Гора и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Гора: Бачка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубо Општина Гора: Бачка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубо Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Гора и околна села

Гора и околна села

Општина Гора:

Бачка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Млике, Орчуша, Радеша и Растелица.


Коментари (12)

  • Војислав Ананић

    ГОРА И ОПОЉЕ

    Гора и Опоље су две планинске жупе између највиших врхова Шар-Планине, Кораба и Коритника у горњем делу слива Љуме, притоке Белога Дрима. То је једна висока корутина, облика котлине.
    Са југоисточне стране је ограничена венцем највиших шарских врхова, чија се висина креће између 2.322 и 2.623 метра; са северозапада је заграђује Коритник (2.394 м); а од призренске котлине одваја побрђе ниске планине Цвиљена. На југозападној странн природна и етничка граница ове котлине је планина Галајич у Арбанији. Према трме, ова западна граница није природна, јер не води највишим врховима него ниским косама; често арбанашка граница пресеца и речне долине, као што је случај са Глобочичком Реком.
    Ако се узме у обзир само правац речног тока, ова област 6и била упућена према Дриму у Арбанији. Међутим, овај правац је без икаквог значаја не само за Гору и Опоље него и за један део Љуме. То долази отуда што слив ове реке одвајају висаке планине и клисуре од Арбаније. Напротив, те су везе и најпроходније и најлакше са Призреном. Према томе, арбанашком границом је отргнут од своје природне географске целине и еткичке заједнице један део ове области.
    То је очигледан пример да се Комисија за разграничења после Првог светског рата није руководила ни географским, ни етничким моментима, као ни оправданим жељама и интересима народа. Пресуднији су били разлози политичке природе — да се по сваку цену задовоље стратешке претензије Италије, која је тада, нажалост, и без разлога, имала великог утицаја.
    Ова област прострала око 500 км2, у целини је доста висока. Њена средња висина износи 1.500 м. Али, иако је у планини, у њој и у погледу рељефа и у погледу висине постоје извесне разлике. Североисточни део је раван и положит, а југозападни више или мање брдовит. Та два дела, иако у ствари сачињавају изразиту географску целину, увек су носила посебне називе. У брдовитом делу је жупа Гора, а у равнијем Опоље. Гора захвата 400, а Опоље око 108 км2. Али као што је речено, Гора у целини не припада нашој земљи. Њу сече гранична линија. Већи део је у Југославији, а мањи у Арбанији. Сва горанска села у Арбанији: Борје, Шиштевац, Орешак, Оргошта, Пакиша, Црнољево, Ново Село, Запод и Кошариште, насељена су српским и муслиманским становништвом.
    Име области. — Под овим називима Гора и Опоље се помињу као жупе у Средњем веку. Краљ Стефан Дечански, дајући Заплужје и Пустомулчу (Ренце) Богородичином манастиру у Призрену, каже да их припаја Опољу, које је у целини припадало властелинству Призренске епископије. Опоље се такође помиње у Хрисовуљи цара Стефана Душана при одређивању међа села Радеше, које се и тада граничило са Опољем. У поменутој Хрисовуљи цара Душана, којом он прилаже својој задужбини манастиру Св. Архангела Гаврила и Михаила код Призрена и нека села у Гори, изрично се помиње ова жупа. Из тих средњовековних писаних споменика ce такође види да је граница између Горе и Опоља била село Зрзе и селиште Пустомулча (данашље Ренце). Назив Опоље се тада односио само на насеља око поља, тј. данашње Опоље у правом смислу речи. Доцније је тај појам сa ширењем арбанашке језичке групе обухватио и нека ранија горанска насеља (Зрзе, Ренце, Бучје, Шаиновац).
    Имена ових жупа су сигурно српског порекла. Етимолошки Гора не значи само шумовит него и планински крај. Гора и планина су у овом као и у многим другим случајевима исти појмови. Као што име Загорје не значи област или село за гором (шумом), него за планином, тако и назив Гора не треба везивати само за шуму него и за планину.
    Средњовековни назив „жупа“ сада у народу не постоји, али се то име ипак посредно-чује. Тако, по појмовима једног Горанина свако је село сем његовог у жупи. На пример, ако упитате некога одакле му је снаха или жена, он ће рећи: „Из жупе“, тј. из другог села у Гори. Сем тога, планинци називају доњи део Горе „жупа“. Овде се без сваке сумње не мисли само на жупни део, него и на стари назив који је везан баш за средиште области.
    И назив Опоље је очигледно српског порекла. Постанак тога имена је везан за насеља која су поређана око поља. Интересантно је овде поменути да се име Опоље јавља и у Пољској, Доња Шлезија. То значи да је ово име не само српског него и заједничког словенског порекла. У оквиру Опоља je. крај у подножју Коритника, око језера и Лопушког Хана, који Опољци називају за разлику од правог Опоља „крај“ или „подножје (Rаnza).

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРОШЛОСТ ОБЛАСТИ

    Историске прилике. — Као што је у почетку речено, Гора и Опоље ое помињу као жупе у доба средњевековне српске државе. Цар Стефан Душан својом даровном повељом приложио је манастиру Св. Архангела Гаврила и Михаила код Призрена и ова села у Гори: Рапчу (Рабча), Радешу (Радеша и са засеоком Радешицом), Велики и Мали Крстац (оба Кр’т ца с’ заселки), Бучје (Боучие), Брод (Брод и други Брод) — Диканце. У спису граница свих села, које ће бити изнете у посебном делу овога рада, посредно се помињу и друга насеља у Гори: Глобочица, Враниште, Орћуша, Лештане, Плав, Брезна и Пакиша. То не значи да и друга села и засеоци ове области нису постојала. Исто се тако помињу у повељи коју је дао краљ Стеван Дечански архиепископији и Села у Опољу: Заплужје, Зрзе и Постомулча (Ренце).
    Из великог броја насеља и привредне улоге, о којој је раније било речи, види се да је овај крај имао доста велики значај у средњевековној српској држави. То је и разумљиво, јер је он богат пашњацима и у непосреднрј близини Призрена — друге престонице српског царства.
    Гора се помиње као нахија и одмах после 1455. године, када су Турци заузели Призрен. У девтеру из тог доба записана су сва горанска села са бројем кућа у њима: Брод 50 к, Љубовићи (Љубовиште), Премина (Премење), Радеша 13 к, Диканце 15 к, Глобочица 1 к,
    Злопоток (Зли Поток) 10 к, Крушево 1 к, Рапча 9 к (тимар Јованов), Лештане 5 к (тимар Јованов), Орћуша 6 к (тимар Радосава), Топољане 16 к, Црнољево, Кошариште (тимар Брајка), Шиштовац 12 к, Крушевице 5 к (тимар Милише), Борје 10 к. И друта горанска насеља по саопштењу Шабановића забележена су у првом турском девтеру, али их он није сва преписао.
    За Опоље имамо податке из прве половине XVI века. Оно се тада помиње као нахија Хаслер (хас) у којој је чувени Кухли-бег основао двор у данашњем Бродосавцу. Овај велики феудалац имао је огромно богатство по многим крајевима Турске (само у Призрену 117 кућа), што се види из његовог завештања (вакифије). Из ове ћемо овде поменути само оно што се односи на Опоље. Кукли-бег каже да је у Опољу била касаба (варош) Зиново и у њој караван-сарај, његов двор, задужбина (текија), џамија и кадија. Одатле се управљало и водио надзор над свим његовим добрима. Својим завештањем Кукли-бег одређује: тутору 10, а његовом писару и помоћнику по 5 акчи дневно; њихова је дужност била да надгледају све вилајетске вакуфе (оправке сapaja, караван-сараја и мостова). Хатибу (ономе који чита коран) и, имаму џамије у Зинову завештава по 4 акче дневно, кадији 100 акчи годишње и баштованима двеју башта по 2 акче дневно (да оправљају ограде и да их наводњавају). Исто тако одредио је чувару караван-сараја 1 акчу дневно, с тим да се ова дужност преда друтоме ако се поред овога буде бавио и другим пословима. Сем тога, завешталац је одредио 500 акчи за набавку хране, која ће се давати муслиманској сиротињи после молитава у џамији о Курбан и Рамазан-бајраму. За кување јела у овој прилици завештава два казана и педесет синија. Из завештања Кукли-бега се не види да се његова власт простирала и на суседну Гору, сем што се каже да су му припадале четири воденице (две зграде) у Рапчи. Изгледа да Гора није била под његовим утицајем, што се види и по каснијем примању ислама. Међутим, за
    Опоље је било пресудно оснивање у њему двора, џамије и верског центра. Коме су припале земље у Опољу после његове смрти, није познато. У неким селима Опоља помињу ce спахије: породице Мехмед, Бајрам и Хасан, спахија из Кукавца, Мурат спахија из Брута, Мехмед спахија из Плава и др. Али да ли су они били спахије овде или у другим крајевима Турске не зна ce. Међутим, у Гори није било спахије ни домородаца ни из других области.
    Трагови ранијих насеља. — Неједнака прошлост Горе и Опоља од почетка XVI века види се по траговима ранијих насеља. Гора је у њима богатија него Опоље, које је брзо губило традицију. Али ни у једној ни у другој жупи нема већих остатака као у другим областима. То су махом црквине, гробишта и селишта незнатне величине. Њима се брзо утирао траг. Оно што је Јастребов видео у почетку друге половине XIX века и што су стогодишњаци видели, сада готово не постоји. Идући траговима Јастребова и испитујући оно што он узгредно и за кратко време није могао да дозна, иако је за то временски имао повољније могућности, ја сам утврдио следеће остатке:
    У свим горанским насељима виде се бар трагови цркава хришћанских предака данашњег становништва. Већа насеља, особито она која су последња примила ислам, највише имају остатака из прошлости. У Броду — каже Јастребов — постојале су три цркве: Св. Димитрија, Св. Пантелија и Св. Никола. Људи од 60— 70 година старости су му причали како су они као деца ишли са својим родитељима у цркву Св. Николе, палили свеће и делили колаче. И ја сам још 1937. године видео код данашње амбуланте здравствене станице, близу доње џамије, остатке зидова те цркве и трагове фресака. Тада ми је угледни Ђаур-Абаз из Брода причао да је чак и он као дете запамтио како су две-три жене у кићеним зубунима палиле свеће приликом празника у полуразрушеној цркви. Јастребов каже да су је разрушили сами Брођани по наговору неког Сефера родом из Прилепа. Од цркве Св. Димитрија, за коју кажу да је била манастир и владичанска столица, нема ни трага. На брду Пантелејци изнад Брода сахрањена је 1857. г. последња хришћанка Божана Лековац.
    У Злом Потоку, на месгу Зборишту, постојала је православна црква и гробље око ње, која је била посвећена Св. Преображењу. Кажу да ју је зидао неки поп Петко Топал. Јастребов ју је видео у рушевинама. Деведесетогодишњи Мехмед Пеливан, родом из Злог Потока, такође памти зидине ове цркве. Данас од ње нема ни трага. Од гробља које је било око ње, постоји само једна надгробна плоча у потоку на којој сам могао прочитати смо почетна слова. То је једини до сада познати писни споменик православног становништва у Гори.
    У Рестелици је раније такође постојала пвославна црква. Јастребов је о њој сазнао само толико да је била посвећена Св. Варвари и да од ње нема ни трага. Међутим, њени се темељи и данас познају на месту Крстинама, док је у Крсту старо гробље.
    У Поповим Рупама код села Диканца, на путу који води за Брод, налазе се развалине цркве и остаци насеља око ње.
    У селу Радешу виде се темељи старе цркве на месту Заграјцу. Народ за њу каже да је била мали манастир. Судећи по положају и остацима око ње, то је вероватно. Сем тога, у Радешу су била још два српско- православна гробља, једно у Доњој Махали где је данас гувно, а друго, које је преорано, у махали Петерце. Из тога се види да су ове две махале насељавала два рода.
    У Крушеву у месту Кућишта постоје остаци старе црквице и гробља око ње. Јастребов, међутим, каже, да је црква била и место данашње џамије. Исто тако он тврди да је и у селу Глобочици видео остатке цркве. Ја сам о њој сазнао само то да су на њеним темељима подигли данашњу џамију. Сем тога народно предање каже да су сe звуци звона са ове цркве могли чути чак у Љуми.
    У селу Рапчи су биле две цркве: једна у Горњој Рапчи на месту Црквине, а друга у крају Маринцу (између Горње и Доње Рапче). У Маринцу је на темељима цркве подигнута џамија. Јастребов каже да је видео више села Рапче развалине мале цркве, на чијим су се зидовима још видели делови фресака и натписа.
    У Великом и Малом Крстацу постоје црквине и гробља око њих. На брду Пантелевац (Велики Крстац) виде се темељи цркве, која је посвећена св. Пантелејмону. Да би се истакла важнсст ове цркве мештани кажу да су се и њена звона могла чути чак у Љуми. Остаци старе цркве се виде и на брду Ђули. У Малом Крстацу на месту Рудини постоји „каурско гробље“ и црквина. Ова Рудина се помиње у Хрисовуљи као међа између Рапче и Крстаца.
    У Враништу су сачувани остаци „Каурско гробље“ и три црквине: под Будев Рит, „Црквиште“ и „Ђурова Црква“ у Марином Долу. Најважнија је била „Ђурова Црква“, где се и сада скупља сабор о Ђурђевдану. На месту Стеницама муслиманско гробље се наставља на старије православно.
    И у Баћкој је, каже Јастребов, постојала православна црква посвећена св. Варвари. Од ње сад нема ни трага; на место где је била потсећа назив „Вакуф“; ту ce људи повремено скупљају на разговор и договор.
    И у Драгашу је постојала православна црква, на месту Чукари, где се виде њене рушевине обрасле у трње.
    Народно предање каже да је у Љубовишту било „девет цркава“ на осам кућа. Дакле, свака кућа је имала своју цркву, а сви једну заједничку. Данас постоје остаци само од једне цркве на месту Дубу, за коју се каже да је била манастир.
    Као што се види, у Гори је свако село имало бар по једну, а нека и већи број цркава. Ово су биле у већини мале сеоске црквице у гробљима. Друкчији су значај имале неке цркве за које народ каже да су биле манастири, као у Радешу, Љубовишту, Великом Крстацу, Глобочици и на Чукару испод пута који води из Рапче за Враниште.
    Опоље је далеко сиромашније остацима из прошлости него Гора. То је и разумљиво, јер су у њему рано извршене етничке и друге промене. Старо српско становништво је под притиском Кукли-бега делом примило ислам, а делом се иселило још у XVI веку. Доцнији досељеници — муслимани, докрајчили су те остатке из хришћанске прошлости. Ни Јастребов, који је кроз Опоље пропутовао пре 90 година, није нашао много више трагова из прошлости него што данас постоји. Он каже да је у Прифтовој (Поповој) Махали у селу Бљачу видео црквину мале цркве. У атару села Капри ce и данас види стара црквина (,,Киша“) и гробље око ње, „неког старог народа — како кажу мештани. Исто тако се у Плајнику и Косовцу једно место зове „Киша“ (црква). И у Заплужју се одржала традиција о цркви, али се сигурно не зна где је била.
    Опољци не памте много ни из доба Кукли-бега, сем онога што се односи на његову џамију, турбе (породичну гробницу) и двор. Ретко ко зна да je ту постојала варошица Зиново, коју Кукли-бег помиње у свом завештању. И Јастребов је површно испитивао трагове овог старог насеља као и друге остатке из прошлости које је само на дохват бележио. Стари људи му нису знали рећи где је било Зиново, али он тврди да се рушевине овога градића, који је имао око 20 мањих кућа од тесаног камена, налазе у клисури више села Бродасавца у подножју Шаре. Међутим, ја сам несумњиво утврдио да је Зиново било у равни на ушћу Куковског Потока у Опољску Реку, у крају који данас носи назив Зиново. Ту, с обе стране потока, на месту Кунћару, Голобрду и Ханском Брду (где је био поменути караван-Серај), виде ce гомиле рушевина тога старог опољског градића. Остаци у поменутој клисури које Јастребов помиње потсећају на рушевине каквог манастира и зградица око њега.
    И у Гори, где се становништво није смењивало, и где је хришћанска традиција врло свежа, рушени су немилице и последњи остаци старих цркава и гробаља било да се уништи сваки траг, било да се тај камен као грађа узме за кућу и ограду.
    Сем црквина и „каурских“ гробаља, постоје као остаци „селишта“ (код Арбанаса ,,ceјишта“) и топографски називи чак из Средњег века. Многа имена која се помињу у хрисовуљи цара Стефана Душана, не само да су очувана, него се са малом језичком разликом тако и данас изговарају. Ово се особито може рећи за Гору и за нека села у Опољу (Косовце, Плајник, Згатар (Златарце), где постоји континуитет становништва. Називи неких селишта и села очувани су у именима крајева и „синора“. Тако на пример Грмљане, стари заселак Диканца, постоји данас као потес у коме се наилази на темеље кућа. „Друга Брод“, који сe помиње у Душановој хрисовуљи, данашње је село Диканце, названо касније по свештеничкој породици Дикановићима. Радешиц, заселак села Радеше у средњем веку, не треба тражити изван данашњега насеља. То је без сваке сумње садашњи Доњи Радеш, који је одвојен од старог села. У прилог томе говори, сем положаја, и засебно старо гробље у њему. Друга „селишта“ и „сејишта“ остаци су насеља која су под утицајем нових прилика груписана у главно село. Такав је случај био касније са Гливником, Премњем, Марин-Долом и другим, која су расељена и припојена којем другом насељу. У неким од ових расељених насеља, као у Гливнику, и данас се виде стара гробља и црквине.
    Док су у Гори остали стари називи села а имена заселака се очувала у топономастици, у Опољу је било друкчије. Само она опољска села у којима је остало старо cpпскo становништво задржала су ранија имена: Косовце (Косавце), Заплује, Згатар (Златарце), Бродосовце, Белоброд (Белобрад), Зрзе, Брезна, Бучје, Плав (Плава) и Куковце. Другим, опустелим насељима дали су досељеници нова имена или стара прилагодили своме језику: Капра, Зјум, Бузес (Бозовци), Брут, Бљач и Ренце. Ово последње село постало је, судећи по опису међа из Средњег века, наместо опустелог засеока Пустомулче. Нека насеља својим именима потсећају на занимање становништва. Тако име Шаиновац упућује на помисао да су ту живели соколари, а у Згатару (Златару) занатлије — златари, којих је, као што је познато, било по селима у Средњем веку.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СТАНОВНИШТВО

    Гора и Опоље, иако у ширем географском смислу чине целину, у етничком погледу су различни. Гора је насељена Србима муслиманске вере, а Опоље становништвом арбанашке говорне групе. Питање је како сy у истој области стврене и очуване две засебне етничке заједнице. Како је до тога дошло покушаћемо да објаснимо у овом поглављу.
    Горани, како становници Горе себе најрадије називају, сачували су се као српска оаза у масиву Шар-Планине и Коритника и поред великих етничких поремећаја који су се догодили у околним областима: Љуми, Метохији и Пологу. Да је у Гори одржан етнички континуитет од Средњег века до данас види се из историских података и топографских назива. Сви називи насеља, крајева и места у вези су са српским становништвом. Имена попа Рајка у Рапчи и поповске породице Дикановића у Диканцу, који се као становници помињу у Средњем веку, непосредно потврђују старину данашњих топографских назива. Сем тога, српскa насеља у Гори се помињу и у првом турском девтеру из 1455. године, а такође у поменику манастира Св. Тројице код Призрена (Враниште, Орћуша, Лештане, Радеша) .
    Велике сеобе српског народа из Метохије и Косова у XVII и XVIII веку захватиле су Гору само делимично. Склоњено у планинском масиву, њено становништво није било изложено притиску и непосредним покретима који су прво захватили плодне долине поред путева. Сем тога и као сточари, везани за царске пашњаке, Горани су у првим вековима Турске владавине могли имати заштите и због великих прихода. Дакле, захваљујући географском положају, привреди своје области и компактности становништва, које се међусобно орођавало, Гора се сачувала као етничка целина и била прибежиште изгнаника из других крајева. То је било од утицаја да Горани много дуже него други задрже своју православну веру. Тек када су у Подримљу и Опољу настале етничке гтромене, а становништво Љуме примило ислам, око Горе се постепено стезао обруч. Из оних села Горе која се граниче са Љумом и Опољем постепено је нестајало старо српско становништво, било да се исељавало или претапало у Арбанасе. (Зрзе, Соколовац, Шаиновац, Бучје, Плава и др.).

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДРАГАШ

    Драгаш је средиште Горе и Опоља. Простире се по флувиоглацијалној тераси између Радешке и Грљеве Реке (Лештанске Реке). Састоји се из два дела: села и варошице, воји су једко уз друго.
    Село Драгаш старији људи зову и Крахошта, али је у турској администрацији било позинато само као Драгаш. Вероватно да му ово име долази од Драгаша, родоначелника рода Драгашеваца, староседелаца овог села. Тако су називали једну махалу чије је име касније превладало.
    Положај насеља је врло павољан, јер се одавде лако користи вода из оба потока.
    Крајеви око села носе ове називе: Дубишта (њиве), Присоје, Горње Ограђе, Ливадице, Каћоско Тулбе, Мегданиште (ливаде), Драгашко Поље (ливаде и њиве) и Чукар. Утрине: Рудине, Осоје, Доња и Горња Млака, Маглиште, Присоје, Гарчица, Буђевац (шума и утрине).
    Воде са којих пију јесу: Чопоp (чесма), Чесмица и Буђевац. Сем тога има извора по целом атару (Метилец, Млаће, Присоје и Чукар).
    Пошто је Драгаш старо насеље, у његовој околини има трагова из раније прошлости. Недалеко од села на месту Чукара виде се остаци старе православне цркве и гробља око ње. Црквина, димензије 12 х 6 метара, зарасла је у трњу. Порушена је када су преци данашњег драгашког становништва прешли на ислам пре 250 година. У мотилиштима испод Гарчице виде се остаци кућа неког ранијег насеља.
    Село Драгаш има 54 куће и дели сена4 махале, у којима живе четири рода: Драгашевци, 10 к., Аметовци, 21 к., Шеховци, 10 к., и Дутевци, 11 к. Сви су староседеоци, сем Дутеваца, чији је предак Дуте дошао као чобанин из Крушева (Македонија) пре пет појасева, ту се оженио од Шеховаца и прешао на ислам.
    Сем ових, у Драгашу су живели Стојковици, који су некуда исељени.
    Други део овога насеља, варошица Драгаш, новијег је постанка. Тек од 1934. године, када је седиште Горског среза премештено из Враништа у Драгаш, почиње оснивање овог варошког насеља. Оно се све до после Друтог светског рата састојало из две-три зграде намењене срезу и жандармерији и неколико дућанских радњи. После Другог светскот рата Драгаш се нагло развио. Он сада има око 50 врло лепих зграда поређаних дуж једне праве улице. У њима су смештена надлештва среза, амбуланта, осмогодишња школа, Народна банка, гостионице, магацини, дућанске радње и службенички станови.
    Драгаш сваког дана све више добија облик градског насеља. Он особито оживи суботом, која је пазарни дан. Тада на трг дођу људи из свих горанских и опољских села.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЉУБОВИШТЕ

    Село је груписано по темену косе која се спушта према Драгашком Пољу. Само једна махала је у долини Лештанске Реке, одмах испод главног дела cелa.
    У селу причају како је ово насеље основао неки Љубо, који је имао два брата, Драга и Рада. Бацили су коцку где ће се који настанити. Раду је допала планина и у њој је основао Радеш, Драгу поље, где је данашњи Драгаш, а Љубо остао овде. Даље каже традиција да је у овом селу било 8 кућа и 9 цркава. Када су били у слози, сви су ишли у једну заједничку цркву, а у случају свађе посећивали су сваки своју богомољу, Данас постоје остаци само једне цркве у месту Дапу (Дубу), за коју се каже да је била манастир.
    Називи појединих крајева у сеоском атару су: Доганишта, Белчевице, Братаниште. Љубовиште има своје планине: Грљеву Реку и Бабушницу, које су удаљене од села час и по пешачког хода.
    Село се дели у пет махала у којима живе ови стариначки родови: Павковци 8 к., Бајровци 10 к., и Једришевци 11 к. — Покоћевци, 13 к., досељени су из Бозовца на тетовској страни. — Дриндовци, 13 к., дошли су из Билуше код Хоче Заградске (околина Призрена) пре 150 година; отуда је дошао Синан-ћаја као сточар и овде остао.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛЕШТАНЕ

    И Лештане је cтapo село. Помиње се у хрисовуљи у међама Радеша.
    Село је на присојној заравни где се састају два планинска потока. Испод данашњег насеља је Селиште или Старо Село, у коме се налазе трагови ковачких радњи.
    Око села су крајеви који носе ове називе: Чука, Гар, Белићеве Њиве, Вошљак, Селиште. Село нема своје планине, иако је само у планини. Око њега је свуда Љубовнишка планина. Откуда је то могло доћи, мишљења су различита. Једни тврде да су Лештани продали своју планину, а други да je нису ни имали, јер су се њихови преци бавили само занатом, па им она као таква није била ни потребна. Ово последње мишљење сам чуо од стогодишњака Бајрама Мурсела из Лештана.
    Сем реке, која служи за појење стоке и за друте домаће потребе, у селу има и извора, али су они пресушили, зато што су довели воду са даљине од 600 м и развели је у сваку махалу (Камиска, Локачка и Анђуровска чесма) и извор Топлец.
    Лештане је груписано село подељено у четири родовске махале: Бардовци, 16 к.; Кантуровци, 20 к.; Анђуровци, 10 к.; Одовци, 22 к. Сви ови родови су старинци. Прешли су на ислам пре шест појасева. Сем ових, има и два рода досељена из околних села: То ј и п, из Бучја, 2 к. и Е ј у п, из Млике, 2 к.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДИКАНЦЕ

    Диканце је груписано село на тераси доста високо изнад Бродске Реке. То је старо насеље, јер се помиње у повељи Цара Душана под именом други Брод са засеоком Грмљани; ово последње место носи и данас стари назив, али није насељено.
    Топографски називи су српског порекла, сигурно предака данашњег становништва: Грмљане (њиве, 1 км од Диканца), Радић Крај, Дрдеве Куће (њиве), Големо Камење, Мијалове Млаке, Ограђе (њиве-окућнице), Закрс, Тркенце (њиве и утрине), Рудине (ливаде и њиве), Марин Доф (До — њиве), Крс, Вранићки До, Јанкина Рупа, Рада Ливада (преко реке), Боров Рит, Црквиште, Вирје, Дабје (Дубље — утрина). Планине села Диканца су: Здравички Камен, Стрга (Струга), Шиљегарник, Закрс и Плеоте.
    Остатак је „црквина“ у Поповим Рупама изнад села на пугу за Брод. Ту у Грмљанима и Радић Крају има трагова старих насеља.
    У Диканцу има три махале у којима живе три стариначка рода: Каровци, 10 к.; Дранговци, 25 к.; Коклевци, 20к. Преци данашњег становнииггва били су настањени близу данашњег села у крају Радиће.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВРАНИШТЕ

    По географском положају Враниште је средиште Горе. У њему је за време турске владавине била среска испостава, а после ослобођења 1912. г. проглашено је за среско место. Враниште је остало као такво све док није један део ове жупе припао Арбанији, после Првог светског рата. Пошто је тада постало гранично месго, срез ce преселио у Драгаш.
    Враниште има врло повољан положај. Лежи на пространој тераси изнад Бродске Реке, у чијој су долини њиве и ливаде. С друге стране, изнад села, простире се шумовито брдо Честак.
    Враниште је старо насеље. Помиње се у Арханђеловој хрисовуљи као гранично место са атаром села Брода. У њему се очувао континуитет становништва из тога доба, што се види из топографских назива. Утрина Чисте помиње се у поменутој повељи. Други називи су из доба када су преци данашњег српсхог становништва били православни хришћани: Марин Доф (До), Дражојце (њиве), Црнила (за које народ каже да се тако зову због тога што је мајка проклела сина који је променио веру, Вишеник — Вишево (њиве), Божово, Ђурђоица, Брзоица (изнад села), Стари Лази, Вршкоје, Параспоре (њиве), Дукарнице, Влашка (раван између Млика и Враништа), Рибаниште и Премење (њиве), Будев Рит, Присово, Будјинци (утрине), Грнчарица (њиве), Граишта, Гарје, Кулишта, Црквишта (њиве), Лев Камен, Букојна (била букова шума), Азирин Глас. Чисте, Честак, Лашки (Влашки) Поток.
    Остаци из ранијег доба су: „Старо каурско гробље“ и „Црквина“ под Будев Рит. На Стеницама је такође било старо гробље у којем су сахрањивали умрле и после преласка на ислам. Али је најважнији споменик, не само за Враниште него и за друта околна села, „Ђурова Црква“ у Марином Долу, близу чијих се рушевина „народ бере“ на Ђурђев дан и ту игра „оро“ три дана. Од ове мале црквице, која је била на брежуљку изнад простране речне долине, остали су само темељи и неколико малих надгробних споменика који се једва виде из земље.
    Данашње Враниште се дели углавном ка махале: Доњу Махалу, Полаковце и Јовановићевце (по Јовану), Туторце, Цековску, Ковачевску и Оџинску, по родовима који живе у њима. Неке махале су касније добиле друге називе, напр. Оџинска, коју су раније звали Маркова Махала. Јованова Махала се звала по Јовану, који је живео пре 120 година. Славио је, кажу, Св. Јована.
    Најстарији родови у Враништу су Тодоровци, Јовановци и Туторци,25к. — Цеков ци, 10 к., пореклом су од Елбасана; Пољаковци, 25 к., предак се доселио из оближњег села Баћке; Ме м и ш о в ц и, 5 к., дошли из Елбасана као ковачи; Кукокмаровци, 13 к., дошли из суседног села Гливника када се ово раселило због чуме; Манговци, 8 к., досељени из Коловоза (Љума). Дошао Ибрахим пре четири појаса као чувар у воденици. Кажу да су се тако прозвали населивпш се у Манговској махали; Гаговци, 10 к. Из овог братства била је жена Тодорица, названа тако по мужу Тодору; она је умрла као хришћанка почетком овога века; Оџинци, 5 к., дошли пре 30 година из Рестелице на мајчино имање.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГЛОБОЧИЦА

    Глобочица је постојала у Средњем веку. У хрисовуљи Св. Арханђела овом се селу допушта да сече дрва у Новом Гозду и Чистама, који су припадали ошптини Орћуши. Данашње село је на месту где и старо. Лежи готово на врху присојне стране која се нагло пење из дубоке Глобочичке Реке. Главни делови сеоског атара су испод насеља. Они носе ове старе називе: Волковница, Пајкоица, Ливађе, Млаке, Котлина, Лика, Смилоица, Радешец, Бождарце, Рице, Јамке, Подбрђе, Присоје (њиве и ливаде). Утрине су: Страторје, Прекораван, Гос — Гозд (шума), Задев (Забран), Бука (вакуфска шума), Спротива (шума), Глобочица. Планине су: Мурган, Трмкин Гроб, Крстово Поље, Чопор и Јасичка Шума.
    По целом сеоском атару има доста извора, али многи пресуше улето, те народ користи реку за појило стоке. На реци су и три ceoскe воденице. Пијаћа вода је доведена из Вирчишта у Козарици са даљине 2 км и разведена у три краја (Сретенска, Џамиска и Мазска Чесма).
    Сем топографских имена, која су остаци предака данашњег становништва, у Глобочици има и друтих трагова из прошлости. Црква је била на месту данашње џамије. Када су ову подизали, ископани су црквени темељи. За ову цркву народно предање каже да су се звона са ње чула чак у Љуми.
    Данашње село Глобочица (Дубочица) груписано је; дели се у три главне махале: Пајковска, Хајдаревска и Доња Махала. Ван махала су плевње за смештај сламе и сена.
    Становништво је стариначко, сем малог броја. Старинци су: Пајковци, 10 к., прозвани по родоначелнику Пајку; X а ј д а ровци, 35 к.; Кајкушевци, 10 к.; Шолићевци, 10 к.; Лајковци, 5 к.; Муратовци, 6 к. Досељеници су: Хочковци, 10 к., досељени „због крви“ из Хоче код Призрена пре. 150 година; Поштаровци, 15 к., преци Али-Садик и његов брат носили пошту између Бео1рада и Ниша, те су по томе прозвани Поштаровци; Рамадановци, 2 к., досељени из Злог Потока.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КРУШЕВО

    Крушево је у долинском проширењу, тамо где у Рестеличку Реку утиче Зли Поток. Један део насеља је по ободу речне наносне равни. Село сада има 30 кућа, а пре 1912. г. у њему је било 100 домова, па се многи иселили у Турску.
    Стари називи појединих крајева сеоског атара су: Кућишта (сада ливаде); ту је некада било старо село, што потврђују и остаци цркве и старог гробља; Балево или Попово Брдо, Свибе, Л’ка, Црешњин Доф, Гладница, Мучинова Ливада (сада Миленково Брдо — названо по Српском граничару кога су убили Арбанаси), Барбула, Балево Гувно, Чардаци (страна испод села).
    Вода је изворска: Чесма у Крста, Доња Чесма (добра вода) и други извори. Крушево) има шуму Јелак и планину коју називају Крушевска Планина.
    Крушево се дели у три махале: Угљешевску, Цајковску и Оџинску. Стариначки родови су: Т о р е в ц и, 15 к.; Л а к у ш е в ци, 6 к.; Дулевци, 6 к. Досељеници су: Алинци, 2 к., досељени пре 35 година из Рестелице на мајчино имање. Сем тога има једна кућа чији је род досељен у новије време из Баћке и једна кућа — из Новог Села (Љуме). Неки велики родови су потпуно исељени у Турску и друге крајеве; о њима је остала успомена у именима махала. На пример из Угљешевске Махале су се пре 40 година иселили и последњи Угљешевци.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗЛИ ПОТОК

    Гледано из даљине, ово село има изглед ластиног гнезда, везаног за стрми отсек. Зли Поток се као поток помиње у Арханђелској хрисовуљи. С једне и с друге стране потока, који је због виловитости добио своје име, простире се атар овога села; у њему поједини делови носе ове називе: Радов Доф (До), Судишта, Oграђе, Поличице, Јарилице, Чардаци, Борилоица, Ваганче, Битилоец, Петеруце, Страторје, Збориште, Габројице (утрине), Преслоп, Косељ (ливаде), Љуботиње Осоје, Црнаћи, Пештерске (утрине), Црна Страна (утрина), Зидишта, Кошарски Доф (некада њиве), Шипов Поток, Попоица (Поповица), Туарник, Лашки Пут, Игришта.
    Планине Злог Потока су: Шутман, Овчинец, Враџбинска Чесма, Суви Кладенац, Царева Чесма, Довеница, Добри Студенац, Јажов Камен (Јежев Камен), Рустаница, Црни Врх, Лисичин Врх.
    Извори и чесме су: Вранојец, Загумења (иза гувна), Речкова Чесма, Чопорка Чесма.
    Сви ови топографски називи указују на континуитет српског становништва. Има доста трагова који су везани за оно време када су преци данашњег становништва били православне вере. Најстарији људи памте разрушену црквину и гробље око ње на месту Зборишту у Ограђу. Зли Поток с једне и људи с друге стране учинили су своје; нестало је и црквице и гробља. У Ограђу су сада њиве из којих изривају људске кости. Од црквице нема ни трага. Остатак тога гробља око цркве је велика и дебела надгробна плоча у кориту Злог Потока. Пошто је она делом затрпана, делом обливена водом, а делом оштећена, могао сам прочитати само почетне речи обе стране крста. То је једини очувани писани споменик из доба хришћанства горанског становништва. Код злопоточке воденице близу Крушева постоји старо гробље које народ зове Јуручко Гробиште. То је остатак из времена када су Јуруци долазили са стоком на Шар-Планину.
    Зли Поток је имао пре 1912. г. 170 кућа. Становништво се расељавало или страдало од глади у Првом светском рату.
    Родови су делом стариначки, а делом ранији досељеници. Староседеоци су: Д у р а к о в ц и, 15 к. (од њих се иселило у Турску 20 кућа, тако да је њихова махала скоро сва порушена); Коскинци, 12 к.; Хаџинци, 10 к.; Кокљевци, 10 к.; Багаљевци, 6 к.; Куачевци (Ковачевци — бавили се пушкарством), 5 к.; Шукерикци, 40 к. Досељеници су: К р човци, 12 к., дошли из Крчова (Кичева) као сточари; од њих су П е л и вановићи, познате занатлије — бозаџије у Београду. Потпуно су исељени у Турску ови родови: Тупановци, Кутинци, Башинци, Басковци и др.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БРОД

    Брод је највеће насеље у Гори. Године 1913, када је проглашен за варошицу, имао је 500 кућа. Лежи у проширењу на ставама планинских потока Бућковице и Леве Реке и опкољен је са свих страна високим планинама. Човека изненади кад се пред њим укаже тако велико насеље усред Шар-Планине, на висини око 1.400 м. Постанак и развитак Брода на овој висини условили су богати и пространи пашњаци, који су из овог места најприступачнији. Сем тога, Брод је испод превоја преко кога води пут из Горе за Тетово, те је на овом важном путу био и караванска станица и сточно тржиште.
    Помиње ce као насеље још у Средњем веку. Цар Душан дао је Брод са овим међама манастиру Св. Архангела 1348 године:

    „Ctiio БрОД1к Н Дроугн БрОД1| С ПОПОВН ДНКОНОНки Н С HHJfk рОДО/Нк Н С НИ)( EdipHHđ.HH Н Ck 3iCMK0<H ГркМЛМНН. d AUrfi /ЦОу W nii-
    нннс ui прквосива ни сиапк нл окчо вркдо* на coy](ki стоуд(нцк, Hd модрТн лгклк. низ р*ккоу нл Жничсвл кошлрифл н низ р*квоу KpOgUJIhKOIf до лотокл клко оуплдл Зли Потокћ оу р*ккоу. низ р4к( оуз Д*клћ НЛ Пр^коврЛЖСННС. Hd КрТк оу стоуд<н*цл моутчж BidHdtk нл потокк нл стрлторнм, Ttfpt notfTfitik клко ц*кстл Гр* оу р*ккоу НЛ HpdHHKIf , Л ЦркНИ ГВОЗДк н чистс ДЛ C'koif оу опкнноу Орчмшл н Гловочицл Н БрОДк. на р*кк« оу №лн№ , оус ПОТОКк
    КрСТОВЛЧКи КЛКО Cf CTite ^ОЛОМк В1ЛИЛ1к . Н оуз BfЛИ ДОЛк КЛКО ИЗЛЛЗИ Hi A*kik Hd ЈЈОуСТк И W тоулк Д*клОЛ1к KdKO Cl Kd<MU BdilH скмо Н OHd/Hd Hd СЛЛвКОВЦк l.4fl

    Многи од ових назива су до данас очувани: Слап, Обло, Милчева Бачила, Страторје, Гозд, Чисте, Борска Шума код Орћуше. Питање је где је „Други Брод“? По традицији Брођана Стари Брод је био у Оранцу на присојној страни, 1,5 км низводно од данашњег насеља. Пошто је први Брод морао бити овде где и данашњи, највероватније је да то друго насеље треба тражити у Диканцу, и то у Присоји код црквине, на граници Брода и Диканца.
    Данашњи Брод личи на градско насеље. Између кућа су многобројки кривудави и доста тесни сокаци. Иако на први поглед доста хомоген, Брод је био подељен у махале, које су носиле назив неког чувенијег човека, оснивача: Лајкова, Мацина, Локанова, Хаџи-Хасанова, Милова, Чучулова, Бећирска, Бајмакова и Хаџијина. У Броду постоје две џамије. Прву је подигао Ахмет-ага „борац за веру“ 1785. г.
    Око Брода су њиве које допиру до висине од 1.750 м. Поједини крајеви овог земљорадничког појаса носе ова имена: Ограђе, Слепца, Присује (Присоје), Пателејица, Попов Рит, Божанин Гроб, Разален, Бреза, Брес, Коачевица (Ковачевица), Митерце, Попка, Грацки Камен, Ушелејца, Средока, Л'ка (Лука). Врх, Топлец, Црни До, Ћикаменица, Црквиче, Горчин Камен, Расцепленик, Брезе, Краваре, Павлића, Муца.
    Брођани имају простране и врло травне планине којима се заснивало њихово богатство. Њихови називи су: Роша Ћелепино, Чубрићево, Бела Страва, Шутман, Милево, Старо Гнојиште, Качина Глава, Царејец, Павлића, Обло, Доуташа, Јелица, Штиреника, Гуедара (Говедара), Трпезница (са које се види Скопље), Котео, Черен, Црмница, Душка Река, Штедин, Сетеска (Сутесча), Рила, Прокља, Мавра, Стога, Играноица.
    Најглавнији су извори у Броду: Лајкоица (чесма), Даутич, Горња Чесма, Манестички Извор (Невестачки извор), Врагова Воденица (извор), Шиханоица, Стеска (Сутеска).
    У Броду има неколико воденица од којих су неке напуштене. Оне носе називе негдашњих сопственика: Ђурђева, Аврамова, Томева и друге воденице и воденичишта.
    Као што се види, сви ти називи потичу од предака данашњег становништва. Неки од ових су и везани за хришћанска лична имена. То није чудно, кад се узме у обзир да су Брођани последњи од свих Горана прешли из православне у муслиманску веру. Уосталом, о томе сведоче остаци цркава и гробаља.
    У Броду, где је данас здравствена станица, видео сам још 1937. г. зидове православне цркве и на њима остатке фресака. Ова црква је била посвећена св. Николи. Причали су ми стари Брођани, да су виђали бабу Божану, последњу хришћанку у Броду, када је још са две-три жене палила свеће на зидинама ове цркве. На брду Пантелејци је старо српско 1робље, где је сахрањена и ова Божана, по којој се ово место и зове Божанин Гроб. Испод села на месту данашњег сточног гробља било је „каурско гробље".
    У Броду живи много неразгранатих родова, јер се становништво непрекидно исељавало. Штавише од многих родова није остало никога. И у Броду, као и у свим другим горанским селима, главни део становника су староседеоци, али има нешто и досељеника из других области који су овде давно дошли.
    Данашњи родови у Броду су: Лековци, 4 к. (од њих су православни Костићи у Призрену); Чучуловци, 10 к. (имају православне рођаке у Призрену); Лајковци, 6 к., Томовци,6к.; Помаковци, 13 к.; Богдановци, 10 к.; Миленковци, 18 к.; Лиловци, 8 к.; Смиљановци (Паскинци и Ћунковци), 6 к. (има их и православних у Призрену); Вељановци 4 к.; Кољовци 3 к.; Мазникаровци 7 к.; Царовци, 18 к.; Лиловци, 8 к.; Смиљановци (Паскинци) (род су са православним Угаревићима у Призрену); Аврамовци, 2 к.; Тркаљачовци, 5 к. (рођаци Аврамоваца); Мацинци, 13 к. (има их и у Призрену); К о к и ц а (Коклицинци),2к.; Шатинци, 6 к.; Мандаковци, 6 к.; Бајмаковци, 6 к.; Пупевци (Поповци — поповског порекла), 4 к.; Ђурђевци, 1 к.; Ћамперовци (Ђолевци и Џавчићи), 15к. (род су са Миленковцима); Масларовци (досељени, не зна се одакле), 10 к.; Цаковци, 6 к. (досељени из непознатог краја); Рахтевци, 8 к.; Газинци, 2 к.; Копачевци, 3 к.; Кучхаревци, 6 к. (имају рођаке православне вере у Призрену); К еч а ч ев ц и, 5 к.‘ (мисли се да су пореклом Турци); Љ о кановци, 7 к.; Мушевци, 5 к.; Трупчевци, 5 к.; Пуњевци, 2 к. (исељени у Турску); Вељашевци, 4 к.; Себинци,3к.; Торбинци, 28 к.; Ћунковци, 1 к. (има православних Ћунковића у Призрену); Чучинци, 2 к.; К а н г о в ци, 5 к.; Шокаровци, 3 к.; Чекановци, 6 к.; Шишовци. 5 к.; Калинковци 5 к.; Кртовци, 4 к.; Козинци, 4 к.; Козаровци, 4 к.; Цујковци, 3 к.; Штичаревци (Хаџинци), 2 к.; Ћаићевци, 5 к.; Канговци, 2 к.; Атулинци, 7 к.; Прцановци, 2 к.; Жилевци, 4к.; Зизинци-Зизе (Куцовласи), 8 к.; Аклевци, 8 к.; Рендовци (Ренде) 8к.; Л и манев ц и, 4 к.; Б у та лен ов ци, 1 к.; П о л еж инци, 1 к.; Скендеровци, 8 к.; Ачанкинци, 4 к.; Балибогинци. 9 к.; Прдљевци, 1 к.; Ментовци, 2 к.; Шутинци, 2 к.; Лалинци. 1 к.; Кипринци, 4 к.; Еминчезци, 2 к.; Шутраковци,7 к.; Ломаревци, 7 к.; Џаџинци 1 к.; Ђајићи (Ђурђевци) 5 к.; Џамперовци, 6 к.; Шолинци, 5 к.; Котларовци, 5 к.; Весиловци, 4 к.; Хатема (Буфле), 1 к.; досељени пре пет појасева због крви из села Атмаџе код Призрена.

    Извор: др Милисав Лутовац – Гора и Опоље

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top