Ораховац и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 12

Општина Ораховац:

Бела Црква, Братотин, Брестовац, Брњача, Бубље, Велика Круша, Велика Хоча, Врањак, Геџе, Горачево, Горић, Горње Поточане, Дањане, Добри Дол, Доманек, Доње Поточане, Драгобиље, Дреновац, Затрић, Зочиште, Зрзе, Јанчиште, Јовић, Козник, Крамовик, Лабучево, Љубижда, Мађаре, Мала Хоча, Малишево, Милановић, Мируша, Моралија, Мрасор, Нашпале, Ногавац, Оптеруша, Ораховац, Острозуб, Пагаруша, Петковић, Полужа, Понорац, Пусто Село, Радосте, Ратковац, Ретимље, Сановац, Сарош, Сопнић, Турјак, Целина, Црноврана, Чифлак и Чупево.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. Војислав Ананић

    СТАНОВНИШТВО

    Прсма богатој историјској грађи Срби су у раном средњем веку били у већини на Балканском полуострву и више векова признавали су власт Византије. Археолошка истраживања која су вршена на више локалитета у Метохији и на Косову, потврђују постојање словенских насеобина из периода раног и позног средњег века.
    У атару средњовековног српског села Врбнице, на левој обали Белог Дрима, близу југословенско-албанске границе, археолошка ископавања вршена од 1975-1985. године на једном великом простору похазала су остатке словенског насеља, то јест, изузетно богат археолошки материјал ране словенске средњовековне културе. На жалост, налазиште /остаци темеља кућа, цркава, гробља и других објекта материјалне културе/ потопљено је изградњом хидроцентрале на Белом Дриму у Албанији.
    Новијим археолошким ископавањима у селу Бардосану на 16. километру североисточно од Ђаковице, на десној обали Белог Дрима, откривени су остаци позновизантијске и ране словенске средњовековне материјалне културе.
    Половином прошлог века руски конзул у Призрену И. С. Јастребов у селу Бардосану је установио развалине старе српске цркве и око ње мало српско тробље.
    Ова и остала археолошха налазишта словенске хултуре указују да су на ширем подручју Метохије у раном средњем веку Словени имали своја развијена насеља у којима се живот зачео много раније. 

    Становништво Велике Хоче у средњем веку

    На основу писаних докумената /повеља, списа, писама, натписа и записа/ српских средњовековних владара и многобројних православних верских објеката који и сада постоје, на територији тадашње Србије, од IX-XV векa, живели су, у потпуности, православни Срби.
    У неким таквим слисима и повељама, поред географских назива, имена насеља и објеката, записане су и поједине заслужне личности и бројне старешине сточарских, ратарских и занатских домаћинстава са православним, српским именима. Највећи број таквих имена постоје у Хиландарској, Дечансхој и Арханђелској хрисовуљи.
    С обзиром да је Велика Хоча у то време постојала као велико насеље са царским тргом и врло старим православним црквама, и да је најпре била седиште Велико хочке метохије и православне српске парохије, а потом потпала под управу манастира Хиландара, с поузданошћу се може тврдити да је у њој и после доласка Турака /1455/, до краја XVIII века, живело искључиво српско становништво.
    Међутим, пронађени писани подаци о становнииггву српског порекла потичу тек из XIV века с могућношћу да писаних података има из ранијих векова у Хиландарској ризници, с обзиром да је Хоча до краја XV века била под црквеном управом Хиландара.
    О првим становницима српског порекла из XIV века казују ископине и писана документа.
    Археолошка ископавања у поду цркве Светог Николе у Великој Хочи, извршена после Другог светског рата, открила су извесна сазнања о прошлости те цркве. Ту је откопана и једна надгробна плоча на којој је записано име и презиме једног покојника српског порекла, Градислава Сушенице, сахрањеног у XIV веку.
    У Повељи српског краља Душана из 1331. године записано је прво српско име из села Хоче. То је Старац Јован, иконом метохије Хочанске. Том повељом Душан је у манастиру Дечанима даривао велике површине винограда у Хочи. У Душановој посељи пише да је краљ дао на доживотно управљање Хочком иконому Јовану мало влaтелинство, то јест, манастир светог Николе Мрачког и властелинство тог манастира.
    По Владимиру Петковићу и св. Никола Мрачки или Ореховски се налази између града Велбужда и Софије у Бугарској. Тај манастир је краљ Стефан Дечански обновио 1330. године, после битке код Велбужда. Краљ Душан је 1339. године манастир Светог Николе Мрачког дао у метох манастиру Хиландару. Године 1342. властелинство манастира Св. Николе Мрачког краљ Душан је даровао старцу Јовану, иконому Хиландарске метохије у Хочи код Призрена. Али за обе Душанове повеље које се односе на манастир Са Николе Мрачког, Василије Марковић сматра да су фалсификат.
    Није познато које је заслуге стекао Старац Јован у Душаново време, али се може предпоставити да је он тада био игуман у једној, можда најстаријој цркви Светом Николи, или је вршио дужност иконома /управитеља/ на црквеном властелинству Велике хочке метохије.
    Колико су биле значајне бенефиције дате Старцу Јовану види се и из чињенице да је Душан Немањић изменио одлуку свога оца Стефана Дечанског који је повељом од 1330. године манастир Светог Николе Мрачког приложио манастиру Хиландару.
    Такође, неколико година раније, то јест, пре уступања манастира Св. Николе Мрачког иконому Јовану, српски краљ Душан је 1339. године потврдио право манастиру Хиландару на манастир Светог Николе Мрачког.
    Из садржаја те две хрисовуље, Стефана Дечанског /1330/ и његовог сина Душана /1329. и 1331/, може се потврдити да је краљ Душан спровео два акта у дело: прво, потврдио је очево даривање, односно, право манастиру Хиландару, на манастир Св. Нихоле Мрачког, и дуго манастир Св. Николе Мрачког дао је касније на доживотно управљање иконому Јоваnу.
    Знатно више писаних података о средњовековном српском становиштву које је живело у селима око Велике Хоче има у Дечанској, Хиландарској и Арханђелској повељи.
    На пример, садашње село Зрзе, 10 километара западно од Ораховца, помиње се у Дечанској повељи под именом село Зерзево које је држао еклисијарх Василије Леонидовић. Нешто касније, краљ Душан је село Зерзево са његовим становницима приложио /поклонио/ манастиру Дечанима. У вези с тим у Душановој повељи је записано: ….”и протопоп Прохор/са/својим селом Зерзевом до бљуде /чува, пази/ град црковниј”. манастир Дечане. То значи да је протопоп Прохор био дужан да са људима из Зерзева буде први ”кастрофилак” или ”страж граду”, што је доцније прешло у традицију војвода манастира Дечана /чувара Дечана/.
    У Сарзеву је у XIV веку постојала православна црква Св. Прокопија коју је држао поменути Прохор. У истом селу, на брежуљку, поред засеока Орловић постоје остаци српског гробља. Ови историјски и археолошки подаци показују да је у средњем веку у Зерзеву /Зрзу/ живело српско становништво.
    У манастиру Хиландару се чува пресуда поротног суда о међама манастира Хиландара и Светог Арханђела из 1454. године. У пресуди је записано и име судије Божин Мезија из села Врњашче код Ораховца.
    У Арханђелској повељи из 1347/1348. године, којом Душан Немањић оснива Арханђелско власништво, залисана су више села и имена људи српског порекла. Тако, у селу Ставици /сада не постоји/ код Ораховца, живео је ”поп Трошан са браћом Толојем и Прибојем, а у селу Поточанима /сада Горње и Доње Поточане/ поп Хранислав Јепископовић и скупљеницама, и са свима правима, на челу га је затекла црква.
    У повељи браће Вуковића: Гргура, Лазара и Ђурђа и њихове мајке Маре, издате крајем XIV и почетком XV века, којом они село Ораховац прилажу манастиру Хиландару, приликом одређивања сеоских међа, помињу се Срби, власници имања из Ораховца и то: Станко, Јоле, Бојко, Кузмин, Номик, и Богић.
    У повељи краља Душана манастиру Светих Арханђела из 1348. године уписано је више од 40 имена домаћина српских сточара Добрушинаца Влаха из села Јанчишта. Наводим неколико имена домаћина тог села: Берислав с братом и синовима, Петар са синовима, Иван с братом и синовима, Алексиј с братом, Рајко с братом и синовима и други.

    Извор: Крста Витошевић – Велика Хоча – Народна и универзитстска библиотека, Приштина, Нови свет, Приштина

  2. Војислав Ананић

    ЦРКВЕ ВЕЛИКЕ ХОЧЕ

    Само у Подримљу има преко 150 постојећих и порушених православних цркава и црквених објеката.
    Велика Хоча заједно са некадашњим спаљеним засеоцима, пре доласка Турака у ове крајеве, имала је више од 25 цркава и по предању један манастир на Избишту.
    Сада у Великеј Хочи има 12 цркава од којих су 6 у развалинама и 6 у релативо добром стању и у њима се у одређеним данима и верским празницима врши служба божја. Све постојеће, обновљене и неке у развалинама грађене су на темељима старијих цркава у времену од XI- XVI века. Сељани верују да је црква Свете Пречисте најстарија али према писаним подацима најстарија је црква Светог Николе на странама Вучјака.
    О црквама и другим културно-историјским саоменицима у Великој Хочи има више публикованих научно-популарних радова с краја XIX и с почетка XX века.
    Поред краћих описасела, истраживачи су посебну лажњу посвећивали проучавању старости православних цркава и њиховим фрескама, затим о црквеној организацији и улози свештеиства у очувању идентитета српског народа, очувању православља, обичаја и духовне културе Поједини истраживачи су вршили археолошка ископавања и рестаурације ликовних вредности, како би се установило када су цркве и манастири паљени, рушени и обнављани.
    Један од првих описа Велике Хоче публиковао је Милош Милојевић. Међутим, краћу студију о овом селу и његовим црквама написао је крајем XIX века дечански архимандриг Сава. Он је у тој студији, поред осталог, записао да је Велика Хоча врло напредно село и да у њој има 13 цркава, од којих су 10 у рушевинама, а 3 у целости. По Савином мишљењу све те цркве су припадале призренским богаташима који су у Хочи имали своје винограде и друга имања.
    Руски конзул у Призрену И. С. Јастребов је седамдесетих година деветнаестог века више пута пропутовао кроз Метохију и у својим путописним белешкама дао кратак опис села Велике Хоче у коме наводи да су у то време у Хочи постојале 3 цркве, од којих су 2 биле у рушевинама.
    Осврћући се критички на Општу Душанову повељу, посвећену Хиландару од 1348. године, Василије Марковић је дао кратак опис цркве Св. Николе у Великој Хочи.
    Познати професор Српске богословије у Призрену, Петар Костић је крајем XIX и почетком XX века често путовао по Метохији и у склопу са другим истраживачким радовима дао је опширан опис села Велике Хоче. Након истраживања он је знатно опширније описао историјат, значај и улогу постојећих хочанских цркава и то: Светог Архиђакона Стефана, Св. Николе и Св. Јована Крститеља, али је поменуо и развалине Св. Аранђела, Св. Пречисте, Св. Петке, Св. Илије, Св. Луке, Св. Ане и Св. Недеље.
    По њему, црквицу Св. Ане обновила је Ванка, удова Зивгаревића из Велике Хоче.
    По неким истраживачима, најбољу студију о Великој Хочи, њеним црквама и неким другим старим објектима, између два светска рата, написли су инжењер А. Смирнов и арх. Ђ. Бошковић. У врло опширном делу чланка који се односи на Велику Хочу ови истраживчи су прво дали кратак опис села и том приликом су навели главне средњовековне повеље српских владара у којима се хронолошки приказује Хоча са околним селимаи Потом су врло савесно и доста детаљно вршили археолошка ископавања око неких цркава и њиховим олтарима и на основу других спољних истраживања публиковали резултате својих археолошких и архитетктонских истраживања. Посебну пажњу су посветили превођењу текстова и олису фресака и иконостаса, надгробних плоча и других записа. По њима црква Св. Јована Крститеља, која и сада у целости постоји на сеоском брегу код Хочансхог Врела, има занимљиву основу. О њој су они сачинили кратак архитектонски опис и на основу тога закључили да је старија од XVI века. На зидовима у унутрашњости цркве пронашли су два слоја живописа од којих је млађи слој рађен 1577. године. Исте године је рађен и иконостас, док је део цркве президан у првој половини XVI века. Ови стручњаци су у току рада превели и два записа са икона, извршио и фото снимање цркве и сачинили успешан архитекгонски план цркве са њеном основом и уздужним пресеком.
    Бошковић и Смирнов су вршили археолошка и архитектонска истражииања и на остацима Св. Луке у центру села. На основу мањих остатака старијих живописа они су установили да је црква саграђена у XIV веку. На унутрашњем зиду су константовали још два слоја млађих фресака из XVI и XVII века. Иако у рушевинама они су и у овој цркви сачинили план основе и уздужног пресека и разјаснили два записа са унутрашњх зидова.
    Смирнов и Бошковић су и кратак архитетконски опис цркве Св. Стефана. На њеним унутрашњим зидовима су установили два слоја живописа, од којих је старији из XVI, а млађи из XIX века. Oвa црква је цела президана у XIX веку. И о овој цркви Смирнов и Бошковић нацртали скицу пресека основе и уздужног профила и извршили фото снимање цркве и њених конака. 
    На крају студије, ови истраживачи помињу обновљене цркве Св. Недеље и Св. Петке и црквине Св. Петра, Св. Илије, Св. Арханђела, и Св. Пречиете.
    Влада Петковић је у свом публикованом раду дао кратак историјат села, опширан опис постојећих и кратак опис разрушених цркава За цркву Св. Николе аутор је констатовао да је она једна од најстаријих у Хочи и да се помиње у Душановој повељи, када је приложена манастиру Хиландару.
    0 црквама у Великој Хочи, њиховим фрескама, иконама и другим црквеним вредностима писали су и ови истраживачи: Радивоје Љубинковић, Милан Ивановић, Руфим Лааовић, Предраг и Мирјаиа Ђорђевић-Љубинковић.
    Најбољу студију о црквама у Великој Хочи написао је Предраг Пајкић, у то време кустос Покрајинског музеја у Приштини. Овај изврстан истраживач и ентузијаста за проучавање српске прошлости успео је да у свом раду репродукује сва реална сазнања дотадашњих истраживача и својим истраживачким радом представи све вредности које поседују српске цркве у Великој Хочи. Кустос Предраг Пајкић је с успехом детаљно проучио све вредности у црквама Св. Николе, Св. Јована, Св. Луке и Св. Стефана и приложио кратке описе и о црквама које су до тада биле у рушевинама.
    По Предрагу Пајкићу, Велика Хоча је у средњем веку имала необично велики број православних цркава, од којих се већи број у целини или у рушевинама очувао до момента његовог проучавања и истраживања црквених објеката Он је записао да Велика Хоча има укупно 11 цркава, од којих су 5 обновљене или рестауриране и очуваније, а 6 у рушевинама. У селу су се тада налазиле обновљене цркве: Св. Николе, Св. Јована, Св. Стефана, Св. Недеље, и Св. Ане и развалине и трагови ових цркава: Св. Луке, Св Арханђела, Св. Петра, Св. Илије, Св. Петке и Св. Пречисте. Ниједна од обновљених и очуваних цркава није задржала свој првобитан изглед. Цркве Св. Николе, Св. Јована и Св. Луке рестауриране су у другој половини XVI века, црква Са Стефана, вероватно у XVI и у XIX веку, а црква Св. Недеље и црква Св. Ане, обновљење су крајем XIX или почетком XX века Већи број цркава срушен је током XVIII века.
    На ужем подручју хочанског атара сада у целости постоје 7 обновљених и 5 цркава у рушевинама. Обновљене су цркве: Св. Николе, Св. Јована, Св. Стефана, Св. Ане, Св. Недеље, Св. Луке и Св. Илије. У рушевинама су остале цркве: Св. Петке, Св. Арханђела, Св. Пречисте, Св. Петра и још једна на другом сеоском Риду чије име сељани не памте. Звонаре подигнуте од тврдог материјала са по пар или више звона имају цркве: Св. Николе, Св. Јована и Св. Стефана. У последњој се врши стална служба божја и сељани је сада масовније посећују.

    Црква Светог Николе

    Саборна црква Св. Николе налази се на југозападној страни брда Вучака, лево од путање која води из Велике, Хоче у Ораховац. Црква је подигнута пре XII века. У XIV веку је живописана, али су фреске из тог времена само делимично очуване јер су цркву Турци спалили крајем XV века. У другој половини XVI века она је обновљена и живописана и из тог периода има око 150 свежијих и боље очуваних фресака Познати сликар и песник “зограф Лонгин от Пећи” сликао је 1577. године три иконе на иконостасу и то: Христа Сведржитеља, Богородицу Одигитрију и Св. Николу. У цркви је пронађена и надгробна плоча Градислава Сушенице из XIV века, чије се име не помиње у историји али је значајно по томе што показује да је у насељу у то време живело српско становништво. Кровна конструкција и део црквеног инвентара уништен је по трећи пут у првој половини XIX века али становници су поново цркву обновили и улепшали новим предметима.
    Црква Св. Николе има интересантан облик. То је једнобродна грађевина са правоугаоном основом, дужине 14 и ширине 5 метара и засведена је полуобличастим сводом. Олтарска ниша је споља тространа а изнутра полукружна. Зидови су од тесаног камена, сиге и везивног малтера, на којима има двоје дрвених врата и шест мањих прозора. Црквени под је поплочан. Звонара је западно од цркве у лепом и пространом дворишту на које се наставља део сеоског гробља са лепим надгробним споменицима. Око цркве има доста зеленила и довољно простора где се одржавају годишњи сабори.

    Црква Св. Јована Крститеља

    Саборна Црква Св. Јована Крститеља има доминантан топографски положај. Налази се на пространом и заравњеном темену једног иловастог брежуљка у близини сеоског Врела. Она има пространо и ограђено имање воћака, виновом лозом, и другим културама. Између два светска рата свештеници су гајили и питому смокву која је представљала синоним жупске климе. Источно од тог имања настављају се сеоски воћњаци, њиве и виногради. Од сеоског центра до цркве и Врела на северозападу, води једна од важнијих сеоских улица. Црква Св. Јована се убраја у стара здања. Изграђена је пре XIII века. Први пут је живописана у XIV веку, потом је страдала од пожара, па су њене фреске делимично очуване. По други пут је обновљена и живописана у периоду од 1561- 1577. године. Други слој фресака је очуван.
    Ова црква има димензије приближне димензијама цркве Св. Николе, с разликом што је план њене основе другачијег изгледа и на неким деловима шири. Укупна дужина цркве је 12,5 метара а просечна ширина 4,8 метара. Структура зидова је састављена од слабо тесаног камена и сиге, док је везивни материјал од малтера. Фасада је већим делом прекречена, ради спречавања од дејства ерозије. Кров је двосливан и покривен каменим плочама. Неколико деценија пре осамдесетих година овога века црква и њено имање било је знатно запуштено.

    Црква Светог Сгефана

    Црква Светог Архиђакона Стефана се налази у центру Велике Хоче. То је саборна црвква, у којој се од 1985. године врши служба божја.
    Црква има пространо и добро сређено двориште, ограђено објектима и зидинама. Важнији објекти су Црквени конак, Виница, Пивница, службене парохијске лросторије, станбени објекти, сточарске зграде, бунар.
    Зграда цркве има лонгитудинални правоугаони облик и засведена је полуобличасим сводом. На западној страни је накнадно призидана велика квадратна припрата. Црква је врло стара и вероватно зидана пре XIII века на темељима старе богомоље. У њој су установљене три фазе изградње: прва је из XIV века; средња из друге половине XVI и трећа из XIX века, то јест из 1853. године, када је рестаурирана цела грађевина и озидана припрата.
    У цркви постоје два живописа, од којих је старији, вероватно из XVI века, сачуван у фрагментима и новији из 1864. године који покрива готово све зидне површине. Последњи живопис је радио дебарски сликар Јосиф из Лазаропоља.
    Ова црква има и друге знаменитости које су оставили многи дародавци из околних насеља Међу њима се истиче збирка икона и црквених сасуда /предмета/. Ту се напазе и две ретке седефне иконе и бакарни тањир из 1601. године, са натписом ”от храма Архангела Гаврила во храм светоме Николае у Голему Отчу”.

    Цркаа Свете Ане

    Саборна црквица Свете Ане налази се у дворишту Основне школе у Великој Хочи. Подигнута /обновљена/ је на темељима старе цркве 1912. године. По сећањима мештана Турци су стару цркву срушили средином XIX века и на њеном месту подигли џамију. После ослобођења од Турака 1912. године, Срби су срушили џамију и ту опет подигли црквицу. По подацима Петра Костића, професора Богословије у Призрену, црквицу Свете Ане је обновила Ванка, удова Јанка Зивгаревића из Велике Хоче.

    Црква Свете Недеље

    Црква Свете Недеље се налази на левој обали Врелског потока у западном делу насеља. Обновљена је у XIX веку на темељима старе цркве, подигнуте пре ХIII века и спаљена од Турака у XVII веку. Друго паљење доживела је у ХVIII веку, а последњу рвстаурацију после 1912. године.

    Црква Свете Петке

    Црква Свете Петке обновљена је у првој половини XX века. На њеним темељима била је стара црква из ХII или ХIII века. Слична је црквици Св. Недеље и налази се на потесу Петкопоља.

    Црква Светог Луке

    До 1985. године ова црква била је у развалинама. Црква се налази у централном делу села, у Вукадинској махали. Око те цркве постоји старо хочанско гробље. По Предрагу Пајкићу црква има правоугаону основу и засведен полуобличаст свод. Пре доградње на њеним зидовима могла су се видети два слоја фресака на основу којих се могло утврдити да је црква изграђена пре XIV века, док је доградња са другим живописом извршена крајем XVI века.
    На унутрашњим зидооима постојала су два угребана записа из XVIII века која је Љуба Стојановић унео у своје капитално дело “Записи и натписи”, односно ”Стари српски записи и натписи”. Натпис на цркви Св. Луке у Великој Хочи гласи: ”3на ти се /когда дође еромонах исаија Девич /ки/ брати вино по Хочи , из кога се види да је виноградарство у XVIII веку било развијено у целом Подримљу и да је Хоча у то време имала присну везу са Девичом и Дечанима.
    И ова црква је опљачкана и спаљена средином XIX века. Током 1985-1986. године црква је обновљена.

    Црква Светог Арханђела

    Развалине цркве Светог Арханђела леже на једном сеоском брежуљку с десне стране Врепског потока у близини Бардовца Доградња ове цркве извршена је у XVI веку на темељима старе цркве из ХIII века. Бакарни дискос из те цркве са натписом из 1601. године сада је у цркви Светог Стефана.

    Црква Светог Петра

    Остаци цркве Св. Петра леже на странама Петровог брега изнад Мијачиног дола Црква је подигнута у XVI веку, а срушена, вероватно, у XVIII веку.

    Црква Светог Илије

    Црква Светог Илије лежи на самом улазу у село, с десне стране пута који води од Ораховца за Велику Хочу. Подигнута је у XIV веку, а срушена у XVIII веку. Око цркве је било имање од два хектара. После Другог светског рата део црквеног поседа је национализован.
    Ктитор новоизграђене цркве Светог Илије је Љуба Чукарић, а металну ограду са украсним вратима поставио други градитељ – је Дамњан Мицић.

    Безимена црква

    На месту званом Други Рид изнад села, по предању, била је стара црква из XIII или XIV века, а срушена у XVIII веку. Један број старијих мештана зна локацију те цркве. Међутим, Хочани не памте коме је била посвећена.

    Црква Свете Пречисте Богородице

    Остаци цркве Св. Пречисте Богородице леже поред садашњег Дома културе у Великој Хочи. Становници Хоче верују да је та црква била најстарија у насeљу и да су је Турци опљачкали, спалили и порушили у XVIII веку.

    Извор: Крста Витошевић – Велика Хоча – Народна и универзитстска библиотека, Приштина, Нови свет, Приштина