Призрен и околна села

78 коментара

1. 26. август 2018. у 05:10

   Војислав Ананић

   ГОРЊЕ ЉУБИЊЕ

   Село се налази на 16-1.7 километара југоистично од Призрена или 7-8 километара од Речана, где се иначе и одваја пут за Љубиње. Насељено је муслиманским живљем а матерњи језик им је српскохрватски. У Архангелској повељи цара Душана помиње се још 1348. године а у поменику манастира св. Тројице у Мушутишту уписани су Срби овог села који су били дародавци овог манастира. Када су мештани овог села примили ислам нема тачних података, док Јастребов каже да су последњи, а др Јевта Дедијер тврди да су били међу првима. Прича се да је ово село старије од Доњег Љубиња. Налази се испод једног узвишења – брда званог Кика. Село је својевремено имало три цркве и два гробља. Једна легенда каже да је икона цркве св. Петке одлетела изнад Пејчића у камењару Калуђере па отуда, ваљда према том веровању, 28. августа у ову цркву изнад Пејчића (Средска) долази велики број муслиманки са поклонима цркви. Сам назив једног потеса – места у селу носи име Црквиште а када сам, по наговору Весеља Шабанија, питао његовог оца где подижу задругу одговорио ми је – на црквишту. Уосталом и на карти Ђакома Кантелија убележено је село а обе цркве – Св. Петка и Св. Недеља порушене су након пада Призрена 1455. године и више нису ни обнављане. Шта је са трећом црквом, мало ко зна о томе да прича. Постоји легенда да су царске двери једне од ове две порушене цркве пренесене у цркву села Драјчића.
   Село је збијеног типа, као углавном сва села Средачке жупе, можда и пренатрпано зградама и то сада сасвим савремено зиданим и са савременим уређајима потребним за једно домаћинство. Према попису из 1981. године у селу ј е живело 271 домаћинство са 1821 чланом. Ако пођемо од тога да је одмах после ослобођења (1945. године) код пописа било 153 домаћинства са 917 становника и упоредимо ово са бројем и домаћинства и становника из 1981. године, видећемо да је то велики пораст како домаћинства тако и становника. Број становника, разумљиво, порастао је добрим делом и због повећаног наталитета иако је у овом селу било исељавања, али повећани број домаћинства резултат је цепања некада великих породичних задруга које су имале и преко 30 чланова. Данас је мало таквих задруга и могу се на прсте избројати, попут: Бајрами Авдиља, Каси Лимана, Шаипи Раима и Лимани Зулфнје.
   У стара времена главно занимање становништва било је сточарство. С обзиром на 204 хектара ливада и 838 хектара пашњака лако је било напасати велика стада оваца – коза и крупне стоке. За време турске окупације било је око 12 бачила а било је домаћинства која су држала и по 300 оваца, као на пример Сезаири Рустем и Лимани Садрија. Шаипи Рамиз и данас као и за време Турака остао је на стадо са истим бројем оваца (130). Легенда каже да се на теренима садањег села иаселио први пастир Љубинко, који је имао два сина па се касније један одвојио и сишао поред реке, а други је остао са оцем. Овај први је формирао то ново село, Доње Љубиње, према географском терену.
   Домаћинства са малим бројем оваца давала су их на ругу код домаћинстава која су имала већа стада а тамо на бачијама правио се чувени шарпланински овчији сир, који је и данас како на гласу тако и на високој цени. Мало зиратног земљишта које су поседовали мештани коришћено је за сејавину а понајвише се сејао овас и раж, нешто мање пшенице а још мање кукуруз. Ове њивице ђубрене су гнојивом које се из штала износило на коњима а ти се послови обављали касно с јесени или, пак, рано у пролеће. Ту и тамо, у јесен на појединим њивама или ливадама ђубрење је вршено и путем трла. На овај начин нађубрене ливаде и њиве давале су добре приходе. Ако знамо да је по попису из 1981. године било само 306 грла ситне стоке (коза и оваца), а 1971. 1845, може се видети како је сточарство рапидно опадало поготову ако упоредимо период бивше Југославије, прве Србије као и период турске окупације. Пљачка стоке од стране банди из северних делова Албаније (Љума) попримала је велике размере на овим прасторима Шаре где су напасана и стада мештана Горњег Љубиња. Мештани, више пута цело село, борили се против тих пљачкаша па су неки да би сачували своју стоку, или стоку свога комшије, и гинули у тој борби, што је случај са Авдулом Касовим који је рањен бранећи стоку а Шаипи Аслан, који се умешао међу пљачкаше побио је четворицу, а када су га открили, успео је да умакне захваљујући познавању терена и једном виру у Дупничкој реци у који се бацио и сакрио. 
   Вредно је напоменути да је у једном случају и сам Београд за време бивше Југославије званнчно интервенисао јер су године 1927. Садрији-ћаји из рода Шербеџинци пљачкаши потералм 400 оваца. После интервенције овце су одмах враћене, али због дугог путовања мало их је остало и стигло у Горње Љубиње. Пљачкашке банде, по причању Адиља Мете, бројале су по који пут од 300-400 људи. Често су нзненада упадали везивали ћаје и чобане и стоку одводили а врло често су вођене и тешке борбе те се отуда могу наћи гробови погинулих на Смику. Лки, Закрасима, Планини и Ласиници.
   Мало зиратне земље која је, како је слабио сточни фонд, све мање хране давала допринело је да се мушкарцм почну оријентисати наодлазак нарад у оквиру наше земље или ван ње. Један број домаћинстава, која су имала веће забране, бавно се продајом огревног дрвета (од тих се могло и чути: Средска и Сречани су за нас Америка, јер натоваримо товар дрва, то им продамо и купимо оно што нам је најнужнмје за кућу). Делимично, за време турске окупације, када су спахије прво узимале свој део па је врло мало жита остајало домаћинству, и за време бугарске окупације од 1915-1918. године, народ овог села као и већина људи из Средачке жупе, много се злопатио због хране, па су одлазећи на Косово (Урошевац и околина) и у Полог (Тетово и околина), губили животе од пљачкаша или се преко зиме смрзавали у планини (Кобилица). Бугарске страже су пазиле и забрањивале преношење хране из једног краја у други, ухваћене су тукли и убијали. Рамиз Ајети је од њих рањен а касније подлегао рани и умро док се Оруч Рама смрзао у планини а леш ћерке његовог стрица која се такође смрзла нису с пролећа ни пронашли јер су га вероватно дивље звери распарчале.
   За време турске окупације мештани су ишли у печалбу углавном у Грчку, Турску и Румунију. Путовало се пешице скоро 10-12 дана (Руминија). У Грчкој су радили на окопавању винограда, копању канализације као и друге просте радове. Поред других, тамо су радили Каплани Амза, Мемиш Рама, браћа Шаипи Салија и Алија. За време бивше Југославије мушкарци овог села навелико су се почели бавити зидарско-тесарским радовима па су, бистри и вредни, многи од њих, после звршених курсева, постајали пословође или вође група или радних бригада у грађевинарству.
   Данас огроман број мушкараца овог села ради у иностранству (Немачка, Швајцарска и др.) па као добри радници добро и зарађују а као штедише успели су да у родном крају својим породицама обезбеде савремене стамбене зграде (куће) са савременим уређајима за домаћинство, да своје село помогну па са осталима у селу доведу здраву пијаћу воду, изграде канализациону мрежу, асфалтирају и пут до села. Неоспорно, код ових задњих радова и друштвено-политичка заједнмца пружила је материјалну основу.
   Поред самодоприноса који су давали као и помоћи нашег друштва, мештани овог села су огроман труд уложмли кроз добровољни рад као приликом подизања зграде осмогодишње школе када је акцију водио тадашњи председник Социјалистичког савеза Рамиз Рама. У књизи добровољног рада на подизању ове школске зграде, која се иначе брижно чува код Месне заједнице, записано је да је у поједине дане по стотину житеља села добровољно радило на простим радовима око школске зграде.
   Деца овог села од 1926. па све до 1947. године, изузев период окупације (1941-1945) наставу су пратила у Доњем Љубињу, где је школа и отворена, по некој логици тадашњих власти, јер је у Горњем Љубињу било седиште општине. Албанске власти су покушале за време окупације да школа ради на албанском (шиптарском) језику али пошто је то био за ученике нематерњи језик и сам учитељ Дрдовски, који је иначе био напредан; убрзо је напустио село и више се није ни покушавало на том плану. Године 1947. у згради бивше општине деца Горњег Љубиња почињу да прате наставу у свом селу да би већ 1951. године мештани озидали посебну зграду за потребе школе а након скоро 30 година, после расправе, преговарања и договарања мештани дају најбољи плац у селу за потребе нове савремене осмогодишње школе која је и подигнута захваљујући баш њихо-вој упорности. Сасвим нормално, наставу похађају и мушка и женска деца у чему велику заслугу има Елези Ајет, мештанин који је преко курсева оспособљен за учитеља. И сада као пензионер сећа се првих дана свога учитељовања и каже: Боги Чукаловић и Никола Совтић много су ми помогли да се у тим првмм данима мога службовања снађем и правилно поставим и ја им то не само што нећу него и не могу никад заборавити.
   Жеља за ширим знањем одвела је велики број ученика нз овог села на даље школовање па тако данас из овог села имамо седам-осам инжињера, једног магистра економскнх наука, три лекара, једног судију и велики број професора, наставника и учитеља.
   Године 1912. Горње Љубиње је и званично одвојено па сада место Љубиња и то горњег и доњег махала имамо Горње и Доње Љубиње. Тада је у Горњем Љубињу и формирана општина а у селу је постојала и жандармеријска станица која је имала и своју испоставу на месту званом Јоакамен. Ова је испостава била специјално формирана због пљачке које нису престале и после пропасти османлијског царства. Касније, када је 1934. године укинута општина и дошло до спајања општина испостава на Јаокамену радила је само преко лета, када је стока била на испаши, јер су пљачке врло касно сузбијане да би се окупацијом 1941. године поново обновиле.
   У бившој Југославији, без обзира на њихово држање, које је било позитивно, било је према њима дозе сумњичавости и резервисаности а то се посебно одразило код решавања питања аграрне реформе. Села Средачке жупе имају мало зиратне земље а посебно када се ради о Горњем Љубињу, али нико од муслимана овог села није добио ни педаљ земље путем аграрне реформе па отуда имамо и појаву исељавања у плодније крајеве, у првом реду око Призрена. Рамадан Мета купио је имање у Ретимњу где је сада око 40 кућа људи из овог села. За време старе Југославије само у Доњу Србицу иселило се 16 домаћинстава а било је исељавања у Приштину, Пећ, Тетово и, разумљиво, Призрен.
   Поједини мештани некако стидљиво признају да су у давна времена њихови стари били хришћани, али су нешто силом а нешто обећањима и бенефицијама примили ислам. О пореклу најстаријих нема докумената, али се с колено на колено преносило да су дошли из Сиринића, Горе, северне Албаније а неки су прешли из Доњег Љубиња иако је, како мисли Џемо Мујићи, Горње Љубиње старијег порекла као село. Стари родови су били овако груписани, према припадности.
   -Мецовци: Јушићи, Дановци, Ћућинци и Мамутовци;
   -Адемовци: Паловци, Косовци и Адемовци;
   -Ибровци: Каучовци, Османовци, Ибровци и Тутровци;
   -Оџинцм: Оџини, Терзини, Рамовци, Шербеџинци, Каплановци и
   -Шеповци: Кумчеви, Чукатовци, Ђемовци, Шеповци.
   Махала у селу се углавном преплићу а носе имена ових подродова. За време турске окупације су их сматрали својим људима па су имали обавезу да служе војску те су поједини аскери – војници остајали по 8-9 година служећи војску. За време бугарске окупације Бугари су их такође интернирали, али је већи број од њих бежао, у чему су и кметови помагали па је отац Рамиза Раме по наговору кмета села побегао још уз пут и сакрио се од бугарских власти.
   Старешине села-кметови водили су рачуна о свом народу, а неки од њих толко су били правични и омиљени да их је народ бирао по неколико пута узастопце. Мемет-хоџа (отац Расим – хоџе) био је врло популаран за време Турака, а Рама Мурсељ био је пуних седам година кмет за оба Љубиња. За време бивше Југославије као добри домаћини а и кметови помињу се Битићи Садрија, Реџо Џемов и Капланов Рамадан.
   Држање не само кметова већ и скоро свих мештана овог села у периоду окупације 1941-1945. године било је коректно а било је и покушаја повезивања са организацијом НОП од стране Садрије Мустафе а летке које су у два маха кроз њихово село бацали Живомир Николић, Јевта Цветковић и још неки скојевци учинили су много у погледу дистанцирања не само од окупатора већ и од његових слугу. Вазда су мештани овог села штитили српски живаљ а посебно, како мештани овог села тако и Доњег Љубиња, чували су село Средску јер су их повезивале и неке далеке рођачке везе, пријатељства и кумства.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

2. 26. август 2018. у 05:39

   Војислав Ананић

   ГОРЊЕ СЕЛО

   На 16 километру источно од Призрена, на обалама реке Буковачке која одатле носи назив Бистрица, лежи доње махало Горњег Села. Горње махало се налази нешто височнје и северније а веза између ова два махала је православно гробље где је сахрањен и песник Лазар Вучковић који је иначе и родом из овог села (Доње махало).
   У Повељи цара Душана Горње Село се помиње под именом “Село над Средској”. По причању, село су основали пастири који су ту са стоком дошли у XIII веку. Неки топоними као Краљев двор, Ковачица, Дукатово говоре у прилогу легенде да је на том терену био летњиковац неког од краљева и да је он пре поласка у лов обављао обред у својој цркви која је код првог турског налета порушена да би се касније на темељима исте подигла црква св. Ђорђа. Ова црква живописана је половином XVI века (1564).
   Село је чисто алпског типа где су ливаде, њиве и пашњаци испресецани шумским појасевима што чини прелепи амбијент а посебно на потесу званом Шартица. На Бистрици и потоку који пролази кроз горњу махалу и на крају доње махале улази у Бистрицу, својевремено, било je 13 воденица а од тога данас раде свега 2-3 и то више за личну мељаву домаћинстава чије су воденице.
   Асфалтни пут Призрен-Брезовица својом првом окуком према Превалцу скоро допире до самих кућа доње махале и то је крајња станица локалне аутобуске линије Призрен-Горње Село где аутобус саобраћа 8-9 пута у току дана.
   Горње Село је било метох манастира св. Архангела као и остала села Средачке жупе и имало је својих обавеза према манастиру. Становништво села је мешовито јер има у њему Срба, Муслимана а код пописа 1961, 1971 и 1981. године нека су се муслиманска домаћинства декларисала као Албанци иако им је матерњи језик српскохрватски.
   0 томе који су староседеоци, који ранији или каснији досељеници има две три варијанте но ипак код Срба се као староседеоци помињу: Макушини, Трбусини, Мачоровци, Мечкини, Шиндарци. Међу најстаријим досељеницима помињу се Богдановци. Било је углавном само седам кућа старинаца а остали су се досељавали и то из Горе, Македоније, Поморавља, Сиринића и Подгора. За Богдановце се каже како су досељени пре шесто година. Око порекла и досељавања Муслимана постоје две верзије. По једној верзији Амша је као чобанин и слуга дошао са својим газдама Маркичићима па су га ови због верности и добре услуге-послушности оженили Ђурком, Српкињом из Јажинца. По тој верзији Маркичићи су са Амшом дошли из Македоније. По другој, пак, верзији коју износе муслимани (Фанк Бећири) Амша је дошао из северне Албаније па се ту као муслиман оженио Ђурком из Севца. Бећири помиње село близу Кукса одакле је Амша дошао, али каже и то како је он знао српски језик.
   Ево неких од родова код Срба у Горњем Селу и то: Богдановци, који су дошли из Брода (Гора), Крстовци нз Витине, Боровци, по једној верзији дошли из Беревца, а по другој из Живињана после куге која је владала Призреном и околином 1604. године, Вучевци из Куча, Радевци, Диримановци, Арсовци и Милосавци, из Кичева, Миленковци из Севца, Бандулини из Штрпца, Ешековци, из Дуља, Миновци, из Камене Главе (Грлица). Што се тиче Шиндиних. Костових, Џукелиних. Савчевих. Каћункиних, Угринових, Неранџиних, Џољевих, Стипсиних и Леткиних, сматра се да су староседеоци односно најранији досељеници.
   Код Муслимана зна се да је фамилија Рустемовића Аметовци односно Амети дошли из Јабланице, бар како каже Абидин Рустеми а да је један добар број фамилија муслиманских дошао из Горе а други из Дуља (Подгор).
   Већ је било речи о гробљанској цркви св. Ђорђа, али вредно је напоменути да су иконостас исте радили неки призренски мајстори. Занимљив је тимпанон над јужним вратима рађен у једном комаду камена, на коме су у плитком рељефу уклесани расцветани крст и две симетричмо постављене птице као далеки и позни одсјај некада богато скулптованих средњевековних портала. На већем делу фресака представљене су библијске сцене малих формата.
   Што сетиче муслиманске богомоље, она је првобитно била у кући Тафиља и Ђеље Мифтариа а верски обреди су тек негде 1910. године почели да се обављају. Данас је у овом селу лепа џамија а задњих година је подигнуто и минаре јер је то било нешто попут такмичења међу муслиманима Средачке жупе. Много је новаца муслимански народ дао за ове намене али, неспорно, било је и неких ванредних прихода о којима се тешко што може сазнати.
   У одељку о школству било је речи и о Горњем Селу. али ипак сматрам да треба потцртати да је Тодор Јовановић у горњој махали уступио део своје куће за школу баш ради тога што његова жена Стана није имала деце, тј. деца су се рађала али су брзо после тога умирала па да би, по њиховој процени, некако умилостивили Свевишњег, да им бар једно дете остане у животу они су ово и учинили. Ту је школа радила све до 1910. године а Маркита Мачорова је била прва девојчица која је почела да похађа наставу. Познато је и то колико је неприлика око подизања школе стварао Мемет Топал, али како Петар Костић каже, св. Сава је учинио да га је народна клетва брзо стигла.
   Својевремено је у овом селу владала велика слога и међусобна испомоћ по њиховом геслу “сви за једног, један за све“ али су се ти односи касније помутили.
   Велике површине под ливадама и пашњацима, близина планинских сувати учинили су да се сточарство јако развије. Људи овог села имали су око 16 бачила а велики број стоке (буљуке оваца) имали су: Оруч, Бајрам, Ајрула, Мухарем, Исмаиљ, Осман, Шаћир, Шиндини, Марко Диримановић као и Стојан, Вучковићи Милутин и Станимир а данас је, како се обнчно каже, спала књига на два слова, веће буљуке и бачила имају Бећири Фаик (Беадинови) и Бајрами Азар.
   Муслимани и овог села су као турски поданици и исте вероисповести морали да служе турску војску (да иду у аскере) а пошто се код осмаилијског царства – код Турака свашта могло, то је и Бећир, Оручев син остао као аскер ни мање ни више него 16 година јер је служио и место своје браће.
   Када је сточарство нагло почело да опада, а мало је било зиратне земље, онда је почело и исељавање па се само у периоду од 1948-1981. године иселило 124 српска домаћинства и 24 муслиманска. Призрен и Урошевац су била места где се и највећи број домаћинстава одселио (Призрен 29:5; Урошевац 11; Приштина 4:11).
   Један број се одселио у Београд (13 домаћинства) а неки су своје пребацили у Америку (2 породице) и Аустралију (2 породице).
   Ако се пође од Границе према Мушникову сусрећемо потесе са следећим топонимима: Каменишта, Џољева чесма, Симоново, Средорек, Краљев двор, Глава, Пољаница, Ђуљево, Рачово, Круше, Шартица, Лисевкамен, Млаке, Ракиће, Букоравењ, Превалац, Солишник, Радливада, Коњовец, Извори и др.
   На потесу Краљев двор две особе из Горњег Села (из породице Живковића и Тодоровића) нашле су приликом орања новац, али, на жалост, ниједан примерак од тог новца није сачуван а мало је људи из Горњег Села који знају где се тачно налази пећина звана Ковачица. Но, ако то не зна добар број мештана један део туриста Немаца и Холанђана зна па чак тај терен и снимају. Милутин Станковић (по причању Милета Здравковића) покушао је да се приближи једном Немцу да би дознао ради чега снима тај део, али је овај брзо побегао.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

3. 26. август 2018. у 10:03

   Војислав Ананић

   ДОЊЕ ЉУБИЊЕ

   Хиљаду деветсто четрдесет и осме трасиран је пут за Љубиње да би мештани Горњег и Доњег Љубиња 1989. године имали и асфалтом посипан прилично модеран пут којим данас четири пута дневно саобраћа аутобус превозећи у првом реду раднике и ђаке као и остале до Призрена и назад. Много су средстава и труда уложили мештани оба ова села да до свега овога дође а много је средстава и друштво уложило да би овим вредним лудима олакшали живот. Код Маказа на непуннх 2-3 километара од села пут се рачва па доњи – деснн крак води у Доње Љубиње, село које је нешто мање и по броју домаћинства као и броју становника, али селу које такође има своју традицију и своју прошлост. Не само некада Кадрија Куртеши већ и Дмит Суљов а својевремено и мула Або с поносом су причали о свом селу и људима у њему.
   Ако у процентима искажемо овде је 94% староседеоца а свега 6% досељеника. Досељеници.су углавном били пастири из северних делова Албаније који су појединачно долазили или, пак, са читавом фамилијом бежали због крвне освете.
   Иако се по питању пријема ислама и времена исламизирања људи овог села др Јевта Дедијер и Јастребов (руски конзул у Призрену) не слажу, ја ћу ипак цитирати Јастребова будући да је он био велики пријатељ народа Средачке жупе, а посебио што је ои чешће путовао по овим селима. Ево шта Јастребов каже: “Становништво Љубиња примило је ислам у другој половини XVIII века. Љубињски бајрак обухватио је сва села Средачке жупе као и 20 села Сиринића и Подгора. Село Љубиње потурчено је, али је имало првенство пре свих у Средачкој жупи у хришћанско време. За његову потпору и његово јачање, као и јачање суседних села око њега касније су њему-Љубињском бајраку-припојена и села Жур, Шкоза и Добрушта. Било је речи и о селу Врбници иако је оно припадало Љумском кајмакаму”.
   Неке породице Љубиња егзистирале су као православне све до половине XIX века и када су у Ћућинскнм рупама појеле последње прасе одмах после тога су примиле ислам. Мула Або је Крсти Трбусићу, Душану Шошевићу и Петру Великинцу у хладовини ораха поред реке у Доњем Љубињу нашироко причао о њиховом пореклу и о владики Максиму из њихове фамилије који је једанпут годишње, обично за време косидбе, долазио да обиђе своје.
   У старинце се третирају: Кусићи, Пировци, Карадолами, Билибани, Дугиновци и Пераици док се у старе досељенике рачунају: Мусићи, Ласковци, Караџинци и Драшовци.
   Да су мештани Доњег Љубиња били Словени хришћани, има низ доказа. О томе, у свом дипломском раду професор Усеин Бајрами каже: “Када је вршен ископ темеља за школу, пронађени су стари гробови и у њима костури. Према положају костура види се да је то било православно гробље”- Пошто је ту била и црква св. Недеље која је била гробљанског карактера, овај податак је тачан а ова црква је у првом налету Турака срушена са још једном у Доњем Љубињу – црквом Свети Архангели, која се налазила у клисури на левој обали Дупничке реке.
   И мештанима Доњег Љубиња главно занимање је било сточарство па у периоду турске окупације сусрећемо 6-7 домаћинстава која су имала од 70-150 својих оваца, поред оних које су узимали на “ругу” и то: Ајруш Балабани, Синан Идризи, Або Куртеши, Исмаиљ Абди, Рамадан Садику. Било је ни мање ни више него 17 бачија за време Турака. Оно што је интересантно да се исти број оваца код Ајруша Балабана (100-150) као и Синана Идризи (80-100) задржао и данас. Без обзира на велике површине под ливадама (190 хектара) и 524 хектара под пашњацима и у овом селу нагло је сточарство почело да опада иако дивна пасишта као што су: Језера, Штавељ, Данчово, Голубарник и друго пружају идеалне услове за развој ове гране. Пљачке су такође један од узрока што су људи смањивали своја стада иако је у старој Југославији било настојања да се томе стане на пут па је ради тога на испостави жандармеријске станице на месту званом Вардиште било и пољског телефона, како би се брзо реаговало на долазак пљачкаша. И из овог људи су гинули у борбу са истима, попут Меџита Мисимова. “Нас осморицу су изнад Вејца пресрели” прича Кадрија Куртреши, “када смо се враћали у села с посла. Узели су нам сав бакшиш што смо добили правећи куће, свукли нас потпуно (копарани, чакшире) а узели нам и сав новац”.
   Мештани Доњег Љубиња нису само радили по селима Полога, Косова и другим нашим крајевима већ су ишли у Грчку (Каплан и Сабидин Садики) на окопавање винограда; Мислим Ајдини у Румунију; Билибан Куртеши у Турску (Смирну) а њих неколико је отишло и за Америку (Шефит Куртеши, Ајваз Мислими и Реџо Садики). До Грчке се ишло пешке 7-8 дана а до Смирне 10-12 дана. У Америку су одлазили углавном са својим мештанима из суседних села, а поготову са људима из Средске јер су Средска и Љубиње имали неке посебне односе који су и данас још на снази па је то пријатељство и поштовање на завидној висини.
   У центру села је стара џамија, која је касније изграђена од оне у Горњем Љубињу, али је 1930. године адаптирана а сада су изградили и нову џамију са минаретом. Поплава је 1979. године поред једног броја кућа и штала однела и неколико воденица те сада у селу раде само три воденице, а давно је престала са радом и ваљаоница сукна.
   Остатке старог села треба тражити на потесу Старо селиште где је, по предању, било прво насеље.
   Појас њива и воћњака обухвата следеће потесе Требеш, Главно селиште, Средњица, Брод и Вардие а на потесу Широка коса налазе се: Старе ливаде, Рудине, Кајкушенско, Војне ливаде. Широкосек, Базарањ, Побеница, Катато, Бевграт, Попуарен, Овсишта, Студенац, Краљуарупа и друго.
   Отворена школа 1926. године радила је у мејтепу све док није изграђена нова школска зграда године 1930, а после ослобођења учињен је покушај формирања осмогодишње школе 1951. године, али се због недостатка кадра убрзо од тога одустало, па је понова отворена тек 1962. године и један број одељења раде у дому културе. Нова савремена осмогодишња школа због чије локације је било доста спора и нагађања са мештанмма Горњег Љубиња ипак је подигнута на месту дотадање зграде основне школе. Похвална је чињеница да 65% девојчица наставља школовање. Из овог села се око 40 студената налази на разнмм факултетима, школујући се на матерњем српскохрватском језику. Доње Љубиње дало је неколико инжмњера, професора и велики број других академскнх грађана.
   Школа, као и искуства стечена радом у иностранству и ван Косова учинили су да је и наталитет у извесном опадању, што значи да се почело водити рачуна о планирању породице.
   Године 1969. у село је доведена струја која је омогућила да домаћинства која су економски ојачала, захваљујући добрим делом печалбарима, поготову онима који раде у иностранству, модернизују и осавремене животу својим лепим кућама. Лепоту панораме села, за сада, нарушавају неуређене улице кроз само село, што ће, верујем, ови вредни мештани успешно решити и то по свим махалама (Кусићи), Шошковци, Пировцм, Драшови, Лескови, Караџинци, Билибани и другим.
   Дуечка или Слапска река, како и њен назив говорн препуна је водопада и слапова који праве огромне вирове падом са великих висина. Довођење воде 1963. године, као и касније изграђеним нови водовод 1982. године допринели су решавању питања здраве пијаће воде, која је уведена код више од 45% домаћинства у кућу. 
   Као и по осталим селима и овде се гладовало особито у периоду бугарске окупације када су људи морали да преброде многе невоље да би зарадили и пренели по десетак килограма жита кроз Полог поред бугарских стражара или зими преко планине. На Кобилици су остали у загрљају беле смрти Џемо Касов, Сада Смаиљова и Кадрија (овај је био из Горњег Љубиња само доле посињен).
   И из Доњег Љубиња је око 45 домаћинства исељено за Призрен, Скопље а неки и Турску. У данашње време много је мушкараца запослено у Немачкој и другим страним земљама, што се огледа на добром животном стандарду овог села.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

4. 26. август 2018. у 10:35

   Војислав Ананић

   ДРАЈЧИЋИ

   Ако од Средске пођемо југоисточно, макадамскнм путем после три километара вожње стижемо у село Драјчићи које се налази на висини око 1100 метара. Овај макадамски пут мештанм Драјчића не само што су сами направмли већ га сами уредно одржавају, јер плаћају једног свог комшију, иначе пензионера, чија је једина брига одржавање овог пута. Становништво села је мешовито јер у њему живе Срби, Муслимани и један број Муслимана који су се декларисали као Албанци. Матерњи језик је свима српскохрватски па им деца од првог до осмог разреда наставу прате на том језику.
   Иако је Драјчићи село збијеног типа, као уосталом и сва села Средачке жупе, ипак оно има своје махале а родови су у њима: у горњој махали Јанковци, Циговци, Грнчаровци и Јојчићеви а у доњој Ушинојћи, Ружићи, Веселиновци, Кековци, Маркојћеви и Енличани.
   Легенда говори да су село основала три пастира “Тројчик”, а касније су се насељавали и други досељеници.
   Село има преко 130 хектара под ливадама и преко 500 хектара под пашњацима и има идеалне услове за развој сточарства. Раније је у селу било преко 2.000 оваца и преко 500 коза. Сада је то сведено на један буљук од око 200 оваца, где су и овце неких домаћинства која их дају на ругу.
   За време турске окупације, као м у многим крајевмма старе Југославије велики део мештана бавио се терзијским (кројачким) занатом па је један број од њих боравио и у неким деловима северне Албаније, одлазећи од куће до куће ради шивења сукненог одела.
   Мештани овог села су били изузетно сложни у односу на остала села, али је и код њих у задње време та слога у сплашњавању.
   Године 1929. довели су здраву пијаћу воду да би тај водовод реновирали 1977. годнне и базен нови направили са далеко већим капацитетом.
   Још у турском периоду су отворили школу па отуда и из овог села имамо велики број инжињера, правника, лекара, професора и слично.
   Још у XIV веку у селу је подигнута црква која је налетом Турака 1457. године порушена, али је већ при крају XVI века на темељима исте изграђена нова која je и живописана. Као ктитори цркве помињу се Рајко Филипов. Степан Бојов и још тројица других мештана (Марко, Иван и Степан) и то cви из села Трајчиk. Мада је двојако мишљење о настанку фресака односно осликавању, јер док једни тврде да је то било крајем XVI века, има мишљења да је то урађено у XVII веку, када су ти исти мајстори осликавали велики број цркава у Средачкој жупи и призренској околини. Без обзира на имена ктитора на деизисној табли, постоји легенда која каже да је Ружа имала седам синова а да је један од њих био кмет села и покренуо питање подизања цркве иако су турске власти забрањивале подизање богомоље. Сељаци се договоре и упуте кмета за Скопље како би тамо издејствовао дозволу. Турске власти га прво преведу у ислам а потом му даду дозволу, само њему забране да учествује у подизању цркве. Када се овај врати из Скопљa. преко цокла, које је већ било озидано просте црвени појас како би се знало докле су ти Ружини синови учествовали у зидању цркве, Ружа није примила ислам али је остала да живи са сином који је примио ислам.
   Друга легенда говори да су царске двери цркве св. Нмколе у Драјчићу донете из цркве св. Петке у Горњем Љубињу.
   Видели смо како Цвијић говори о домовима-родовима у Драјчићу па и то да су Никшићи дошли из Црне Горе али се не може наћи нигде јесу ли они директно дошли ту или су, пак, као Мандушићи из Црне Горе претходно били насељени у другом крају па тек онда прешли у Средачку жупу (Драјчики).
   Миграциона кретања су била врло велика и то не само спољна већ и унутрашња. Адем Ружић из Драјчића каже како су његови преци дошли из Локвице, где такође има род Ружића док 
   по причању Бирадаини Ахмета из Локвице видимо да су његови стари дошли у Локвицу из села Драјчићи јер је њихов отац Оруч имао четири сина па се два преселила у Локвицу а двојица су остала у Драјчики. Пошто је и муж Ружин примио ислам и добио име Асан, касније овај род је променио име у Асановци.
   Како је текло досељавање, тако се касније одвијало и исељавање појединих домаћинства. Неки сигнали говоре у том правцу да су Доксурови први који су отворили пут исељавања из жупе а само уназад неколико деценија/преко 65 кућа је исељено из овог села. Највише се иселило из рода Јојчићеви (21 кућа) онда Ушиновци 16, Кековци 10, Ружићи 8 и тако редом. Плодни Полог као и околина Урошевца привукла је велики број породица из овог села.

   ДОЊЕ ЉУБИЊЕ

   Хиљаду деветсто четрдесет и осме трасиран је пут за Љубиње да би мештани Горњег и Доњег Љубиња 1989. године имали и асфалтом посипан прилично модеран пут којим данас четири пута дневно саобраћа аутобус превозећи у првом реду раднике и ђаке као и остале до Призрена и назад. Много су средстава и труда уложили мештани оба ова села да до свега овога дође а много је средстава и друштво уложило да би овим вредним лудима олакшали живот. Код Маказа на непуннх 2-3 километара од села пут се рачва па доњи – деснн крак води у Доње Љубиње, село које је нешто мање и по броју домаћинства као и броју становника, али селу које такође има своју традицију и своју прошлост. Не само некада Кадрија Куртеши већ и Дмит Суљов а својевремено и мула Або с поносом су причали о свом селу и људима у њему.
   Ако у процентима искажемо овде је 94% староседеоца а свега 6% досељеника. Досељеници.су углавном били пастири из северних делова Албаније који су појединачно долазили или, пак, са читавом фамилијом бежали због крвне освете.
   Иако се по питању пријема ислама и времена исламизирања људи овог села др Јевта Дедијер и Јастребов (руски конзул у Призрену) не слажу, ја ћу ипак цитирати Јастребова будући да је он био велики пријатељ народа Средачке жупе, а посебио што је ои чешће путовао по овим селима. Ево шта Јастребов каже: “Становништво Љубиња примило је ислам у другој половини XVIII века. Љубињски бајрак обухватио је сва села Средачке жупе као и 20 села Сиринића и Подгора. Село Љубиње потурчено је, али је имало првенство пре свих у Средачкој жупи у хришћанско време. За његову потпору и његово јачање, као и јачање суседних села око њега касније су њему-Љубињском бајраку-припојена и села Жур, Шкоза и Добрушта. Било је речи и о селу Врбници иако је оно припадало Љумском кајмакаму”.
   Неке породице Љубиња егзистирале су као православне све до половине XIX века и када су у Ћућинскнм рупама појеле последње прасе одмах после тога су примиле ислам. Мула Або је Крсти Трбусићу, Душану Шошевићу и Петру Великинцу у хладовини ораха поред реке у Доњем Љубињу нашироко причао о њиховом пореклу и о владики Максиму из њихове фамилије који је једанпут годишње, обично за време косидбе, долазио да обиђе своје.
   У старинце се третирају: Кусићи, Пировци, Карадолами, Билибани, Дугиновци и Пераици док се у старе досељенике рачунају: Мусићи, Ласковци, Караџинци и Драшовци.
   Да су мештани Доњег Љубиња били Словени хришћани, има низ доказа. О томе, у свом дипломском раду професор Усеин Бајрами каже: “Када је вршен ископ темеља за школу, пронађени су стари гробови и у њима костури. Према положају костура види се да је то било православно гробље”- Пошто је ту била и црква св. Недеље која је била гробљанског карактера, овај податак је тачан а ова црква је у првом налету Турака срушена са још једном у Доњем Љубињу – црквом Свети Архангели, која се налазила у клисури на левој обали Дупничке реке.
   И мештанима Доњег Љубиња главно занимање је било сточарство па у периоду турске окупације сусрећемо 6-7 домаћинстава која су имала од 70-150 својих оваца, поред оних које су узимали на “ругу” и то: Ајруш Балабани, Синан Идризи, Або Куртеши, Исмаиљ Абди, Рамадан Садику. Било је ни мање ни више него 17 бачија за време Турака. Оно што је интересантно да се исти број оваца код Ајруша Балабана (100-150) као и Синана Идризи (80-100) задржао и данас. Без обзира на велике површине под ливадама (190 хектара) и 524 хектара под пашњацима и у овом селу нагло је сточарство почело да опада иако дивна пасишта као што су: Језера, Штавељ, Данчово, Голубарник и друго пружају идеалне услове за развој ове гране. Пљачке су такође један од узрока што су људи смањивали своја стада иако је у старој Југославији било настојања да се томе стане на пут па је ради тога на испостави жандармеријске станице на месту званом Вардиште било и пољског телефона, како би се брзо реаговало на долазак пљачкаша. И из овог људи су гинули у борбу са истима, попут Меџита Мисимова. “Нас осморицу су изнад Вејца пресрели” прича Кадрија Куртреши, “када смо се враћали у села с посла. Узели су нам сав бакшиш што смо добили правећи куће, свукли нас потпуно (копарани, чакшире) а узели нам и сав новац”.
   Мештани Доњег Љубиња нису само радили по селима Полога, Косова и другим нашим крајевима већ су ишли у Грчку (Каплан и Сабидин Садики) на окопавање винограда; Мислим Ајдини у Румунију; Билибан Куртеши у Турску (Смирну) а њих неколико је отишло и за Америку (Шефит Куртеши, Ајваз Мислими и Реџо Садики). До Грчке се ишло пешке 7-8 дана а до Смирне 10-12 дана. У Америку су одлазили углавном са својим мештанима из суседних села, а поготову са људима из Средске јер су Средска и Љубиње имали неке посебне односе који су и данас још на снази па је то пријатељство и поштовање на завидној висини.
   У центру села је стара џамија, која је касније изграђена од оне у Горњем Љубињу, али је 1930. године адаптирана а сада су изградили и нову џамију са минаретом. Поплава је 1979. године поред једног броја кућа и штала однела и неколико воденица те сада у селу раде само три воденице, а давно је престала са радом и ваљаоница сукна.
   Остатке старог села треба тражити на потесу Старо селиште где је, по предању, било прво насеље.
   Појас њива и воћњака обухвата следеће потесе Требеш, Главно селиште, Средњица, Брод и Вардие а на потесу Широка коса налазе се: Старе ливаде, Рудине, Кајкушенско, Војне ливаде. Широкосек, Базарањ, Побеница, Катато, Бевграт, Попуарен, Овсишта, Студенац, Краљуарупа и друго.
   Отворена школа 1926. године радила је у мејтепу све док није изграђена нова школска зграда године 1930, а после ослобођења учињен је покушај формирања осмогодишње школе 1951. године, али се због недостатка кадра убрзо од тога одустало, па је понова отворена тек 1962. године и један број одељења раде у дому културе. Нова савремена осмогодишња школа због чије локације је било доста спора и нагађања са мештанмма Горњег Љубиња ипак је подигнута на месту дотадање зграде основне школе. Похвална је чињеница да 65% девојчица наставља школовање. Из овог села се око 40 студената налази на разнмм факултетима, школујући се на матерњем српскохрватском језику. Доње Љубиње дало је неколико инжмњера, професора и велики број других академскнх грађана.
   Школа, као и искуства стечена радом у иностранству и ван Косова учинили су да је и наталитет у извесном опадању, што значи да се почело водити рачуна о планирању породице.
   Године 1969. у село је доведена струја која је омогућила да домаћинства која су економски ојачала, захваљујући добрим делом печалбарима, поготову онима који раде у иностранству, модернизују и осавремене животу својим лепим кућама. Лепоту панораме села, за сада, нарушавају неуређене улице кроз само село, што ће, верујем, ови вредни мештани успешно решити и то по свим махалама (Кусићи), Шошковци, Пировцм, Драшови, Лескови, Караџинци, Билибани и другим.
   Дуечка или Слапска река, како и њен назив говорн препуна је водопада и слапова који праве огромне вирове падом са великих висина. Довођење воде 1963. године, као и касније изграђеним нови водовод 1982. године допринели су решавању питања здраве пијаће воде, која је уведена код више од 45% домаћинства у кућу. 
   Као и по осталим селима и овде се гладовало особито у периоду бугарске окупације када су људи морали да преброде многе невоље да би зарадили и пренели по десетак килограма жита кроз Полог поред бугарских стражара или зими преко планине. На Кобилици су остали у загрљају беле смрти Џемо Касов, Сада Смаиљова и Кадрија (овај је био из Горњег Љубиња само доле посињен).
   И из Доњег Љубиња је око 45 домаћинства исељено за Призрен, Скопље а неки и Турску. У данашње време много је мушкараца запослено у Немачкој и другим страним земљама, што се огледа на добром животном стандарду овог села.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

5. 26. август 2018. у 10:59

   Војислав Ананић

   ЖИВИЊАНЕ

   Ако се пође поред џамије у Речану и било пешке или брдскмм коњићем, којих је све мање, иде потоком навише, за непуних 15 минута стићи ћемо у Живињане, село које се налази северно од Речана а које данас броји само десетак кућа. И они мештани који још овде живе као и они који су се одселили за Призрен, али оно мало имања и даље обрађују добровољним радом, изградили су пут који се на потесу Копач одваја и води право у Живињане па преко лета у двориштима појединих кућа видимо приличан број путничких аутомобила. Село је насељено чисто српским живљем а по броју становника најмање је не од свих села Средачке жупе већ и доброг броја махала села Средске које је поред Живињана, такође чисто српско село. Живињане се помиње у хрисовуљи краља Милутина који је ово село поклонио Хиландарском пиргу.
   Ако је веровати Рамани Рами из Плањана, наши радници у Немачкој прочитали су у некој књизи како је у давна времена ово данас тако малено село својевремено било варошица која је имала радионицу, хан, 6-7 налбатница, продавиицу оружја и фурњу (пекару) Каравански пут је пролазио у самом подножју Тоцива и Тумбе. Село се помиње и у повељи цара Душана а налазило се на потесу званом Ограде и Зидине.
   Да ли је у питању била “хрусија”- куга из 1604. године која је харала Призреном и околнном, позната у Средачкој жупи као “чума” или је то било касније 1741. или пак 1781. када је владала Косовом као “црна смрт”, тек ово село је скоро потпуно уннштено и расељено. Мештани Живињана који су остали у животу бежали су главом без обзира од те црне смрти. Двојица од њих, Стоша и Неша (Никола) нису били код својих кућа јер је један био негде око Витине а други у жупи Сиринић где су као пастири чували туђу стоку. Када су се вратили, бар како легенда каже, кроз село које је било потпуно опустело, по празним кућама и двориштима лутала је понека мачка, а њих двојица почели су нови живот. Прича се да су својим комшијама говорили како треба наставити живљење па отуда и назива села Живињане. Да ли је то село Жештане, које се такође помиње у хрисовуљама, остало је неразјашњено.
   Причао ми је Митар Крстић из Живињана а тако каже и Веселин Стојановић, родом из Живињана да су ова двојица обновила село и у горњем махалу од Ннколе су Станко, Илија, Младен и Јован, а од Стоше у доњем махалу Стојко и Станко. Пошто је Стоша дошао из моравског краја тај се род звао Моравци а како је Никола био у Сиринићу овај род су назвали Шопови.
   Село је имало своју цркву, али терен на коме је била подигнута био је јако подводан и клизав па је она потпуно утонула. Иначе, према неким подацима, она је била сазндана негде у XV или XVI веку а посвећена је била св. Архангелу. Неки тврде да је село односно варошица Живињане имало две цркве и то једну где је каптажа за водовод Речане. По једној легенди чак се прича да је то био манастнр који је имао и cвoje испоснице у карпи изнад села Плањана.
   Садања црква Света Недеља подигнута је 1936. године даље од места где је потонула стара црква. Хумке помрлих и закопаних после и за време куге налазе се на потесима Габровец и Шиљеравењ али је тај терен сада под шикаром.
   После куге обрадиво земљиште мештана Живињана заузео је Аљи-ага из Призрена па је то земљиште давао под закуп мештанима из Плањана и Живињана.
   Вредни мештани Живињана пошто им тешка вода није одговарала за пиће направили су још две каптаже и то једну 1925. године на месту званом Вирови, а за другу 1976. узимају воду са извора Пршљике да би 1978. године ову појачали са водом из извора Бисер-вода, која и у периоду највеће суше не пресуши.
   Својевремено, сточарство је и у овом селу било јако развијено па је на потесу Живињске ливаде било бачила. У селу је био и велики број коза, (преко 1000) јер је терен – пасиште за њих био погодан (Тоцив). Петко Стојановић најкасније је задржао буљук од преко 120 оваца, али када су 1943. године неки пљачкаши из Скоробишта и Љубижде украли ово стадо, онда је сточарство скоро потпуно замрло.
   Сасвим разумљиво да је и из овог села било много печалбара који су стигли и до Америке, али је носталгија за родннм крајем све ове ипак враћала у Живнњане док није почело исељавање. Највећи број се иселио за Призрен (13 кућа) а касније долази Смедерево (10) Београд (8) Крушевац (7) и тако даље.
   Преко 15 њих из овог села завршило је факултет иако су као деца морали да иду у основиу школу ван села (Плањане, Локвица и Речане). Не рачунајући горњи број, 20 домаћинства која су се иселила за Призрен и надаље долазе у Живињане и обрађују своја имања. Имања овог села налазе се на потесима: Равењ, Пршљике, Црвене њиве, Заблови, Трње млаке, Бисер воде, Ограде, Зидине, Аљеве њиве, Ораше, Лозине и Равњиште.
   Као добри патриоти огроман број мештана Живињана учествовао је у ослободилачким ратовима а неки од њих су из Америке дошли као добровољци на Солунски фронт, што се може видети из приложених спискова.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

   • 12. новембар 2022. у 18:48

     Milos Djordjevic

     Da li se znaju imena ljudi koji su ucestvovali u solunskom frontu iz sela Zivinjana?
     Srdacan Pozdrav

     Одговори

6. 26. август 2018. у 11:42

   Војислав Ананић

   ЛОКВИЦА

   На непуна три километра испод села Речана на асфалтном путу Призрен – Брезовица – Скопље одваја се десно макадамски пут који иде узбрдо кроз багремар и води нас право у Локвицу, село које се налази јужно од Речана, југоисточно од Призрена. Село је збијеног типа, али прилично развучено у коме живе Муслимани и Срби. До године 1981. било је према пописима из 1961. и 1971. године и један број муслимана који су се сви вратили својој матици, јер им је и матерњи језмк српскохрватски. Сматра се за једно од најстаријнх насеља а атар овог села граничи се са атаром Опоља, СО Драгаш.
   Локвица се помиње у хрисовуљама краља Драгутина (1276- 1281) који је ово село дао Хиландару, краља Милутина који је 1308. године такође село дао пиргу хрусији као и 1348. када је цар Душан село дао свом манастиру светом Архангелу. Дуго су мештани овог села као најближи, поред мештана Јабланице, давали стражу код манастира, а постоји легенда и о томе како је неко из породице Репића неколнко дана после женидбе позван на градњу манастира и тамо непрекидно радио пуних девет година. Именованом се родило дете и када је прилично одрасло једног дана донело му је нешто за јело. Отац није познао своје дете, што је и разумљиво и питао га чији је. Када је дете рекло име своје мајке његове жене, ухватио је малог и чекићем којим је зидао ударио га у главу и усмртно говорећи: “Ако сам ја роб и овако се мучим, бар ти немој тако живети”.
   Село имало највећи број цркава као и највећи број свештених лица (попова). Живко Репић био је први и најстарији парох Средачке жупе (тада једини за целу жупу) а заменио га је блиски му рођак поп Синадин који је иначе био врло храбар човек и два пута годишње преко Опоља одлазио у Гору да крштава децу оних Срба који још нису примили ислам. Они су били свештеници из генерације “старошколаца” који су се описмењавали у манастирима. После доласка Синадина (1802) било их је у манастиру св. Марка (Кориша) још из Средачке жупе на описмењавање – школовање (Анто Арсић и други).
   Као најстарији родови у Локвици сматрају се код Срба Ћуклевци а код Муслимана Драгићи. Иначе, ови муслиманскм родови воде своје порекло и то: Станчићи од Репића, Драгићи од Ружића а има досељеника из рода Ружића и то Бирдаини, Вујићи и Јањевци. Легенда каже да су Ћуклевци добили надимак по томе што је неки Петар из њиховог рода јашући магарца приликом одласка за Призрен стално истом викао “ћук-ћук-ћук” а немирни магарац некако се спотакао, Петар пао и ногу изломио па није могао наставити пут за Призрен, после чега је и уследио надимак „ћукле”.
   Село је некако подељено на две махале по породицама-родовима и то Драгићева и Вујићева махала. За род Вујића, према Петру Костићу, везана је једна друга легенда, како их је Синан- паша преварио па су му потписали да пљачкаши који се крију у попаљеном манастиру св. Архангела излазе и пљачкају и нападају мештане Локвице и других села Средачке жупе. Када је овај добио њихове потписе, обећану карлицу златника напунио је овсем а само поврх ставио златннке.
   Мештани Локвпце су имали добра пасишта на Караниколици и другим потесима са великим бројем бачила. Године 1900. село је имало преко 4.000 грла стоке. од којих 2.500 оваца и 18 бачила. Велике буљуке оваца су имали Никола Павловић. Симо Тројановић, Анђелко Станковић, Вебија Вујић. Маријан Станимировић, Љубо Симић, Петко Нешић, Тефик Мустафа, Митар Недељковић, Ајдин Дураку и други. Али крађа стоке па и самог мрса на бачијама (посебно после напада на бачило Николе Павловића) смањио је број стоке. По попису 1981. године сведен је на 1037 грла.
   Када је опао интерес за сточарство а пошто су неке од породичних задруга имале велики број чланова (Павловић 20; Станимировић 18; Вујић Вебија 19; Бирдаини 15 и слично) морали су се оријентисати на одлазак у печалбу па као печалбаре у Румунији сусрећемо: Бирдаини Љатифа. Ајдина и Мустафу, Дураки Адема и Батијара. Сви су они ишли у друштву својих комшија и сународника, па са Србима добар број њих Муслимана срећемо и као раднике у Америци и то: Вујић Вебију и Рамадана, Мустафи Реиу, Дураки Реиу и Мухарема, Бирдаини Љатифа и Адиља са сином.
   Село има две цркве и то једну у средини села (cв. Илије) а другу гробљанску. Поред ових било је још три које су срушили Турци, само је црква св. Илије била обновљена на темељима старе цркве, али није живописана.
   Школа је у селу отворена за време Турака 1899. године у приватној кући, али су Срби убрзо подигли зграду, попут куће, за потребе школе. Душан Поповић, мештанин био је учитељ, а учитељ Љубомир Репић доласком Бугара имао је великих неприлика пошто су дознали да је у Македонију био комита. Тек од 1935. године муслиманска деца почињу са школовањем, али је после ослобођења било извесних тешкоћа јер су ишла у мејтеп уместо у основну школу. Тек када је један дечко неким случајем (експлодирала је каписла динамита у фуруни мејтепа) повређен, већина деце је прешла да наставу прати код учитеља Предрага Шипића.
   Село је дало велики број школованнх људи а економ Ђура Поповић као лољопривредни стручњак, иначе родом нз Локвице, познат је био не само код народа Средачке жупе већ у читавој околини Призрена. Омиљени лекар и добар стручњак хирург Реџеп Дураки је један од познатих лекара Градске болнице у Београду. Данас у селу као учитељи раде Муслимани мештани Мустафи Бахтијар и Елез Мустафи.
   Родови (кабиља) код Муслимана су: Вујићи (исламизирани); Бердаини: Османови, Бећирови, Амдијани, Сијанови н Аземови. Аметови су дошли из Драјчића а отац Оруча је био Србин, Дураки-Јасевци који су као православни прешли у ислам. Беџати Саит кажу да су из Топојана прво дошли у Оптерушу па после прешли у Локвицу. Када је Петар Ћуклев пао с магарца приликом одласка у Призрен да би примио ислам, његов брат Драго, који је ишао пешке, продужио је до Призрена и потурчио се.
   Што се тиче родова код Срба Локвице, ево како се они крећу: Амзићи, Ружићи, Репићи, Кадићи, Маниташевићи, Поповићи, Павловићи, Крстићи, (Коке) Крстићи (Баћо), Симићи, Андријевићи, Тројановићи.
   Топоними потеса села Локвице су: Вишевица, Баће, Козја вода, Букова гора, Струшки дов, Краљев двор. Голема рупа, Ширина, Видин гроб, Јасика, Габровник, Лојзишта, Гребен, Ћићевско, Пештерица, Леске, Ридови, Пажић, Попов лас, Мртвило, Млаке и Локве.
   Уз помоћ војске (1972-74) мештани изграђују водовод дуг око три километра, касније је и канализација проведена кроз село. Земљиште је јако ерозивно и клизи а сами називи потеса “млаке” а поготову “локве” (које долазе због подводног земљишта) те су сви изгледи дао је назив самом селу (локве-Локвица). Прокрчени пут 1978. године допринео је да се код бивше жандармеријске станице – сада планинарског дома, изгради још десетак викендица од стране радних организација, па с једне стране то, а с друге потребе нешто бољег пута и за село Стружје до којег долазе камиони, трактори па и мања кола иде у прилог томе да се учини нешто више на побољшању веза према Локвици, Стружју и планинарском дому.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

7. 26. август 2018. у 12:05

   Војислав Ананић

   МАНАСТИРИЦА

   На 11-12 километара југоисточно од Призрена, на подножју Вртопа, налази се муслиманско село Манастирица. Пут се одваја изнад старог гробља Речана и левим краком се иде ка Небрегошту а десним за Манастирицу. Макадамски пут су, уз минималну помоћ друштва пробили сами мештани. Село се налази негде на надморској висини од око 1000 метара (996). Сам назив говори о томе да је било у својини манастира а неки од старијих мештана говоре да је на брду изнад села био манастир, али нема записа о томе да је у селу била црква или манастир. Неки топоними као: Петров поток, Попова рупа, Јованова воденица и слично говоре о томе да је село било насељено српским живљем а и сама Хрисовуља Дечана даје нам податке о томе јер је краљ Стефан Дечански 1330. године село Манастирица поклонио протомајстору Георгију и његовој браћи Добросаву и Николи за учешће у зидању манастира Дечана и његових конака и трпезарија. Сматра се да је протомајстор Ђорђе сазидао најстарију дечанску трпезарију која се зове Савина трпезарија. Колики је удео ових људи (Ђорђа и браће Николе и Добросава) у зидању главне дечанске цркве и да ли су били помоћници главног дечанског неимара фра Вите не може се доказати.
   На месту где је изнад Манастирице била црква – манастир остало је још неколико старих дубова поштованих од поисламљеног становништва овог села. Од Речана до Манастирице има око седам километара макадамског пута а постоји вероватноћа да ће и они самодоприносом и уз помоћ заједнмце тај пут средити а можда и асфалтирати јер око сто мештана ради у мностранству и велики број од њих има своја кола а њих око стотину раде у Призрену као грађевински радници.
   Село се помиње и у Дечанској ризници а на звонари у манастиру Дечана пише: Ову звонару подигли су Никола, Добросав и Ђурђе, браћа из села Манастирице код Призрена, а цркву дечанску подигао је фра Вито (Видо) са Которанима.
   Манастирица је дуго времена била седиште општине (све до спајања општина 1934. године) а Вардарска бановина је 1931. године у селу подигла школу коју су похаћала и деца Стружја и Небрегошта. За децу Стружја била је обезбеђена претходна настава од годину дана (припремни разред) како би могли успешно да прате наставу на нематерњем српскохрватском језику)
   Године 1870. у центру села је подигнута богомоља (џамија), а минаре је подигнуто тек 1911. године. Село је увело струју 1969. године а 1971. изградило је каптажу на извору Слатина и 1700 метара водовода па мештани имају здраву пијаћу воду. Кроз насеље је изграђена и канализациона мрежа а река Шијавица (Манастиричка Бистрица) пролази кроз само село. На реци још и данас постоје шест воденица и једна ваљаоница сукна.
   Раније је, као и у осталим селима, главно занимање било сточарство. Половином XIX века сточни фонд је бројао око 3200 оваца и преко 500 коза, 450 говеда и 120 коња а данас је то сведено на врло мали број те једино Џеват Кулићи има стадо од 180 и Амдија Калајџини од 120 оваца и свега два бачила у поређењу са оних осам која су била на падинама Вртопа.
   Године 1902-1903. педесет наоружаних разбојника из Љуме отерали су 5-6 буљука. Водила се борба у којој су учествовали и мештани Небрегошта и Локвице па су од наших погинули Кулићи Шериф и Банови Маљуш а од Љумљана погинуло је њих неколико, али су стоку ипак узели пљачкаши и отерали за северну Албанију. Због ових пљачки на Црном камену била је жандармеријска испостава а у периоду Љубињског барјака манастиричани су имали 80-100 оружника.
   Кише и поплава 1979. године мештанима Манастмрице такође су направиле велику штету јер су бујице однеле пет кућа и неколико штала као и три моста. За успешан развој сточарства, поред пашњака и сувати на падинама Вртопа, мештани Манастирице су располагали и са 210 хектара под ливадама на потесима Рамова ливада, Јованова воденица, Вртешни мост и Острило. Пашњаци са богатом пашом су на потесима; Вртоп, Средорек, Језерина, Зекуново ђубриште, Жаркове ливаде и Велике рупе, где је 1943. године погинуо Мето Бајрактари у борбама са балистима.
   Потеси на којима се налазе нешто боље њиве са плоднијим земљиштем зову се: Бозје, Мељесе, Врањака док се слабије земљиште за обраду налази на потесима: Габор, Пекљара, Лечиште и Слатина.
   Већ је било речи да огроман број топонима говори да су својевремено у селу живели Срби који су исламмзирани касније. О томе причају мештани Караџи Алија (88), Банови Авзија (82) као и њихов сусед из Стружја Сазаири Селим који сада живи у Призрену. “Моји стари су причали да је у селу Манастирица постојао манастир а да је он то чуо од својих старијих”.
   Поред старих родова у селу постоје и родови досељени из Горе или других крајева. Од старих родова су Караџи(ћи) и Мемиши а од досељених Кулићи (из Горе) Калајџијини (из Скадра) и Горани (из Горе-Брода).
   Разумљиво је да је и овде било миграције па је из рода Караџи исељено 22 куће, 27 кућа се иселило из рода Мемиши и из рода Кулићи 65 кућа. Род Горани су дошли као пастири а не да би се спасли исламизирања. По причању старијих, ислам је овде учинио своје крајем 18. века.
   Као мухамеданце обавеза служења у турској војсци није их мимоишла али, по причању мештана, све су их трпали у комору, вероватно зато што нису имали поверење у њих као исламизиране.
   Поред лепих кућа које су подигли и подижу позитивно је што се знатан део мештана оријентисао на пчеларство и модерно пчелари као у примеру Дурмиши Феима. 
   Фамилија Кулићи за време окупације била је на страни НОП- а. Хоџа Реџеп Кулићи пре погибије Мета Бајрактарија и једног руског официра обезбедио је нешто хлеба партизанима и био на вези са Призреном. После ослобођења био је и први председник Месног народноослободилачког одбора са седиштем у Локвици. Остали мештани су били у великој мери дистанцирани не само од окупатора већ и од њихових слугу.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

8. 26. август 2018. у 16:49

   Војислав Ананић

   МУШНИКОВО

   На петнаестом километру од Призрена а према Брезовици, поред самог пута, лежи село Мушниково. Бистрица га дели на два дела а било је раније од две махале. У доњој махали су живели Срби а у горњој Муслимани од којих се већи део код пописа 1961, 1971. и 1981. године декларисао као Албанци. Код пописа 1981. један број од њих поново се вратио у Муслимане. Матерњи језик им је српскохрватски а деца им уче на нематерњем, албанском језику те отуда мештани ове махале Анџијинци имају за своју децу припремни разред. Како се из доње махале огроман број Срба иселио, чак продао куће и своја имања, сада и у овој махали живе Муслимани, или лабилни Албанци, да их тако назовем. Махала насељена Србима била је на обалама реке Петрошнице која се улива у Бистрицу, али су се због куге раселили и формирали махалу на другом месту. Куга је харала у два три маха. Старо гробље са црквом св. Петке налазило се на потесу званом Пузаљка. Црква је порушена у првом налету и није обнављана а још и данас гробље стоји јер се један број мештана до касно овде сахрањивао.
   Мушниково се не помиње у повељама цара Душана и његових претходника Милутина и Драгутина али зато село Мушниково налазимо у поменинку манастира св. Тројице у Мушутишту, који се водио од 1465. године.
   Поред поменуте цркве имамо још две цркве које су рушене, али су касније на темељима истих поново саграђене, чак и живописане и то црква св. Николе у средини села (изнад Сичановаца) и црква св. Петра и Павла односно сада црква св. Петке. Нико не зна да објасни како је ова задња променила патрона. На питање групи стурчњака из Београда који су 1987. године обилазили ове цркве добио сам одговор да је верованто ради тога што је св. Петка била као светица познатија од Петра и Павла. 
   Код цркве св. Николе фреске су прилично добро очуване док код друге неке фреске треба конзервирати јер је вероватно влага почела да их нагриза. Дозидане припрате и овде су у приличној мери окрњиле прави изглед цркве. По мишљењу стручњака фреске су дело солидних мајстора.
   У махали Анџијннци постоји такође богомоља која је подигнута 1825. године, а 1980. је реновнрана а минаре подигнуто 1983. године.
   На имању, боље рећи у дворишту Николе Павлевског (Синадиновића) подигнута је зграда за потребе школе, а на интервенцију турске власти Никола се правдао да то подиже нову кућу за своје синове. Године 1891. у приватној кући је отворена школа, али су потурице одмах јавиле то па је Алим-ефендија, иначе руководилац просветне комисије, послао своје људе но они нису могли ништа наћи, јер је Петар Костић дознавши за ову пријаву, одмах упутио лице у Мушниково код учитеља Јосифа Спасића па је сав инвентар посакриван на тавану зграде.
   Вредни сељаци, на иницијативу својих добрих учитеља Николе Јанићијевмћа а касније Андрије Славковића и уз помоћ својих интелектуалаца, много су допирнели не само код формирања заруге већ и код довођења здраве пијаће воде н осталог у селу. Андреја Синадиновић је посебан допринос дао код изградње првог водовода 1958. године али пошто његов капацитет није задовољавао потребе обе махале, 1974. године мештани подижу нови водовод дугачак 4-5 километара.
   Велике површине под ливадама и пропланцнма између забрана, близина пашњака и друго учинили су да је Мушниково својевремено имало 14 бачила да би се данас свело на свега два.
   Миграција је била јако велика како приликом досељавања тако и приликом исељавања, из економскнх разлога. Очити пример да су код миграције поједини родови имали своје успутне станице, где су се задржавали по неколнко десетина година доказ је рецимо род Славковци, које су својевремено звали и Кабашовци јер су из Кабаша дошли у Мушниково. У Кабаш су ти исти Славковићи (сада) после косовског боја а тек одатле у Мушниково. Није сигурно да ли су Павлевци дошли из Витоша код Вучитрна или можда, из неког села код планине Витоше (Бугарска). Такође нема сигурних доказа за Татаровце јер неке индиције говоре да су дошли из Србије а по другој варијанти су досељени из Бугарске. Остали родови су из околнне па чак и из околних села али је највећи долазак бмо из Горе, одакле је дошла једна фамилија Срба са 25 кућа, као и једна фамилија исламизираних Срба са 20 кућа.
   Поуздано се зна да су староседеоци следећи родови: Качаровци, Ћосевци, Џукелини, Сичановци и Стојкини.
   Што се пак Муслимана односно Анџијанаца тиче, мада ни Цвијић није сугуран, али сматра да је после исељавања једног дела Срба, са терена где је сада махала Анџијинци, на терен Горње Мораве (око Витине) из катуна Бушате дошла једна породица. Можда је то био и тај нежења Бектеш, који је отворно хан а касније се, по неком предању, оженио Марином ћерком па је отуда дошла и она Расимова верзија (после једне телевизијске емисије о Мушникову) да су они Шиптари, али су због жена променили језик односно узели да говоре српскохрватским језиком. Смаиљ Бајрами каже, пак, да је њихов стари потомак Бектеш Баша рођен у Албанији и да је морао да бежи због крвне освете па се један населио у Кушнин код Призрена а други је преко Качаника (тамо је прво побегао) дошао касније овде. Сматрају да су Рамовци и Бајрамови потомци Смаиљових потомака, односно Хамета Бељулија који се доселио из Плањана. Према Исмаиљу Бајраму, Анџијинци имају пет родова и то: Смаиловци. Велијинци, Диљовци, Рамовци и Бајрамовци.
   Од родова православних Срба овако су се формирале фамилије и то: Стојкини (Митровићи); Ћосеви (Томићи и Мирчевићи); Станковци (Несторовићи, Цуцурови-Јовановићи, Недељковићи и Билибајкићи); Славковци (Славковићи); Павлевци (Синадиновићи и Николићи); Витошеоци (Љубисављевићи); Татаровци (Петровићи, Дејановићи, Недељковићи, Огаревићи, Младеновићи и Анђелковићи); Качаровци (Вељковићи, Љубисављевићи и Савићи); Сичановци (Петровићи, Илићи, Марковићи, Угриновићи и Младеновићи) и Цукелини (Крстићи, Стефановићи и Ђорђевићи).
   Срби овог села, у већини и то огромној, били су организовани припадници НОП-а па су имали и партијску организацију, два актива СКОЈ-а. две војно-позадинске јединице, огроман број организованих жена као и велики број органмзованих пионира који су прижали драгоцену помоћ. Муслимански живаљ Анџијица је у великој мери било дистанциран од окупатора, добрим делом и радом појединих чланова КПЈ и СКОЈ-а и мало је мештана ове махале било уз окупатора и служило му сем појединаца који су се чак и видно истицали. 
   Што се тиче основне школе и њеног рада, вредно је и овде поменути да смо у периоду негде око 1908-1912. године имали као ученика и једног Муслимана из махале Анџијинци. Иначе кроз ову школу прошао је велики број генерација а добар број њих стекао је звање академских грађана. Одиста више из редова Срба (Станковић Благоје. Недељковић Љубиша, Синадиновић Андрија, Славковић Гојко, Митровић Владо, Славковић Славко, Славковић Андрија, Никола Несторовић, Миле Билибајкић, Недељковић Милан, Бајкић Момчило и Срба и још много других из породице Илића, Петровића, Томића и других.
   Код мештана из Анџијинца имамо већ три лекара (Диљи Мељо, Смаиљи Усен и Рана Мустафа) као правници раде Велија Сезо, Бајрами Бајруш и Смаиљи Идаим а као економисти раде Смаиљи Ћемаиљ, Рама Рушит н Бајрами Фанк, поред још професора и учитеља.
   Дубоко корито Бистрице мало могућностм даје за наводњавање већег броја парцела где се сеју житарице али зато још и данас раде пет воденица на реци, а својевремено вредни и некада сложни мештани Мушникова подигли су и своју централу за струју која је престала са радом довођењем струје путем далековода кроз Средачку жупу.
   И одавде се ишло у печалбу. Школске уписнице сведоче како је велики број деце с пролећа напуштао школу да би с родитељима ишли у печалбу. Ишло се, по обичају, за Румунију (Петко Славковић, Јевто, Здравко и Душан Славковић а у Америку Никола Кајзер Славковић, Никола Цуцур, Крста Несторовић, Груја Билибајкић и још пуно њих. Васиљ Славковић, као добар терзија ишао је поред наших крајева и у Албанију где се дуго времена задржавао радећи од куће до куће.
   Миграција је пратила и Мушниково. Од 1910, или боље рећи после ослобођења из турског ропства, Мушниково је напустило 177 кућа српске националности. Само од 1946-1986. године из редова српске националности за Призрен се одселило 63 куће, за Београд 27 и тако редом. Но ништа мање миграције није било ни из редова Муслимана, односно мештана Анџијинца па су се пре рата три породице одселиле се за Турску, а једна је отишла чак у Каиро. Велики број од њих се одселно за Призрен где су направили велелепне куће.
   Нешто даље од зграде здравствене станице у Речану, ако пођете левим краком макадамског пута, стићи ћете у село Небрегоште, које велика јаруга-поток дели на две махале. По неким студијама ово село има највише старинаца. Помиње се не само у Хрисовуљи цара Душана из 1348. године односно у Архангелској повељи већ и у Дародавници где село цар Душан даје свом манастиру. И конзул Јастребов и Петар Костић говоре о томе да су се врло касно мештани Небрегошта и после исламизирања на Илинден сакупљали на месту где је била црква и давали гозбе.
   Црква св. Илије се налазила на њивама Абдије Исмета западно од села изнад махале староседеоца Гуиовци.
   Макадамски пут Речане-Небрегоште у дужини од четири километара изграђен је године 1975, а вероватно ће ускоро бити асфалтиран.
   У старим записима село се помиње под истим именом а по некима је дошло приликом очекивања неких гостију који су долазили домаћинима села па када су се појавили на брегу, неко је узвикнуо “На брег гости”, па је је транскриптацијом од од небрегошће дошло до Небрегоште. На потесу Сомишта откривено је много гробова. Зуљи Арун прича да је прилнком копања темеља за кућу наишао на већи број гробова православиих, а према костуру односно глави окренутој западу закључено је да су ту раније живели Срби. Код копања темеља наилазно је и на неке предмете и крстове. Колико се може веровати Мурати Расиму, у Небрегошту је до касно живела једна бака са унуком (православна). То је посебно питање јер он помиње годину 1935, када се ова жена одатле иселила у Македонију.
   И код градње дома културе у Небрегошту 1985. године приликом копања темеља нађени су костури православних. Уз све ове материјалне доказе о пореклу становништва треба истаћи и својевремени исказ Мурати Цезаира који је инструкторима пописивача 1971. године рекао отприлике овако: Пре ми можемо бити Срби него Шиптари, јер ако би зашли и претресли таване најстаријих кућа, можда би нашли и неку икону коју су наши преци горе склонили после пријема ислама. Ово је Ђезаира тада скупо коштало. Био притворен три дана пошто се тако нешто није свиђало албанским националистима и сепаратистима.
   Три пута дневно саобраћа аутобус на релацији Призрен-Небрегоште па је радницима који раде у Призрену и ученицима средњих и виших школа омогућено да се школују у Призреиу а станују код својих кућа.
   У Небрегошту је 1948. године подигнута зграда, не тако велика, за потребе основне школе да би неколико година касније у њеној близини подигли модерну зграду. Школа је осморазредна али јој је матична школа у Речану. Док мештани Небрегошта нису имали своју школу, деца су ишла од 1926. до 1933. године у основну школу Доњег Љубиња а касније je један број деце похађао школу у Манастирици.
   И ова школа дала је велики број школованих људи.
   Ови интелектуалци као и неки отреситији сељаци су иницијатори низа акција корисних по мештане па је 1978. године направљена каптажа на извору Торишта и у дужини од четири километара доведена здрава пијаћа вода. На Љубинској реци још и надаље раде шест воденица а мештани Небрегошта данас немају ниједну. Својевремено су имали седам бачила и неколико буљука оваца (Љатифи Цемо око 160, Љатифи Јусуф, Ферати Фета, Фазли Ћазим, Мурати Фериз и други).
   Свесни да поред водовода, мештани су изградили и канализацију користећи Асанов поток (који дели село на две махале) и Пиров поток (у коме по веровању има лековите воде) за одвод канализационе мреже.
   Зграда амбуланте са сталним медицинским техничарем омогућује мештанима бар мање здравствене услуге. У изузетним случајевима лекар долази у село иначе болесници из Небрегошта иду на преглед у здравствену станицу Речана, где лекар ради најмање четири сата пре подне. Изграђена је и електрична мрежа, а појединци који су радили у иностранству покушавају да кроз малу привреду оживе живот у овом селу.
   Један број топонима села и околине говори у прилог материјалних доказа са гробовима а ево тих топонима: Стране, Ридови, Јаруге, Крчуљевац, Липа, Драгоношец, Јасенов рид, Солишта, Баћевац, Паничево, Торишта. Родови у Небрегошту су следећи: Оџини (Ибраимовићи) који потичу од старог рода Ђуричићи; Кршкотинци (Ибраимовићи) који су староседеоци; Муратићи (Саитовићи и Фејзуловићи) су досељеници; Пировци (тврди се да су дошли из околине Ораховца); Ђељовци (Бајрамовићи, Ајазовићи, Бећировићи). Ови су по казивању дошли из северне Албаније; Максутовци (за њих се не зна одакле су дошли) а исти је случај и са родом Заплећи; Таушановци (сматра се да су дошли из Турске, презивали се Реџеповићи) и Гучовци за које се рачуна да су старинци.
   Иако су многе куће одсељене ипак је остао велики број домаћинстава без обзира што земљиште није најбоље, подложно клизиштима, чак и неке бетонске зграде или зидови због тога пуцају. Највећи број исељених има у Призрену (155 кућа) у Сарајеву 12 Љубижди 8, Вишеграду 5 и тако редом. У селу је остало још око 80 кућа.
   Иако нису били на страни непријатеља за време окупације, мештани су се под притиском и претњом балиста, особито Кабашана, новембра 1943. године борили против партизана, потказивали неке активисте Манастирице. Они су помогли издаји партизана када је погинуо Мето Бајрактари и један руски официр. “Да су се мало успротивили и још мало закаснили извукли би се и ова двојица. Вероватно мислећи на тај догађај један покрајински руководилац упутио им је оштар укор рекавши да им не треба ништа помоћи.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

9. 26. август 2018. у 17:07

   Војислав Ананић

   ПЛАЊАНЕ

   На километар од Речана према Средској одваја се макадамски пут на потесу Копач уз брдо вијуга и води нас у село Плањане. Кажу да је село име добило по томе што се налази испод саме планине Булец. Међутим, ово насеље је каснијег порекла а, по једној варијанти, старо село звано Раштане или Лазарево налазило се на потесу Привце, где се приликом орања и данас нађу поједини делови алата који су се у кући употребљавали (маша, саџајак и слично). Оно мало света што је после куге остало прешло је преко Плањанске реке на запад и формирали ново село.
   Друга пак верзија је да је старо село било на потесу Копач, код извора, али ова верзија може бити доведена и са оним селом које се помиње у повељама (Селожештане) и које се граничило са атаром Речана а за које нема никаквих података нити легенди где се оно налазило. Од асфалтног пута до села има око три километара и може се доћи колима а налази се на надморској висини од око 800-850 метара. Што се тиче Плањанске реке, она подсећа на поток јер често преко лета пресуши, али је на овом потоку својевремено радило десет воденица а данас само једна и то Рамани Емина.
   Село је мешовито, у њему живе Муслимани и Срби, само је данас однос јако измењен у корист Муслимана јер се велики број српских домаћинства иселио иако нешто мање, има исељених и муслиманских.
   Село има и цркву и џамију, али је интересантно то да се црква налази у махали муслиманској а џамија обрнуто-у махали Срба. Село се помиње у хрисовуљама а прва црква је срушена у налетима Турака. По причању старијих овде је постојао манастир а у пећини изнад села било је испосница. Код налета су Турци један део калуђера побили и цркву порушили а други део је избегао па преко Врбичана побегао за Призрен. Код копања темеља за цркву нашли су надгробну плочу са натписом из 1365. године.
   Десимир Савић показао ми је поклон рашко-призренске епархије, а звечку из цркве св. Николе у Призрену. Помињање села у дародавници из XIV века говори о старости и овог села. Црква св. Богородице по обичају подигнута је на темељима старе цркве, али није живописана. Џамија је у селу подигнута крајем турске владавине, али је дограђивана и реновирана и прилично је лепа. Минаре за исту изграђено је године 1980.
   Школа је у овом селу основана у турском периоду (1899) а типска зграда за школу је подигнута 1912. године. Од 1925-1937. године деца Муслимана ишла су у мејтеп који се налазио у просторијама џамије где се одвијала чисто верска настава.
   Село има неколико водовода а највећи и најдужи је водовод чија је вода узета са извора “Јарабица”, а дужина је преко три километара.
   Мештани Плањана имају велике површине под ливадама а богати су и добрим пашњацима па је крајем XIX века имало преко 2000 оваца а 22 баџила су била на терену између Ошљака и Булеца. На овом терену и данас још постоје појате које су служиле за стоку као и сено сакупљено са ливада и пашњака.
   Колико је спало сточарство на ниске гране послужиће нам пример да је од 22 баџила данас остало свега 2 и то Беги Миљаима и Мевзута који има око 500-600 грла стоке. Некада су своја бачила имали и држали буљуке и Срби: Илићи, Стеићи, Аксићи и други а данас нико од Срба скоро и не држи ситну стоку, већ по једну кравицу или неку козу. 
   Село је године 1969. довело и струју која умногоме олакшава живот онима који су још остали овде.
   И овде је велики број породица староседелаца, особито сиромашнијих, био принуђен да прими ислам како би добили извесне бенифиције. Добијали су земљу и били ослобођени плаћања харача.
   Сиромаштво је многе од њих, како Србе тако и Муслимане, гонило у печалбу па их сусрећемо у Румунији и Америци највише а ишли су и у друге земље, особито муслимани (Грчка и Турска). Неки од њих остали су тамо где су отишли од Муслимана њих четворица а од Срба је осамнаест њих настањено у САД. Усеин Кадрија је отишао за Америку као једанаестогодишњак и тамо остао равно 50 година. Као нежења зарадио је доста новаца а када се вратио подигао је седам спомен-чесама са појилом за стоку. Искуство код обраде воћњака и винограда у Грчкој допринело је да је Плањане било најбогатије чувеном шљивом плањанком а све до краја 1918. године на потесима Привце и Лазарево били су чувени виногради.
   Када је реч о родовима, Голипанци досељеници као Криалије добили су као чивчије имање беговско којим је управљала његова жена после бегове смрти.
   Калинчићи који су после харања куге остали живи прешли су из Раштана преко потока. Од њих касније потичу и фамилије које су примиле ислам (Рамани и Кочи). Но од овог рода проистекло је и низ фамилија Срба и то: Поповићи, Савићи, Аксићи, Станојевићи, Филиповићи, Вучковићи, Лукићи, Живковићи и Симићи.
   Од старих Калинчића само Кочо и Јован су примили ислам и једно време се презивали Чочовићи и Рамановићи а од ових потичу и Оси.
   Од рода Рама Рамиз, који је иначе скоро десет година био у печалби у Америци сада су следеће фамилије: Аметова, Јаминова, Арифова, Муаремова и Раманова а у Призрен се после 1948. године одселили: Адемови, Мисимови, Зенунови и Саитови. Има исељених за Призрен и пре 1941. године и то: Шаипова, Раманова, Малићова и Мелићева.
   Породица односно род Стејића доселио се из Гњилана пре отприлике 350 година а касније су се неке породице овог рода вратиле за Косово 1914. године али у околину Урошевца.
   Миграција је велика и у овом селу и од Срба само у периоду од 1948-1965. године исељено је преко 77 српских домаћинстава, од тога у Призрен само 19 кућа. И од Муслимана се одселило 19 кућа у Призрен а пет кућа Азари у Босну.
   Један део земљишта овог села је јако плодан давао одличне приходе када је у селу било 22 буљука оваца и када су обично с јесени њиве гнојене (ђубрене путем трла). Њиве и ливаде овог села налазе се на следећим потесима: Равњиште, Привце, Лазарево, Гуништа, Стенице, Равно поље, Копач, Забев, Забрег, Ограде, Средње брдо, Исток, Равне њиве и друге.
   Рано отварање школе омогућило је рани полазаку школу али су деца овог села и пре отварања школе у Плањану ишла у основну школу Средске. Док се Антоније Арсић школовао у манастиру, Душан и остали завршавали су редовне школе. Велики број је школованих из овог села како Срба тако и Муслимана али сиромашан крај разбацао је све ове људе по читавој Југославији.

   Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

   Одговори

10. 26. август 2018. у 17:26

    Војислав Ананић

    РЕЧАНЕ

    Муслиманско насеље српског говорног језика. Налази се на крајњем западном делу Средачке жупе, или, боље рећи, ако се иде из Призрена према Брезовици, то је прво село које нас среће после изласка из клисуре Бистрице. Од Призрена је удаљено око девет километара. Са истим именом и у призренском Подгору постоји село, за разлику од овога које се иначе помиње у дародавници цара Душана 1348. године. На путу за Средску на брежуљку изнад села дуго времена – касно су се примећивали остаци цркве светих Арханђела.
    У давна времена село је било на платоу где се сада налази амбуланта (здравствена станица). У селу је живео већи број старинаца али има и досељеника из Локвице, Горњег Љубиња, Новог Села као и северне Албаније. Има неких индиција да је село добило назив по томе што се налази међу рекама – међуречје.
    Речане се налази, када се ради о Средачкој жупи, на врло важној раскрсници јер се ту одвајају путеви за Љубиње, Небрегоште и Манастирицу као и за Локвицу и Стружје, поред главног пута који води за Средску и даље. Сам положај села је допринео његовом бржем развитку. Отворено је низ продавница разних трговачких организација као и неколико занатских радњи па поприма неке контуре варошице. На потесу црквиште, где је и била црква светих врачева Кузмана и Дамњана а данас зграда амбуланте била је најстарија махала Речана. Црква је вероватно била гробљанског карактера јер се и данас на овом потесу могу приметити остаци неких гробова.
    Иако нису међусобно подељене односно одвојене, данас има у Речану велики број махала. Само према Живињану и Тоциву (с десне стране Бистрице) има 12 махала које носе називе према родовима који у њима станују и то: Ајдиновци (Ајдини), Бајрамовци (Бајрами-Сагдати), Бератовци (Берати), Лимановцм (Лимани), Љатифовци (Љатифи), Бајровци (Худути), Аљковци (Худути), Шеповци (Курешепи), Усеновци, Аслановци (Аслани), Беловци (Абази) и Памисла.
    С леве стране средачке Бистрице су: Куртовци (Худути), Мифтари, Аслани, Курешепи и Бајровци. Сама имена и распоред ових родова, види се, тражили су животног простора и после деобе правили су куће тамо где су сматрали да ће им бити најбоље или где су поседовали погодни плац па отуда налазимо из родова Курешепи и Худути породице и са леве и са десне стране Бистрице.
    Процес исламизације, према оном како се с колена на колено причањем преносило, почео је крајем XVII века и развијао се врло споро па су у овом селу дуго времена живела нека српска племена. Као и из других села ишли су у печалбу становници овог села и често у друштву са комшијама Србима. Аслани Ирфан каже да је Стојан Павловић врло често одлазио у печалбу са једном тајфом из Речана. Велики део мештана овог села ишао је за Босну и раније, а особито у периоду старе Југославије, као и данас, што раде, добар део од њих тамо се настанио попут Џемаља Курешепи, Реџа Худути и других. Око 35 фамилија се одселило за Босну. Џемал Куртеши је познат као велики добротвор, помаже сваку хуманитарну акцију. Сваке године школи у Речану поклања известан број књига па је отуда библиотека ове школе једна од највећих.
    Примивши ислам морали су преузети и обавезе исто онако као што су добили и извесне бенефиције а Турци су их сматрали својим поданицима и тако с њима поступали. Но ипак мали број мештана је погинуо у турској војсци али су неки дуго времена остали у Турској. “Отац моје жене”, каже Аслани Мрфан, “по имену Раман Ковач остао је још седам година, па је почео говорити турски и овде када је дошао, али су му се људи из Речана смејали. Раман се правдао како је заборавио свој језмк, али га то није правдало”
    Чињеница да је село велико, али има и велике површине где су ливаде, њиве, забрани и пашњаци. Почев од Речанских лнвада, када се зађе из клисуре Призренске Бистрице, све до Копача све је то атар села Речана. Навео бих само неке топониме ових потеса, почев од Речанских ливада навише уз Бистрицу и то: Дувој, Воденице, Сувара, Гарчина, Лупарде, Остеркамен а између река Побијенице и Шијавице налази се пашњак Чичков дов.
    Као и мештани осталих села тешко су живели и житељи Речана па су се неки селили са читавом породицом да би прехранили себе и своју децу. Хусенова је чнтава фамилија отишла за Тетово али је глад и тамо харала па су сем Хусена сви његови помрли, а он се морао вратити назад у Речане. За време бугарске окупације живот је био још тежи јер су Бугари све узимали па и људе у војску и слали их у прве борбене редове. Њих девет који су отишли 1917. године у бугарску војску сви су су изгинули (Ћазим Абази, Рамиз Ајдини и други).
    Данас је Речане напредно село. Његови мештани радећи као зидарски радници, посластичари по Босни и другим крајевима, запослени по фабрикама у Призрену, особито женски свет, умногоме су изменили лик свога села. Велики је број новоподигнутих стамбених зграда грађене су по свим прописима. Скоро 95% домаћинстава има куће, са свим санитарним уређајима и савременим намештајем.
    Људи овог села нису заборавили ни друштвене потребе па је 1967-1968. године село електрифицирано, 1970. подигнута је нова зграда осмогодишње школе за коју је земљиште дао Аслани Селим (уз минималну надоканду) а 1983. године, поред џамије, направљено је лепо и високо минаре. Уз огромну помоћ друштвене заједнице подигнута је 1981. године нова амбуланта (раније је радила у просторијама бившег мејтепа) а 1985. изграђен је дом културе. У погледу школства постоје нека интересантна казивања појединаца о стварању мејтепа у овом селу. Неки говоре да је радио од 1910-1927. године док Ферати Алија каже да им је 1920. године омогућено да отворе мејтеп а радио је све до 1935, а од те школске године око 13-15 ученика ишло је на наставу у Локвици где је радила основна школа и тако све до 1941. године. После ослобођења, један број оних који су завршили IV разред, уписује се у први разред ниже гимназије у Средској. Те школске 1945/46. године на захтев родитеља у Речану почиње у I разреду основне школе настава на албанском језику да би велики број родитеља школске 1952/53. писменим захтевом тражио да им деца поново наставу прате на свом матерњем језику (српском). Чињеница стоји да је тадањи њихов учитељ, иначе Шиптар, умногоме допринео овоме рекавши и родитељима и референту за просвету среза да то он ради је мучење деце и разумљиво да не може постићи успех када деци излаже градиво на нематерњем језику. Данас је ова осмогодишња школа у Речану, која носи име народиог хероја Мете Бајрактарија, матична школа у чијем саставу су осмогодишње школе у Небрегошту, Стружју као и непотпуна осмогодишња школа у Манастирици.
    Полазећи од тога да је раскрсница за много села, да у просторима школе има слободних учионнца, у овом селу су неколико година радила истурена одељења средње школе усмереног образовања (I и II година).
    Мештани Речана као и Муслимани по другим селима су све до 1941. године (до окупације) имали презиме на “ић” а талас поновног враћања тих односно таквих презнмена захватио је и њих и то у приличној мери. Већина њих настављала је даље школовање па данас раде не само у Призрену већ и у другим местима раде као професори, лекари, правнмци, економисти, инжињери.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

    Одговори