Opština Prizren:
Atmađa, Belobrod, Biluša, Bljač, Brezna, Brodosavce, Brut, Buzec, Buča, Veleža, Vlašnja, Vrbičane, Vrbnica, Gornja Srbica, Gornje Ljubinje, Gornje Selo, Gorožup, Graždanik, Grnčare, Dedaj, Dobrušte, Dojnice, Donja Srbica, Donje Ljubinje, Drajčići, Dušanovo, Đonaj, Živinjane, Žur, Zaplužje, Zgatar, Zjum Opoljski, Zjum Has, Zojić, Zrze, Jablanica, Ješkovo, Kabaš, Kabaš Has, Kapra, Karašinđerđ, Kobanja, Kojuš, Koriša, Kosovce, Krajk, Kuklibeg, Kukovce, Kušnin, Kuštendil, Landovica, Lez, Leskovac, Lokvica, Ljubižda, Ljubižda Has, Ljubičevo, Ljukinaj, Ljutoglav, Mazrek, Mala Kruša, Mamuša, Manastirica, Medvece, Miljaj, Muradem, Mušnikovo, Našec, Nebregošte, Nova Šumadija, Novake, Novo Selo, Petrovo Selo, Pirane, Plava, Plajnik, Planeja, Planjane, Poslište, Pousko, Prizren, Randubrava, Rence, Rečane, Romaja, Skorobište, Smać, Sredska, Stružje, Trepetinca, Tupec, Hoča Zagradska, Caparce, Šajinovac, Škoza i Špinadija.
26. avgust 2018. u 05:10
Vojislav Ananić
GORNJE LJUBINJE
Selo se nalazi na 16-1.7 kilometara jugoistično od Prizrena ili 7-8 kilometara od Rečana, gde se inače i odvaja put za Ljubinje. Naseljeno je muslimanskim življem a maternji jezik im je srpskohrvatski. U Arhangelskoj povelji cara Dušana pominje se još 1348. godine a u pomeniku manastira sv. Trojice u Mušutištu upisani su Srbi ovog sela koji su bili darodavci ovog manastira. Kada su meštani ovog sela primili islam nema tačnih podataka, dok Jastrebov kaže da su poslednji, a dr Jevta Dedijer tvrdi da su bili među prvima. Priča se da je ovo selo starije od Donjeg Ljubinja. Nalazi se ispod jednog uzvišenja – brda zvanog Kika. Selo je svojevremeno imalo tri crkve i dva groblja. Jedna legenda kaže da je ikona crkve sv. Petke odletela iznad Pejčića u kamenjaru Kaluđere pa otuda, valjda prema tom verovanju, 28. avgusta u ovu crkvu iznad Pejčića (Sredska) dolazi veliki broj muslimanki sa poklonima crkvi. Sam naziv jednog potesa – mesta u selu nosi ime Crkvište a kada sam, po nagovoru Veselja Šabanija, pitao njegovog oca gde podižu zadrugu odgovorio mi je – na crkvištu. Uostalom i na karti Đakoma Kantelija ubeleženo je selo a obe crkve – Sv. Petka i Sv. Nedelja porušene su nakon pada Prizrena 1455. godine i više nisu ni obnavljane. Šta je sa trećom crkvom, malo ko zna o tome da priča. Postoji legenda da su carske dveri jedne od ove dve porušene crkve prenesene u crkvu sela Drajčića.
Selo je zbijenog tipa, kao uglavnom sva sela Sredačke župe, možda i prenatrpano zgradama i to sada sasvim savremeno zidanim i sa savremenim uređajima potrebnim za jedno domaćinstvo. Prema popisu iz 1981. godine u selu j e živelo 271 domaćinstvo sa 1821 članom. Ako pođemo od toga da je odmah posle oslobođenja (1945. godine) kod popisa bilo 153 domaćinstva sa 917 stanovnika i uporedimo ovo sa brojem i domaćinstva i stanovnika iz 1981. godine, videćemo da je to veliki porast kako domaćinstva tako i stanovnika. Broj stanovnika, razumljivo, porastao je dobrim delom i zbog povećanog nataliteta iako je u ovom selu bilo iseljavanja, ali povećani broj domaćinstva rezultat je cepanja nekada velikih porodičnih zadruga koje su imale i preko 30 članova. Danas je malo takvih zadruga i mogu se na prste izbrojati, poput: Bajrami Avdilja, Kasi Limana, Šaipi Raima i Limani Zulfnje.
U stara vremena glavno zanimanje stanovništva bilo je stočarstvo. S obzirom na 204 hektara livada i 838 hektara pašnjaka lako je bilo napasati velika stada ovaca – koza i krupne stoke. Za vreme turske okupacije bilo je oko 12 bačila a bilo je domaćinstva koja su držala i po 300 ovaca, kao na primer Sezairi Rustem i Limani Sadrija. Šaipi Ramiz i danas kao i za vreme Turaka ostao je na stado sa istim brojem ovaca (130). Legenda kaže da se na terenima sadanjeg sela iaselio prvi pastir Ljubinko, koji je imao dva sina pa se kasnije jedan odvojio i sišao pored reke, a drugi je ostao sa ocem. Ovaj prvi je formirao to novo selo, Donje Ljubinje, prema geografskom terenu.
Domaćinstva sa malim brojem ovaca davala su ih na rugu kod domaćinstava koja su imala veća stada a tamo na bačijama pravio se čuveni šarplaninski ovčiji sir, koji je i danas kako na glasu tako i na visokoj ceni. Malo ziratnog zemljišta koje su posedovali meštani korišćeno je za sejavinu a ponajviše se sejao ovas i raž, nešto manje pšenice a još manje kukuruz. Ove njivice đubrene su gnojivom koje se iz štala iznosilo na konjima a ti se poslovi obavljali kasno s jeseni ili, pak, rano u proleće. Tu i tamo, u jesen na pojedinim njivama ili livadama đubrenje je vršeno i putem trla. Na ovaj način nađubrene livade i njive davale su dobre prihode. Ako znamo da je po popisu iz 1981. godine bilo samo 306 grla sitne stoke (koza i ovaca), a 1971. 1845, može se videti kako je stočarstvo rapidno opadalo pogotovu ako uporedimo period bivše Jugoslavije, prve Srbije kao i period turske okupacije. Pljačka stoke od strane bandi iz severnih delova Albanije (Ljuma) poprimala je velike razmere na ovim prastorima Šare gde su napasana i stada meštana Gornjeg Ljubinja. Meštani, više puta celo selo, borili se protiv tih pljačkaša pa su neki da bi sačuvali svoju stoku, ili stoku svoga komšije, i ginuli u toj borbi, što je slučaj sa Avdulom Kasovim koji je ranjen braneći stoku a Šaipi Aslan, koji se umešao među pljačkaše pobio je četvoricu, a kada su ga otkrili, uspeo je da umakne zahvaljujući poznavanju terena i jednom viru u Dupničkoj reci u koji se bacio i sakrio.
Vredno je napomenuti da je u jednom slučaju i sam Beograd za vreme bivše Jugoslavije zvannčno intervenisao jer su godine 1927. Sadriji-ćaji iz roda Šerbedžinci pljačkaši poteralm 400 ovaca. Posle intervencije ovce su odmah vraćene, ali zbog dugog putovanja malo ih je ostalo i stiglo u Gornje Ljubinje. Pljačkaške bande, po pričanju Adilja Mete, brojale su po koji put od 300-400 ljudi. Često su nznenada upadali vezivali ćaje i čobane i stoku odvodili a vrlo često su vođene i teške borbe te se otuda mogu naći grobovi poginulih na Smiku. Lki, Zakrasima, Planini i Lasinici.
Malo ziratne zemlje koja je, kako je slabio stočni fond, sve manje hrane davala doprinelo je da se muškarcm počnu orijentisati naodlazak narad u okviru naše zemlje ili van nje. Jedan broj domaćinstava, koja su imala veće zabrane, bavno se prodajom ogrevnog drveta (od tih se moglo i čuti: Sredska i Srečani su za nas Amerika, jer natovarimo tovar drva, to im prodamo i kupimo ono što nam je najnužnmje za kuću). Delimično, za vreme turske okupacije, kada su spahije prvo uzimale svoj deo pa je vrlo malo žita ostajalo domaćinstvu, i za vreme bugarske okupacije od 1915-1918. godine, narod ovog sela kao i većina ljudi iz Sredačke župe, mnogo se zlopatio zbog hrane, pa su odlazeći na Kosovo (Uroševac i okolina) i u Polog (Tetovo i okolina), gubili živote od pljačkaša ili se preko zime smrzavali u planini (Kobilica). Bugarske straže su pazile i zabranjivale prenošenje hrane iz jednog kraja u drugi, uhvaćene su tukli i ubijali. Ramiz Ajeti je od njih ranjen a kasnije podlegao rani i umro dok se Oruč Rama smrzao u planini a leš ćerke njegovog strica koja se takođe smrzla nisu s proleća ni pronašli jer su ga verovatno divlje zveri rasparčale.
Za vreme turske okupacije meštani su išli u pečalbu uglavnom u Grčku, Tursku i Rumuniju. Putovalo se pešice skoro 10-12 dana (Ruminija). U Grčkoj su radili na okopavanju vinograda, kopanju kanalizacije kao i druge proste radove. Pored drugih, tamo su radili Kaplani Amza, Memiš Rama, braća Šaipi Salija i Alija. Za vreme bivše Jugoslavije muškarci ovog sela naveliko su se počeli baviti zidarsko-tesarskim radovima pa su, bistri i vredni, mnogi od njih, posle zvršenih kurseva, postajali poslovođe ili vođe grupa ili radnih brigada u građevinarstvu.
Danas ogroman broj muškaraca ovog sela radi u inostranstvu (Nemačka, Švajcarska i dr.) pa kao dobri radnici dobro i zarađuju a kao štediše uspeli su da u rodnom kraju svojim porodicama obezbede savremene stambene zgrade (kuće) sa savremenim uređajima za domaćinstvo, da svoje selo pomognu pa sa ostalima u selu dovedu zdravu pijaću vodu, izgrade kanalizacionu mrežu, asfaltiraju i put do sela. Neosporno, kod ovih zadnjih radova i društveno-politička zajednmca pružila je materijalnu osnovu.
Pored samodoprinosa koji su davali kao i pomoći našeg društva, meštani ovog sela su ogroman trud uložmli kroz dobrovoljni rad kao prilikom podizanja zgrade osmogodišnje škole kada je akciju vodio tadašnji predsednik Socijalističkog saveza Ramiz Rama. U knjizi dobrovoljnog rada na podizanju ove školske zgrade, koja se inače brižno čuva kod Mesne zajednice, zapisano je da je u pojedine dane po stotinu žitelja sela dobrovoljno radilo na prostim radovima oko školske zgrade.
Deca ovog sela od 1926. pa sve do 1947. godine, izuzev period okupacije (1941-1945) nastavu su pratila u Donjem Ljubinju, gde je škola i otvorena, po nekoj logici tadašnjih vlasti, jer je u Gornjem Ljubinju bilo sedište opštine. Albanske vlasti su pokušale za vreme okupacije da škola radi na albanskom (šiptarskom) jeziku ali pošto je to bio za učenike nematernji jezik i sam učitelj Drdovski, koji je inače bio napredan; ubrzo je napustio selo i više se nije ni pokušavalo na tom planu. Godine 1947. u zgradi bivše opštine deca Gornjeg Ljubinja počinju da prate nastavu u svom selu da bi već 1951. godine meštani ozidali posebnu zgradu za potrebe škole a nakon skoro 30 godina, posle rasprave, pregovaranja i dogovaranja meštani daju najbolji plac u selu za potrebe nove savremene osmogodišnje škole koja je i podignuta zahvaljujući baš njiho-voj upornosti. Sasvim normalno, nastavu pohađaju i muška i ženska deca u čemu veliku zaslugu ima Elezi Ajet, meštanin koji je preko kurseva osposobljen za učitelja. I sada kao penzioner seća se prvih dana svoga učiteljovanja i kaže: Bogi Čukalović i Nikola Sovtić mnogo su mi pomogli da se u tim prvmm danima moga službovanja snađem i pravilno postavim i ja im to ne samo što neću nego i ne mogu nikad zaboraviti.
Želja za širim znanjem odvela je veliki broj učenika nz ovog sela na dalje školovanje pa tako danas iz ovog sela imamo sedam-osam inžinjera, jednog magistra ekonomsknh nauka, tri lekara, jednog sudiju i veliki broj profesora, nastavnika i učitelja.
Godine 1912. Gornje Ljubinje je i zvanično odvojeno pa sada mesto Ljubinja i to gornjeg i donjeg mahala imamo Gornje i Donje Ljubinje. Tada je u Gornjem Ljubinju i formirana opština a u selu je postojala i žandarmerijska stanica koja je imala i svoju ispostavu na mestu zvanom Joakamen. Ova je ispostava bila specijalno formirana zbog pljačke koje nisu prestale i posle propasti osmanlijskog carstva. Kasnije, kada je 1934. godine ukinuta opština i došlo do spajanja opština ispostava na Jaokamenu radila je samo preko leta, kada je stoka bila na ispaši, jer su pljačke vrlo kasno suzbijane da bi se okupacijom 1941. godine ponovo obnovile.
U bivšoj Jugoslaviji, bez obzira na njihovo držanje, koje je bilo pozitivno, bilo je prema njima doze sumnjičavosti i rezervisanosti a to se posebno odrazilo kod rešavanja pitanja agrarne reforme. Sela Sredačke župe imaju malo ziratne zemlje a posebno kada se radi o Gornjem Ljubinju, ali niko od muslimana ovog sela nije dobio ni pedalj zemlje putem agrarne reforme pa otuda imamo i pojavu iseljavanja u plodnije krajeve, u prvom redu oko Prizrena. Ramadan Meta kupio je imanje u Retimnju gde je sada oko 40 kuća ljudi iz ovog sela. Za vreme stare Jugoslavije samo u Donju Srbicu iselilo se 16 domaćinstava a bilo je iseljavanja u Prištinu, Peć, Tetovo i, razumljivo, Prizren.
Pojedini meštani nekako stidljivo priznaju da su u davna vremena njihovi stari bili hrišćani, ali su nešto silom a nešto obećanjima i beneficijama primili islam. O poreklu najstarijih nema dokumenata, ali se s koleno na koleno prenosilo da su došli iz Sirinića, Gore, severne Albanije a neki su prešli iz Donjeg Ljubinja iako je, kako misli Džemo Mujići, Gornje Ljubinje starijeg porekla kao selo. Stari rodovi su bili ovako grupisani, prema pripadnosti.
-Mecovci: Jušići, Danovci, Ćućinci i Mamutovci;
-Ademovci: Palovci, Kosovci i Ademovci;
-Ibrovci: Kaučovci, Osmanovci, Ibrovci i Tutrovci;
-Odžincm: Odžini, Terzini, Ramovci, Šerbedžinci, Kaplanovci i
-Šepovci: Kumčevi, Čukatovci, Đemovci, Šepovci.
Mahala u selu se uglavnom prepliću a nose imena ovih podrodova. Za vreme turske okupacije su ih smatrali svojim ljudima pa su imali obavezu da služe vojsku te su pojedini askeri – vojnici ostajali po 8-9 godina služeći vojsku. Za vreme bugarske okupacije Bugari su ih takođe internirali, ali je veći broj od njih bežao, u čemu su i kmetovi pomagali pa je otac Ramiza Rame po nagovoru kmeta sela pobegao još uz put i sakrio se od bugarskih vlasti.
Starešine sela-kmetovi vodili su računa o svom narodu, a neki od njih tolko su bili pravični i omiljeni da ih je narod birao po nekoliko puta uzastopce. Memet-hodža (otac Rasim – hodže) bio je vrlo popularan za vreme Turaka, a Rama Murselj bio je punih sedam godina kmet za oba Ljubinja. Za vreme bivše Jugoslavije kao dobri domaćini a i kmetovi pominju se Bitići Sadrija, Redžo Džemov i Kaplanov Ramadan.
Držanje ne samo kmetova već i skoro svih meštana ovog sela u periodu okupacije 1941-1945. godine bilo je korektno a bilo je i pokušaja povezivanja sa organizacijom NOP od strane Sadrije Mustafe a letke koje su u dva maha kroz njihovo selo bacali Živomir Nikolić, Jevta Cvetković i još neki skojevci učinili su mnogo u pogledu distanciranja ne samo od okupatora već i od njegovih slugu. Vazda su meštani ovog sela štitili srpski živalj a posebno, kako meštani ovog sela tako i Donjeg Ljubinja, čuvali su selo Sredsku jer su ih povezivale i neke daleke rođačke veze, prijateljstva i kumstva.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 05:39
Vojislav Ananić
GORNJE SELO
Na 16 kilometru istočno od Prizrena, na obalama reke Bukovačke koja odatle nosi naziv Bistrica, leži donje mahalo Gornjeg Sela. Gornje mahalo se nalazi nešto visočnje i severnije a veza između ova dva mahala je pravoslavno groblje gde je sahranjen i pesnik Lazar Vučković koji je inače i rodom iz ovog sela (Donje mahalo).
U Povelji cara Dušana Gornje Selo se pominje pod imenom “Selo nad Sredskoj”. Po pričanju, selo su osnovali pastiri koji su tu sa stokom došli u XIII veku. Neki toponimi kao Kraljev dvor, Kovačica, Dukatovo govore u prilogu legende da je na tom terenu bio letnjikovac nekog od kraljeva i da je on pre polaska u lov obavljao obred u svojoj crkvi koja je kod prvog turskog naleta porušena da bi se kasnije na temeljima iste podigla crkva sv. Đorđa. Ova crkva živopisana je polovinom XVI veka (1564).
Selo je čisto alpskog tipa gde su livade, njive i pašnjaci ispresecani šumskim pojasevima što čini prelepi ambijent a posebno na potesu zvanom Šartica. Na Bistrici i potoku koji prolazi kroz gornju mahalu i na kraju donje mahale ulazi u Bistricu, svojevremeno, bilo je 13 vodenica a od toga danas rade svega 2-3 i to više za ličnu meljavu domaćinstava čije su vodenice.
Asfaltni put Prizren-Brezovica svojom prvom okukom prema Prevalcu skoro dopire do samih kuća donje mahale i to je krajnja stanica lokalne autobuske linije Prizren-Gornje Selo gde autobus saobraća 8-9 puta u toku dana.
Gornje Selo je bilo metoh manastira sv. Arhangela kao i ostala sela Sredačke župe i imalo je svojih obaveza prema manastiru. Stanovništvo sela je mešovito jer ima u njemu Srba, Muslimana a kod popisa 1961, 1971 i 1981. godine neka su se muslimanska domaćinstva deklarisala kao Albanci iako im je maternji jezik srpskohrvatski.
0 tome koji su starosedeoci, koji raniji ili kasniji doseljenici ima dve tri varijante no ipak kod Srba se kao starosedeoci pominju: Makušini, Trbusini, Mačorovci, Mečkini, Šindarci. Među najstarijim doseljenicima pominju se Bogdanovci. Bilo je uglavnom samo sedam kuća starinaca a ostali su se doseljavali i to iz Gore, Makedonije, Pomoravlja, Sirinića i Podgora. Za Bogdanovce se kaže kako su doseljeni pre šesto godina. Oko porekla i doseljavanja Muslimana postoje dve verzije. Po jednoj verziji Amša je kao čobanin i sluga došao sa svojim gazdama Markičićima pa su ga ovi zbog vernosti i dobre usluge-poslušnosti oženili Đurkom, Srpkinjom iz Jažinca. Po toj verziji Markičići su sa Amšom došli iz Makedonije. Po drugoj, pak, verziji koju iznose muslimani (Fank Bećiri) Amša je došao iz severne Albanije pa se tu kao musliman oženio Đurkom iz Sevca. Bećiri pominje selo blizu Kuksa odakle je Amša došao, ali kaže i to kako je on znao srpski jezik.
Evo nekih od rodova kod Srba u Gornjem Selu i to: Bogdanovci, koji su došli iz Broda (Gora), Krstovci nz Vitine, Borovci, po jednoj verziji došli iz Berevca, a po drugoj iz Živinjana posle kuge koja je vladala Prizrenom i okolinom 1604. godine, Vučevci iz Kuča, Radevci, Dirimanovci, Arsovci i Milosavci, iz Kičeva, Milenkovci iz Sevca, Bandulini iz Štrpca, Ešekovci, iz Dulja, Minovci, iz Kamene Glave (Grlica). Što se tiče Šindinih. Kostovih, Džukelinih. Savčevih. Kaćunkinih, Ugrinovih, Nerandžinih, Džoljevih, Stipsinih i Letkinih, smatra se da su starosedeoci odnosno najraniji doseljenici.
Kod Muslimana zna se da je familija Rustemovića Ametovci odnosno Ameti došli iz Jablanice, bar kako kaže Abidin Rustemi a da je jedan dobar broj familija muslimanskih došao iz Gore a drugi iz Dulja (Podgor).
Već je bilo reči o grobljanskoj crkvi sv. Đorđa, ali vredno je napomenuti da su ikonostas iste radili neki prizrenski majstori. Zanimljiv je timpanon nad južnim vratima rađen u jednom komadu kamena, na kome su u plitkom reljefu uklesani rascvetani krst i dve simetričmo postavljene ptice kao daleki i pozni odsjaj nekada bogato skulptovanih srednjevekovnih portala. Na većem delu fresaka predstavljene su biblijske scene malih formata.
Što setiče muslimanske bogomolje, ona je prvobitno bila u kući Tafilja i Đelje Miftaria a verski obredi su tek negde 1910. godine počeli da se obavljaju. Danas je u ovom selu lepa džamija a zadnjih godina je podignuto i minare jer je to bilo nešto poput takmičenja među muslimanima Sredačke župe. Mnogo je novaca muslimanski narod dao za ove namene ali, nesporno, bilo je i nekih vanrednih prihoda o kojima se teško što može saznati.
U odeljku o školstvu bilo je reči i o Gornjem Selu. ali ipak smatram da treba potcrtati da je Todor Jovanović u gornjoj mahali ustupio deo svoje kuće za školu baš radi toga što njegova žena Stana nije imala dece, tj. deca su se rađala ali su brzo posle toga umirala pa da bi, po njihovoj proceni, nekako umilostivili Svevišnjeg, da im bar jedno dete ostane u životu oni su ovo i učinili. Tu je škola radila sve do 1910. godine a Markita Mačorova je bila prva devojčica koja je počela da pohađa nastavu. Poznato je i to koliko je neprilika oko podizanja škole stvarao Memet Topal, ali kako Petar Kostić kaže, sv. Sava je učinio da ga je narodna kletva brzo stigla.
Svojevremeno je u ovom selu vladala velika sloga i međusobna ispomoć po njihovom geslu “svi za jednog, jedan za sve“ ali su se ti odnosi kasnije pomutili.
Velike površine pod livadama i pašnjacima, blizina planinskih suvati učinili su da se stočarstvo jako razvije. Ljudi ovog sela imali su oko 16 bačila a veliki broj stoke (buljuke ovaca) imali su: Oruč, Bajram, Ajrula, Muharem, Ismailj, Osman, Šaćir, Šindini, Marko Dirimanović kao i Stojan, Vučkovići Milutin i Stanimir a danas je, kako se obnčno kaže, spala knjiga na dva slova, veće buljuke i bačila imaju Bećiri Faik (Beadinovi) i Bajrami Azar.
Muslimani i ovog sela su kao turski podanici i iste veroispovesti morali da služe tursku vojsku (da idu u askere) a pošto se kod osmailijskog carstva – kod Turaka svašta moglo, to je i Bećir, Oručev sin ostao kao asker ni manje ni više nego 16 godina jer je služio i mesto svoje braće.
Kada je stočarstvo naglo počelo da opada, a malo je bilo ziratne zemlje, onda je počelo i iseljavanje pa se samo u periodu od 1948-1981. godine iselilo 124 srpska domaćinstva i 24 muslimanska. Prizren i Uroševac su bila mesta gde se i najveći broj domaćinstava odselio (Prizren 29:5; Uroševac 11; Priština 4:11).
Jedan broj se odselio u Beograd (13 domaćinstva) a neki su svoje prebacili u Ameriku (2 porodice) i Australiju (2 porodice).
Ako se pođe od Granice prema Mušnikovu susrećemo potese sa sledećim toponimima: Kameništa, Džoljeva česma, Simonovo, Sredorek, Kraljev dvor, Glava, Poljanica, Đuljevo, Račovo, Kruše, Šartica, Lisevkamen, Mlake, Rakiće, Bukoravenj, Prevalac, Solišnik, Radlivada, Konjovec, Izvori i dr.
Na potesu Kraljev dvor dve osobe iz Gornjeg Sela (iz porodice Živkovića i Todorovića) našle su prilikom oranja novac, ali, na žalost, nijedan primerak od tog novca nije sačuvan a malo je ljudi iz Gornjeg Sela koji znaju gde se tačno nalazi pećina zvana Kovačica. No, ako to ne zna dobar broj meštana jedan deo turista Nemaca i Holanđana zna pa čak taj teren i snimaju. Milutin Stanković (po pričanju Mileta Zdravkovića) pokušao je da se približi jednom Nemcu da bi doznao radi čega snima taj deo, ali je ovaj brzo pobegao.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 10:03
Vojislav Ananić
DONJE LJUBINJE
Hiljadu devetsto četrdeset i osme trasiran je put za Ljubinje da bi meštani Gornjeg i Donjeg Ljubinja 1989. godine imali i asfaltom posipan prilično moderan put kojim danas četiri puta dnevno saobraća autobus prevozeći u prvom redu radnike i đake kao i ostale do Prizrena i nazad. Mnogo su sredstava i truda uložili meštani oba ova sela da do svega ovoga dođe a mnogo je sredstava i društvo uložilo da bi ovim vrednim ludima olakšali život. Kod Makaza na nepunnh 2-3 kilometara od sela put se račva pa donji – desnn krak vodi u Donje Ljubinje, selo koje je nešto manje i po broju domaćinstva kao i broju stanovnika, ali selu koje takođe ima svoju tradiciju i svoju prošlost. Ne samo nekada Kadrija Kurteši već i Dmit Suljov a svojevremeno i mula Abo s ponosom su pričali o svom selu i ljudima u njemu.
Ako u procentima iskažemo ovde je 94% starosedeoca a svega 6% doseljenika. Doseljenici.su uglavnom bili pastiri iz severnih delova Albanije koji su pojedinačno dolazili ili, pak, sa čitavom familijom bežali zbog krvne osvete.
Iako se po pitanju prijema islama i vremena islamiziranja ljudi ovog sela dr Jevta Dedijer i Jastrebov (ruski konzul u Prizrenu) ne slažu, ja ću ipak citirati Jastrebova budući da je on bio veliki prijatelj naroda Sredačke župe, a posebio što je oi češće putovao po ovim selima. Evo šta Jastrebov kaže: “Stanovništvo Ljubinja primilo je islam u drugoj polovini XVIII veka. Ljubinjski bajrak obuhvatio je sva sela Sredačke župe kao i 20 sela Sirinića i Podgora. Selo Ljubinje poturčeno je, ali je imalo prvenstvo pre svih u Sredačkoj župi u hrišćansko vreme. Za njegovu potporu i njegovo jačanje, kao i jačanje susednih sela oko njega kasnije su njemu-Ljubinjskom bajraku-pripojena i sela Žur, Škoza i Dobrušta. Bilo je reči i o selu Vrbnici iako je ono pripadalo Ljumskom kajmakamu”.
Neke porodice Ljubinja egzistirale su kao pravoslavne sve do polovine XIX veka i kada su u Ćućinsknm rupama pojele poslednje prase odmah posle toga su primile islam. Mula Abo je Krsti Trbusiću, Dušanu Šoševiću i Petru Velikincu u hladovini oraha pored reke u Donjem Ljubinju naširoko pričao o njihovom poreklu i o vladiki Maksimu iz njihove familije koji je jedanput godišnje, obično za vreme kosidbe, dolazio da obiđe svoje.
U starince se tretiraju: Kusići, Pirovci, Karadolami, Bilibani, Duginovci i Peraici dok se u stare doseljenike računaju: Musići, Laskovci, Karadžinci i Drašovci.
Da su meštani Donjeg Ljubinja bili Sloveni hrišćani, ima niz dokaza. O tome, u svom diplomskom radu profesor Usein Bajrami kaže: “Kada je vršen iskop temelja za školu, pronađeni su stari grobovi i u njima kosturi. Prema položaju kostura vidi se da je to bilo pravoslavno groblje”- Pošto je tu bila i crkva sv. Nedelje koja je bila grobljanskog karaktera, ovaj podatak je tačan a ova crkva je u prvom naletu Turaka srušena sa još jednom u Donjem Ljubinju – crkvom Sveti Arhangeli, koja se nalazila u klisuri na levoj obali Dupničke reke.
I meštanima Donjeg Ljubinja glavno zanimanje je bilo stočarstvo pa u periodu turske okupacije susrećemo 6-7 domaćinstava koja su imala od 70-150 svojih ovaca, pored onih koje su uzimali na “rugu” i to: Ajruš Balabani, Sinan Idrizi, Abo Kurteši, Ismailj Abdi, Ramadan Sadiku. Bilo je ni manje ni više nego 17 bačija za vreme Turaka. Ono što je interesantno da se isti broj ovaca kod Ajruša Balabana (100-150) kao i Sinana Idrizi (80-100) zadržao i danas. Bez obzira na velike površine pod livadama (190 hektara) i 524 hektara pod pašnjacima i u ovom selu naglo je stočarstvo počelo da opada iako divna pasišta kao što su: Jezera, Štavelj, Dančovo, Golubarnik i drugo pružaju idealne uslove za razvoj ove grane. Pljačke su takođe jedan od uzroka što su ljudi smanjivali svoja stada iako je u staroj Jugoslaviji bilo nastojanja da se tome stane na put pa je radi toga na ispostavi žandarmerijske stanice na mestu zvanom Vardište bilo i poljskog telefona, kako bi se brzo reagovalo na dolazak pljačkaša. I iz ovog ljudi su ginuli u borbu sa istima, poput Medžita Misimova. “Nas osmoricu su iznad Vejca presreli” priča Kadrija Kurtreši, “kada smo se vraćali u sela s posla. Uzeli su nam sav bakšiš što smo dobili praveći kuće, svukli nas potpuno (koparani, čakšire) a uzeli nam i sav novac”.
Meštani Donjeg Ljubinja nisu samo radili po selima Pologa, Kosova i drugim našim krajevima već su išli u Grčku (Kaplan i Sabidin Sadiki) na okopavanje vinograda; Mislim Ajdini u Rumuniju; Biliban Kurteši u Tursku (Smirnu) a njih nekoliko je otišlo i za Ameriku (Šefit Kurteši, Ajvaz Mislimi i Redžo Sadiki). Do Grčke se išlo peške 7-8 dana a do Smirne 10-12 dana. U Ameriku su odlazili uglavnom sa svojim meštanima iz susednih sela, a pogotovu sa ljudima iz Sredske jer su Sredska i Ljubinje imali neke posebne odnose koji su i danas još na snazi pa je to prijateljstvo i poštovanje na zavidnoj visini.
U centru sela je stara džamija, koja je kasnije izgrađena od one u Gornjem Ljubinju, ali je 1930. godine adaptirana a sada su izgradili i novu džamiju sa minaretom. Poplava je 1979. godine pored jednog broja kuća i štala odnela i nekoliko vodenica te sada u selu rade samo tri vodenice, a davno je prestala sa radom i valjaonica sukna.
Ostatke starog sela treba tražiti na potesu Staro selište gde je, po predanju, bilo prvo naselje.
Pojas njiva i voćnjaka obuhvata sledeće potese Trebeš, Glavno selište, Srednjica, Brod i Vardie a na potesu Široka kosa nalaze se: Stare livade, Rudine, Kajkušensko, Vojne livade. Širokosek, Bazaranj, Pobenica, Katato, Bevgrat, Popuaren, Ovsišta, Studenac, Kraljuarupa i drugo.
Otvorena škola 1926. godine radila je u mejtepu sve dok nije izgrađena nova školska zgrada godine 1930, a posle oslobođenja učinjen je pokušaj formiranja osmogodišnje škole 1951. godine, ali se zbog nedostatka kadra ubrzo od toga odustalo, pa je ponova otvorena tek 1962. godine i jedan broj odeljenja rade u domu kulture. Nova savremena osmogodišnja škola zbog čije lokacije je bilo dosta spora i nagađanja sa meštanmma Gornjeg Ljubinja ipak je podignuta na mestu dotadanje zgrade osnovne škole. Pohvalna je činjenica da 65% devojčica nastavlja školovanje. Iz ovog sela se oko 40 studenata nalazi na raznmm fakultetima, školujući se na maternjem srpskohrvatskom jeziku. Donje Ljubinje dalo je nekoliko inžmnjera, profesora i veliki broj drugih akademsknh građana.
Škola, kao i iskustva stečena radom u inostranstvu i van Kosova učinili su da je i natalitet u izvesnom opadanju, što znači da se počelo voditi računa o planiranju porodice.
Godine 1969. u selo je dovedena struja koja je omogućila da domaćinstva koja su ekonomski ojačala, zahvaljujući dobrim delom pečalbarima, pogotovu onima koji rade u inostranstvu, modernizuju i osavremene životu svojim lepim kućama. Lepotu panorame sela, za sada, narušavaju neuređene ulice kroz samo selo, što će, verujem, ovi vredni meštani uspešno rešiti i to po svim mahalama (Kusići), Šoškovci, Pirovcm, Drašovi, Leskovi, Karadžinci, Bilibani i drugim.
Duečka ili Slapska reka, kako i njen naziv govorn prepuna je vodopada i slapova koji prave ogromne virove padom sa velikih visina. Dovođenje vode 1963. godine, kao i kasnije izgrađenim novi vodovod 1982. godine doprineli su rešavanju pitanja zdrave pijaće vode, koja je uvedena kod više od 45% domaćinstva u kuću.
Kao i po ostalim selima i ovde se gladovalo osobito u periodu bugarske okupacije kada su ljudi morali da prebrode mnoge nevolje da bi zaradili i preneli po desetak kilograma žita kroz Polog pored bugarskih stražara ili zimi preko planine. Na Kobilici su ostali u zagrljaju bele smrti Džemo Kasov, Sada Smailjova i Kadrija (ovaj je bio iz Gornjeg Ljubinja samo dole posinjen).
I iz Donjeg Ljubinja je oko 45 domaćinstva iseljeno za Prizren, Skoplje a neki i Tursku. U današnje vreme mnogo je muškaraca zaposleno u Nemačkoj i drugim stranim zemljama, što se ogleda na dobrom životnom standardu ovog sela.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 10:35
Vojislav Ananić
DRAJČIĆI
Ako od Sredske pođemo jugoistočno, makadamsknm putem posle tri kilometara vožnje stižemo u selo Drajčići koje se nalazi na visini oko 1100 metara. Ovaj makadamski put meštanm Drajčića ne samo što su sami napravmli već ga sami uredno održavaju, jer plaćaju jednog svog komšiju, inače penzionera, čija je jedina briga održavanje ovog puta. Stanovništvo sela je mešovito jer u njemu žive Srbi, Muslimani i jedan broj Muslimana koji su se deklarisali kao Albanci. Maternji jezik je svima srpskohrvatski pa im deca od prvog do osmog razreda nastavu prate na tom jeziku.
Iako je Drajčići selo zbijenog tipa, kao uostalom i sva sela Sredačke župe, ipak ono ima svoje mahale a rodovi su u njima: u gornjoj mahali Jankovci, Cigovci, Grnčarovci i Jojčićevi a u donjoj Ušinojći, Ružići, Veselinovci, Kekovci, Markojćevi i Enličani.
Legenda govori da su selo osnovala tri pastira “Trojčik”, a kasnije su se naseljavali i drugi doseljenici.
Selo ima preko 130 hektara pod livadama i preko 500 hektara pod pašnjacima i ima idealne uslove za razvoj stočarstva. Ranije je u selu bilo preko 2.000 ovaca i preko 500 koza. Sada je to svedeno na jedan buljuk od oko 200 ovaca, gde su i ovce nekih domaćinstva koja ih daju na rugu.
Za vreme turske okupacije, kao m u mnogim krajevmma stare Jugoslavije veliki deo meštana bavio se terzijskim (krojačkim) zanatom pa je jedan broj od njih boravio i u nekim delovima severne Albanije, odlazeći od kuće do kuće radi šivenja suknenog odela.
Meštani ovog sela su bili izuzetno složni u odnosu na ostala sela, ali je i kod njih u zadnje vreme ta sloga u splašnjavanju.
Godine 1929. doveli su zdravu pijaću vodu da bi taj vodovod renovirali 1977. godnne i bazen novi napravili sa daleko većim kapacitetom.
Još u turskom periodu su otvorili školu pa otuda i iz ovog sela imamo veliki broj inžinjera, pravnika, lekara, profesora i slično.
Još u XIV veku u selu je podignuta crkva koja je naletom Turaka 1457. godine porušena, ali je već pri kraju XVI veka na temeljima iste izgrađena nova koja je i živopisana. Kao ktitori crkve pominju se Rajko Filipov. Stepan Bojov i još trojica drugih meštana (Marko, Ivan i Stepan) i to cvi iz sela Trajčik. Mada je dvojako mišljenje o nastanku fresaka odnosno oslikavanju, jer dok jedni tvrde da je to bilo krajem XVI veka, ima mišljenja da je to urađeno u XVII veku, kada su ti isti majstori oslikavali veliki broj crkava u Sredačkoj župi i prizrenskoj okolini. Bez obzira na imena ktitora na deizisnoj tabli, postoji legenda koja kaže da je Ruža imala sedam sinova a da je jedan od njih bio kmet sela i pokrenuo pitanje podizanja crkve iako su turske vlasti zabranjivale podizanje bogomolje. Seljaci se dogovore i upute kmeta za Skoplje kako bi tamo izdejstvovao dozvolu. Turske vlasti ga prvo prevedu u islam a potom mu dadu dozvolu, samo njemu zabrane da učestvuje u podizanju crkve. Kada se ovaj vrati iz Skoplja. preko cokla, koje je već bilo ozidano proste crveni pojas kako bi se znalo dokle su ti Ružini sinovi učestvovali u zidanju crkve, Ruža nije primila islam ali je ostala da živi sa sinom koji je primio islam.
Druga legenda govori da su carske dveri crkve sv. Nmkole u Drajčiću donete iz crkve sv. Petke u Gornjem Ljubinju.
Videli smo kako Cvijić govori o domovima-rodovima u Drajčiću pa i to da su Nikšići došli iz Crne Gore ali se ne može naći nigde jesu li oni direktno došli tu ili su, pak, kao Mandušići iz Crne Gore prethodno bili naseljeni u drugom kraju pa tek onda prešli u Sredačku župu (Drajčiki).
Migraciona kretanja su bila vrlo velika i to ne samo spoljna već i unutrašnja. Adem Ružić iz Drajčića kaže kako su njegovi preci došli iz Lokvice, gde takođe ima rod Ružića dok
po pričanju Biradaini Ahmeta iz Lokvice vidimo da su njegovi stari došli u Lokvicu iz sela Drajčići jer je njihov otac Oruč imao četiri sina pa se dva preselila u Lokvicu a dvojica su ostala u Drajčiki. Pošto je i muž Ružin primio islam i dobio ime Asan, kasnije ovaj rod je promenio ime u Asanovci.
Kako je teklo doseljavanje, tako se kasnije odvijalo i iseljavanje pojedinih domaćinstva. Neki signali govore u tom pravcu da su Doksurovi prvi koji su otvorili put iseljavanja iz župe a samo unazad nekoliko decenija/preko 65 kuća je iseljeno iz ovog sela. Najviše se iselilo iz roda Jojčićevi (21 kuća) onda Ušinovci 16, Kekovci 10, Ružići 8 i tako redom. Plodni Polog kao i okolina Uroševca privukla je veliki broj porodica iz ovog sela.
DONJE LJUBINJE
Hiljadu devetsto četrdeset i osme trasiran je put za Ljubinje da bi meštani Gornjeg i Donjeg Ljubinja 1989. godine imali i asfaltom posipan prilično moderan put kojim danas četiri puta dnevno saobraća autobus prevozeći u prvom redu radnike i đake kao i ostale do Prizrena i nazad. Mnogo su sredstava i truda uložili meštani oba ova sela da do svega ovoga dođe a mnogo je sredstava i društvo uložilo da bi ovim vrednim ludima olakšali život. Kod Makaza na nepunnh 2-3 kilometara od sela put se račva pa donji – desnn krak vodi u Donje Ljubinje, selo koje je nešto manje i po broju domaćinstva kao i broju stanovnika, ali selu koje takođe ima svoju tradiciju i svoju prošlost. Ne samo nekada Kadrija Kurteši već i Dmit Suljov a svojevremeno i mula Abo s ponosom su pričali o svom selu i ljudima u njemu.
Ako u procentima iskažemo ovde je 94% starosedeoca a svega 6% doseljenika. Doseljenici.su uglavnom bili pastiri iz severnih delova Albanije koji su pojedinačno dolazili ili, pak, sa čitavom familijom bežali zbog krvne osvete.
Iako se po pitanju prijema islama i vremena islamiziranja ljudi ovog sela dr Jevta Dedijer i Jastrebov (ruski konzul u Prizrenu) ne slažu, ja ću ipak citirati Jastrebova budući da je on bio veliki prijatelj naroda Sredačke župe, a posebio što je oi češće putovao po ovim selima. Evo šta Jastrebov kaže: “Stanovništvo Ljubinja primilo je islam u drugoj polovini XVIII veka. Ljubinjski bajrak obuhvatio je sva sela Sredačke župe kao i 20 sela Sirinića i Podgora. Selo Ljubinje poturčeno je, ali je imalo prvenstvo pre svih u Sredačkoj župi u hrišćansko vreme. Za njegovu potporu i njegovo jačanje, kao i jačanje susednih sela oko njega kasnije su njemu-Ljubinjskom bajraku-pripojena i sela Žur, Škoza i Dobrušta. Bilo je reči i o selu Vrbnici iako je ono pripadalo Ljumskom kajmakamu”.
Neke porodice Ljubinja egzistirale su kao pravoslavne sve do polovine XIX veka i kada su u Ćućinsknm rupama pojele poslednje prase odmah posle toga su primile islam. Mula Abo je Krsti Trbusiću, Dušanu Šoševiću i Petru Velikincu u hladovini oraha pored reke u Donjem Ljubinju naširoko pričao o njihovom poreklu i o vladiki Maksimu iz njihove familije koji je jedanput godišnje, obično za vreme kosidbe, dolazio da obiđe svoje.
U starince se tretiraju: Kusići, Pirovci, Karadolami, Bilibani, Duginovci i Peraici dok se u stare doseljenike računaju: Musići, Laskovci, Karadžinci i Drašovci.
Da su meštani Donjeg Ljubinja bili Sloveni hrišćani, ima niz dokaza. O tome, u svom diplomskom radu profesor Usein Bajrami kaže: “Kada je vršen iskop temelja za školu, pronađeni su stari grobovi i u njima kosturi. Prema položaju kostura vidi se da je to bilo pravoslavno groblje”- Pošto je tu bila i crkva sv. Nedelje koja je bila grobljanskog karaktera, ovaj podatak je tačan a ova crkva je u prvom naletu Turaka srušena sa još jednom u Donjem Ljubinju – crkvom Sveti Arhangeli, koja se nalazila u klisuri na levoj obali Dupničke reke.
I meštanima Donjeg Ljubinja glavno zanimanje je bilo stočarstvo pa u periodu turske okupacije susrećemo 6-7 domaćinstava koja su imala od 70-150 svojih ovaca, pored onih koje su uzimali na “rugu” i to: Ajruš Balabani, Sinan Idrizi, Abo Kurteši, Ismailj Abdi, Ramadan Sadiku. Bilo je ni manje ni više nego 17 bačija za vreme Turaka. Ono što je interesantno da se isti broj ovaca kod Ajruša Balabana (100-150) kao i Sinana Idrizi (80-100) zadržao i danas. Bez obzira na velike površine pod livadama (190 hektara) i 524 hektara pod pašnjacima i u ovom selu naglo je stočarstvo počelo da opada iako divna pasišta kao što su: Jezera, Štavelj, Dančovo, Golubarnik i drugo pružaju idealne uslove za razvoj ove grane. Pljačke su takođe jedan od uzroka što su ljudi smanjivali svoja stada iako je u staroj Jugoslaviji bilo nastojanja da se tome stane na put pa je radi toga na ispostavi žandarmerijske stanice na mestu zvanom Vardište bilo i poljskog telefona, kako bi se brzo reagovalo na dolazak pljačkaša. I iz ovog ljudi su ginuli u borbu sa istima, poput Medžita Misimova. “Nas osmoricu su iznad Vejca presreli” priča Kadrija Kurtreši, “kada smo se vraćali u sela s posla. Uzeli su nam sav bakšiš što smo dobili praveći kuće, svukli nas potpuno (koparani, čakšire) a uzeli nam i sav novac”.
Meštani Donjeg Ljubinja nisu samo radili po selima Pologa, Kosova i drugim našim krajevima već su išli u Grčku (Kaplan i Sabidin Sadiki) na okopavanje vinograda; Mislim Ajdini u Rumuniju; Biliban Kurteši u Tursku (Smirnu) a njih nekoliko je otišlo i za Ameriku (Šefit Kurteši, Ajvaz Mislimi i Redžo Sadiki). Do Grčke se išlo peške 7-8 dana a do Smirne 10-12 dana. U Ameriku su odlazili uglavnom sa svojim meštanima iz susednih sela, a pogotovu sa ljudima iz Sredske jer su Sredska i Ljubinje imali neke posebne odnose koji su i danas još na snazi pa je to prijateljstvo i poštovanje na zavidnoj visini.
U centru sela je stara džamija, koja je kasnije izgrađena od one u Gornjem Ljubinju, ali je 1930. godine adaptirana a sada su izgradili i novu džamiju sa minaretom. Poplava je 1979. godine pored jednog broja kuća i štala odnela i nekoliko vodenica te sada u selu rade samo tri vodenice, a davno je prestala sa radom i valjaonica sukna.
Ostatke starog sela treba tražiti na potesu Staro selište gde je, po predanju, bilo prvo naselje.
Pojas njiva i voćnjaka obuhvata sledeće potese Trebeš, Glavno selište, Srednjica, Brod i Vardie a na potesu Široka kosa nalaze se: Stare livade, Rudine, Kajkušensko, Vojne livade. Širokosek, Bazaranj, Pobenica, Katato, Bevgrat, Popuaren, Ovsišta, Studenac, Kraljuarupa i drugo.
Otvorena škola 1926. godine radila je u mejtepu sve dok nije izgrađena nova školska zgrada godine 1930, a posle oslobođenja učinjen je pokušaj formiranja osmogodišnje škole 1951. godine, ali se zbog nedostatka kadra ubrzo od toga odustalo, pa je ponova otvorena tek 1962. godine i jedan broj odeljenja rade u domu kulture. Nova savremena osmogodišnja škola zbog čije lokacije je bilo dosta spora i nagađanja sa meštanmma Gornjeg Ljubinja ipak je podignuta na mestu dotadanje zgrade osnovne škole. Pohvalna je činjenica da 65% devojčica nastavlja školovanje. Iz ovog sela se oko 40 studenata nalazi na raznmm fakultetima, školujući se na maternjem srpskohrvatskom jeziku. Donje Ljubinje dalo je nekoliko inžmnjera, profesora i veliki broj drugih akademsknh građana.
Škola, kao i iskustva stečena radom u inostranstvu i van Kosova učinili su da je i natalitet u izvesnom opadanju, što znači da se počelo voditi računa o planiranju porodice.
Godine 1969. u selo je dovedena struja koja je omogućila da domaćinstva koja su ekonomski ojačala, zahvaljujući dobrim delom pečalbarima, pogotovu onima koji rade u inostranstvu, modernizuju i osavremene životu svojim lepim kućama. Lepotu panorame sela, za sada, narušavaju neuređene ulice kroz samo selo, što će, verujem, ovi vredni meštani uspešno rešiti i to po svim mahalama (Kusići), Šoškovci, Pirovcm, Drašovi, Leskovi, Karadžinci, Bilibani i drugim.
Duečka ili Slapska reka, kako i njen naziv govorn prepuna je vodopada i slapova koji prave ogromne virove padom sa velikih visina. Dovođenje vode 1963. godine, kao i kasnije izgrađenim novi vodovod 1982. godine doprineli su rešavanju pitanja zdrave pijaće vode, koja je uvedena kod više od 45% domaćinstva u kuću.
Kao i po ostalim selima i ovde se gladovalo osobito u periodu bugarske okupacije kada su ljudi morali da prebrode mnoge nevolje da bi zaradili i preneli po desetak kilograma žita kroz Polog pored bugarskih stražara ili zimi preko planine. Na Kobilici su ostali u zagrljaju bele smrti Džemo Kasov, Sada Smailjova i Kadrija (ovaj je bio iz Gornjeg Ljubinja samo dole posinjen).
I iz Donjeg Ljubinja je oko 45 domaćinstva iseljeno za Prizren, Skoplje a neki i Tursku. U današnje vreme mnogo je muškaraca zaposleno u Nemačkoj i drugim stranim zemljama, što se ogleda na dobrom životnom standardu ovog sela.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 10:59
Vojislav Ananić
ŽIVINJANE
Ako se pođe pored džamije u Rečanu i bilo peške ili brdskmm konjićem, kojih je sve manje, ide potokom naviše, za nepunih 15 minuta stići ćemo u Živinjane, selo koje se nalazi severno od Rečana a koje danas broji samo desetak kuća. I oni meštani koji još ovde žive kao i oni koji su se odselili za Prizren, ali ono malo imanja i dalje obrađuju dobrovoljnim radom, izgradili su put koji se na potesu Kopač odvaja i vodi pravo u Živinjane pa preko leta u dvorištima pojedinih kuća vidimo priličan broj putničkih automobila. Selo je naseljeno čisto srpskim življem a po broju stanovnika najmanje je ne od svih sela Sredačke župe već i dobrog broja mahala sela Sredske koje je pored Živinjana, takođe čisto srpsko selo. Živinjane se pominje u hrisovulji kralja Milutina koji je ovo selo poklonio Hilandarskom pirgu.
Ako je verovati Ramani Rami iz Planjana, naši radnici u Nemačkoj pročitali su u nekoj knjizi kako je u davna vremena ovo danas tako maleno selo svojevremeno bilo varošica koja je imala radionicu, han, 6-7 nalbatnica, prodaviicu oružja i furnju (pekaru) Karavanski put je prolazio u samom podnožju Tociva i Tumbe. Selo se pominje i u povelji cara Dušana a nalazilo se na potesu zvanom Ograde i Zidine.
Da li je u pitanju bila “hrusija”- kuga iz 1604. godine koja je harala Prizrenom i okolnnom, poznata u Sredačkoj župi kao “čuma” ili je to bilo kasnije 1741. ili pak 1781. kada je vladala Kosovom kao “crna smrt”, tek ovo selo je skoro potpuno unnšteno i raseljeno. Meštani Živinjana koji su ostali u životu bežali su glavom bez obzira od te crne smrti. Dvojica od njih, Stoša i Neša (Nikola) nisu bili kod svojih kuća jer je jedan bio negde oko Vitine a drugi u župi Sirinić gde su kao pastiri čuvali tuđu stoku. Kada su se vratili, bar kako legenda kaže, kroz selo koje je bilo potpuno opustelo, po praznim kućama i dvorištima lutala je poneka mačka, a njih dvojica počeli su novi život. Priča se da su svojim komšijama govorili kako treba nastaviti življenje pa otuda i naziva sela Živinjane. Da li je to selo Žeštane, koje se takođe pominje u hrisovuljama, ostalo je nerazjašnjeno.
Pričao mi je Mitar Krstić iz Živinjana a tako kaže i Veselin Stojanović, rodom iz Živinjana da su ova dvojica obnovila selo i u gornjem mahalu od Nnkole su Stanko, Ilija, Mladen i Jovan, a od Stoše u donjem mahalu Stojko i Stanko. Pošto je Stoša došao iz moravskog kraja taj se rod zvao Moravci a kako je Nikola bio u Siriniću ovaj rod su nazvali Šopovi.
Selo je imalo svoju crkvu, ali teren na kome je bila podignuta bio je jako podvodan i klizav pa je ona potpuno utonula. Inače, prema nekim podacima, ona je bila sazndana negde u XV ili XVI veku a posvećena je bila sv. Arhangelu. Neki tvrde da je selo odnosno varošica Živinjane imalo dve crkve i to jednu gde je kaptaža za vodovod Rečane. Po jednoj legendi čak se priča da je to bio manastnr koji je imao i cvoje isposnice u karpi iznad sela Planjana.
Sadanja crkva Sveta Nedelja podignuta je 1936. godine dalje od mesta gde je potonula stara crkva. Humke pomrlih i zakopanih posle i za vreme kuge nalaze se na potesima Gabrovec i Šiljeravenj ali je taj teren sada pod šikarom.
Posle kuge obradivo zemljište meštana Živinjana zauzeo je Alji-aga iz Prizrena pa je to zemljište davao pod zakup meštanima iz Planjana i Živinjana.
Vredni meštani Živinjana pošto im teška voda nije odgovarala za piće napravili su još dve kaptaže i to jednu 1925. godine na mestu zvanom Virovi, a za drugu 1976. uzimaju vodu sa izvora Pršljike da bi 1978. godine ovu pojačali sa vodom iz izvora Biser-voda, koja i u periodu najveće suše ne presuši.
Svojevremeno, stočarstvo je i u ovom selu bilo jako razvijeno pa je na potesu Živinjske livade bilo bačila. U selu je bio i veliki broj koza, (preko 1000) jer je teren – pasište za njih bio pogodan (Tociv). Petko Stojanović najkasnije je zadržao buljuk od preko 120 ovaca, ali kada su 1943. godine neki pljačkaši iz Skorobišta i Ljubižde ukrali ovo stado, onda je stočarstvo skoro potpuno zamrlo.
Sasvim razumljivo da je i iz ovog sela bilo mnogo pečalbara koji su stigli i do Amerike, ali je nostalgija za rodnnm krajem sve ove ipak vraćala u Živnnjane dok nije počelo iseljavanje. Najveći broj se iselio za Prizren (13 kuća) a kasnije dolazi Smederevo (10) Beograd (8) Kruševac (7) i tako dalje.
Preko 15 njih iz ovog sela završilo je fakultet iako su kao deca morali da idu u osnoviu školu van sela (Planjane, Lokvica i Rečane). Ne računajući gornji broj, 20 domaćinstva koja su se iselila za Prizren i nadalje dolaze u Živinjane i obrađuju svoja imanja. Imanja ovog sela nalaze se na potesima: Ravenj, Pršljike, Crvene njive, Zablovi, Trnje mlake, Biser vode, Ograde, Zidine, Aljeve njive, Oraše, Lozine i Ravnjište.
Kao dobri patrioti ogroman broj meštana Živinjana učestvovao je u oslobodilačkim ratovima a neki od njih su iz Amerike došli kao dobrovoljci na Solunski front, što se može videti iz priloženih spiskova.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
12. novembar 2022. u 18:48
Milos Djordjevic
Da li se znaju imena ljudi koji su ucestvovali u solunskom frontu iz sela Zivinjana?
Srdacan Pozdrav
26. avgust 2018. u 11:42
Vojislav Ananić
LOKVICA
Na nepuna tri kilometra ispod sela Rečana na asfaltnom putu Prizren – Brezovica – Skoplje odvaja se desno makadamski put koji ide uzbrdo kroz bagremar i vodi nas pravo u Lokvicu, selo koje se nalazi južno od Rečana, jugoistočno od Prizrena. Selo je zbijenog tipa, ali prilično razvučeno u kome žive Muslimani i Srbi. Do godine 1981. bilo je prema popisima iz 1961. i 1971. godine i jedan broj muslimana koji su se svi vratili svojoj matici, jer im je i maternji jezmk srpskohrvatski. Smatra se za jedno od najstarijnh naselja a atar ovog sela graniči se sa atarom Opolja, SO Dragaš.
Lokvica se pominje u hrisovuljama kralja Dragutina (1276- 1281) koji je ovo selo dao Hilandaru, kralja Milutina koji je 1308. godine takođe selo dao pirgu hrusiji kao i 1348. kada je car Dušan selo dao svom manastiru svetom Arhangelu. Dugo su meštani ovog sela kao najbliži, pored meštana Jablanice, davali stražu kod manastira, a postoji legenda i o tome kako je neko iz porodice Repića nekolnko dana posle ženidbe pozvan na gradnju manastira i tamo neprekidno radio punih devet godina. Imenovanom se rodilo dete i kada je prilično odraslo jednog dana donelo mu je nešto za jelo. Otac nije poznao svoje dete, što je i razumljivo i pitao ga čiji je. Kada je dete reklo ime svoje majke njegove žene, uhvatio je malog i čekićem kojim je zidao udario ga u glavu i usmrtno govoreći: “Ako sam ja rob i ovako se mučim, bar ti nemoj tako živeti”.
Selo imalo najveći broj crkava kao i najveći broj sveštenih lica (popova). Živko Repić bio je prvi i najstariji paroh Sredačke župe (tada jedini za celu župu) a zamenio ga je bliski mu rođak pop Sinadin koji je inače bio vrlo hrabar čovek i dva puta godišnje preko Opolja odlazio u Goru da krštava decu onih Srba koji još nisu primili islam. Oni su bili sveštenici iz generacije “staroškolaca” koji su se opismenjavali u manastirima. Posle dolaska Sinadina (1802) bilo ih je u manastiru sv. Marka (Koriša) još iz Sredačke župe na opismenjavanje – školovanje (Anto Arsić i drugi).
Kao najstariji rodovi u Lokvici smatraju se kod Srba Ćuklevci a kod Muslimana Dragići. Inače, ovi muslimanskm rodovi vode svoje poreklo i to: Stančići od Repića, Dragići od Ružića a ima doseljenika iz roda Ružića i to Birdaini, Vujići i Janjevci. Legenda kaže da su Ćuklevci dobili nadimak po tome što je neki Petar iz njihovog roda jašući magarca prilikom odlaska za Prizren stalno istom vikao “ćuk-ćuk-ćuk” a nemirni magarac nekako se spotakao, Petar pao i nogu izlomio pa nije mogao nastaviti put za Prizren, posle čega je i usledio nadimak „ćukle”.
Selo je nekako podeljeno na dve mahale po porodicama-rodovima i to Dragićeva i Vujićeva mahala. Za rod Vujića, prema Petru Kostiću, vezana je jedna druga legenda, kako ih je Sinan- paša prevario pa su mu potpisali da pljačkaši koji se kriju u popaljenom manastiru sv. Arhangela izlaze i pljačkaju i napadaju meštane Lokvice i drugih sela Sredačke župe. Kada je ovaj dobio njihove potpise, obećanu karlicu zlatnika napunio je ovsem a samo povrh stavio zlatnnke.
Meštani Lokvpce su imali dobra pasišta na Karanikolici i drugim potesima sa velikim brojem bačila. Godine 1900. selo je imalo preko 4.000 grla stoke. od kojih 2.500 ovaca i 18 bačila. Velike buljuke ovaca su imali Nikola Pavlović. Simo Trojanović, Anđelko Stanković, Vebija Vujić. Marijan Stanimirović, Ljubo Simić, Petko Nešić, Tefik Mustafa, Mitar Nedeljković, Ajdin Duraku i drugi. Ali krađa stoke pa i samog mrsa na bačijama (posebno posle napada na bačilo Nikole Pavlovića) smanjio je broj stoke. Po popisu 1981. godine sveden je na 1037 grla.
Kada je opao interes za stočarstvo a pošto su neke od porodičnih zadruga imale veliki broj članova (Pavlović 20; Stanimirović 18; Vujić Vebija 19; Birdaini 15 i slično) morali su se orijentisati na odlazak u pečalbu pa kao pečalbare u Rumuniji susrećemo: Birdaini Ljatifa. Ajdina i Mustafu, Duraki Adema i Batijara. Svi su oni išli u društvu svojih komšija i sunarodnika, pa sa Srbima dobar broj njih Muslimana srećemo i kao radnike u Americi i to: Vujić Vebiju i Ramadana, Mustafi Reiu, Duraki Reiu i Muharema, Birdaini Ljatifa i Adilja sa sinom.
Selo ima dve crkve i to jednu u sredini sela (cv. Ilije) a drugu grobljansku. Pored ovih bilo je još tri koje su srušili Turci, samo je crkva sv. Ilije bila obnovljena na temeljima stare crkve, ali nije živopisana.
Škola je u selu otvorena za vreme Turaka 1899. godine u privatnoj kući, ali su Srbi ubrzo podigli zgradu, poput kuće, za potrebe škole. Dušan Popović, meštanin bio je učitelj, a učitelj Ljubomir Repić dolaskom Bugara imao je velikih neprilika pošto su doznali da je u Makedoniju bio komita. Tek od 1935. godine muslimanska deca počinju sa školovanjem, ali je posle oslobođenja bilo izvesnih teškoća jer su išla u mejtep umesto u osnovnu školu. Tek kada je jedan dečko nekim slučajem (eksplodirala je kapisla dinamita u furuni mejtepa) povređen, većina dece je prešla da nastavu prati kod učitelja Predraga Šipića.
Selo je dalo veliki broj školovannh ljudi a ekonom Đura Popović kao loljoprivredni stručnjak, inače rodom nz Lokvice, poznat je bio ne samo kod naroda Sredačke župe već u čitavoj okolini Prizrena. Omiljeni lekar i dobar stručnjak hirurg Redžep Duraki je jedan od poznatih lekara Gradske bolnice u Beogradu. Danas u selu kao učitelji rade Muslimani meštani Mustafi Bahtijar i Elez Mustafi.
Rodovi (kabilja) kod Muslimana su: Vujići (islamizirani); Berdaini: Osmanovi, Bećirovi, Amdijani, Sijanovi n Azemovi. Ametovi su došli iz Drajčića a otac Oruča je bio Srbin, Duraki-Jasevci koji su kao pravoslavni prešli u islam. Bedžati Sait kažu da su iz Topojana prvo došli u Opterušu pa posle prešli u Lokvicu. Kada je Petar Ćuklev pao s magarca prilikom odlaska u Prizren da bi primio islam, njegov brat Drago, koji je išao peške, produžio je do Prizrena i poturčio se.
Što se tiče rodova kod Srba Lokvice, evo kako se oni kreću: Amzići, Ružići, Repići, Kadići, Manitaševići, Popovići, Pavlovići, Krstići, (Koke) Krstići (Baćo), Simići, Andrijevići, Trojanovići.
Toponimi potesa sela Lokvice su: Viševica, Baće, Kozja voda, Bukova gora, Struški dov, Kraljev dvor. Golema rupa, Širina, Vidin grob, Jasika, Gabrovnik, Lojzišta, Greben, Ćićevsko, Pešterica, Leske, Ridovi, Pažić, Popov las, Mrtvilo, Mlake i Lokve.
Uz pomoć vojske (1972-74) meštani izgrađuju vodovod dug oko tri kilometra, kasnije je i kanalizacija provedena kroz selo. Zemljište je jako erozivno i klizi a sami nazivi potesa “mlake” a pogotovu “lokve” (koje dolaze zbog podvodnog zemljišta) te su svi izgledi dao je naziv samom selu (lokve-Lokvica). Prokrčeni put 1978. godine doprineo je da se kod bivše žandarmerijske stanice – sada planinarskog doma, izgradi još desetak vikendica od strane radnih organizacija, pa s jedne strane to, a s druge potrebe nešto boljeg puta i za selo Stružje do kojeg dolaze kamioni, traktori pa i manja kola ide u prilog tome da se učini nešto više na poboljšanju veza prema Lokvici, Stružju i planinarskom domu.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 12:05
Vojislav Ananić
MANASTIRICA
Na 11-12 kilometara jugoistočno od Prizrena, na podnožju Vrtopa, nalazi se muslimansko selo Manastirica. Put se odvaja iznad starog groblja Rečana i levim krakom se ide ka Nebregoštu a desnim za Manastiricu. Makadamski put su, uz minimalnu pomoć društva probili sami meštani. Selo se nalazi negde na nadmorskoj visini od oko 1000 metara (996). Sam naziv govori o tome da je bilo u svojini manastira a neki od starijih meštana govore da je na brdu iznad sela bio manastir, ali nema zapisa o tome da je u selu bila crkva ili manastir. Neki toponimi kao: Petrov potok, Popova rupa, Jovanova vodenica i slično govore o tome da je selo bilo naseljeno srpskim življem a i sama Hrisovulja Dečana daje nam podatke o tome jer je kralj Stefan Dečanski 1330. godine selo Manastirica poklonio protomajstoru Georgiju i njegovoj braći Dobrosavu i Nikoli za učešće u zidanju manastira Dečana i njegovih konaka i trpezarija. Smatra se da je protomajstor Đorđe sazidao najstariju dečansku trpezariju koja se zove Savina trpezarija. Koliki je udeo ovih ljudi (Đorđa i braće Nikole i Dobrosava) u zidanju glavne dečanske crkve i da li su bili pomoćnici glavnog dečanskog neimara fra Vite ne može se dokazati.
Na mestu gde je iznad Manastirice bila crkva – manastir ostalo je još nekoliko starih dubova poštovanih od poislamljenog stanovništva ovog sela. Od Rečana do Manastirice ima oko sedam kilometara makadamskog puta a postoji verovatnoća da će i oni samodoprinosom i uz pomoć zajednmce taj put srediti a možda i asfaltirati jer oko sto meštana radi u mnostranstvu i veliki broj od njih ima svoja kola a njih oko stotinu rade u Prizrenu kao građevinski radnici.
Selo se pominje i u Dečanskoj riznici a na zvonari u manastiru Dečana piše: Ovu zvonaru podigli su Nikola, Dobrosav i Đurđe, braća iz sela Manastirice kod Prizrena, a crkvu dečansku podigao je fra Vito (Vido) sa Kotoranima.
Manastirica je dugo vremena bila sedište opštine (sve do spajanja opština 1934. godine) a Vardarska banovina je 1931. godine u selu podigla školu koju su pohaćala i deca Stružja i Nebregošta. Za decu Stružja bila je obezbeđena prethodna nastava od godinu dana (pripremni razred) kako bi mogli uspešno da prate nastavu na nematernjem srpskohrvatskom jeziku)
Godine 1870. u centru sela je podignuta bogomolja (džamija), a minare je podignuto tek 1911. godine. Selo je uvelo struju 1969. godine a 1971. izgradilo je kaptažu na izvoru Slatina i 1700 metara vodovoda pa meštani imaju zdravu pijaću vodu. Kroz naselje je izgrađena i kanalizaciona mreža a reka Šijavica (Manastirička Bistrica) prolazi kroz samo selo. Na reci još i danas postoje šest vodenica i jedna valjaonica sukna.
Ranije je, kao i u ostalim selima, glavno zanimanje bilo stočarstvo. Polovinom XIX veka stočni fond je brojao oko 3200 ovaca i preko 500 koza, 450 goveda i 120 konja a danas je to svedeno na vrlo mali broj te jedino Dževat Kulići ima stado od 180 i Amdija Kalajdžini od 120 ovaca i svega dva bačila u poređenju sa onih osam koja su bila na padinama Vrtopa.
Godine 1902-1903. pedeset naoružanih razbojnika iz Ljume oterali su 5-6 buljuka. Vodila se borba u kojoj su učestvovali i meštani Nebregošta i Lokvice pa su od naših poginuli Kulići Šerif i Banovi Maljuš a od Ljumljana poginulo je njih nekoliko, ali su stoku ipak uzeli pljačkaši i oterali za severnu Albaniju. Zbog ovih pljački na Crnom kamenu bila je žandarmerijska ispostava a u periodu Ljubinjskog barjaka manastiričani su imali 80-100 oružnika.
Kiše i poplava 1979. godine meštanima Manastmrice takođe su napravile veliku štetu jer su bujice odnele pet kuća i nekoliko štala kao i tri mosta. Za uspešan razvoj stočarstva, pored pašnjaka i suvati na padinama Vrtopa, meštani Manastirice su raspolagali i sa 210 hektara pod livadama na potesima Ramova livada, Jovanova vodenica, Vrtešni most i Ostrilo. Pašnjaci sa bogatom pašom su na potesima; Vrtop, Sredorek, Jezerina, Zekunovo đubrište, Žarkove livade i Velike rupe, gde je 1943. godine poginuo Meto Bajraktari u borbama sa balistima.
Potesi na kojima se nalaze nešto bolje njive sa plodnijim zemljištem zovu se: Bozje, Meljese, Vranjaka dok se slabije zemljište za obradu nalazi na potesima: Gabor, Pekljara, Lečište i Slatina.
Već je bilo reči da ogroman broj toponima govori da su svojevremeno u selu živeli Srbi koji su islammzirani kasnije. O tome pričaju meštani Karadži Alija (88), Banovi Avzija (82) kao i njihov sused iz Stružja Sazairi Selim koji sada živi u Prizrenu. “Moji stari su pričali da je u selu Manastirica postojao manastir a da je on to čuo od svojih starijih”.
Pored starih rodova u selu postoje i rodovi doseljeni iz Gore ili drugih krajeva. Od starih rodova su Karadži(ći) i Memiši a od doseljenih Kulići (iz Gore) Kalajdžijini (iz Skadra) i Gorani (iz Gore-Broda).
Razumljivo je da je i ovde bilo migracije pa je iz roda Karadži iseljeno 22 kuće, 27 kuća se iselilo iz roda Memiši i iz roda Kulići 65 kuća. Rod Gorani su došli kao pastiri a ne da bi se spasli islamiziranja. Po pričanju starijih, islam je ovde učinio svoje krajem 18. veka.
Kao muhamedance obaveza služenja u turskoj vojsci nije ih mimoišla ali, po pričanju meštana, sve su ih trpali u komoru, verovatno zato što nisu imali poverenje u njih kao islamizirane.
Pored lepih kuća koje su podigli i podižu pozitivno je što se znatan deo meštana orijentisao na pčelarstvo i moderno pčelari kao u primeru Durmiši Feima.
Familija Kulići za vreme okupacije bila je na strani NOP- a. Hodža Redžep Kulići pre pogibije Meta Bajraktarija i jednog ruskog oficira obezbedio je nešto hleba partizanima i bio na vezi sa Prizrenom. Posle oslobođenja bio je i prvi predsednik Mesnog narodnooslobodilačkog odbora sa sedištem u Lokvici. Ostali meštani su bili u velikoj meri distancirani ne samo od okupatora već i od njihovih slugu.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 16:49
Vojislav Ananić
MUŠNIKOVO
Na petnaestom kilometru od Prizrena a prema Brezovici, pored samog puta, leži selo Mušnikovo. Bistrica ga deli na dva dela a bilo je ranije od dve mahale. U donjoj mahali su živeli Srbi a u gornjoj Muslimani od kojih se veći deo kod popisa 1961, 1971. i 1981. godine deklarisao kao Albanci. Kod popisa 1981. jedan broj od njih ponovo se vratio u Muslimane. Maternji jezik im je srpskohrvatski a deca im uče na nematernjem, albanskom jeziku te otuda meštani ove mahale Andžijinci imaju za svoju decu pripremni razred. Kako se iz donje mahale ogroman broj Srba iselio, čak prodao kuće i svoja imanja, sada i u ovoj mahali žive Muslimani, ili labilni Albanci, da ih tako nazovem. Mahala naseljena Srbima bila je na obalama reke Petrošnice koja se uliva u Bistricu, ali su se zbog kuge raselili i formirali mahalu na drugom mestu. Kuga je harala u dva tri maha. Staro groblje sa crkvom sv. Petke nalazilo se na potesu zvanom Puzaljka. Crkva je porušena u prvom naletu i nije obnavljana a još i danas groblje stoji jer se jedan broj meštana do kasno ovde sahranjivao.
Mušnikovo se ne pominje u poveljama cara Dušana i njegovih prethodnika Milutina i Dragutina ali zato selo Mušnikovo nalazimo u pomeninku manastira sv. Trojice u Mušutištu, koji se vodio od 1465. godine.
Pored pomenute crkve imamo još dve crkve koje su rušene, ali su kasnije na temeljima istih ponovo sagrađene, čak i živopisane i to crkva sv. Nikole u sredini sela (iznad Sičanovaca) i crkva sv. Petra i Pavla odnosno sada crkva sv. Petke. Niko ne zna da objasni kako je ova zadnja promenila patrona. Na pitanje grupi sturčnjaka iz Beograda koji su 1987. godine obilazili ove crkve dobio sam odgovor da je verovanto radi toga što je sv. Petka bila kao svetica poznatija od Petra i Pavla.
Kod crkve sv. Nikole freske su prilično dobro očuvane dok kod druge neke freske treba konzervirati jer je verovatno vlaga počela da ih nagriza. Dozidane priprate i ovde su u priličnoj meri okrnjile pravi izgled crkve. Po mišljenju stručnjaka freske su delo solidnih majstora.
U mahali Andžijnnci postoji takođe bogomolja koja je podignuta 1825. godine, a 1980. je renovnrana a minare podignuto 1983. godine.
Na imanju, bolje reći u dvorištu Nikole Pavlevskog (Sinadinovića) podignuta je zgrada za potrebe škole, a na intervenciju turske vlasti Nikola se pravdao da to podiže novu kuću za svoje sinove. Godine 1891. u privatnoj kući je otvorena škola, ali su poturice odmah javile to pa je Alim-efendija, inače rukovodilac prosvetne komisije, poslao svoje ljude no oni nisu mogli ništa naći, jer je Petar Kostić doznavši za ovu prijavu, odmah uputio lice u Mušnikovo kod učitelja Josifa Spasića pa je sav inventar posakrivan na tavanu zgrade.
Vredni seljaci, na inicijativu svojih dobrih učitelja Nikole Janićijevmća a kasnije Andrije Slavkovića i uz pomoć svojih intelektualaca, mnogo su dopirneli ne samo kod formiranja zaruge već i kod dovođenja zdrave pijaće vode n ostalog u selu. Andreja Sinadinović je poseban doprinos dao kod izgradnje prvog vodovoda 1958. godine ali pošto njegov kapacitet nije zadovoljavao potrebe obe mahale, 1974. godine meštani podižu novi vodovod dugačak 4-5 kilometara.
Velike površine pod livadama i proplancnma između zabrana, blizina pašnjaka i drugo učinili su da je Mušnikovo svojevremeno imalo 14 bačila da bi se danas svelo na svega dva.
Migracija je bila jako velika kako prilikom doseljavanja tako i prilikom iseljavanja, iz ekonomsknh razloga. Očiti primer da su kod migracije pojedini rodovi imali svoje usputne stanice, gde su se zadržavali po nekolnko desetina godina dokaz je recimo rod Slavkovci, koje su svojevremeno zvali i Kabašovci jer su iz Kabaša došli u Mušnikovo. U Kabaš su ti isti Slavkovići (sada) posle kosovskog boja a tek odatle u Mušnikovo. Nije sigurno da li su Pavlevci došli iz Vitoša kod Vučitrna ili možda, iz nekog sela kod planine Vitoše (Bugarska). Takođe nema sigurnih dokaza za Tatarovce jer neke indicije govore da su došli iz Srbije a po drugoj varijanti su doseljeni iz Bugarske. Ostali rodovi su iz okolnne pa čak i iz okolnih sela ali je najveći dolazak bmo iz Gore, odakle je došla jedna familija Srba sa 25 kuća, kao i jedna familija islamiziranih Srba sa 20 kuća.
Pouzdano se zna da su starosedeoci sledeći rodovi: Kačarovci, Ćosevci, Džukelini, Sičanovci i Stojkini.
Što se pak Muslimana odnosno Andžijanaca tiče, mada ni Cvijić nije suguran, ali smatra da je posle iseljavanja jednog dela Srba, sa terena gde je sada mahala Andžijinci, na teren Gornje Morave (oko Vitine) iz katuna Bušate došla jedna porodica. Možda je to bio i taj neženja Bekteš, koji je otvorno han a kasnije se, po nekom predanju, oženio Marinom ćerkom pa je otuda došla i ona Rasimova verzija (posle jedne televizijske emisije o Mušnikovu) da su oni Šiptari, ali su zbog žena promenili jezik odnosno uzeli da govore srpskohrvatskim jezikom. Smailj Bajrami kaže, pak, da je njihov stari potomak Bekteš Baša rođen u Albaniji i da je morao da beži zbog krvne osvete pa se jedan naselio u Kušnin kod Prizrena a drugi je preko Kačanika (tamo je prvo pobegao) došao kasnije ovde. Smatraju da su Ramovci i Bajramovi potomci Smailjovih potomaka, odnosno Hameta Beljulija koji se doselio iz Planjana. Prema Ismailju Bajramu, Andžijinci imaju pet rodova i to: Smailovci. Velijinci, Diljovci, Ramovci i Bajramovci.
Od rodova pravoslavnih Srba ovako su se formirale familije i to: Stojkini (Mitrovići); Ćosevi (Tomići i Mirčevići); Stankovci (Nestorovići, Cucurovi-Jovanovići, Nedeljkovići i Bilibajkići); Slavkovci (Slavkovići); Pavlevci (Sinadinovići i Nikolići); Vitošeoci (Ljubisavljevići); Tatarovci (Petrovići, Dejanovići, Nedeljkovići, Ogarevići, Mladenovići i Anđelkovići); Kačarovci (Veljkovići, Ljubisavljevići i Savići); Sičanovci (Petrovići, Ilići, Markovići, Ugrinovići i Mladenovići) i Cukelini (Krstići, Stefanovići i Đorđevići).
Srbi ovog sela, u većini i to ogromnoj, bili su organizovani pripadnici NOP-a pa su imali i partijsku organizaciju, dva aktiva SKOJ-a. dve vojno-pozadinske jedinice, ogroman broj organizovanih žena kao i veliki broj organmzovanih pionira koji su prižali dragocenu pomoć. Muslimanski živalj Andžijica je u velikoj meri bilo distanciran od okupatora, dobrim delom i radom pojedinih članova KPJ i SKOJ-a i malo je meštana ove mahale bilo uz okupatora i služilo mu sem pojedinaca koji su se čak i vidno isticali.
Što se tiče osnovne škole i njenog rada, vredno je i ovde pomenuti da smo u periodu negde oko 1908-1912. godine imali kao učenika i jednog Muslimana iz mahale Andžijinci. Inače kroz ovu školu prošao je veliki broj generacija a dobar broj njih stekao je zvanje akademskih građana. Odista više iz redova Srba (Stanković Blagoje. Nedeljković Ljubiša, Sinadinović Andrija, Slavković Gojko, Mitrović Vlado, Slavković Slavko, Slavković Andrija, Nikola Nestorović, Mile Bilibajkić, Nedeljković Milan, Bajkić Momčilo i Srba i još mnogo drugih iz porodice Ilića, Petrovića, Tomića i drugih.
Kod meštana iz Andžijinca imamo već tri lekara (Dilji Meljo, Smailji Usen i Rana Mustafa) kao pravnici rade Velija Sezo, Bajrami Bajruš i Smailji Idaim a kao ekonomisti rade Smailji Ćemailj, Rama Rušit n Bajrami Fank, pored još profesora i učitelja.
Duboko korito Bistrice malo mogućnostm daje za navodnjavanje većeg broja parcela gde se seju žitarice ali zato još i danas rade pet vodenica na reci, a svojevremeno vredni i nekada složni meštani Mušnikova podigli su i svoju centralu za struju koja je prestala sa radom dovođenjem struje putem dalekovoda kroz Sredačku župu.
I odavde se išlo u pečalbu. Školske upisnice svedoče kako je veliki broj dece s proleća napuštao školu da bi s roditeljima išli u pečalbu. Išlo se, po običaju, za Rumuniju (Petko Slavković, Jevto, Zdravko i Dušan Slavković a u Ameriku Nikola Kajzer Slavković, Nikola Cucur, Krsta Nestorović, Gruja Bilibajkić i još puno njih. Vasilj Slavković, kao dobar terzija išao je pored naših krajeva i u Albaniju gde se dugo vremena zadržavao radeći od kuće do kuće.
Migracija je pratila i Mušnikovo. Od 1910, ili bolje reći posle oslobođenja iz turskog ropstva, Mušnikovo je napustilo 177 kuća srpske nacionalnosti. Samo od 1946-1986. godine iz redova srpske nacionalnosti za Prizren se odselilo 63 kuće, za Beograd 27 i tako redom. No ništa manje migracije nije bilo ni iz redova Muslimana, odnosno meštana Andžijinca pa su se pre rata tri porodice odselile se za Tursku, a jedna je otišla čak u Kairo. Veliki broj od njih se odselno za Prizren gde su napravili velelepne kuće.
Nešto dalje od zgrade zdravstvene stanice u Rečanu, ako pođete levim krakom makadamskog puta, stići ćete u selo Nebregošte, koje velika jaruga-potok deli na dve mahale. Po nekim studijama ovo selo ima najviše starinaca. Pominje se ne samo u Hrisovulji cara Dušana iz 1348. godine odnosno u Arhangelskoj povelji već i u Darodavnici gde selo car Dušan daje svom manastiru. I konzul Jastrebov i Petar Kostić govore o tome da su se vrlo kasno meštani Nebregošta i posle islamiziranja na Ilinden sakupljali na mestu gde je bila crkva i davali gozbe.
Crkva sv. Ilije se nalazila na njivama Abdije Ismeta zapadno od sela iznad mahale starosedeoca Guiovci.
Makadamski put Rečane-Nebregošte u dužini od četiri kilometara izgrađen je godine 1975, a verovatno će uskoro biti asfaltiran.
U starim zapisima selo se pominje pod istim imenom a po nekima je došlo prilikom očekivanja nekih gostiju koji su dolazili domaćinima sela pa kada su se pojavili na bregu, neko je uzviknuo “Na breg gosti”, pa je je transkriptacijom od od nebregošće došlo do Nebregošte. Na potesu Somišta otkriveno je mnogo grobova. Zulji Arun priča da je prilnkom kopanja temelja za kuću naišao na veći broj grobova pravoslaviih, a prema kosturu odnosno glavi okrenutoj zapadu zaključeno je da su tu ranije živeli Srbi. Kod kopanja temelja nailazno je i na neke predmete i krstove. Koliko se može verovati Murati Rasimu, u Nebregoštu je do kasno živela jedna baka sa unukom (pravoslavna). To je posebno pitanje jer on pominje godinu 1935, kada se ova žena odatle iselila u Makedoniju.
I kod gradnje doma kulture u Nebregoštu 1985. godine prilikom kopanja temelja nađeni su kosturi pravoslavnih. Uz sve ove materijalne dokaze o poreklu stanovništva treba istaći i svojevremeni iskaz Murati Cezaira koji je instruktorima popisivača 1971. godine rekao otprilike ovako: Pre mi možemo biti Srbi nego Šiptari, jer ako bi zašli i pretresli tavane najstarijih kuća, možda bi našli i neku ikonu koju su naši preci gore sklonili posle prijema islama. Ovo je Đezaira tada skupo koštalo. Bio pritvoren tri dana pošto se tako nešto nije sviđalo albanskim nacionalistima i separatistima.
Tri puta dnevno saobraća autobus na relaciji Prizren-Nebregošte pa je radnicima koji rade u Prizrenu i učenicima srednjih i viših škola omogućeno da se školuju u Prizreiu a stanuju kod svojih kuća.
U Nebregoštu je 1948. godine podignuta zgrada, ne tako velika, za potrebe osnovne škole da bi nekoliko godina kasnije u njenoj blizini podigli modernu zgradu. Škola je osmorazredna ali joj je matična škola u Rečanu. Dok meštani Nebregošta nisu imali svoju školu, deca su išla od 1926. do 1933. godine u osnovnu školu Donjeg Ljubinja a kasnije je jedan broj dece pohađao školu u Manastirici.
I ova škola dala je veliki broj školovanih ljudi.
Ovi intelektualci kao i neki otresitiji seljaci su inicijatori niza akcija korisnih po meštane pa je 1978. godine napravljena kaptaža na izvoru Torišta i u dužini od četiri kilometara dovedena zdrava pijaća voda. Na Ljubinskoj reci još i nadalje rade šest vodenica a meštani Nebregošta danas nemaju nijednu. Svojevremeno su imali sedam bačila i nekoliko buljuka ovaca (Ljatifi Cemo oko 160, Ljatifi Jusuf, Ferati Feta, Fazli Ćazim, Murati Feriz i drugi).
Svesni da pored vodovoda, meštani su izgradili i kanalizaciju koristeći Asanov potok (koji deli selo na dve mahale) i Pirov potok (u kome po verovanju ima lekovite vode) za odvod kanalizacione mreže.
Zgrada ambulante sa stalnim medicinskim tehničarem omogućuje meštanima bar manje zdravstvene usluge. U izuzetnim slučajevima lekar dolazi u selo inače bolesnici iz Nebregošta idu na pregled u zdravstvenu stanicu Rečana, gde lekar radi najmanje četiri sata pre podne. Izgrađena je i električna mreža, a pojedinci koji su radili u inostranstvu pokušavaju da kroz malu privredu ožive život u ovom selu.
Jedan broj toponima sela i okoline govori u prilog materijalnih dokaza sa grobovima a evo tih toponima: Strane, Ridovi, Jaruge, Krčuljevac, Lipa, Dragonošec, Jasenov rid, Solišta, Baćevac, Paničevo, Torišta. Rodovi u Nebregoštu su sledeći: Odžini (Ibraimovići) koji potiču od starog roda Đuričići; Krškotinci (Ibraimovići) koji su starosedeoci; Muratići (Saitovići i Fejzulovići) su doseljenici; Pirovci (tvrdi se da su došli iz okoline Orahovca); Đeljovci (Bajramovići, Ajazovići, Bećirovići). Ovi su po kazivanju došli iz severne Albanije; Maksutovci (za njih se ne zna odakle su došli) a isti je slučaj i sa rodom Zapleći; Taušanovci (smatra se da su došli iz Turske, prezivali se Redžepovići) i Gučovci za koje se računa da su starinci.
Iako su mnoge kuće odseljene ipak je ostao veliki broj domaćinstava bez obzira što zemljište nije najbolje, podložno klizištima, čak i neke betonske zgrade ili zidovi zbog toga pucaju. Najveći broj iseljenih ima u Prizrenu (155 kuća) u Sarajevu 12 Ljubiždi 8, Višegradu 5 i tako redom. U selu je ostalo još oko 80 kuća.
Iako nisu bili na strani neprijatelja za vreme okupacije, meštani su se pod pritiskom i pretnjom balista, osobito Kabašana, novembra 1943. godine borili protiv partizana, potkazivali neke aktiviste Manastirice. Oni su pomogli izdaji partizana kada je poginuo Meto Bajraktari i jedan ruski oficir. “Da su se malo usprotivili i još malo zakasnili izvukli bi se i ova dvojica. Verovatno misleći na taj događaj jedan pokrajinski rukovodilac uputio im je oštar ukor rekavši da im ne treba ništa pomoći.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 17:07
Vojislav Ananić
PLANJANE
Na kilometar od Rečana prema Sredskoj odvaja se makadamski put na potesu Kopač uz brdo vijuga i vodi nas u selo Planjane. Kažu da je selo ime dobilo po tome što se nalazi ispod same planine Bulec. Međutim, ovo naselje je kasnijeg porekla a, po jednoj varijanti, staro selo zvano Raštane ili Lazarevo nalazilo se na potesu Privce, gde se prilikom oranja i danas nađu pojedini delovi alata koji su se u kući upotrebljavali (maša, sadžajak i slično). Ono malo sveta što je posle kuge ostalo prešlo je preko Planjanske reke na zapad i formirali novo selo.
Druga pak verzija je da je staro selo bilo na potesu Kopač, kod izvora, ali ova verzija može biti dovedena i sa onim selom koje se pominje u poveljama (Seložeštane) i koje se graničilo sa atarom Rečana a za koje nema nikakvih podataka niti legendi gde se ono nalazilo. Od asfaltnog puta do sela ima oko tri kilometara i može se doći kolima a nalazi se na nadmorskoj visini od oko 800-850 metara. Što se tiče Planjanske reke, ona podseća na potok jer često preko leta presuši, ali je na ovom potoku svojevremeno radilo deset vodenica a danas samo jedna i to Ramani Emina.
Selo je mešovito, u njemu žive Muslimani i Srbi, samo je danas odnos jako izmenjen u korist Muslimana jer se veliki broj srpskih domaćinstva iselio iako nešto manje, ima iseljenih i muslimanskih.
Selo ima i crkvu i džamiju, ali je interesantno to da se crkva nalazi u mahali muslimanskoj a džamija obrnuto-u mahali Srba. Selo se pominje u hrisovuljama a prva crkva je srušena u naletima Turaka. Po pričanju starijih ovde je postojao manastir a u pećini iznad sela bilo je isposnica. Kod naleta su Turci jedan deo kaluđera pobili i crkvu porušili a drugi deo je izbegao pa preko Vrbičana pobegao za Prizren. Kod kopanja temelja za crkvu našli su nadgrobnu ploču sa natpisom iz 1365. godine.
Desimir Savić pokazao mi je poklon raško-prizrenske eparhije, a zvečku iz crkve sv. Nikole u Prizrenu. Pominjanje sela u darodavnici iz XIV veka govori o starosti i ovog sela. Crkva sv. Bogorodice po običaju podignuta je na temeljima stare crkve, ali nije živopisana. Džamija je u selu podignuta krajem turske vladavine, ali je dograđivana i renovirana i prilično je lepa. Minare za istu izgrađeno je godine 1980.
Škola je u ovom selu osnovana u turskom periodu (1899) a tipska zgrada za školu je podignuta 1912. godine. Od 1925-1937. godine deca Muslimana išla su u mejtep koji se nalazio u prostorijama džamije gde se odvijala čisto verska nastava.
Selo ima nekoliko vodovoda a najveći i najduži je vodovod čija je voda uzeta sa izvora “Jarabica”, a dužina je preko tri kilometara.
Meštani Planjana imaju velike površine pod livadama a bogati su i dobrim pašnjacima pa je krajem XIX veka imalo preko 2000 ovaca a 22 badžila su bila na terenu između Ošljaka i Buleca. Na ovom terenu i danas još postoje pojate koje su služile za stoku kao i seno sakupljeno sa livada i pašnjaka.
Koliko je spalo stočarstvo na niske grane poslužiće nam primer da je od 22 badžila danas ostalo svega 2 i to Begi Miljaima i Mevzuta koji ima oko 500-600 grla stoke. Nekada su svoja bačila imali i držali buljuke i Srbi: Ilići, Steići, Aksići i drugi a danas niko od Srba skoro i ne drži sitnu stoku, već po jednu kravicu ili neku kozu.
Selo je godine 1969. dovelo i struju koja umnogome olakšava život onima koji su još ostali ovde.
I ovde je veliki broj porodica starosedelaca, osobito siromašnijih, bio prinuđen da primi islam kako bi dobili izvesne benificije. Dobijali su zemlju i bili oslobođeni plaćanja harača.
Siromaštvo je mnoge od njih, kako Srbe tako i Muslimane, gonilo u pečalbu pa ih susrećemo u Rumuniji i Americi najviše a išli su i u druge zemlje, osobito muslimani (Grčka i Turska). Neki od njih ostali su tamo gde su otišli od Muslimana njih četvorica a od Srba je osamnaest njih nastanjeno u SAD. Usein Kadrija je otišao za Ameriku kao jedanaestogodišnjak i tamo ostao ravno 50 godina. Kao neženja zaradio je dosta novaca a kada se vratio podigao je sedam spomen-česama sa pojilom za stoku. Iskustvo kod obrade voćnjaka i vinograda u Grčkoj doprinelo je da je Planjane bilo najbogatije čuvenom šljivom planjankom a sve do kraja 1918. godine na potesima Privce i Lazarevo bili su čuveni vinogradi.
Kada je reč o rodovima, Golipanci doseljenici kao Krialije dobili su kao čivčije imanje begovsko kojim je upravljala njegova žena posle begove smrti.
Kalinčići koji su posle haranja kuge ostali živi prešli su iz Raštana preko potoka. Od njih kasnije potiču i familije koje su primile islam (Ramani i Koči). No od ovog roda proisteklo je i niz familija Srba i to: Popovići, Savići, Aksići, Stanojevići, Filipovići, Vučkovići, Lukići, Živkovići i Simići.
Od starih Kalinčića samo Kočo i Jovan su primili islam i jedno vreme se prezivali Čočovići i Ramanovići a od ovih potiču i Osi.
Od roda Rama Ramiz, koji je inače skoro deset godina bio u pečalbi u Americi sada su sledeće familije: Ametova, Jaminova, Arifova, Muaremova i Ramanova a u Prizren se posle 1948. godine odselili: Ademovi, Misimovi, Zenunovi i Saitovi. Ima iseljenih za Prizren i pre 1941. godine i to: Šaipova, Ramanova, Malićova i Melićeva.
Porodica odnosno rod Stejića doselio se iz Gnjilana pre otprilike 350 godina a kasnije su se neke porodice ovog roda vratile za Kosovo 1914. godine ali u okolinu Uroševca.
Migracija je velika i u ovom selu i od Srba samo u periodu od 1948-1965. godine iseljeno je preko 77 srpskih domaćinstava, od toga u Prizren samo 19 kuća. I od Muslimana se odselilo 19 kuća u Prizren a pet kuća Azari u Bosnu.
Jedan deo zemljišta ovog sela je jako plodan davao odlične prihode kada je u selu bilo 22 buljuka ovaca i kada su obično s jeseni njive gnojene (đubrene putem trla). Njive i livade ovog sela nalaze se na sledećim potesima: Ravnjište, Privce, Lazarevo, Guništa, Stenice, Ravno polje, Kopač, Zabev, Zabreg, Ograde, Srednje brdo, Istok, Ravne njive i druge.
Rano otvaranje škole omogućilo je rani polazaku školu ali su deca ovog sela i pre otvaranja škole u Planjanu išla u osnovnu školu Sredske. Dok se Antonije Arsić školovao u manastiru, Dušan i ostali završavali su redovne škole. Veliki broj je školovanih iz ovog sela kako Srba tako i Muslimana ali siromašan kraj razbacao je sve ove ljude po čitavoj Jugoslaviji.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.
26. avgust 2018. u 17:26
Vojislav Ananić
REČANE
Muslimansko naselje srpskog govornog jezika. Nalazi se na krajnjem zapadnom delu Sredačke župe, ili, bolje reći, ako se ide iz Prizrena prema Brezovici, to je prvo selo koje nas sreće posle izlaska iz klisure Bistrice. Od Prizrena je udaljeno oko devet kilometara. Sa istim imenom i u prizrenskom Podgoru postoji selo, za razliku od ovoga koje se inače pominje u darodavnici cara Dušana 1348. godine. Na putu za Sredsku na brežuljku iznad sela dugo vremena – kasno su se primećivali ostaci crkve svetih Arhanđela.
U davna vremena selo je bilo na platou gde se sada nalazi ambulanta (zdravstvena stanica). U selu je živeo veći broj starinaca ali ima i doseljenika iz Lokvice, Gornjeg Ljubinja, Novog Sela kao i severne Albanije. Ima nekih indicija da je selo dobilo naziv po tome što se nalazi među rekama – međurečje.
Rečane se nalazi, kada se radi o Sredačkoj župi, na vrlo važnoj raskrsnici jer se tu odvajaju putevi za Ljubinje, Nebregošte i Manastiricu kao i za Lokvicu i Stružje, pored glavnog puta koji vodi za Sredsku i dalje. Sam položaj sela je doprineo njegovom bržem razvitku. Otvoreno je niz prodavnica raznih trgovačkih organizacija kao i nekoliko zanatskih radnji pa poprima neke konture varošice. Na potesu crkvište, gde je i bila crkva svetih vračeva Kuzmana i Damnjana a danas zgrada ambulante bila je najstarija mahala Rečana. Crkva je verovatno bila grobljanskog karaktera jer se i danas na ovom potesu mogu primetiti ostaci nekih grobova.
Iako nisu međusobno podeljene odnosno odvojene, danas ima u Rečanu veliki broj mahala. Samo prema Živinjanu i Tocivu (s desne strane Bistrice) ima 12 mahala koje nose nazive prema rodovima koji u njima stanuju i to: Ajdinovci (Ajdini), Bajramovci (Bajrami-Sagdati), Beratovci (Berati), Limanovcm (Limani), Ljatifovci (Ljatifi), Bajrovci (Huduti), Aljkovci (Huduti), Šepovci (Kurešepi), Usenovci, Aslanovci (Aslani), Belovci (Abazi) i Pamisla.
S leve strane sredačke Bistrice su: Kurtovci (Huduti), Miftari, Aslani, Kurešepi i Bajrovci. Sama imena i raspored ovih rodova, vidi se, tražili su životnog prostora i posle deobe pravili su kuće tamo gde su smatrali da će im biti najbolje ili gde su posedovali pogodni plac pa otuda nalazimo iz rodova Kurešepi i Huduti porodice i sa leve i sa desne strane Bistrice.
Proces islamizacije, prema onom kako se s kolena na koleno pričanjem prenosilo, počeo je krajem XVII veka i razvijao se vrlo sporo pa su u ovom selu dugo vremena živela neka srpska plemena. Kao i iz drugih sela išli su u pečalbu stanovnici ovog sela i često u društvu sa komšijama Srbima. Aslani Irfan kaže da je Stojan Pavlović vrlo često odlazio u pečalbu sa jednom tajfom iz Rečana. Veliki deo meštana ovog sela išao je za Bosnu i ranije, a osobito u periodu stare Jugoslavije, kao i danas, što rade, dobar deo od njih tamo se nastanio poput Džemalja Kurešepi, Redža Huduti i drugih. Oko 35 familija se odselilo za Bosnu. Džemal Kurteši je poznat kao veliki dobrotvor, pomaže svaku humanitarnu akciju. Svake godine školi u Rečanu poklanja izvestan broj knjiga pa je otuda biblioteka ove škole jedna od najvećih.
Primivši islam morali su preuzeti i obaveze isto onako kao što su dobili i izvesne beneficije a Turci su ih smatrali svojim podanicima i tako s njima postupali. No ipak mali broj meštana je poginuo u turskoj vojsci ali su neki dugo vremena ostali u Turskoj. “Otac moje žene”, kaže Aslani Mrfan, “po imenu Raman Kovač ostao je još sedam godina, pa je počeo govoriti turski i ovde kada je došao, ali su mu se ljudi iz Rečana smejali. Raman se pravdao kako je zaboravio svoj jezmk, ali ga to nije pravdalo”
Činjenica da je selo veliko, ali ima i velike površine gde su livade, njive, zabrani i pašnjaci. Počev od Rečanskih lnvada, kada se zađe iz klisure Prizrenske Bistrice, sve do Kopača sve je to atar sela Rečana. Naveo bih samo neke toponime ovih potesa, počev od Rečanskih livada naviše uz Bistricu i to: Duvoj, Vodenice, Suvara, Garčina, Luparde, Osterkamen a između reka Pobijenice i Šijavice nalazi se pašnjak Čičkov dov.
Kao i meštani ostalih sela teško su živeli i žitelji Rečana pa su se neki selili sa čitavom porodicom da bi prehranili sebe i svoju decu. Husenova je čntava familija otišla za Tetovo ali je glad i tamo harala pa su sem Husena svi njegovi pomrli, a on se morao vratiti nazad u Rečane. Za vreme bugarske okupacije život je bio još teži jer su Bugari sve uzimali pa i ljude u vojsku i slali ih u prve borbene redove. Njih devet koji su otišli 1917. godine u bugarsku vojsku svi su su izginuli (Ćazim Abazi, Ramiz Ajdini i drugi).
Danas je Rečane napredno selo. Njegovi meštani radeći kao zidarski radnici, poslastičari po Bosni i drugim krajevima, zaposleni po fabrikama u Prizrenu, osobito ženski svet, umnogome su izmenili lik svoga sela. Veliki je broj novopodignutih stambenih zgrada građene su po svim propisima. Skoro 95% domaćinstava ima kuće, sa svim sanitarnim uređajima i savremenim nameštajem.
Ljudi ovog sela nisu zaboravili ni društvene potrebe pa je 1967-1968. godine selo elektrificirano, 1970. podignuta je nova zgrada osmogodišnje škole za koju je zemljište dao Aslani Selim (uz minimalnu nadokandu) a 1983. godine, pored džamije, napravljeno je lepo i visoko minare. Uz ogromnu pomoć društvene zajednice podignuta je 1981. godine nova ambulanta (ranije je radila u prostorijama bivšeg mejtepa) a 1985. izgrađen je dom kulture. U pogledu školstva postoje neka interesantna kazivanja pojedinaca o stvaranju mejtepa u ovom selu. Neki govore da je radio od 1910-1927. godine dok Ferati Alija kaže da im je 1920. godine omogućeno da otvore mejtep a radio je sve do 1935, a od te školske godine oko 13-15 učenika išlo je na nastavu u Lokvici gde je radila osnovna škola i tako sve do 1941. godine. Posle oslobođenja, jedan broj onih koji su završili IV razred, upisuje se u prvi razred niže gimnazije u Sredskoj. Te školske 1945/46. godine na zahtev roditelja u Rečanu počinje u I razredu osnovne škole nastava na albanskom jeziku da bi veliki broj roditelja školske 1952/53. pismenim zahtevom tražio da im deca ponovo nastavu prate na svom maternjem jeziku (srpskom). Činjenica stoji da je tadanji njihov učitelj, inače Šiptar, umnogome doprineo ovome rekavši i roditeljima i referentu za prosvetu sreza da to on radi je mučenje dece i razumljivo da ne može postići uspeh kada deci izlaže gradivo na nematernjem jeziku. Danas je ova osmogodišnja škola u Rečanu, koja nosi ime narodiog heroja Mete Bajraktarija, matična škola u čijem sastavu su osmogodišnje škole u Nebregoštu, Stružju kao i nepotpuna osmogodišnja škola u Manastirici.
Polazeći od toga da je raskrsnica za mnogo sela, da u prostorima škole ima slobodnih učionnca, u ovom selu su nekoliko godina radila isturena odeljenja srednje škole usmerenog obrazovanja (I i II godina).
Meštani Rečana kao i Muslimani po drugim selima su sve do 1941. godine (do okupacije) imali prezime na “ić” a talas ponovnog vraćanja tih odnosno takvih preznmena zahvatio je i njih i to u priličnoj meri. Većina njih nastavljala je dalje školovanje pa danas rade ne samo u Prizrenu već i u drugim mestima rade kao profesori, lekari, pravnmci, ekonomisti, inžinjeri.
Izvor: VOJISLAV TANASKOVIĆ VOŽO – SREDAČKA ŽUPA – MONOGRAFIJA, JEDINSTVO, PRIŠTINA, 1992.