Општина Призрен:
Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Село, Горожуп, Гражданик, Грнчаре, Дедај, Добруште, Дојнице, Доња Србица, Доње Љубиње, Драјчићи, Душаново, Ђонај, Живињане, Жур, Заплужје, Згатар, Зјум Опољски, Зјум Хас, Зојић, Зрзе, Јабланица, Јешково, Кабаш, Кабаш Хас, Капра, Карашинђерђ, Кобања, Којуш, Кориша, Косовце, Крајк, Куклибег, Куковце, Кушнин, Куштендил, Ландовица, Лез, Лесковац, Локвица, Љубижда, Љубижда Хас, Љубичево, Љукинај, Љутоглав, Мазрек, Мала Круша, Мамуша, Манастирица, Медвеце, Миљај, Мурадем, Мушниково, Нашец, Небрегоште, Нова Шумадија, Новаке, Ново Село, Петрово Село, Пиране, Плава, Плајник, Планеја, Плањане, Послиште, Поуско, Призрен, Рандубрава, Ренце, Речане, Ромаја, Скоробиште, Смаћ, Средска, Стружје, Трепетинца, Тупец, Хоча Заградска, Цапарце, Шајиновац, Шкоза и Шпинадија.
2. новембар 2015. у 09:30
Tanja
Interesuje me poreklo mog prezimena Jovanovic iz Gornjeg sela optstina Prizren i odakle su doseljeni ja cula da su srarosedeoci
23. март 2018. у 21:23
Sava Spasić
Zanima me poreklo i loza Spasića, moj deda je došao 80tih godina u Kragujevac iz sela Vrbičane. Koliko znam bili su starosedeoci tog područja. Ime mog dede je Slavko, imao je i brata Luku. Njihov otac se zvao Anđelko, a on je imao brata koji se zvao (nisam baš siguran) Spasen. Svi potomci Anđelka po muškoj liniji žive u Kragujevcu, a Spasenovoj koliko znam Vrnjačka Banja. U koliko se nekome preklapa ovo stablo na blic ispričano ili zna nešto o Spasićima tog područja koki bi mogli biti povezani sa mojom krvnom lozom, bio bih zahvalan na informacijama. Hvala
2. јун 2018. у 12:15
Војислав Ананић
ПРИЗРЕН, варош у Јужној Србији, у косовској области, на обалама Бистрице, лијевог притока Белога Дрима, недалеко од албанске границе. Има 3.724 куће са 16.433 становника (1921). П. лежи на рубу Призренског Поља, на самом излазу Бистрице из клисуре. Главни дио П. са чаршијом налази се на ниској језерској тераси (око 410 м над морем), која постепено прелази у пространу равницу Призренског Поља. Навише, уз стрму страну горње језерске терасе, постао је највећи дио варошких махала, изнад којих се на тераси налази тврђава, призренски град. У самој клисури Бистрице, изнад вароши, око 2 км далеко од П. налази се на високој тераси над лијевом обалом ријеке призренско Старо Кале, Дервен (клисурски) Град или Душанов Град, који се у средњем вијеку звао Призренски Горњи Град или Вишеград. Под Вишеградом леже рушевине манастира Св. Арханђела Михаила и Гаврила.
За вријеме Римљана П. се звао Тхеранда, и био је један од главних градова на путу из скадарског приморја у унутрашњост Балканског Полуотока. У доба Бизанта П. се звао Приздријан, а у српским средовјечним споменицима биљежи се Приздрен, или још чешће у данашњем облику. У П. се 1019. спомиње столица призренске епископије. П. је дефинитивно заузела српска држава за владе Стевана Првовјенчаног. У оно доба П. је био средиште и истоимене жупе у Призренском Пољу.
Већу важност у старој српској држави добио је П. у доба краља Милутина. На важном пролазу још римског пута, П. је у српско доба постао врло важно тржиште, у коме су осим домаћих трговаца и Дубровчани имали велику трговачку колонију, а осим њих овдје су трговали и Талијани и Грци. Дубровчани и други католички трговци имали су у П. двије католичке цркве. За вријеме краља Стевана Дечанског и цара Душана држала су се у П. четири годишња панађура (сајма) о Малој Госпођи, пред Спасовдан, Аранђеловдан и Никољдан. Призренски трг и царину најчешће су држали под закуп Дубровчани. Они су 1332. израдили, да П. постане сједиште дубровачког конзула у Србији. Тада и касније (1345) Дубровчани су тражили од српског владара, да им преда Призренски Град гдје би се у случају опасности могли склонити са својим добрима. Осим трговине, у П. је цвјетао и обрт, организиран у еснафе (цехове), који су имали своје протомајсторе. Град П. је у 14. вијеку ковао и свој новац.
Највише је напретка, славе и величине П. достигао у доба цара Душана и цара Уроша, који су овдје и у оближњем Рибнику имали своје дворове. Као пријестолница П. је у народним пјесмама назван српским Цариградом. Цар Душан је 1343. боравио у П., и тада је почео зидати своју задужбину, манастир Св. Арханђела Михаила и Гаврила под Вишеградом. Црква је довршена 1349, када је покривена оловом из Трепче. Цар Душан је ову своју задужбину изабрао себи за гробницу и обдарио је великим властелинством у метохијама, селима и влашким катунима. Вишеград над Св. Арханђелом био је манастирски пирг (кула) за заштиту цркве, а овамо су се касније, у вријеме несигурности, склањали и призренски трговци (као Дубровчани 1372). Цар Душан је и сахрањен у својој задужбини у манастиру Св. Арханђела (1355). Послије смрти цара Душана, П. је остао пријестолница цара Уроша (до 1362), затим је био у рукама разних српских владалаца онога доба. Тако је краљ Вукашин држао П. до 1371. Он је овдје имао и ковачницу свога новца (1370). Затим је П. прешао под власт Ђурђа Баошића (1372—1376). У доба ових промјена П. је стао јако опадати. Тако се П. још 1371. спомиње као опало трговачко средиште. П. је напуштен од страних трговаца 1433, и најзад је, ускоро послије пада Новог Брда, 20/6. 1455. и он пао Турцима у руке.
Са најездом Турака настало је у П. уништавање старе српске културе. Манастир Св. Арханђела, који се и на почетку 15. вијека спомиње (1418), уништен је од Турака.
У прво доба под Турцима П. је изгубио значај трговачког града. П. је остао и даље столица призренске митрополије. Турци су у П. поставили средиште призренског санџака чији су кадилуци били П. Сува Река, Хас (ђаковички) и Бихор. Турци су се још од почетка насељивали y П. и мјесто старе српске властеле и манастира загосподарили имањима у вароши и околини. Тако је неки Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. имао у П. 117 дућана, 6 воденица и каравансерај. По томе се види, да је чаршија ипак и онда била доста велика. Поред турског становништва, у 16. вијеку почели су и Арнаути продирати у П., нарочито Миридити, који су пљачкали варош. Најзад, у првој половини 17. вијека у П. се јавља и арнаутско становништво. Мада у несигурности, јер су Миридити и даље нападали варош. П. је у 17. вијеку поновно оживио као трговачко средиште. Док је П. 1611. имао 8.600 кућа, 1655. нарастао је на 12.000 кућа. У богатој чаршији трговало се највише вином, стоком и сточним производима, вуном и кордованом (фина учињена кожа). Вуна је изважана преко Београда и у Њемачку. Од обрта нарочито је знатно било пушкарство, а израђивале су се и особите сабље димискије. Осим православних Срба, било је онда у П. и католика око 40 кућа.
Пред крај 17. вијека П. је доживио катастрофу. Послије спаљивања Скопља, аустријски генерал Пицоломини заузео је 6/11. 1689. и П. гдје је позвао пећког патријарха Арсенија Чарнојевића на договор, ради далње организације српског устанка. Мада већ
заражен од куге, Пицоломини је сутрадан овдје завршио преговоре с патријархом о заједничкој борби против Турака. Дан касније у П. је објављено народу, да је примљен под царску аустријску заштиту, а патријарх је положио са народом заклетву вјерности аустријском цару. Већ сутрадан, пошто је од српског патријарха примио причест, Пицоломини је умро. Сахрањен је у најстаријој и најљепшој призренској цркви. П. је послије тога (1690) поновно пао Турцима у руке.
Приликом велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем много је српског становништва напустило П. Варош је од Турака пострадала тако, да се П. у 18. вијеку спомиње као обично мјесто. Само се још обрт донекле одржавао па се и неки еснафи (цехови) спомињу (1788). У све већој анархији од арнаутских качака и турских крџалија (хајдуци). П. је и даље често страдао, нарочито 1795, када је опљачкан од Махмуд-паше Бушатлије и његових Арнаута. Стога је П. крајем 18. вијека имао свега 8.000 становника. Од почетка 19. вијека П. је почео поновно да напредује, те се 1805. већ спомиње као прилично насељена варошица, на важном караванском путу, који води од Скадра. Становништво П. било је тада у већини српско, муслиманске и православне вјере, а варошицом је управљао бег, који је био подчињен окридском паши. Послије угушења арнаутских побуна и провадања рефорама у Турској, П. се стао све више развијати. 1844. имао је 6.000 кућа са 24.950 становника, од којих 18.800 православних, 2.150 католика и 4.000 муслимана. У призренској чаршији веома су били развијени занати, највише пушкарски, ножарски, златарски, кожарски и терзијски. Послије пораза Мустафа-паше Шкодранина (1831) и умирења Арнаута, преко П. је из скадарског приморја старим зетским путем, поновно кренуо жив трговачки саобраћај за унутрашњост Балканског Полуотока. Затим су почеле трговачке везе и са Сарајевом, Београдом, Угарском, Мисиром. 1866. основан је у П. руски конзулат, а касније и аустријски, талијански и српски. Од саграђења косовско-вардарске жељезнице (1873), када је П. добио удаљену жељезничку станицу Феризовић (Урошевац), трговина П. окренула се Скопљу и Солуну, а због поновне и све несносније арнантске анархије, од друге половине 19. вијека, и иначе ослабљене везе са скадарским приморјем прекинуте су сасвим. Због тешких прилика за Србе, у П. је све више превлађивао турски и арнаутски муслимански елеменат. Пред крај турског доба (1910) у П. је било свега 4.497 породица, са 30.285 становника, од којих 23.800 муслимана, 4.350 православних Срба, 950 католика, 725 Цинцара и 400 цигана, Међу православним Србима само је незнатан број породица био старинског подријетла; остало су били досељеници из околних крајева. Цинцари су скоро сви подријетлом из Мускопоља. Кршћани су држали главну трговину. Варош је имала 24 махале и многе еснафски подијељене крајеве у великој царшији.
Послије ослобођења (1912), ради исељивања знатног дијела Турака и Арнаута, П. је опао у становништву, те је 1913. имао свега 21.244 становника. За вријеме Свјетског Рата П. је поновно опао у становништву, а сада се постепено обнавља. П. ће поновно добити стару важност, када добије жељезничку пругу, која је сада у пројекту. До жељезничке станице Урошевца П. је везан аутомобилским саобраћајем. У П. су: начелство округа призренског, болница, царинарница, среска финанцијска управа, војна команда, столица православне митрополије, православна богословија, гимназија мјешовита осморазредна, поштанско-телеграфска и телефонска станица.
Литература: К. Костић, Наши нови градови на Југу (1922); Ј. Цвијић, Основе, III (1911); Ј. Дедијер, Нова Србија (1913); Архимандрит Сава, Призрен (Братство, 2); П. Костић, Срби и Српкиње у Призрену (Братство, 9 до 10); П. Костић, Призренско Друштво Светог Саве (Братство, 16; Ст. Димитријевић, Богословско-учитељска школа у Призрену (Братство, 17); П. Костић, Цинцарска насеобина у Призрену (Братство, 19); П. Срећковић, Сима Тгуманов (Братство, 1); Р. Скакаљевић, Призренски трг за српскога времена (Босанска Вила, 1910); Рад. Грујић, Гроб цара Душана (Гласник Скопског Научног Друштва, I—2, 1926); М. Костић, Спаљивање Скопља 1689 (Јужна Србија, I—4. 1922).
В. Радовановић
У П. су ови манастири и цркве: 1. Св. Богородица Левишка. Подигао ју је краљ Милутин са епископом Дамјаном 1307. При овој цркви је била столица призренске епископије, која је касније дигнута на ступањ митрополије. 1326. Стеван Дечански издао јој је повељу. Спомиње се 1560, 1605, 1619, 1626, 1649. Изгледа, да је опустјела крајем 17.вијека. У 18. вијеку, можда 1756, Турци су је претворили у џамију. Поновно је преобраћена у цркву послије Свјетскога Рата. Архитектуром ова црква припада циклусу Милутинових цркава са пет кубета. Њу подупиру са сјеверне и јужне стране два простора, од којих је сјеверни са полусводовима, а јужни са крстастим сводовима. На западној фасади се уздиже једна снажна кула. Живопис, који је првобитан, јако је оштећен. Он је сав изгребен, да би се лакше за њ ухватила малтерна кора, којом је од Турака био превучен. Нарочито се истиче лик Стевана Првовјенчаног.
2. Црква Спасова. Спомиње се у Душановој повељи манастиру Св. Арханђела, као својина Млађена Владојевића, који ју је, поуздано, и сазидао (у првој половини 14. вијека). Налази се испод самога града у П. На јужној страни има дозидану огромну припрату, чија апсида има седам страна. Живопис у цркви није много стар.
3. Црква Св. Димитрија. Њу је цар Душан 1348. дао Хиландару.
4. Црква Св. Стевана. Неки љетописи веле, да је она задужбина Милутинова. Није познато, гдје се она налазила.
5. Црква Св. Ђорђа. Много се спомиње у 16. вијеку и зове се Руновићева. Кад је опустјела црква Св. Богородице, она је постала митрополија, и тако се назива у 18. и 19. вијеку.
6. Црква. Св. Николе. Спомиње се у Душановој повељи манастиру Св. Арханђела и зове се Рајкова. У 1. вијеку црква се зове Кораћева. Спомиње се и у 18. вијеку (1795).
7. Манастир Св. Арханђела на ријеци Бистрици, више П. испод Вишеграда. Сазидао га је цар Душан око 1350. Његово тијело сахрањено је у цркви овога манастира. Душан му је даровао огромна имања од Шаре до Љеша. Први игуман овога манастира био је серски митрополит Јаков. Мозаик на поду цркве овога манастира сматрао се као једно од чуда у српској држави средњега вијека. Пошто се манастир налазио на мјесту, које је било врло изложено, он је брзо опустио. 1615. био је пуст, јер је од тесана камена цркве овога манастира те године Синан-паша сазидао своју џамију у П. Због тога, што је манастир већ толико година пуст, рушевине ове цркве у толикој су мјери претрпане земљом, да се ни основа цркве не распознаје. В. Петковић
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
18. јул 2018. у 05:20
Војислав Ананић
ПРИЗРЕНСКИ ПОДГОР
Призренски Подгор је крај који обухвата низ села у подгорини Шар-планине. Та села припадала су 1940. по управној подели призренском и подгорском, срезу (Сува Река). У призренском срезу су била: Ново Село, Врбичани, Грнчари, Дојнице, Скоробишта, Љубижда, Кабаш, Кориша, Љутоглав и Нова Шумадија. Крајем новембра 1940. посетио сам та села и том приликом, сакупио нешто етнолошке грађе. Иако непотпуне, и ове ће белешке бити од користи и употпунити обавештења која су дади Ј. Цвијић, И. Јастребов, П. Костић и др.
У турско време, подгорска села су улазила у састав Љубињског барјака заједно са селима у Средској и једном делу Љуме.
Срби из Подгора зову Србе из суседне жупе Сиринићке Шоповима. У самом Подгору муслимански Срби зову православне Србе Каурима, а за жене им кажу да су Шкиње (арбанашки: Српкиње). Православне Српкиње опет веле муслиманским женама да су Потурешке, а све муслиманске Србе уопште зову Tорбешима. Ти домаћи муслимани као што ће се видети из даљих бележака, српских су етничких особина и углавном скорашњи помуслимаљеници. У Кориши и Кабашу има и правих Арбанаса, чији су преци готово сви дошли као католици из Северне Арбаније, па тек овде примили ислам. Стога муслимани из Грнчара неће да ступају у брачне везе са Кабашанима, јер су они били католици.
Израз „крајина“ код Срба у овом крају чује се веома често и има значење: предео, крај. На пример: ,,Немој да напушташ своју крајину!“
Одлажење на рад у туђини, одлажење у ,,гурбет“, веома је развијено у Подгору. До 1912. године ишли су поглавито у праву Турску и у Румунију, а за време Југославије углавном у Београд и разна друга места у Југославији.
Некада чисто српски и православни крај, садашњи Подгор има мешовито становништво, Поред православних Срба има муслиманских Срба, који су већином пореклом од православних старинаца. Иако су сачували српски језик и многе српске обичаје, они су примили понешто од Арбанаса, особито у ношњи и у друштвеном уређењу. Арбанаси у Подгору су пореклом од досељеника из Северне Арбаније и некада су били католици (Фанде), који су тек овде прешли на ислам. Имају (1940) само две породице католичких Арбанаса, две породице Турака и четири породице муслиманских Цигана.
Већ сам данашњи састав становништва у Подгору показује како је предео имао бурну етничку прошлост. И жива народна и родовска предања говоре о томе: предео је био изложен надирању Арбанаса, што је било узрок многим променама: пропадању и расељавању срлског становништва, прелажењу на ислам итд.
Опште је предање код Срба да су им, у прошлости много више јада задавали католички Арбанаси него муслимани. Као што сам поменуо, и преци данашњих муслиманских Арбанаса у Подгору су били католици. У селу Љутоглаву је било више католичких Арбанаса до нашег времена. Како их је било мало, прешли су у Ђаковицу, и сада су у селу само још две католичке породице.
Католичке Арбанасе доводили су бегови да им буду слуге, и тако су се они поглавито насељавали. После су и ти дошљаци досађивали Србима. Срби трпе док могу а после одлазе.. Тако су се Срби расељавали и бројно смањивали. Као велики насилници истакли су се последњих година турске владавине Хаџи Руста из Корише и Ука из Кабаша. Првога су Младотурци обесили јавно на Шедрвану у Призрену, 18. августа 1910, а Уку су обесили у затвору као да је извршио самоубиство. О Хаџи Русти и Уки се и данас много прича у Кориши, Кабашу и суседним селима. Арбанаси их сматрају јунацима.
Многи од Срба су примили ислам да би се сачували. На тај начин и католички Арбанаси су прелазили на ислам, и ислам је био чинилац који их је онда приближавао једне другима. Прелаз на ислам био је обично постепен, кроз двоверство: отац у кући католик, а син муслиманин. За такве куће се каже да су били „љаромани“ (шарени).
Као и у Подрими, и у Подгору је било и муслимана чифчија, н они су такође били веома покретљиво становништво.
Веома је живо кретање из виших села у нижа, Тако су многа муслимани из Грнчара и Скоробишта прешли на купљене земље у Љубижди. Арбанаси у Коришу су се спустили из Кабаша.
На неколико година пред други светски рат, наше аграрне власти почеле су да врше колонизацију, и тако је настало насеље Нова Шумадија.
Знатну тешкоћу у испитивању порекла становништва чини то што су предања у погледу времена веома неодређена. И код муслимана и код православних обично се тврди да се неко доселио или да се неки догађај збио пре пет стотина година.
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић
18. јул 2018. у 05:24
Војислав Ананић
Ново Село
Крајем 1940. у селу била 41 породица муслиманских Срба, које су све чланови једног и истог рода.
Опште је предање у околним селима да су ово село основали насељеници из села Врбичана од рода Стојковића који су дошли као православни, па пре неких сто година прешли на ислам. Према томе и они су из „Бугарије“. Сви су славили Св. Николу, па га унеколико и данас славе: пале свећу, каде тамјан, а треба да по кућама имају и икона.
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић
18. јул 2018. у 05:34
Војислав Ананић
Врбичани
Док је у селу 1904. било свега 16 породица од четири рода, од којих један пореклом из скопског среза а три стариначка, крајем 1940. су била 44 домаћинства поред тога што су се многе породице у годинама после ослобођења иселиле у Призрен и у подримска села, а једна у Пећ.
Цвијић нцје добио тачна обавештења о пореклу. У селу и данас живе четири рода. То су:
Штетаровци (20 дом., Ђурђиц) који се сматрају старинцима. — Лазинци (10 дом.) и Прпевци (7 дом.). Један род (Св. Петка 14.(?) октобра, досељени из непознатог места. — Стојковићи (3 дом.), пореклом из Бугарије тј. из неког краја јужно од Шар-планине. (Можда су ово они који су 1904. навели да су из скопске казе.) Њихов су огранак сви муслимани у Новом Селу. — Колашинци (4 дом. Св. Никола) старином из Ибарског Колашина; по некој баби се зову и „Бугаркини“.
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић
18. јул 2018. у 05:38
Војислав Ананић
Грнчари
По предању, ово је село било пусто, кад су се у њега доселиле три породице (доцније и четврта). 1940. у селу је било 57 домаћинстава муслиманских Срба. Село се дели на четири махале, у свакој по један род.
Први се у селу населио род који носи сада име арбанашког фиса Бутуч (10 дом.). Дошли су из Крушева у Гори. — Врс (19 дом.) су вероватно пореклом из Мирдита. — Шаљани (16 дом ) и Пурдење (13 дом.) порекло није испитано.
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић
18. јул 2018. у 05:46
Војислав Ананић
Дојнице, Доинце или Дојинце
Село је 1904. имало 21 домаћинство, од којих је 16 отпадало на 9 стариначких родова, а 5 на два рода пореклом из Сиринића. Године 1940. у селу је било 30 домаћинстава православних Срба. Прираштај није велик, али је то стога што су се многе породице из Дојница населиле у току последњих двадесет година по селима у Подрими и у Призрену.
Старинцима се сматрају Баримски — Баримци (3 дом.), Аксићи (2 дом.), Станковићи (3 дом.), Мандушићи — Мандушови (4 дом.), Јакшићи (1 дом ) и Петровци (5 дом.). Можда су сви заједничког порекла. — Тасинци (6 дом. су пореклом из Сиринића. У кући Спасоја Петровића зет му Мита Лекић, родом из Мале Круше. — Јанићеви (3 дом.) и Пацини или Паћини (2 дом.) су пореклом од дошљака. — Петковић Јован (1 дом.), довела га је мајка из Смаћа.
Сви у селу славе Св. Петку (14. октобра), а црква им слави о Малој Госпођи (8. септембра).
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић
18. јул 2018. у 05:53
Војислав Ананић
Скоробишта
Сви становници су муслимански Срби и говоре српским језиком, иако родови у селу носе презимена по арбанашким фисовима. По предању, први се у селу населио неки Амза Алил, који је дошао из западне подгорине Паштрика.
У селу живе родови: Краснићи (58 дом.), Тсач (25 дом.), Гаш (преко 25 дом.) и Шаљани (преко 20 дом.). Има и Бериша (Дака). У свему су 1940. биле 144 породице.
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић
18. јул 2018. у 06:18
Војислав Ананић
Љубижда
Године 1904. било је у селу 10 православних родова са 23 и 1 муслимански са 9 домаћинстава, свега 11 родова са 32 домаћинства. Муслимани су били старинци, а тако и међу православцима 3 рода са 5 домаћинстава, док су остали — све по један род — били пореклом, из села Думанске, Севца (Сиринић), Грековца (?), из Љубижде у Хасу, Тетова, Скопља и Плава.
Крајем 1940. у селу је било 56 православних и 23 муслиманска, свега 79 српских домаћинстава.
По предању, у селу је некада било 11 или 12 цркава: саборна црква Св. Спас (чије су двери у садашњој цркви св. Николе), затим цркве Св. Петка, Св. Арханђео, две Св. недеље, Св. Јован, Св. Илија, „Свето-враче“, Св. Никола (садашња црква), Св. Ђорђе и још једна непознатог свеца.
Село је много страдало од чуме.
Године 1872. отворена је у селу српска школа и први учитељ је био Риста Пирковић, родом из Љубижде.
Срби православни. Прича се да су једини православни стариици, још од „цара Душана“ у селу били Татичини који су били одани Турцима па се стога и одржавали, док су сви остали православни старинци растерани. Од Татичиних има само још Анђелко Татичин у Призрену, и муслмани Торбани у селу су такође од тог рода. —Урдари (1 дом. Cв. Никола) се сматрају старинцима. — Некићи — Некинци (6 дом., Св. Никола) су пореклом са стране. Јефта Некић (56 год.) вели да су од Дебри, из неке Малесије, други веле да су из села Некиља код Дечана, а неки да су из села Доманека у Малесији. — Кијачићи (4 дом.) и Цуцини (I дом.) су један род (Св. Ђорђија посни) и старином из Кијева у бившоЈ Пећкој нахији. — Петрчетијеви (5 дом.) Ђурђевдан и Ђурђиц) су из Врбештице у Сиринићу. — Пиркови — Пирковци (8 дом., Пречисти) су пореклом из Мирдита у бившем скадарском, округу и били су католици. Пирковцима су прозвани што им је предак био самац, „пир“ Јован, дед Кузмана Пирковића, био је у селу кмет 37 година, а у задрузи му је било 40 душа. — Јовановићи Крста и Петар (2 дом.) су од Петроваца у Дојници и даљим пореклом из Севца. — Тодосићи (3 дом., Св. Арханђео): порекло неиспитано. — Гичулићи (2 дом.) Св. Никола) порекло неиспитано. Има их У Призрену, Дечанима и Београду. — Бугари — Бугарски (2 дом.) „Посни св. Ђорђија“) су досељени из Тетова. — Илић Младен (1 дом.) и Симић Илија (1 дом.) су родом из Дојница: порекло неиспитано. — Вељковић Крста (1 дом.) и Миловановић Младен (1 дом.) су родом из Севца у Сиринићу; порекло неиспитано. — Цветковић Станоје (1 дом.) )е родом из Новака. — Петровићи (5 дом.) Посни св. Ђорђе) су из Севца у Сиринићу и зову их стога Шоповима. — Шегоњци (3 дом. Митровдан): порекло неиспитано. — Калановци (1 дом. 3 Св. Арханђео): порекло неиспитано. — Декић (Ђорђевић) Стојан (1 дом.) је дошао из Новака, а старином је из Вележе. Од тог рода има једна породица и у Љутоглаву. — Јовановић Стојан (1 дом.) је пореклом од Ћорпашиних из Вележе.
Мијатовић Риста (1 дом.) родом из Крње Јеле у Горњој Морачи, населио се као бивши жандарм.
Срби муслимани. Торбани (10 дом.) су старинци. Некада били православни. —Биљуловци (4 дом.) су пресељени из Скоробишта, одакле су и род Лубуарец (4 дом.) и Азировић Рамадан (1 дом.). — Из Грнчара су Асановци (2 дом.) и Пурдединец (1 дом.). — Муаџерци (1 дом.) су дошди из Штимља, а у Штимље из Северне Србије после 1878.
Међу муслиманима има само неколико жена доведених из арбанашких села (и те говоре арбанашки и српски), а иначе се у селу и код муслимана говори само српски.
Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић