посматрали како ће ићи дим из оџака, кад он наложи ватру. Кад су видеди да се дим, шири, рекли су да ће му видети ,,шер“, јер да ће их он надјачати бројем својег потомства. Тако су се Цигани заиста и намножили.
Иако веома непросвећени, а социјално и економски зависни, они су били од политичког значаја: у политичком животу они иду увек уз своје господаре, тј. уз Арбанасе. У селу Гиљанцима живи Циганин Асан Суља, који је већ 20 година ошптински одборник и вођа за деведесет Цигана гласача. Због тога је прозван „Мачек” (1940).
Габељи и Мађупи се међусобно не жене и једни друге презиру, сматрајући их нижим од себе.
Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић
7. новембар 2020. у 12:24
Bogdan Markuš
“U Velikoj Kruši, Mamuši i Medvecu se izrađuju kola. Opteruša, Mamuša i Sredska imaju majstore za kuće, tako i Velika Hoča i Zočišta.”
Postovani i uvazi gospodine Ananic, interesuje me naselje Mamusa, odnosno i zapravo nekadasnje staro srednjovjekovno naselje Momusa iz tog vremena a ne danasnja Mamusa!
Sta znate da mi kazete o tom naselju Momusi? Ima predanje koje govori da je postojala jos u vrijeme Nemanjica i to od prvog njihovog rodonacelnika, davnih 1190:tih. Naglasavam se da je u najstarijoj hilandarskoj povelji 1198. godine, pise da je Stefan Nemanja manastiru poklonio Momusu kod Prizrena. Istragom, ovo manastirsko selo se kasnije spominje i u hilandarskim poveljama kralja Urosa I, kralja Milutina, pa i cara Dusana.
1. Da li je uopste istorijografiji poznato, da su ljudi prebjegli sa Vizantijskog podrucja u Metohiji, tj predjele i oblasti koje je Nemanja osvojio u ratu s Grcima 1184. – 1185., izmedju ostalih, ukazano na “grad Skpl – i grad Ljesski u dolnjem Polozje” (u pitanju je Poloska kotlina tj Gostivarski i tetovski kraj u sjeverozapadnom dijelu Sjeverne Makedonije!)? Postojili bilo kakvi zapis o tome da su ljudi bjezali spasavajuci glavu i zivote svojih porodica sa navedenog podrucja i s druge bande ih zapravo nastanili u selu Momusi, pa makar bio fragmentaran iz tog vremena?
2. Ko su bili ljudi Momusicani iz srednjovjekovnog prizrenskog sela Momusa?
3. Koja druga srednjovjekovna lica se vezuju pri imenu, ovog prizrenskog naselja Momusa?
4. Da li je ikad u srednjovjekovnom selu Momusi, postojala crkva sa grobljem? Pri tome, ukoliko je postajalo, kako se crkva zvala, odnosno po kojem svecu je nosila ime?
5. Ukoliko su zaista tadasnji mjestani srednjovjekovnog sela Momuse ikad bili preseljeni iz tog sela u neku dalju daleku oblast pri odluci tadasnje nemanjicke vlasti, sto bi bio argument razloga takve presude vlasti da to ucini? Pri tome u to vrijeme, da li su pri takvoj selidbi smjesta na mjesto zapisivala imena mjestana od strane nadlaznih organa vlasti?
6. Ima li kakvog zapisanog spomena, sem vec navedenog o mjestanima srednjovjekovnog sela Momuse iz polaznog datiranja od druge polovine 12. vijeka i kasnije, oko 1300./.-06. do 1376. godine?
7. Mnoga imena okruznih sela imaju osnova slovenskog korijena u toponomiji ali ne i svako, koje je medju njima toponimi imena sela Momuse i Dabsora vlaskog porijekla a Parici grckog porijekla.
Tu je i pomen ona dva vlaska sudstva, tj. katuna, Radova i Djurdjeva, sa svega 170 Vlaha, i sa zabranom da Vlasi prelaze “pod velijega zupana”, tj. sa ove vizantijske teritorije i hilandarskog posjeda u Raskoj velikog zupana Stefana. Kako tumaciti i prevesti taj toponim sela Momuse? Moze li Momusa da znaci = naliti, nalivati; napojiti, nadvodnjavati; prelivati, natopiti, poplavitii td?
Unaprijed zahvalan na Vasem odazovu i dostavljenim odgovorima.
24. јул 2018. у 05:42
Војислав Ананић
Шпинадија
Село је до у скорашње доба било српско и у њему, као и у околини, има доста успомена на то српско становништво. Старо село је било на једној ливади крај садашње Доње мале у селу. Ту је била и црква Св. Пречиста, чији се темељи и сада добро виде, а око цркве је велико гробље с многим оптраченим гробовима, Сем знака уврх гроба (већа плоча) стављан је знак (мања плоча) и изнад ногу покојника. И католици, који то гробље зову Ворат е Шкијет (Српско гробље), поштују то гробље и не ору око њега. На том, гробљу сахрањени су и преци Јована Анђелковића из Новака, који су раније живели у Вележи, јер су и црква и гробље били заједнички за Вележу и Шпинадију.
Прича се како су Срби из та два села постали били врло обесни и обесили свога попa. Пре неких 20 година посечен је брест на гробљу на ком су обесили попa, који је био нешто задоцнио цркви. А људи који су га чекали и већ се били понапили, ради шале саставили „суд“ који ће да суди попу. У том „суду“ су били „кадија“, „паша“ и други, и они су изишли пред попа, сачекали га дохватили и обесили. Поп их је пред своју смрт проклео да им се село растури, и тим проклетством објашњавају пропаст Шпинадије као српског насеља. Од онога који је био „паша“ (а био је ћорав) и који је обесио попа, воде порекло Ћорпашини, који су се из Вележе раселили у околна села. Најпре је нестало Срба из Шпинадије, а после и из Вележе. На место Срба чифликсахибије су доводили Арбанасе.
На старе Србе подсећају још имена Ура Недељкит (Недељков мост), на путу за Цапарце, и Шпија Ђорђ Дојницес (Кућа Ђорђа Дојничанина) у селу. Тај Ђорђе је био дошао из Дојнице, али је наскоро отишао у Новаке. Кад су они отишли, онда је у ту кућу дошао, кажу, пре неких 120 година, католик Гег Леш. Од Ђорђа су у Новацима сада (1940) син Ж. Спасић (60 год.) и братанци. Никола Јанићевић из Смаћа каже да је његова стрина била родом из Шпинадије.
Арбанаси су већином Миридити и сви су досељени тек у новије време: први су дошли у село пре неких 100 година. Неки су из Миридита бежали због крвне освете, а неки се селили стога што нису имали тамо земље.
Каћинари (2 домаћинства, Мала Госпођа). Први је дошао пре неких 100—120 година Леш са сином Гегом, који је имао синове Воска и Ђона. Сада су у селу Ђонови синови Пренка, Симон и Коља. — Спаћ (6 домаћинстава, Св. Никола) су дошли пре 90—100 година. Отац Тома Нуе (42 године) дошао је из Траканића у Ђаковичкој нахији, где се био населио прапрадед Бека. — Бериши (3 домаћинства, не славе). Уз Берише иде и род Конај (1 дом.) који су дошли пре неколико година из Нашеца, а пре тога су били у Гражданику. — Шаља-Шаљјан (3 дом., Св. Никола). — Штуф (2 дом.(Мала Госпођа). Фрок Дедај је дошао пре неколико година из Вележе. Они су од племена Селите. — Шлак- Tопњан (1 дом. Св. Никола). Родом су из Дујака у Ђаковичкој нахији, а старином из Шлака, Њихов одељак из Дујака прешао је на ислам и сада је терзија у Ђаковици (Етем Шлак), — Тсач (1 дом., Св. Атанасије — Sh Masjan) су једини Малисори у селу. Кућа позната под именом Марк- Исен: дед радио међу муслиманима и носио име Исен, да би се лакше крио. —Кужњин (3 дом., Св. Никола и Св. Александар — Sh Lezhder — 5. маја). —)Жђина (1 дом., Св. Никола). — Ђуђај (1 дом. не славе). —Кчира (1 дом., Св. Никола). — Донђон (1 дом- Св. Никола).— „Жђина“ (1 дом.): Никола Пренк доселио се пре 4 године из Доблибара у Вележу, а одатле прешао у Шпинадију.
Срби
Кујунџић Слободан (1 дом., Св. Стеван) доселио се из Призрена 1931, а старином је из Ораховца.
Цигани
Један род (4 дом.) је дошао пре 70 година из Сопнића у Ђаковичкој нахији. — Други род (3 дом.) такође из Ђаковичке нахије. — Бећа Суље (1 дом.) је дошао пре 12 година из Бистражина у Ђаковичкој нахији.
Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић