Општина Призрен:
Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Село, Горожуп, Гражданик, Грнчаре, Дедај, Добруште, Дојнице, Доња Србица, Доње Љубиње, Драјчићи, Душаново, Ђонај, Живињане, Жур, Заплужје, Згатар, Зјум Опољски, Зјум Хас, Зојић, Зрзе, Јабланица, Јешково, Кабаш, Кабаш Хас, Капра, Карашинђерђ, Кобања, Којуш, Кориша, Косовце, Крајк, Куклибег, Куковце, Кушнин, Куштендил, Ландовица, Лез, Лесковац, Локвица, Љубижда, Љубижда Хас, Љубичево, Љукинај, Љутоглав, Мазрек, Мала Круша, Мамуша, Манастирица, Медвеце, Миљај, Мурадем, Мушниково, Нашец, Небрегоште, Нова Шумадија, Новаке, Ново Село, Петрово Село, Пиране, Плава, Плајник, Планеја, Плањане, Послиште, Поуско, Призрен, Рандубрава, Ренце, Речане, Ромаја, Скоробиште, Смаћ, Средска, Стружје, Трепетинца, Тупец, Хоча Заградска, Цапарце, Шајиновац, Шкоза и Шпинадија.
25. јул 2018. у 05:27
Војислав Ананић
Љубичево
Село се дели на Горњу и Доњу малу (Mahalla е eper, MahaUa в posfuir) са седам родовских махала: једна Гашана и по две Криезија, Краснића и Шаљана. У селу је било 1940. свега 106 кућа, од којих 105 арбанашких и једна циганска.
Арбанаси муслимани
Родови у селу не знају ништа о свом сродству с истоименим родовима по другим селима. Краснићи (35 д.). Деле се на огранке Халиле и Моћка. — Криези (37 д.). Деле се на огранке Шпићка и Пошпк. — Шаља (13 д.). Деле се на огранке Љаска и Ајгерај. — Гaш (20 д.).
Цигани Даутовићи (1 д.) су одавна у селу.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 05:37
Војислав Ананић
Л е с
По предању, оснивач овога села односно његов обнављач или први Арбанасин у селу био је из села Имишта. Иначе, ни у овом селу људи не анају своје претке даље од четвртог. У селу има турбе Имер-ефендије, које је у великом поштовању у читавој околини. Имер је био родом од Краснића у селу. Свега је било 1940. у селу 18 арб. домаћинстава.
Арбанаси муслимани
Од њих се може чуги уопштено предање да су они, као и села Јешково, Билуша, Љубичево и Послиште, некада били православни Срби. Бериши (8 д.): њихов предак и осннвач села је дошао из Имиша. — Краснићи (10 д.) су дошли из Калиса.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 05:40
Војислав Ананић
Кустендил
У селу су две махале. Горња и доња. Горња (Mahalla е eper) се зове и Гебрица. Године 1940. било је у селу 27 домаћинстава мусл. Арбанаса. Тсач (13 д.) знају само да су из Тсача у Малесији. — Гутај или Гуталар (13 д.) су Шаљани. — Међу Гутајима се населно А. Мазламовић (1 д.) из Бљача у Опољу.
У селу је турбе у ком је сахрањен Баба Демир.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 05:45
Војислав Ананић
Л е с к о в а ц
Зна се да је у селу још у недавној прошлости било само 15, а 1940. је било 66 дом. све самих мусл. Арбанаса. Ништа се није могло сазнати поближе о пореклу родова у селу, сем да су им трећи и четврти преци поуздано били у селу. Хасновићи, Асновићи или Основићи (20 д.). — Косовићи (12 д.). — Tpcope (арб.: крив пут, 13 д.). — Арбенеш-Арбнеш (20 д.). Неки изједначују Арбенеш с Беришима. — Идршовић (1 д.), хоџа, дошао из Шиштевца у Опољу.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 05:55
Војислав Ананић
Гражданик
Село је било чифлик, и становништво му се често мењало. Сви садашњи становници су скорашњи досељеници. Међутим, село је старо. Има место које се зове Киша: то је имање призренске католичке бискупије. По селу се наилази на cтаpe цигле. Прича се да је некада у селу било 60 кућа, па их куга поморила.
1940. било је у селу свега 16 домаћинстава.
Арбанаси католици
Домђон (4 д., Св. Ннкола). Двс њнхове по- родице су доскора биле у Нашецу. Једна породица прешла у православље. — Марина, Ороши (1 д., Св. Никола). —Спаћ (2д., Св. Никола). — Жђуђа-Жуђа (2 д., Св. Јован). — Рас, од племена Бериша (2 д., Св. Мapuja? Shemri). Поред тих Миридита, у селу је и Зеф Коља Мажори (1 д.). — Марк Нуа (1 д.): неиспитано.
Арбанаси муслимани: Битич (1 д.), скорашњи досељеници из Кобање.
Цигани: од око 1925, у селу су 2 д. мусл. Цигана.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 06:11
Војислав Ананић
Н а ш е ц
Село је за време Турака било беговско, и у њему cv се чивчије и слуге често смењивале. Године 1940. било је у селу 30 арбанашких и 2 српске, свега 32 породице.
Арбанаси католици
Спаћ (1 д.). — Бериш (1 д.). — Жђин ( 5 д.). Иако чивчије, некада су били богати, па су осиромашили. — Души (3 д., Св. Арханђео Михаило). Околнна вели за њих да oни немају свој фис. — Конај (1 д.): Пјетр Ђерђ је прешао недавно из Гражданика.
Неколнке породцце су се иселиле последњих година (пред 1940) у Гражданик (2 Домђона), у Шпинадију (Пјетр Ђерђ), у Вележу (Симон Кољ), Скопље (Цуб Нуа), у Београд (Нуа Ђерђ Мртури).
Арбанаси муслимани
Гутај односно Шаљa (2 д.). Дошао им је дед из Кустендила. Доцније је дошло још 1 д. од тих Шаљана у Кустендилу. — Теач (4 д.) су такође прешли нз Кустендила. — Ариф Саит (1 д.) „можда” српског порекла: дед му је био Милош. — Из села у Хасу воде порекло: Таир Абаз (1 д.), Бајруш Kaдpu (1 д.) и Али Мамутовић (1 д.), који је дошао из Ђона. — Из Љубичева су пореклом: Адем Рамадановић (1 д.), Селим Насуфов (1 д.) из махале Кокит и Селман Сали и Амди Ajдap (2 д.), чији је отац дошао из Љубичева. — Неиспитано
Рамадан Муревљ (1 д.) н Селман Шаћир (1 д.). — Била су и 2 д. без мушких чланова.
Срби насељеници
Савић (1 д.) из Средске. — Стојановић (1 д.) из Плављана.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 06:26
Војислав Ананић
А т м а џ а
О прошлости села зна се у самом селу само толико да су поједннци нз Љубичева силазили овамо са стоком на зимовиште, па се насељавали: појединци, пошто би се поделили у Љубичеву, силазили би на купљену земљу у Атмаџи. Иначе, прича се да је село ипак веома cтаpo, да је постојало још тада када се једна хасура продавала за једну пару.
1940. било је у селу 25 арбанашких и 2 српске насељеничке, свега 27 породнца.
Арбанаци муслимани
Гаш (13 д.). У три маха прешла је по једна породица из Љубичева, и од њих су се намножили. Први је дошао Дервиш Зсјнел почетком 19. века. — Шаља (б д.) су такође из Љубичева. — Kpacнићи (1 д.) таккође из Љубичева. — Ходов (1 д.), хоџа у селу родом из Билуше, од рода Бериша (?).
Арбанаси католици
Гојам (1 д., Св. Никола). — Кон (I д., Св. Никола). — Спаћ (1 д., Cв. Никола).— Жђин (I д.,Св. Никола). Сви су насељни у новије време.
Срби насељеници
Максимовићи (1 д.) Тодоровићи (1 д.) из Горњег Села, од истог рода.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 06:40
Војислав Ананић
Т у п е ц
То је ново односно обновљено насеље: у току 1933—1940. било је ту насељено 18 српских породица из разних крајева: из Призрена и Љубишде, из Топлице, Косанице н Јабланице, од Чачка и Смедерева и из Црне Горе. Насељеници су нашли неко старо гробље с остацима мале цркве, а од своје околине су стушали да је црква била посвећена св. Богородици. Брег око села зове се Хисар.
Извор: Жур и околна села – Миленко С. Филиповић
25. јул 2018. у 12:00
Војислав Ананић
Мушниково
Најстарији помен села Мушникова потиче из 1465. године у Поменику манастира Св. Тројице у селу Мушутишту – Призренски подгор. Затим, 1564. године у селу Мушникову је сазидана црква Св. Апостола Петра и Павла.
Према народној традициЈи Мушниково је пре чуме која је харала у древно доба било велико село од неколико стотина кућа, а после чуме у селу је остало само 16 кућа колико их је било у време владавине у Призрену Синан-паше. У то време је у Мушниково дошао “анџија” који је овде завео рад на потурчавању Срба. Од кабила Анџинаца било је концем XIX века 8 кућа.
Ј . Ц в и ј и ћ наводи, по подацима које је добио 5. августа 1904. годне, од учитеља Јанка М. Ђорђевића, да је “Мушниково једино село у којем нема старинаца” у Сретачкој жупи.
Мушниково је село махалског типа. Сеоске куће су углавном од камена грађене, а покривене су плочом, ређе сламом, а у новије време местимично и црепом.
Називи и порекло родова
Сташовци, 24 куће., славе Бурђиц. Од овога рода 1923. године одселила су се 2 домаћинства као колонисти у Талиновце и 1 домаћинство у село Плешину – Косово. Уз то, одселило се и 1 домаћинствоу Урошевац и 3 домаћннства у Призрен. После другог светског рата у Банат је одсељено 1 домаћинство 1946. године. Овом роду припадају и 2 домаћинства домазетска, који су примили презиме и крсну спаву.
Славковци, 16 кућа. То су старинци Срби. Славе Св. Николу, а прислужују летњег Св. Николу. Од овога рода 1 домаћннство се одселило у Петрово Село – Призренско поље, као колонисти 1924. године.
Сичановци – Витошевци, 8 кућа, славе Св. Николу, прислужуЈу Св. Николу летњег. Од свога рода одселила су се два домаћинства у Призрен 1929. године. Овај род води порекло из предела “Мораве“.
Бајкини, 7 кућа, славе Св. Николу. Пореклом су нз Сиринића, из села Севца, а називају их “Шоповима”. Од овога рода 1 домаћинство је одсељено у Доњу Србицу, а 2 домаћинства у Становце – Метохија.
Сташовци – “‘Дрцковци”, 8 кућа. Досељени су као сточари, а пореклом су “Качаревци”, за њих се каже „нису баш Шопови”. Славе Ђурђиц. Од овога рода 1 домаћинство се одсепило у село Раштане – Призренски крај, те и 1 домаћинство у Призрен 1946. године.
Татаровци род, 11 кућа, славе Ђурђиц. Пореклом су из Бугарске или Македоније. Од овога рода 5 домаћинстава је одсељено
1925. као колонисти у Призренско поље. Два домаћинства су одсељена 1946. године у Банат.
Качаревци, 11 кућа, славе Ђурђиц. Од овога рода у старо доба одселило се 1 домаћинство у Севце – Сиринић, 2 домаћинства у Заскок, а 2 домаћинства у Гребно – Косово, 1924. Као копонисти.
Љубисавци, 9 кућа, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу летњег. Од овога рода се одселило: 2 домаћинства у Тетово, 4 домаћинства у Д. Србицу – Призрен, 1925. као колонисти.
Димовци, 3 куће; Бајровци 2 куће.
Према мојим проучавањима половином месеца августа 1947. године и почетком јануара 1948. године у Мушникову је било Срба православне вере: 8 родова са 94 куће; Срба муслиманске вере, а српског матерњег језика 2 рода са 5 кућа. Свега родова 10 са 99 кућа.
Извор: Порекло становништва, генеза насеља и ономастика Средачке жупе – Татомир Вукановић
25. јул 2018. у 12:02
Војислав Ананић
Средска
У Хрисовуљи цара Стефана Душана из 1349. године, у којој између осталог прилаже жупу Средску своме манастиру Св. Архангелима код Призрена, наводи се и село Средска са црквом Св. Петке, са засеоцима и шумом (пашњацима).
У другој половини XV века (иза 1465. године) писан је Поменик манастира Св. Тројице у селу Мушутишту – Призренски подгор, где се помиње неколико села Сретачке жупе заједно са Средском као посебним насељем.
Запис у цркви Св. Богородице у Средској, нешто оштећен, писан је 1592. године, а бележи да се за зидање цркве потрудише: Станислав, Цветко и Јован (остала имена оштећена), што говори о групним ктиторима. Село Средска је разбијеног махалског типа, и сачињавају га седам махала: 1. Богошевце, 2. Kpaичи, 3. Милачики – Милачићи, 4. Паличојки, 5. Печићи, 6. Рачичи – Рачојки и 7. Стајковце. По том редоследу наводи се и приказ насеља и порекла становништва овог највећег и централног сеоског насеља Сретечке жупе.
Становништво Средске је врло марљиво, вредно и особито присно и пријатељско. Све је то деценијама био сам печалбар. Скоро сваки мушкарац био је гурбетџија у некој страној земљи. У старо доба окосницу родовског патријархалног друштва чинила је “стара реч” – сродничка задруга, када је било и пo 70 чланова у једној задружној кући.
У старини у Средској је одржавана “скупштина” за целу Сретечку жупу.
У турско феудално доба, у СредскоЈ је био спахијски систем привређивања. По традицији Средска је била “спаилак” Руста Кабаша из Призрена. Следовао му је спахијски десетак. На домаћу стоку, од грла три до пет грла ситне стоке као “ђумрук”.
У СредскоЈ (заселак – махала Богошевце) постојали су прежици “момачке бећарнице” (момачке одаје – куће) .
У прошлости, обичај домазетства одржавао се у реткој свежини.
Родовска традиција о пореклу становништва говори следеће:
– Стари Србијанци – ми смо од пре цара Душана. Срби су оно што је Шумадија, то су прави Срби.
– Новосрби су опет Старосрбијанци, који су ослобођени турског ропства 1912. године.
Средска има планину – пашњаке изнад села Мушникова. То Је “Сретачка планина”, са следећим међама: Николин камен, Бубриште, Мораица, Коњушка. Ова планина се граничи са атаром Тетова у Вардарској Македонији.
Према попису из 1912. године који је сачинио учитељ у Средској Митар Вучковић, у Средској су обитавала 44 рода – “фамилије” са 140 домаћинстава и 1139 житеља .
У 1945. години у Средској је бипо: 172 домаћинства, са 1368 житеља.
Махале – засеоци:
1. Богошевце
Назив и порекло родова
У старини у Богошевцу је обитавао старосрпски род Башовци – Башић, који се исепио из Средске 1669. године и настанио у Призрену.
Коачевци – Ковачевци, 1 кућа, славе Св. Николу, прислужују летњег Св. Николу. Пореклом су из Штимља – Косово.
Танасковци, 13 кућа, славе Св. Николу, прислужују летњег Св. Николу. “Танасковци су пореклом из Биначке Мораве. Крајем XVIII века доселила су се три брата: један у Речане, дуги у Рачијће и трећи у Богошевац”. Према мојим истраживањима у родовској традицији Танасковаца постоји ово предање. Танасковци су обитавали у селу Речане, као велика сродничка задружна кућа. Пред крај XVII века запретила им је опасност да морају “да се турче”. У то време задружна кућа њихова бројала је шеснаест мужи, односно “шеснаест пушке дугачке”. Они који нису хтели “да се турче”, пребегну из Речана у Богошевце као једно домаћинство. Друго домаћиство је отишло у Горње Село, а треће домаћинство или “брат” у Рачојћи. Они што су остали у Речану, “потурчили су се. Онај брат што се одселио у Горње Село, и он се потурчио”. Ова два рода у Средској, остала су у православљу и сматрају се за родбину. Танасковци воде порекло старином из Подриме, одакле се њихов предак доселио крајем XVI или почетком XVII века као домазет у село Речане – Сретечка жупа. Од рода Танасковци потичу ови огранци: Мацовци, Дзивговци, Муњишови, Петковци и Јанковци. Од рода Танасковци једно домаћинство одселило се 1862. године у Призрен и друго 1935. године исто у Призрен.
Жоровци, 2 куће. У доба турске владавине од овога рода одселиле су се у Призрен 3 куће.
Паљови, 3 куће. После Првог светског рата од овога рода једно домаћинство је одсељено у Призрен.
Шиљкови, 1 кућа. Презиме добијено по надимку, а овај по ношењу шубаре истурена врха.
Абрашовци, 1 кућа. Од ове фамилије једно домаћинство се одселило 1933. у Призрен.
Буцови – Недељковићи, 1 кућа. Од ове фамилнје једно домаћинство се одселило у време турске владавине у Призрен.
Видосавци, 7 кућа. Сматра се најстаријим српским родом у сепу. Од ове фамилије 1 домаћинство се одселило у време турске владавине у Призрен. Огранци рода Буцови су: Лазићи и Марковићи.
По предању, Рајко из рода Видосавци је направио црквицу у селу Богошевцу. Рајко је био сточар номад и имао је као ћаја “сурие” које су бројале 12000 оваца. У време ратова на Косову и Метохији, Рајко је пребегао у Срем, а “оставио селу своје имање и стоку”. И у “Срему седамдесет фамилија од њега је. То је било “кад су пребегле 36000 душе из Метохије, са Косова и одавде” у Шумадију и Војводину .
Наведени родови у Богошевцу славе Св. Николу, а прислужују летњег Св. Николу.
Богошевце је имало 1862. године 9 кућа, а 7 бачилука. Само 2 куће нису имале бачилуке. У то доба Богошевце је имало 12000 оваца и коза и уз то свака кућа по 10-13 грла говеди и товарне коње.
У 1947. години Богошевце је имало 6 родова са 29 кућа.
2. Kpajћи – Каралејић
Махала – заселак Средске Крајћи – Каралејић, добила је назив према истоименом роду, свакако оснивачу ове махале. “Крајићи у Средској, доселили су се из Крајке – ђаковичка нахија вероватно као Албанци католици, па су у Средској прешли у православље”. Међутим, Крајћи су српског порекла, а из завичајног села крај реке Дрима на домаку Призрена, избегли су због арбанашког зулума.
Називи и порекло родoвa
ЖИВКОВИ, 1 кућа, славе Св. Петку.
Јевтић, 2 куће, славе Ђурђевдан.
Каралејић, 7 кућа, славе Св. Пречисту. Од ове фамилије једно домаћинство се одселило после Првог светског рата у село Стревце. Од рода Каралејић потичу ови огранци: Ајтинци – Ајтићи, Гогинци – Гогићи, Ђурђијинци – Ђурђевићи и Ципкини. Од фамилије Ајтићи, два брата су остала у Румунији, као печалбари почетком XX века. Од фамилије Ајтић потичу родови: Стојковићи и Марковићи – “Шопкини” .
Фамилија Радовци – Радићи, старином је од Никшића – Црна Гора.
Кажевци – Живковићи, старнном су Томовци, од кога братства потичу и Лазаревци.
Род Ђурђијинци потиче од фамилије Гогића, који су се презивали Станојевићи.
На крају, фамилија Гогинци, старином је из Подриме – Крајке села. Надимак “Гоге” добили су као печалбари, неимари – зидари. 1947. године у Крајићу су обитавала 3 рода, са 10 кућа.
3. Милачики – Милачићи “Мало Милачики” – заселак Милачићи нма 5 родова и 22 куће.
Називи и порекло родова
Квбашовци, 1 кућа. Од овога рода једно домаћинство се одселило 1924. као колонисти у Талиновце – Косово и једно домаћинство у Призрен. Кабашовци су данашњи Радивојевићи, који се рачунају у најстарије фамилије, уз то веома имућне. Старином су од скадарског Кабаша. По традицији родовској, из Кабаша су емигрирали због крвне освете са поповском фамилијом. У Милачићима су подигли цркву “Покајницу”, која је посвећена Св. Ђорђу. У цркву су као курбан узидали у темеље сенке три девојчице и једног дечака из своје фамилије. То је било у време „Синан -пашино” .
Из ове фамилиЈе била Је Јасна Кабашова, позната кародна видарица, нарочито вешта у лечењу крајника, које је “чупала из грла болеснику својима прстима”. Имала је три сина: Недељка, Петка и Тома. Годнне 1876. били су добровољци у руској војсци у рату против Турака. Петко је био и руски конзул у Софији, где су га Бугари убили, због српског порекла .
Из фамилиЈе Радивојевић потиче и Петроније Печић – Радивојевић, родом из Призрена, који је био неко време старешина манастира Св. Марка код Призрена. Рођен је у Призрену око 1830. године, од оца Петра и матере Ђурђане, који су се из Сретечке жупе – заселак Милачићи доселили у Призрен. Крштено име било му Је Петко, а монашко Никанор, апи су га звали Петроније.
Чукаловци, 3 куће, славе Св. Ваведење. Овај род је старином из села Ћуковца – Ибарски Колашин, а доселили су се у Сретечку жупу у “време владавине” у Призрену Синан-паше. Од овога рода у старини се одселило једно домаћинство у село Јанчиште – Доњи Полог, где их је “од век” једна кућа .
Шиповци, 2 куће, славе Св. Николу, прислужују летњег Св. Николу. Старином су из Босне.
Џиновци, 7 кућа, славе Св. Николу. Род Џиновци се грана у фамилије Ђорђевци и Матовци. Старином су иа Босне. Миграциони пут их је водио у Међумурје, одакле су због унијаћења пребегли на Косово и настанили се првобитно у Јањеву. Из Јањева су потом прешли у Сретечку жупу, настанивши се у Средској, махала Милочићи.
Софтићи, 9 кућа, славе Св. Николу. Овај се род дели у огранке Димовци, Арсовци, Курдевци. По надимку “Софте”, поникло је и родовско презиме.
Махале Милочићи и Паличојки имају заједничку основну школу и амбуланту, као и земљорадничку задругу.
4. Паличојки
Према легенди турска војска није могла ући у Паличојке после заузећа српских земаља у средњем веку, за неколико година .
Удут (атар) махале Паличојки налази се у сеоским махалским границама: Пут, Станково дрво, Станков камен, Поток, Грамада (камењар).
Паличојке се дели на Горњу и Дону махалу.
Називи и порекло родова
Љамовци, 7 кућа, славе Митровдан. Сматрају се старинцима. У старини били кириџије, те како су понајвише кириџилук обављали са градовима Призрен и Скадар, њихов предак кирнџија се прозвао “Љамо”, да би се заштитио од албанских хајдучких пљачкашких чета. Међутим, у арбанашком говору, одакле потиче “lajim-i” означава вест, онога који преноси и шири вести, што су кириџије од старине чинили у свим крајевима Балкана. Од овога рода једно домаћииство се у старини одселило у с. Јанчиште – Полог у Вардарској Македонији. За њих се каже “да су досељени однекуд”, као и да су родовско име добили “из поруге”, а у Јанчишту их обитава 6 кућа .
Великинци, 5 кућа, славе Св. Николу и прислужују Св. Николу летњег. Великинци се зову и као Диглемановци. Овај назив су добили по својој баби Велики. Од овога рода одселила су се три домаћинства као колонисти 1924. у окопину Урошевца.
Огаревци, 11 кућа. Данас су Огаревићи, а старином су Попевци. Као печалбари су из Румуније довели пса “огар”, по чему су и добили надимак, односно презиме.
Зрнзевци, 5 кућа. Старином су из околине манастира Зрзе код Прилепа у Вардарској Македонији, одакле су се доселили пре Косовске битке 1389. године, и у бици учествовали као ратници у српској војсци. У фамилији су чували као реликвију “Један барјак из Косовске бнтке” .
Шошевци, 2 куће. Од ове фамилије једно домаћинство се одселило у Призрен 1937. године. Овај је род старином од Вирпазара у Црној Гори и потиче из братства Пламенац. У Сретачку жупу су се доселили “пре више векова”.
Наведени родови славе Ђурђиц, а прислужују Св. Николу летљег.
Половином месеца августа 1947. године Паличојке је имало према мојим истраживањима 5 родова, са 30 кућа.
По традицији, Паличојке има на седам места седам чобана. “То тако било, тако заостало и постала мала Паличојки”.
5. Пејчики – Пејчићи
О имену насеља постоји ово казивање: “Био неко старо време Петко. Или је име дошло по слави Св. Петке, која је у старини слава некоме била”. У Пејчићима се налази црква Св. Николе, поред које је и сеоско гробље.
Назив и порекло poдовa
Мандушићи, 4 куће, славе Св. Петку. О пореклу овога рода постоји традиција. Мандушићи су се доселили у Средску – махала Пејчићи из Тетова. Било их је седморица браће, па су се од зулума турскога и арнаутскога разбежали на разне стране: у Средску, Призрен, Црну Гору, Далмацију. За чувену јуначку кућу Мандушића у Црној Гори, сматрају да потичу од ових Мандушића. Они који су се населили у Средској постали су веома богати и имали су преко 3000 оваца. Презиме им је дошло од “мандра – мандуш”, што на грчком значи бачило. Мандушићи у Пејчићима познати су као одлични гуслари и добри јунаци. Кад су у старини призренски дервиши долазили у писанија по Сретечкој жупи, тражили су и њихову “мандру”, да би добипи писанијски прилог.
Ево и друге верзије о старини и миграционим путевима рода Мандушића. Мандушићи – Мандушовци су старином од Тетова. Њихов “аскурђел деда”, прачукундеда, био је овчар номад, и њима је презиме дошло по “манде” – бачило. У тетовском крају су поубијали турске заптије и побегли у Црну Гору, сем једног најстаријег брата, који је дошао у Средску, од кога су данашњи потомци у Пејчићима.
Ја сам у току лета 1947. године упознао у Пејчићима Анту Мандушића, старог 67 година. Он је добро знао родовско порекло и етничку историју, али је родослов спабо памтио, свега четири претка, и то: Анта је син Савов, овај Алексин, а овај Јосифов, а Јосиф је Станков. То износи 180 година уназад или приближно око 1765. године, али су Мандушићи пре те године досељени у Средску. Од овога рода многе фамилије су исељене, али у завичају нису “раздружени”. У Америку је одсељено једно домаћинство.
Анта Мандушић даље казује: “Мандушићи су пореклом из Тетова, вароши, тамо су били сточари номади. Три брата су дошла у Сретечку жупу. Један се настанио у Рајчики, други у Богошевце, а трећи у Пејчике. Они двојица што су се населили у Рајчике и Богошевце били ћаје, сваки имао по 1000 оваца, алн су се утрли. И овај брат што се населио у Пејчике имао је 1000 оваца. Његови су потомци данашњи Мандушићи у Пејчићима”.
Мандушићи су се у старини звали Лазарејћеви. У Тетову су били поварошени сточари номади ћаје. Док су обитавали још у Тетову, са својим стадима, браћа су се изделила. Турци су једнога дана навратили да опљачкају Лазарејћевска бачила. Њихови чобани били наоружани, те пљачкаше нападну и неке поубијају, а Турци заплењену стоку оставе и побегну. После тога, Мандушићи су се доселили у Сретечку жупу, и рачунају се међу најстарије становништво у Пејчићима.
Гачовци – Гацићи, 4 куће, славе Св. Петку. Брачне везе не склапају са Мандушићима. У старини од овога рода једно домаћинство се одселило у с. Јанчиште – Доњи Полог у Вардарској Македонији, а славе Митровдан. У с. Јанчишту се сматрају као “стари досељеници – пореклом из Средске” .
Думанови, 2 куће, славе Св. Петку, прислужују Св. Николу летњег. Огранак су од Мандушића, са којима не склапају брачне везе. И они су имали “лагап” “Лазареви” у старини, као и Мандушићи.
Јанковићи, 2 куће. Познати су и по називу “Шопови”, а пореклом су из Сиринића жупе, одакле су „од крви побегли”. Славе Св. Арханђела Михаила, а прислужују Св. Арханђела летњег.
Качареви – Качаревић – Добросављевић, 1 кућа. Пореклом су из Сиринића жупе, а познати су и као “Шопови” .
Нишовци, 1 кућа, сматрају се као огранак од Мандушића, а славе Св. Николу.
Добросавци, 1 кућа, славе Св. Арханђела Михаила. Огранак су од фамилиЈе Јанковића.
* + *
Црквица “Калуђере” је по традицији из XIV века. Црква се првобитно налазила у Паличојћима на топониму “Богородица”. Због аулума и скрнављења од стране “Турака” икона Св. Богородице „је летнала” до једног места, Печиће, на коме су сељани потом подигли црквицу за једну ноћ .
У махали ПеЈчићи постојало је културно-уметничко друштво “Српски гуслар”, које је у ствари било певачко друштво.
У августу месецу 1947. године према мојим истраживањима, у махали Пејчићи обитавало је 7 родова, са 17 кућа.
6. Рачеичи – Рачојке
Испод махале Рачојке налази се црквиште Св. Петке. Постоји и старовремско гробље.
Називи и порекло родова
Јакшовци – Јакшићи, 10 кућа, славе Св. Петку. У време сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године “дигли се однекуда” и Јакшићи и дошли у Средску у заселак Рајчићи. Онда су се стале досељавати од тетовског краја из Вардарске Македоније и друге породице. По родовској традицији Јакшићи су пореклом из Херцеговине: један брат одселио се у Црну Гору, други брат у Зубин Поток – Ибарски Колашин, а трећи брат у Средску.
Ђорђевци, 7 кућа, славе Св. Николу.
Савићи, 5 кућа, славе Св. Николу. Од ове фамилије 1927. године 2 домаћинства су се одселила у Америку – Чикаго. Затим, 1932. године 2 куће су се одселиле у Призрен и једно домаћинство 1947. године исто у Призрен.
Димовци – Димићи – Тодоровићи, 5 кућа, славе Св. Николу. Као огранци овога рода рачунају се: Тодоровићи, Јаковљевићи, Симићи и Станишићи. Сви воде порекло од “Рача”. Њихово досељавање је било у XVII веку, у време сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Рачова браћа тада су приспела у Сретечку жупу: један у Речане, други у Богошевце, а трећи у Рачојке. Свакако, и име ове махале потиче од овога рода “Раче”. Рачо је имао синове: Лоју, од њега воде порекло Терзијинци, и Панту, од кога воде лорекло Савићи и Тодоровићи. Од рода Терзинци потичу огранци: Вељковићи, Ђорђевићи, Здравковићи, Митровићи и Симићи. То рачвање у наведене огранке било је тек 1880. године.
Према мојим испитивањима 1947. године махала Рачојке је имала 4 рода, са 27 кућа.
7. Стајковац – Стајковце
Према традицији име овом насељу је настало “по неком Стајку”, који је био пореклом из Македоније. Исто тако, помиње се и домишљање постанка имена: “стај – ковце”, стави – коце, “Јер ту земља клизи”.
Заселак Стајковце дели се на две махале: 1. Доња мала и 2. Горња мала.
Назив и порекло родова
Драшковци, 1 кућа, славе Ђурђиц. Пореклом су из села Мушникова.
Вучевци, 3 куће, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу летњег.
Бранисављевићи, 3 куће, славе Св. Николу. Овај род се рачва у огранке: Анђелковићи, али и као Мандушини, Вучевци – Вучевићи, Николићи, Петровићи, Уштевићи – Уштевци и Фурланови – Цветковићи. Сви славе Св. Николу. Од Бранисављевића рода једно домаћинство се одселило 1947. године у Банат.
Уштевци, 6 кућа, славе Св. Николу. У старо време од овога рода једно домаћинство се одселило у Призрен.
Цветковићи, 1 кућа, славе Св. Николу.
Торомановићи, 1 кућа, славе Св. Николу. Од ове фамилије после Првог светског рата једно домаћинство се одселило у Скопље.
Живковићи, 1 кућа, славе Св. Николу. Познати су и као Парамендићи. И у Приштини постоји род Парамендић, али ми није познато да ли је пореклом из Средске.
Петровићи, 2 куће, славе Св. Николу.
Караљејићи, 7 кућа, славе Св. Пречисту. После првог светског рата једно домћинство од ове фамилије се одселило у “Стревце”. Овај род се рачва у огранке: Вуче, Пућковићи – Пућковци, чији је предак пушио дуван на лулу.
Црнчевићи, 1 кућа, славе Пречисту.
Пућковићи, 2 куће.
Као домазети у Торомановића фамилију досељен је домазет из Кичева, који је примио презиме и родовску славу Торомановића.
Стајковце род, 3 куће. Од ове фамилије је 1 кућа као огранак Јовановића. Из Кичева је у тој фамнлији призетак исто Јовановић. Поред тога у фамилији Стајковце је један домазет из Призрена.
Према мојим испитивањима насеља и порекла становништва августа месеца 1947. године Стајковце је имало 12 родова, са 31 кућом.
Према мојим испитивањима насеља и порекла становништва, половином августа месеца 1947. године у Средској је обитавало:
Махала – заселак Број родова Број кућа
Богошевце 8 29
Крајићи – Каралејић 3 10
Милачики – Милачићи 5 22
Паличојки 5 30
Пејчики – Пејчићи 7 17
Рачеичи – Рачојке 4 27
Стајковац – Стајковце 12 31
Укупно: 44 166
Као што се из датог прегледа види, у Средској је било укупно 44 рода, са 166 кућа.
Извор: Порекло становништва, генеза насеља и ономастика Средачке жупе – Татомир Вукановић