Призрен и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Призрен: Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Сел Општина Призрен: Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Сел Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Призрен и околна села

Призрен и околна села

Општина Призрен:

Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Село, Горожуп, Гражданик, Грнчаре, Дедај, Добруште, Дојнице, Доња Србица, Доње Љубиње, Драјчићи, Душаново, Ђонај, Живињане, Жур, Заплужје, Згатар, Зјум Опољски, Зјум Хас, Зојић, Зрзе, Јабланица, Јешково, Кабаш, Кабаш Хас, Капра, Карашинђерђ, Кобања, Којуш, Кориша, Косовце, Крајк, Куклибег, Куковце, Кушнин, Куштендил, Ландовица, Лез, Лесковац, Локвица, Љубижда, Љубижда Хас, Љубичево, Љукинај, Љутоглав, Мазрек, Мала Круша, Мамуша, Манастирица, Медвеце, Миљај, Мурадем, Мушниково, Нашец, Небрегоште, Нова Шумадија, Новаке, Ново Село, Петрово Село, Пиране, Плава, Плајник, Планеја, Плањане, Послиште, Поуско, Призрен, Рандубрава, Ренце, Речане, Ромаја, Скоробиште, Смаћ, Средска, Стружје, Трепетинца, Тупец, Хоча Заградска, Цапарце, Шајиновац, Шкоза и Шпинадија.


Коментари (71)

  • Tanja

    Interesuje me poreklo mog prezimena Jovanovic iz Gornjeg sela optstina Prizren i odakle su doseljeni ja cula da su srarosedeoci

    Одговори
  • Sava Spasić

    Zanima me poreklo i loza Spasića, moj deda je došao 80tih godina u Kragujevac iz sela Vrbičane. Koliko znam bili su starosedeoci tog područja. Ime mog dede je Slavko, imao je i brata Luku. Njihov otac se zvao Anđelko, a on je imao brata koji se zvao (nisam baš siguran) Spasen. Svi potomci Anđelka po muškoj liniji žive u Kragujevcu, a Spasenovoj koliko znam Vrnjačka Banja. U koliko se nekome preklapa ovo stablo na blic ispričano ili zna nešto o Spasićima tog područja koki bi mogli biti povezani sa mojom krvnom lozom, bio bih zahvalan na informacijama. Hvala

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРИЗРЕН, варош у Јужној Србији, у косовској области, на обалама Бистрице, лијевог притока Белога Дрима, недалеко од албанске границе. Има 3.724 куће са 16.433 становника (1921). П. лежи на рубу Призренског Поља, на самом излазу Бистрице из клисуре. Главни дио П. са чаршијом налази се на ниској језерској тераси (око 410 м над морем), која постепено прелази у пространу равницу Призренског Поља. Навише, уз стрму страну горње језерске терасе, постао је највећи дио варошких махала, изнад којих се на тераси налази тврђава, призренски град. У самој клисури Бистрице, изнад вароши, око 2 км далеко од П. налази се на високој тераси над лијевом обалом ријеке призренско Старо Кале, Дервен (клисурски) Град или Душанов Град, који се у средњем вијеку звао Призренски Горњи Град или Вишеград. Под Вишеградом леже рушевине манастира Св. Арханђела Михаила и Гаврила.
    За вријеме Римљана П. се звао Тхеранда, и био је један од главних градова на путу из скадарског приморја у унутрашњост Балканског Полуотока. У доба Бизанта П. се звао Приздријан, а у српским средовјечним споменицима биљежи се Приздрен, или још чешће у данашњем облику. У П. се 1019. спомиње столица призренске епископије. П. је дефинитивно заузела српска држава за владе Стевана Првовјенчаног. У оно доба П. је био средиште и истоимене жупе у Призренском Пољу.
    Већу важност у старој српској држави добио је П. у доба краља Милутина. На важном пролазу још римског пута, П. је у српско доба постао врло важно тржиште, у коме су осим домаћих трговаца и Дубровчани имали велику трговачку колонију, а осим њих овдје су трговали и Талијани и Грци. Дубровчани и други католички трговци имали су у П. двије католичке цркве. За вријеме краља Стевана Дечанског и цара Душана држала су се у П. четири годишња панађура (сајма) о Малој Госпођи, пред Спасовдан, Аранђеловдан и Никољдан. Призренски трг и царину најчешће су држали под закуп Дубровчани. Они су 1332. израдили, да П. постане сједиште дубровачког конзула у Србији. Тада и касније (1345) Дубровчани су тражили од српског владара, да им преда Призренски Град гдје би се у случају опасности могли склонити са својим добрима. Осим трговине, у П. је цвјетао и обрт, организиран у еснафе (цехове), који су имали своје протомајсторе. Град П. је у 14. вијеку ковао и свој новац.
    Највише је напретка, славе и величине П. достигао у доба цара Душана и цара Уроша, који су овдје и у оближњем Рибнику имали своје дворове. Као пријестолница П. је у народним пјесмама назван српским Цариградом. Цар Душан је 1343. боравио у П., и тада је почео зидати своју задужбину, манастир Св. Арханђела Михаила и Гаврила под Вишеградом. Црква је довршена 1349, када је покривена оловом из Трепче. Цар Душан је ову своју задужбину изабрао себи за гробницу и обдарио је великим властелинством у метохијама, селима и влашким катунима. Вишеград над Св. Арханђелом био је манастирски пирг (кула) за заштиту цркве, а овамо су се касније, у вријеме несигурности, склањали и призренски трговци (као Дубровчани 1372). Цар Душан је и сахрањен у својој задужбини у манастиру Св. Арханђела (1355). Послије смрти цара Душана, П. је остао пријестолница цара Уроша (до 1362), затим је био у рукама разних српских владалаца онога доба. Тако је краљ Вукашин држао П. до 1371. Он је овдје имао и ковачницу свога новца (1370). Затим је П. прешао под власт Ђурђа Баошића (1372—1376). У доба ових промјена П. је стао јако опадати. Тако се П. још 1371. спомиње као опало трговачко средиште. П. је напуштен од страних трговаца 1433, и најзад је, ускоро послије пада Новог Брда, 20/6. 1455. и он пао Турцима у руке.
    Са најездом Турака настало је у П. уништавање старе српске културе. Манастир Св. Арханђела, који се и на почетку 15. вијека спомиње (1418), уништен је од Турака.
    У прво доба под Турцима П. је изгубио значај трговачког града. П. је остао и даље столица призренске митрополије. Турци су у П. поставили средиште призренског санџака чији су кадилуци били П. Сува Река, Хас (ђаковички) и Бихор. Турци су се још од почетка насељивали y П. и мјесто старе српске властеле и манастира загосподарили имањима у вароши и околини. Тако је неки Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. имао у П. 117 дућана, 6 воденица и каравансерај. По томе се види, да је чаршија ипак и онда била доста велика. Поред турског становништва, у 16. вијеку почели су и Арнаути продирати у П., нарочито Миридити, који су пљачкали варош. Најзад, у првој половини 17. вијека у П. се јавља и арнаутско становништво. Мада у несигурности, јер су Миридити и даље нападали варош. П. је у 17. вијеку поновно оживио као трговачко средиште. Док је П. 1611. имао 8.600 кућа, 1655. нарастао је на 12.000 кућа. У богатој чаршији трговало се највише вином, стоком и сточним производима, вуном и кордованом (фина учињена кожа). Вуна је изважана преко Београда и у Њемачку. Од обрта нарочито је знатно било пушкарство, а израђивале су се и особите сабље димискије. Осим православних Срба, било је онда у П. и католика око 40 кућа.
    Пред крај 17. вијека П. је доживио катастрофу. Послије спаљивања Скопља, аустријски генерал Пицоломини заузео је 6/11. 1689. и П. гдје је позвао пећког патријарха Арсенија Чарнојевића на договор, ради далње организације српског устанка. Мада већ
    заражен од куге, Пицоломини је сутрадан овдје завршио преговоре с патријархом о заједничкој борби против Турака. Дан касније у П. је објављено народу, да је примљен под царску аустријску заштиту, а патријарх је положио са народом заклетву вјерности аустријском цару. Већ сутрадан, пошто је од српског патријарха примио причест, Пицоломини је умро. Сахрањен је у најстаријој и најљепшој призренској цркви. П. је послије тога (1690) поновно пао Турцима у руке.
    Приликом велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем много је српског становништва напустило П. Варош је од Турака пострадала тако, да се П. у 18. вијеку спомиње као обично мјесто. Само се још обрт донекле одржавао па се и неки еснафи (цехови) спомињу (1788). У све већој анархији од арнаутских качака и турских крџалија (хајдуци). П. је и даље често страдао, нарочито 1795, када је опљачкан од Махмуд-паше Бушатлије и његових Арнаута. Стога је П. крајем 18. вијека имао свега 8.000 становника. Од почетка 19. вијека П. је почео поновно да напредује, те се 1805. већ спомиње као прилично насељена варошица, на важном караванском путу, који води од Скадра. Становништво П. било је тада у већини српско, муслиманске и православне вјере, а варошицом је управљао бег, који је био подчињен окридском паши. Послије угушења арнаутских побуна и провадања рефорама у Турској, П. се стао све више развијати. 1844. имао је 6.000 кућа са 24.950 становника, од којих 18.800 православних, 2.150 католика и 4.000 муслимана. У призренској чаршији веома су били развијени занати, највише пушкарски, ножарски, златарски, кожарски и терзијски. Послије пораза Мустафа-паше Шкодранина (1831) и умирења Арнаута, преко П. је из скадарског приморја старим зетским путем, поновно кренуо жив трговачки саобраћај за унутрашњост Балканског Полуотока. Затим су почеле трговачке везе и са Сарајевом, Београдом, Угарском, Мисиром. 1866. основан је у П. руски конзулат, а касније и аустријски, талијански и српски. Од саграђења косовско-вардарске жељезнице (1873), када је П. добио удаљену жељезничку станицу Феризовић (Урошевац), трговина П. окренула се Скопљу и Солуну, а због поновне и све несносније арнантске анархије, од друге половине 19. вијека, и иначе ослабљене везе са скадарским приморјем прекинуте су сасвим. Због тешких прилика за Србе, у П. је све више превлађивао турски и арнаутски муслимански елеменат. Пред крај турског доба (1910) у П. је било свега 4.497 породица, са 30.285 становника, од којих 23.800 муслимана, 4.350 православних Срба, 950 католика, 725 Цинцара и 400 цигана, Међу православним Србима само је незнатан број породица био старинског подријетла; остало су били досељеници из околних крајева. Цинцари су скоро сви подријетлом из Мускопоља. Кршћани су држали главну трговину. Варош је имала 24 махале и многе еснафски подијељене крајеве у великој царшији.
    Послије ослобођења (1912), ради исељивања знатног дијела Турака и Арнаута, П. је опао у становништву, те је 1913. имао свега 21.244 становника. За вријеме Свјетског Рата П. је поновно опао у становништву, а сада се постепено обнавља. П. ће поновно добити стару важност, када добије жељезничку пругу, која је сада у пројекту. До жељезничке станице Урошевца П. је везан аутомобилским саобраћајем. У П. су: начелство округа призренског, болница, царинарница, среска финанцијска управа, војна команда, столица православне митрополије, православна богословија, гимназија мјешовита осморазредна, поштанско-телеграфска и телефонска станица.
    Литература: К. Костић, Наши нови градови на Југу (1922); Ј. Цвијић, Основе, III (1911); Ј. Дедијер, Нова Србија (1913); Архимандрит Сава, Призрен (Братство, 2); П. Костић, Срби и Српкиње у Призрену (Братство, 9 до 10); П. Костић, Призренско Друштво Светог Саве (Братство, 16; Ст. Димитријевић, Богословско-учитељска школа у Призрену (Братство, 17); П. Костић, Цинцарска насеобина у Призрену (Братство, 19); П. Срећковић, Сима Тгуманов (Братство, 1); Р. Скакаљевић, Призренски трг за српскога времена (Босанска Вила, 1910); Рад. Грујић, Гроб цара Душана (Гласник Скопског Научног Друштва, I—2, 1926); М. Костић, Спаљивање Скопља 1689 (Јужна Србија, I—4. 1922).
    В. Радовановић
    У П. су ови манастири и цркве: 1. Св. Богородица Левишка. Подигао ју је краљ Милутин са епископом Дамјаном 1307. При овој цркви је била столица призренске епископије, која је касније дигнута на ступањ митрополије. 1326. Стеван Дечански издао јој је повељу. Спомиње се 1560, 1605, 1619, 1626, 1649. Изгледа, да је опустјела крајем 17.вијека. У 18. вијеку, можда 1756, Турци су је претворили у џамију. Поновно је преобраћена у цркву послије Свјетскога Рата. Архитектуром ова црква припада циклусу Милутинових цркава са пет кубета. Њу подупиру са сјеверне и јужне стране два простора, од којих је сјеверни са полусводовима, а јужни са крстастим сводовима. На западној фасади се уздиже једна снажна кула. Живопис, који је првобитан, јако је оштећен. Он је сав изгребен, да би се лакше за њ ухватила малтерна кора, којом је од Турака био превучен. Нарочито се истиче лик Стевана Првовјенчаног.
    2. Црква Спасова. Спомиње се у Душановој повељи манастиру Св. Арханђела, као својина Млађена Владојевића, који ју је, поуздано, и сазидао (у првој половини 14. вијека). Налази се испод самога града у П. На јужној страни има дозидану огромну припрату, чија апсида има седам страна. Живопис у цркви није много стар.
    3. Црква Св. Димитрија. Њу је цар Душан 1348. дао Хиландару.
    4. Црква Св. Стевана. Неки љетописи веле, да је она задужбина Милутинова. Није познато, гдје се она налазила.
    5. Црква Св. Ђорђа. Много се спомиње у 16. вијеку и зове се Руновићева. Кад је опустјела црква Св. Богородице, она је постала митрополија, и тако се назива у 18. и 19. вијеку.
    6. Црква. Св. Николе. Спомиње се у Душановој повељи манастиру Св. Арханђела и зове се Рајкова. У 1. вијеку црква се зове Кораћева. Спомиње се и у 18. вијеку (1795).
    7. Манастир Св. Арханђела на ријеци Бистрици, више П. испод Вишеграда. Сазидао га је цар Душан око 1350. Његово тијело сахрањено је у цркви овога манастира. Душан му је даровао огромна имања од Шаре до Љеша. Први игуман овога манастира био је серски митрополит Јаков. Мозаик на поду цркве овога манастира сматрао се као једно од чуда у српској држави средњега вијека. Пошто се манастир налазио на мјесту, које је било врло изложено, он је брзо опустио. 1615. био је пуст, јер је од тесана камена цркве овога манастира те године Синан-паша сазидао своју џамију у П. Због тога, што је манастир већ толико година пуст, рушевине ове цркве у толикој су мјери претрпане земљом, да се ни основа цркве не распознаје. В. Петковић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРИЗРЕНСКИ ПОДГОР

    Призренски Подгор је крај који обухвата низ села у подгорини Шар-планине. Та села припадала су 1940. по управној подели призренском и подгорском, срезу (Сува Река). У призренском срезу су била: Ново Село, Врбичани, Грнчари, Дојнице, Скоробишта, Љубижда, Кабаш, Кориша, Љутоглав и Нова Шумадија. Крајем новембра 1940. посетио сам та села и том приликом, сакупио нешто етнолошке грађе. Иако непотпуне, и ове ће белешке бити од користи и употпунити обавештења која су дади Ј. Цвијић, И. Јастребов, П. Костић и др.
    У турско време, подгорска села су улазила у састав Љубињског барјака заједно са селима у Средској и једном делу Љуме.
    Срби из Подгора зову Србе из суседне жупе Сиринићке Шоповима. У самом Подгору муслимански Срби зову православне Србе Каурима, а за жене им кажу да су Шкиње (арбанашки: Српкиње). Православне Српкиње опет веле муслиманским женама да су Потурешке, а све муслиманске Србе уопште зову Tорбешима. Ти домаћи муслимани као што ће се видети из даљих бележака, српских су етничких особина и углавном скорашњи помуслимаљеници. У Кориши и Кабашу има и правих Арбанаса, чији су преци готово сви дошли као католици из Северне Арбаније, па тек овде примили ислам. Стога муслимани из Грнчара неће да ступају у брачне везе са Кабашанима, јер су они били католици.
    Израз „крајина“ код Срба у овом крају чује се веома често и има значење: предео, крај. На пример: ,,Немој да напушташ своју крајину!“
    Одлажење на рад у туђини, одлажење у ,,гурбет“, веома је развијено у Подгору. До 1912. године ишли су поглавито у праву Турску и у Румунију, а за време Југославије углавном у Београд и разна друга места у Југославији.
    Некада чисто српски и православни крај, садашњи Подгор има мешовито становништво, Поред православних Срба има муслиманских Срба, који су већином пореклом од православних старинаца. Иако су сачували српски језик и многе српске обичаје, они су примили понешто од Арбанаса, особито у ношњи и у друштвеном уређењу. Арбанаси у Подгору су пореклом од досељеника из Северне Арбаније и некада су били католици (Фанде), који су тек овде прешли на ислам. Имају (1940) само две породице католичких Арбанаса, две породице Турака и четири породице муслиманских Цигана.
    Већ сам данашњи састав становништва у Подгору показује како је предео имао бурну етничку прошлост. И жива народна и родовска предања говоре о томе: предео је био изложен надирању Арбанаса, што је било узрок многим променама: пропадању и расељавању срлског становништва, прелажењу на ислам итд.
    Опште је предање код Срба да су им, у прошлости много више јада задавали католички Арбанаси него муслимани. Као што сам поменуо, и преци данашњих муслиманских Арбанаса у Подгору су били католици. У селу Љутоглаву је било више католичких Арбанаса до нашег времена. Како их је било мало, прешли су у Ђаковицу, и сада су у селу само још две католичке породице.
    Католичке Арбанасе доводили су бегови да им буду слуге, и тако су се они поглавито насељавали. После су и ти дошљаци досађивали Србима. Срби трпе док могу а после одлазе.. Тако су се Срби расељавали и бројно смањивали. Као велики насилници истакли су се последњих година турске владавине Хаџи Руста из Корише и Ука из Кабаша. Првога су Младотурци обесили јавно на Шедрвану у Призрену, 18. августа 1910, а Уку су обесили у затвору као да је извршио самоубиство. О Хаџи Русти и Уки се и данас много прича у Кориши, Кабашу и суседним селима. Арбанаси их сматрају јунацима.
    Многи од Срба су примили ислам да би се сачували. На тај начин и католички Арбанаси су прелазили на ислам, и ислам је био чинилац који их је онда приближавао једне другима. Прелаз на ислам био је обично постепен, кроз двоверство: отац у кући католик, а син муслиманин. За такве куће се каже да су били „љаромани“ (шарени).
    Као и у Подрими, и у Подгору је било и муслимана чифчија, н они су такође били веома покретљиво становништво.
    Веома је живо кретање из виших села у нижа, Тако су многа муслимани из Грнчара и Скоробишта прешли на купљене земље у Љубижди. Арбанаси у Коришу су се спустили из Кабаша.
    На неколико година пред други светски рат, наше аграрне власти почеле су да врше колонизацију, и тако је настало насеље Нова Шумадија.
    Знатну тешкоћу у испитивању порекла становништва чини то што су предања у погледу времена веома неодређена. И код муслимана и код православних обично се тврди да се неко доселио или да се неки догађај збио пре пет стотина година.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ново Село

    Крајем 1940. у селу била 41 породица муслиманских Срба, које су све чланови једног и истог рода.
    Опште је предање у околним селима да су ово село основали насељеници из села Врбичана од рода Стојковића који су дошли као православни, па пре неких сто година прешли на ислам. Према томе и они су из „Бугарије“. Сви су славили Св. Николу, па га унеколико и данас славе: пале свећу, каде тамјан, а треба да по кућама имају и икона.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Врбичани

    Док је у селу 1904. било свега 16 породица од четири рода, од којих један пореклом из скопског среза а три стариначка, крајем 1940. су била 44 домаћинства поред тога што су се многе породице у годинама после ослобођења иселиле у Призрен и у подримска села, а једна у Пећ.
    Цвијић нцје добио тачна обавештења о пореклу. У селу и данас живе четири рода. То су:
    Штетаровци (20 дом., Ђурђиц) који се сматрају старинцима. — Лазинци (10 дом.) и Прпевци (7 дом.). Један род (Св. Петка 14.(?) октобра, досељени из непознатог места. — Стојковићи (3 дом.), пореклом из Бугарије тј. из неког краја јужно од Шар-планине. (Можда су ово они који су 1904. навели да су из скопске казе.) Њихов су огранак сви муслимани у Новом Селу. — Колашинци (4 дом. Св. Никола) старином из Ибарског Колашина; по некој баби се зову и „Бугаркини“.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Грнчари

    По предању, ово је село било пусто, кад су се у њега доселиле три породице (доцније и четврта). 1940. у селу је било 57 домаћинстава муслиманских Срба. Село се дели на четири махале, у свакој по један род.
    Први се у селу населио род који носи сада име арбанашког фиса Бутуч (10 дом.). Дошли су из Крушева у Гори. — Врс (19 дом.) су вероватно пореклом из Мирдита. — Шаљани (16 дом ) и Пурдење (13 дом.) порекло није испитано.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Дојнице, Доинце или Дојинце

    Село је 1904. имало 21 домаћинство, од којих је 16 отпадало на 9 стариначких родова, а 5 на два рода пореклом из Сиринића. Године 1940. у селу је било 30 домаћинстава православних Срба. Прираштај није велик, али је то стога што су се многе породице из Дојница населиле у току последњих двадесет година по селима у Подрими и у Призрену.
    Старинцима се сматрају Баримски — Баримци (3 дом.), Аксићи (2 дом.), Станковићи (3 дом.), Мандушићи — Мандушови (4 дом.), Јакшићи (1 дом ) и Петровци (5 дом.). Можда су сви заједничког порекла. — Тасинци (6 дом. су пореклом из Сиринића. У кући Спасоја Петровића зет му Мита Лекић, родом из Мале Круше. — Јанићеви (3 дом.) и Пацини или Паћини (2 дом.) су пореклом од дошљака. — Петковић Јован (1 дом.), довела га је мајка из Смаћа.
    Сви у селу славе Св. Петку (14. октобра), а црква им слави о Малој Госпођи (8. септембра).

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Скоробишта

    Сви становници су муслимански Срби и говоре српским језиком, иако родови у селу носе презимена по арбанашким фисовима. По предању, први се у селу населио неки Амза Алил, који је дошао из западне подгорине Паштрика.
    У селу живе родови: Краснићи (58 дом.), Тсач (25 дом.), Гаш (преко 25 дом.) и Шаљани (преко 20 дом.). Има и Бериша (Дака). У свему су 1940. биле 144 породице.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Љубижда

    Године 1904. било је у селу 10 православних родова са 23 и 1 муслимански са 9 домаћинстава, свега 11 родова са 32 домаћинства. Муслимани су били старинци, а тако и међу православцима 3 рода са 5 домаћинстава, док су остали — све по један род — били пореклом, из села Думанске, Севца (Сиринић), Грековца (?), из Љубижде у Хасу, Тетова, Скопља и Плава.
    Крајем 1940. у селу је било 56 православних и 23 муслиманска, свега 79 српских домаћинстава.
    По предању, у селу је некада било 11 или 12 цркава: саборна црква Св. Спас (чије су двери у садашњој цркви св. Николе), затим цркве Св. Петка, Св. Арханђео, две Св. недеље, Св. Јован, Св. Илија, „Свето-враче“, Св. Никола (садашња црква), Св. Ђорђе и још једна непознатог свеца.
    Село је много страдало од чуме.
    Године 1872. отворена је у селу српска школа и први учитељ је био Риста Пирковић, родом из Љубижде.
    Срби православни. Прича се да су једини православни стариици, још од „цара Душана“ у селу били Татичини који су били одани Турцима па се стога и одржавали, док су сви остали православни старинци растерани. Од Татичиних има само још Анђелко Татичин у Призрену, и муслмани Торбани у селу су такође од тог рода. —Урдари (1 дом. Cв. Никола) се сматрају старинцима. — Некићи — Некинци (6 дом., Св. Никола) су пореклом са стране. Јефта Некић (56 год.) вели да су од Дебри, из неке Малесије, други веле да су из села Некиља код Дечана, а неки да су из села Доманека у Малесији. — Кијачићи (4 дом.) и Цуцини (I дом.) су један род (Св. Ђорђија посни) и старином из Кијева у бившоЈ Пећкој нахији. — Петрчетијеви (5 дом.) Ђурђевдан и Ђурђиц) су из Врбештице у Сиринићу. — Пиркови — Пирковци (8 дом., Пречисти) су пореклом из Мирдита у бившем скадарском, округу и били су католици. Пирковцима су прозвани што им је предак био самац, „пир“ Јован, дед Кузмана Пирковића, био је у селу кмет 37 година, а у задрузи му је било 40 душа. — Јовановићи Крста и Петар (2 дом.) су од Петроваца у Дојници и даљим пореклом из Севца. — Тодосићи (3 дом., Св. Арханђео): порекло неиспитано. — Гичулићи (2 дом.) Св. Никола) порекло неиспитано. Има их У Призрену, Дечанима и Београду. — Бугари — Бугарски (2 дом.) „Посни св. Ђорђија“) су досељени из Тетова. — Илић Младен (1 дом.) и Симић Илија (1 дом.) су родом из Дојница: порекло неиспитано. — Вељковић Крста (1 дом.) и Миловановић Младен (1 дом.) су родом из Севца у Сиринићу; порекло неиспитано. — Цветковић Станоје (1 дом.) )е родом из Новака. — Петровићи (5 дом.) Посни св. Ђорђе) су из Севца у Сиринићу и зову их стога Шоповима. — Шегоњци (3 дом. Митровдан): порекло неиспитано. — Калановци (1 дом. 3 Св. Арханђео): порекло неиспитано. — Декић (Ђорђевић) Стојан (1 дом.) је дошао из Новака, а старином је из Вележе. Од тог рода има једна породица и у Љутоглаву. — Јовановић Стојан (1 дом.) је пореклом од Ћорпашиних из Вележе.
    Мијатовић Риста (1 дом.) родом из Крње Јеле у Горњој Морачи, населио се као бивши жандарм.
    Срби муслимани. Торбани (10 дом.) су старинци. Некада били православни. —Биљуловци (4 дом.) су пресељени из Скоробишта, одакле су и род Лубуарец (4 дом.) и Азировић Рамадан (1 дом.). — Из Грнчара су Асановци (2 дом.) и Пурдединец (1 дом.). — Муаџерци (1 дом.) су дошди из Штимља, а у Штимље из Северне Србије после 1878.
    Међу муслиманима има само неколико жена доведених из арбанашких села (и те говоре арбанашки и српски), а иначе се у селу и код муслимана говори само српски.  

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кабаш

    У границама овога села има стари манастир Св. Марка. Иначе, опште је уверење да у старини ту није ни било село (али ми један Арбанас рече да је било село које се звало Свети Петар). У селу вда Савина ливада: прозвана је по свом бившем власнику Сави, који је живео у Мужљаку засеоку Корише. Сем понеког калуђера и слуге у манастиру, село је данас чисто арбанашко.
    Насеље је веома раштркано. Разликују сe две главне махале: Зејнел-мала и Гур-Мала.
    Сва казивања се слажу у томе да су село основали пре неких 200 година досељеници из Кабаша, који су дошли као католици. Свуда у oколини се прича како су дошла три брата Миридита и кроз Коришу протерала шарену свињу са девет прасади. Доцније су придолазили један по један и други појединци из истог рода, па је било досељавања и других родова. Насеље је прозвано Кабаш по селу Кабашу у Пукиа код Скадра одакле су били први досељеници. Временом и поступно сви су прешли на ислам, неки сразмерно у новије време. Знају да сy истог порекла становници села Кабаша у Хасу и Кабаша у Горњој Морави, као и становници оближњег села Грековца. Сви су они међу собом још близак род.
    Под Кабашем је веома старо насеље Кориша. Данас је и оно у већини арбанашко и Арбанаси у Кабашу и Кориши сматрају та два села једним насељем. То је услед тога што су Арбанаси у Кориши готово сви само огранци појединих родова у Кабашу који су се спустили доле, а и данас многи Кабашани имају у Кориши куће и појате, јер имају имања у пољу и по дотреби бораве и у Кориши.
    У селу има 60 домаћинстава. Сем 3 домаћинства од рода Гегај , који воде порекло од једног досељеника из неког другог племена а сада се већ и они прибрајају уз остале сви ти остали (родови: Kyкај, Бопћор, Реџај, Myчај, Дулај, Укимерај и др.) су Кабашани а од племена Тсач. Неколико породица је у новије време прешло у Призрен.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кориша

    Ово je веома старо српско насеље, али сада у њему поред Срба, живи и знатан број муслиманских Арбанаса. Насеље сачињавају село Кориша и заселак Мужљак чисто арбанашки.
    И Срби и Арбанаси причају да је изнад Корише био град на Kaлишту. Турци нису могли да уђу у тај град све док их није упутила једна жена од Татичиних из Љубижде како ће ући. Неки веле да је то био Чивутски град. У Мужљаку стоје остаци српске цркве Св, Преображења. Не само Срби него и Арбанаси причају како је некада код те цркве у Мужљаку одржаван велик сабор док се Срби из Мужљака нису разишли. У Кориши је прича се, било девет српских цркава и за осам од њих знају и где су биле, а за девету — Св. Јелену — не знају.
    Прича се да су се многи Срби иселили у Београд, Ниш и другде, а да су се неки иселили у Босну. Пред ослобођење (1912) било је у Кориши око 40—50 српских домова, од којих су се многи иселили у Призрен. Бугарска окупација, 1915. затекла их је око 20, да се за то време број њихов спусти на 8, а и ти су се били сви сем једне куће склонили у Призрен. 
    Године 1904. било је у селу 9 родова са 14 домаћинстава православних Срба и 2 рода са 5 домаћинстава католичких Срба. Католичких Срба уопште нема нити је било (можда се радило о католичким Арбанасима у Љутоглаву). Од православних 1 род (2 дом.) је био стариначки, по један из Плава и Гусиња 3 три из Сиринића и три из села у околини Призрена. Данас (1940) у селу има домаћих Срба и насељеника.
    Православни Срби. У новије време су изумрли Керинци који су били старином из Гусиња и били су побегли од муслимана због неке девојке.
    — Алексини (1 дом. Ћурђевдан и Ђурђиц). Дошли су са Косова пре неких 100 година. — Колинци (3 дом., Ђурђевдан и Ђурђиц) су старином Синиковци из Севца у Сиринићу. — Мовљанци (3 дом., Никољдан и пролетњи Св. Никола) су пореклом из села Мовљана. — Смаћани (2 дом., Ђурђевдан и јесењи мрсни Св. Ђорђе) су можда старинци у Кориши. Од старине су људи у овом роду били борбени и заузимљиви и стога су много гинули од пушке. Дедови садашње генерације били су се склонили у Смаћ, пошто им је отац погинуо, и зато се зову Смаћани.
    — Димитријевићи (1 дом. Св. Никола) су старином из Севца у Сиринићу. — Ивановићи (1 дом., Св. Петка): отац је дошао из Севца. — Јевтићи (1 дом., Св. Никола) су дошли из Битиња пре 50 година. — Филиповци (1 дом., Св. Варвара) су можда такође из Битиња.
    Насељеници. Радовановићи (3 дом.) Арханђеловдан и Лесендровдан) су дошли из Влахиње у Топлици, а у Влахињу су дошди из Санџака. Иначе, старином су Васојевићи. Од тог су рода и Чукићи (1 дом.). — Јовановићи (3 дом., Никољдан) су дошли 1935. из Прескоча (Куршумлија). — Ковачевићи (1 дом.) Пантелијевдан и Ђурђиц) су дошли 1935. из Чучале (Куршумлија), — Радуловић Христивоје (1 дом.) Никољдан), досељен 1935. из Топлице а старином од непознатог и неиспитаног порекла: 6 домаћинстава.
    Муслимански Цигани. Нурединовић (2 дом.) и М. Авдула (1 дом.) су сви један род и досељени из Сопине.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Љутоглав

    У селу има место Црквиште, где су 1939. откривени остаци неке цркве.
    Пошто су у селу раније живеле чивчије, становништво му је врло мешовито, па је 1940. било: 12 домаћинстава православних Срба, 2 муслиманских и 2 католичких Арбанаса, 2 турска и 1 циганско, свега 19 домаћинстава.
    Православни Срби. Живковићи (1 дом.) су од Филиповаца у Кориши. — Анђелковићи (1 дом.) су из Деловаца, некада велика кућа. Сдаве Никољдан и Св. Николу у пролеће. —Максимовићи (1 дом.) су дошли из Корише а старином, су из Новака. — Ђорпашини (2 дом., Св. Петка) су из некада српског села Вележе. — Покровчини (1 дом., Св. Алимпије) су из Корише, одакле их је довела мајка. — Петарлазини (1 дом., Никољдан) су из Трња у Подгорском срезу. — Танасковићи (1 дом., Ђурђевдан и Ђурђиц): неиспитано. — Петровићи (1 дом ) су из Вележе. — Јевтићи (1 дом.): неиспитано. — Јовановићи (1 дом.): неиспитано. — Декићи (1 дом.) су дошли из Новака. Има их и у Љубижди.
    Муслимани Арбанаси. Ибраимовић Лиман (1 дом.) из Мачитева.—Ибраимовић Ука (1 дом.) из Дуља око 1910. Говори српски.
    Католици Арбанаси. Раније су их биле само три, а сада (1940) само једна кућа са две породице: Нуе Пренковића, који је дошао у турско време из Зјума (од рода Душ) и Николе Николића, који је дошао из Ђаковице (одселио се у Призрен).
    Турци; Мехмедовићи (2 дом.) од рода Ајдинспаије, из Призрена, аге.
    Муслимани Цигани. Бајрам Шаха (1 дом.) је дошао из Гиљанаца.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Нова Шумадија

    Ово је ново насеље, северно од Љутоглава, а поред друма Призрен—Урошевац. У селу је 1940. било 40 домаћинстава насељеника православних Срба, од којих су неки дошли још 1925, а остали долазили поступно доцније. Од првобитних насељеника остало је cамо око 15 породица, а на места оних који су се вратили у свој крај дошли су већином Топличани.
    Из Средске је досељен Ђорђе Apcић (старином Секулић, слави Ђурђиц), а из Призрена 1928. Чемерикић Риста (Ђурђиц).
    Из Лапова и околине су досељени: Дамјановић Чедомир и Михаило, Ђорђевић Светислав, Данило, Владимир, Милутин, Христивоје и Милан, Живанчевић Драгомир, Прегнић Милан и Лука Милошевић Борислав, Радосављевић Владислав, Живковић Живота, Пајкић Милован, Томић Милорад и Прешић Чедомир и Александар.
    Из Лепеничке општине: Којић Марисав. — Из Ракиначке општине: Мијатовић Живан. — Из Севца у Сиринићу: Марковић Вељко. — Из Кијевске општине: Милановић Милутин. — Из Коњуве (Барбатовачка општина): Андрејић Борисав и Јовановић Недељко. — Из Сувог Дола (Општина Блаце): Југовић Миладин и Ђурковић Добросав. Из Жуча: Милановић Михаило и Јанковић Радојица. — Из Чунгуле: Младеновић Љубисав и Лазаревић Данило.— Из Косанице (село Салоњево): Симијановић Анђелко. — Из Жалица: Милутиновић Светомир. — Из Невада: Милићевић Божидар. — Из Великих Боњинаца : Поповић Петар. — Из Сибнице: Дачевић Ранко. — Од Никшића: Шобајић Славомир. — Из Ђакуса у Добричу: Величковић Цветан.
    Неиспитано: Марковић Драгутин.

    Извор: Призренски Подгор, Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Катарина

    Да ли ми можете рећи нешто више о пореклу презимена Стефановић из Призрена? Тата ми је причао да је наше право презиме Радић, али да га је мој прадеда који се звао Андреја, променио у Стефановић. Славимо Ђурђиц. Поздрав

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Смаћ

    Село је било беговско, и чифчије су се често смењивале. Долазиле су појединачно са разних страна, често бежећи од крви, а неки тражећи боље место. После би придолазили и рођаци.
    1940. било је у селу 8 мусл. и 18 кат. арбанашких и 11 српских насељеничких, свега 37 кућа. Има нова католичка црква, подигнута на месту Кодри.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Марина, (6 к.). Прешли су у Смаћ из Годена, први око 1900. — Љ а љ а (1 к.) из села Николића у Арбанији. — Османовић Ибиш (1 к.), вероватно такође од Марина, досељен из Подриме.
    Била је у селу доскора једна породица Бериша (»Гега«), досељена из Арбаније, али од њих више нема нико.
    АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Марина (4 к., Св. Никола). Неки су дошли из зјумске општине, неки из Подриме, неки из Арбаније. — Ш а љ а: 2 к., раније досељене, славе Св. арх. Михаила, а 2 к., досељене доцније из воговске општине, славе Богородицу. — Тсач (4 к., Св. Никола, и 1 к., Св. Јован). Две породице су дошле из Арбаније, а једна из Подриме. — Бериши (5 к., Св. Никола). Две породице су дошле из околине Ђаковице, а једна из Арбаније.
    СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Булатовићи (3 к., Лучиндан) из Роваца. — Божовићи (1 к., Јовањдан) из Љубова у источком; срезу. — Вешовићи (2 к., Арханђеловдан) са Црног Врха у Васојевићима. — Вујановићи (1 к., Никољдан) из Доњег Села у Љуботину. — Поповићи (1 к., Лучиндан) из Лијешња у Ровцима. — Пешићи (1 к., Св. Петка) из Бастаја у беранском срезу. — Станишићи (1 к., Лучиндан) из Роваца. — Цвијановићи (1 к., Јовањдан) из Лијеве Ријеке.
    Сви су насељени у току 1932. и 1933.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Љубижда

    Махале у селу зову се: Труче, Гиголи, Богза, Супе. Главни потеси се зову: Гуришта, Ара Бунарт (Ara е hunariit), Љуги Мис (Lugi i Mis?), Ара Селес (Ага е Selles), Ара Ђинес (Ara е Gjines), Барлић, Ливађе, Ворза (тј. гробови), Ара Мак, Сејиште, Трава, Гура Чесмес (Gurra е cesmes, чесменска лула), Ара Исес (Исова њива), Ливад Селс, Арат е Стараеелс (Arat е Stairaselles). У селу Дамњану сам слушао да је некада у Љубижди била црква.
    1940. у селу је било 90 мусл. арбанашких и 1 српска, света 91 кућа. Прича се да je пре сто година у селу било само 13 кућа.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Верује се да су се први у селу населили претставници рода Адемћ (3 к.), али не знају ни одакле ни када. — П а р ал а н г а (9 к.).1) — Осман к а ј ћ (4 к.) припадају Беришима. — Сеферћ (14 к.). — Мемћ (6 к.). Ђакољ а (4 к.) припадају Криезимза.— М у ј ћ (14 :к.). — Кај или Кајдомћ (10 к.). — Ђебеџи (7 к.). — Гигол (12 к.). — Нрјове (7 к.). По некима, из ове куће су биле спахије које су учествовале у неким борбама, око Ниша, другима, они су били спахије у околини Ниша и одатле су дошли. И сада их стога зову »Нрјова спахит е Нишит«. Српска околина сматра да су они пореклом Срби Јововићи.
    СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Бучићи (1 к.) из села Грашеваца у копаоничком срезу.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кушнин

    Сматра се да је село млађе од Дамњана. Некада су у селу били католици Фанде (Миридити), али сада само једна муслиманска кућа у селу води порекло од тих старијих становника: сви остали су дошли доцније.
    Првобитно је Кушнин био навише у планини. Тамо је сада Кушнин Шкрет (Kuishnin i Shkret, Пусти Кушнин) и имају Бунарт е Кушнин (Bunart е Kushnini, Кушнински Бунари). Међутим, у селу има успомена и на негдашње српско становништво: Бунари Ђурес и Ливадет е Трајкес.
    1940. било је у селу 58 мусл. арбанашких и 5 српских насељеничких, cвегa, 63 куће.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Ф ан (3 к.), који су од племена М а р и н а, најстарији становници Кушнина. Преци су им били католици. Од фиса Марина има још 15 к. чији су преци дошли доцније из Скадарске нахије. — Тсач: родови Шатр (17 к.), Лутај (9 к.), Алитај (8 к.) и Темај (3 к.). — Горани: род Фетамусај (3 к.): њихови преци су дошли из Гојре (дакле, српског су порекла).
    СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Петковићи (2 к., Арханђеловдан) из Селца у Сиринићу. — Ковачи (1 к., Никољдан) из Љубомира (Билећа). — Јанковићи (1 к, Никољдан) из Грабовице у Дробњаку. — Јовановићи (1 к., Св. Петка) из петрушинске општине (Даниловград).
    Сви су досељени 1934, 1935. и 1938.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Дедај

    Иако је становништво у селу скорашње и село од њега добило име, ипак је на овом месту и раније било неко село: испод села има врло велико старо муслиманско гробље. Сами Дедаји били су се најпре населили на Арат пр Маљ (Arat neper mal, Њиџе код шуме), па се после спустили наниже где је боља земља. Главни потеси у селу зову се: Журдељ, Фуша, Гуриште, Бока Дедес (Boka е Dedes, Дедина урвина),. Залина-Залишта.
    1940. у селу је било 16 арбанашких (од којих 5 католичких и 11 муслиманских) и 1 циганска, свега 17 кућа.
    АРБАНАСИ. — Првобитно су у селу били само католици чифчије, чији је предак Деда дошао од Скадра. Од тог рода има сада муслимана и католика. Католици воде порекло од Дедина сина Баља и њих је 5 к. (Славе Св. Николу). Припадају племену Орош—Марина. Од Баљеве браће Османа и Лике воде порекло мусл. родови Османај (4 к.) и Ликај (3 к.), а Баљдедај (4 к.) су муслимански потомци самог Баља. Даут (52 год. 1940.) броји овако свoje претке: Авдула — Дина — Зенун — Баљ — Дед, који је дошао у Дедај. У својој матичној области били су близу Кабашана, па тако и овде.
    ЦИГАНИ. — Ферат Шабан (1 к.) је дошао из дамњанске општине после првог светског рата.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ромаја

    Арбанаси изговарају име села као Ромаја и Рамај.
    У седу су потеси: Залина, Гувништа, Горња Ракита, Доња Ракита, Брија е Цронит, Брија е Мулињит, Међу Реке, Смоница (арб.), Сејиште, Вел. Брег.
    На средини села су кужна гробља: кад је село страдало од куте, нису могли да носе мртве у гробље изван села него су их сахрањивали у самом селу. Изнад села је место Киша (тј. црквиште) са старим гробљем и табуисаним (»вакуфским«) дубовима. На левој страни реке Даштице а према Ромаји је Ворет е Кишајс (Црквено гробље) које својатају католици, а има муслимана Арбанаса који говоре да је то српско место и да је ту закопана српска црква. Дубове на том месту сматрају светим и нису их секли: то су почели да раде тек насељеници.
    1940. било је у селу 45 мусл. арбанашких, 5 мусл. циганских и 5 српских насељеничких, свега 55 кућа. Село је веома збијено, а циганске куће су у групи испод осталих.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Краснићи. Први су у ово село дошли род Дури (6 к.). После Дура су дошли Химе (15 к.), а после њих Ћене-Ћеле (13 к.). Преци од сва три рода су дошли из истог места. Краснићима припадају и 2 к. од Цана, досељени из Влахња. — Тсач: род Гута (4 к.) су дошли из села Карашинђерча, од тамошњих Малака. Недавно је дошла из Карашинђерча и 1 к. Малака. — Шаља: 2 к. су из Влахње у Арбанији а 1 к. (хоџа Муамет) из Ђона. — Кабаши: (1 к.): досељени из села Кабаша.
    ЦИГАНИ. — Свега 5 к.
    СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. —- Томановићи (5 к.) су од Никшића.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кабаш

    И на месту овога села било је неко старо насеље: имају два стара гробља. Село су основали односно обновили досељеници из Кабаша код Скадра, од племена Криези. Знају да је село Кабаш у призренском Подгору старије од овога и да су сви Кабашани (у Хасу, Подрими, Метохији и др.) једно племе. Јастребов је забележио (пре 1894) да су у селу биле само три куће које су се недавно доселиле из села, Кабаша близу Флета и из села Кељвина у Миридитима, и то због крвне освете.
    У селу су потеси: Мучила, Фуша, Бриња, Зеба, Кодра, Зокте и др.
    1940. било је у селу 12 мусл. арбанашких и 9 српских насељеничких, свега 21 кућа.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Кабаш (11 к.): дошли су овамо из Пуке. Иначе су Криези. — М а р и н а: Ј. Махмутовић, од рода Тана (1 к.), дошао је недавно из Горожупе.
    СРБИ НАСЕЉЕНИЦИ. — Глушчевићи (1 к.). из Павиног Поља, 1933. — Дамњанци (4 к.) од Гацка. —Шаровићи (1 к.) из Херцеговине. — Ивковићи (1 к.). — Домазети (1 к.). — Булатовићи (1 к.).

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Карашинђерч

    Име села је врло карактеристично (Црни св. Ђорђе), али данашњи његови становници мисле да је име донето. Исто тако ни католици ни муслимани не умеју ништа да кажу ни о имену Зајбели Гогај, које много потсећа на српску старину не само првим делом (забел) него и другим: Гогамa се у Призрену зову у Новије време Цинцари, а Гого је чест хипокористикон од имена Ђорђе (дакле: Гогај = Ђорђевићи). Муслимани и веле да су ту биле неке Гоге. Велике храстове на том месту не дира нико, сем кад треба дрво за сахрану неког муслиманина, јер је ту муслиманско гробље. Један потес у селу зове се Арат е кишес (Црквене њиве). Католици у селу били су почели да граде себи цркву у Забели Гогаj, на »вакуфу«, који није био њихов. И, што би саградили преко дана, то би, по предању, освануло на месту где је сада католичка црква, а то је било »турско« место. То се поновило неколико пута. Онда су се споразумели католици и муслимани да међусобно измене места: муслиманима да припадне Забели Гогај а католицима место где је сада црква. Још су уговорили да, ће католици давати муслиманима у селу сваке године печена овна, кокошку и погачу. Пошто им је то било гломазно, доцније су споразумно променили па давали 20 пара и 30 јаја, што чине и данас.
    Село је страдало од куге. Старац Тафа Цане (71 год, 1940.) причао је да је његов дед преживео последњу кугу и да му је тада било 20 година. Тај дед је умро пре 74 године (писано 1940), а у старости од 120 (!) година, Кад се одбију неизбежна, претеривања, изгледа као вероватно да, се то предање односи на кугу од 1783—1784 год. Прва куга је била, кажу, много пре те друге. Кад је била куга; сви су били избегли ка Дриму. Католике је звао стари њихов поп да узму за славу Св. Атанасија. Чим су узели ту славу, куге је саевим нестало. Тако прича старац Фрон Туна (70 год. 1940), који зна да је куге било и пре његова деда Марка.
    1940. било је у селу 18 мусл. и 26 кат. арбанашких, свега 44 куће.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Муслимана је било пре у селу него католика, и католици у селу не знају да су преци тих муслимана били католици, што треба овако разумети: садашњи католици су од сразмерно доцнијих досељеника, док муслимани воде порекло од хришћана који су прешли на ислам много пре него што су дошли у село ти католици.
    Тсач. Уз њих се држи на првом месту род Тануш (5 к.), који су старинци или најстарији досељеници, (Један од Цака вели да су они били католици). Прави делови Тсача су Цака (9 к.) и Малак (4 к.). Цаке су из места Цаке код Пуке. Кажу да су и они насељени нарочито: овде било »батал« место, па су стога дошли овамо. Малаки су такође дошли давно: двапут их је овде морила, куга. Били су бројан и моћан род (до 35 кућа). Дошли су из Скадарске нахије и њихови преци су доцније довели католике Битиче као слуге. Сва три рода воде порекло од по једног претка, чије се потомство намножило. Малак су били веома силни: ко год је прошао, морао је да плати за пролаз. Откако је један предак, прича се, украо неке Сребрене ствари из католичке цркве, отада су ударили уназад и никако да их буде више од 3—4 куће. Некада су имали своје пивнице за вино и ракију. Кад су дошли преци Битича, старешина Малака, гледајући први дим из куће Битича, који се ширио падајући земљи, рекао је: »Ове католике неће моћи нико да крене одавде, они су заузели ово место.«
    АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Сем једне породице, сви су од фиса Криези односно од Битича. То су родови Лекај (1 к.) и Додај с огранком Кајтазима (24 к.). Дошли су из места Шинђерч код Дарде. Кажу да је меото из ког су они српско. Славе Св. Атанасија. Један од католика у селу зове се Малисор: породица Фрон Малисори, али је то презиме добио по мајци Малисорки, пошто је рано остао без оца. — Ворф Нуа (1 к., раније Св. Никола, сада Св. Атанасије), домазет, дошао као Фанда (Миридит) из Дарде.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Зјум

    Име овог села изговара се различито: Зјум, Зјим и Зим. Има село Зјум и у горском срезу, а у селу Дамњану Махала Зимит, прозвана по свом оснивачу.
    Зјум je пространо село разређеног типа: састоји се од више међусобно одвојених родовоких група кућа. Пет је главних махала: Кајзог, Пренкпаљ, Бериш, Лимеж, Каран. У селу су шуме: Ћукш, Цингелинге, Љуги Ђалпе (Lngi i Gjairpenit, Змијски до). Имена неких потеса: Ливади и м’д (Livadhi i madh), Арат е Бунарит, Ливадет е Беришес, Љуги и Досес (Крманин До), Рети Чикаве (Rrethi i Ciikave, Девојачко Коло). По предању, на Рети Чикаве су некада играле девејке.
    Под Паштриком, на граници Ђона, Зјума, Љубижде и Карашинђерча је брдо Каљаја, Каљаја Хисарит: прича се да је ту кован новац и да ту има закопано благо, Има неких зидина. У шуми Хурди има неко стаpo гробље. Изнад махале Лимежа је место Киша: по предању, ту је била црква. Католици знају за неки стари Вори и Прифтит (Попов Гроб). Изнад језера у Зјуму је Киша Шинђерђит (Црква св. Ђорђе). То је црквиште са зидинама и неколико табуисаних дубова, Католици иду на то место само на Ђурђевдан по новом календару. Прича се да су некада код те цркве Турци обесили два фратра и две слуге. Крај Дрима је место Џинес, где су циганске колибе. Једно место испод села а ближе Дриму зове се Мртура: ту су сада само њиве, а раније је ту било село неких »љарамана« (двовераца). Село је много страдало од чуме. Кула е Забитве (Официрска кула) добила је име по томе што је у њој 1915—1918. био одред аустриске војске.
    По предању, у село је први дошао Љај Зими. Не зна се одакле је био, а род му је изумро. Неки од Пренкпаља у селу мисле да воде порекло од тог Љаја.
    1940. било је у селу 57 кат. и 9 мусл. арбанашких и 5 циганских, свега 71 кућа.
    АРБАНАСИ КАТОЛИЦИ. — Т с а ч. Овом фису припадају у првом реду род Кархани, Крхан, Коран (5 к., Св. Димитрије). Дошли су у Зјум још пре куге, а из места Кре — отуда им име — у фису Гојан-Тсач. Дошла су их три брата: Муса, Коља и Дода. Због сиромаштва, Муса је отишао да служи код неких муслимана у селу, па и сам прешао на ислам и од њега су Чолаци у селу. Старац Hyai (84 год, 1940.) броји ове своје претке: Ља’з’р — Симон — Кољ. Он је, дакле, праунук Коље, који је дошао у Зјум. Фису Тсач припадају и Лимежи (2 к., Сви свети), који су из Мазрека у Задрими, и Вош (5 к., Св. Никола), који су дошли из места Зогте. — Б итич – К р и е з и : род Пренкпаљ (14 к., Св. Катарина). Сматрају се по пореклу Мирдитима, а дошли су из Ибарсног Колашина. Остали у селу их зову колашинским Србима, качарима (у Колашину су заиста многи качари): Шкијет е Колашинит. — Бериши (30 к., Св. Никола) су дошли после Пренкпаља. — Кристовић (1 к.). Не слави и не припада никаквом фису: дед Матеја му је био из Дубровника, одакле је побегао због убиства.
    АРБАНАСИ МУСЛИМАНИ. — Чолаци (9 к.) су само огранак кат. рода Кархана. До око 1925. међу собом су се држали као блиски сродници, а отада се жене Чолака крију од Кархана.
    ЦИГАНИ. — Свега 5 к. муслиманских Цигана.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Крајк

    По предању, село је некада било у пољу на десној страни Белаг Дрима, па се преместило на своје данашње место због куге.
    Махале у селу зову се: Даћ, Првиз и Лик. Главни су потеси: Фуша ндер Катун (Fusha nder Katund), Фуша ндер Дрин (F. nder Drin, Њива преко Дрима), Лимаја, Рраја (Rraja, корен), Резине (шума), Гропа Фушес (Gropa е Fushes), Бриња и Резине (Brinja ne Rezine) и др.
    1940. у селу су биле свега 43 мусл. арбанашке куће.
    Х о ти: род Првиз-Первиз (12 к.) су дошли први, и то као католици од Скадра. — Гаш: род Лик (14 к.). — Битичи: род Деч (12 к.). — Бериши: род Самаход (2 к.). — Шаља (3 к.).

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Мазрек

    Село носи име по месту порекла својих главних становника. Једна махала у селу зове се Каравида, а тако се, по предању, некада звало читаво село. Главни потеси у селу зову се: Мираша, Нерфуша (Nderfusha), Плумза, Зогт, Сејиште, Бриња Ношеци, Коцеј.
    1940. у селу су биле 33 мусл. арбанашке куће.
    У овом селу се не води много рачуна о племенској (фисовској) припадности. Сем за Дураваке, за остале нисам могао да утврдим којим фисовима припадају.
    Т с а ч: род; Дуравак (8 к.) су из места Мазрека у Тсачу. — Каравид (13 к.). — Ђаран (5 к.). — Амељ (7 к.).

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Којуша

    Арбанаси изговарају име села и као Кајуш. Верује се да је село насељено пре него село Мазрек.
    Прича се да je близу Којуше било село Коба, које је куга поморила. Пошто су људи помрли, остала је само махала Којуша. У Коби или Кобагју, као и на местима Шкенез (арб.: руј) и Леш, стоје зидине од кућа. Исто и на месту Бозбоч између Којуше и Мазрека,
    1940. било је у селу 15 мусл. арбанашких кућа.
    Б е р и ш и. Први су дошли у село род Хазер (4 к.), а истом фису припадају и родови Ћон или Ћуна (7 к.) и Хајдар (1 к.). — Тсач: род Кука (2 к.). — Велика задруга Асан Суља Алиловић. (1 к.) је вероватно од фиса Хота.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Планеја

    Имвна неких потеса у селу: Панор (Понор), Хамза, Брег. Бокрова (шума), Травша (шума), Душкаја, Махале у селу су: Мала Шин Ђерч или Мале Шехит, Махала Ворфс, Махала Бири, Махала Касове и Мала Маљок. Џамија је на месту »Бректи« на средини села.
    1940. било је у селу 45 мусл. арбанашких кућа.
    Тсач: род Чекићи (2 к.) се сматрају најстаријим родом у селу, поред изумрлих Шахина. Остали родови од Тсача су: Всрф (14 к.) и Бири (4 к.). — Шинђерч (15 к.), Касов (4 к.) и Ћабрат (2 к.) су од фиса Марина. Неки од Шинђерча изговарају то име као Шиђећ, свакако стога што им је први облик (који значи: св. Ђорђе) непријатан, јер одаје хришћанско порекло. Већ четири колена, а можда и више, у њих је наследно звање шеха накшиског реда у сеоској текији. Род Касов или Касоли дошли су вероватно са Косова, — Краснићи: род Маљок (4 к.) су дошли са Косова, где имају својих рођака, као и у Турјацима у Подрими.

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Горожупа

    У Журу сам слушао да је око 1932. умрла у Горожупи баба која је још била православна. Данас у селу живе само муслимани Арбанаси. Приликом повлачења државне границе 1912. један део села остао је у Арбанији: то су махала и род Ненада, и они се сматрају најстаријим родом у селу.
    1940. било је у селу 25 мусл. арбанашких кућа.
    Криези: род Бин (7 к.), који су дошли из Малесије, и то у групи. Остали су долазили појединачно. — Бериши: род; Тјец или Т°јец (4 к.) и род Крхан — Кархан (4 к.). Кархани сматрају да, су им католици Кархани у Зјуму род, али ови то одбијају. — Краснићи: род Јолич или Јелић (3 к,). — Моринa род Тана (3 к.). — Шаља: род Мартин (4 к.).

    Извор: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ – ХАС ПОД ПАШТРИКОМ,САРАЈЕВО, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОДРИМА

    Предео

    Подрима је ниска раван на левој страни Белог Дрима, који јој чини границу према пределу Хасу. На осталим странама граница није тако јасна. Од призренског Подгора одваја је црта која дели подгорину од равнице, а тод цртом иде друм од Призрена ка Урошевцу и он је сада као граница. На север иде Подрима до варошице Ораховца. Села Атмаџа, Тупец и др. у б. Журској општини чине као прелаа издеђу Подриме и Хаса. Арбанаси (Шиптари) из Подриме и Хаса међу собом се прегоне који су бољи. Подримци сматрају своје суседе у Хасу да су сировији људи од њих да су „подивљаци“.
    Шуме је веома мало: само по бреговима око Ландовице има шикаре, одакле се сва ова села снабдевају дрветом. То су већином приватне шуме.
    По Подрими се говори српски и арбанашки (шиптарски). Срби говоре арбанашки, а и многи Арбанаси знају српски. Цигани говоре арбанашки а и од њих многи знају српски.
    Сматрајући да је живот у планини још тежи, католици из Подриме не дају својих девојака у планину, а ретко их одатле и узимају.
    Пошто у Подрими раније окопни снег, из читаве Жупе и Опоља терају се с пролећа овце у Подриму. Власници стоке плаћају за пашу селу/ односно општини где дођу. Та кретања су била повод да су се неки и насељавали на местима где су долазили са стоком.
    У Великој Круши, Мамуши и Медвецу се израђују кола. Оптеруша, Мамуша и Средска имају мајсторе за куће, тако и Велика Хоча и Зочишта.
    И по арбанашким селима иду терзије Срби из Средске и Сиринића. Долазе, али ретко и терзије Арбанаси од Ђаковице.
    У турско време сви становници села у Подрими, без обзира на народност и веру, били су чифчије. Цигани су били у још нижем положају: они су били „момци“ или измећари, у ствари робови. Наша аграрна реформа од 1919. ипак није овде решила аграрне проблеме. Место старих чифликсахибија јавили су се нови, Срби: поједини занатлије, трговци и чиновници куповали су по селима земље и на њима држали чифчије Арбанасе. Тако нпр. у селу Новацима католичка породица Прена Николића живи у кући Хаџи Љубе Патрногића, а ради земљу Драгутина Танасковића ципелара из Призрена (1940).

    П о р е к л о с т а н о в н и ш т в а

    Срби представљају најстарију групу становништва. Некада су они били једино становништво. Спуштање Арбанаса у Подриму отпочело је за турскога времена. Међутим, од тих старијих досељеника нема ни трага нити се зна да ли су се посрбили (што није невероватно) или су изумрли или су се даље преместили. Нарочито велики прилив католичких Мирдита настао је око 1880. У исто време долазе и арбанашке избегдице из Србије (1878). Тада су Срби морали да напусте Вележу и Шпинадију. Арбанаси су истискивади Србе и на тај начин што би поједини Арбанас чифчија наговорио агу да уклони његова суседа Србина чифчију и да доведе неког његова рођака или кума Арбанасина. Многи Срби су се иселили сасвим а многи су, пошто су почифличени, прстали врло покретљиви и сељакали се из села у село. У Шпинадији, Вележи и другде су још веома свеже успомене и многобројни трагови од негдашњег српског становништва.
    Многи од Срба су прелазиди на ислам и данас су већ сасвим или готово сасвим поарбанашени. Сада арбанашки родови у селу Свркама зову се Поповићи, Томашевићи и Цветковићи. Цветковићи набрајају ове претке: Сали — Лимон – Исак — Цветко. Према томе, они су прешли на ислам тек почетком 19. века.
    Кад су се у Дрснику „потурчили“ онда су они који су остали „Срби“ однели својим кућама из цркве 10—15 икона и носе их у литијама.
    Срби у Подрими нису се одржавали толико захваљујући старијем слоју становништва колико придолажењу Срба са стране, које је имало поглавито карактер спуштања планинаца у равницу.
    Целокупно данашње арбанашко становништво Подриме води порекло од сразмерно сасвим скорашњих досељеника. Њихово досељавање има карактер спуштања планинаца у равницу, првенствено из економских узрока: у планини је веома мало земље и вишак становништва је силазио наниже, налазећи да је боље бити и чифчија на доброј земљи него бити без земље, а и надајући се да ће моћи да отме чију земљу. Преци многих арбанашких родова су дошли бежећи због крви из својих племена и села.
    И привредна путовања су могла бити од утицаја на насељавање Арбанаса у првом реду сточарска кретања. Миридити, особито Ђуђе и Донђони, израђивали су катран и на пазар у Призрену, па чак и у Нишу, дотеривали ло 200 товара катрана и борине.
    Да су Арбанаси скорашње и свеже становништво у Подрими види се у првом реду по томе што су још увек врло покретљиво становништво, још се нису сталожили и прилагодили новој средини. Томе је доприносило и то што су доскора били чифчије: пре 1918; своју земљу је имао само Марк Пр Коља у Шпинадији. Иначе, сасвим су ретке арбанашке куће, односно породице, које се нису кретале из села у село. Као пример навешћу породицу Микеља Зефа. Били су у Шпинадији, одатле се селили у село Рек па сe враћали у Шпинадију опет у Рек и понова у Шпинадију— све са чифлика на чифлик, и то само у времену после рођења Микељева. Угледни домаћин Нуа из Трепетнице живео је у Вележи, затим у Љутоглаву, па опет у Вележи и тек од 1918. у Трепетници где су му аграрне власти дале земљу.
    Да су Арбанаси скорашње становништво, показују, поред осталога и њихова породична предања: обично у Подрими знају да набрајају само по четири-појаса, што значи да се је доселио четврти предак, односно да су дошли пре 100—120 година (а многи и знатно доцније). Тако нпр. домаћин Марк (42 године) у Горњој Србици и родио се у том селу, отац му Ђек родио се је у ђаковичком Новом Селу, дед Зеф родио се у Осеку, прадед Петар син Зефов у Злокућанима.
    Главно досељавање Миридата било је пре неких 60 година, а његова последица је била да је тек тада настало право страдање и истребљавање Срба.
    Арбанаси су долазили као католици и тек овде прелазили на ислам Прелажење је било постепено и вршено је посредством двоверства, па и данас има остатака од двоверства, а има примера где се може говорити о троверству.
    Вероватно зато да би им као чифчијама било лакше и да би са мање неприлика могли да присвајају земљу, католички досељеници су се издавали за муслимане и брзо прелазили на ислам. Сви Малисори, а и многи Миридити, су имали и католичка и муслиманска имена. Код кућа су се понашали као католици, а изван кућа као муслимани. Обично се свршавало тим да су се коначно опредељивали за ислам и тако се ширио број мусдимана. Поједини католички Арбанаси прелазили су на ислам и стога што су их Турци премамљивали и давали им земље и друго.
    Католици са муслиманским именима у селу Крвосерији били су готово сасвим прешли на ислам. Пре неколико година јавно су се вратиле у католичанство само две породице, а остали су остали и даље „љарамани“ (шарени, двоверци) и воде се као муслимани.
    Угледан домаћин Никола у Вележи звао се је у турско време Селман као муслиманин, а као католик Никола Нрец Ука. За време црногорске владавине 1912—1915. покрстио се у Дечанима и у Дечанској цркви се венчао по православном обреду. Приликом прелаза у православље постао је Сава Михаиловић, како се и сада службено зове. Будући пак у чисто католичком селу, он је понова католик, а пристао би да буде православни, кад би се неки аграрни спор решио у његову корист (1940).
    Првих година после првог светског рата провели су многи Миридити као политички емигранти у Подрими.
    По Подрими има сразмерно много Цигана. Сви припадају исламу макар само по имену, и сви говоре арбанашки. Има их Мађупа и Габеља. Габељи су номадски Цигани. По занимању су решетари, трговци стоком и сл. Лети живе под шаторивца а зими узимају куће под кирију. На једном месту проведу 10—15 дана. Обично падају на иста места, иако нису увек исти људи у групи. Међу Габељима има их и врло богатих. Тако нпр. Ганија Габељ је дао 1937. године за девојку 55 турских лира. Тај Ганија и неки Вејсељ имају по четири жене. У белешке о појединим насељима нисам уносио Габеље, јер немају сталног боравишта.
    Мађупи су стални становници по селима, где раде као „слуге“ или ,,момци“ а само их је мали број који су били чифчије. И они се, ипак, често премештају из села у село односно од једног господара другоме. Било је и међу њима премештања због убистава и крвне освете.
    Мада их Арбанаси не признају, Мађупи се ипак сматрају деловима појединих фисова. Они нису ни у каквој крвној вези с њима него то припадништво има карактер друштвене зависности; прибијају се уз фис међу чијим члановима живе и раде и чију заштиту желе да имају. Ако је Циганин дошао као слуга у неко село он се сматра да је припадник тог села односно фиса. У Подрими и у Ђаковичком срезу Цигани се издају већином за Берише, јер је тај фис најјачи у том крају. За Мађупе, који се издају за чланове фиса Гаш, кажу сви да су из махале Шипше у Гашу и да воде порекло од неког слуте. Тај слуга се био саживео с неком, немом девојком и она затруднила. Кад су то запазили прваци, реше да га одбаце у један крај села, који се зове Шипша. Сутрадан су посматрали како ће ићи дим из оџака, кад он наложи ватру. Кад су видеди да се дим, шири, рекли су да ће му видети ,,шер“, јер да ће их он надјачати бројем својег потомства. Тако су се Цигани заиста и намножили.
    Иако веома непросвећени, а социјално и економски зависни, они су били од политичког значаја: у политичком животу они иду увек уз своје господаре, тј. уз Арбанасе. У селу Гиљанцима живи Циганин Асан Суља, који је већ 20 година ошптински одборник и вођа за деведесет Цигана гласача. Због тога је прозван „Мачек” (1940).
    Габељи и Мађупи се међусобно не жене и једни друге презиру, сматрајући их нижим од себе.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Шпинадија

    Село је до у скорашње доба било српско и у њему, као и у околини, има доста успомена на то српско становништво. Старо село је било на једној ливади крај садашње Доње мале у селу. Ту је била и црква Св. Пречиста, чији се темељи и сада добро виде, а око цркве је велико гробље с многим оптраченим гробовима, Сем знака уврх гроба (већа плоча) стављан је знак (мања плоча) и изнад ногу покојника. И католици, који то гробље зову Ворат е Шкијет (Српско гробље), поштују то гробље и не ору око њега. На том, гробљу сахрањени су и преци Јована Анђелковића из Новака, који су раније живели у Вележи, јер су и црква и гробље били заједнички за Вележу и Шпинадију.
    Прича се како су Срби из та два села постали били врло обесни и обесили свога попa. Пре неких 20 година посечен је брест на гробљу на ком су обесили попa, који је био нешто задоцнио цркви. А људи који су га чекали и већ се били понапили, ради шале саставили „суд“ који ће да суди попу. У том „суду“ су били „кадија“, „паша“ и други, и они су изишли пред попа, сачекали га дохватили и обесили. Поп их је пред своју смрт проклео да им се село растури, и тим проклетством објашњавају пропаст Шпинадије као српског насеља. Од онога који је био „паша“ (а био је ћорав) и који је обесио попа, воде порекло Ћорпашини, који су се из Вележе раселили у околна села. Најпре је нестало Срба из Шпинадије, а после и из Вележе. На место Срба чифликсахибије су доводили Арбанасе.
    На старе Србе подсећају још имена Ура Недељкит (Недељков мост), на путу за Цапарце, и Шпија Ђорђ Дојницес (Кућа Ђорђа Дојничанина) у селу. Тај Ђорђе је био дошао из Дојнице, али је наскоро отишао у Новаке. Кад су они отишли, онда је у ту кућу дошао, кажу, пре неких 120 година, католик Гег Леш. Од Ђорђа су у Новацима сада (1940) син Ж. Спасић (60 год.) и братанци. Никола Јанићевић из Смаћа каже да је његова стрина била родом из Шпинадије.
    Арбанаси су већином Миридити и сви су досељени тек у новије време: први су дошли у село пре неких 100 година. Неки су из Миридита бежали због крвне освете, а неки се селили стога што нису имали тамо земље.
    Каћинари (2 домаћинства, Мала Госпођа). Први је дошао пре неких 100—120 година Леш са сином Гегом, који је имао синове Воска и Ђона. Сада су у селу Ђонови синови Пренка, Симон и Коља. — Спаћ (6 домаћинстава, Св. Никола) су дошли пре 90—100 година. Отац Тома Нуе (42 године) дошао је из Траканића у Ђаковичкој нахији, где се био населио прапрадед Бека. — Бериши (3 домаћинства, не славе). Уз Берише иде и род Конај (1 дом.) који су дошли пре неколико година из Нашеца, а пре тога су били у Гражданику. — Шаља-Шаљјан (3 дом., Св. Никола). — Штуф (2 дом.(Мала Госпођа). Фрок Дедај је дошао пре неколико година из Вележе. Они су од племена Селите. — Шлак- Tопњан (1 дом. Св. Никола). Родом су из Дујака у Ђаковичкој нахији, а старином из Шлака, Њихов одељак из Дујака прешао је на ислам и сада је терзија у Ђаковици (Етем Шлак), — Тсач (1 дом., Св. Атанасије — Sh Masjan) су једини Малисори у селу. Кућа позната под именом Марк- Исен: дед радио међу муслиманима и носио име Исен, да би се лакше крио. —Кужњин (3 дом., Св. Никола и Св. Александар — Sh Lezhder — 5. маја). —)Жђина (1 дом., Св. Никола). — Ђуђај (1 дом. не славе). —Кчира (1 дом., Св. Никола). — Донђон (1 дом- Св. Никола).— „Жђина“ (1 дом.): Никола Пренк доселио се пре 4 године из Доблибара у Вележу, а одатле прешао у Шпинадију.
    Срби
    Кујунџић Слободан (1 дом., Св. Стеван) доселио се из Призрена 1931, а старином је из Ораховца.
    Цигани
    Један род (4 дом.) је дошао пре 70 година из Сопнића у Ђаковичкој нахији. — Други род (3 дом.) такође из Ђаковичке нахије. — Бећа Суље (1 дом.) је дошао пре 12 година из Бистражина у Ђаковичкој нахији.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ц а п а р ц и

    Прича се да је некада у селу била црква (српска): ни данас нико не сече дрва на том месту.
    Арбанаси
    Сем једне породице малисорске, сви су остали Миридити: Ороши (2 дом.) славили Спасовдан). — Спач (2 дом;.5 Срце Исусово). — Кабаш (1 дом., Св. Петар и Павле). — Малисори су по пореклу из села Флет а из племена Тсач: Флетњан (1 дом., Св. Атанасије), (Сви католици.)
    Муслимани
    Флетњан (5 дом.) заједничког порекла с поменутим католицима.
    Срби муслимани
    Јашаровићи (1 дом.). Отац је дошао из Пећке нахије. — Бајрамовићи (1 дом.), дошли пре 10 година из Скоробишта. — Исаковићи (1 дом.), такође пре 10 година из Скоробишта.
    Православни
    Станимировић (1 дом.), надзорник епископског имања, дошао из Призрена.
    Цигани
    У селу су две породице муслиманских Цигана, од којих је једна из села Крмавика.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Гиљанци

    Село је било чифчијско, и стога му се становништво често смењивало. У околини се прича да је село било српско до у новије доба. У селу постоје остаци православне цркве.
    1940. у селу су била 3 српска домаћинства (2 насељеничка), 23 циганска и 10 муслиманских арбанашких, свега 36.
    Цигани
    Сви су муслимани. Већином су дошли са Косова (неки пре 35 година) а има их и из Пећке нахије. Сматрају се већином припадницима фиса Бериша, а има и Краснића.
    Арбанаси
    До пре десет година била је у селу једна католичка арбанашка породица, а 1940. има само муслимана Арбанаса: Краснићи (2 дом.)- — Тсач (2 дом.). — Крмен или Клмен (1 дом.), дошли из Трња 1938. године, а иначе су мухаџири од Лесковца. — Гаш (3 дом.). Све три породице су дошле из Суворечког села Будакова, и то пре 10 и 3 године. — Кабаш: Таировић Дана (1 дом.) је дошао из Корише. — Реџеповић (1 дом.). Отац је био из Новог Села („Ново-Сеја“) у Арбанији.
    Срби
    Николићи-Кузићи (1 дом., Митровдан) су дошли пре 20 година из Ретиње. Изван села су насељеници из Црне Горе: Вукотић Марко и Јововић Обрен.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Н о в а к е

    Село је некада било на левој страни Новачке реке, па се је преместило на десну у време чуме. Била je у селу црква Световраче. Прича се да су је Турци порушили. Село (православни Срби) слави Велики четвртак сваке друге године и онда иду на црквиште Световраче, прелазећи с литијом преко неколико поља.
    Као и Вележа и друга села у близини, и Новаке су били чифличко село. У њему су 1940. била. 22 православна српска, 1 католичко арбанашко свега 23 домаћинства.
    Чкољкини (Ђорђевић Драгољуб, 1 дом., Арханђеловдан). Ова се породица сматра најстаријом у селу, али су и они досељени однекле. — Гавазови (1 дом. Никољдан и пролећни Св. Никола) добили су то презиме, јер је један предак био гаваз у руског конзула у Призрену. — Кијаџини (1 дом. Ђурђевдан и Ђурђиц—Алимпије) су одавна у селу, а дошли су из Љутоглава, где још имају рода (неки Спаса). — Дојничани (1 дом., Св. Петка) су одавна дошли из Шпинадије, а даљим су пореклом из Дојнице. — Јанићевићи раније Јакшићи (2 дом., Никољдан), зову се и Грековчани, јер су им из Грековца дошли дедови. Павле и Станко, а даљом су старином из Деловца. — Ћорпашини (1 дом., Никољдан и пролећни Св. Никода) су из Вележе. — Гигићи (1 дом., Митровдан) су такође старији досељеници из Вележе. — Миленковићи (2. дом. летњи Пантелијевдан) су дошли из Вележе, а раније су били у Смаћу. — Јовић Ж. (1 дом., Св. Лука) је дошао из Сопине око 1900. — Исаиловићи (2 дом.5 Ђурђиц) су дошли око 1900. из Љубижде, а у Љубижду су били дошли из Пирана. — Декићи (1 дом., Никољдан). Довела их је мајка из Корише. —Јовић Анђелко (1 дом. Никољдан и пролећни Св. Никола) је дошао из Љутоглава. — Ђорђевић Стаја (1 дом., Никољдан и пролећни Св. Никола) је дошао из Сопине око 1910, пошто га је одатле отерао господар земље. —Анђелковић Јован (1 дом., Никољдан и пролећни Св. Никола) је дошао из Вележе око 1905.— Декић Вуксан и Цветковић Алекса (2 дом., Св. Андреја) су дошли из Гиљанаца око 1910, а у Гиљанце су били дошли из Студеничана. — Заједно су у задрузи рођаци по женској крви: Спасић Цветко (Ђурђевдан и Ђурђиц), који је дошао из Селогражде у време бугарске окупације, и Савић Благоје (Никољдан) из Дуља. — Петровић Марко (1 дом., Арханђеловдан) је дошао 1913. из Лешана. — Димић Стаја (1. дом., Никољдан и пролећни Св. Никола): неиспитано.
    Католик Арбанас Николић Прен (1 дом., Никољдан) је дошао пре 15 година, а још отац му је сишао у Подриму из Ороша у Мирдитима.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Смаћ

    Постоји још једно село Смаћ, у Хасу, али ни подримски ни хашки Смаћани не знају каква је била у прошлости веза између та два истоимена и не толино удаљена села. Село је ненада било на месту Старо Село.
    1940. су у селу у већини католички Арбанаси, који су почели да долазе пре три појаса. Сви су они Миридити и 1940. било их је у селу 15
    домаћинстава, а поред њих још 17 домаћинстава православних Срба и 1 домаћинство Цигана, свега 33. Раније је било више Срба, али су се они раселили због зулума. Неки су отишли у (Србију, а једна породица Мајмона (Александар Јовановић) у Cpeм. Први се од католика Арбанаса доселио Ђерђ Нинолић и он је помагао да се доселе његови пријатељи.
    Сви су се доселили у току посдедњих шездесет година. По досељењу Ђерђа Николића јавио се је неки његов пријатељ и тражио од Ђерђа да он замоли агу па да тај отера неког Србина. И тако је то ишло даље. Да би дали аги повода да отера Србина, Арбанаси би Србину крали волове (који су били агини) и краве (које су биле чифчијине), тако да би ага био незадовољан са чифчијом, Србином. Сви у селу су били раније чифчије на агинским земљада.
    Арбанаси католици
    Ђуђа (3 дом. Св. Јован, 21. септ.). — Жђинес
    (4 дом. Св. Никола). — Каћинар (1. дом., Св. Арханђео Михаило). — Шкорет (2 дом. Св. Никола). — Жин (1.дом. Св. Никода). — Тхкел (1 дом. Св. Антон по Ђурђевдану). — Кужњин (1 дом.) близак су им род Кужњини у Трепетници. — Криези Туна Ђерђ (1 дом.). —Неиспитано ближе порекло: Марко Фрок (1 дом. Св. Никола) је род с Пјетром Николићем. — Туна Зеф (1 дом., Св. Никола);— Сви су пореклом из односних племена односно родова (из Мирдита, Спаћа и Шаље).
    Православни Срби
    Гађа (1 дом., Св. Варвара) су најстарија српска кућа у селу, иако је дед дошао из неког Гарађина. Има их у Горњој Србици и у Љубижди, — Михаиловић Младен (1 дом. је од Кујунџића у Ораховцу. — Ђорђевић Младен (1 дом.) отац му је живео у Пирану. — Арсићи, Мирићи и Ђорђевићи (3 дом. Никољдан и пролећни Св. Никода). —Ђорђевићи (4 дом. Св. Илија и Св. Василије) су дошли из Оптеруше 1910. — Мајмон (1 дом. Митровдан). У тој кући су и рођаци Крстићи (Св. Петка). — Лижибаба (1 дом. Никољдан и пролећни Св. Никола). Паличкови (2 дом., Св. Алимпије). — Паћа (1 дом. Никољдан и пролећни Св. Никола)— Томићи (1 дом. Ђурђевдан и Ђурђиц). — Тодоровићи (1 дом летњи и јесењи Арханђеловдан) су дошли из Горње Србице, где их још има, око 1910.
    Цигани: била једна породица, чији је домаћин (Рама Курта) родом из Гиљанаца.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВЕЛЕЖА

    До недавна је у селу било православних Срба, који су се раселили у суседна села: Љубижду, Новаке, Љутоглав и др. Последњи су се иселили 1915. Ћорлашини у Новаке (Станоје Ђорђевић). У Вележи је живео и неки Србин Стаја. Кад је оженио сина лепотицом из Мовљана дођу Кабашани и отму му снаху. На заузимање призренског владаке код власти, морали су да је врате. Пошто су Кабашани претили да ће се осветити, Стаја је напустио земљу и отишао у Србију. На место Срба долазили су католици Арбанаси: први се од њих населио неки Ђон Барјактар пре 80 година. Долазили су из Ђаковичке и Пећке нахије, и то већином у току последњих 20 годана: само је 15 породица које су дошле нешто раније. Tо је стога што је село било беговско, па су се чифчије и наполичари често смењивали. У селу су 34 католичка арбанашка домаћинства.
    Од старина у селу се у реци, налазе старинске „тугле“ (опеке).
    Стари српски становници имали су цркву заједно са Шпинадијом. Имали су своје посебно гробље у селу, које стоји и сада. Још и сада (1940) има неки Србин, који као војни обвезник припада Вележи, а одавна живи у Београду као служитељ у неком министарству. Од око 1922. у селу има католичка црква.
    Сви представници појединих родова у селу нису дошли истовремено: најпре би дошао један, а после би придолазили и његови рођаци и пријатељи .
    Спаћ (11 дом., Св. Никола) се смтрају најстаријим родом у селу, — Гојани (4 дом., Митровдан). — Орсти (2 дом., Св. Никола). — Домђон (2 дом.). — Ђуђај (3 дом. Св. Јован, на две недеље пред Малу Госпођу). — Каћинар или Качинор (7 дом., Митровдан). Никола Нреца, домаћин велике задруге, носио је у турско време муслиманско Име Селман. Као што је већ поменуто, у време црногорске управе покрстио се у Дечанима и постао Сава Михаидовић па се у списковима код власти води под тим именом. Све жене из те куће венчане су у православној цркви. Ипак се они и даље сматрају католицима. — Кчира (2 дом. Спасовдан). Преци Ђок Туше били су 70 година у Ландовици затим у Новацима, одакле су прешли у Вележу. — „Скела“, тј. Ктхела (2 дом., Св. Петка). — Сивдон Кољ Пренк (1 дом.): из Горње Србице у Нашец, а одатле у Вележу.
    Привремено борави у селу католик Ник Ђон, емигрант из Шаље.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Трепетинце — Трепетница

    Прича се да је некада село имало 180 кућа и да су куће биле тако наблизу да је мачка могла доспети од Горње Србице до Љубижде идући с крова на кров. Данас је село мало и у њему живе Арбанаси католици, чије су куће прилично на окупу, и Срби, насељеници, чије су куће раштркане по коси десно од старог села.
    У селу је 1940. било 10 кућа католика Арбанаса, 16 кућа Срба насељеника и 1 кућа муслиманских Цигана, свега 27 кућа.
    По сеоском земљишту често се изорава цреп, тесани камен и др.
    Арбанаси
    Кужњин (4 дом., Мала Госпођа) су дошли овамо из околине Ђаковице, из Воговске ошптине. Угледни домаћин Нуа родио се у Вогову, живео у Вележи и Љутоглаву, опет у Вележи, а тек од 1918. у Трепетинцима, где је добио земљу од аграрних власти. 1940. је то угледна и имућна задруга. — Кчира (1 дом., Спасовдан). —1 Жђин — Зин (1 дом., Св. Петка — Sh Li), — Бисак (1 дом., Никољдан). — Кашњет (1 дом.). Преселили су се у Трепетницу из Цапараца пре неколико година. — Тсач (2 дом., Јовањдан у јесен). Дед Јак дошао пре 3 године из Цапараца, после деобе. Они су Малисори, док су остали Миридити.
    Цигани
    Само једна породица муслиманских Цигана: Шабан Белул (1 дом.), из Гиљанаца.
    Срби насељеници
    Ђорђевићи (3 дом.) – Стевановићи (3 дом.) и Миле Н. (1 дом.) из Дојнице. — Софтићи (1 дом.) из Средске. — Ђорђевићи (2 дом.) и Василије Н. Миле Н., Станко Н. (3 дом.) из Врбичана. — Сава Н. из Мушникова (1 дом.). — Станимировић (1 дом.) из Призрена. — Радивојевићи (1 дом.) из Љубиња.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Горња Србица

    Прича се да је у српско доба овде била варош. На месту Калдрми налазе се велике цигле квадратног облика.
    За потес Друмове прича се да је добио име по томе што су туда ишли друмови из седа Поповљана, Мовљана и др. на Чапурац и Мачак у Горњој и Доњој Србици где су били многи виногради, који су пропали пре тридесет година.
    У селу је била порушена православна црквица св. Василија, која је обновљена око 1868.
    У селу је 1940. било 14 домаћинстава правосдавних Срба, 4 католичкик Арбанаса и 1 муслиманских Цигана, свега 19.
    Арбанаси
    Битичи (2 дом. Никољдан и Спасовдан). Преци су им прошли кроз многа села: из матице кренули због крви, а после се премештали као чифчије. У Србицу су дошли из Јаноша у Ђаковичкој нахији. У Србицу је дошао дед Михаила Пјетра. — Кушнин (1 дом. Sh Mrl) су Мирдити, а овамо су дошли из Вогова у Ђаковичком срезу. — Тсач (1 дом., Св. Атанасије).
    Срби
    Филиповић (1 дом.) црквењак, родом из Призрена. — Михаиловићи (2 дом., Арханђеловдан). Старци су дошли давно из Смаћа (по другима из Доње Србице) где их још има једна породица а има их и у Призрену. — Секулићи (1 дом. су из Доње Србице. Њихово кумство са Михаиловићима је joш од Косова. — „Вуца“ (3 дом. Св. Петка) су старином из Шпинадије. — Андрејини (6 дом., Св. Враче у лето и у зиму). Сматрају се да су „Гаш“. — Костићи (2 дом., Св, Варвара). Отац им је био из Корише.
    Цигани
    Сефовићи (1 дом.) су дошли из Ландовице још за турског времена, пре 1912.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Доња Србица

    Прича се како је село страдало од чуме и тада изумрло. То старо село је било на месту Бунаришту. Док је ту било село, на Бунаришту би се скупило на војску по стотину делија из села. Мушкарци тих негдашњих Србичана носили су ,,хаљине“ од сукна какве су ношене и у Средској. Била је некада и црква у селу: откривене су зидине и кости.
    Род Џафај прича да су од чуме бежали у шуму Живину.
    Године 1940. било је у селу 16 домаћинстава Срба православних и 11 муслимана, Арбанаса католика 6 и муслимана 3, Турака 1 домаћинство и 5 Цигана муслимана, свега 42 домаћинства.
    Срби православни
    Ђорђевић Недељко (1 дом., Митровдан). Његови су преци дошли у Доњу Србицу из Зојчишта, пре сто година. — Чардаклије (2 дом., Св. Ђорђе, 16. новембра) се већ сматрају старим Србичанима, пошто су давно досељени из села „Чардака“ (Чадрака) у Подгорском срезу. Имају у селу и свој муслимански огранак. — Ђорђевић Спаса (1 дом., Никољдан и пролећни Св. Никола). Дошао је 1917. а пре тога је породица, као чифчије, променила многа места. — Бајкићи
    (3 дом. Никољдан и пролећни Св. Никола) су дошли из Мушникова 1925. — Љубисавци (1 дом. Никољдан) су такође из Мушникова: 1913. су купили имање, а населили се 1919. — Томићи (1 дом., Пречиста) су дошли из Горњег Села 1931. — Боробанци (5 дом., летњи и зимски Арханђеловдан) су из Драјчића. Први се населио Анђелко Михаиловић 1912. — Јовановићи (1 дом., Пречиста и „Посни“ св. Ђорђе) су дошли из Горње Србице, а у Горњу Србицу пре 16 година из Лешана. — Марковић Благоје (1 дом.) је из неког села у Подримском срезу.
    Срби из Средске били су се у време бугарске окупације склонили у Доњу Србицу, па се доцније неки и населили.
    Муслимани
    Први од муслимана дошао је у ово село предак Велијовића (2 дом.) из Горњег Љубиња, и то после чуме. Дед се први стално настанио, а иначе је у селу било момака на беговском имању. Дед је пре тога долазио у Подриму са стоком на зимовиште, па овде од бега купио имање и населио се. — Чардаклије (3 дом.), пореклом православни Срби из села Чардака. Сада су двојезични. — Исеновићи (1 дом.) су дошли из Горњег Љубиња за време бугарске окупације; од тог су рода и Зећировићи (1 дом.) досељени пре 1912. — Зејнеловићи (1 дом.) су дошли из Доњег Љубиња за време бугарске окупације. —Абазовићи (3 дом.) су из Горњег Љубиња.
    Арбанаси
    Муслимани: Шаља (1 дом.). Домаћин Мифтар је рођен у Црнолучу у Подримском срезу oko 1870. — Малићи (1 дом. су дошли око 1890. из Лешана. — Зећировићи (1 дом.) су дошли из Суве Реке.
    Католици: сви су Миридити, а у Доњу Србицу су дошли из Вележе, Цапараца, Траве и др. Сви су дошли за време бугарске окупације (1915—1918). Пре тога времена није их било у селу. Бериши су: Жољевић Љеш и Симон (2 дом.), који су сишли из Траве, и Фроковићи (3 дом.) Фису Спаћ припада само Пренк Тон Ђини (1 дом. чији су преци пребегли из свог завичаја због крви, пре пет појаса.
    Турци
    Алимовићи (1 дом.) беговска породица из Призрена.
    Цигани
    Било их 5 породица, од којих су 2 из Пирана, а по једна из Пећана, Зојча и Зочишта. 

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Пиране

    Године 1940. у селу су живели само муслимански Арбанаси и Цигани. Међутим, у Шпинадији има католика Арбанаса, који су некада али не тако давно, живели у Пирану, нпр. Нуа Ника, сада у Шпинадији.
    А још пре тога било је у селу православних Срба: у Призрену живи (1940) жандармеријски наредник Ђорђе, родом из Пирана. Некада је у селу била црква св. Арханђела, од које се још познају темељи, а један потес и сада се зове Мас Кишес (тј. Иза Цркве). Камен од цркве је употребљаван за градњу Саитове воденице у селу. Када је католик Зеф Марка Зеф био на вежби у Ђаковици командир његове чете у радничком батаљону, Србијанац, казивао му је да су његови стари из Пирана. Отац Младена Ђорђевића у Смаћу живео је у Пирану, одакле се иселио због насиља. Био је власник пола воденице у Пирану.
    Сматра се да је у овом селу добра земља и да је то привукло претке данашњих Арбанаса у селу.
    Арбанаси
    Шаља (10 дом.). Изгледа да су они дошли у село први од Арбанаса, а после њих Тсач. И једни и други су дошли пре четири појаса. Недавно се једна потурчена породица Шаљана одселила у Призрен (Селфер Ћамиловић). — Елгиан — Тсач (14 дом ) су дошли у Пиране из Вранића и сви у селу су постали од једне куће, сви су једна „влазнија“ — Краснићи (1 дом.) су дошли у Пиране из Нибала..— Марина или Соп (3 дом.) —Битич (8 дом.) Од Битича Амза Саит је дошао пре 10 година из Милановића у Подримском срезу, породица Османа Аметовића из Хаса и зато се зову Хасјани. — Гаш (2 дом.) Један од њих —бакалин Абаз Аслановић— је родом из Ђаковице. — Љатифовић Далит (1 дом.) се доселио из Бљача пре 10 година.
    Турци
    Joш 1931. биле су у селу две турске породице, од којих је једна изумрла, а друга се преселила у Призрен.
    Цигани
    Било их је 1940. године 15 домаћинстава. Сви су Мађупи и издају се већином за Берише и Гашане. Две породице веле да су Битичи. Дошли су у село као слуге, и неки 1940. имају своје куће.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ландовица

    По предању, било је неко велико село на простору где су сада насељеници, све до села Тупеца. Прича се да је ту било 70 кућа и да их jе поморила чума. По шуми има рупа где су се склањали од чуме и спасли су се они који су били избегли из села. Кад је морила куга, у селу су живели Арбанаси и њихове чифчије и једна махала се звала Беглерска; мала. После се обновило село у шуми са 5—6 кућа. На старо хришћанско становништво у селу подсећа име Маркове чешме.
    Ђок Туша од племена Кчира, сада у Вележи, причао ми је 1940. да су његови провели у Ландовици око 70 година и ту су били до пре 33 године. Кад су они дошли у Ландовицу, а они су били први католици Арбанаси који су дошли, ту су затекли 12 домова чафчија муслимана Горана. Међутим, муслимани Арбанаси не знају или неће да знају ништа о тим Горанима. Кчире су дошле у Ландовицу из Скивјана, где су живели око 40 година.
    Арбанаси
    Гаш (4 дом.). — Тсач (3 дом.).— Краснићи (4 дом.) — Битич (2 дрм.)- Дошли су у Ландовицу из Шпинадије пре неких 40—50 година (дошао Ук Чарети) а старином су из села Чарета или Ћерета у племену Битичу. — Хоти: Асановић Ђема (1 дом.) је дошао из Пирана; — Марина (1 дом.) су прешли из села Годена у Хасу пре 20 година. — Бериши (1 дом.) су дошли из Брестовца. — Зећировић Ибиш (1 дом.) је из Лесковца. — Ајетовићи (1 дом.) су такође избеглице из Лесковца.
    — Османовићи (1 дом.). Отац Јусуф дошао је из Калиса у Љуми. — Браимовић Алил (1 дом.) је дошао пре 20 година из Крајка у Хасу.
    Цигани
    1940. године било је више од 10 породица муслиманских Цигана.
    Срби насељеници
    Паунковић Љуба (1 дом.) Досељен из Топлице.
    — Неки од насељеника који су добили земљу у Тупецу почели су да граде куће у Ландовици.

    Извор: Различита етнолошка грађа с Косова и Метохије – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    В р б н и ц а

    Један део сеоског хатара припао је Арбанији. Изиад кућ у селу је место Киша (киша на арб.: црква), под шумом. Прича се уопште да половина Арбанаса у селу води порекло од православних Срба, а друга половина од Арбанаса који су долазили као католици. У селу је 1940. било 75 арбанашккх и 1 српска, свега 76 породица.
    Арбанаси муслимани: Ђођај (7 д.). Мисле да им је предак био Србин и да се звао Ђорђе. Сем са родом Пуља, са дргима нису ступали у брачне везе: са родом Рако били су кумови, а са осталима можда у другом сродству. — Кадри (7 д.). Њихов је предак најстарији, први досељеник у селу. — Фана или Фон (12 д.) су пореклом Миридити (Кабаши?) н преци су им били католици. — Ђолан (12 д.). Мисле да им то родовско име значи исто што и Јован. — Рока (I0 д.). — Колук (6 д.). — Пуло (I0 д.). — Сула (3 д.). — Коћини-Кочима (5 д.). Дошао им је дед односно прадед из суседног села Морине (у Арбанији). — Ђа (3 д.), новији досељеници из села Ђа (у Арбанији).
    Срби насељеници: Нешић (I д.) из Боровца у Јабланичком срезу.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Шкоза

    Пошто село носи арбанашко име (шкоза: граб) и пошто му је џамија заједннчка са Врбницом, оно је очигледно новијег постанка, али на месту где је некада било српско село. Кад су у село дошли преци рода Краснића, то је било пусто место. У селу има бунар који мештани зову Бунари Прфтит (Bunari i Priftit, Попов бунар), а Срби од Призрена га зову Владичин бунар. По предању, у Љуми кеч (Lumi i Кеs, Зли поток) била је црква и један камен одатле пренет је џамији у Жур.
    У селу је 1940. било 20 кyћa мусл. Арбанаса, све од рода Краснића (ужи родови: Метај, Арифај или Арифит, Исљамит и Синанит). Предак, ком не знају имена, дошао је из села Суроја испреко Дрима у барјаку Имнипу (Ујмишту): он је био шести предак Љам Касам-а (37 год.). Према томе, село је обновљено крајем 17. или почетком 18. века.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Д о б р у ш т а

    Садашњи арбанашки становници села обично изговарају то име као Добружда. Прича се да је била нека црква одмах испод села.
    У селу је 1940. било 19 мусл. арбанашких домова. Род Сарамат или Саралат (16 д.) припада фису Краснићима. Њихов предак, даљи од петог, дошао је из села Штићна у арб. делу Љуме. — Предак рода Гутс (2 д.) је дошао на пусто место са Косова, бежећи због крви. Припадају фису Соп. — Меметовићи (1 д.) су дошли из села Калимарша преко Дрима (у Арбанији)

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ж у р

    Много је успомена на старо српско становништво. По предању код садашњег pacкршћa друмова под селом била је црквица и око ње неколико гробова. Прича се да је била још једна црква где су сада прве журске колибе. Ту у близини је место Софра Каврст (Sofra 0 Kavrett S. t Kaurrot, тј. Каурска, Српска трпеза или софра), и прича се да су ту живели Срби који су били избегли из села. Бићe пак да је у том имену очувана успомена на негдашњу трпезарију крај цркве или на гробљу. Једно cтapo гробље се зове Vorrai t Shkivt (Српско гробље). За једно старо гробље у пољу Гомлету (Гомнт) неки кажу да је било српско. Од старине један потес у селу се зове Бежанија. Једно место изван села, где су сада летње колибе, зове се Палевица: прича се да је ту било село Павлевица.
    По предању, село је било у пољу Гомлету, па је страдало од куге. Да се спасу, људи су бежали у ливаде (отуда Бежанија) и тамо многи помрли. После куге село се преместило навише у брдо. Прича се да је Жур имао тада 30 а Послиште 90 кућа (самих Гашана да је било 170 кућа), али да су за време аустријске окупације многе породице сасвим се затрле услед глади, болести и насиља. У селу је и гробље србијанских војника који су ту страдали 1915. У селу има ограђен гроб неког Баба-Алије, ком се одаје нарочито поштовање.
    Врло често се чује уопштено предање да су журски Арбанаси српског порекла, па то појединци и признају. То је и иначе врло вероватно обзиром и на многе српске обичаје приликом смрти и погреба.
    1940. било је у селу 260 стално настањених породица, од којих 255 муслиманских арбанашких.

    Арбанаси муслимани

    Гаш (86 д.) се сматрају старинцима. Српског порекла су, а околина их зове Савет (Савићи). Неки веле да су они пореклом из Шхурта у Арбанији (можде је одатле дошао нсеки досељеник који се убратствио међу њих). Броје већ осам муслиманских генерација и деле се на уже родове или „мале“: Адемалар, Насуфлар, Курталар, Ризанлар, Ајазалар, Елезкурталар. — Соп (82 д.) су пореклом од досељеника а после Гашана најстарији у селу. Њихов предак био је ,,Морин“ и био је католик. Вероватно се је звао Ђон, јер се много прича о неком Ђону, из чије су куће Татари одвели једног у Цариград, где је он изучио за хоџу, а од старине су у селу хоџе из рода Сот. Деле се на уже родове: Оџалар, Везаџи-Везалар, Сусур, Бегалар. — Чилингир (3 д.) не знају порекло. Не иду ни уз који фис. Од једног који је из села сишао због крви воде порекло Чилингири у Послишту. — Шала (19 д.), који се деле на родове Мемалар и Омалар, дошли су из Качера. — Вукшини (12 д.) су од Kpacmtha а у Жур су дошли из Љојме код Ралча у Арбанији, недалеко од државне границе. — Kputsu (16 д.) пореклом из скадарске Малесије. — Тараш (8 д.) су пореклом из Љубиња (дакле српског порекла). — Кабаши (2 д.) у махали заједно са Тарашима. — Битич (24 д.). — Абдуловићи (1 д.): отац је био из села Бродосаваца у Опољу. — Бислимовић (1 д.) дошао из Билуше око 1930. — Љатифовић (1 д.) дошао из Плаве у Гори, око 1935. 

    Срби

    Ђорђевић (1 д.), бакалин, из Призрена, цинцарског порекла. — Ивановићи (1 д., Никољдан) из Јабланичког среза у Србији. — Стевановићи (1 д., Никољдан) из Муша код Куршумлије.

    Цигани

    У селу су била 2 д. мусл. Цигана, који се рачунају уз Гашане.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кобања

    Село су основали пресељеници из Жура, пре два и три појаса. На том месту раније је била само шума, али су налажени трагови неког paнијег насеља: у близини самог села има старинских гробова. У селу је 9 д. мусл. Арбанаса, који су огранак Битича у Журу.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    В л а ш њ е

    Прича сс да је некада у пољу испод села била велика варош: мачка је могла с крова на кров од Влашња до пола пута према Призрену. Варош је опустела нa таj начни што су људи, један по један, прелазили у Призрен. Док је била варош, у њoj је живео и неки Матуша. Има једно велико, старо муслиманско гробље крај пута за Хочу. По селу су често налажени велики, стари ћупови. Срби из околине тврде да је на месту садашње сеоске џамије била црква Св. Петка или Св. Пантелејмон и да је крстионица из те цркве узидана у џамијску мунару. Код џамије има турбе у ком је сахрањен неки Имер ефендија: њему се заветују у болести. У селу имају потеси Горица и Градшите (у коме и место Улица), а једна махала се зове Грлица.
    1940. било је у селу 36 домаћинстава, од којих 29 арбанашких, S српских и 2 цигана.

    Арбанаси католнци

    Спаћ (1 д.). — Цурај или Реџај (2 д.). Једна породица је прешла у православље. Пореклом су из неког места код Шаље и Шоша у Арбанији (Никај? Мртури?). — Има и 1 д. без мушких чланова. — Сви су дошли у новије време.

    Арбанаси муслимани

    Вукшин (5 дом.) су прешли делом пре 100 година а делом око 1900. из Жура. — Соп (4 д.) су прешли такође нз Жура, око 1900. — Краснићи (3 д.): већ им је прадед био овде. — Грмиц (4 д.) су дошли пре 100 год. из Орловца у Арбанији. — Исеновић (1 д.). Дед му побегао из села Виље у Арбанији због крви: убио седморицу. — Рамадановић (1 д.), старином из Брезне у Опољу, српског порекла. — Тараш (1 д.) прешли из Жура. — Мифтаровић (1 д.) дошао из Ноговца у Арбанији. — Зенеловић (1 д.) и Ижровић (1 д.) су из Пећана у Арбанији. — Идризовић (1 д.) родом нз Кустендила. — Ибраимовић (1 д.): дошао му отац из Реча у Арбанији. — Бећировић (1 д.), родом нз Рапча у Гори, а раније био у Журу и Гражданику.

    Срби насељеници

    Милатовићи (1 д.) од Никшића. — Мандушићи (1 д.) нз Средске. — Ђурђевићи (1 д.) нз Неродимље. — Михаиловићи (1 д.) из Врања. — Вуловићи (1 д.) из Пераста у Боки.

    Цигани

    Свега су у селу 2 пор. мусл. Цигана, од којих је једна била дошла 1939. из Штимља.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    П о с л и ш т е

    Прича се да је ово село најстарије у околини и да је некада имало 80 или 90 кућа, док је тада Жур имао 30 кућа, па је село страдало од неког помора. Има из тог доба cтаpo гробље (Vorrat е mofem). У селу има турбе шеха Бабе Зенуна, који је био од реда халветија.
    1940. било је у селу 13 д. самих мусл. Арбанаса у две махале: Мала Koћит и Мала Гури.
    Чилингир (5 д.): в. опис Жура. — Kpивзи. Деле се на два ,,крва“, рода. Једни су дошли из Билуше, где их још има, и од тих су у селу овде 2 д. Други (6 д.) су дошли из Лопушника у Гори, а даљим су пореклом из некада српског села Крстаца.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Билуша

    У селу су махапе: Шакића или Мала Шакичит (Mahatta е Shakupi), Мала Гропес (Mahatta gropes), Мала гурит (Mahala еgitrii) и Мала Јофкалар. Џамија је у Шакића мали. У селу има шупља стена Гури Калуђерит (Gvri i kattugierii, Калуђерова стена), култно место српских и арбанашких жена, које ту долазе о пролетњем Св. Николи (9. маја по cт. кал.).
    1940. била су у селу 91 арбанашко и 1 циганско, свега 92 домаћинства.
    Арбанаси муслимани
    Људи у селу не знају (и неће да знају) ништа о свом пореклу: сем Крнезија за све остале сви тврде да су старинци што није ни искључено. У прилог тога говоре имена села у овом крају, имена махала у селу Шанићи и Јофкалар (вероватно од Јовко) и име Калуђерова стена. — Бериши (31 д.). — Гаш (21 д.). — Kpaснићu (23 д.). Један од тих је недавно дошао из Љубичева, од тамошњих Краснића, а један из Шкозе. — (9 д.).Криези (5 д.) су дошли нз Лопушника у Гори. — Муртезановић (1 д.), хоџа, дошао из Небрегошта. — Торбеш или Мемедовић (1 д.): дед је дошао из Рестелице у Гори.
    Цигани Асановићи (1 д.) су дошли из Брекиња (Тополана) у Арбанији.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Хоча Заградска (Арбанаси веле: Загароџа)

    Испод села има место Л’ка (Лука) Ту, а с леве стране пута за Призрен, је неко старо гробље. Место у селу на ком је школа зове се Киша (арб.: црква). Приликом грађења школе ту је откривено гробље, а многе кости су ископане и 1940. Око 1 км одатле ка Послишту је место Црквиште, где је, по казивању муслимана, такође била црква. Сада је ту ново православно гробље. Приликом копања гробова, ту се наилази на старе цигле и цреп. Може се чути предање да пола Хоче води порекло од православних Срба а пола од католичких Арбанаса. Живи старци памте кад је у селу било само 40 кућа. Године 1937. населило се неколико српских породица из Г. Села, пошто им је изгорело село. Њихове куће су изван села, крај пута за Послиште. 1940. било је у селу свега 106 кућа, од којих 93 арбанашке, 12 српских и 1 циганска.

    Арбанаси муслимани

    Мало што знају о свом пореклу и о својој фисовској припадности, чему су узроком близина града и њихово српско порекло. Четири су главна рода и махале. Потуре, Бодуре или Бодурај (15 д.), тј. ,,питури“, који веле да су од фиса Битича. — Крчак (15 д.), тј. грнчари, сада члановн фиса Шала. — Табак (30 д.). Треба да су пореклом из Призрена. Сада су чланови фиса Краснића. У Красниће се убраја и хоџа Сулејмановић (1 д.), чији је отац дошао око 1850. из Брута од рода Оџалар. — Самарџи (25 д.) су старином из Горе, а рачунају се у фис Криези. — Арифовић (1 д.) и Бајрамовић (1 д.): дед им је дошао из Глобочице у Гори. — Опољакај (4 д.) су старином из Опоља. — Нуредимовић (1 д.) је дошао из Љубичева.

    Срби

    Петковци (10 д.) Пречиста), Циливија (1 д., Никољдан и Пречиста), Каћункини (1 д., Никољдан и Пречиста) — сви из Горњег Села, 1937.

    Цигани

    Џ. Скендер (1 д.), пореклом из Глобочнце у Гори, боравили раније и у Подрими. У истој кућн и К. Елмаз, родом из Арбаније.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ј е ш к о в о

    У селу су 1940. били 24 дом. мусл. Арбанаса, који се сматрају Малисорима, јер воде порекло из Малесије: Шољ- Шаљан (11 д.), Краснићи (7 д.) и Бериши (6 д.).

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Љубичево

    Село се дели на Горњу и Доњу малу (Mahalla е eper, MahaUa в posfuir) са седам родовских махала: једна Гашана и по две Криезија, Краснића и Шаљана. У селу је било 1940. свега 106 кућа, од којих 105 арбанашких и једна циганска.
    Арбанаси муслимани
    Родови у селу не знају ништа о свом сродству с истоименим родовима по другим селима. Краснићи (35 д.). Деле се на огранке Халиле и Моћка. — Криези (37 д.). Деле се на огранке Шпићка и Пошпк. — Шаља (13 д.). Деле се на огранке Љаска и Ајгерај. — Гaш (20 д.).
    Цигани Даутовићи (1 д.) су одавна у селу.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Л е с

    По предању, оснивач овога села односно његов обнављач или први Арбанасин у селу био је из села Имишта. Иначе, ни у овом селу људи не анају своје претке даље од четвртог. У селу има турбе Имер-ефендије, које је у великом поштовању у читавој околини. Имер је био родом од Краснића у селу. Свега је било 1940. у селу 18 арб. домаћинстава.
    Арбанаси муслимани
    Од њих се може чуги уопштено предање да су они, као и села Јешково, Билуша, Љубичево и Послиште, некада били православни Срби. Бериши (8 д.): њихов предак и осннвач села је дошао из Имиша. — Краснићи (10 д.) су дошли из Калиса.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кустендил

    У селу су две махале. Горња и доња. Горња (Mahalla е eper) се зове и Гебрица. Године 1940. било је у селу 27 домаћинстава мусл. Арбанаса. Тсач (13 д.) знају само да су из Тсача у Малесији. — Гутај или Гуталар (13 д.) су Шаљани. — Међу Гутајима се населно А. Мазламовић (1 д.) из Бљача у Опољу.
    У селу је турбе у ком је сахрањен Баба Демир.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Л е с к о в а ц

    Зна се да је у селу још у недавној прошлости било само 15, а 1940. је било 66 дом. све самих мусл. Арбанаса. Ништа се није могло сазнати поближе о пореклу родова у селу, сем да су им трећи и четврти преци поуздано били у селу. Хасновићи, Асновићи или Основићи (20 д.). — Косовићи (12 д.). — Tpcope (арб.: крив пут, 13 д.). — Арбенеш-Арбнеш (20 д.). Неки изједначују Арбенеш с Беришима. — Идршовић (1 д.), хоџа, дошао из Шиштевца у Опољу.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Гражданик

    Село је било чифлик, и становништво му се често мењало. Сви садашњи становници су скорашњи досељеници. Међутим, село је старо. Има место које се зове Киша: то је имање призренске католичке бискупије. По селу се наилази на cтаpe цигле. Прича се да је некада у селу било 60 кућа, па их куга поморила.
    1940. било је у селу свега 16 домаћинстава.
    Арбанаси католици
    Домђон (4 д., Св. Ннкола). Двс њнхове по- родице су доскора биле у Нашецу. Једна породица прешла у православље. — Марина, Ороши (1 д., Св. Никола). —Спаћ (2д., Св. Никола). — Жђуђа-Жуђа (2 д., Св. Јован). — Рас, од племена Бериша (2 д., Св. Мapuja? Shemri). Поред тих Миридита, у селу је и Зеф Коља Мажори (1 д.). — Марк Нуа (1 д.): неиспитано.
    Арбанаси муслимани: Битич (1 д.), скорашњи досељеници из Кобање.
    Цигани: од око 1925, у селу су 2 д. мусл. Цигана.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Н а ш е ц

    Село је за време Турака било беговско, и у њему cv се чивчије и слуге често смењивале. Године 1940. било је у селу 30 арбанашких и 2 српске, свега 32 породице.
    Арбанаси католици
    Спаћ (1 д.). — Бериш (1 д.). — Жђин ( 5 д.). Иако чивчије, некада су били богати, па су осиромашили. — Души (3 д., Св. Арханђео Михаило). Околнна вели за њих да oни немају свој фис. — Конај (1 д.): Пјетр Ђерђ је прешао недавно из Гражданика.
    Неколнке породцце су се иселиле последњих година (пред 1940) у Гражданик (2 Домђона), у Шпинадију (Пјетр Ђерђ), у Вележу (Симон Кољ), Скопље (Цуб Нуа), у Београд (Нуа Ђерђ Мртури).
    Арбанаси муслимани
    Гутај односно Шаљa (2 д.). Дошао им је дед из Кустендила. Доцније је дошло још 1 д. од тих Шаљана у Кустендилу. — Теач (4 д.) су такође прешли нз Кустендила. — Ариф Саит (1 д.) „можда“ српског порекла: дед му је био Милош. — Из села у Хасу воде порекло: Таир Абаз (1 д.), Бајруш Kaдpu (1 д.) и Али Мамутовић (1 д.), који је дошао из Ђона. — Из Љубичева су пореклом: Адем Рамадановић (1 д.), Селим Насуфов (1 д.) из махале Кокит и Селман Сали и Амди Ajдap (2 д.), чији је отац дошао из Љубичева. — Неиспитано
    Рамадан Муревљ (1 д.) н Селман Шаћир (1 д.). — Била су и 2 д. без мушких чланова.
    Срби насељеници
    Савић (1 д.) из Средске. — Стојановић (1 д.) из Плављана.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    А т м а џ а

    О прошлости села зна се у самом селу само толико да су поједннци нз Љубичева силазили овамо са стоком на зимовиште, па се насељавали: појединци, пошто би се поделили у Љубичеву, силазили би на купљену земљу у Атмаџи. Иначе, прича се да је село ипак веома cтаpo, да је постојало још тада када се једна хасура продавала за једну пару.
    1940. било је у селу 25 арбанашких и 2 српске насељеничке, свега 27 породнца.
    Арбанаци муслимани
    Гаш (13 д.). У три маха прешла је по једна породица из Љубичева, и од њих су се намножили. Први је дошао Дервиш Зсјнел почетком 19. века. — Шаља (б д.) су такође из Љубичева. — Kpacнићи (1 д.) таккође из Љубичева. — Ходов (1 д.), хоџа у селу родом из Билуше, од рода Бериша (?).
    Арбанаси католици
    Гојам (1 д., Св. Никола). — Кон (I д., Св. Никола). — Спаћ (1 д., Cв. Никола).— Жђин (I д.,Св. Никола). Сви су насељни у новије време.
    Срби насељеници
    Максимовићи (1 д.) Тодоровићи (1 д.) из Горњег Села, од истог рода.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Т у п е ц

    То је ново односно обновљено насеље: у току 1933—1940. било је ту насељено 18 српских породица из разних крајева: из Призрена и Љубишде, из Топлице, Косанице н Јабланице, од Чачка и Смедерева и из Црне Горе. Насељеници су нашли неко старо гробље с остацима мале цркве, а од своје околине су стушали да је црква била посвећена св. Богородици. Брег око села зове се Хисар.

    Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Мушниково

    Најстарији помен села Мушникова потиче из 1465. године у Поменику манастира Св. Тројице у селу Мушутишту – Призренски подгор. Затим, 1564. године у селу Мушникову је сазидана црква Св. Апостола Петра и Павла.
    Према народној традициЈи Мушниково је пре чуме која је харала у древно доба било велико село од неколико стотина кућа, а после чуме у селу је остало само 16 кућа колико их је било у време владавине у Призрену Синан-паше. У то време је у Мушниково дошао „анџија“ који је овде завео рад на потурчавању Срба. Од кабила Анџинаца било је концем XIX века 8 кућа.
    Ј . Ц в и ј и ћ наводи, по подацима које је добио 5. августа 1904. годне, од учитеља Јанка М. Ђорђевића, да је „Мушниково једино село у којем нема старинаца” у Сретачкој жупи.
    Мушниково је село махалског типа. Сеоске куће су углавном од камена грађене, а покривене су плочом, ређе сламом, а у новије време местимично и црепом. 
    Називи и порекло родова
    Сташовци, 24 куће., славе Бурђиц. Од овога рода 1923. године одселила су се 2 домаћинства као колонисти у Талиновце и 1 домаћинство у село Плешину – Косово. Уз то, одселило се и 1 домаћинствоу Урошевац и 3 домаћннства у Призрен. После другог светског рата у Банат је одсељено 1 домаћинство 1946. године. Овом роду припадају и 2 домаћинства домазетска, који су примили презиме и крсну спаву.
    Славковци, 16 кућа. То су старинци Срби. Славе Св. Николу, а прислужују летњег Св. Николу. Од овога рода 1 домаћннство се одселило у Петрово Село – Призренско поље, као колонисти 1924. године.
    Сичановци – Витошевци, 8 кућа, славе Св. Николу, прислужуЈу Св. Николу летњег. Од свога рода одселила су се два домаћинства у Призрен 1929. године. Овај род води порекло из предела “Мораве“.
    Бајкини, 7 кућа, славе Св. Николу. Пореклом су нз Сиринића, из села Севца, а називају их „Шоповима“. Од овога рода 1 домаћинство је одсељено у Доњу Србицу, а 2 домаћинства у Становце – Метохија.
    Сташовци – „‘Дрцковци“, 8 кућа. Досељени су као сточари, а пореклом су „Качаревци“, за њих се каже „нису баш Шопови”. Славе Ђурђиц. Од овога рода 1 домаћинство се одсепило у село Раштане – Призренски крај, те и 1 домаћинство у Призрен 1946. године.
    Татаровци род, 11 кућа, славе Ђурђиц. Пореклом су из Бугарске или Македоније. Од овога рода 5 домаћинстава је одсељено
    1925. као колонисти у Призренско поље. Два домаћинства су одсељена 1946. године у Банат.
    Качаревци, 11 кућа, славе Ђурђиц. Од овога рода у старо доба одселило се 1 домаћинство у Севце – Сиринић, 2 домаћинства у Заскок, а 2 домаћинства у Гребно – Косово, 1924. Као копонисти.
    Љубисавци, 9 кућа, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу летњег. Од овога рода се одселило: 2 домаћинства у Тетово, 4 домаћинства у Д. Србицу – Призрен, 1925. као колонисти.
    Димовци, 3 куће; Бајровци 2 куће.
    Према мојим проучавањима половином месеца августа 1947. године и почетком јануара 1948. године у Мушникову је било Срба православне вере: 8 родова са 94 куће; Срба муслиманске вере, а српског матерњег језика 2 рода са 5 кућа. Свега родова 10 са 99 кућа.

    Извор: Порекло становништва, генеза насеља и ономастика Средачке жупе – Татомир Вукановић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Средска

    У Хрисовуљи цара Стефана Душана из 1349. године, у којој између осталог прилаже жупу Средску своме манастиру Св. Архангелима код Призрена, наводи се и село Средска са црквом Св. Петке, са засеоцима и шумом (пашњацима).
    У другој половини XV века (иза 1465. године) писан је Поменик манастира Св. Тројице у селу Мушутишту – Призренски подгор, где се помиње неколико села Сретачке жупе заједно са Средском као посебним насељем.
    Запис у цркви Св. Богородице у Средској, нешто оштећен, писан је 1592. године, а бележи да се за зидање цркве потрудише: Станислав, Цветко и Јован (остала имена оштећена), што говори о групним ктиторима. Село Средска је разбијеног махалског типа, и сачињавају га седам махала: 1. Богошевце, 2. Kpaичи, 3. Милачики – Милачићи, 4. Паличојки, 5. Печићи, 6. Рачичи – Рачојки и 7. Стајковце. По том редоследу наводи се и приказ насеља и порекла становништва овог највећег и централног сеоског насеља Сретечке жупе.
    Становништво Средске је врло марљиво, вредно и особито присно и пријатељско. Све је то деценијама био сам печалбар. Скоро сваки мушкарац био је гурбетџија у некој страној земљи. У старо доба окосницу родовског патријархалног друштва чинила је „стара реч“ – сродничка задруга, када је било и пo 70 чланова у једној задружној кући.
    У старини у Средској је одржавана „скупштина” за целу Сретечку жупу.
    У турско феудално доба, у СредскоЈ је био спахијски систем привређивања. По традицији Средска је била „спаилак“ Руста Кабаша из Призрена. Следовао му је спахијски десетак. На домаћу стоку, од грла три до пет грла ситне стоке као „ђумрук“.
    У СредскоЈ (заселак – махала Богошевце) постојали су прежици „момачке бећарнице“ (момачке одаје – куће) .
    У прошлости, обичај домазетства одржавао се у реткој свежини.
    Родовска традиција о пореклу становништва говори следеће:
    – Стари Србијанци – ми смо од пре цара Душана. Срби су оно што је Шумадија, то су прави Срби.
    – Новосрби су опет Старосрбијанци, који су ослобођени турског ропства 1912. године.
    Средска има планину – пашњаке изнад села Мушникова. То Је „Сретачка планина“, са следећим међама: Николин камен, Бубриште, Мораица, Коњушка. Ова планина се граничи са атаром Тетова у Вардарској Македонији.
    Према попису из 1912. године који је сачинио учитељ у Средској Митар Вучковић, у Средској су обитавала 44 рода – „фамилије“ са 140 домаћинстава и 1139 житеља .
    У 1945. години у Средској је бипо: 172 домаћинства, са 1368 житеља.
    Махале – засеоци:
    1. Богошевце
    Назив и порекло родова
    У старини у Богошевцу је обитавао старосрпски род Башовци – Башић, који се исепио из Средске 1669. године и настанио у Призрену.
    Коачевци – Ковачевци, 1 кућа, славе Св. Николу, прислужују летњег Св. Николу. Пореклом су из Штимља – Косово.
    Танасковци, 13 кућа, славе Св. Николу, прислужују летњег Св. Николу. „Танасковци су пореклом из Биначке Мораве. Крајем XVIII века доселила су се три брата: један у Речане, дуги у Рачијће и трећи у Богошевац“. Према мојим истраживањима у родовској традицији Танасковаца постоји ово предање. Танасковци су обитавали у селу Речане, као велика сродничка задружна кућа. Пред крај XVII века запретила им је опасност да морају „да се турче“. У то време задружна кућа њихова бројала је шеснаест мужи, односно „шеснаест пушке дугачке“. Они који нису хтели „да се турче“, пребегну из Речана у Богошевце као једно домаћинство. Друго домаћиство је отишло у Горње Село, а треће домаћинство или „брат“ у Рачојћи. Они што су остали у Речану, „потурчили су се. Онај брат што се одселио у Горње Село, и он се потурчио“. Ова два рода у Средској, остала су у православљу и сматрају се за родбину. Танасковци воде порекло старином из Подриме, одакле се њихов предак доселио крајем XVI или почетком XVII века као домазет у село Речане – Сретечка жупа. Од рода Танасковци потичу ови огранци: Мацовци, Дзивговци, Муњишови, Петковци и Јанковци. Од рода Танасковци једно домаћинство одселило се 1862. године у Призрен и друго 1935. године исто у Призрен.
    Жоровци, 2 куће. У доба турске владавине од овога рода одселиле су се у Призрен 3 куће.
    Паљови, 3 куће. После Првог светског рата од овога рода једно домаћинство је одсељено у Призрен.
    Шиљкови, 1 кућа. Презиме добијено по надимку, а овај по ношењу шубаре истурена врха.
    Абрашовци, 1 кућа. Од ове фамилије једно домаћинство се одселило 1933. у Призрен.
    Буцови – Недељковићи, 1 кућа. Од ове фамилнје једно домаћинство се одселило у време турске владавине у Призрен.
    Видосавци, 7 кућа. Сматра се најстаријим српским родом у сепу. Од ове фамилије 1 домаћинство се одселило у време турске владавине у Призрен. Огранци рода Буцови су: Лазићи и Марковићи.
    По предању, Рајко из рода Видосавци је направио црквицу у селу Богошевцу. Рајко је био сточар номад и имао је као ћаја „сурие“ које су бројале 12000 оваца. У време ратова на Косову и Метохији, Рајко је пребегао у Срем, а „оставио селу своје имање и стоку“. И у „Срему седамдесет фамилија од њега је. То је било „кад су пребегле 36000 душе из Метохије, са Косова и одавде“ у Шумадију и Војводину .
    Наведени родови у Богошевцу славе Св. Николу, а прислужују летњег Св. Николу.
    Богошевце је имало 1862. године 9 кућа, а 7 бачилука. Само 2 куће нису имале бачилуке. У то доба Богошевце је имало 12000 оваца и коза и уз то свака кућа по 10-13 грла говеди и товарне коње.
    У 1947. години Богошевце је имало 6 родова са 29 кућа.
    2. Kpajћи – Каралејић
    Махала – заселак Средске Крајћи – Каралејић, добила је назив према истоименом роду, свакако оснивачу ове махале. „Крајићи у Средској, доселили су се из Крајке – ђаковичка нахија вероватно као Албанци католици, па су у Средској прешли у православље“. Међутим, Крајћи су српског порекла, а из завичајног села крај реке Дрима на домаку Призрена, избегли су због арбанашког зулума.
    Називи и порекло родoвa
    ЖИВКОВИ, 1 кућа, славе Св. Петку.
    Јевтић, 2 куће, славе Ђурђевдан.
    Каралејић, 7 кућа, славе Св. Пречисту. Од ове фамилије једно домаћинство се одселило после Првог светског рата у село Стревце. Од рода Каралејић потичу ови огранци: Ајтинци – Ајтићи, Гогинци – Гогићи, Ђурђијинци – Ђурђевићи и Ципкини. Од фамилије Ајтићи, два брата су остала у Румунији, као печалбари почетком XX века. Од фамилије Ајтић потичу родови: Стојковићи и Марковићи – „Шопкини“ . 
    Фамилија Радовци – Радићи, старином је од Никшића – Црна Гора.
    Кажевци – Живковићи, старнном су Томовци, од кога братства потичу и Лазаревци.
    Род Ђурђијинци потиче од фамилије Гогића, који су се презивали Станојевићи.
    На крају, фамилија Гогинци, старином је из Подриме – Крајке села. Надимак „Гоге“ добили су као печалбари, неимари – зидари. 1947. године у Крајићу су обитавала 3 рода, са 10 кућа.
    3. Милачики – Милачићи „Мало Милачики“ – заселак Милачићи нма 5 родова и 22 куће.
    Називи и порекло родова
    Квбашовци, 1 кућа. Од овога рода једно домаћинство се одселило 1924. као колонисти у Талиновце – Косово и једно домаћинство у Призрен. Кабашовци су данашњи Радивојевићи, који се рачунају у најстарије фамилије, уз то веома имућне. Старином су од скадарског Кабаша. По традицији родовској, из Кабаша су емигрирали због крвне освете са поповском фамилијом. У Милачићима су подигли цркву „Покајницу“, која је посвећена Св. Ђорђу. У цркву су као курбан узидали у темеље сенке три девојчице и једног дечака из своје фамилије. То је било у време „Синан -пашино“ .
    Из ове фамилиЈе била Је Јасна Кабашова, позната кародна видарица, нарочито вешта у лечењу крајника, које је „чупала из грла болеснику својима прстима“. Имала је три сина: Недељка, Петка и Тома. Годнне 1876. били су добровољци у руској војсци у рату против Турака. Петко је био и руски конзул у Софији, где су га Бугари убили, због српског порекла .
    Из фамилиЈе Радивојевић потиче и Петроније Печић – Радивојевић, родом из Призрена, који је био неко време старешина манастира Св. Марка код Призрена. Рођен је у Призрену око 1830. године, од оца Петра и матере Ђурђане, који су се из Сретечке жупе – заселак Милачићи доселили у Призрен. Крштено име било му Је Петко, а монашко Никанор, апи су га звали Петроније.
    Чукаловци, 3 куће, славе Св. Ваведење. Овај род је старином из села Ћуковца – Ибарски Колашин, а доселили су се у Сретечку жупу у „време владавине“ у Призрену Синан-паше. Од овога рода у старини се одселило једно домаћинство у село Јанчиште – Доњи Полог, где их је „од век“ једна кућа .
    Шиповци, 2 куће, славе Св. Николу, прислужују летњег Св. Николу. Старином су из Босне.
    Џиновци, 7 кућа, славе Св. Николу. Род Џиновци се грана у фамилије Ђорђевци и Матовци. Старином су иа Босне. Миграциони пут их је водио у Међумурје, одакле су због унијаћења пребегли на Косово и настанили се првобитно у Јањеву. Из Јањева су потом прешли у Сретечку жупу, настанивши се у Средској, махала Милочићи.
    Софтићи, 9 кућа, славе Св. Николу. Овај се род дели у огранке Димовци, Арсовци, Курдевци. По надимку „Софте“, поникло је и родовско презиме.
    Махале Милочићи и Паличојки имају заједничку основну школу и амбуланту, као и земљорадничку задругу. 
    4. Паличојки
    Према легенди турска војска није могла ући у Паличојке после заузећа српских земаља у средњем веку, за неколико година .
    Удут (атар) махале Паличојки налази се у сеоским махалским границама: Пут, Станково дрво, Станков камен, Поток, Грамада (камењар).
    Паличојке се дели на Горњу и Дону махалу.
    Називи и порекло родова
    Љамовци, 7 кућа, славе Митровдан. Сматрају се старинцима. У старини били кириџије, те како су понајвише кириџилук обављали са градовима Призрен и Скадар, њихов предак кирнџија се прозвао „Љамо“, да би се заштитио од албанских хајдучких пљачкашких чета. Међутим, у арбанашком говору, одакле потиче „lajim-i” означава вест, онога који преноси и шири вести, што су кириџије од старине чинили у свим крајевима Балкана. Од овога рода једно домаћииство се у старини одселило у с. Јанчиште – Полог у Вардарској Македонији. За њих се каже „да су досељени однекуд“, као и да су родовско име добили „из поруге“, а у Јанчишту их обитава 6 кућа .
    Великинци, 5 кућа, славе Св. Николу и прислужују Св. Николу летњег. Великинци се зову и као Диглемановци. Овај назив су добили по својој баби Велики. Од овога рода одселила су се три домаћинства као колонисти 1924. у окопину Урошевца. 
    Огаревци, 11 кућа. Данас су Огаревићи, а старином су Попевци. Као печалбари су из Румуније довели пса „огар”, по чему су и добили надимак, односно презиме.
    Зрнзевци, 5 кућа. Старином су из околине манастира Зрзе код Прилепа у Вардарској Македонији, одакле су се доселили пре Косовске битке 1389. године, и у бици учествовали као ратници у српској војсци. У фамилији су чували као реликвију „Један барјак из Косовске бнтке“ .
    Шошевци, 2 куће. Од ове фамилије једно домаћинство се одселило у Призрен 1937. године. Овај је род старином од Вирпазара у Црној Гори и потиче из братства Пламенац. У Сретачку жупу су се доселили „пре више векова“.
    Наведени родови славе Ђурђиц, а прислужују Св. Николу летљег.
    Половином месеца августа 1947. године Паличојке је имало према мојим истраживањима 5 родова, са 30 кућа.
    По традицији, Паличојке има на седам места седам чобана. „То тако било, тако заостало и постала мала Паличојки“.
    5. Пејчики – Пејчићи
    О имену насеља постоји ово казивање: „Био неко старо време Петко. Или је име дошло по слави Св. Петке, која је у старини слава некоме била“. У Пејчићима се налази црква Св. Николе, поред које је и сеоско гробље.
    Назив и порекло poдовa
    Мандушићи, 4 куће, славе Св. Петку. О пореклу овога рода постоји традиција. Мандушићи су се доселили у Средску – махала Пејчићи из Тетова. Било их је седморица браће, па су се од зулума турскога и арнаутскога разбежали на разне стране: у Средску, Призрен, Црну Гору, Далмацију. За чувену јуначку кућу Мандушића у Црној Гори, сматрају да потичу од ових Мандушића. Они који су се населили у Средској постали су веома богати и имали су преко 3000 оваца. Презиме им је дошло од „мандра – мандуш“, што на грчком значи бачило. Мандушићи у Пејчићима познати су као одлични гуслари и добри јунаци. Кад су у старини призренски дервиши долазили у писанија по Сретечкој жупи, тражили су и њихову „мандру”, да би добипи писанијски прилог.
    Ево и друге верзије о старини и миграционим путевима рода Мандушића. Мандушићи – Мандушовци су старином од Тетова. Њихов „аскурђел деда“, прачукундеда, био је овчар номад, и њима је презиме дошло по „манде“ – бачило. У тетовском крају су поубијали турске заптије и побегли у Црну Гору, сем једног најстаријег брата, који је дошао у Средску, од кога су данашњи потомци у Пејчићима.
    Ја сам у току лета 1947. године упознао у Пејчићима Анту Мандушића, старог 67 година. Он је добро знао родовско порекло и етничку историју, али је родослов спабо памтио, свега четири претка, и то: Анта је син Савов, овај Алексин, а овај Јосифов, а Јосиф је Станков. То износи 180 година уназад или приближно око 1765. године, али су Мандушићи пре те године досељени у Средску. Од овога рода многе фамилије су исељене, али у завичају нису „раздружени“. У Америку је одсељено једно домаћинство.
    Анта Мандушић даље казује: „Мандушићи су пореклом из Тетова, вароши, тамо су били сточари номади. Три брата су дошла у Сретечку жупу. Један се настанио у Рајчики, други у Богошевце, а трећи у Пејчике. Они двојица што су се населили у Рајчике и Богошевце били ћаје, сваки имао по 1000 оваца, алн су се утрли. И овај брат што се населио у Пејчике имао је 1000 оваца. Његови су потомци данашњи Мандушићи у Пејчићима”.
    Мандушићи су се у старини звали Лазарејћеви. У Тетову су били поварошени сточари номади ћаје. Док су обитавали још у Тетову, са својим стадима, браћа су се изделила. Турци су једнога дана навратили да опљачкају Лазарејћевска бачила. Њихови чобани били наоружани, те пљачкаше нападну и неке поубијају, а Турци заплењену стоку оставе и побегну. После тога, Мандушићи су се доселили у Сретечку жупу, и рачунају се међу најстарије становништво у Пејчићима. 
    Гачовци – Гацићи, 4 куће, славе Св. Петку. Брачне везе не склапају са Мандушићима. У старини од овога рода једно домаћинство се одселило у с. Јанчиште – Доњи Полог у Вардарској Македонији, а славе Митровдан. У с. Јанчишту се сматрају као „стари досељеници – пореклом из Средске“ .
    Думанови, 2 куће, славе Св. Петку, прислужују Св. Николу летњег. Огранак су од Мандушића, са којима не склапају брачне везе. И они су имали „лагап“ „Лазареви“ у старини, као и Мандушићи.
    Јанковићи, 2 куће. Познати су и по називу “Шопови“, а пореклом су из Сиринића жупе, одакле су „од крви побегли“. Славе Св. Арханђела Михаила, а прислужују Св. Арханђела летњег.
    Качареви – Качаревић – Добросављевић, 1 кућа. Пореклом су из Сиринића жупе, а познати су и као „Шопови“ .
    Нишовци, 1 кућа, сматрају се као огранак од Мандушића, а славе Св. Николу.
    Добросавци, 1 кућа, славе Св. Арханђела Михаила. Огранак су од фамилиЈе Јанковића.
    * + *
    Црквица „Калуђере“ је по традицији из XIV века. Црква се првобитно налазила у Паличојћима на топониму „Богородица“. Због аулума и скрнављења од стране „Турака” икона Св. Богородице „је летнала“ до једног места, Печиће, на коме су сељани потом подигли црквицу за једну ноћ .
    У махали ПеЈчићи постојало је културно-уметничко друштво „Српски гуслар“, које је у ствари било певачко друштво.
    У августу месецу 1947. године према мојим истраживањима, у махали Пејчићи обитавало је 7 родова, са 17 кућа.
    6. Рачеичи – Рачојке
    Испод махале Рачојке налази се црквиште Св. Петке. Постоји и старовремско гробље. 
    Називи и порекло родова
    Јакшовци – Јакшићи, 10 кућа, славе Св. Петку. У време сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године „дигли се однекуда“ и Јакшићи и дошли у Средску у заселак Рајчићи. Онда су се стале досељавати од тетовског краја из Вардарске Македоније и друге породице. По родовској традицији Јакшићи су пореклом из Херцеговине: један брат одселио се у Црну Гору, други брат у Зубин Поток – Ибарски Колашин, а трећи брат у Средску.
    Ђорђевци, 7 кућа, славе Св. Николу.
    Савићи, 5 кућа, славе Св. Николу. Од ове фамилије 1927. године 2 домаћинства су се одселила у Америку – Чикаго. Затим, 1932. године 2 куће су се одселиле у Призрен и једно домаћинство 1947. године исто у Призрен.
    Димовци – Димићи – Тодоровићи, 5 кућа, славе Св. Николу. Као огранци овога рода рачунају се: Тодоровићи, Јаковљевићи, Симићи и Станишићи. Сви воде порекло од „Рача“. Њихово досељавање је било у XVII веку, у време сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Рачова браћа тада су приспела у Сретечку жупу: један у Речане, други у Богошевце, а трећи у Рачојке. Свакако, и име ове махале потиче од овога рода „Раче“. Рачо је имао синове: Лоју, од њега воде порекло Терзијинци, и Панту, од кога воде лорекло Савићи и Тодоровићи. Од рода Терзинци потичу огранци: Вељковићи, Ђорђевићи, Здравковићи, Митровићи и Симићи. То рачвање у наведене огранке било је тек 1880. године.
    Према мојим испитивањима 1947. године махала Рачојке је имала 4 рода, са 27 кућа.
    7. Стајковац – Стајковце
    Према традицији име овом насељу је настало „по неком Стајку“, који је био пореклом из Македоније. Исто тако, помиње се и домишљање постанка имена: „стај – ковце“, стави – коце, „Јер ту земља клизи“.
    Заселак Стајковце дели се на две махале: 1. Доња мала и 2. Горња мала.
    Назив и порекло родова
    Драшковци, 1 кућа, славе Ђурђиц. Пореклом су из села Мушникова.
    Вучевци, 3 куће, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу летњег.
    Бранисављевићи, 3 куће, славе Св. Николу. Овај род се рачва у огранке: Анђелковићи, али и као Мандушини, Вучевци – Вучевићи, Николићи, Петровићи, Уштевићи – Уштевци и Фурланови – Цветковићи. Сви славе Св. Николу. Од Бранисављевића рода једно домаћинство се одселило 1947. године у Банат.
    Уштевци, 6 кућа, славе Св. Николу. У старо време од овога рода једно домаћинство се одселило у Призрен.
    Цветковићи, 1 кућа, славе Св. Николу.
    Торомановићи, 1 кућа, славе Св. Николу. Од ове фамилије после Првог светског рата једно домаћинство се одселило у Скопље.
    Живковићи, 1 кућа, славе Св. Николу. Познати су и као Парамендићи. И у Приштини постоји род Парамендић, али ми није познато да ли је пореклом из Средске.
    Петровићи, 2 куће, славе Св. Николу.
    Караљејићи, 7 кућа, славе Св. Пречисту. После првог светског рата једно домћинство од ове фамилије се одселило у „Стревце”. Овај род се рачва у огранке: Вуче, Пућковићи – Пућковци, чији је предак пушио дуван на лулу.
    Црнчевићи, 1 кућа, славе Пречисту.
    Пућковићи, 2 куће.
    Као домазети у Торомановића фамилију досељен је домазет из Кичева, који је примио презиме и родовску славу Торомановића.
    Стајковце род, 3 куће. Од ове фамилије је 1 кућа као огранак Јовановића. Из Кичева је у тој фамнлији призетак исто Јовановић. Поред тога у фамилији Стајковце је један домазет из Призрена. 
    Према мојим испитивањима насеља и порекла становништва августа месеца 1947. године Стајковце је имало 12 родова, са 31 кућом.
    Према мојим испитивањима насеља и порекла становништва, половином августа месеца 1947. године у Средској је обитавало:
    Махала – заселак Број родова Број кућа
    Богошевце 8 29
    Крајићи – Каралејић 3 10
    Милачики – Милачићи 5 22
    Паличојки 5 30
    Пејчики – Пејчићи 7 17
    Рачеичи – Рачојке 4 27
    Стајковац – Стајковце 12 31
    Укупно: 44 166

    Као што се из датог прегледа види, у Средској је било укупно 44 рода, са 166 кућа.

    Извор: Порекло становништва, генеза насеља и ономастика Средачке жупе – Татомир Вукановић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГОРЊЕ ЉУБИЊЕ

    Село се налази на 16-1.7 километара југоистично од Призрена или 7-8 километара од Речана, где се иначе и одваја пут за Љубиње. Насељено је муслиманским живљем а матерњи језик им је српскохрватски. У Архангелској повељи цара Душана помиње се још 1348. године а у поменику манастира св. Тројице у Мушутишту уписани су Срби овог села који су били дародавци овог манастира. Када су мештани овог села примили ислам нема тачних података, док Јастребов каже да су последњи, а др Јевта Дедијер тврди да су били међу првима. Прича се да је ово село старије од Доњег Љубиња. Налази се испод једног узвишења – брда званог Кика. Село је својевремено имало три цркве и два гробља. Једна легенда каже да је икона цркве св. Петке одлетела изнад Пејчића у камењару Калуђере па отуда, ваљда према том веровању, 28. августа у ову цркву изнад Пејчића (Средска) долази велики број муслиманки са поклонима цркви. Сам назив једног потеса – места у селу носи име Црквиште а када сам, по наговору Весеља Шабанија, питао његовог оца где подижу задругу одговорио ми је – на црквишту. Уосталом и на карти Ђакома Кантелија убележено је село а обе цркве – Св. Петка и Св. Недеља порушене су након пада Призрена 1455. године и више нису ни обнављане. Шта је са трећом црквом, мало ко зна о томе да прича. Постоји легенда да су царске двери једне од ове две порушене цркве пренесене у цркву села Драјчића.
    Село је збијеног типа, као углавном сва села Средачке жупе, можда и пренатрпано зградама и то сада сасвим савремено зиданим и са савременим уређајима потребним за једно домаћинство. Према попису из 1981. године у селу ј е живело 271 домаћинство са 1821 чланом. Ако пођемо од тога да је одмах после ослобођења (1945. године) код пописа било 153 домаћинства са 917 становника и упоредимо ово са бројем и домаћинства и становника из 1981. године, видећемо да је то велики пораст како домаћинства тако и становника. Број становника, разумљиво, порастао је добрим делом и због повећаног наталитета иако је у овом селу било исељавања, али повећани број домаћинства резултат је цепања некада великих породичних задруга које су имале и преко 30 чланова. Данас је мало таквих задруга и могу се на прсте избројати, попут: Бајрами Авдиља, Каси Лимана, Шаипи Раима и Лимани Зулфнје.
    У стара времена главно занимање становништва било је сточарство. С обзиром на 204 хектара ливада и 838 хектара пашњака лако је било напасати велика стада оваца – коза и крупне стоке. За време турске окупације било је око 12 бачила а било је домаћинства која су држала и по 300 оваца, као на пример Сезаири Рустем и Лимани Садрија. Шаипи Рамиз и данас као и за време Турака остао је на стадо са истим бројем оваца (130). Легенда каже да се на теренима садањег села иаселио први пастир Љубинко, који је имао два сина па се касније један одвојио и сишао поред реке, а други је остао са оцем. Овај први је формирао то ново село, Доње Љубиње, према географском терену.
    Домаћинства са малим бројем оваца давала су их на ругу код домаћинстава која су имала већа стада а тамо на бачијама правио се чувени шарпланински овчији сир, који је и данас како на гласу тако и на високој цени. Мало зиратног земљишта које су поседовали мештани коришћено је за сејавину а понајвише се сејао овас и раж, нешто мање пшенице а још мање кукуруз. Ове њивице ђубрене су гнојивом које се из штала износило на коњима а ти се послови обављали касно с јесени или, пак, рано у пролеће. Ту и тамо, у јесен на појединим њивама или ливадама ђубрење је вршено и путем трла. На овај начин нађубрене ливаде и њиве давале су добре приходе. Ако знамо да је по попису из 1981. године било само 306 грла ситне стоке (коза и оваца), а 1971. 1845, може се видети како је сточарство рапидно опадало поготову ако упоредимо период бивше Југославије, прве Србије као и период турске окупације. Пљачка стоке од стране банди из северних делова Албаније (Љума) попримала је велике размере на овим прасторима Шаре где су напасана и стада мештана Горњег Љубиња. Мештани, више пута цело село, борили се против тих пљачкаша па су неки да би сачували своју стоку, или стоку свога комшије, и гинули у тој борби, што је случај са Авдулом Касовим који је рањен бранећи стоку а Шаипи Аслан, који се умешао међу пљачкаше побио је четворицу, а када су га открили, успео је да умакне захваљујући познавању терена и једном виру у Дупничкој реци у који се бацио и сакрио. 
    Вредно је напоменути да је у једном случају и сам Београд за време бивше Југославије званнчно интервенисао јер су године 1927. Садрији-ћаји из рода Шербеџинци пљачкаши потералм 400 оваца. После интервенције овце су одмах враћене, али због дугог путовања мало их је остало и стигло у Горње Љубиње. Пљачкашке банде, по причању Адиља Мете, бројале су по који пут од 300-400 људи. Често су нзненада упадали везивали ћаје и чобане и стоку одводили а врло често су вођене и тешке борбе те се отуда могу наћи гробови погинулих на Смику. Лки, Закрасима, Планини и Ласиници.
    Мало зиратне земље која је, како је слабио сточни фонд, све мање хране давала допринело је да се мушкарцм почну оријентисати наодлазак нарад у оквиру наше земље или ван ње. Један број домаћинстава, која су имала веће забране, бавно се продајом огревног дрвета (од тих се могло и чути: Средска и Сречани су за нас Америка, јер натоваримо товар дрва, то им продамо и купимо оно што нам је најнужнмје за кућу). Делимично, за време турске окупације, када су спахије прво узимале свој део па је врло мало жита остајало домаћинству, и за време бугарске окупације од 1915-1918. године, народ овог села као и већина људи из Средачке жупе, много се злопатио због хране, па су одлазећи на Косово (Урошевац и околина) и у Полог (Тетово и околина), губили животе од пљачкаша или се преко зиме смрзавали у планини (Кобилица). Бугарске страже су пазиле и забрањивале преношење хране из једног краја у други, ухваћене су тукли и убијали. Рамиз Ајети је од њих рањен а касније подлегао рани и умро док се Оруч Рама смрзао у планини а леш ћерке његовог стрица која се такође смрзла нису с пролећа ни пронашли јер су га вероватно дивље звери распарчале.
    За време турске окупације мештани су ишли у печалбу углавном у Грчку, Турску и Румунију. Путовало се пешице скоро 10-12 дана (Руминија). У Грчкој су радили на окопавању винограда, копању канализације као и друге просте радове. Поред других, тамо су радили Каплани Амза, Мемиш Рама, браћа Шаипи Салија и Алија. За време бивше Југославије мушкарци овог села навелико су се почели бавити зидарско-тесарским радовима па су, бистри и вредни, многи од њих, после звршених курсева, постајали пословође или вође група или радних бригада у грађевинарству.
    Данас огроман број мушкараца овог села ради у иностранству (Немачка, Швајцарска и др.) па као добри радници добро и зарађују а као штедише успели су да у родном крају својим породицама обезбеде савремене стамбене зграде (куће) са савременим уређајима за домаћинство, да своје село помогну па са осталима у селу доведу здраву пијаћу воду, изграде канализациону мрежу, асфалтирају и пут до села. Неоспорно, код ових задњих радова и друштвено-политичка заједнмца пружила је материјалну основу.
    Поред самодоприноса који су давали као и помоћи нашег друштва, мештани овог села су огроман труд уложмли кроз добровољни рад као приликом подизања зграде осмогодишње школе када је акцију водио тадашњи председник Социјалистичког савеза Рамиз Рама. У књизи добровољног рада на подизању ове школске зграде, која се иначе брижно чува код Месне заједнице, записано је да је у поједине дане по стотину житеља села добровољно радило на простим радовима око школске зграде.
    Деца овог села од 1926. па све до 1947. године, изузев период окупације (1941-1945) наставу су пратила у Доњем Љубињу, где је школа и отворена, по некој логици тадашњих власти, јер је у Горњем Љубињу било седиште општине. Албанске власти су покушале за време окупације да школа ради на албанском (шиптарском) језику али пошто је то био за ученике нематерњи језик и сам учитељ Дрдовски, који је иначе био напредан; убрзо је напустио село и више се није ни покушавало на том плану. Године 1947. у згради бивше општине деца Горњег Љубиња почињу да прате наставу у свом селу да би већ 1951. године мештани озидали посебну зграду за потребе школе а након скоро 30 година, после расправе, преговарања и договарања мештани дају најбољи плац у селу за потребе нове савремене осмогодишње школе која је и подигнута захваљујући баш њихо-вој упорности. Сасвим нормално, наставу похађају и мушка и женска деца у чему велику заслугу има Елези Ајет, мештанин који је преко курсева оспособљен за учитеља. И сада као пензионер сећа се првих дана свога учитељовања и каже: Боги Чукаловић и Никола Совтић много су ми помогли да се у тим првмм данима мога службовања снађем и правилно поставим и ја им то не само што нећу него и не могу никад заборавити.
    Жеља за ширим знањем одвела је велики број ученика нз овог села на даље школовање па тако данас из овог села имамо седам-осам инжињера, једног магистра економскнх наука, три лекара, једног судију и велики број професора, наставника и учитеља.
    Године 1912. Горње Љубиње је и званично одвојено па сада место Љубиња и то горњег и доњег махала имамо Горње и Доње Љубиње. Тада је у Горњем Љубињу и формирана општина а у селу је постојала и жандармеријска станица која је имала и своју испоставу на месту званом Јоакамен. Ова је испостава била специјално формирана због пљачке које нису престале и после пропасти османлијског царства. Касније, када је 1934. године укинута општина и дошло до спајања општина испостава на Јаокамену радила је само преко лета, када је стока била на испаши, јер су пљачке врло касно сузбијане да би се окупацијом 1941. године поново обновиле.
    У бившој Југославији, без обзира на њихово држање, које је било позитивно, било је према њима дозе сумњичавости и резервисаности а то се посебно одразило код решавања питања аграрне реформе. Села Средачке жупе имају мало зиратне земље а посебно када се ради о Горњем Љубињу, али нико од муслимана овог села није добио ни педаљ земље путем аграрне реформе па отуда имамо и појаву исељавања у плодније крајеве, у првом реду око Призрена. Рамадан Мета купио је имање у Ретимњу где је сада око 40 кућа људи из овог села. За време старе Југославије само у Доњу Србицу иселило се 16 домаћинстава а било је исељавања у Приштину, Пећ, Тетово и, разумљиво, Призрен.
    Поједини мештани некако стидљиво признају да су у давна времена њихови стари били хришћани, али су нешто силом а нешто обећањима и бенефицијама примили ислам. О пореклу најстаријих нема докумената, али се с колено на колено преносило да су дошли из Сиринића, Горе, северне Албаније а неки су прешли из Доњег Љубиња иако је, како мисли Џемо Мујићи, Горње Љубиње старијег порекла као село. Стари родови су били овако груписани, према припадности.
    -Мецовци: Јушићи, Дановци, Ћућинци и Мамутовци;
    -Адемовци: Паловци, Косовци и Адемовци;
    -Ибровци: Каучовци, Османовци, Ибровци и Тутровци;
    -Оџинцм: Оџини, Терзини, Рамовци, Шербеџинци, Каплановци и
    -Шеповци: Кумчеви, Чукатовци, Ђемовци, Шеповци.
    Махала у селу се углавном преплићу а носе имена ових подродова. За време турске окупације су их сматрали својим људима па су имали обавезу да служе војску те су поједини аскери – војници остајали по 8-9 година служећи војску. За време бугарске окупације Бугари су их такође интернирали, али је већи број од њих бежао, у чему су и кметови помагали па је отац Рамиза Раме по наговору кмета села побегао још уз пут и сакрио се од бугарских власти.
    Старешине села-кметови водили су рачуна о свом народу, а неки од њих толко су били правични и омиљени да их је народ бирао по неколико пута узастопце. Мемет-хоџа (отац Расим – хоџе) био је врло популаран за време Турака, а Рама Мурсељ био је пуних седам година кмет за оба Љубиња. За време бивше Југославије као добри домаћини а и кметови помињу се Битићи Садрија, Реџо Џемов и Капланов Рамадан.
    Држање не само кметова већ и скоро свих мештана овог села у периоду окупације 1941-1945. године било је коректно а било је и покушаја повезивања са организацијом НОП од стране Садрије Мустафе а летке које су у два маха кроз њихово село бацали Живомир Николић, Јевта Цветковић и још неки скојевци учинили су много у погледу дистанцирања не само од окупатора већ и од његових слугу. Вазда су мештани овог села штитили српски живаљ а посебно, како мештани овог села тако и Доњег Љубиња, чували су село Средску јер су их повезивале и неке далеке рођачке везе, пријатељства и кумства.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГОРЊЕ СЕЛО

    На 16 километру источно од Призрена, на обалама реке Буковачке која одатле носи назив Бистрица, лежи доње махало Горњег Села. Горње махало се налази нешто височнје и северније а веза између ова два махала је православно гробље где је сахрањен и песник Лазар Вучковић који је иначе и родом из овог села (Доње махало).
    У Повељи цара Душана Горње Село се помиње под именом „Село над Средској”. По причању, село су основали пастири који су ту са стоком дошли у XIII веку. Неки топоними као Краљев двор, Ковачица, Дукатово говоре у прилогу легенде да је на том терену био летњиковац неког од краљева и да је он пре поласка у лов обављао обред у својој цркви која је код првог турског налета порушена да би се касније на темељима исте подигла црква св. Ђорђа. Ова црква живописана је половином XVI века (1564).
    Село је чисто алпског типа где су ливаде, њиве и пашњаци испресецани шумским појасевима што чини прелепи амбијент а посебно на потесу званом Шартица. На Бистрици и потоку који пролази кроз горњу махалу и на крају доње махале улази у Бистрицу, својевремено, било je 13 воденица а од тога данас раде свега 2-3 и то више за личну мељаву домаћинстава чије су воденице.
    Асфалтни пут Призрен-Брезовица својом првом окуком према Превалцу скоро допире до самих кућа доње махале и то је крајња станица локалне аутобуске линије Призрен-Горње Село где аутобус саобраћа 8-9 пута у току дана.
    Горње Село је било метох манастира св. Архангела као и остала села Средачке жупе и имало је својих обавеза према манастиру. Становништво села је мешовито јер има у њему Срба, Муслимана а код пописа 1961, 1971 и 1981. године нека су се муслиманска домаћинства декларисала као Албанци иако им је матерњи језик српскохрватски.
    0 томе који су староседеоци, који ранији или каснији досељеници има две три варијанте но ипак код Срба се као староседеоци помињу: Макушини, Трбусини, Мачоровци, Мечкини, Шиндарци. Међу најстаријим досељеницима помињу се Богдановци. Било је углавном само седам кућа старинаца а остали су се досељавали и то из Горе, Македоније, Поморавља, Сиринића и Подгора. За Богдановце се каже како су досељени пре шесто година. Око порекла и досељавања Муслимана постоје две верзије. По једној верзији Амша је као чобанин и слуга дошао са својим газдама Маркичићима па су га ови због верности и добре услуге-послушности оженили Ђурком, Српкињом из Јажинца. По тој верзији Маркичићи су са Амшом дошли из Македоније. По другој, пак, верзији коју износе муслимани (Фанк Бећири) Амша је дошао из северне Албаније па се ту као муслиман оженио Ђурком из Севца. Бећири помиње село близу Кукса одакле је Амша дошао, али каже и то како је он знао српски језик.
    Ево неких од родова код Срба у Горњем Селу и то: Богдановци, који су дошли из Брода (Гора), Крстовци нз Витине, Боровци, по једној верзији дошли из Беревца, а по другој из Живињана после куге која је владала Призреном и околином 1604. године, Вучевци из Куча, Радевци, Диримановци, Арсовци и Милосавци, из Кичева, Миленковци из Севца, Бандулини из Штрпца, Ешековци, из Дуља, Миновци, из Камене Главе (Грлица). Што се тиче Шиндиних. Костових, Џукелиних. Савчевих. Каћункиних, Угринових, Неранџиних, Џољевих, Стипсиних и Леткиних, сматра се да су староседеоци односно најранији досељеници.
    Код Муслимана зна се да је фамилија Рустемовића Аметовци односно Амети дошли из Јабланице, бар како каже Абидин Рустеми а да је један добар број фамилија муслиманских дошао из Горе а други из Дуља (Подгор).
    Већ је било речи о гробљанској цркви св. Ђорђа, али вредно је напоменути да су иконостас исте радили неки призренски мајстори. Занимљив је тимпанон над јужним вратима рађен у једном комаду камена, на коме су у плитком рељефу уклесани расцветани крст и две симетричмо постављене птице као далеки и позни одсјај некада богато скулптованих средњевековних портала. На већем делу фресака представљене су библијске сцене малих формата.
    Што сетиче муслиманске богомоље, она је првобитно била у кући Тафиља и Ђеље Мифтариа а верски обреди су тек негде 1910. године почели да се обављају. Данас је у овом селу лепа џамија а задњих година је подигнуто и минаре јер је то било нешто попут такмичења међу муслиманима Средачке жупе. Много је новаца муслимански народ дао за ове намене али, неспорно, било је и неких ванредних прихода о којима се тешко што може сазнати.
    У одељку о школству било је речи и о Горњем Селу. али ипак сматрам да треба потцртати да је Тодор Јовановић у горњој махали уступио део своје куће за школу баш ради тога што његова жена Стана није имала деце, тј. деца су се рађала али су брзо после тога умирала па да би, по њиховој процени, некако умилостивили Свевишњег, да им бар једно дете остане у животу они су ово и учинили. Ту је школа радила све до 1910. године а Маркита Мачорова је била прва девојчица која је почела да похађа наставу. Познато је и то колико је неприлика око подизања школе стварао Мемет Топал, али како Петар Костић каже, св. Сава је учинио да га је народна клетва брзо стигла.
    Својевремено је у овом селу владала велика слога и међусобна испомоћ по њиховом геслу „сви за једног, један за све“ али су се ти односи касније помутили.
    Велике површине под ливадама и пашњацима, близина планинских сувати учинили су да се сточарство јако развије. Људи овог села имали су око 16 бачила а велики број стоке (буљуке оваца) имали су: Оруч, Бајрам, Ајрула, Мухарем, Исмаиљ, Осман, Шаћир, Шиндини, Марко Диримановић као и Стојан, Вучковићи Милутин и Станимир а данас је, како се обнчно каже, спала књига на два слова, веће буљуке и бачила имају Бећири Фаик (Беадинови) и Бајрами Азар.
    Муслимани и овог села су као турски поданици и исте вероисповести морали да служе турску војску (да иду у аскере) а пошто се код осмаилијског царства – код Турака свашта могло, то је и Бећир, Оручев син остао као аскер ни мање ни више него 16 година јер је служио и место своје браће.
    Када је сточарство нагло почело да опада, а мало је било зиратне земље, онда је почело и исељавање па се само у периоду од 1948-1981. године иселило 124 српска домаћинства и 24 муслиманска. Призрен и Урошевац су била места где се и највећи број домаћинстава одселио (Призрен 29:5; Урошевац 11; Приштина 4:11).
    Један број се одселио у Београд (13 домаћинства) а неки су своје пребацили у Америку (2 породице) и Аустралију (2 породице).
    Ако се пође од Границе према Мушникову сусрећемо потесе са следећим топонимима: Каменишта, Џољева чесма, Симоново, Средорек, Краљев двор, Глава, Пољаница, Ђуљево, Рачово, Круше, Шартица, Лисевкамен, Млаке, Ракиће, Букоравењ, Превалац, Солишник, Радливада, Коњовец, Извори и др.
    На потесу Краљев двор две особе из Горњег Села (из породице Живковића и Тодоровића) нашле су приликом орања новац, али, на жалост, ниједан примерак од тог новца није сачуван а мало је људи из Горњег Села који знају где се тачно налази пећина звана Ковачица. Но, ако то не зна добар број мештана један део туриста Немаца и Холанђана зна па чак тај терен и снимају. Милутин Станковић (по причању Милета Здравковића) покушао је да се приближи једном Немцу да би дознао ради чега снима тај део, али је овај брзо побегао.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОЊЕ ЉУБИЊЕ

    Хиљаду деветсто четрдесет и осме трасиран је пут за Љубиње да би мештани Горњег и Доњег Љубиња 1989. године имали и асфалтом посипан прилично модеран пут којим данас четири пута дневно саобраћа аутобус превозећи у првом реду раднике и ђаке као и остале до Призрена и назад. Много су средстава и труда уложили мештани оба ова села да до свега овога дође а много је средстава и друштво уложило да би овим вредним лудима олакшали живот. Код Маказа на непуннх 2-3 километара од села пут се рачва па доњи – деснн крак води у Доње Љубиње, село које је нешто мање и по броју домаћинства као и броју становника, али селу које такође има своју традицију и своју прошлост. Не само некада Кадрија Куртеши већ и Дмит Суљов а својевремено и мула Або с поносом су причали о свом селу и људима у њему.
    Ако у процентима искажемо овде је 94% староседеоца а свега 6% досељеника. Досељеници.су углавном били пастири из северних делова Албаније који су појединачно долазили или, пак, са читавом фамилијом бежали због крвне освете.
    Иако се по питању пријема ислама и времена исламизирања људи овог села др Јевта Дедијер и Јастребов (руски конзул у Призрену) не слажу, ја ћу ипак цитирати Јастребова будући да је он био велики пријатељ народа Средачке жупе, а посебио што је ои чешће путовао по овим селима. Ево шта Јастребов каже: „Становништво Љубиња примило је ислам у другој половини XVIII века. Љубињски бајрак обухватио је сва села Средачке жупе као и 20 села Сиринића и Подгора. Село Љубиње потурчено је, али је имало првенство пре свих у Средачкој жупи у хришћанско време. За његову потпору и његово јачање, као и јачање суседних села око њега касније су њему-Љубињском бајраку-припојена и села Жур, Шкоза и Добрушта. Било је речи и о селу Врбници иако је оно припадало Љумском кајмакаму”.
    Неке породице Љубиња егзистирале су као православне све до половине XIX века и када су у Ћућинскнм рупама појеле последње прасе одмах после тога су примиле ислам. Мула Або је Крсти Трбусићу, Душану Шошевићу и Петру Великинцу у хладовини ораха поред реке у Доњем Љубињу нашироко причао о њиховом пореклу и о владики Максиму из њихове фамилије који је једанпут годишње, обично за време косидбе, долазио да обиђе своје.
    У старинце се третирају: Кусићи, Пировци, Карадолами, Билибани, Дугиновци и Пераици док се у старе досељенике рачунају: Мусићи, Ласковци, Караџинци и Драшовци.
    Да су мештани Доњег Љубиња били Словени хришћани, има низ доказа. О томе, у свом дипломском раду професор Усеин Бајрами каже: „Када је вршен ископ темеља за школу, пронађени су стари гробови и у њима костури. Према положају костура види се да је то било православно гробље”- Пошто је ту била и црква св. Недеље која је била гробљанског карактера, овај податак је тачан а ова црква је у првом налету Турака срушена са још једном у Доњем Љубињу – црквом Свети Архангели, која се налазила у клисури на левој обали Дупничке реке.
    И мештанима Доњег Љубиња главно занимање је било сточарство па у периоду турске окупације сусрећемо 6-7 домаћинстава која су имала од 70-150 својих оваца, поред оних које су узимали на „ругу” и то: Ајруш Балабани, Синан Идризи, Або Куртеши, Исмаиљ Абди, Рамадан Садику. Било је ни мање ни више него 17 бачија за време Турака. Оно што је интересантно да се исти број оваца код Ајруша Балабана (100-150) као и Синана Идризи (80-100) задржао и данас. Без обзира на велике површине под ливадама (190 хектара) и 524 хектара под пашњацима и у овом селу нагло је сточарство почело да опада иако дивна пасишта као што су: Језера, Штавељ, Данчово, Голубарник и друго пружају идеалне услове за развој ове гране. Пљачке су такође један од узрока што су људи смањивали своја стада иако је у старој Југославији било настојања да се томе стане на пут па је ради тога на испостави жандармеријске станице на месту званом Вардиште било и пољског телефона, како би се брзо реаговало на долазак пљачкаша. И из овог људи су гинули у борбу са истима, попут Меџита Мисимова. „Нас осморицу су изнад Вејца пресрели“ прича Кадрија Куртреши, „када смо се враћали у села с посла. Узели су нам сав бакшиш што смо добили правећи куће, свукли нас потпуно (копарани, чакшире) а узели нам и сав новац“.
    Мештани Доњег Љубиња нису само радили по селима Полога, Косова и другим нашим крајевима већ су ишли у Грчку (Каплан и Сабидин Садики) на окопавање винограда; Мислим Ајдини у Румунију; Билибан Куртеши у Турску (Смирну) а њих неколико је отишло и за Америку (Шефит Куртеши, Ајваз Мислими и Реџо Садики). До Грчке се ишло пешке 7-8 дана а до Смирне 10-12 дана. У Америку су одлазили углавном са својим мештанима из суседних села, а поготову са људима из Средске јер су Средска и Љубиње имали неке посебне односе који су и данас још на снази па је то пријатељство и поштовање на завидној висини.
    У центру села је стара џамија, која је касније изграђена од оне у Горњем Љубињу, али је 1930. године адаптирана а сада су изградили и нову џамију са минаретом. Поплава је 1979. године поред једног броја кућа и штала однела и неколико воденица те сада у селу раде само три воденице, а давно је престала са радом и ваљаоница сукна.
    Остатке старог села треба тражити на потесу Старо селиште где је, по предању, било прво насеље.
    Појас њива и воћњака обухвата следеће потесе Требеш, Главно селиште, Средњица, Брод и Вардие а на потесу Широка коса налазе се: Старе ливаде, Рудине, Кајкушенско, Војне ливаде. Широкосек, Базарањ, Побеница, Катато, Бевграт, Попуарен, Овсишта, Студенац, Краљуарупа и друго.
    Отворена школа 1926. године радила је у мејтепу све док није изграђена нова школска зграда године 1930, а после ослобођења учињен је покушај формирања осмогодишње школе 1951. године, али се због недостатка кадра убрзо од тога одустало, па је понова отворена тек 1962. године и један број одељења раде у дому културе. Нова савремена осмогодишња школа због чије локације је било доста спора и нагађања са мештанмма Горњег Љубиња ипак је подигнута на месту дотадање зграде основне школе. Похвална је чињеница да 65% девојчица наставља школовање. Из овог села се око 40 студената налази на разнмм факултетима, школујући се на матерњем српскохрватском језику. Доње Љубиње дало је неколико инжмњера, професора и велики број других академскнх грађана.
    Школа, као и искуства стечена радом у иностранству и ван Косова учинили су да је и наталитет у извесном опадању, што значи да се почело водити рачуна о планирању породице.
    Године 1969. у село је доведена струја која је омогућила да домаћинства која су економски ојачала, захваљујући добрим делом печалбарима, поготову онима који раде у иностранству, модернизују и осавремене животу својим лепим кућама. Лепоту панораме села, за сада, нарушавају неуређене улице кроз само село, што ће, верујем, ови вредни мештани успешно решити и то по свим махалама (Кусићи), Шошковци, Пировцм, Драшови, Лескови, Караџинци, Билибани и другим.
    Дуечка или Слапска река, како и њен назив говорн препуна је водопада и слапова који праве огромне вирове падом са великих висина. Довођење воде 1963. године, као и касније изграђеним нови водовод 1982. године допринели су решавању питања здраве пијаће воде, која је уведена код више од 45% домаћинства у кућу. 
    Као и по осталим селима и овде се гладовало особито у периоду бугарске окупације када су људи морали да преброде многе невоље да би зарадили и пренели по десетак килограма жита кроз Полог поред бугарских стражара или зими преко планине. На Кобилици су остали у загрљају беле смрти Џемо Касов, Сада Смаиљова и Кадрија (овај је био из Горњег Љубиња само доле посињен).
    И из Доњег Љубиња је око 45 домаћинства исељено за Призрен, Скопље а неки и Турску. У данашње време много је мушкараца запослено у Немачкој и другим страним земљама, што се огледа на добром животном стандарду овог села.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДРАЈЧИЋИ

    Ако од Средске пођемо југоисточно, макадамскнм путем после три километара вожње стижемо у село Драјчићи које се налази на висини око 1100 метара. Овај макадамски пут мештанм Драјчића не само што су сами направмли већ га сами уредно одржавају, јер плаћају једног свог комшију, иначе пензионера, чија је једина брига одржавање овог пута. Становништво села је мешовито јер у њему живе Срби, Муслимани и један број Муслимана који су се декларисали као Албанци. Матерњи језик је свима српскохрватски па им деца од првог до осмог разреда наставу прате на том језику.
    Иако је Драјчићи село збијеног типа, као уосталом и сва села Средачке жупе, ипак оно има своје махале а родови су у њима: у горњој махали Јанковци, Циговци, Грнчаровци и Јојчићеви а у доњој Ушинојћи, Ружићи, Веселиновци, Кековци, Маркојћеви и Енличани.
    Легенда говори да су село основала три пастира „Тројчик“, а касније су се насељавали и други досељеници.
    Село има преко 130 хектара под ливадама и преко 500 хектара под пашњацима и има идеалне услове за развој сточарства. Раније је у селу било преко 2.000 оваца и преко 500 коза. Сада је то сведено на један буљук од око 200 оваца, где су и овце неких домаћинства која их дају на ругу.
    За време турске окупације, као м у многим крајевмма старе Југославије велики део мештана бавио се терзијским (кројачким) занатом па је један број од њих боравио и у неким деловима северне Албаније, одлазећи од куће до куће ради шивења сукненог одела.
    Мештани овог села су били изузетно сложни у односу на остала села, али је и код њих у задње време та слога у сплашњавању.
    Године 1929. довели су здраву пијаћу воду да би тај водовод реновирали 1977. годнне и базен нови направили са далеко већим капацитетом.
    Још у турском периоду су отворили школу па отуда и из овог села имамо велики број инжињера, правника, лекара, професора и слично.
    Још у XIV веку у селу је подигнута црква која је налетом Турака 1457. године порушена, али је већ при крају XVI века на темељима исте изграђена нова која je и живописана. Као ктитори цркве помињу се Рајко Филипов. Степан Бојов и још тројица других мештана (Марко, Иван и Степан) и то cви из села Трајчиk. Мада је двојако мишљење о настанку фресака односно осликавању, јер док једни тврде да је то било крајем XVI века, има мишљења да је то урађено у XVII веку, када су ти исти мајстори осликавали велики број цркава у Средачкој жупи и призренској околини. Без обзира на имена ктитора на деизисној табли, постоји легенда која каже да је Ружа имала седам синова а да је један од њих био кмет села и покренуо питање подизања цркве иако су турске власти забрањивале подизање богомоље. Сељаци се договоре и упуте кмета за Скопље како би тамо издејствовао дозволу. Турске власти га прво преведу у ислам а потом му даду дозволу, само њему забране да учествује у подизању цркве. Када се овај врати из Скопљa. преко цокла, које је већ било озидано просте црвени појас како би се знало докле су ти Ружини синови учествовали у зидању цркве, Ружа није примила ислам али је остала да живи са сином који је примио ислам.
    Друга легенда говори да су царске двери цркве св. Нмколе у Драјчићу донете из цркве св. Петке у Горњем Љубињу.
    Видели смо како Цвијић говори о домовима-родовима у Драјчићу па и то да су Никшићи дошли из Црне Горе али се не може наћи нигде јесу ли они директно дошли ту или су, пак, као Мандушићи из Црне Горе претходно били насељени у другом крају па тек онда прешли у Средачку жупу (Драјчики).
    Миграциона кретања су била врло велика и то не само спољна већ и унутрашња. Адем Ружић из Драјчића каже како су његови преци дошли из Локвице, где такође има род Ружића док 
    по причању Бирадаини Ахмета из Локвице видимо да су његови стари дошли у Локвицу из села Драјчићи јер је њихов отац Оруч имао четири сина па се два преселила у Локвицу а двојица су остала у Драјчики. Пошто је и муж Ружин примио ислам и добио име Асан, касније овај род је променио име у Асановци.
    Како је текло досељавање, тако се касније одвијало и исељавање појединих домаћинства. Неки сигнали говоре у том правцу да су Доксурови први који су отворили пут исељавања из жупе а само уназад неколико деценија/преко 65 кућа је исељено из овог села. Највише се иселило из рода Јојчићеви (21 кућа) онда Ушиновци 16, Кековци 10, Ружићи 8 и тако редом. Плодни Полог као и околина Урошевца привукла је велики број породица из овог села.

    ДОЊЕ ЉУБИЊЕ

    Хиљаду деветсто четрдесет и осме трасиран је пут за Љубиње да би мештани Горњег и Доњег Љубиња 1989. године имали и асфалтом посипан прилично модеран пут којим данас четири пута дневно саобраћа аутобус превозећи у првом реду раднике и ђаке као и остале до Призрена и назад. Много су средстава и труда уложили мештани оба ова села да до свега овога дође а много је средстава и друштво уложило да би овим вредним лудима олакшали живот. Код Маказа на непуннх 2-3 километара од села пут се рачва па доњи – деснн крак води у Доње Љубиње, село које је нешто мање и по броју домаћинства као и броју становника, али селу које такође има своју традицију и своју прошлост. Не само некада Кадрија Куртеши већ и Дмит Суљов а својевремено и мула Або с поносом су причали о свом селу и људима у њему.
    Ако у процентима искажемо овде је 94% староседеоца а свега 6% досељеника. Досељеници.су углавном били пастири из северних делова Албаније који су појединачно долазили или, пак, са читавом фамилијом бежали због крвне освете.
    Иако се по питању пријема ислама и времена исламизирања људи овог села др Јевта Дедијер и Јастребов (руски конзул у Призрену) не слажу, ја ћу ипак цитирати Јастребова будући да је он био велики пријатељ народа Средачке жупе, а посебио што је ои чешће путовао по овим селима. Ево шта Јастребов каже: „Становништво Љубиња примило је ислам у другој половини XVIII века. Љубињски бајрак обухватио је сва села Средачке жупе као и 20 села Сиринића и Подгора. Село Љубиње потурчено је, али је имало првенство пре свих у Средачкој жупи у хришћанско време. За његову потпору и његово јачање, као и јачање суседних села око њега касније су њему-Љубињском бајраку-припојена и села Жур, Шкоза и Добрушта. Било је речи и о селу Врбници иако је оно припадало Љумском кајмакаму”.
    Неке породице Љубиња егзистирале су као православне све до половине XIX века и када су у Ћућинскнм рупама појеле последње прасе одмах после тога су примиле ислам. Мула Або је Крсти Трбусићу, Душану Шошевићу и Петру Великинцу у хладовини ораха поред реке у Доњем Љубињу нашироко причао о њиховом пореклу и о владики Максиму из њихове фамилије који је једанпут годишње, обично за време косидбе, долазио да обиђе своје.
    У старинце се третирају: Кусићи, Пировци, Карадолами, Билибани, Дугиновци и Пераици док се у старе досељенике рачунају: Мусићи, Ласковци, Караџинци и Драшовци.
    Да су мештани Доњег Љубиња били Словени хришћани, има низ доказа. О томе, у свом дипломском раду професор Усеин Бајрами каже: „Када је вршен ископ темеља за школу, пронађени су стари гробови и у њима костури. Према положају костура види се да је то било православно гробље”- Пошто је ту била и црква св. Недеље која је била гробљанског карактера, овај податак је тачан а ова црква је у првом налету Турака срушена са још једном у Доњем Љубињу – црквом Свети Архангели, која се налазила у клисури на левој обали Дупничке реке.
    И мештанима Доњег Љубиња главно занимање је било сточарство па у периоду турске окупације сусрећемо 6-7 домаћинстава која су имала од 70-150 својих оваца, поред оних које су узимали на „ругу” и то: Ајруш Балабани, Синан Идризи, Або Куртеши, Исмаиљ Абди, Рамадан Садику. Било је ни мање ни више него 17 бачија за време Турака. Оно што је интересантно да се исти број оваца код Ајруша Балабана (100-150) као и Синана Идризи (80-100) задржао и данас. Без обзира на велике површине под ливадама (190 хектара) и 524 хектара под пашњацима и у овом селу нагло је сточарство почело да опада иако дивна пасишта као што су: Језера, Штавељ, Данчово, Голубарник и друго пружају идеалне услове за развој ове гране. Пљачке су такође један од узрока што су људи смањивали своја стада иако је у старој Југославији било настојања да се томе стане на пут па је ради тога на испостави жандармеријске станице на месту званом Вардиште било и пољског телефона, како би се брзо реаговало на долазак пљачкаша. И из овог људи су гинули у борбу са истима, попут Меџита Мисимова. „Нас осморицу су изнад Вејца пресрели“ прича Кадрија Куртреши, „када смо се враћали у села с посла. Узели су нам сав бакшиш што смо добили правећи куће, свукли нас потпуно (копарани, чакшире) а узели нам и сав новац“.
    Мештани Доњег Љубиња нису само радили по селима Полога, Косова и другим нашим крајевима већ су ишли у Грчку (Каплан и Сабидин Садики) на окопавање винограда; Мислим Ајдини у Румунију; Билибан Куртеши у Турску (Смирну) а њих неколико је отишло и за Америку (Шефит Куртеши, Ајваз Мислими и Реџо Садики). До Грчке се ишло пешке 7-8 дана а до Смирне 10-12 дана. У Америку су одлазили углавном са својим мештанима из суседних села, а поготову са људима из Средске јер су Средска и Љубиње имали неке посебне односе који су и данас још на снази па је то пријатељство и поштовање на завидној висини.
    У центру села је стара џамија, која је касније изграђена од оне у Горњем Љубињу, али је 1930. године адаптирана а сада су изградили и нову џамију са минаретом. Поплава је 1979. године поред једног броја кућа и штала однела и неколико воденица те сада у селу раде само три воденице, а давно је престала са радом и ваљаоница сукна.
    Остатке старог села треба тражити на потесу Старо селиште где је, по предању, било прво насеље.
    Појас њива и воћњака обухвата следеће потесе Требеш, Главно селиште, Средњица, Брод и Вардие а на потесу Широка коса налазе се: Старе ливаде, Рудине, Кајкушенско, Војне ливаде. Широкосек, Базарањ, Побеница, Катато, Бевграт, Попуарен, Овсишта, Студенац, Краљуарупа и друго.
    Отворена школа 1926. године радила је у мејтепу све док није изграђена нова школска зграда године 1930, а после ослобођења учињен је покушај формирања осмогодишње школе 1951. године, али се због недостатка кадра убрзо од тога одустало, па је понова отворена тек 1962. године и један број одељења раде у дому културе. Нова савремена осмогодишња школа због чије локације је било доста спора и нагађања са мештанмма Горњег Љубиња ипак је подигнута на месту дотадање зграде основне школе. Похвална је чињеница да 65% девојчица наставља школовање. Из овог села се око 40 студената налази на разнмм факултетима, школујући се на матерњем српскохрватском језику. Доње Љубиње дало је неколико инжмњера, професора и велики број других академскнх грађана.
    Школа, као и искуства стечена радом у иностранству и ван Косова учинили су да је и наталитет у извесном опадању, што значи да се почело водити рачуна о планирању породице.
    Године 1969. у село је доведена струја која је омогућила да домаћинства која су економски ојачала, захваљујући добрим делом печалбарима, поготову онима који раде у иностранству, модернизују и осавремене животу својим лепим кућама. Лепоту панораме села, за сада, нарушавају неуређене улице кроз само село, што ће, верујем, ови вредни мештани успешно решити и то по свим махалама (Кусићи), Шошковци, Пировцм, Драшови, Лескови, Караџинци, Билибани и другим.
    Дуечка или Слапска река, како и њен назив говорн препуна је водопада и слапова који праве огромне вирове падом са великих висина. Довођење воде 1963. године, као и касније изграђеним нови водовод 1982. године допринели су решавању питања здраве пијаће воде, која је уведена код више од 45% домаћинства у кућу. 
    Као и по осталим селима и овде се гладовало особито у периоду бугарске окупације када су људи морали да преброде многе невоље да би зарадили и пренели по десетак килограма жита кроз Полог поред бугарских стражара или зими преко планине. На Кобилици су остали у загрљају беле смрти Џемо Касов, Сада Смаиљова и Кадрија (овај је био из Горњег Љубиња само доле посињен).
    И из Доњег Љубиња је око 45 домаћинства исељено за Призрен, Скопље а неки и Турску. У данашње време много је мушкараца запослено у Немачкој и другим страним земљама, што се огледа на добром животном стандарду овог села.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЖИВИЊАНЕ

    Ако се пође поред џамије у Речану и било пешке или брдскмм коњићем, којих је све мање, иде потоком навише, за непуних 15 минута стићи ћемо у Живињане, село које се налази северно од Речана а које данас броји само десетак кућа. И они мештани који још овде живе као и они који су се одселили за Призрен, али оно мало имања и даље обрађују добровољним радом, изградили су пут који се на потесу Копач одваја и води право у Живињане па преко лета у двориштима појединих кућа видимо приличан број путничких аутомобила. Село је насељено чисто српским живљем а по броју становника најмање је не од свих села Средачке жупе већ и доброг броја махала села Средске које је поред Живињана, такође чисто српско село. Живињане се помиње у хрисовуљи краља Милутина који је ово село поклонио Хиландарском пиргу.
    Ако је веровати Рамани Рами из Плањана, наши радници у Немачкој прочитали су у некој књизи како је у давна времена ово данас тако малено село својевремено било варошица која је имала радионицу, хан, 6-7 налбатница, продавиицу оружја и фурњу (пекару) Каравански пут је пролазио у самом подножју Тоцива и Тумбе. Село се помиње и у повељи цара Душана а налазило се на потесу званом Ограде и Зидине.
    Да ли је у питању била „хрусија“- куга из 1604. године која је харала Призреном и околнном, позната у Средачкој жупи као „чума” или је то било касније 1741. или пак 1781. када је владала Косовом као „црна смрт”, тек ово село је скоро потпуно уннштено и расељено. Мештани Живињана који су остали у животу бежали су главом без обзира од те црне смрти. Двојица од њих, Стоша и Неша (Никола) нису били код својих кућа јер је један био негде око Витине а други у жупи Сиринић где су као пастири чували туђу стоку. Када су се вратили, бар како легенда каже, кроз село које је било потпуно опустело, по празним кућама и двориштима лутала је понека мачка, а њих двојица почели су нови живот. Прича се да су својим комшијама говорили како треба наставити живљење па отуда и назива села Живињане. Да ли је то село Жештане, које се такође помиње у хрисовуљама, остало је неразјашњено.
    Причао ми је Митар Крстић из Живињана а тако каже и Веселин Стојановић, родом из Живињана да су ова двојица обновила село и у горњем махалу од Ннколе су Станко, Илија, Младен и Јован, а од Стоше у доњем махалу Стојко и Станко. Пошто је Стоша дошао из моравског краја тај се род звао Моравци а како је Никола био у Сиринићу овај род су назвали Шопови.
    Село је имало своју цркву, али терен на коме је била подигнута био је јако подводан и клизав па је она потпуно утонула. Иначе, према неким подацима, она је била сазндана негде у XV или XVI веку а посвећена је била св. Архангелу. Неки тврде да је село односно варошица Живињане имало две цркве и то једну где је каптажа за водовод Речане. По једној легенди чак се прича да је то био манастнр који је имао и cвoje испоснице у карпи изнад села Плањана.
    Садања црква Света Недеља подигнута је 1936. године даље од места где је потонула стара црква. Хумке помрлих и закопаних после и за време куге налазе се на потесима Габровец и Шиљеравењ али је тај терен сада под шикаром.
    После куге обрадиво земљиште мештана Живињана заузео је Аљи-ага из Призрена па је то земљиште давао под закуп мештанима из Плањана и Живињана.
    Вредни мештани Живињана пошто им тешка вода није одговарала за пиће направили су још две каптаже и то једну 1925. године на месту званом Вирови, а за другу 1976. узимају воду са извора Пршљике да би 1978. године ову појачали са водом из извора Бисер-вода, која и у периоду највеће суше не пресуши.
    Својевремено, сточарство је и у овом селу било јако развијено па је на потесу Живињске ливаде било бачила. У селу је био и велики број коза, (преко 1000) јер је терен – пасиште за њих био погодан (Тоцив). Петко Стојановић најкасније је задржао буљук од преко 120 оваца, али када су 1943. године неки пљачкаши из Скоробишта и Љубижде украли ово стадо, онда је сточарство скоро потпуно замрло.
    Сасвим разумљиво да је и из овог села било много печалбара који су стигли и до Америке, али је носталгија за родннм крајем све ове ипак враћала у Живнњане док није почело исељавање. Највећи број се иселио за Призрен (13 кућа) а касније долази Смедерево (10) Београд (8) Крушевац (7) и тако даље.
    Преко 15 њих из овог села завршило је факултет иако су као деца морали да иду у основиу школу ван села (Плањане, Локвица и Речане). Не рачунајући горњи број, 20 домаћинства која су се иселила за Призрен и надаље долазе у Живињане и обрађују своја имања. Имања овог села налазе се на потесима: Равењ, Пршљике, Црвене њиве, Заблови, Трње млаке, Бисер воде, Ограде, Зидине, Аљеве њиве, Ораше, Лозине и Равњиште.
    Као добри патриоти огроман број мештана Живињана учествовао је у ослободилачким ратовима а неки од њих су из Америке дошли као добровољци на Солунски фронт, што се може видети из приложених спискова.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛОКВИЦА

    На непуна три километра испод села Речана на асфалтном путу Призрен – Брезовица – Скопље одваја се десно макадамски пут који иде узбрдо кроз багремар и води нас право у Локвицу, село које се налази јужно од Речана, југоисточно од Призрена. Село је збијеног типа, али прилично развучено у коме живе Муслимани и Срби. До године 1981. било је према пописима из 1961. и 1971. године и један број муслимана који су се сви вратили својој матици, јер им је и матерњи језмк српскохрватски. Сматра се за једно од најстаријнх насеља а атар овог села граничи се са атаром Опоља, СО Драгаш.
    Локвица се помиње у хрисовуљама краља Драгутина (1276- 1281) који је ово село дао Хиландару, краља Милутина који је 1308. године такође село дао пиргу хрусији као и 1348. када је цар Душан село дао свом манастиру светом Архангелу. Дуго су мештани овог села као најближи, поред мештана Јабланице, давали стражу код манастира, а постоји легенда и о томе како је неко из породице Репића неколнко дана после женидбе позван на градњу манастира и тамо непрекидно радио пуних девет година. Именованом се родило дете и када је прилично одрасло једног дана донело му је нешто за јело. Отац није познао своје дете, што је и разумљиво и питао га чији је. Када је дете рекло име своје мајке његове жене, ухватио је малог и чекићем којим је зидао ударио га у главу и усмртно говорећи: „Ако сам ја роб и овако се мучим, бар ти немој тако живети”.
    Село имало највећи број цркава као и највећи број свештених лица (попова). Живко Репић био је први и најстарији парох Средачке жупе (тада једини за целу жупу) а заменио га је блиски му рођак поп Синадин који је иначе био врло храбар човек и два пута годишње преко Опоља одлазио у Гору да крштава децу оних Срба који још нису примили ислам. Они су били свештеници из генерације „старошколаца” који су се описмењавали у манастирима. После доласка Синадина (1802) било их је у манастиру св. Марка (Кориша) још из Средачке жупе на описмењавање – школовање (Анто Арсић и други).
    Као најстарији родови у Локвици сматрају се код Срба Ћуклевци а код Муслимана Драгићи. Иначе, ови муслиманскм родови воде своје порекло и то: Станчићи од Репића, Драгићи од Ружића а има досељеника из рода Ружића и то Бирдаини, Вујићи и Јањевци. Легенда каже да су Ћуклевци добили надимак по томе што је неки Петар из њиховог рода јашући магарца приликом одласка за Призрен стално истом викао „ћук-ћук-ћук” а немирни магарац некако се спотакао, Петар пао и ногу изломио па није могао наставити пут за Призрен, после чега је и уследио надимак „ћукле“.
    Село је некако подељено на две махале по породицама-родовима и то Драгићева и Вујићева махала. За род Вујића, према Петру Костићу, везана је једна друга легенда, како их је Синан- паша преварио па су му потписали да пљачкаши који се крију у попаљеном манастиру св. Архангела излазе и пљачкају и нападају мештане Локвице и других села Средачке жупе. Када је овај добио њихове потписе, обећану карлицу златника напунио је овсем а само поврх ставио златннке.
    Мештани Локвпце су имали добра пасишта на Караниколици и другим потесима са великим бројем бачила. Године 1900. село је имало преко 4.000 грла стоке. од којих 2.500 оваца и 18 бачила. Велике буљуке оваца су имали Никола Павловић. Симо Тројановић, Анђелко Станковић, Вебија Вујић. Маријан Станимировић, Љубо Симић, Петко Нешић, Тефик Мустафа, Митар Недељковић, Ајдин Дураку и други. Али крађа стоке па и самог мрса на бачијама (посебно после напада на бачило Николе Павловића) смањио је број стоке. По попису 1981. године сведен је на 1037 грла.
    Када је опао интерес за сточарство а пошто су неке од породичних задруга имале велики број чланова (Павловић 20; Станимировић 18; Вујић Вебија 19; Бирдаини 15 и слично) морали су се оријентисати на одлазак у печалбу па као печалбаре у Румунији сусрећемо: Бирдаини Љатифа. Ајдина и Мустафу, Дураки Адема и Батијара. Сви су они ишли у друштву својих комшија и сународника, па са Србима добар број њих Муслимана срећемо и као раднике у Америци и то: Вујић Вебију и Рамадана, Мустафи Реиу, Дураки Реиу и Мухарема, Бирдаини Љатифа и Адиља са сином.
    Село има две цркве и то једну у средини села (cв. Илије) а другу гробљанску. Поред ових било је још три које су срушили Турци, само је црква св. Илије била обновљена на темељима старе цркве, али није живописана.
    Школа је у селу отворена за време Турака 1899. године у приватној кући, али су Срби убрзо подигли зграду, попут куће, за потребе школе. Душан Поповић, мештанин био је учитељ, а учитељ Љубомир Репић доласком Бугара имао је великих неприлика пошто су дознали да је у Македонију био комита. Тек од 1935. године муслиманска деца почињу са школовањем, али је после ослобођења било извесних тешкоћа јер су ишла у мејтеп уместо у основну школу. Тек када је један дечко неким случајем (експлодирала је каписла динамита у фуруни мејтепа) повређен, већина деце је прешла да наставу прати код учитеља Предрага Шипића.
    Село је дало велики број школованнх људи а економ Ђура Поповић као лољопривредни стручњак, иначе родом нз Локвице, познат је био не само код народа Средачке жупе већ у читавој околини Призрена. Омиљени лекар и добар стручњак хирург Реџеп Дураки је један од познатих лекара Градске болнице у Београду. Данас у селу као учитељи раде Муслимани мештани Мустафи Бахтијар и Елез Мустафи.
    Родови (кабиља) код Муслимана су: Вујићи (исламизирани); Бердаини: Османови, Бећирови, Амдијани, Сијанови н Аземови. Аметови су дошли из Драјчића а отац Оруча је био Србин, Дураки-Јасевци који су као православни прешли у ислам. Беџати Саит кажу да су из Топојана прво дошли у Оптерушу па после прешли у Локвицу. Када је Петар Ћуклев пао с магарца приликом одласка у Призрен да би примио ислам, његов брат Драго, који је ишао пешке, продужио је до Призрена и потурчио се.
    Што се тиче родова код Срба Локвице, ево како се они крећу: Амзићи, Ружићи, Репићи, Кадићи, Маниташевићи, Поповићи, Павловићи, Крстићи, (Коке) Крстићи (Баћо), Симићи, Андријевићи, Тројановићи.
    Топоними потеса села Локвице су: Вишевица, Баће, Козја вода, Букова гора, Струшки дов, Краљев двор. Голема рупа, Ширина, Видин гроб, Јасика, Габровник, Лојзишта, Гребен, Ћићевско, Пештерица, Леске, Ридови, Пажић, Попов лас, Мртвило, Млаке и Локве.
    Уз помоћ војске (1972-74) мештани изграђују водовод дуг око три километра, касније је и канализација проведена кроз село. Земљиште је јако ерозивно и клизи а сами називи потеса „млаке” а поготову „локве” (које долазе због подводног земљишта) те су сви изгледи дао је назив самом селу (локве-Локвица). Прокрчени пут 1978. године допринео је да се код бивше жандармеријске станице – сада планинарског дома, изгради још десетак викендица од стране радних организација, па с једне стране то, а с друге потребе нешто бољег пута и за село Стружје до којег долазе камиони, трактори па и мања кола иде у прилог томе да се учини нешто више на побољшању веза према Локвици, Стружју и планинарском дому.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАНАСТИРИЦА

    На 11-12 километара југоисточно од Призрена, на подножју Вртопа, налази се муслиманско село Манастирица. Пут се одваја изнад старог гробља Речана и левим краком се иде ка Небрегошту а десним за Манастирицу. Макадамски пут су, уз минималну помоћ друштва пробили сами мештани. Село се налази негде на надморској висини од око 1000 метара (996). Сам назив говори о томе да је било у својини манастира а неки од старијих мештана говоре да је на брду изнад села био манастир, али нема записа о томе да је у селу била црква или манастир. Неки топоними као: Петров поток, Попова рупа, Јованова воденица и слично говоре о томе да је село било насељено српским живљем а и сама Хрисовуља Дечана даје нам податке о томе јер је краљ Стефан Дечански 1330. године село Манастирица поклонио протомајстору Георгију и његовој браћи Добросаву и Николи за учешће у зидању манастира Дечана и његових конака и трпезарија. Сматра се да је протомајстор Ђорђе сазидао најстарију дечанску трпезарију која се зове Савина трпезарија. Колики је удео ових људи (Ђорђа и браће Николе и Добросава) у зидању главне дечанске цркве и да ли су били помоћници главног дечанског неимара фра Вите не може се доказати.
    На месту где је изнад Манастирице била црква – манастир остало је још неколико старих дубова поштованих од поисламљеног становништва овог села. Од Речана до Манастирице има око седам километара макадамског пута а постоји вероватноћа да ће и они самодоприносом и уз помоћ заједнмце тај пут средити а можда и асфалтирати јер око сто мештана ради у мностранству и велики број од њих има своја кола а њих око стотину раде у Призрену као грађевински радници.
    Село се помиње и у Дечанској ризници а на звонари у манастиру Дечана пише: Ову звонару подигли су Никола, Добросав и Ђурђе, браћа из села Манастирице код Призрена, а цркву дечанску подигао је фра Вито (Видо) са Которанима.
    Манастирица је дуго времена била седиште општине (све до спајања општина 1934. године) а Вардарска бановина је 1931. године у селу подигла школу коју су похаћала и деца Стружја и Небрегошта. За децу Стружја била је обезбеђена претходна настава од годину дана (припремни разред) како би могли успешно да прате наставу на нематерњем српскохрватском језику)
    Године 1870. у центру села је подигнута богомоља (џамија), а минаре је подигнуто тек 1911. године. Село је увело струју 1969. године а 1971. изградило је каптажу на извору Слатина и 1700 метара водовода па мештани имају здраву пијаћу воду. Кроз насеље је изграђена и канализациона мрежа а река Шијавица (Манастиричка Бистрица) пролази кроз само село. На реци још и данас постоје шест воденица и једна ваљаоница сукна.
    Раније је, као и у осталим селима, главно занимање било сточарство. Половином XIX века сточни фонд је бројао око 3200 оваца и преко 500 коза, 450 говеда и 120 коња а данас је то сведено на врло мали број те једино Џеват Кулићи има стадо од 180 и Амдија Калајџини од 120 оваца и свега два бачила у поређењу са оних осам која су била на падинама Вртопа.
    Године 1902-1903. педесет наоружаних разбојника из Љуме отерали су 5-6 буљука. Водила се борба у којој су учествовали и мештани Небрегошта и Локвице па су од наших погинули Кулићи Шериф и Банови Маљуш а од Љумљана погинуло је њих неколико, али су стоку ипак узели пљачкаши и отерали за северну Албанију. Због ових пљачки на Црном камену била је жандармеријска испостава а у периоду Љубињског барјака манастиричани су имали 80-100 оружника.
    Кише и поплава 1979. године мештанима Манастмрице такође су направиле велику штету јер су бујице однеле пет кућа и неколико штала као и три моста. За успешан развој сточарства, поред пашњака и сувати на падинама Вртопа, мештани Манастирице су располагали и са 210 хектара под ливадама на потесима Рамова ливада, Јованова воденица, Вртешни мост и Острило. Пашњаци са богатом пашом су на потесима; Вртоп, Средорек, Језерина, Зекуново ђубриште, Жаркове ливаде и Велике рупе, где је 1943. године погинуо Мето Бајрактари у борбама са балистима.
    Потеси на којима се налазе нешто боље њиве са плоднијим земљиштем зову се: Бозје, Мељесе, Врањака док се слабије земљиште за обраду налази на потесима: Габор, Пекљара, Лечиште и Слатина.
    Већ је било речи да огроман број топонима говори да су својевремено у селу живели Срби који су исламмзирани касније. О томе причају мештани Караџи Алија (88), Банови Авзија (82) као и њихов сусед из Стружја Сазаири Селим који сада живи у Призрену. „Моји стари су причали да је у селу Манастирица постојао манастир а да је он то чуо од својих старијих”.
    Поред старих родова у селу постоје и родови досељени из Горе или других крајева. Од старих родова су Караџи(ћи) и Мемиши а од досељених Кулићи (из Горе) Калајџијини (из Скадра) и Горани (из Горе-Брода).
    Разумљиво је да је и овде било миграције па је из рода Караџи исељено 22 куће, 27 кућа се иселило из рода Мемиши и из рода Кулићи 65 кућа. Род Горани су дошли као пастири а не да би се спасли исламизирања. По причању старијих, ислам је овде учинио своје крајем 18. века.
    Као мухамеданце обавеза служења у турској војсци није их мимоишла али, по причању мештана, све су их трпали у комору, вероватно зато што нису имали поверење у њих као исламизиране.
    Поред лепих кућа које су подигли и подижу позитивно је што се знатан део мештана оријентисао на пчеларство и модерно пчелари као у примеру Дурмиши Феима. 
    Фамилија Кулићи за време окупације била је на страни НОП- а. Хоџа Реџеп Кулићи пре погибије Мета Бајрактарија и једног руског официра обезбедио је нешто хлеба партизанима и био на вези са Призреном. После ослобођења био је и први председник Месног народноослободилачког одбора са седиштем у Локвици. Остали мештани су били у великој мери дистанцирани не само од окупатора већ и од њихових слугу.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МУШНИКОВО

    На петнаестом километру од Призрена а према Брезовици, поред самог пута, лежи село Мушниково. Бистрица га дели на два дела а било је раније од две махале. У доњој махали су живели Срби а у горњој Муслимани од којих се већи део код пописа 1961, 1971. и 1981. године декларисао као Албанци. Код пописа 1981. један број од њих поново се вратио у Муслимане. Матерњи језик им је српскохрватски а деца им уче на нематерњем, албанском језику те отуда мештани ове махале Анџијинци имају за своју децу припремни разред. Како се из доње махале огроман број Срба иселио, чак продао куће и своја имања, сада и у овој махали живе Муслимани, или лабилни Албанци, да их тако назовем. Махала насељена Србима била је на обалама реке Петрошнице која се улива у Бистрицу, али су се због куге раселили и формирали махалу на другом месту. Куга је харала у два три маха. Старо гробље са црквом св. Петке налазило се на потесу званом Пузаљка. Црква је порушена у првом налету и није обнављана а још и данас гробље стоји јер се један број мештана до касно овде сахрањивао.
    Мушниково се не помиње у повељама цара Душана и његових претходника Милутина и Драгутина али зато село Мушниково налазимо у поменинку манастира св. Тројице у Мушутишту, који се водио од 1465. године.
    Поред поменуте цркве имамо још две цркве које су рушене, али су касније на темељима истих поново саграђене, чак и живописане и то црква св. Николе у средини села (изнад Сичановаца) и црква св. Петра и Павла односно сада црква св. Петке. Нико не зна да објасни како је ова задња променила патрона. На питање групи стурчњака из Београда који су 1987. године обилазили ове цркве добио сам одговор да је верованто ради тога што је св. Петка била као светица познатија од Петра и Павла. 
    Код цркве св. Николе фреске су прилично добро очуване док код друге неке фреске треба конзервирати јер је вероватно влага почела да их нагриза. Дозидане припрате и овде су у приличној мери окрњиле прави изглед цркве. По мишљењу стручњака фреске су дело солидних мајстора.
    У махали Анџијннци постоји такође богомоља која је подигнута 1825. године, а 1980. је реновнрана а минаре подигнуто 1983. године.
    На имању, боље рећи у дворишту Николе Павлевског (Синадиновића) подигнута је зграда за потребе школе, а на интервенцију турске власти Никола се правдао да то подиже нову кућу за своје синове. Године 1891. у приватној кући је отворена школа, али су потурице одмах јавиле то па је Алим-ефендија, иначе руководилац просветне комисије, послао своје људе но они нису могли ништа наћи, јер је Петар Костић дознавши за ову пријаву, одмах упутио лице у Мушниково код учитеља Јосифа Спасића па је сав инвентар посакриван на тавану зграде.
    Вредни сељаци, на иницијативу својих добрих учитеља Николе Јанићијевмћа а касније Андрије Славковића и уз помоћ својих интелектуалаца, много су допирнели не само код формирања заруге већ и код довођења здраве пијаће воде н осталог у селу. Андреја Синадиновић је посебан допринос дао код изградње првог водовода 1958. године али пошто његов капацитет није задовољавао потребе обе махале, 1974. године мештани подижу нови водовод дугачак 4-5 километара.
    Велике површине под ливадама и пропланцнма између забрана, близина пашњака и друго учинили су да је Мушниково својевремено имало 14 бачила да би се данас свело на свега два.
    Миграција је била јако велика како приликом досељавања тако и приликом исељавања, из економскнх разлога. Очити пример да су код миграције поједини родови имали своје успутне станице, где су се задржавали по неколнко десетина година доказ је рецимо род Славковци, које су својевремено звали и Кабашовци јер су из Кабаша дошли у Мушниково. У Кабаш су ти исти Славковићи (сада) после косовског боја а тек одатле у Мушниково. Није сигурно да ли су Павлевци дошли из Витоша код Вучитрна или можда, из неког села код планине Витоше (Бугарска). Такође нема сигурних доказа за Татаровце јер неке индиције говоре да су дошли из Србије а по другој варијанти су досељени из Бугарске. Остали родови су из околнне па чак и из околних села али је највећи долазак бмо из Горе, одакле је дошла једна фамилија Срба са 25 кућа, као и једна фамилија исламизираних Срба са 20 кућа.
    Поуздано се зна да су староседеоци следећи родови: Качаровци, Ћосевци, Џукелини, Сичановци и Стојкини.
    Што се пак Муслимана односно Анџијанаца тиче, мада ни Цвијић није сугуран, али сматра да је после исељавања једног дела Срба, са терена где је сада махала Анџијинци, на терен Горње Мораве (око Витине) из катуна Бушате дошла једна породица. Можда је то био и тај нежења Бектеш, који је отворно хан а касније се, по неком предању, оженио Марином ћерком па је отуда дошла и она Расимова верзија (после једне телевизијске емисије о Мушникову) да су они Шиптари, али су због жена променили језик односно узели да говоре српскохрватским језиком. Смаиљ Бајрами каже, пак, да је њихов стари потомак Бектеш Баша рођен у Албанији и да је морао да бежи због крвне освете па се један населио у Кушнин код Призрена а други је преко Качаника (тамо је прво побегао) дошао касније овде. Сматрају да су Рамовци и Бајрамови потомци Смаиљових потомака, односно Хамета Бељулија који се доселио из Плањана. Према Исмаиљу Бајраму, Анџијинци имају пет родова и то: Смаиловци. Велијинци, Диљовци, Рамовци и Бајрамовци.
    Од родова православних Срба овако су се формирале фамилије и то: Стојкини (Митровићи); Ћосеви (Томићи и Мирчевићи); Станковци (Несторовићи, Цуцурови-Јовановићи, Недељковићи и Билибајкићи); Славковци (Славковићи); Павлевци (Синадиновићи и Николићи); Витошеоци (Љубисављевићи); Татаровци (Петровићи, Дејановићи, Недељковићи, Огаревићи, Младеновићи и Анђелковићи); Качаровци (Вељковићи, Љубисављевићи и Савићи); Сичановци (Петровићи, Илићи, Марковићи, Угриновићи и Младеновићи) и Цукелини (Крстићи, Стефановићи и Ђорђевићи).
    Срби овог села, у већини и то огромној, били су организовани припадници НОП-а па су имали и партијску организацију, два актива СКОЈ-а. две војно-позадинске јединице, огроман број организованих жена као и велики број органмзованих пионира који су прижали драгоцену помоћ. Муслимански живаљ Анџијица је у великој мери било дистанциран од окупатора, добрим делом и радом појединих чланова КПЈ и СКОЈ-а и мало је мештана ове махале било уз окупатора и служило му сем појединаца који су се чак и видно истицали. 
    Што се тиче основне школе и њеног рада, вредно је и овде поменути да смо у периоду негде око 1908-1912. године имали као ученика и једног Муслимана из махале Анџијинци. Иначе кроз ову школу прошао је велики број генерација а добар број њих стекао је звање академских грађана. Одиста више из редова Срба (Станковић Благоје. Недељковић Љубиша, Синадиновић Андрија, Славковић Гојко, Митровић Владо, Славковић Славко, Славковић Андрија, Никола Несторовић, Миле Билибајкић, Недељковић Милан, Бајкић Момчило и Срба и још много других из породице Илића, Петровића, Томића и других.
    Код мештана из Анџијинца имамо већ три лекара (Диљи Мељо, Смаиљи Усен и Рана Мустафа) као правници раде Велија Сезо, Бајрами Бајруш и Смаиљи Идаим а као економисти раде Смаиљи Ћемаиљ, Рама Рушит н Бајрами Фанк, поред још професора и учитеља.
    Дубоко корито Бистрице мало могућностм даје за наводњавање већег броја парцела где се сеју житарице али зато још и данас раде пет воденица на реци, а својевремено вредни и некада сложни мештани Мушникова подигли су и своју централу за струју која је престала са радом довођењем струје путем далековода кроз Средачку жупу.
    И одавде се ишло у печалбу. Школске уписнице сведоче како је велики број деце с пролећа напуштао школу да би с родитељима ишли у печалбу. Ишло се, по обичају, за Румунију (Петко Славковић, Јевто, Здравко и Душан Славковић а у Америку Никола Кајзер Славковић, Никола Цуцур, Крста Несторовић, Груја Билибајкић и још пуно њих. Васиљ Славковић, као добар терзија ишао је поред наших крајева и у Албанију где се дуго времена задржавао радећи од куће до куће.
    Миграција је пратила и Мушниково. Од 1910, или боље рећи после ослобођења из турског ропства, Мушниково је напустило 177 кућа српске националности. Само од 1946-1986. године из редова српске националности за Призрен се одселило 63 куће, за Београд 27 и тако редом. Но ништа мање миграције није било ни из редова Муслимана, односно мештана Анџијинца па су се пре рата три породице одселиле се за Турску, а једна је отишла чак у Каиро. Велики број од њих се одселно за Призрен где су направили велелепне куће.
    Нешто даље од зграде здравствене станице у Речану, ако пођете левим краком макадамског пута, стићи ћете у село Небрегоште, које велика јаруга-поток дели на две махале. По неким студијама ово село има највише старинаца. Помиње се не само у Хрисовуљи цара Душана из 1348. године односно у Архангелској повељи већ и у Дародавници где село цар Душан даје свом манастиру. И конзул Јастребов и Петар Костић говоре о томе да су се врло касно мештани Небрегошта и после исламизирања на Илинден сакупљали на месту где је била црква и давали гозбе.
    Црква св. Илије се налазила на њивама Абдије Исмета западно од села изнад махале староседеоца Гуиовци.
    Макадамски пут Речане-Небрегоште у дужини од четири километара изграђен је године 1975, а вероватно ће ускоро бити асфалтиран.
    У старим записима село се помиње под истим именом а по некима је дошло приликом очекивања неких гостију који су долазили домаћинима села па када су се појавили на брегу, неко је узвикнуо „На брег гости”, па је је транскриптацијом од од небрегошће дошло до Небрегоште. На потесу Сомишта откривено је много гробова. Зуљи Арун прича да је прилнком копања темеља за кућу наишао на већи број гробова православиих, а према костуру односно глави окренутој западу закључено је да су ту раније живели Срби. Код копања темеља наилазно је и на неке предмете и крстове. Колико се може веровати Мурати Расиму, у Небрегошту је до касно живела једна бака са унуком (православна). То је посебно питање јер он помиње годину 1935, када се ова жена одатле иселила у Македонију.
    И код градње дома културе у Небрегошту 1985. године приликом копања темеља нађени су костури православних. Уз све ове материјалне доказе о пореклу становништва треба истаћи и својевремени исказ Мурати Цезаира који је инструкторима пописивача 1971. године рекао отприлике овако: Пре ми можемо бити Срби него Шиптари, јер ако би зашли и претресли таване најстаријих кућа, можда би нашли и неку икону коју су наши преци горе склонили после пријема ислама. Ово је Ђезаира тада скупо коштало. Био притворен три дана пошто се тако нешто није свиђало албанским националистима и сепаратистима.
    Три пута дневно саобраћа аутобус на релацији Призрен-Небрегоште па је радницима који раде у Призрену и ученицима средњих и виших школа омогућено да се школују у Призреиу а станују код својих кућа.
    У Небрегошту је 1948. године подигнута зграда, не тако велика, за потребе основне школе да би неколико година касније у њеној близини подигли модерну зграду. Школа је осморазредна али јој је матична школа у Речану. Док мештани Небрегошта нису имали своју школу, деца су ишла од 1926. до 1933. године у основну школу Доњег Љубиња а касније je један број деце похађао школу у Манастирици.
    И ова школа дала је велики број школованих људи.
    Ови интелектуалци као и неки отреситији сељаци су иницијатори низа акција корисних по мештане па је 1978. године направљена каптажа на извору Торишта и у дужини од четири километара доведена здрава пијаћа вода. На Љубинској реци још и надаље раде шест воденица а мештани Небрегошта данас немају ниједну. Својевремено су имали седам бачила и неколико буљука оваца (Љатифи Цемо око 160, Љатифи Јусуф, Ферати Фета, Фазли Ћазим, Мурати Фериз и други).
    Свесни да поред водовода, мештани су изградили и канализацију користећи Асанов поток (који дели село на две махале) и Пиров поток (у коме по веровању има лековите воде) за одвод канализационе мреже.
    Зграда амбуланте са сталним медицинским техничарем омогућује мештанима бар мање здравствене услуге. У изузетним случајевима лекар долази у село иначе болесници из Небрегошта иду на преглед у здравствену станицу Речана, где лекар ради најмање четири сата пре подне. Изграђена је и електрична мрежа, а појединци који су радили у иностранству покушавају да кроз малу привреду оживе живот у овом селу.
    Један број топонима села и околине говори у прилог материјалних доказа са гробовима а ево тих топонима: Стране, Ридови, Јаруге, Крчуљевац, Липа, Драгоношец, Јасенов рид, Солишта, Баћевац, Паничево, Торишта. Родови у Небрегошту су следећи: Оџини (Ибраимовићи) који потичу од старог рода Ђуричићи; Кршкотинци (Ибраимовићи) који су староседеоци; Муратићи (Саитовићи и Фејзуловићи) су досељеници; Пировци (тврди се да су дошли из околине Ораховца); Ђељовци (Бајрамовићи, Ајазовићи, Бећировићи). Ови су по казивању дошли из северне Албаније; Максутовци (за њих се не зна одакле су дошли) а исти је случај и са родом Заплећи; Таушановци (сматра се да су дошли из Турске, презивали се Реџеповићи) и Гучовци за које се рачуна да су старинци.
    Иако су многе куће одсељене ипак је остао велики број домаћинстава без обзира што земљиште није најбоље, подложно клизиштима, чак и неке бетонске зграде или зидови због тога пуцају. Највећи број исељених има у Призрену (155 кућа) у Сарајеву 12 Љубижди 8, Вишеграду 5 и тако редом. У селу је остало још око 80 кућа.
    Иако нису били на страни непријатеља за време окупације, мештани су се под притиском и претњом балиста, особито Кабашана, новембра 1943. године борили против партизана, потказивали неке активисте Манастирице. Они су помогли издаји партизана када је погинуо Мето Бајрактари и један руски официр. „Да су се мало успротивили и још мало закаснили извукли би се и ова двојица. Вероватно мислећи на тај догађај један покрајински руководилац упутио им је оштар укор рекавши да им не треба ништа помоћи.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЛАЊАНЕ

    На километар од Речана према Средској одваја се макадамски пут на потесу Копач уз брдо вијуга и води нас у село Плањане. Кажу да је село име добило по томе што се налази испод саме планине Булец. Међутим, ово насеље је каснијег порекла а, по једној варијанти, старо село звано Раштане или Лазарево налазило се на потесу Привце, где се приликом орања и данас нађу поједини делови алата који су се у кући употребљавали (маша, саџајак и слично). Оно мало света што је после куге остало прешло је преко Плањанске реке на запад и формирали ново село.
    Друга пак верзија је да је старо село било на потесу Копач, код извора, али ова верзија може бити доведена и са оним селом које се помиње у повељама (Селожештане) и које се граничило са атаром Речана а за које нема никаквих података нити легенди где се оно налазило. Од асфалтног пута до села има око три километара и може се доћи колима а налази се на надморској висини од око 800-850 метара. Што се тиче Плањанске реке, она подсећа на поток јер често преко лета пресуши, али је на овом потоку својевремено радило десет воденица а данас само једна и то Рамани Емина.
    Село је мешовито, у њему живе Муслимани и Срби, само је данас однос јако измењен у корист Муслимана јер се велики број српских домаћинства иселио иако нешто мање, има исељених и муслиманских.
    Село има и цркву и џамију, али је интересантно то да се црква налази у махали муслиманској а џамија обрнуто-у махали Срба. Село се помиње у хрисовуљама а прва црква је срушена у налетима Турака. По причању старијих овде је постојао манастир а у пећини изнад села било је испосница. Код налета су Турци један део калуђера побили и цркву порушили а други део је избегао па преко Врбичана побегао за Призрен. Код копања темеља за цркву нашли су надгробну плочу са натписом из 1365. године.
    Десимир Савић показао ми је поклон рашко-призренске епархије, а звечку из цркве св. Николе у Призрену. Помињање села у дародавници из XIV века говори о старости и овог села. Црква св. Богородице по обичају подигнута је на темељима старе цркве, али није живописана. Џамија је у селу подигнута крајем турске владавине, али је дограђивана и реновирана и прилично је лепа. Минаре за исту изграђено је године 1980.
    Школа је у овом селу основана у турском периоду (1899) а типска зграда за школу је подигнута 1912. године. Од 1925-1937. године деца Муслимана ишла су у мејтеп који се налазио у просторијама џамије где се одвијала чисто верска настава.
    Село има неколико водовода а највећи и најдужи је водовод чија је вода узета са извора „Јарабица”, а дужина је преко три километара.
    Мештани Плањана имају велике површине под ливадама а богати су и добрим пашњацима па је крајем XIX века имало преко 2000 оваца а 22 баџила су била на терену између Ошљака и Булеца. На овом терену и данас још постоје појате које су служиле за стоку као и сено сакупљено са ливада и пашњака.
    Колико је спало сточарство на ниске гране послужиће нам пример да је од 22 баџила данас остало свега 2 и то Беги Миљаима и Мевзута који има око 500-600 грла стоке. Некада су своја бачила имали и држали буљуке и Срби: Илићи, Стеићи, Аксићи и други а данас нико од Срба скоро и не држи ситну стоку, већ по једну кравицу или неку козу. 
    Село је године 1969. довело и струју која умногоме олакшава живот онима који су још остали овде.
    И овде је велики број породица староседелаца, особито сиромашнијих, био принуђен да прими ислам како би добили извесне бенифиције. Добијали су земљу и били ослобођени плаћања харача.
    Сиромаштво је многе од њих, како Србе тако и Муслимане, гонило у печалбу па их сусрећемо у Румунији и Америци највише а ишли су и у друге земље, особито муслимани (Грчка и Турска). Неки од њих остали су тамо где су отишли од Муслимана њих четворица а од Срба је осамнаест њих настањено у САД. Усеин Кадрија је отишао за Америку као једанаестогодишњак и тамо остао равно 50 година. Као нежења зарадио је доста новаца а када се вратио подигао је седам спомен-чесама са појилом за стоку. Искуство код обраде воћњака и винограда у Грчкој допринело је да је Плањане било најбогатије чувеном шљивом плањанком а све до краја 1918. године на потесима Привце и Лазарево били су чувени виногради.
    Када је реч о родовима, Голипанци досељеници као Криалије добили су као чивчије имање беговско којим је управљала његова жена после бегове смрти.
    Калинчићи који су после харања куге остали живи прешли су из Раштана преко потока. Од њих касније потичу и фамилије које су примиле ислам (Рамани и Кочи). Но од овог рода проистекло је и низ фамилија Срба и то: Поповићи, Савићи, Аксићи, Станојевићи, Филиповићи, Вучковићи, Лукићи, Живковићи и Симићи.
    Од старих Калинчића само Кочо и Јован су примили ислам и једно време се презивали Чочовићи и Рамановићи а од ових потичу и Оси.
    Од рода Рама Рамиз, који је иначе скоро десет година био у печалби у Америци сада су следеће фамилије: Аметова, Јаминова, Арифова, Муаремова и Раманова а у Призрен се после 1948. године одселили: Адемови, Мисимови, Зенунови и Саитови. Има исељених за Призрен и пре 1941. године и то: Шаипова, Раманова, Малићова и Мелићева.
    Породица односно род Стејића доселио се из Гњилана пре отприлике 350 година а касније су се неке породице овог рода вратиле за Косово 1914. године али у околину Урошевца.
    Миграција је велика и у овом селу и од Срба само у периоду од 1948-1965. године исељено је преко 77 српских домаћинстава, од тога у Призрен само 19 кућа. И од Муслимана се одселило 19 кућа у Призрен а пет кућа Азари у Босну.
    Један део земљишта овог села је јако плодан давао одличне приходе када је у селу било 22 буљука оваца и када су обично с јесени њиве гнојене (ђубрене путем трла). Њиве и ливаде овог села налазе се на следећим потесима: Равњиште, Привце, Лазарево, Гуништа, Стенице, Равно поље, Копач, Забев, Забрег, Ограде, Средње брдо, Исток, Равне њиве и друге.
    Рано отварање школе омогућило је рани полазаку школу али су деца овог села и пре отварања школе у Плањану ишла у основну школу Средске. Док се Антоније Арсић школовао у манастиру, Душан и остали завршавали су редовне школе. Велики број је школованих из овог села како Срба тако и Муслимана али сиромашан крај разбацао је све ове људе по читавој Југославији.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    РЕЧАНЕ

    Муслиманско насеље српског говорног језика. Налази се на крајњем западном делу Средачке жупе, или, боље рећи, ако се иде из Призрена према Брезовици, то је прво село које нас среће после изласка из клисуре Бистрице. Од Призрена је удаљено око девет километара. Са истим именом и у призренском Подгору постоји село, за разлику од овога које се иначе помиње у дародавници цара Душана 1348. године. На путу за Средску на брежуљку изнад села дуго времена – касно су се примећивали остаци цркве светих Арханђела.
    У давна времена село је било на платоу где се сада налази амбуланта (здравствена станица). У селу је живео већи број старинаца али има и досељеника из Локвице, Горњег Љубиња, Новог Села као и северне Албаније. Има неких индиција да је село добило назив по томе што се налази међу рекама – међуречје.
    Речане се налази, када се ради о Средачкој жупи, на врло важној раскрсници јер се ту одвајају путеви за Љубиње, Небрегоште и Манастирицу као и за Локвицу и Стружје, поред главног пута који води за Средску и даље. Сам положај села је допринео његовом бржем развитку. Отворено је низ продавница разних трговачких организација као и неколико занатских радњи па поприма неке контуре варошице. На потесу црквиште, где је и била црква светих врачева Кузмана и Дамњана а данас зграда амбуланте била је најстарија махала Речана. Црква је вероватно била гробљанског карактера јер се и данас на овом потесу могу приметити остаци неких гробова.
    Иако нису међусобно подељене односно одвојене, данас има у Речану велики број махала. Само према Живињану и Тоциву (с десне стране Бистрице) има 12 махала које носе називе према родовима који у њима станују и то: Ајдиновци (Ајдини), Бајрамовци (Бајрами-Сагдати), Бератовци (Берати), Лимановцм (Лимани), Љатифовци (Љатифи), Бајровци (Худути), Аљковци (Худути), Шеповци (Курешепи), Усеновци, Аслановци (Аслани), Беловци (Абази) и Памисла.
    С леве стране средачке Бистрице су: Куртовци (Худути), Мифтари, Аслани, Курешепи и Бајровци. Сама имена и распоред ових родова, види се, тражили су животног простора и после деобе правили су куће тамо где су сматрали да ће им бити најбоље или где су поседовали погодни плац па отуда налазимо из родова Курешепи и Худути породице и са леве и са десне стране Бистрице.
    Процес исламизације, према оном како се с колена на колено причањем преносило, почео је крајем XVII века и развијао се врло споро па су у овом селу дуго времена живела нека српска племена. Као и из других села ишли су у печалбу становници овог села и често у друштву са комшијама Србима. Аслани Ирфан каже да је Стојан Павловић врло често одлазио у печалбу са једном тајфом из Речана. Велики део мештана овог села ишао је за Босну и раније, а особито у периоду старе Југославије, као и данас, што раде, добар део од њих тамо се настанио попут Џемаља Курешепи, Реџа Худути и других. Око 35 фамилија се одселило за Босну. Џемал Куртеши је познат као велики добротвор, помаже сваку хуманитарну акцију. Сваке године школи у Речану поклања известан број књига па је отуда библиотека ове школе једна од највећих.
    Примивши ислам морали су преузети и обавезе исто онако као што су добили и извесне бенефиције а Турци су их сматрали својим поданицима и тако с њима поступали. Но ипак мали број мештана је погинуо у турској војсци али су неки дуго времена остали у Турској. „Отац моје жене”, каже Аслани Мрфан, „по имену Раман Ковач остао је још седам година, па је почео говорити турски и овде када је дошао, али су му се људи из Речана смејали. Раман се правдао како је заборавио свој језмк, али га то није правдало“
    Чињеница да је село велико, али има и велике површине где су ливаде, њиве, забрани и пашњаци. Почев од Речанских лнвада, када се зађе из клисуре Призренске Бистрице, све до Копача све је то атар села Речана. Навео бих само неке топониме ових потеса, почев од Речанских ливада навише уз Бистрицу и то: Дувој, Воденице, Сувара, Гарчина, Лупарде, Остеркамен а између река Побијенице и Шијавице налази се пашњак Чичков дов.
    Као и мештани осталих села тешко су живели и житељи Речана па су се неки селили са читавом породицом да би прехранили себе и своју децу. Хусенова је чнтава фамилија отишла за Тетово али је глад и тамо харала па су сем Хусена сви његови помрли, а он се морао вратити назад у Речане. За време бугарске окупације живот је био још тежи јер су Бугари све узимали па и људе у војску и слали их у прве борбене редове. Њих девет који су отишли 1917. године у бугарску војску сви су су изгинули (Ћазим Абази, Рамиз Ајдини и други).
    Данас је Речане напредно село. Његови мештани радећи као зидарски радници, посластичари по Босни и другим крајевима, запослени по фабрикама у Призрену, особито женски свет, умногоме су изменили лик свога села. Велики је број новоподигнутих стамбених зграда грађене су по свим прописима. Скоро 95% домаћинстава има куће, са свим санитарним уређајима и савременим намештајем.
    Људи овог села нису заборавили ни друштвене потребе па је 1967-1968. године село електрифицирано, 1970. подигнута је нова зграда осмогодишње школе за коју је земљиште дао Аслани Селим (уз минималну надоканду) а 1983. године, поред џамије, направљено је лепо и високо минаре. Уз огромну помоћ друштвене заједнице подигнута је 1981. године нова амбуланта (раније је радила у просторијама бившег мејтепа) а 1985. изграђен је дом културе. У погледу школства постоје нека интересантна казивања појединаца о стварању мејтепа у овом селу. Неки говоре да је радио од 1910-1927. године док Ферати Алија каже да им је 1920. године омогућено да отворе мејтеп а радио је све до 1935, а од те школске године око 13-15 ученика ишло је на наставу у Локвици где је радила основна школа и тако све до 1941. године. После ослобођења, један број оних који су завршили IV разред, уписује се у први разред ниже гимназије у Средској. Те школске 1945/46. године на захтев родитеља у Речану почиње у I разреду основне школе настава на албанском језику да би велики број родитеља школске 1952/53. писменим захтевом тражио да им деца поново наставу прате на свом матерњем језику (српском). Чињеница стоји да је тадањи њихов учитељ, иначе Шиптар, умногоме допринео овоме рекавши и родитељима и референту за просвету среза да то он ради је мучење деце и разумљиво да не може постићи успех када деци излаже градиво на нематерњем језику. Данас је ова осмогодишња школа у Речану, која носи име народиог хероја Мете Бајрактарија, матична школа у чијем саставу су осмогодишње школе у Небрегошту, Стружју као и непотпуна осмогодишња школа у Манастирици.
    Полазећи од тога да је раскрсница за много села, да у просторима школе има слободних учионнца, у овом селу су неколико година радила истурена одељења средње школе усмереног образовања (I и II година).
    Мештани Речана као и Муслимани по другим селима су све до 1941. године (до окупације) имали презиме на „ић“ а талас поновног враћања тих односно таквих презнмена захватио је и њих и то у приличној мери. Већина њих настављала је даље школовање па данас раде не само у Призрену већ и у другим местима раде као професори, лекари, правнмци, економисти, инжињери.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРЕДСКА

    На 12 километара од Призрена, на путу Призрен-Брезовица лежи село Средска које је састављено данас од седам махала. Кажем данас јер по легенди оно је имало (село) и осму махалу чије је људе покосила чума. Та осма махала било је нешто ниже од данашње махале Крајћи, на месту званом Ћунка. Легенда каже да су сви мртви који су страдали од колере покопани у једној јами а да се последњи који је остао жив одселио за Призрен, а био је неки далеки предак породице Ћунковића. Неки потомци њихови држали су радњу за израду самара за товарну стоку. Махале старијег порекла су: Богошевце, Паличојки, Милачики и Рачојки док су Стајковце, Крајћи и Пејчики млађег порекла. 
    Постоје две варијанте о имену Средске. По првој, село овај назив има зато што се налази у средишту Средачке жупе а друга је варијанта по оснивану села Сретку па се и село раније тако звало -Сретково. Прича се да је махала Паличојки раније имала назив Сретково, али пошто је и кроз њу пролазио каравански пут, а у средишту жупе била је изложена честим упадима и паљевинама па је због којих је добила има Паличојкм.
    Ова махала односно засеоци постала су еволуцијом бачија -мандра, али је чињеница да су ти пастири били умешни у одабирању терена за своја бачила јер су имали добре услове, бар што се тиче саобраћаја и караванског пута у њиховој блнзнни. Ово је важно и данас, што показује и подизање викендица којих на терену села Средске има већ у приличиом броју.
    И раније, а посебно у дародавници и повељм цара Душаиа помиње се Средска 1348. године. Средска још м данас има четири живописане цркве и то: св. Николе у Средској; св. Нмколе у Богошевцу; св. Ђорђа у Милачики и св. Богородице изнад Пејчики. Црква св. Петке поммње се не само у повељи цара Душана већ и у повељи краља Милутина, што значи да је то била најстарија, али је и то била гробљанска па је као и друге порушена од Турака у њиховом првом налету. Црква св. Николе у Богошевцу је исто тако гробљанска но као најстарија од постојећих у Средачкој жупи стављена је под заштиту државе. Једино је црква св. Николе у Паличојки саборна иако се више ни код ње не одржавају сабори. Паличојки је и у самом селу имало своју гробљанску цркву и то Свету Богородицу пспод кућа Љамићевих, али су Турци исту прво оскрнавили а после и порушили.
    Када је руски конзул Јастребов обилазио села Средачке жупе забележио је да је у Средској бмло 84 православних и једна мумеданска кућа што значи да мештани махала Рачојки тада још нису протерали Турчина Суљу који је радио на земљм неког аге. Према попису учитеља Симе Бабарогића 1904, који је рађен за потребе Цвијића, Средска је тада имала 112 домаћинства а није било ниједног мухамеданца. По том попису било је у фамилијама: Трифуна Шошевића 21 члан; Саве Мандушића 16; Митра Танасковића 15 и тако редом. По махалама Средске такоће постоје родови као у примерима: Танасковића од 10 кућа; Каралејића 8 кућа; Великинца 7; Огаревића, Јакшића и Љамића по 6 кућа; Уштевића, Џинића и Гаџића по 5 кућа. По некој евиденцији од 1912. до 1941. године исељено је 35 кућа па је Средска те 1941. године имала 175 кућа – домаћинства.
    Село Средска је вековима имало доминантну улогу у верском, културно-просветном, политичком, економском, административном и саобраћајном погледу. Средска 1750. године постаје прва парохија у жупи са некнм попом Живком. Преко ове парохије преносила се делимично и пмсмеиост на старословенском језику. Она је центар и за време Турака иако није у жупи било турске власти, пошто је она као и друге институције заједно с војском била у Призрену.
    Овде је основана не само прва приватна већ и прва редовна школа у Средачкој жупи, о чему је било речи код дела о школству и просвети. Пастири који ће се када говорим о махалама. помињати држали су велика стада оваца а услова је било погодних с обзиром да се на страни Ошљака снег врло мало задржавао па су мештани Рачојчани, Пејчичани и Богошевчани правнли своје појате високо изнад села (Исток, Ројишта, Равњелазе, Цртеж) где им је стока биваковала и преко зиме.
    Средска је имала своју амбуланту и свог лекара још од 1933. године када их ннсу имале ни неке варошице на Косову и Метохији. Данас скоро све махале Средске имају своје водоводе, одиста неке са малим протоком воде, али још у периоду турског ропства због школе су довели воду и изградили чесму са четири „емзика“ славине. Данас је у Средској седиште одељења народне милиције, седиште једног ОУР-а трговачке организације, матична осмогодишња школа и тако даље. Често се говори о томе како се село зове Средска а ниједна махала не носи то име па ћу ја ради тога поћи од Среткова.
    Махала Паличојки. Можда би археолози одгонетали тај проблем и тада би се јасно знало да ли су гробови у пољу пејчичком (изнад Огаровтрапа) мештана из махале Паличојки или неких који су од пљачкаша и убица на том делу убијени ноћу и одмах сахрањени. Цркву св. Богородице која jе била у овом селу за време турске окупације, башибозлук је претворио у коњушницу па је, по легенди о којој сам говорио, мештани пребацили високо испод Ошљака изнад махала Пејчики. У овој махали одвајкада се налазило седиште кмета Средске, седиште општине а сада је ту зграда одељења народне милиције, самоуслуга, управна зграда ОУР-а трговинске организације „Слобода“. На потесу између ове махале и махале Милачики налазе се амбуланта, зграда осмогодишње школе и саборна црква.
    У махали живе људи ових родова: Љамовцм, Великимци, Огаровци, Зрнзовци и Шошевци. Поузданих података нема о томе који су се и зашто као и када овде населили, али једна од прича каже да су Великинци дошли из села Велике код Андријевице а друга да су надимак а касније и презиме добили по Велики, девојци из Мушникова која се удала за неког из овог рода па је по њој дошло касније и до презимена Великинци. Сличан случај имамо и код рода Танасковића у Богошевцу где је било уобнчајено да нико није говорио за задругу Митра, Костадина и Недељка Танасковића, већ Митирини по Митри, баби ове тројице.
    Каравански пут који је водио кроз Средачку жупу од Скадра преко Призрена ишао је на Hoвo Село, Врбичане, Мечкину Дупку, Тоцив, Живињане, Плањане, Рачојки, Пејчики, Паличојки, Богошевце и даље. За род Огаревића прича се да су то старинци а да су презиме добили по хрту „огар” кога су довели са собом враћајући се из печалбе. Род Зрнзевци су досељеници са Косова. О роду Шошевића постоје две варијанте: да су староседеоци, по једној а по другој варијанти да су то досељеници из Црне Горе. Имали су и свој надимак, поготово оне фамилије овог рода које су се касно одселиле за Догањево. Надимак Наргови дошао је овим фамилијама зато што је неки њихов предак употребљавао врло често реч „нарго” што значи полако. За род Љамића (Перовци) има индиција да су пореклом из Корче па је вероватно због крвне освете ова фамилија бежала за Цуце у Црној Гори а да би заварали траг из Цуца се пребацили за Средску. Перо – далеки предак Љамића дошао је као пуки сиромах па се бавио нешто трговином и караваном доносио робу. Турци му забране доношење робе, али он пошто је знао шиптарски језик не промени веру већ само презиме у „Љамо” нашта му након тога Турци поново потврде ферман да може трговати и робу доносити. Био је јако сналажљив и храбар па су га и остале караванџије плаћали као тумача и пратиоца. Породица односно фамилија Ђорђа дуго је носила надммак Цуцевци. Топоними потеса где су им њиве, ливаде, баште и воћњаци су следећи: Ушаница. Огаров трап, Богородица, Конопљишта, Млаке. Расадишта, Лојза, Равњелазе и тако даље.
    Махала Рачојки. ПритисакТурака у свом селу Речаму, Рачо и Бого нису могли да издрже па напуштају мајку и трећег брата и насељавају се негде у горњем току Јужне Мораве (између Витине и Гњилана). Носталгија за завичајем вуче их назад па се обојица с породицама враћају у Средачку жупу и док Бого остаје у Богошевцу, Рачо се задржава у Рачојки. Ова махала на падинама Ошљака успешно је решила да појате-плевње одвоји од села па је у случају паљевине далеко мање опасности него што је случај по другим махалама где су плевње и куће испреплетене. Село односно махала има изнад свој орахар и обичајно право стриктно се поштује, да свако бере плодове ораха које су људи његове фамилије односно породице посејали. Својевремено је сточарство било главно занимање мештана ове махале. Имали су своја бачила на потесу Исток, где се и данас виде остаци зидина тих бачила и појата. У средњем веку мештани су на потесу код св. Петке гајили винову лозу, чији су се остаци налазили до треће или четврте деценнје XX века. Њихова најстарија црква у Средачкој жупи св. Петка порушена је у првом налету Турака. За време бивше Југославије покушао је Риста Јакшић да исту обнови, али га је изненадна смрт омела. Терен ове махале је јако погодан за воћарство па данас наилазимо на велики број воћњака (шљивака) особито на потесу испод села према Равен трњу као и на потесу Суљово где још имамо и старих насада шљивака. Познати су као добри зидари и тесари од раннје а особито мајстори из рода Јакшићи. Они су и зидали цркву св. Богородице изнад Пејчики. Ова махала постојала је и пре досељавања пастира Рача из Мораве па, према томе, отпада предање да је он оформио ово насеље. Против тог предања је и чињеница да је св. Петка била гробљанска црква, да се она помиње у повељи цара Душана 1348. а по предању Рачо је насеље основао крајем ХVI века. Подудара се долазак Рачов са почецима исламизације српског живља, без обзира да ли је Рачо дошао из Речана у Рачојки или је прво ишао за Мораву па се отуда вратио назад у Средачку жупу. Још и данас род Савића из Рачојки и род Танасковића из Богошевца међусобно се зову „фис“ а до пре стотину година није било мећусобног орођавања, узимања или међусобног давања девојке између ова два рода.
    У махали има досељеника и из Македоније и по једној варијанти Јакшићи који су се доселили из околнне Тетова оснивачи су махале. Но они су и у Македонијн били дошљаци јер су ту дошли из Херцеговине што и физичка конструкција њихова донекле говори у прилог томе. Лоза Рача разгранала се на фамилије: Здравковићи, Савићи, Симићм, Тодоровићи, Ђорђевићи.
    Село има свој водовод здраве пијаће воде који се напаја са изворишта Ројишта и Истока. Први и дужи део водовода од Ројишта до махале изграђен је 1970. године а неколико година касније од извора и каптаже на извору Ројишта настављен је до каптаже на Истоку. Сада је у градњи савремени пут од коцке (шестоугаоне) од самоуслуге у Паличојки до Рачојки. Многи који су се преселили у Призрен сада адаптирају своје куће и уводе воду. Орахар изнад саме махале причињава одличну хладовину јер је махала изложена сунцу пошто се налази у присоју.
    Махала Пејчики. Како је записао Митар Влаховић, по причању Саве Мандушића, оснивачи ове махале су њихови преци негде почетком XVII века када су, према Цвијићу дошли из, Македоније. Није познато да ли су тамо (Македонија) дошли из Црне Горе или је пут био обрнут па их сусрећемо и на Макарском приморју. Где им је тачно место бачила било, не зна се само је познато да су их често караванџије као и Турци позивали да би се ови из мандре (бачила) појавили и по обичају послужили производима од млека. Имали су око 3000 оваца. Остале фамилије досељене су из Македоније, Сиринићке жупе и околних насеља. Док Митар Влаховић каже да су оснивачи махале и да су дошли из околине Тетова, неки старији људи причају да су пре Мандушића дошли ови из рода Гаџића и они основали бачило а да су ови из рода Мандушића из Куманова или Прешева. Ови из рода Думановићи пре више од 300 година дошли су из Херцеговине и прво се населили у Сиринић а одатле после прешли за Средску.
    Зна се поуздано да су Јанковићи дошли из Севца као Шиндарци и овај надимак их је пратио дуго, али није познато због чега. Постоји претпоставка да им је бачија односно кућа била покривена даскама-шиндром па отуда и овај назив, мада је један добар број кућа био исто тако покриван јер се лако долазило до тог материјала поред огромних шума, а с друге стране, планински је ово крај па је због снега даска као покривач тих стрмих кровова одговарала. Долазак Јанковића из Севца узима се отприлике пре 200-300 година.
    Махала Стајковце. Налази се на надморској висини изнад 750 метара. Читав атар села је на осојној страни па се снегови дуже задржавају. И мештани ове махале имали су гробљанску цркву код Белог дрвета али је као већина њих и она порушена од стране Турака. Старци су причали да је оснивач села дошао из Македоније, неки пастир по имену Стајко, па је и махала по њему добила име. Из Македоније су се доселили и ови из рода Уштевци који су уместо речи „још“ или “јоште” изговарали „уште“. И у овој махали има старих досељеника као и родова који су се касније доселили. У старије досељенике убрајају се: Уштевићи, Анђелковићи, Крајелијићи, Бранисављевићи, Цветковићи, Вучичевићи, Торомановићи док су млађи досељеници из родова Пућкоћа, Јовановића и Банзића. Један број досељеника у овој махали потиче из других села жупе или из махала саме Средске као: Бранисављевићи и Петровићи из Паличојки; Анђелковићи из Горњег Села. За Јовановиће се прича да су дошли из Кичева док су Пућковићи дошли из Севца. Илија који је имао црну боју коже од Турака био је назват као кара Илија (црни Илија) па отуда и назив Каралија. Само из овог рода иселило се 18 кућа.
    Мештани ове махале муче муку око пијаће воде јер атар њиховог села оскудева у изворима који би омогућили већу каптажу. На потесу Изгорена леска нешто мало су окупили у каптажу али је ипак све то недовољно.
    Махала Милачики. Када је неки предак Радивојевића (Кабашопци) у старој постојбини, селу Кабашу код Скадра, убио месног свештеника морали су због крвне освете бежати а по савету опет црквене власти да би окајали убиство требало је подићи цркву што су и учинили када су дошли и настанили се у махали Милачики. Пошто су сами подигли црквицу св. Ђорђе, која је осликана, разумљиво да исту сви зову Кабашово црквиче. На потесу ове махале или боље рећи између Паличојки Милачики налазе се саборна црква св. Николе, зграда осмогодишње школе „Моша Пијаде” као и амбуланта. Зграду амбуланте су мештани Средске, свих седам махала, подигли од камена који је остао од зграда бивших основних школа које су постојале на плацу где је сада амбуланта. Званично, односно с првим постављеним учитељем Илијом Спасојевићем школа је почела да ради 1867. године. Врло важно је напоменути да се изучавала и историја, али јако опрезно како о томе не би дознале турске власти.
    Махала Милачики је попут неких других (Крајћи, Рачојки) остала на неколико породица. Године 1988. односно преко зиме 1987/88. године овде су остале само три породице (Драгољуба Шипића, Веска Совтића и Гојка Совтића). У махали су следећи родови и то углавном преко лета: Џинићи, за који се тврди да су старинци, а постоје индиције с друге стране, да су досељеници из Босне као и за род Шипића кажу да су и они били Џинићи, али су касније променили презиме. Из рода Џинића исељено је пет кућа а из рода Шипића девет.
    Род Чукаловића су стари досељеници из Ибарског Колашина. Неки од њихових старих предака у ранијем завичају убио је турског пандура па је морао да бежи. Говорећи о малој осликаној цркви у овој махали већ сам рекао да се претци овог рода доселили из Скадарског Кабаша. За род Совтића се каже како су то били староседеоци а да им презиме потиче од једног њиховог претка који се као убица неког Аксића из Плањана дуго година крио у Призрену. Када је долазио у махалу с брадом и дугом косом, сви су сматрали да је то учен човек (студент теологије) и тако су га прозвали „софта” (учен човек). Из овог рода је исељено седам кућа.
    Махала Милачики до наиласка погубне куге (чуме) имала је заједничко гробље са махалом Ћунково, које је потпуно нестало.
    Махала Богошевце. Многи ову махалу третирају као посебно село, с једне стране, што је на главној саобраћајниџи па има таблу испред и на изласку из села (јер је насеље на путу) а добар број њих због тога што се код цркве ове махале, св. Николе, о Ускрсу дижу литије. Раније је било уобичајено да литија обиђе три пута око ове цркве па тек онда крене код саборне цркве у Паличојки односно Милачики коју у саставу са литијом обиђе такође три пута а тек после обилазе поља и домове свих седам махала. Богошевце третирају као село, поред осталог, што је оно једино задржало старо своје гробље и 99% мештана сахрањује се ту. Изузетак је учинила породица Палић која своја три члана има сахрањена у заједничком гробљу поред саборне цркве. Ова махала има дугу историјску прошлост и најстарију цркву на терену Средачке жупе. Вековима је у саставу села Средска иако је краће одстојање од Богошевца до Мушникова него до центра Средске (Паличојки). Махала је године 1963. електрифицирана а 1973. је у село доведена здрава пијаћа вода. Мештани су за потребе омладине помогли да се изгради омладински дом. Махала је својевремено имала три бачила која су била на потесу Цртеж-Вилишта. У махали има староседелаца и досељеника из ранијих периода. Без обзира што легенда каже да је Бого основао махалу дошавши из Мораве (Гњилане-Витина), све индиције говоре да су можда Видосављевићи (Вилипови-Филипови), старији од Танасковића. Овоме у прилог иде и имање односно њиве и ливаде које поседују Вилипови а по оној народној „ко под крушком његова крушка” први су дошли и највише земље приграбили. Има у махали старинаца и досељеника. Видосављевићи, Танасковићи, Жорићи, Шиљковићи и Буцићи – Недељковићи су старинци. За Палиће неки говоре да су старинци док други кажу да су то досељеници из Јањева. Домазетовићи, Марковићи, Абрашевићи, Алексићи су досељеници. Иако Предраг Пајкић који је писао о црквама Средачке жупе у турском периоду ништа не може рећи о томе ко је ктирор цркве у махали Богошевце, преносило се с колена на колено да је неки „ћаја“ Раја о свом трошку подигао цркву још у XIII веку, али да се његова фамилија иселила код прве сеобе Срба. Раја-Рајко је са својима живео у атару Беле цркве у Метохији а нешто касније се преселио изнад Ландовице у потесу Чопурец где је основао бачило са појатама. Црквене власти му дозволиле да изгони стоку на испашу у Средачку жупу. Плаћао је он попашу али је зато чувао и црквене овце. У Богошевцу подиже појату (слон) за стоку а касније и кућу па се и дефинитивно настањује. Рајков неки потомак Видосав одлично је владао турским језиком па је једном као представник ишао и у Цариград. Из рода Видосављевића иселило се 12 фамилија. Из рода Танасковића као врсни сточар познат је неки стари Петко Танасковић који је на потесу Цртеж имао не само бачило већ и појате па је често и преко зиме остајао са стоком горе с обзиром да се на странама (присојној) Ошљака снег брзо отопи а ова планина је била богата густом и сочном травом. За род Домазетовића се сигурно зна да потиче од Чукаловића док род Лазића је досељен из Драјчики односно води порекло из овог села. За род Ковачевића не зна се откуда су се доселили, али спадају у групу старијих досељеника а нека причања иду у прилог томе да је презиме ових дошло по домаћину који је по занимању био ковач.
    Махала Крајћи. Из досадашњег смо видели да добар део махала добио име по пастирима који су први дошли и ударили темељ насељу као што је случај са Стајковцем (Стајко), Рачојки (Рачо) или Богошевце (Бого). Овде се горори како су досељеници новом насељу дали име свога старог насеља јер се прича да су сви дошли из села Крајка преко Дрима насупрот Ландовице или Пирана. У овој махали су родови: Гогићи, Радићи. Лазаревићи, Ајтићи, а огроман број породица се одселио у град (Призрен) као и друга места у нашој покрајини и шире.
    И код Средске односно по њеним махалама могли смо запазити то да су поједини родови мењали или се на кратко време задржавали у друга места док се дефинитивно нису настанили у овој жупи која је била прилично заклоњена иако је кроз њу пролазио каравански пут.
    Једино село у Средачкој жупи које је насељено несловенским живљем и којима је матерњи језик шиптарски. Преко Локвице може се доћи и колима јер је пут пробијен за тракторе, камионе и мања кола. Налази на се самим падинама Вртопа и Караниколице. Село се не помиње у повељама али се зато помиње Струшки поток а он је добио име по селу Стружје. Овај поток се помиње као граница са Локвицом. Помиње га и Јастребов, али погрешно као границу између Локвице и Јабланице. Преносило се како су Албанце сточаре примили Срби Стружја и дали им да направе бачила високо изнад села, боље рећи на самој падини Вртопа, али су једне зиме усови са страна Вртопа разрушили све и они који су се спасли касније су направили своје појате и бачила где су куће горњег дела села. Ови пастири који су дошли са стадима оваца кратко време су се задржали изнад Мараша да би после прешли између Јабланице и Локвице, али пошто су им овце правиле велику штету, мештани Локвице се наљуте и протерају их даље а мештани тадашњег Стружја их прихвате и даду им локацију о којој сам већ писао.
    Мештани су јако вредни и поштени. Деца њихова су у периоду од 1937-1941. године похађала наставу на српском језику при основној школи у Манастирици. Претходно су годнну дана у припремном разреду учили језик на коме ће пратити наставу. Настава на матерњем језику почела је школске 1946. године и то по зградама у дворишту џамије, а 1954. године уз помоћ друштвене заједнице изграђена је школска зграда. Ово је чисто планинско село а мештани су изврсни пастири надалеко чувени па отуда данас из Стружја њнх око 63 раде као пастири на фармама по Македонији (Гостивар, Маврово, Лазаропоље, Габрово и друге). Њих 25 су бригадири на фармама оваца. И покојни Гафур Каранези (Џафери) преко 15 година био је пастир у Македонији. Из тиранског затвора августа 1943. године отишао је у партизане и херојски је погинуо на самом почетку 1944. године у борбама са Немцима на Кленовцу (Македонија). Мештани су својевремено имали преко 2000 оваца а сада једва неких 800 а од тога ћаја Браха Шасивар има око 200. Без обзира на исељавање и то углавном за Призрен школа има довољан број ученика а мештани имају и два учитеља родом из Стружја. У Призрену изнад болнице постоји читаво једно насеље „Тосус“.
    О томе како су ови пастири, дошљаци из Албаније због слабе паше напустили свој први бивак на Марашу иза воденице Грка Ода и прешли на потес Стари Заблови као и парничењу између њих, с једне стране и Локвичана и Јабланичана, с друге стране, као и нагодбе ових мештана са мештанима села Манастирица и Стружје, причају старији људи из Стружја као и професор Мујо Пиреци који је родом из Стружја и то исто причају и Локвичани Фејзула Бирдаини (стар 81 годину) и Емин Мустафа (стар 71. годину).
    Данас велики број мештана овог села ради у иностранству и њих око 55 добро зарађује па, добрим делом захваљујући њима, у Стружју се осећају промене у начину живота (покућанство, исхрана, одевање и друго). Куће које се подижу праве се по свим прописима, а око 40 нових кућа је подигнуто после ослобођења. Село је електрифицирано још 1967. године а има и два водовода. Први водовод направљен је 1973. године, али је капацитет слаб па је могао да напаја само четири чесме кроз село а касније су морали да воду доводе са новог извора (Царски извор-Крони и мретит) који је три километара удаљен од села. Не само назмви појединих потеса као на пример „Јованова воденица“ већ и неки ископани гробови приликом копања темеља за школску зграду говоре о томе да је у селу било словенског живља.
    Професор Алија Пиреци каже како су Турци за време окупације на презимена мештана додавалм „аларм“ (Аџм-аларм) а за време бивше Југославије додаван је наставак „ић“ (Муратовић, Азизовић).
    Нова времена су донела са собом и нове тешкоће па данас немају по 150-200 оваца као што су некада ималм Тафилари, Каранези, Батијари, Зулфикари. Док сада одлазе у Немачку, Аустрију или Швајцарску раније су сиромашни мештани одлазили за Турску и Грчку и тамо окопавали вмнограде или радили на баштованлуку по баштама мештана тих места. Село је подељено на махале, а махала Карамези, пошто су њени становници први дошли, заузима најбољи положај у Стружју јер доминира селом. Махала Тафилара се налази у источном делу села, Переци на најнижем делу, Мујевити на улазу у село када се долази путем из Локвице а према западу се налазе Јола, Зулфелари и Батијари. 
    Стружје има и своју амбуланту у којој ради један техничар, иначе мештанин чија фамилија Џафери-Каранези живи у Призрену.
    Село се налази на надморској виснни од преко 1100 метара а као и добар број других села настало је еволуцијом појата и бачила. Стружје на површини од око 800 хектара има потесе као што смо видели са топонимима словенског порекла: Коленеш, Мрале, Мископоја, Жаришта (западно од села) Расаде, Жарке и Масларе према Вртопу а од села према реци су потеси: Темово, Ритња, Градишта.
    Једна само путања раздваја садашње гробље мухамеданаца и некадашње гробље Срба и то на потесу званом Салаташ.
    Када се преко Орловог и Црног камена пређе, стижемо на терен Вртопа који је напасао својевремено по неколнко хиљада оваца. Који је то Коља био, нико не зна да објасни само потес Колец зову и Кољин гроб. Мештани имају мало зиратне земље али је зато под ливадама око 140 хектара. Једино што се не зна порекло за родове Јола и Зулхалари иначе већи број родова дошао је из северне Албаније (околина Кукса) и то Сезанри, Белалари, Браха и Ацилари док су Пиреци дошли са Охридског језера, из Градеца.
    Локвичани су одиста изгубили потесе Трупице и Блато које су уступили мештанима Стружја, али више нису им са стоком правили штету ти први пастири који су добили свој атар на потесу испод Вртопа.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top