Ораховац и околна села

11. јун 2012.

коментара: 12

Завичај - села и градови

Општина Ораховац:

Бела Црква, Братотин, Брестовац, Брњача, Бубље, Велика Круша, Велика Хоча, Врањак, Геџе, Горачево, Горић, Горње Поточане, Дањане, Добри Дол, Доманек, Доње Поточане, Драгобиље, Дреновац, Затрић, Зочиште, Зрзе, Јанчиште, Јовић, Козник, Крамовик, Лабучево, Љубижда, Мађаре, Мала Хоча, Малишево, Милановић, Мируша, Моралија, Мрасор, Нашпале, Ногавац, Оптеруша, Ораховац, Острозуб, Пагаруша, Петковић, Полужа, Понорац, Пусто Село, Радосте, Ратковац, Ретимље, Сановац, Сарош, Сопнић, Турјак, Целина, Црноврана, Чифлак и Чупево.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. 7. мај 2017. у 20:50

    Ilija

    Pozdrav
    da li znate nesto o porodici Ulamovic koliko sam saznao poreklo je iz drenovca,ali su se preselili u Orahovac hvala

    Одговори

  2. 4. јул 2017. у 19:12

    [email protected]

    Поштовање! Можете ли ми рећи,село Нашпале,општина Ораховац,како је добило име.Унапред хвала.

    Одговори

  4. 18. јул 2018. у 15:33

    Војислав Ананић

    Историја Велике Хоче

    У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. века, када је Стефан Немања ово место приложио манастиру Хиландар. Немањини потомци су потврђивали дар Хиландару (1198/9) и увећали хочански метох, тако да је у средњем веку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и два, три манастира. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Дечанска виница (манастира Дечани) своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се данас производи дечанско вино.
    Велика Хоча је била, данашњим речником речено, регионални културни, виноградарски, а уз то трговачки и занатски центар. У хочанске знаменитости спадају и кула Лазара Кујунџића и Спасића кућа (1830.), редак примерак очуване градске архитектуре из 19. века.
    О Вину
    Хочанско виногорје, због благе климе, као и због јужне експозиције терена око Велике Хоче и повољног земљишта, је Богом дан крајолик, за узгајање винове лозе и прављење одличног вина, због чега су и виногради на великим површинама.
    Приходи од виноградарства и трговине вином били су прилично велики, па је цар Душан увео и плаћање царине (XИВ век). Готово сви власници у селу имали су своје подруме (винице) за прераду грожђа, а долазак великог броја оних који су обрађивали винограде и производили вино, условио је подизање бројних конака, резиденција, летњиковаца и других објеката (монаси других манастира, Дечани, Девич, богатији појединци и др).
    Данас је активна Дечанска виница, где монаси манастира Дечани праве одлично метохијско вино. Има и приватних виногорја, која захтевају подршку министарства пољопривреде Србије, као би се обновило на далеко чувено метохијско виногорје, које даје одлична вина.
    Богато Наслеђе
    Велика Хоча и околина имају услове да постану културно-историјска целина од изузетног значаја за Србију и светску баштину. Велики број цркава из средњег века, као на пример: Црква Св. Јована, Црква Св. Николе, Црква Св. Луке, Црква Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте, (права мала Србска Света гора)…………као и Метох манастира Дечани, Виница цркве Св. Стефана, Кула Лазара Кујунџића, кућа породице Хаџиспасић, Кућа са виницом породице Патрногић, Конак манастира Марка Коришког, Сарај, куће Столића, Симића, Мицића, Сташића,….представљају непроцењиво богатство србског народа и државе Србије.
    Тешка времена-Гето
    Велика Хоча и околина, су последњих година били у својеврсном гету, изоловани од света, тешко преживљавајући свакодневне провокације и малтретирања од Шиптара. Иначе место Велика Хоча и Ораховац су такође, нажалост познати и по томе што су отмице и убиства Срба почеле још пре Нато- агресије.
    11. септембра 2009. године у Великој Хочи је откривен и освећен, споменик убијеним и киднапованим Србима на Космету у периоду од 1998-2000. године. У цркви Св. Јована, владика Артемије је најпре служио литургију, а потом код споменика парастос настрадалима. Обраћајући се окупљенима, владика је рекао да ћемо се невино убијених и киднапованих сећати увек, све док “буде нашег рода”.
    Чест гост Велике Хоче и Косова и Метохије, је и истакнути аустријски књижевник, Петер Хандке (објавио је и књигу о Србима из Велике Хоче “Птице кукавице из Велике Хоче”), велики пријатељ Срба и сведок истине о страдању Срба, и уједно велики хуманитарни дародавац (поклонио 50.000 евра), и подршка Србима у Великој Хочи и Косову и Метохији.
    Велика Хоча као дар Стефана Немање
    Велика Хоча је једно од најстаријих насеља на територији Републике Србије чија се историја на основу средњовековних извора може са сигурношћу реконструисати. Насеље Велика Хоча се први пут помиње у даровном писму Стефана Немање 1198-99. године.

    Одговори

  5. 18. јул 2018. у 15:34

    Војислав Ананић

    Велика Хоча

    Велика Хоча – село мојих прадедова и дедова, село мојих родитеља. Село у ком сам провела своје најраније детињство…
    Велика Хоча – село које ће заувек остати део мене, село које ће, ма где отишла, бити у мени и мом срцу.
    Велика Хоча – село у ком је остао гроб мог оца ког никада нисам видела.
    Велика Хоча – село у коме је остао део моје душе!
    О Великој Хочи:
    Велика Хоча, архаично и Голема ‘Оча, је насеље у општини Ораховац на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Велика Хоча површине 1 352ha. Од Призрена и Ђаковице је удаљена око 25km, а од самог општинског средишта 4km. Крај је традиционално богат виногорјем, захваљујући великом броју сунчаних дана и надморској висини од 400m, као и благој клими, заштићен са источне и северне стране планинама, тиме и од хладних ветрова. Због тога је Хочанско виногорје једно од најблагороднијих у Србији, а и чувено на далеко.
    О историји Велике Хоче:
    У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. века када је Стефан Немања ово место приложио манастиру Хиландар, па је то једно од најстаријих српских насеља у Метохији. Немањини потомци су потврђивали дар Хиландару и увећали хочански метох, тако да је у средњем веку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и два, три манастира а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. веку, а обновљена у 16. веку. Црква Св. Јована и црква Св. Стефана потичу из 14. века и обе су обновљене у 16. веку. У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава. Дечанска виница манастира Дечани свије виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се данас производи дечанско вино. Велика Хоча је била, данашњим речником речено, регионални, културни, виноградарски, а уз то тговачки и занатски центар. У хочанске знаменитости спадају и кула Лазара Кујунџића и Спасића кућа(1 830.), редак примерак очуване градске архитектуре из 19. века.
    О вину Велике Хоче:
    Хочанско виногорје, због благе климе, као и због јужне експозиције терена око Велике Хоче и повољног земљишта, је Богом дан крајолик, за узгајање винове лозе и прављење одличног вина, због чега су и виногради на великим површинама. Приходи од виноградарства и трговине вином били су прилично велики, па је цар Душан увео и плаћање царине(14. век). Готово сви власници у селу имали су своје подруме(винице) за прераду грожђа, а долазак великог броја оних који су обрађивали винограде и производили вино, условио је подизање бројних конака, резиденција, летњиковаца и других објеката(монаси манастира Дечани, Девич и богатији појединци…). Данас је активна Дечанска виница, где монаси манастира Дечани праве одлично метохијско вино, а има и приватних виногорја.
    Културна баштина:
    Велика Хоча и околина имају услове да постану културно-историјска целина од изузетног значаја за српску и светску културну баштину. Велики број цркава из средњег века као на пример: црква Св. Јована, црква Св. Николе, црква Св. Луке, црква Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте као и Метох манастира Дечани, Кула Лазара Кујунџића, кућа породице Хаџиспасић, Конак манастира Марка Коришког, Сарај…
    -Црква Св. Јована:
    -Црква Св. Стефана:
    -Црква Св. Ане у дворишту Основне Школе „Светозар Марковић“:
    -Црква Св. Николе:
    -Црква Св. Луке:
    -Црква Св. Илије:
    -Црква Св. Недеље:
    -Дечанска виница:
    Тешка времена – Гето:
    Велика Хоча и околина су последњих година у својеврсном гету. Иначе, место Велика Хоча и Ораховац су такође, нажалост познати и по томе што су отмице и убиства Срба почеле још пре НАТО – агресије. Бомбардована је осам пута. У Великој Хочи је 11. септембра 2009. године, освећен споменик убијеним и киднапованим Србима на Космету у периоду 1998-2000 године. Чест гост Велике Хоче и Косова и Метохије , је и истакнути аустријски књижевник, Петер Хандке (објавио је књигу о Србима из Велике Хоче: „Птице Кукавице из Велике Хоче“), велики пријатељ Срба и сведок истине о страдању Срба, и уједно велики хуманитарни дародавац (поклонио 50 000 евра), и подршка Србима у Великој Хочи и на Косову и Метохији.
    -Улаз у Велику Хочу:
    -Жица којом је окружено село:
    -Споменик убијеним и киднапованим Србима на Космету:
    Још нешто о Великој Хочи: -За време цара Душана, Велика Хоча и Призрен су били тако велики и развијени, да су били спојени. Такође, за време цара Душана, постојео је виновод, цеви које су вино и Дечанске винице преносиле до Душановог града (двора цара Душана).
    -Сарај је била турска општина за време туске владавине.
    -Лазар Кујунџић – Клемпа (1880-25.5.1905) – четнички војвода – рођен је у Ораховцу, поред Велике Хоче. Био је један од заговорника стварања српске четничке организације, а после Илинденског устанка организовао је прве српске чете и битољски четнички одбор. Прво је радио под маском учитеља, а касније је проглашен ѕа четничког војводу. Лазар је путујући до Порече, преко Косова, свратио са својом групом и до Велике Хоче. У Великој Хочи се јавио једном свом пријатељу Албанцу, који се звао Љама Уке. Он је Лазара и Лазареву групу лепо угостио у својој кули, а затим је погазио реч и позвао турску војску и остале Албанце. Турска војска је њега и групу четника опколила у великој Хочи и после жестоке борбе сви су убијени у кули, која данас носи његово име. Након убиства, Турци су довели његову мајку да препозна леш сина, али она се уздржала и рекла да то није њен син, како би спасила Велику Хочу, Ораховац и околна села.
    Кула је обновљена 1936. Године и од тада се саркофаг с посмртним остацима убијених комита и Лазара налази у приземљу куле.
    -Кула Лазара Кујунџића:
    -Саркофаг с посмртним остацима Лазара и убијених комита:
    -Хаџи Сима Спасић је 1865. Године са Царског трга кренуо караванским путем у хаџилук, у Свету земљу Палестину и Израел, ради посете гробу Исуса Христа, који се налази у Светом граду Јерусалиму.
    Вративши се из Свете земље, хаџи Сима је направио јерусалимску собу, по узору на оне које је видео у Светом граду. Иконе које је донео узидане су у зид.
    -Кућа породице Хаџиспасић:
    -Јерусалимска соба:

    Марија Маврић 7/4

    Одговори

  6. 18. јул 2018. у 17:15

    Војислав Ананић

    ВЕЛИКА ХОЧА

    velikahoca.webs.com

    Одговори

  7. 29. јул 2018. у 06:33

    Војислав Ананић

    ОРАХОВАЦ

    ПОСТАНАК И РАЗВИТАК

    Ораховац је добио име, према народном тумачењу, по истоименој воћки, тј. по ораху, који се и сада гаји у овом месту, премда у много мањим размерама него у прошлости. Становништво назива своје место Раовац, Ораовац, или Ораховац на српском, а на шиптарском (арбанашком) језику — Раховец, док је у средњовековним споменицима, као што ће се у даљем излагању видети, забележен као Ораховц. Ораховац је насеље старог постанка. Недалеко од њега, у селу Ретимљу, пронађене су две велике надгробне мермерне плоче из римског доба, са урезаним латинским текстом. На једној плочи стоји слеђећи натпис: ,,D(is) m(anibus) Aur(elia) Catulla vixit annis XX Popar f(iliae) b(ene) m(erenti)”, на другој плочи исписан је следећи текст: ,,D(is) m(anibus) Scerviae-dus Sitaes vix(it) an(nis) XXX interfectus a latronibus Sita Dasi p(ater) f(ilio) p(iissimo) et sibi et Caiae Dasi coniugi b(ene) m(erenti) vius f(aciendum) c(uravit)”. Ове две плоче нађене су у месту Римник недалеко од Ораховца, а сада се чувају у Музеју Косова и Метохије у Приштини. Недалеко од вароши, у атару села Ретимља, нађена је још једна, сломљена, плоча из римског времена на којој је урезан тектс:… ,,et Sitae f(ilio) Sumi cor(niculario) c(o)hor(tis) pri(mae) Dardanorum v(i)xit an(nis) HHHH b(ene) m(erenti) p(osuit)”. Прва два натписа су породична и не казују шта су били они којима су споменици подигнути, док се са треће, крње плоче, види да је она подигнута „и Сити сину Суме заставника Прве кохорте Дарданаца. С обзиром да на плочама нема никаквих знакова, сигурно је да оне потичу из доба паганства, најкасније из првог века наше ере. Приликом копања терена (1953 г.) на коме је подигнут велики подрум, у непосредној близини варошких кућа према југоистоку, нађено је више археолошких предмета (два велика ћупа, један од њих има запремину око 400 литара, метални новац, врхови копаља и др.), за које се мисли да су из раног римско-илирског времена. Нађен је такође мали бронзани слон врло укусно израђен и добро очуван; ова статуета потиче од II—III века нове ере. Сви се ови предмети налазе сада у Музеју Косова и Метохије у Приштини. Све то јасно говори да је ту где се сада налази Ораховац било неко насеље још у доба антике.
    У српским писаним споменицима Ораховац се помиње у првој половини XIV века, у хрисовуљи цара Душана (око 1348. г.) где се Ораховац наводи као место које се граничи са неким селима које Душан поклања манастиру Хиландару: „А се међа Понушинцем и Забјалу на Криву Крушу, на Рујен, на Мрамор, на Подлески на Грудину на Ораховц у Бабуну на Длги Дјел на Иквице”… Затим „А се међа Јанчишем от Ораховца”… Наведени топоними и насеља сада се не помињу у околини Ораховца, изузевши село Крушу (сада два села: Мала Круша и Велика Круша), које се у хрисовуљи наводе као Крива Круша, и село Јанчиште које и сада постоји на Милановић Планини. Обзиром да су ипак очувана и до данас два насеља која се у хрисовуљи наводе, може се поуздано тврдити да је овде било речи баш о Ораховцу у Подрими, а не о којем другом, јер ово име носи неколико насеља у нашој земљи. Ораховац се помиње поново крајем XIV и почетком XV века у повељи браће Вуковића и њихове мајке, у којој има више топонима који су се и до данас задржали, али има такође добар број који се више не помиње у атару Ораховца и његовој околини. У тој повељи се такође наводи да Ораховац има остати својина манастира Хиландара, као што је то и цар Стефан Душан био одредио.
    Изгледа да је у Средњем веку Ораховац дуго времена био Хиландарска својина. То најбоље потврђује повеља Гргура Вуковића и браће му Лазара и Ђурђа и мајке им Маре, којом они крајем XIV и почетком XV века дају Хиландару село Ораховац, наводећи између осталог и следеће: „И принесохом матери божјеј хиландарској малоје сије приношеније: село Ораховац с виногради, с њивами, с ливадами, с овоћијем, с вртови и с воденицама и с всјеми међами и правинами села Ораховца от вјека и от цара Стефана даних. Исе међа Ораховцу: от Рибника низ реке мимо Луку Станкову, уз брдо на Јохлину Главу, те на њиву Бојка дијакона, уз брдо мимо шуму на Кузмин виноград под њиву, под њиву Номика Богића, преко пута на старији синор, мимо Хранину њиву, под њиву Михоинка, преко потока Врањестенскаго на Славника њиву, за Вранију стјену, на калњех поток, на Кобиљу Главу, на Малашинову студенцу, на Јанунски равник до пута који идет от Јанушчије у Хочу, те на проклету њиву над Хочом, на Дубоки Дол, управ на Ђедов Дол, на Трновац како идет пут от Савнице и от Брајашце међа на Велики Дуб, и от Дуба у реку, и от Дуба пак на ђал, куда друм идет, от Дубља до Прохорове међе под Савницу до реке. То да сија вса држит Хиландар неотјемлена до вјека”. Ова повеља, како се види, садржи велик број топонима, али се нису одржали у народу сви до данас. У атару ове варошице од старих топонима помињу се само следећи: поток Врањиште (у повељи Врањестенски поток), Кобиља Глава (кота на Милановић Пл, Јанунски Поток, данашња граница атара Ораховца и Велике Хоче, Бабин Дол (у повељи Ђедов Дол), као и село Ставица (у повељи Савница), чије се становништво недавно доселило у Ораховац.
    Осим наведених топонима у атару Ораховца помињу се и следећи називи: Крста или Злоногина Краста (највиша кота на Милановић Пл. 883 м, која је на географкој секцији „Призрен” погрешно унета као Заногина Крста, који је назив у народу непознат). Неки Ораховчани кажу да тај назив долази отуда што је то место кршевито и голо, па издалека изгледа као каква краста на овој планини; ту су Злоногићи из Ораховца имали своје станове, па се по њима и назива Злоногина Краста. Надаље топономастички називи у атару варошице Ораховца носе ова имена: на брду, с источне стране вароши постоји назив Вакуфски Забео, ту је било вакуфско имање, забран, близу кога је муслиманско гробље; затим Ораше и Рио. Ораше мора да је добило такав назив по ораховим стаблима, којих је некада ту морало бити у већем броју, док за назив Рио народ не зна шта значи. Крај с леве стране пута који преко превоја на Милановић Пл. иде из Ораховца за Приштину, назива се Падина, јер је и географски посматрано заиста једна шира падина благо нагнута према граду, на којој је православно гробље. У виноградима који се пружају северозападно од православне цркве постоје следећи називи: Кариште, Леска (по дрвету лесник). Пржине (по ситном песковитом земљишту), Бугарске Чесме (по једном ораховачком роду који се зове Бугар или Бугарски), Блата и Хамовац; затим јужно од града: Крстићи (по личном имену становника). С десне стране пута који иде од Ораховца за село Зрзе протежу се њиве и виногради који се једним именом називају Бор; затим Грдолац, Чохлице, Римник (с десне стране истоимене речице), потом Дубљане, Расоје и Полатице. Долина која се простире јужно од града (тј. долина Врелског Потока) зове се исподсело, до првог моста на колском путу код воденице, који иде од Ораховца за Ђаковицу. Назив „исподсело” потсећа на термин „подграђе” који се среће често код наших средњовековних градских насеља, што се може довести у везу са његовим ранијим развојем, када је Ораховац био велико село, на прелазу из сеоског у варошко насеље. Од поменутог моста ова долина се назива Брњача све до села Беле Цркве, а предео око Беле Цркве зове се Белаја. Према схватању Ораховчана тек од Беле Цркве настаје Подрима, тј. предео дуж леве стране Белог Дрима, те према таквом схватању Ораховац не би спадао у Подрими. Међутим, иако периферног положаја, он је економски и административни центар овог краја. Па и један део призренског поља и атара Суве Реке припада Подрими. Изнад града, северно од православног гробља према селу Дреновцу, постоје ови топоними: Маћине, Кућиште, а северозападно од вароши, са десне стране речице Римника, једно место се назива Сењане. Дакле, топономастика ораховачког атара веома је богата, па је, како ова која се данас помиње, тако и она стара која се делимично очувала, од нарочите важности за утврђивање порекла становништва, као што ће се у даљем излагању видети. Тако богата топономастика такође је један доказ да је Ораховац старо насеље.
    Ораховац се помиње и у једној народној песми која описује један догађај из Средњег века, тј. у песми „Сестра Леке Капетана”. Наиме, Ораховац се овде наводи као успутно место кроз које су прошла три побратима: Краљевић Марко, Милош Обилић и Реља од Пазара, идући за Призрен да испросе сестру Леке Капетана (Дукађина) који је био господар ових крајеве, а у Призрену имао дворац. Између осталог у песми се наводи следеће: „Спустише се села Колашина, спустише се равној Метохији, на Сеновца села ударише, на Сеновца и пак Ораховца, Метохију равну пријеђоше, фатише се поља Призренскога — испод Шаре високе планине,,.. , Село Сеновце које се овде помиње такође постоји и данас у околини Ораховца.
    У другој половини XVIII века Ораховац се помиње неколико пута у Девичком катастиху и то 1770. године као „варош Оравец”, где се именују неки православни и муслимани из Ораховца који су приложили по неколико „кондира“ вина и ракије за Девички манастир. Из овог кратког записа дакле, сазнајемо да је Ораховац скоро пре двеста година већ имао варошко обележје. Касније, у XIX веку, Ораховац се више пута помиње код појединих путописаца или испитивача, али они дају доста оскудне податке, а често и произвољне, забележене из дру ге или треће руке, јер због забаченог положаја тј. ван главних комуникација, Ораховац нису посећивали путописци, разни католички визитатори, или други испитивачи, који иначе дају доста добрих података за нака много мања метохиска насеља која с налазе на главним друмовима.
    Из наведених података можемо да знамо са приближном тачношћу какву је важност имао Ораховац у средњевековној немањићкој држави и на ком се степену развоја налазио. Судећи по наведеним повељама, где се он помиње као село са виноградима, може се закључити да је Ораховац тада био само једно веће село, цењено још тада по његовим добрим виноградима. То би била прва фаза његовог развоја, али о њој не можемо нешто одређеније казати због доста далеке прошлости из које немамо детаљније податке у вези са овим питањем.
    Друга фаза виднијег напредовања Ораховца, када је он почео да се разликује од осталих подримских села и да поприма извесна варошка обележја, пада у турско доба, и то током задња два-три века турске владавине, када је досељен највећи део предака данашњег становништва. Из наведеног Девичког катастиха, као што смо поменули, види се да је још 1770. године Ораховац забележен као варошко насеље. У то време он почиње да добија просветне и управно-административне функције, тако да се ту отвара и турски ,,мидерлак“, тј. нека врста судске испоставе. Тада је важност Ораховца порасла за Подриму нарочито у верском погледу, јер се ту окупљају разни муслимански шехови и оснивају дервишке секте, којих у тако малом месту данас има четири. Свака секта подигла је своју текију (богомољу), од којих су три скоријег постанка, пре неких 50-60 година, док је Халветиска текија, по казивању становништва, стара ргеко 350 година. Поред четири текије, у Ораховцу постоје и четири џамије. Економски развитак Ораховца допринео је да ово место још тада има све више варошких елемената у себи. У Ораховцу је била и мала православна црква Успенија св. Богородице, али је порушена за време Турака и тек 1852. г. на њеним темељима подигнута нова, а до тада Ораховац је потпадао под парохију Велике Хоче.
    За време турске владавине, услед анархије и опште несигурности, којој је било изложено нарочито српско становништво у селима ових предела, многе српске породице из околних села напуштају своје огњиште и имања, па одлазе у Ораховац, где је, као уосталом у сваком варошком насељу, сигурност и лична и имовинска безбедност била већа. На напуштена имања насељавале су се у све већем броју малисорске сточарске породице са околних планина, које су затим стављале под свој посед током времена све веће комплексе зиратног земљишта и пашњаке. У то време било је примера да су читава села прелазила у Ораховац, где су људи нашли сигурније склониште. Тако су досељени из села Брњаче преци садашњих Радића, Јакића, Василића и др., затим из села Ношпоља и других, као што ће се видети у одељку где ће бити говора о становништву. Било је досељавања и из економских разлога, тако да су се читава села преселила у варош (Кобиља Глава, Вучитрнски Бунар), али су она тада вероватно имала мали број породица. И овим путем је порастао број становника, тако да је Ораховац постајао све већи центар Подриме. За време Турака (по предању не зна се када) установљен је редовни пазарни дан једном недељно — петком, што је за привреду ове варошице било од велике важности.
    За време Балканских ратова 1912-1913. г. варошица Ораховац је постала среско место, тј. седиште Подримског среза са 88 села и 19 заселака. У то време на територији овог среза живело је 34.551 становник, док је сама варошица имала 4.529 становника. У саставу ораховачке општине била су села Брњача, Горње Поточане и Доње Поточане са укупно 384 становника. Указом од 23.1.1914. г. Ораховац је проглашен варошицом.
    За време старе Југославије направљен је још један корак напред у развитку Ораховца. Он тада добија скоро све важније установе које имају и остале метохиске вароши. Ораховац постаје среско место, отвара се суд, банка, пошта, основна школа, подиже се државни расадник и др. Његова чаршија се обогаћује новим занатским и другим радњама, оживљује трговина, и тако улога Ораховца, као средишта Подриме, постаје у сваком погледу све важнија и разноврснија. И овај период претставља, дакле, једну нову етапу у развитку и напретку ове варошице. Додуше број становника је знатно опао због емиграције која је настала као последица политичких промена које је собом донео Први светски рат, али је у сваком другом погледу постигнут известан напредак. Ораховац је 1924. године имао 663 – дома са 3.512 становника.
    Даљи, четврти, период развитка Ораховца настаје после Другог светског рата, тј. после ослобођења, када постаје центар једног од највећих срезова у Аутономној Косовско Метохиској Области, са 85 села и 43.000 становника (према статистичким подацима из 1948. г.). Иако временски најкраћа и још у развоју, ова социјалистичка фаза у развитку Ораховца, само овим што је до сада учињено, далеко надмашује све остале фазе његовог развоја о којима је овде било речи. Поред већ поменутих установа, Ораховац добија после ослобођења још неколико школа, по први пут се у њему отвара гимназија, и то на оба народна језика (српском и шиптарском); варош је добила електрично осветљење, подигнут је велики дом културе, читав низ станбених зграда, проширен је и преуређен центар вароши, подигнут је моторни млин, велика модерна виница, једна мања болница и хотел (у изградњи) итд. итд. Градски и срески одбор проширили су после ослобођења своје отсеке, а развитак задругарства у срезу захтевао је отварање нових надлештава и предузећа, тако да је све већи број људи био ангажован у државном апарату и трговини, а то је привукло и нове занатлије, како из околних села (колари, пекари), тако и из Призрена и Ђаковице.
    Према новој територијалној подели ФНР Југославије која је извршена 1955. године, Ораховац потпада под срез Призрен. По тој подели Народни одбор општине Ораховац обухвата следећа села: Брестовац, Белу Цркву, Брњачу, Велику Хочу, Горње Поточане, Доње Поточане, Дреновац, Затрић, Зочиште, Козник, Малу Хочу, Нешпалу, Оптерушу. Пусто Село, Ретимље, Сановац и Сопнић. Дакле, 17 села и једно варошко насеље. Иако административна зона Ораховца на овај начин прилично сужена, он и даље остаје привредни и културни центар једног дела Подриме, као и раније.
    Најновији, социјалистиеки период у развоју Ораховца одликује се не само интензивном материјалном и културном изградњом, него и стварањем нових, праведних односа међу самим становништвом које је подељено на две народности и вероисповести. Док су се у том погледу све претходне фазе одликовале тиме што су властодршци и домаће поглавице сејали раздор и мржњу међу Србима и Арбанасима (Шиптарима) овога места, ускраћујући према политичким приликама, једнима или другима и најосновнија људска права, дотле се период социјалистичког развоја темељи на потпуној националној и верској равноправности, на истинском братсву и јединству ових двеју народности, што даје велики замах економском и културном напретку места.
    Упоредо за развојем Ораховца у економском, културном и административном погледу као центар Подриме, иде и његов територијални развој. Напред је наглашено да се Ораховац налази на подножју Милановић Планине, на изворишту Врелског Потока. Међутим, раније он се простирао у долини поменутог потока, тако да су куће које се сада налазе на најнижем делу вароши, тј. на изворишту поменутог потока, некада биле више свих осталих кућа, јер се насеље пружало јужно од њих, тј. испод њих у долини Врелског Потока. Због влажног земљишта, а нарочито и због тога што је насеље заузимало и добар део зиратне земље, у чему је Ораховац увек оскудевао, становништво је постепено ослобађало овај терен и градило куће на брду. Кажу да су то радили нарочито због здравствених разлога, јер је то место било мочварно и нездраво, а једном је наступила и нека тешка заразна болест, од које су побегли на брдо где се развило данашње насеље. Но, овакво селење горе на брдо вероватно је и у вези са личном безбедношћу, тј. да би се становништво могло брже склонити у шуми у случају опасности, које за време Турака нису биле ретке.
    Ораховац се дели на седам махала: Врело, Чаршија, Сат-махала или Градина, Хоџићи, Соколићи, Столићи и Српска махала. Од њих је најстарија махала Врело. Неке су махале добиле назив по роду који у њима чини, или је некада чинио, већину становништва (Соколићи, Столићи, Хоџићи), док се махала Градина зове тако вероватно што је ту било какво мање утврђење или пак рушевине, а сада је Сат кула. Постоји могућност да је баш ту било око града, градине, утврђења, у које се становништво склањало у случају опасности. Систем оваквих насеља била је редовна појава у Средњем веку широм наше земље, па и у Ораховцу, најближој вароши Призрену. Али, ако је Градина заиста била некадашње језгро Ораховца, онда је то морала бити у даљој прошлости, јер ни традиција о томе не говори ништа. Чарши махала добила је име по томе што је то прави варошки део места, тј. чаршија. Срби живе у својој махали (Српској махали); и Цигани такође имају своју махалу (Столићи), али се и они сматрају Србима, те их из обазривости не назива нико Циганима, нити се њихов крај града зове као што је случај у другим варошима, циганска махала. У садашњем територијалном развитку Ораховац се пружа с обе стране долине Врелског потока где су саграђене школе, банка, електрична централа, зграда среског одбора, дом културе, винарски подрум итд, враћа се некадашњем положају места, где су сада здравствени услови много бољи, због исушених бара и солидних зграда од тврдог материјала.
    Не само у друштвеном животу, него и у архитектонском и урбанистичком погледу прошлост је оставила Ораховцу тешко наслеђе, јер је у овом погледу владала потпуна анархија и познати турски урбанистички јавашлук и нехат. Тако је овде територијални развитак вароши ишао без икаквог плана и реда, па је свако градио кућу где је хтео и како је хтео, према своме нахођењу и могућностима. Зато су улице ове варошице врло уске и кривудаве, стрме, без тротоара и са слабом калдрмом, или чак и без ње.
    Али поред ових историских чинилаца, на тип и уопште урбанистички развој ове варошиее утицали су и други елементи, и то пре свега геолошки састав и конфигурација тла, затим географска средина уопште, а у доброј мери и етнички састав градског становништва.

    Извор: Краснићи Марк – Ораховац – антропогеографска монографија варошице

    Одговори

  8. 29. јул 2018. у 12:37

    Војислав Ананић

    ОРАХОВАЦ – СТАНОВНИШТВО

    О ораховачком становништву у Средњем веку зна се нешто из повеље Гргура Вуковића (крајем XIV или почетком XV века). Из те повеље види се да је ту живело српско становништво, јер међа Ораховца иде поред њива и кућа власника који носе словенско име (Станко, Јоле, Бојко, Кузмин, Номик, Богић итд). Средином XVIII века (1770 г.), у напред поменутом Девичком катастиху, међу дароваоцима манастира Девича, поред осталих помиње се неколико Гога — „Писа Иван Гога,… Марко Гога, Јано Гога,… а затим — Мустафа Асан” итд. У Метохији Гогама народ назива Цинцаре, па и Грке. Према томе, из овог катастиха сазнајемо да је у то време било у Ораховцу поред Срба и Шиптара, такође и Цинцара.
    Овај етнички елеменат је иначе бројније заступљен у Призрену, где се бави зидарством, калајџиским и казанџиским занатом. И у Призрену се они зову Гоге, а њихове жене Гогешке.
    У етничкој композицији Ораховца било је у прошлости великих промена, и то не само услед миграција, него и због верског притиска од стране Турака на хришћанско становништво. Наиме, према народној традицији, током турске владавине, нарочито у XVI веку за време чувеног Синан паше, један део ораховачког српског становништва иселио се бежећи испред зулума, док је известан број породица прешао на ислам. Са преласком на мухамеданство такве су породице постепено прелазиле и на другу народност, нарочито на арбанашку (шиптарску), иако су услед специфичних разлога у Ораховцу задржале свој језик и до данас. Међутим, о прогонству хришћана у призренском басену у то време доста јасну слику дају католички мисионари у својим извештајима, који су се у XVII веку бавили у овим крајевима. Они износе да су католици у призренском басену у то време масовно прелазили на ислам да би избегли тешке намете и зулум од стране Турака. Тако један од тих мисионара наводи да је, поред осталих, у подримским селима Зочишту, Ландовици, затим Речану, Папазу итд. било 1643. године само још по неколико кућа у „старој вери” (тј. калоличких), док су све остале прешле на ислам да би избегле турски зулум. Католички мисионари износили су тешко стање својих верника под турском влашћу, али, разуме се, ништа у бољем положају није био ни православни елеменат у то време под турском управом ових крајева.
    Садашње становништво Ораховца врло мало зна о својој старијој етничкој прошлости; уосталом то је мање-више случај код свих градских насеља, код којих се традиција губи много брже него код сеоског становништва. Испитивање порекла становништва у Ораховцу отежано је и чињеницом што су обе народности у овом насељу (српска и шиптарска) апсорбовале и током времена потпуно асимилирале известан број породица друге етничке групе. Тако, од укупно 213 српских породица (тј. домова) њих 79 нису српског порекла, што у процентима износи 37%, док од укупно 635 испитаних шиптарских домова њих 144, односно 22,85%, не знају да кажу нешто одређеније о свом даљем пореклу, а број шиптарских породица које воде српско порекло немогуће је тачно утврдити, него се нешто ипак може дознати на основу народног предања, тј. традиције, која је овде ионако лабава и избледела. Разумљиво је да у једном варошком насељу које броји око 7.000 становника, као што је то Ораховац, није могуће прикупити све потребне податке о пореклу сваке породице за релативно кратко време бављења на терену, поготово кад оне добрим делом ништа и не знају о својој даљој прошлости, па је могуће у овом раду остао необухваћен мањи број ораховачких породица из тих објективних разлога. Уосталом, при испитивању градских насеља, антропогеографска наука се служи све више тзв. репрезентативном методом, тј. испитује се известан број породица из сваког дела вароши, те се на основу тога добија приближно јасна слика о саставу и пореклу становништва дотичног места, тј. о томе које су све области дале становништво том насељу.
    Захваљујући предусретљивости многих Ораховачана, можемо овде да изнесемо неке податке ради бољег упознавања ове варошице и њеног становништва. Занимљиво је предање које говори о томе како су преци садашњих муслимана Вукашиновића прешли на ислам за време Турака: Једном дођу код њиховог претка Вукашина три турске спахије на конак. Кад су поставили софру за вечеру, спахије су захтевале да сви мушкарци поседају са њима, а жене нека служе вечеру. У то време и Српкиње у Ораховцу криле су се и носиле фереџу као и муслиманске жене, све до 1912. године, па је овакав захтев спахија био увредљив и понижавајући. Домаћин оштро одбије такав њихов захтев те дође до крвавог сукоба између укућана и гостију, у коме изгубе живот све три спахије. Домаћин, Вукашин, сам оде и пријави се властима, рекавши да је то морао учинити јер је муслиман те као таквом вера му не дозвољава да му неко туђ гледа жене.
    Власти су знале да је Вукашин православан, али му одговоре да је све у реду, пошто каже да је муслиман, коме вера налаже да не сме показивати туђину своје жене. Отада, према предању, Вукашиновићи постану муслимани.
    Па и многе хоџе, тада верне слуге турске политике, проповедале су у џамијама и говориле својим верницима: „Севап је ако обратите једног каурина на праву веру”. Колико сам могао сазнати током испитивања становништва на терену, у Ораховцу има око 30 муслиманских кућа српског порекла.
    Састав српског становништва у Ораховцу није једноличан, јер, поред, правих Срба, он садржи у себи известан број породица грчког, бугарског и циганског порекла. То сведочи и њихов садашњи језик, који се донекле разликује од српског говора у осталим метохиским варошима. Тако 22 куће Грковића пореклом су из Грчке, око 23 куће Витошевића пореклом су из Бугарске (са Витош Планине), а око 34 породица циганског је порекла. Док су се Грковићи и Витошевићи потпуно изједначили са осталим српским живљем, тако да су се сасвим претопили у Србе, дотле према српским Циганима још увек појединци имају резервисан став, јер ни Срби ни Шиптари не жене се никако њиховим девојкама, а још мање би дали своје кћери за њих; па и иначе у свакидашњем животу не одржавају са њима тако присне односе.
    Ипак током времена становништво се у дужем историском процесу, живећи у симбиози, асимиловало те је етничка нивелација потпуно извршена, тако да се сада може говорити само о српском и шиптарском (арбанашком) становништву у Ораховцу. Нико од садашњих православаца у овој варошици не осећа се више Грком, Бугарином или Циганином, него само Србином, а сви се муслимани овога места осећају Шиптарима, као што се уосталом види најбоље из пописа становништва 1948. године, према коме је Ораховац имао укупно 5.609 становника, од којих 1.346 Срба, 22 Црногорца, 4.189 Шиптара, 50 неопредељених муслимана и 2 Маџара. То значи да је у Ораховцу на дан пописа становништва 1948. г. обитавало: Срба 24,50%, Шиптара 73,78%, осталих 0,85%.
    Према мојим пруочавањима у народу преци садашњег становништва Ораховца досељени су током последња три века, а старинаца, тј. средњовековног становништва изгледа да нема у овом насељу, уколико то није која од оних породица из групе житеља који уопште не знају одакле су им дошли преци, јер је традиција родовског порекла избледела.
    Највећи број шиптарских породица води порекло из Малесије, док је највећи број српских продица досељен из Црне Горе. И код једних и код других горштачких досељеника традиција је боље очувана, па је било лакше да се са више тачности утвурди и њихово даље порекло. Иначе Ораховац, који броји свега непуних седам хиљада становника, састављен је од житеља тако различитих крајева као можда ретко које насеље у Косовско Метохиској Области. Према ономе што се могло сазнати од самих Ораховчана, српско становништво досељено је из ових крајева: 1) Црна Гора — 69 домова, 2) Србија — 14, 3) ближа или даља околина — 33, 4) Горња Морава — 6, 5) Ибарски Колашин — 3, 6) Сретска — 1, 7) Бугарска — 23, 8) Грчка — 22, 9) Скадар — 1, 10) Цигани из разних крајева — 34, 11) не знају за своје порекло 7 породица. Свега дакле, 213 српских домова, по казивању самих мештана.
    Шиптарске породице у Ораховцу воде порекло из ових крајева: Малесија — 234 домова, Љума — 54, Мирдита — 38. Дакле, 51,35% шиптарских домова у Ораховцу, од укупно 635, воде порекло из Северне Албаније. Затим су заступљени остали крајеви како следи: 1) околина Ораховца (ближа или даља) — 79, 2) Хас — 11, 3) Косово — 2, 4) Гора — 1, б) Ђаковица — 1, 6) Босна — 1, 7) Македонија — 6, 8) Бугарска — 23, 9) Турска — 4, 10) Цигана из разних крајева 11, 11) не знају за своје даље порекло 144 дома. Узрок досељавања брђанског становништва у Ораховац био је већином економски моменат, али такође и крвна освета. Тешки животни услови у планинама Северне Албаније, и Црне Горе у време турске управе, натерали су сиромашне брђане да силазе у Метохиску котлину и призренски басен још у ранија времена, те је један део таквог становништва нашао уточиште у Ораховцу. Па и добар број сељака из околних сиромашних села досељавао се у Ораховац где су, услед веома добрих услова за развој виноградарства, налазили бољи и лакши живот.
    Овде је врло интересантан случај досељавања сеоског становништва у град. Наиме, то досељавање није било само појединачно, као што се то обично дешава, или у мањим групама, него су се читава села пресељавала у Ораховцу остављајући првобитно пребивалиште потпуно пусто, тако да данас на тим местима не постоји више ниједна кућа. Тако је нестао читав низ села у Подрими: Сењане, Штавица, Кобиља Глава, Вучитрнски Бунар и Злонога. На њихова места остала су само гробља, уколико код неких није ишчезао и њихов траг, а већина досељених родова из тих села и сада носе назив, презиме, свога села одакле су им преци дошли, као што ће се у даљем излагању видети.
    Српско становништво околних места досељавало се у Ораховац не само из економских разлога, него и због политичких, тј. да би се склонило од зулума и пљачке. Како је с једне стране забачени положај Ораховца успоравао његов напредак и нормалан развитак, тако је с друге стране баш такав положај утицао на то да се овде досели већи број српских породица из околних села, јер су се у тако забаченом месту, ван главних комуникација, осећали сигурнијим, будући да је тамо ређе залазила турска војска, разни обесни бегови и њихови необуздани људи. Разуме се, зулум и пљачка није вршена увек под руководством бегова или органа власти, било је и у самом народу појединаца који су отимали стоку не само од Срба, него чак и од својих сународника, јер се у то време пљачка сматрала као нека врста јунаштва и витештва. Незаштићена раја из подримских села тражила је уточиште у Ораховцу, па и Великој Хочи. Српско село Велика Хоча, које се налази у непосредној близини Ораховца према истоку, утицало је такође на досељавање српских породица у ову варошицу, јер је оно у невољи и помагало своје сународњаке у вароши. На тај начин српски елеменат постао је бројнији и јачи, па је и то утицало на њихову већу безбедност.
    Једна интересантна појава у питању ораховачког становништва јесте његов говор, јер највећи део и шиптарских породица употребљава и у породичном кругу једну врсту српског дијалекта, као и њихови суграђани српске народности. Овај говор употребљавају и оне породице за које се поуздано зна да су шиптарског порекла и да до доласка у Ораховац нису познавале српски језик. Стари људи знају добро шиптарски, док млађи слабо, са изузетком најмлађе генерације која похађа школу на шиптарском језику. Интересантно је напоменути да муслиманске жене у Ораховцу на свим свадбама певају искључиво шиптарске свадбене песме, иако говоре само српски. Језик ораховачког становништва је у неку руку средина између српског дијалекта Метохије са Косовом с једне и Призрена с друге стране, то је нека механичка мешавина косовско — метохиског и јужномораског говора.
    Има више разлога зашто је српски језик постао заједнички говор ораховачког становништва. Пре свега, како наводи Ј. Цвијић, у подримско—метохиским варошима и после силажења арбанаских фисова (племена) са околних планина, Срби су у тим градовима још дуго времена чинили већину становништва, дуго су држали трговину у својим рукама и давали тип вароши.
    Такво стање у косовско-метохиским градовима измењено је после
    Берлинског конгреса (1878. г.), када су протерани Арбанаси из Србије (тзв. мухаџири), где су живели у већим и напреднијим центрима, појачали арбанашки елеменат у градовима ових области. Осим тога, према Ив. Јастребову и Ј. Цвијићу, у Ораховцу има породица арбанашког порекла досељених из околине Карановца, тј. Краљева, и из околине Чачка, које су отуда пребегле у Ораховац за време Првог српског устанка (1804-1813. г.).Те
    су се породице морале иселити из Србије, јер се у то немирно време нису могле осећати сигурним окружене српским становништвом. И из других извора сазнајемо за нешто слично, што потврђује наводе Јастребова и Цвијића
    у погледу инверсне миграционе шиптарске струје из Краљева и његове околине. Наиме, др. Ј. Милер је у својој књизи забележио да је још много раније било арбанашких колонија код Краљева, Ваљева и другим околним местима, а др. Душан Пантелић износи запажања аустриског официра Фрање Михановића који је 1873. г. пропутовао Албанију и један део Србије за рачун аустриске војске. Говорећи о Карановцу (Краљеву) поменути официр између осталог наводи да је ова паланка тих година имала 11 хришћанских и 89 муслиманских домова. Он даље каже да су становници Арбанаси, који су били протерани из Скадра, Призрена и Вучитрна; они су се у Карановцу, а бавили су се „Витешким пленом”, тј. пљачкањем трговачких каравана. Досељавање таквих породица из унутрашњости Србије, које су далеко од своје матице и окружене српским елементом морале потпуно или делимично заборавити свој језик, вероватно да је утицало на ширење српског говора у Ораховцу, поред осталих чинилаца.
    Треба поменути још један моменат који је утицао на преовлађивање српског језика у Ораховцу. Наиме, то је сама привреда овог насеља. Познато је да је главно занимање Ораховчана виноградарство, а пре неколико деценија ту су једини произвођачи вина и ракије били Срби, који су развили доста живу трговину алкохолним пићем и са другим местима, и то скоро увек само са Србима, а грожђе су куповали од муслимана. У Ораховац су тада долазили само Срби као пинтери и мајстори из Ибарског Колашина, Сретечке Жупе, Призрена и др. На тај начин српски језик је био пословни говор ове варошице кроз дужи период времена.
    Најзад, као што је раније наглашено, међу ораховачким муслиманима, који су асимилирани са Шиптарима, има и породица српског порекла, чији тачан број није могуће утврдити због разлога који су напред поменути. Такве породице иако су промениле веру, а током времена и народност, сачувале су свој првобитни језик, који се проширио и на остале муслиманске породице услед сталних родбинских, верских и других веза у свакидашњем животу.
    Ова појава је веома интересантна, јер говори о великом етничком утицају Срба на шиптарски етнос у Ораховцу. Вероватно да је то настало и под утицајем капиталистичког поретка, путем процвата просвете и школства међу српским становништвом овог варошког живља. Јован Цвијић је изнео да је највећи број домова у Ораховцу досељен из околине Карановца (Краљева), затим из Црне Горе, Бугарске, Македоније уопште итд. Према тим подацима ту живе и 3 породице старинаца са 30 мухамеданских и 1 православном породицом. Иако о „карановачкој миграционој струји” говоре и други подаци које смо малочас навели, ипак током испитивања на терену нико од садашњих становника Ораховца није знао да доведе у везу своје старо порекло са том струјом. Међутим, неки старији људи у овој варошици сећају се да су нешто слушали о томе од свијих предака, али не знају да кажу ништа конкретније о том питању. Но, томе се и не треба чудити; јер, као што је већ напред речено, традиција у овом варошком насељу је јако избледела, а од доласка њихових предака из „карановачке миграционе струје” па до сада прошло је више од 150 година. Може бити да овој миграционој струји припадају оне породице које не знају ништа о свом даљем пореклу. Понекад ни подаци које је Цвијић добијао о становништву од разних учитеља и попова нису потпуно тачни, што и сам Цвијић наглашава у трећој књизи својих „Основа”. Један такав пример су и тадашњи подаци о ораховачком становништву, где се чак малисорска досељеничка струја којој припада преко 21% шиптарског становништва овога места, како је већ наведено, уопште и не помиње. Али у сваком случају пођаци које Цвијић наводи о ораховачком становништву су врло корисно послужили и приликом мојих теренских проучавања.
    Шиптарско становништво на Косову и у Метохији дели се на фисове (племена), као и у Северној Албанији. Тако и Шиптари у Ораховцу припадају разним племенима, али је начин племенског живота одавно нестао, а одржала се само успомена на некадашњу јаку фисну организацију, која је све до Првог светског рата играла важну улогу међу косовско—метохиским Шиптарима, док су се у селима још увек задржале извесне карактеристике таквог живота. Овде, као и у многим другим местима Метохије, и српске породице сматрају себе припадником неког шиптарког фиса или већег братства. Али ово не значи да су такве породице истог порекла са шиптарским породицама дотичног фиса. Овакву појаву проузроковали су историски, политички и друштвени услови у овим крајевима за време Турака када је, услед слабе државне власти, фис уживао неку врсту аутономије, водио самосталан живот, келективно се бранио и нападао, а сваки члан фиса уживао је потпуну заштиту свих саплеменика. Тако дакле, когод би напао једног припадника неког фиса, морао је да рачуна на освету која га је стизала од читавог фиса, пре или касније. Тако су Срби у Ораховцу, као и у осталим крајевима Косова и Метохије, убрајали себе у неки фис да би се заштитили од зулума. На тај начин они су уживали заштиту читавог фиса од разних нападача и пљачкаша за време Турака, када је у овим крајевима анархија и безвлашће био чест случај. Било је примера да су Шиптари примењивали крвну освету један против другог светећи убијеног Србина који је припадао дотичном фису. Добар део српских породица у Ораховцу припада фису Битићи, Гаш, Краснићи, Хоти и Берише, па се и сада Срби и Шиптари истог фиса некако сматрају ближи један другоме. 
    Код ове појаве видимо знатан утицај патријархалног друштвеног уређења Шиптара на друштвено уређење Срба, поникло на темељима узајамних утицаја и дуготрајног заједничког живота у јединственој симбиози. Из следећег примера ова симбиоза се још очитије огледа. Наиме, с друге стране, шиптарске породице више пута су мењале своје презиме, тако да су права шиптарска презимена, која се обично завршавају на „ај”, ,,у”. ,,и”, ,,ћи” или „а”, заборавила и током времена заменила презименима која се завршавају на ,,вић” или ,,ић”. То је дошло због тога што су Срби своје комшије звали тако, јер су навикли на своја презимена које се завршавају тим суфиксима, а за време старе Југославије то је био још један одраз политике националне нетрпељивости тадашњих власти према свима Шиптарима у нашој земљи. Тако напр. од презимена Хоџај направљени су Хоџићи, од Соколи — Соколићи, од Шехај —Шеховићи, од Хамза — Хамзићи, од Јанузи — Јанузовићи итд. Итд. Разуме се има у Ораховцу и таквих случајева да је неколико муслиманских породица које воде српско порекло задржало своје старо презиме (напр. Вукашиновићи), као што је већ речено. Иако је после Другог светског рата административним путем било утврђено породично име код Шиптара Косовско Метохијске области, који се рађе прозивљу по оцу него по братству или фису, Ораховчани и сада у обичном говору употребљавају ранија презимена на која су већ навикли.
    За Ораховац има мало података из прошлости који би показивали тачније постепени пораст становништва овога места. Најстарије податке такве врсте објавио је др. Ј. Милер у првој половини XIX века, који је 1838. г. боравио у Метохији као лакар у турској војсци. Према њему, Ораховац је те године имао 58 кућа и 310 становника али он овде можда узима у обзир само мушке чланове породице. Оскудица у статистичким подацима из прошлости овога насеља је тим већа што ту све до 1852. године није било цркве ни пароха који би водио пописне књиге за своје вернике, а хоџе су о томе иначе водиле мало рачуна. Године 1885. Ораховац је имао 186 православних домова. Према томе може се посумњати у тачност првог или другог податка, јер је сувише велика разлика за период од 50 г., па и кад би се Милерови подаци односили само на православне домове. Отприлике из истог времена када су забележени последњи подаци, имамо и податке С. Гопчевића, који о Ораховцу између осталог каже: „Изненадило ме је кад сам нашао неку варош звану Ораховац, североисточно од Швањског моста. Од становника имаће, веле, 3.050 мухамедовских, 1.200 хришћанских Срба и 250 Цигана. Истих година забележено је да Ораховац има 1.000 кућа.
    Али сви су ови подаци доста произвољни. Нешто вернију слику о становништву ове варошице дао је Бранислав Нушић око 1890. године. Он наводи да је Ораховац тада имао близу 500 кућа, од којих 160 чистих Срба, а 30 до 40 кућа православних Цигана који су се сасвим претопили у Србе. Цвијић је дао тачнију слику о броју ораховачког становништва. Према подацима које је он добио од једног учитеља, Ораховац је имао 1905. године 141 српску кућу, 51 кућу проваславних Цигана и 416 мухамеданских кућа, свега, дакле 615 домова.

    Одговори

  9. 29. јул 2018. у 12:38

    Војислав Ананић

    II

    Пописом од 1921. г. утврђен је тачан број становника за Ораховачку општину, која је осим варошице, обухватала и села: Доње Поточане, Горње Поточане и заселак Брњачу. Према овом попису ораховачка општина је имала укупно 3.741 становника, од којих 835 православних, 2.877 муслимана, 26 католика, 2 гркокатолика и 1 израелићанина. Национални састав овог становништва, према наведенцм попису, био је следећи: „Срба или Хрвата 3.319, Словенаца 4, Руса 1, Арнаута 388, Турака 19, осталих 10 лица.” У овом попису сви ораховачки муслимани, осим незнатног броја, урачунати су у Србе, јер попис наводи 388 Анаута (тј. Шиптара или Албанаца). Међутим, ово не одговара стварности, него је то само одраз политике тадашње власти која је и у службеној статистици покушавала да прикрије бројно стање Шиптара, а иначе је игнорисала и друге народности, као што показује и пописна рубрика која носи наслов „Срби или Хрвати”. Иста је грешка направљена у том попису и кад је било речи о језику. Каснији пописи нису дали поделу по народностима, него само према полу. Према статистичким подацима из 1924. год. Ораховац, који се наводи као варошица и седиште Подримског среза, имао је укупно 3.512 становника и 663 дома. Те године села која су припадала Ораховачкој општини имала су 292 становника и 32 дома, што није урачунато у наведену статистику саме варошице, и то: Горње Поточане 14 домова и 88 становника, Доње Поточане 14 домова и 185 становника, а заселак Брњача 4 дома и 19 становника. Пописом од марта месеца 1931. године забележено је да је Ораховачка општина (заједно са насељима које смо навели) имала тада 778 домова са 4.447 становника (2.232 мушких и 2.215 женских).
    Тек после Другог светског рата, из пописа становништва од 1948. године можемо да видимо тачну демографску слику састава ораховачког становништва, који одражава право стање на терену, без икакве политичке тенденције, док је код предратних пописа био сасвим обрнут случај.
    Према претходним резултатима пописа становништва који је извршен у марту месецу 1953. г. Ораховац је имао 1.113 домова са укупно 6.717 становника, од чега 3.432 мушких и 3.285 женских.
    Ради бољег прегледа кретања наталитета и морталитета у току једне године, као и броја склопљених бракова, по појединим месецима, навешћемо као пример само три узастопне године, од 1949. до 1951. закључно на следећој страни.
    Из ових таблица види се да је смртност деце највећа обично током летњих месеци, када Ораховац, иако на надморској висини од око 400 м, има велике жеге, јер нигде у околини нема шума, него само голе и кршне падине Милановић Планине. Разуме се да је овде у првом реду најчешћи узрок великог процента смртности деце недостатак лекара и непросвећеност родитеља, као и слаба исхрана. Такође пада у очи да се свадбе највише одржавају зими, када становништво није заузето радом у виноградима и уопште пољопривредним пословима.
    Као што се види, Ораховац се нагло развио како досељавањем тако и природним прираштајем. Ако се узму као тачни наведени подаци Др Милера из 1838. г., када је, по њему, ово насеље имало свега 58 домова и 310 становника, и упоредимо их са данашњим стањем, када оно броји око 7.000 становника и преко. 1.110 домова, онда је јасно да је у току последњих сто и неколико година Ораховац учинио велик корак у своме развоју.
    Према наведеној статистици од 1953. године Ораховац је имао 1.113 домова. Међутим, према мојим теренским испитивањима, овај број је много мањи, јер излази да има свега 213 српских и 635 шиптарских домова, што износи 848 домова. Разлог за тако велику разлику између првих и других података лежи у томе што се велик број домаћинстава, која живе у породичној задрузи, пријавио месној општини да живи одељено од осталих задругара, јер су на тај начин ситнија домаћинства, тј. мали поседи, мање оптерећивани како порезом, тако и другим обавезама према друштву и држави. У турско време био је сасвим обрнут случај: разна потраживања од стране власти разрезивала су се према броју кућа, тј. по дому, а мање се обазирало на економску страну газдинства; зато се често пута више породица које су биле у ближем сротству, пријављивало као једно домаћинство, једна кућа, иако су уствари водили потпуно одвојен живот. С друге стране, могуће је да су казивачи на терену приликом проучавања Ораховца заборавили по коју породицу, што је сасвим разумљиво с обзиром да је то једно градско насеље са прилично великим бројем становника и домова.
    У даљем излагању изнећемо порекло за сваку породицу, онако како су ми сами Ораховчани казивали на терену, полазећи прво од најудаљенијих метанастазичких области па до локалних кретања становништва, да би се добила јаснија слика о томе који су све предели и области дале овом насељу становништво које данас у њему живи.
    Родови српског порекла. Овде наводимо преглед српских родова у Ораховцу, са подацима о матичној области, броју кућа и крсној слави, која овде служи ради утврђивања заједничког родбинског порекла појединих родова.
    Из Грчке досељени су Грковићи (22 куће), пореклом су из Солуна; њихов предак Арса дошао је у Призрен, по предању, као сеиз Махмут паше (Ротла?), па се затим настанио у Ораховцу; родослов: Ђорђе (жив, рођен 1883) Димитрије — Анта — Арса; славе св. Лазара, има их у Призрену и Урошевцу исељених из Ораховца.
    Из Бугарске: Витошевићи (23 куће), кажу да су им се преци доселили са Витош Планине, по чему су и презиме добили, славе св. Ђурђицу. Из Скадра; Мојсићи (1 кућа), славе Ђурђевдан. Из унутрашњости Србије: Викторовићи (1 кућа), пореклом из Млаве, славе св. Арханђела; Михајловићи (1 кућа) из Крушевца, славе Ђурђевдан; Милутиновићи (1 кућа), пореклом из Шумадије; Кујунџићи (11 кућа), из Косанице, славе св. Стефана. Доселио се њихов предак Арса; родослов: Живко (стар 50 г.) — Станоје — Дамјан — Јање — Арса. Ови су дошли из села Спанца, а мисли се да су и Баљошевићи (9 кућа), истог порекла, па и Дедићи и Матићи, али, према некима, све су ове породице пореклом из Црне Горе. Из Црне Горе: Вучићи (2 куће), има их у Косовској Митровици и Неготину, исељених из Ораховца, славе св. Краља Дечанског; Јовичићи (8 кућа), зову из Карадачанима. славе св. Николу, има их у Призрену и Великој Хочи; Крстићи (1 кућа), славе св. Краља Дечанског; Дедићи (7 кућа) мисли се да могу бити пореклом из Куршумлије, славе св. Стефана; Матићи (4 куће) имају надимак Живдомузовићи (због тврдоглавости неког њиховог претка), досељени су из Плава, славе св. Јована; Милићевићи (2 куће), пореклом су из Плава, славе св. Јована, има их у Призрену и Куршумлији; Миленковићи (7 кућа), пореклом из Плава, славе св. Јована; Филијовићи (4 куће), старином из Плава, славе св. Јована, има их у Земуну и Ђаковици; Симићи (23 куће), из Плава, славе св. Јована. Све ове породице које су досељене из Плава зову једним именом Плавци. Из разлога о којима је напред било речи, све ове породице убрајају себе у фис Краснићи. Миљковићи (4 куће), славе св. Пантелејмона, има их у Скопљу; Поповићи (1 кућа), из Иванграда (Берана), славе св. Ђурђицу; Марковићи (2 куће), славе св. Николу.
    Локална миграциона кретања српског становништва. Породице досељене из Ибарског Колашина: Колашинци (3 куће), славе св. Петку. Из Дренице: Уламовићи (5 кућа), славе св. Николу. (Нису сигурни у своје порекло). Из Сретечке Жупе: Шипићи ( 1 кућа), славе св. Николу (?). Из Ђаковице: Ђошићи (1 кућа), славе св. Николу. Из Горње Мораве (околина Гњилана): Моравчевићи (4 куће) славе св. Николу; Великићи (2 куће), славе такође св. Николу. Ови су прво били дошли у село Белу Цркву, а затим у Ораховац. Из Призрена: Стојановићи (2 куће), славе св. Николу; Трбусићи (2 куће), славе св. Николу; Шутаковићи (1 кућа), славе св. Илију; Васиљевићи (1 кућа), славе св. Петку; Галићи (1 кућа), славе св. Пречисту; Недељковићи (1 кућа), славе такође св. Пречисту. Из Велике Хоче: Анићи (2 куће), славе св. Пречисту, добили су презиме по некој жени Ани из њихова рода; Уићи (1 кућа), славе св. Јована; Мицићи (1 кућа) славе св. Николу; Ристићи (3 куће), славе св. Арханђела. Из Ношпоља: Левићи (2 куће), славе св. Николу, има их у Призрену и Београду. Из Брњаче: Јакићи (1 кућа), славе св. Јована; Радићи (10 кућа), славе св. Стефана; Фиљђокићи (4 куће), славе св. Николу. (Не зна се поуздано да ли су из Брњаче). Василићи (3 куће), славе Нову Годину; Савићи (1 кућа), слави св. Јована; а све следеће породице славе св. Николу: Антићи (3 куће), Јанковићи (3 куће), Казићи (6 кућа), Никићи (2 куће), Радовановићи (5 кућа), Савићи (1 кућа), Ћосићи (1 кућа); за Лескиче (1 кућа) и Микиће (1 кућа) не зна се поуздано да ли су из Брњаче, већ се претпоставља да су пореклом из тог села. Из Брњаче су доселени и Ђорђевићи (3 куће), славе Митровдан, док се за Јанковиће (2 куће) само претпоставља да су пореклом отуда; славе св. Николу. Неутврђеног порекла: Јоргићи (1 кућа), Живковићи (1 кућа), Мојсини (2 куће), Цицибановићи (2 куће), Перићи (1 кућа) и Столићи (6 кућа).
    Родови шиптарског порекла. Док смо горе говорили о пореклу српских родова у Ораховцу, у наставку дајемо податке о пореклу шиптарских родова који сада живе у овој варошици, наводећи за сваки порекло, број кућа и припадност фиса (племена), колико се то на терену могло сазнати.
    Шиптарски родови који сада живе у Ораховцу могу се поделити на четири досељеничке струје, од којих би била прва —- малисорска имиграциона струја, у коју спадају све оне породице чији су стари преци досељени из Малесије, односно Северне Албаније; затим — инверсна досељеничка струја, која обухавта породице чији су преци доселили из Бугарске, Македоније и Куршумлије, тј. враћале се натраг у правцу своје матице; етапна метанастазичка струја која обухвата породице које се нису населиле директно у Ораховац, него су, после напуштања своје матице, живеле краће или дуже време у неком месту или крају недалеко од Ораховца, ту би спадале породице досељене из области Љуме, преко Ђаковице и Хаса. Најзад имамо локалну досељеничку струју, у коју спадају породице које су дошле у Орохавац из околних села и вароши Косовско Метохиске Области.
    Малисорска имиграциона струја обухвата следеће породице, чији су се преци, по традицији, доселили у Ораховац у раздобљу од XVII до XIX века: Дургути (57 кућа), старином из околине Скадра, у Скадру имају своје рођаке, фис Битићи; Дрмолини (2 куће), фис Краснићи; Гаши (2 куће), истоимени фис; Еминазари (5 кућа), фис Битићи; Хискићи (2 куће) старином из малисорског села Писте, фис Краснићи; Крналићи; (2 куће), фис Хот; Мулакадрија (2 куће), фис Битићи; Меткомберај (2 куће), фис Битићи; Мулалија (6 кућа), Битићи; Мерџини (2 куће), Битићи; Мулабази (6 кућа), фис Хот; Пистај (2 куће), из села Писте у Малесији, Краснићи; Пенга (5 кућа), Битићи; Сиљкај (8 кућа), Хот; Садићи (3 куће), Краснићи; Таирагај (2 куће), Битићи; Хаџимуратај (2 куће), Хот; Хаџимерај (5 кућа), Битићи; Хаска (9 кућа) Битићи; Метбаља (2 куће), Зогај; Спаићи (7 кућа), Гаши, ових има у Сухој Реци и у Призрену; Топали (1 кућа), Битићи; Хаџијахај (8 кућа), Хељшан; Дакај (1 кућа), Битићи; Индулићи (1 кућа), Битићи; Мулакадрија (1 кућа), Битићи; Масука (1 кућа), Битићи; Пербочи (4 куће), Гаши; Ружићи (1 кућа), Хоти, добили име по некој жени Ружи, Српкињи, која је била удата за неког од њихових предака; Саљићи (1 кућа), Саља: Хаџиамза (1 кућа), Битићи; Незиралија (1 кућа), Алисалахи (3 куће), Битићи; Хамза (7 кућа), Битићи; Дулићи (6 кућа) Битићи; Исма (8 кућа), Битићи; Нуркаса (4 куће), Битићи; Незирај (3 куће), Битићи; Оручи (13 кућа), Хељшани, имају рођаке у оближњем селу Рогову на Дриму, Топаловићи (1 кућа) Гаши, Усић (1 кућа), Битић; Чискићи (1 кућа), Саља; Чантићи (4 куће), Битићи; Сабанај (13 кућа), Битићи; Топали (1 кућа), Битићи: Ајдићи (3 куће), Хоти; Алисалаовић (1 кућа), Битићи: Дакићи (3 куће), Битићи; Касапи (3 куће), Краснићи; Ческа (3 куће), Саља; Сехи (Сеховићи, 19 кућа), дошли су из Раса е Хотит у село Поточане, па затим у Ораховац, фис Хоти. Свега дакле, 234 домова из малисорске имиграционе струје, што чини 21,9% од укупног броја (1.113) кућа, како је забележено у службеној статистици о Ораховцу.
    Миридитска имиграциона струја је слична малисорској, како по времену доласка (током последња три века), тако и по правцу кретања (долином Дрима, преко Љум Куле, између Паштрика и Коритника, или пак преко Ђаковице и Хаса). Ту спадају следеће породице: Јупа (Јупићи, 18 кућа), фис Хељшан; Нуршаба (7 кућа), фис Хоти; Хаџимустафај (13 кућа), фис Тхач. Свега 38 кућа, или 3,4% од укупног броја домова или кућа.
    Инверсној струји припадају породице које су старином из Бугарске: 3угари (23 куће), фис Битићи (?); из Македоније: Делибећа (6 кућа), из околине Тетова; са Косова: Велићи, раније Враголићи, (1 кућа); Клечко (1 кућа), из села Клечке у Дреници.
    У локална кретања становништва убројена су места у Косовско Метохиској Области из којих су поједине породице или групе дошле у Ораховац: Кадири (Кадирићи, 17 кућа), дошли су из Кобиље Главе, а старином су из Љуме, фис Краснићи; Хоџај (Хоџићи, 15 кућа) из Кобиље Главе, а старином су из Љуме, фис Битићи; Реџићи (7 кућа), Битићи; Враголићи (2 куће), Битићи; Бекерићи (4 куће), Битићи; Тара (7 кућа), Краснићи, Свега 52 куће, или 4,6% од укупног броја домова Ораховца. Из Горе: Јакупи (1 кућа); из Ђаковице: Кабаши (1 кућа), фис Кабаш; Кореничићи (8 кућа), из села Коренице код Ђаковице, фис Бериша; из Хаса: Биџок (1 кућа), фис Морина; Соколи (10 кућа), фис Морина, имају рођаке у селу Трњу код Суве Реке; из околних села у Подрими: Вучитрнски (25 кућа), Хељшан, из бившег села званог Вучитрнски Бунар, иначе се мисли да су даљим пореклом из Вучитрна; из Кобиље Главе: Хаџивеаповиqи (3 куће), Красниqи; Кадирићи (2 куће), Краснићи; Амзагини (1 кућа); Авдулахи (1 кућа), фис Криези, из села Пагаруше; Муслија (1 кућа), фис Криези, из Пагаруше; Мезиновићи (1 кућа). Краснићи; Фејфулахи (1 кућа), Гаши, из Лапушника; Јашари (1 кућа). из Самодраже; Лимони (1 кућа) из Мале Хоче; Незири (1 кућа), из Брњаче; Абазибра (7 кућа), из Маћине; Злоногићи (9 кућа), фис Кастрати, из Злоногине Красте на Милановић Планини; Зуркаун (1 кућа), из Мамуше; Јовићи (2 куће), Битићи, из села Јовића; Колари (4 куће), Битићи, из Маћине; Кадирићи (2 куће), Краснићи, из Кобиље Главе; Малидини (2 куће), из Брњаче; Сахити (1 кућа), из Гунцата; Салихи (1 кућа), из Ретине; Ставички (6 кућа), из Ставице, Краснићи.
    Шиптарске породице непознатог порекла. Овде спадају оне породице које не знају одакле су им били преци старином, па се мисли да су „одувек у Ораховцу”. У ову групу спадају следеће порћдице: Балча (2 куће), фис Морина; Рабићи (3 куће), Хоти; Чатићи (1 кућа), Хоти; Мустафићи (10 кућа); Алићи (1 кућа), Хот; Ахмићи (1 кућа), Гаши; Исмаили (1 кућа); Мифтари (Мифтаревићи, 3 куће), Гаши, имају рођаке у сефу Целини (Подрима); Алисалаовићи (1 кућа), Битићи: Алче (2 куће). Хељшани; Грбићи (1 кућа), имају рођаке у селу Рогову на Дриму; Дануза (4 куће), Краснићи; Динчићи (1 кућа), Хоти; Кадријај (Зункићи, 2 куће); Јахићи (1 кућа); Крчаговићи (5 кућа); Мушлићи (4 куће), Хоти; Мулабази (2 куће), Хељшан; Нуршаба (1 кућа); Рамшићи (4 куће), Хот; Тафчићи (1 кућа), Хот; Хаџимуратовићи (4 куће); Ћескићи (1 кућа), Хот; Ценићи (5 кућа), Хот; Рамони (2 куће); Аџија (1 кућа); Динчићи (2 куће), Хот; Исаја (2 куће); Зибери (1 кућа), Битић; Рабићи (2 куће); Салихи (1 кућа); Реџепи (1 кућа); Балићи (5 кућа); Кафеџићи (3 куће); Мурати (4 кућа); Ценабази (1 кућа); Ценкићи (1 кућа); Шарки (1 кућа). Свега дакле, 144 дома не знају, или нису сигурни у своје даље порекло, а многи ни у фис што чини 12,9% од укупног броја домова у овој варошици, који износи 1.113 кућа, према службеним подацима.
    Поарбанашени Срби. Овде спадају оне породице у Ораховцу које воде српско порекло, али су се током времена претопиле у Арбанасе (Шиптаре), пошто су за време Турака претходно примиле ислам, као што је напред о томе било речи. Према казивању Ораховчана на терену, овде спадају следеће породице: Вукашинавићи (5 кућа), Мирићи (5 кућа); Ђурићи (1 кућа), за ове није сигурно да ли су српског порекла, јер се мисли да су пореклом из Куршумлије, и да су презиме добили по неком Ђури, тј. по оцу једне жене Спркиње која се удала за њиховог претка; Марковићи (2 куће), из Ставице; Ондозовићи (8 кућа), род су са Мирићима; Ђошевићи (2 куће); Зикићи (3 куће).
    Поарбанашени Цигани. У ову групу спадају они родови у Ораховцу који су циганског порекла, али су се током времена претопили у Арбанасе, као што су се православни Цигани у овој варошици претопили током времена у Србе, како је напред изнето. Ови родови обично не знају поуздано одакле су им преци дошли, нити коме фису припадају. Ту спадају следећи родови: Ајредини (1 кућа), фис Битићи; Исаку (2 куће); Исени (1 кућа); Мусач (1 кућа); Ибра (1 кућа; Рамач (1 кућа); Лимач (1 кућа); Осмач (1 кућа).
    Поарбанашени Турци. Овде спада породица Мулавдића (4 куће), за коју се мисли да је пореклом из Турске.
    Изнети подаци о пореклу наведених породица овде су означени онако како су сами Ораховчани казивали, или сами за себе или један за другог. При томе коришћени су и неки подаци из литературе, као што је означено. Но, као што је већ наглашено раније, родовско предање код Ораховчана је јако избледело, те свакако да у овој традицији има извесних празнина.
    Неке психичке особине становништва. — Као што се из досадашњег излагања могло видети, Ораховац је градско насеље чији становници живе углавном од пољопривреде. Отуда је разумљива и та велика љубав и приврженост Ораховчана према земљи. Као што се видело, домаћинства располажу веома малим поседима, па је управо то њихово сиромаштво допринело да су Ораховчани веома марљиви и штедљиви људи. Они пропутују и по 200 км по Метохији, Косову или Македонији за својим чезама натовареним грожђем, па добивени новац љубоморно чувају и доносе својим породицама. И поред релативно тешких материјалних услова, Ораховчани су гостољубиви и предусретљиви људи. Али, док се највећи број Ораховчана одликује таквом марљивошћу, с друге стране известан број старијих људи проводи време прекрштених ногу са бројаницама у руци поред џамије, текије или цркве у безначајном „мухабету” (разговору), што је остатак турско-источњачког јавашлука.
    У овом градском центру не осећа се скоро никако варошки или чаршиски живот, изузев пазарних дана. Ораховчани су повучени људи, који рађе
    проводе слободно време код своје куће него у чаршији. Тако, чим се смркне, улице остају празне, а у кафани се може видети само по који службеник који није из Ораховца, или неколико сталних кафанских гостију. А и иначе, Ораховчани, мислим на старе генерације, прилично су конзервативни људи. Држе се они још увек својих старих обичаја и навика, иако је све то време прегазило. Млађе муслиманке ретко се виђају на улици, а још увек има ту и тамо по који прозор са дрвеним решеткама. Млађе генерације сасвим се разликују од старијих, оне су носиоц новог живота и нових схватања у овој варошици, где патријархалност има још увек дубоке корене.
    Ораховчани се одликују храброшћу и поштењем, они добро враћају добрим, али ни зло не заборављају. Историско-друштвене прилике у прошлости утицале су да Ораховчани буду прилично неповерљиви и опрезни људи у односу на страна лица.

    Извор: Краснићи Марк – Ораховац – антропогеографска монографија варошице

    Одговори

  10. 31. јул 2018. у 06:14

    Војислав Ананић

    ВЕЛИКА ХОЧА

    ПОСТАНАК, ИМЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА

    Велика Хоча је једно од најстаријих насеља у Србији. 0 његовом постанку и развитку постоји више легенди, казивања и драгоцених историјских списа, записа и натписа и један број истраживачких радова.
    У народу се и сада сматра да је Велика Хоча можда најстарије насеље у Доњој Метохији. Пре турског освајача насеље се простирало на знатној већој површини, са већнм бројем становника и Царским тргом. У њему су постојали засеоци: Кућиште, Ракије, Врело, Бардовац, Вучјак, Свети Никола, Горна Оча, Долна Оча, Лесковац, Петковац, Избиште и Брестовац. У сваком засоку су постојале православне цркве и други верски, културни и привредни објекти па је Хоча у то прво време имала улогу развијеног трговачког, занатског, пољопривредног и верског центра православља у српској држави. Између заселака су постојале површине под виноградима, воћњацима, вртовима и другим пољопривредним културама.
    Турци су више пута спаљивали и рушили хочанске цркве и друге значајне објекте по засеоцима. У таквим приликама део становништва је успео да се одупре турским освајачима и сачува своју веру, обичаје и народност, док је знатан број становника морао да прихвати ислам или да пребегне у друге слободне крајеве Србије.
    Од заселака Врела, Кућишта и Ракије, где су постојали казани за печење ракије, виноградари су лименим “ракијоводом” до градског Царског трга у засеоку Брестовцу, транспортовали ракију и продавали је трговцима, а ови су је у мешинама на коњима, караванским путевима преносили у Византију и Угарску.
    На садашњем виноградарском и воћарском потесту званом Избиште, налазио се истоимени хочански заселак. У њему је, по предању постојао манастир Избишете, са више десетина монаха који су боравли у монашким избама – келијама У првом налету Турци су манастир и заселак Избиште опљачкали и спалили, део становништва су побили а жене и децу одвели у ропство, док је знатно већи број одраслих становника успео да са свештеницима пребегне у Банат, и ту формира ново насеље Избиште. По казивању старијих мештана, потомци старијег становништва садашњег села Избишта у јужном Банату, воде порекло од пребеглих становника хочанског засеока Избиште.
    По истом предању, садашње село Мала Хоча, у доба српске средњевековне владавине и раније, звала се Долна Хоча. У турско време она је и даље била саставни део Хоче и носила је назив Долна /Доња/ махала Њени становници су први масовно прихватили ислам и од тада она је постала посебно село, а потом и седиште Малохочког бајрака.
    На месту старог и богатог хочанског засеока Петковца сада се налази пространи плато звани Петково поље /Петкопоље/. У засеоку Петковцу су постојале занатске радионице и трговачке продавнице, затим црква, сеоски бунар и посебна трговачка улица. У турско време трговачки део тог засеока називао се “Дуганџилак“, по дугањама или дућанима, како се у то време називале радионице и продавнице.
    Хочански заселак Лесковац, налазио се северо-источно од садашњег села Брестовца Турци су га опљачкали и спалили. Већина становника је пребегла, док је неколико породица прихватила ислам па су и они потом прешли у Брестовац и Малу Хочу.
    Стари хочански заселах Брестовац имао је сеоску границу са Малом Хочом и селом Диничином које се у турско доба спојило са Брестовцем. Село Брестовац се још за време српске средњевековне државе одвојило од Хоче и постало самостално село а потом и метох манастира Дечана и Светих Арханђела.
    О постојању хочанских заселака Избишта, Лесковца, Кућишта, Петковца и Бардовца постоје неки материјални докази. То јест, у времену од 1955-1965. године на тим пољопривредним локалитетима радници Пољопривредног комбината “Прогрес” из Призрена /погон у Ораховцу/, извршили су риљање /риголовање/ на тим теренима из српске културе прошлости; остатке темеља кућа, цркава, манастира, гробова, камених и металних крстова и друге предмете материјалне културе. На жалост, археолошка служба те локалитете није проучила, што би ваљало учинити а манастир Избишта и разрушене цркве што пре обновити.
    Из једног казивања сазнајемо да се у извесном париском музеју чувају подаци да је Хоча у прошлости била варош са 3200 кућа и да је имала више православних цркава и манастира, царски трг.
    По другом казивању на унутрашњем зиду једне тврђаве у Цариграду /Инстанбулу/ постоји урезан запис на каменој плочи који се односи на Велику /Бук/ Хочу.
    Да је насеље Велика хоча обухватала широко подручје садашњег, хочанског и атаре неких несталих села, говори и ово казивање: Село Зочиште се некада звало Заочиште, што би се рекло, иза Оче. Међутим, у близини цркве Светих Врача на улазу у Зочиште постоји велики крашки извор који мештани називају Врело и чија се вода у народу сматра лековитом, односно, “Лечилиште за очи“ па због тога је селу дато име Заочиште, касније измењено у Зочиште.
    Велика Хоча се, нема сумње, најпре звала Оча. Сматра се да је била седиште црквених власти за једну ширу област (Подримља и Прекорупља) и да је у њој увек био главни велики оча (отац) и више других свештених и моначких братстава, које је народ ословљавао са ”Оче” и ”оци” и ”очеви“.
    Садашње име Велика Хоча је добила ло ослобођењу од Турака 1912. године. Међутим, током векова насеље је носило следећа имена: Оча, Хоча, Горња Оча, Горња Хоча, Голема Оча, Голема Хоча, Велика Оча и Велика Хоча.
    Старији становници Велике Хоче и околних насеља и данас најчешће користе име Оча, Голема Оча или Велика Оча.
    Најстарији писани историјски податак о Великој Хочи налази сс у Хиландарској (Немањиној) повељи из 1198. године, којом се манастиру Хиландару дарује више села са имањима и људима, међу којима и обе Хоче.
    Извадак из Повеље који се односи и на Хочу гласи: ”И испросих у дара /Алексија III Анђела/парике у Призрену, те дадох од њих манастиру у Светој Гори, Светој Богородици у Милејама, села Непробишта, Момушу, Сламодрави, Ретивљу, Трње, Ретивиштица, Трновац, Хоча и друга Хоча, а ту и трг, и два винограда ту насадих, и пчелињака четири: један у Трпезама, други у Дапшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицама, а уз слаки пчелињак по два човека.
    Из текста Повеље види се да су Велика и Мала Хоча /Горња и Доња Хоча/ са тргом између њих крајем XII века постале метоси манастира Хиландара и остале у његовоме поседу све до половине XV века, када је Призрен са Метохијом пао под турску власт.
    С обзиром да је у то време између обе Хоче постојао Царски трг на коме су на панађурима /сајмовима/ два до три пута годишње долазили трговци са разних страна (Новобрђани, Солуњани, Старотржани, Дубровчани), то се с поузданошћу може утврдити да су обе Хоче бар два до три века пре оснивања трга постојале као развијена насеља. Постојање трга значило је и то да су оба насеља од стране царске власти била привилегована, јер се трг могао оснивати само у одређеним насељима која су имала богату аграрну околину, сређену сопствену тржницу, развијено занатство и трговину, већи број становника, значајне верске и кулурне објекте и повољан саобраћајни положај.
    Даљи помени Велике Хоче налазе се у повељама краља Милутина, краља Стефана Дечанског, цара Душана и госпође Маре Бранковић.
    У две Хиландарске /Милутинове/ повеље издате 1282. и 1302. године, краљ Милутин (1282-1321) потврдио је манастиру Хиландару прилоге свога деде и оца и приложио нове. Тим повељама се обнављају и допуњују старе даровице и то на основу Милутиновог договора са архиепископом Јевстатијем II, краљицом Јеленом, Милутиновом мајком, и свим епископима срспким.
    У обема повељама се помињу многа метохијска села, њихове међе и радови пчелара. Нека од тих села у Хвостанској области код Пећи тим повељама су дата манастиру Св. Богородице Студеничке. У призренској области помињу се обе Хоће и околна села. (…) „A у Призрену села: Сламодраже, Непробиште, Момуша, обе Хоче – Доња и Горња, и половина Добродољана, а друга половина – Свете Богородице Студеничке. А половина винограда у Желчиштима /Зочиште/, а друга половина Свете Богородице Студеничке; пчелињак у Трновцима, ниже Доње Хоче, а уза њ два пчелара у Моравицама”.
    У повељама се помињу села, која са мањим изменама у називу и сада постоје. Такође се из садржаја Милутинових повеља може констатовати да су обе Хоче до краја XV веха остале метоси манастира Хиландара. Међутим, према садржају Повеље краља Стефана Дечанског, издатој 1326. године сазнаје се да је Велика Хоча, или један њен део, непосредно после издавања Друге Милутинове повеље 1302. године, извесно време била пронија, то јест власништво ратника /пронијара/.
    У доба Византије поједини заслужни ратници /најчешће властела/ добијали су од византијске власти део наследне земље на којој су радили сељаци /кметови или парици/. У познијим вековима /Х-ХII/ таква имања прелазе у доживотно власништво ратника који добијају право да од сељака сакупљају порез и по потреби одлазе у ратне походе.
    Иако немамо /а могуће је да постоје/ одговарајуће податке о броју хочанских пронијара /властелинско-ратничких имања/ и аграрним односима између сељака и пронијара на тим имањима, ипак се с поузданошћу може константовати да су таква имања била економски јака и веома значајна за тадашњу српску световну и црквену властелу. Да би ојачао црквене поседе краљ Стефан Дечански је одлучио да таква имања одузме од свих пронијара у своме краљевству. Том приликом имања која је одузео од пронијара у Великој Хочи, краљ Стефан Дечански је дао на коришћење Призренској епископији, односно, манастиру Свете Богородице Љевишке у Призрену, као што се види из текста:
    “Село Хочу близу Луке, што су држали пронијари и са људима села тога, и са земљом њиховом и са свим међама као што је сад и од почетка било и са виноградима и са њивама, све што је обрађено или необрађено да ово има света црква као и друга села црквена слободно и ни од кога неповредно”
    У Хиландарској повељи цар Душан, приликом посете Светој Гори 1348. године потврђује Хиландару све поклоне и повластице његових предака и додаје са своје стране и нове. У повластицама Душан хиландарске метохе ослобађа од дажбина и кулучења: ”И што се налазе метохије, села Пресвете Богородице Хиландарске, ослободи Царство ми од свих работа Царства ми: да им не буде градозидања, ни стражарства по градовима, ни сенокоше, ни винограда, ни жетве, ни приселице, ни коња, ни пса, нити којега данка; просто речено, од свих работа, малих и великих, Царства ми”. Од нових поклона Душан је Хиландару приложио више од 35 села, цркава, винограда и других добара. Међу поклонома су записане и обе Хоче: ”И у жупи призренској цркву Свети Николај у Хочи, и село Хоча Горња и Доња и са међама њиховим .
    При крају живота, 1355. године, цар Душан у истој повељи потврђује и даје Хиландару посебна права и повластице, Нарочиту пажњу он поклања уређењу градова и градских тргова и раавоју трговине са суседним државама.
    Занимљиво је истаћи да је виноградарство у хочанском крају и тада било веома развијсно и да се вино извозило и са Хочанског трга. О томе у Душановој повељи пише: ”Тако и у хочанској метохији од вина што се износи и извози да се плаћа царина. У продужетку тог садржаја Душанове повеље помиње се пусто селиште низводно од Велике Хоче које је Душан приложио Хиландару. “И што беше селиште пусто ниже Хоче, по имену Јанино, рекоше Царству ми да прилежи уз села хочанска И ово приложи Царство ми Пречистој Хиландарској, да га нико не може узети док је дана и века“.
    У Душановој повељи издатој пре 1355. године, којом се потврђују прилози и повластице манастиру Светом Николи у Добрушти код Призрена, поред осталих села са имањима помиње се и Хоча; “И да је ова обитељ Светог Николе са свима међама и правима у области хиландарској као и Крушево, и Хоча и остале метохијске хиландарске .
    У заједничкој повељи Гргура Вуковића, његове браће Лазара и Ђурђа и њихове мајке Маре, којом они крајем XIV и почетком XV века дају Хиландару село Ораховац, поред више топонома и имена људи са њиховим имањима, помиње се и Хоча.
    У повељи госпође Маре Бранковић са синовима Гргуром, Ђурђем и Лазаром из 1406. године манастиру Хиландару, постоје, више одлука и законских одредби. Прво, одређује се датум панађура /пазарни дан/ на хочанском тргу. Друго, количина у унчима коју с тог трга добија болница у Хиландару и треће, даје се могућност свим трговцима, без разлике на веру и расу, да могу да долазе на хочански трг ”Ја /../ госпођа Мара, и с богодаровним синовима мојим, господином Гргуром и господином Ђурђем и господином Лазаром /../ приложивши /../ храму најсветије, Лаври Линандару, да је трг у Хочи у недељу /../
    Због тога, размишљајући о добру, овако прописасмо: да се узима за болницу од више реченог трга 100 унчи за побољшање неге болесних, раслабљених, оних који трпе од свештене болести, слепих и хромих и оних којима се кости поломише и испадају из свога природног склопа због сухе и неизлечиве болести.
    Остатак од 100 инчи да је за опште потребе, и другачије да не буде, молимо и забрањујемо /../
    А овај трг у Хочи да има милост Господства ми непоколебљиву, да му не буде никакве сметње ни од кога, нити које принуде, само праве царине црквене по закону.
    И ко усхође доћи у трг у Хочу, било Србин или Латин или Турчин, ко усхоће да дође нека иде слободно, да му не буде никакве сметње ни од кога, само праве царине по закону. /../
    И писа се овај хрисовуљ месеца октобра 15. дан, године 6915/ = 1406/, индиктион 15.
    У књизи Задужбине Косова, у одељку и Великој Хочи, на страни 412 пише да је краљ и цар Душан дао мало властелинство Старцу Јовану, иконому Хиландраске метохије у Хочи код Призрена, а манастиру Дечанима велике винограде у истом селу.
    Зна се да је Хиландарска метохјија у Хочи /касније Хочанска метохија/ у доба цара Душана и пре њега обухватала већи део Подримља и цело Прекорупље и да је у њеном власништву било више црквених парохија на чијем је челу био игуман /иконом/ Старац Јован, из Хоче.  
    Због посебних заслуга које је постигао у организовању црквене власти и пољопривредној производњи на црквеним имањима цар Душан је Старцу Јовану дао на доживотно уживање мало црквеио властелинство са седиштем у манастиру Светог Николе Мрачког или Ореховског. О томе у Прегледу црквених споменика кроз повесницу српског народа, на страни 217 постоје ови подаци: “Свети Никола Мрачки или Ореховски се налази између Велбужда и Софије, у Бугарској. Манастир је обновио 1350. године Стефан Дечански, а године 1339. Душан га је дао у метох Хиландару. Године 1342. властелинство те цркве даровао је Душан старцу Јовану, иконому Хиландарске метохије у Хочи код Призрена”.
    У Поменику манастира Свете Тројице у Мушутишту код Призрена на страни 34 записана је Хоча чији су становници, посетиоци манастира пре 1465. године били дародавци тог манастира. На жалост манастирски Поменик су Бугари 1914. године узели из манастира, али постоје копије тог поменика.
    И у Девичком катастиху /поменику/ помињу се 1766. и 1770. године дародавци из Хоче.
    Вероватно да у византијским изворима има више података о броју насеља, становника Хоче, њиховом имовном стању, броју цркава и односима сељака и њиховим обавезама према црквеним имањима у Хочкој метохији, али за сада ми немамо могућности да тај део хочанске прошлости боље обрадимо.

    Извор: Крста Витошевић – Велика Хоча – Народна и универзитстска библиотека, Приштина, Нови свет, Приштина

    Одговори
1 2