Opština Prizren:
Atmađa, Belobrod, Biluša, Bljač, Brezna, Brodosavce, Brut, Buzec, Buča, Veleža, Vlašnja, Vrbičane, Vrbnica, Gornja Srbica, Gornje Ljubinje, Gornje Selo, Gorožup, Graždanik, Grnčare, Dedaj, Dobrušte, Dojnice, Donja Srbica, Donje Ljubinje, Drajčići, Dušanovo, Đonaj, Živinjane, Žur, Zaplužje, Zgatar, Zjum Opoljski, Zjum Has, Zojić, Zrze, Jablanica, Ješkovo, Kabaš, Kabaš Has, Kapra, Karašinđerđ, Kobanja, Kojuš, Koriša, Kosovce, Krajk, Kuklibeg, Kukovce, Kušnin, Kuštendil, Landovica, Lez, Leskovac, Lokvica, Ljubižda, Ljubižda Has, Ljubičevo, Ljukinaj, Ljutoglav, Mazrek, Mala Kruša, Mamuša, Manastirica, Medvece, Miljaj, Muradem, Mušnikovo, Našec, Nebregošte, Nova Šumadija, Novake, Novo Selo, Petrovo Selo, Pirane, Plava, Plajnik, Planeja, Planjane, Poslište, Pousko, Prizren, Randubrava, Rence, Rečane, Romaja, Skorobište, Smać, Sredska, Stružje, Trepetinca, Tupec, Hoča Zagradska, Caparce, Šajinovac, Škoza i Špinadija.
21. jul 2018. u 06:03
Vojislav Ananić
Kabaš
I na mestu ovoga sela bilo je neko staro naselje: imaju dva stara groblja. Selo su osnovali odnosno obnovili doseljenici iz Kabaša kod Skadra, od plemena Kriezi. Znaju da je selo Kabaš u prizrenskom Podgoru starije od ovoga i da su svi Kabašani (u Hasu, Podrimi, Metohiji i dr.) jedno pleme. Jastrebov je zabeležio (pre 1894) da su u selu bile samo tri kuće koje su se nedavno doselile iz sela, Kabaša blizu Fleta i iz sela Keljvina u Miriditima, i to zbog krvne osvete.
U selu su potesi: Mučila, Fuša, Brinja, Zeba, Kodra, Zokte i dr.
1940. bilo je u selu 12 musl. arbanaških i 9 srpskih naseljeničkih, svega 21 kuća.
ARBANASI MUSLIMANI. — Kabaš (11 k.): došli su ovamo iz Puke. Inače su Kriezi. — M a r i n a: J. Mahmutović, od roda Tana (1 k.), došao je nedavno iz Gorožupe.
SRBI NASELJENICI. — Gluščevići (1 k.). iz Pavinog Polja, 1933. — Damnjanci (4 k.) od Gacka. —Šarovići (1 k.) iz Hercegovine. — Ivkovići (1 k.). — Domazeti (1 k.). — Bulatovići (1 k.).
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 06:20
Vojislav Ananić
Karašinđerč
Ime sela je vrlo karakteristično (Crni sv. Đorđe), ali današnji njegovi stanovnici misle da je ime doneto. Isto tako ni katolici ni muslimani ne umeju ništa da kažu ni o imenu Zajbeli Gogaj, koje mnogo potseća na srpsku starinu ne samo prvim delom (zabel) nego i drugim: Gogama se u Prizrenu zovu u Novije vreme Cincari, a Gogo je čest hipokoristikon od imena Đorđe (dakle: Gogaj = Đorđevići). Muslimani i vele da su tu bile neke Goge. Velike hrastove na tom mestu ne dira niko, sem kad treba drvo za sahranu nekog muslimanina, jer je tu muslimansko groblje. Jedan potes u selu zove se Arat e kišes (Crkvene njive). Katolici u selu bili su počeli da grade sebi crkvu u Zabeli Gogaj, na »vakufu«, koji nije bio njihov. I, što bi sagradili preko dana, to bi, po predanju, osvanulo na mestu gde je sada katolička crkva, a to je bilo »tursko« mesto. To se ponovilo nekoliko puta. Onda su se sporazumeli katolici i muslimani da međusobno izmene mesta: muslimanima da pripadne Zabeli Gogaj a katolicima mesto gde je sada crkva. Još su ugovorili da, će katolici davati muslimanima u selu svake godine pečena ovna, kokošku i pogaču. Pošto im je to bilo glomazno, docnije su sporazumno promenili pa davali 20 para i 30 jaja, što čine i danas.
Selo je stradalo od kuge. Starac Tafa Cane (71 god, 1940.) pričao je da je njegov ded preživeo poslednju kugu i da mu je tada bilo 20 godina. Taj ded je umro pre 74 godine (pisano 1940), a u starosti od 120 (!) godina, Kad se odbiju neizbežna, preterivanja, izgleda kao verovatno da, se to predanje odnosi na kugu od 1783—1784 god. Prva kuga je bila, kažu, mnogo pre te druge. Kad je bila kuga; svi su bili izbegli ka Drimu. Katolike je zvao stari njihov pop da uzmu za slavu Sv. Atanasija. Čim su uzeli tu slavu, kuge je saevim nestalo. Tako priča starac Fron Tuna (70 god. 1940), koji zna da je kuge bilo i pre njegova deda Marka.
1940. bilo je u selu 18 musl. i 26 kat. arbanaških, svega 44 kuće.
ARBANASI MUSLIMANI. — Muslimana je bilo pre u selu nego katolika, i katolici u selu ne znaju da su preci tih muslimana bili katolici, što treba ovako razumeti: sadašnji katolici su od srazmerno docnijih doseljenika, dok muslimani vode poreklo od hrišćana koji su prešli na islam mnogo pre nego što su došli u selo ti katolici.
Tsač. Uz njih se drži na prvom mestu rod Tanuš (5 k.), koji su starinci ili najstariji doseljenici, (Jedan od Caka veli da su oni bili katolici). Pravi delovi Tsača su Caka (9 k.) i Malak (4 k.). Cake su iz mesta Cake kod Puke. Kažu da su i oni naseljeni naročito: ovde bilo »batal« mesto, pa su stoga došli ovamo. Malaki su takođe došli davno: dvaput ih je ovde morila, kuga. Bili su brojan i moćan rod (do 35 kuća). Došli su iz Skadarske nahije i njihovi preci su docnije doveli katolike Bitiče kao sluge. Sva tri roda vode poreklo od po jednog pretka, čije se potomstvo namnožilo. Malak su bili veoma silni: ko god je prošao, morao je da plati za prolaz. Otkako je jedan predak, priča se, ukrao neke Srebrene stvari iz katoličke crkve, otada su udarili unazad i nikako da ih bude više od 3—4 kuće. Nekada su imali svoje pivnice za vino i rakiju. Kad su došli preci Bitiča, starešina Malaka, gledajući prvi dim iz kuće Bitiča, koji se širio padajući zemlji, rekao je: »Ove katolike neće moći niko da krene odavde, oni su zauzeli ovo mesto.«
ARBANASI KATOLICI. — Sem jedne porodice, svi su od fisa Kriezi odnosno od Bitiča. To su rodovi Lekaj (1 k.) i Dodaj s ogrankom Kajtazima (24 k.). Došli su iz mesta Šinđerč kod Darde. Kažu da je meoto iz kog su oni srpsko. Slave Sv. Atanasija. Jedan od katolika u selu zove se Malisor: porodica Fron Malisori, ali je to prezime dobio po majci Malisorki, pošto je rano ostao bez oca. — Vorf Nua (1 k., ranije Sv. Nikola, sada Sv. Atanasije), domazet, došao kao Fanda (Miridit) iz Darde.
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 06:46
Vojislav Ananić
Zjum
Ime ovog sela izgovara se različito: Zjum, Zjim i Zim. Ima selo Zjum i u gorskom srezu, a u selu Damnjanu Mahala Zimit, prozvana po svom osnivaču.
Zjum je prostrano selo razređenog tipa: sastoji se od više međusobno odvojenih rodovokih grupa kuća. Pet je glavnih mahala: Kajzog, Prenkpalj, Beriš, Limež, Karan. U selu su šume: Ćukš, Cingelinge, Ljugi Đalpe (Lngi i Gjairpenit, Zmijski do). Imena nekih potesa: Livadi i m’d (Livadhi i madh), Arat e Bunarit, Livadet e Berišes, Ljugi i Doses (Krmanin Do), Reti Čikave (Rrethi i Ciikave, Devojačko Kolo). Po predanju, na Reti Čikave su nekada igrale devejke.
Pod Paštrikom, na granici Đona, Zjuma, Ljubižde i Karašinđerča je brdo Kaljaja, Kaljaja Hisarit: priča se da je tu kovan novac i da tu ima zakopano blago, Ima nekih zidina. U šumi Hurdi ima neko stapo groblje. Iznad mahale Limeža je mesto Kiša: po predanju, tu je bila crkva. Katolici znaju za neki stari Vori i Priftit (Popov Grob). Iznad jezera u Zjumu je Kiša Šinđerđit (Crkva sv. Đorđe). To je crkvište sa zidinama i nekoliko tabuisanih dubova, Katolici idu na to mesto samo na Đurđevdan po novom kalendaru. Priča se da su nekada kod te crkve Turci obesili dva fratra i dve sluge. Kraj Drima je mesto Džines, gde su ciganske kolibe. Jedno mesto ispod sela a bliže Drimu zove se Mrtura: tu su sada samo njive, a ranije je tu bilo selo nekih »ljaramana« (dvoveraca). Selo je mnogo stradalo od čume. Kula e Zabitve (Oficirska kula) dobila je ime po tome što je u njoj 1915—1918. bio odred austriske vojske.
Po predanju, u selo je prvi došao Ljaj Zimi. Ne zna se odakle je bio, a rod mu je izumro. Neki od Prenkpalja u selu misle da vode poreklo od tog Ljaja.
1940. bilo je u selu 57 kat. i 9 musl. arbanaških i 5 ciganskih, svega 71 kuća.
ARBANASI KATOLICI. — T s a č. Ovom fisu pripadaju u prvom redu rod Karhani, Krhan, Koran (5 k., Sv. Dimitrije). Došli su u Zjum još pre kuge, a iz mesta Kre — otuda im ime — u fisu Gojan-Tsač. Došla su ih tri brata: Musa, Kolja i Doda. Zbog siromaštva, Musa je otišao da služi kod nekih muslimana u selu, pa i sam prešao na islam i od njega su Čolaci u selu. Starac Hyai (84 god, 1940.) broji ove svoje pretke: Lja’z’r — Simon — Kolj. On je, dakle, praunuk Kolje, koji je došao u Zjum. Fisu Tsač pripadaju i Limeži (2 k., Svi sveti), koji su iz Mazreka u Zadrimi, i Voš (5 k., Sv. Nikola), koji su došli iz mesta Zogte. — B itič – K r i e z i : rod Prenkpalj (14 k., Sv. Katarina). Smatraju se po poreklu Mirditima, a došli su iz Ibarsnog Kolašina. Ostali u selu ih zovu kolašinskim Srbima, kačarima (u Kolašinu su zaista mnogi kačari): Škijet e Kolašinit. — Beriši (30 k., Sv. Nikola) su došli posle Prenkpalja. — Kristović (1 k.). Ne slavi i ne pripada nikakvom fisu: ded Mateja mu je bio iz Dubrovnika, odakle je pobegao zbog ubistva.
ARBANASI MUSLIMANI. — Čolaci (9 k.) su samo ogranak kat. roda Karhana. Do oko 1925. među sobom su se držali kao bliski srodnici, a otada se žene Čolaka kriju od Karhana.
CIGANI. — Svega 5 k. muslimanskih Cigana.
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 06:51
Vojislav Ananić
Krajk
Po predanju, selo je nekada bilo u polju na desnoj strani Belag Drima, pa se premestilo na svoje današnje mesto zbog kuge.
Mahale u selu zovu se: Dać, Prviz i Lik. Glavni su potesi: Fuša nder Katun (Fusha nder Katund), Fuša nder Drin (F. nder Drin, Njiva preko Drima), Limaja, Rraja (Rraja, koren), Rezine (šuma), Gropa Fušes (Gropa e Fushes), Brinja i Rezine (Brinja ne Rezine) i dr.
1940. u selu su bile svega 43 musl. arbanaške kuće.
H o ti: rod Prviz-Perviz (12 k.) su došli prvi, i to kao katolici od Skadra. — Gaš: rod Lik (14 k.). — Bitiči: rod Deč (12 k.). — Beriši: rod Samahod (2 k.). — Šalja (3 k.).
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 06:55
Vojislav Ananić
Mazrek
Selo nosi ime po mestu porekla svojih glavnih stanovnika. Jedna mahala u selu zove se Karavida, a tako se, po predanju, nekada zvalo čitavo selo. Glavni potesi u selu zovu se: Miraša, Nerfuša (Nderfusha), Plumza, Zogt, Sejište, Brinja Nošeci, Kocej.
1940. u selu su bile 33 musl. arbanaške kuće.
U ovom selu se ne vodi mnogo računa o plemenskoj (fisovskoj) pripadnosti. Sem za Duravake, za ostale nisam mogao da utvrdim kojim fisovima pripadaju.
T s a č: rod; Duravak (8 k.) su iz mesta Mazreka u Tsaču. — Karavid (13 k.). — Đaran (5 k.). — Amelj (7 k.).
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 06:59
Vojislav Ananić
Kojuša
Arbanasi izgovaraju ime sela i kao Kajuš. Veruje se da je selo naseljeno pre nego selo Mazrek.
Priča se da je blizu Kojuše bilo selo Koba, koje je kuga pomorila. Pošto su ljudi pomrli, ostala je samo mahala Kojuša. U Kobi ili Kobagju, kao i na mestima Škenez (arb.: ruj) i Leš, stoje zidine od kuća. Isto i na mestu Bozboč između Kojuše i Mazreka,
1940. bilo je u selu 15 musl. arbanaških kuća.
B e r i š i. Prvi su došli u selo rod Hazer (4 k.), a istom fisu pripadaju i rodovi Ćon ili Ćuna (7 k.) i Hajdar (1 k.). — Tsač: rod Kuka (2 k.). — Velika zadruga Asan Sulja Alilović. (1 k.) je verovatno od fisa Hota.
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 07:04
Vojislav Ananić
Planeja
Imvna nekih potesa u selu: Panor (Ponor), Hamza, Breg. Bokrova (šuma), Travša (šuma), Duškaja, Mahale u selu su: Mala Šin Đerč ili Male Šehit, Mahala Vorfs, Mahala Biri, Mahala Kasove i Mala Maljok. Džamija je na mestu »Brekti« na sredini sela.
1940. bilo je u selu 45 musl. arbanaških kuća.
Tsač: rod Čekići (2 k.) se smatraju najstarijim rodom u selu, pored izumrlih Šahina. Ostali rodovi od Tsača su: Vsrf (14 k.) i Biri (4 k.). — Šinđerč (15 k.), Kasov (4 k.) i Ćabrat (2 k.) su od fisa Marina. Neki od Šinđerča izgovaraju to ime kao Šiđeć, svakako stoga što im je prvi oblik (koji znači: sv. Đorđe) neprijatan, jer odaje hrišćansko poreklo. Već četiri kolena, a možda i više, u njih je nasledno zvanje šeha nakšiskog reda u seoskoj tekiji. Rod Kasov ili Kasoli došli su verovatno sa Kosova, — Krasnići: rod Maljok (4 k.) su došli sa Kosova, gde imaju svojih rođaka, kao i u Turjacima u Podrimi.
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
21. jul 2018. u 07:10
Vojislav Ananić
Gorožupa
U Žuru sam slušao da je oko 1932. umrla u Gorožupi baba koja je još bila pravoslavna. Danas u selu žive samo muslimani Arbanasi. Prilikom povlačenja državne granice 1912. jedan deo sela ostao je u Arbaniji: to su mahala i rod Nenada, i oni se smatraju najstarijim rodom u selu.
1940. bilo je u selu 25 musl. arbanaških kuća.
Kriezi: rod Bin (7 k.), koji su došli iz Malesije, i to u grupi. Ostali su dolazili pojedinačno. — Beriši: rod; Tjec ili T°jec (4 k.) i rod Krhan — Karhan (4 k.). Karhani smatraju da, su im katolici Karhani u Zjumu rod, ali ovi to odbijaju. — Krasnići: rod Jolič ili Jelić (3 k,). — Morina rod Tana (3 k.). — Šalja: rod Martin (4 k.).
Izvor: MILENKO S. FILIPOVIĆ – HAS POD PAŠTRIKOM,SARAJEVO, 1958.
24. jul 2018. u 05:25
Vojislav Ananić
PODRIMA
Predeo
Podrima je niska ravan na levoj strani Belog Drima, koji joj čini granicu prema predelu Hasu. Na ostalim stranama granica nije tako jasna. Od prizrenskog Podgora odvaja je crta koja deli podgorinu od ravnice, a tod crtom ide drum od Prizrena ka Uroševcu i on je sada kao granica. Na sever ide Podrima do varošice Orahovca. Sela Atmadža, Tupec i dr. u b. Žurskoj opštini čine kao prelaa izdeđu Podrime i Hasa. Arbanasi (Šiptari) iz Podrime i Hasa među sobom se pregone koji su bolji. Podrimci smatraju svoje susede u Hasu da su siroviji ljudi od njih da su „podivljaci“.
Šume je veoma malo: samo po bregovima oko Landovice ima šikare, odakle se sva ova sela snabdevaju drvetom. To su većinom privatne šume.
Po Podrimi se govori srpski i arbanaški (šiptarski). Srbi govore arbanaški, a i mnogi Arbanasi znaju srpski. Cigani govore arbanaški a i od njih mnogi znaju srpski.
Smatrajući da je život u planini još teži, katolici iz Podrime ne daju svojih devojaka u planinu, a retko ih odatle i uzimaju.
Pošto u Podrimi ranije okopni sneg, iz čitave Župe i Opolja teraju se s proleća ovce u Podrimu. Vlasnici stoke plaćaju za pašu selu/ odnosno opštini gde dođu. Ta kretanja su bila povod da su se neki i naseljavali na mestima gde su dolazili sa stokom.
U Velikoj Kruši, Mamuši i Medvecu se izrađuju kola. Opteruša, Mamuša i Sredska imaju majstore za kuće, tako i Velika Hoča i Zočišta.
I po arbanaškim selima idu terzije Srbi iz Sredske i Sirinića. Dolaze, ali retko i terzije Arbanasi od Đakovice.
U tursko vreme svi stanovnici sela u Podrimi, bez obzira na narodnost i veru, bili su čifčije. Cigani su bili u još nižem položaju: oni su bili „momci“ ili izmećari, u stvari robovi. Naša agrarna reforma od 1919. ipak nije ovde rešila agrarne probleme. Mesto starih čifliksahibija javili su se novi, Srbi: pojedini zanatlije, trgovci i činovnici kupovali su po selima zemlje i na njima držali čifčije Arbanase. Tako npr. u selu Novacima katolička porodica Prena Nikolića živi u kući Hadži Ljube Patrnogića, a radi zemlju Dragutina Tanaskovića cipelara iz Prizrena (1940).
P o r e k l o s t a n o v n i š t v a
Srbi predstavljaju najstariju grupu stanovništva. Nekada su oni bili jedino stanovništvo. Spuštanje Arbanasa u Podrimu otpočelo je za turskoga vremena. Međutim, od tih starijih doseljenika nema ni traga niti se zna da li su se posrbili (što nije neverovatno) ili su izumrli ili su se dalje premestili. Naročito veliki priliv katoličkih Mirdita nastao je oko 1880. U isto vreme dolaze i arbanaške izbegdice iz Srbije (1878). Tada su Srbi morali da napuste Veležu i Špinadiju. Arbanasi su istiskivadi Srbe i na taj način što bi pojedini Arbanas čifčija nagovorio agu da ukloni njegova suseda Srbina čifčiju i da dovede nekog njegova rođaka ili kuma Arbanasina. Mnogi Srbi su se iselili sasvim a mnogi su, pošto su počifličeni, prstali vrlo pokretljivi i seljakali se iz sela u selo. U Špinadiji, Veleži i drugde su još veoma sveže uspomene i mnogobrojni tragovi od negdašnjeg srpskog stanovništva.
Mnogi od Srba su prelazidi na islam i danas su već sasvim ili gotovo sasvim poarbanašeni. Sada arbanaški rodovi u selu Svrkama zovu se Popovići, Tomaševići i Cvetkovići. Cvetkovići nabrajaju ove pretke: Sali — Limon – Isak — Cvetko. Prema tome, oni su prešli na islam tek početkom 19. veka.
Kad su se u Drsniku „poturčili“ onda su oni koji su ostali „Srbi“ odneli svojim kućama iz crkve 10—15 ikona i nose ih u litijama.
Srbi u Podrimi nisu se održavali toliko zahvaljujući starijem sloju stanovništva koliko pridolaženju Srba sa strane, koje je imalo poglavito karakter spuštanja planinaca u ravnicu.
Celokupno današnje arbanaško stanovništvo Podrime vodi poreklo od srazmerno sasvim skorašnjih doseljenika. Njihovo doseljavanje ima karakter spuštanja planinaca u ravnicu, prvenstveno iz ekonomskih uzroka: u planini je veoma malo zemlje i višak stanovništva je silazio naniže, nalazeći da je bolje biti i čifčija na dobroj zemlji nego biti bez zemlje, a i nadajući se da će moći da otme čiju zemlju. Preci mnogih arbanaških rodova su došli bežeći zbog krvi iz svojih plemena i sela.
I privredna putovanja su mogla biti od uticaja na naseljavanje Arbanasa u prvom redu stočarska kretanja. Miriditi, osobito Đuđe i Donđoni, izrađivali su katran i na pazar u Prizrenu, pa čak i u Nišu, doterivali lo 200 tovara katrana i borine.
Da su Arbanasi skorašnje i sveže stanovništvo u Podrimi vidi se u prvom redu po tome što su još uvek vrlo pokretljivo stanovništvo, još se nisu staložili i prilagodili novoj sredini. Tome je doprinosilo i to što su doskora bili čifčije: pre 1918; svoju zemlju je imao samo Mark Pr Kolja u Špinadiji. Inače, sasvim su retke arbanaške kuće, odnosno porodice, koje se nisu kretale iz sela u selo. Kao primer navešću porodicu Mikelja Zefa. Bili su u Špinadiji, odatle se selili u selo Rek pa se vraćali u Špinadiju opet u Rek i ponova u Špinadiju— sve sa čiflika na čiflik, i to samo u vremenu posle rođenja Mikeljeva. Ugledni domaćin Nua iz Trepetnice živeo je u Veleži, zatim u Ljutoglavu, pa opet u Veleži i tek od 1918. u Trepetnici gde su mu agrarne vlasti dale zemlju.
Da su Arbanasi skorašnje stanovništvo, pokazuju, pored ostaloga i njihova porodična predanja: obično u Podrimi znaju da nabrajaju samo po četiri-pojasa, što znači da se je doselio četvrti predak, odnosno da su došli pre 100—120 godina (a mnogi i znatno docnije). Tako npr. domaćin Mark (42 godine) u Gornjoj Srbici i rodio se u tom selu, otac mu Đek rodio se je u đakovičkom Novom Selu, ded Zef rodio se u Oseku, praded Petar sin Zefov u Zlokućanima.
Glavno doseljavanje Miridata bilo je pre nekih 60 godina, a njegova posledica je bila da je tek tada nastalo pravo stradanje i istrebljavanje Srba.
Arbanasi su dolazili kao katolici i tek ovde prelazili na islam Prelaženje je bilo postepeno i vršeno je posredstvom dvoverstva, pa i danas ima ostataka od dvoverstva, a ima primera gde se može govoriti o troverstvu.
Verovatno zato da bi im kao čifčijama bilo lakše i da bi sa manje neprilika mogli da prisvajaju zemlju, katolički doseljenici su se izdavali za muslimane i brzo prelazili na islam. Svi Malisori, a i mnogi Miriditi, su imali i katolička i muslimanska imena. Kod kuća su se ponašali kao katolici, a izvan kuća kao muslimani. Obično se svršavalo tim da su se konačno opredeljivali za islam i tako se širio broj musdimana. Pojedini katolički Arbanasi prelazili su na islam i stoga što su ih Turci premamljivali i davali im zemlje i drugo.
Katolici sa muslimanskim imenima u selu Krvoseriji bili su gotovo sasvim prešli na islam. Pre nekoliko godina javno su se vratile u katoličanstvo samo dve porodice, a ostali su ostali i dalje „ljaramani“ (šareni, dvoverci) i vode se kao muslimani.
Ugledan domaćin Nikola u Veleži zvao se je u tursko vreme Selman kao muslimanin, a kao katolik Nikola Nrec Uka. Za vreme crnogorske vladavine 1912—1915. pokrstio se u Dečanima i u Dečanskoj crkvi se venčao po pravoslavnom obredu. Prilikom prelaza u pravoslavlje postao je Sava Mihailović, kako se i sada službeno zove. Budući pak u čisto katoličkom selu, on je ponova katolik, a pristao bi da bude pravoslavni, kad bi se neki agrarni spor rešio u njegovu korist (1940).
Prvih godina posle prvog svetskog rata proveli su mnogi Miriditi kao politički emigranti u Podrimi.
Po Podrimi ima srazmerno mnogo Cigana. Svi pripadaju islamu makar samo po imenu, i svi govore arbanaški. Ima ih Mađupa i Gabelja. Gabelji su nomadski Cigani. Po zanimanju su rešetari, trgovci stokom i sl. Leti žive pod šatorivca a zimi uzimaju kuće pod kiriju. Na jednom mestu provedu 10—15 dana. Obično padaju na ista mesta, iako nisu uvek isti ljudi u grupi. Među Gabeljima ima ih i vrlo bogatih. Tako npr. Ganija Gabelj je dao 1937. godine za devojku 55 turskih lira. Taj Ganija i neki Vejselj imaju po četiri žene. U beleške o pojedinim naseljima nisam unosio Gabelje, jer nemaju stalnog boravišta.
Mađupi su stalni stanovnici po selima, gde rade kao „sluge“ ili ,,momci“ a samo ih je mali broj koji su bili čifčije. I oni se, ipak, često premeštaju iz sela u selo odnosno od jednog gospodara drugome. Bilo je i među njima premeštanja zbog ubistava i krvne osvete.
Mada ih Arbanasi ne priznaju, Mađupi se ipak smatraju delovima pojedinih fisova. Oni nisu ni u kakvoj krvnoj vezi s njima nego to pripadništvo ima karakter društvene zavisnosti; pribijaju se uz fis među čijim članovima žive i rade i čiju zaštitu žele da imaju. Ako je Ciganin došao kao sluga u neko selo on se smatra da je pripadnik tog sela odnosno fisa. U Podrimi i u Đakovičkom srezu Cigani se izdaju većinom za Beriše, jer je taj fis najjači u tom kraju. Za Mađupe, koji se izdaju za članove fisa Gaš, kažu svi da su iz mahale Šipše u Gašu i da vode poreklo od nekog slute. Taj sluga se bio saživeo s nekom, nemom devojkom i ona zatrudnila. Kad su to zapazili prvaci, reše da ga odbace u jedan kraj sela, koji se zove Šipša. Sutradan su posmatrali kako će ići dim iz odžaka, kad on naloži vatru. Kad su videdi da se dim, širi, rekli su da će mu videti ,,šer“, jer da će ih on nadjačati brojem svojeg potomstva. Tako su se Cigani zaista i namnožili.
Iako veoma neprosvećeni, a socijalno i ekonomski zavisni, oni su bili od političkog značaja: u političkom životu oni idu uvek uz svoje gospodare, tj. uz Arbanase. U selu Giljancima živi Ciganin Asan Sulja, koji je već 20 godina ošptinski odbornik i vođa za devedeset Cigana glasača. Zbog toga je prozvan „Maček” (1940).
Gabelji i Mađupi se međusobno ne žene i jedni druge preziru, smatrajući ih nižim od sebe.
Izvor: Različita etnološka građa s Kosova i Metohije – Milenko S. Filipović
7. novembar 2020. u 12:24
Bogdan Markuš
“U Velikoj Kruši, Mamuši i Medvecu se izrađuju kola. Opteruša, Mamuša i Sredska imaju majstore za kuće, tako i Velika Hoča i Zočišta.”
Postovani i uvazi gospodine Ananic, interesuje me naselje Mamusa, odnosno i zapravo nekadasnje staro srednjovjekovno naselje Momusa iz tog vremena a ne danasnja Mamusa!
Sta znate da mi kazete o tom naselju Momusi? Ima predanje koje govori da je postojala jos u vrijeme Nemanjica i to od prvog njihovog rodonacelnika, davnih 1190:tih. Naglasavam se da je u najstarijoj hilandarskoj povelji 1198. godine, pise da je Stefan Nemanja manastiru poklonio Momusu kod Prizrena. Istragom, ovo manastirsko selo se kasnije spominje i u hilandarskim poveljama kralja Urosa I, kralja Milutina, pa i cara Dusana.
1. Da li je uopste istorijografiji poznato, da su ljudi prebjegli sa Vizantijskog podrucja u Metohiji, tj predjele i oblasti koje je Nemanja osvojio u ratu s Grcima 1184. – 1185., izmedju ostalih, ukazano na “grad Skpl – i grad Ljesski u dolnjem Polozje” (u pitanju je Poloska kotlina tj Gostivarski i tetovski kraj u sjeverozapadnom dijelu Sjeverne Makedonije!)? Postojili bilo kakvi zapis o tome da su ljudi bjezali spasavajuci glavu i zivote svojih porodica sa navedenog podrucja i s druge bande ih zapravo nastanili u selu Momusi, pa makar bio fragmentaran iz tog vremena?
2. Ko su bili ljudi Momusicani iz srednjovjekovnog prizrenskog sela Momusa?
3. Koja druga srednjovjekovna lica se vezuju pri imenu, ovog prizrenskog naselja Momusa?
4. Da li je ikad u srednjovjekovnom selu Momusi, postojala crkva sa grobljem? Pri tome, ukoliko je postajalo, kako se crkva zvala, odnosno po kojem svecu je nosila ime?
5. Ukoliko su zaista tadasnji mjestani srednjovjekovnog sela Momuse ikad bili preseljeni iz tog sela u neku dalju daleku oblast pri odluci tadasnje nemanjicke vlasti, sto bi bio argument razloga takve presude vlasti da to ucini? Pri tome u to vrijeme, da li su pri takvoj selidbi smjesta na mjesto zapisivala imena mjestana od strane nadlaznih organa vlasti?
6. Ima li kakvog zapisanog spomena, sem vec navedenog o mjestanima srednjovjekovnog sela Momuse iz polaznog datiranja od druge polovine 12. vijeka i kasnije, oko 1300./.-06. do 1376. godine?
7. Mnoga imena okruznih sela imaju osnova slovenskog korijena u toponomiji ali ne i svako, koje je medju njima toponimi imena sela Momuse i Dabsora vlaskog porijekla a Parici grckog porijekla.
Tu je i pomen ona dva vlaska sudstva, tj. katuna, Radova i Djurdjeva, sa svega 170 Vlaha, i sa zabranom da Vlasi prelaze “pod velijega zupana”, tj. sa ove vizantijske teritorije i hilandarskog posjeda u Raskoj velikog zupana Stefana. Kako tumaciti i prevesti taj toponim sela Momuse? Moze li Momusa da znaci = naliti, nalivati; napojiti, nadvodnjavati; prelivati, natopiti, poplavitii td?
Unaprijed zahvalan na Vasem odazovu i dostavljenim odgovorima.
24. jul 2018. u 05:42
Vojislav Ananić
Špinadija
Selo je do u skorašnje doba bilo srpsko i u njemu, kao i u okolini, ima dosta uspomena na to srpsko stanovništvo. Staro selo je bilo na jednoj livadi kraj sadašnje Donje male u selu. Tu je bila i crkva Sv. Prečista, čiji se temelji i sada dobro vide, a oko crkve je veliko groblje s mnogim optračenim grobovima, Sem znaka uvrh groba (veća ploča) stavljan je znak (manja ploča) i iznad nogu pokojnika. I katolici, koji to groblje zovu Vorat e Škijet (Srpsko groblje), poštuju to groblje i ne oru oko njega. Na tom, groblju sahranjeni su i preci Jovana Anđelkovića iz Novaka, koji su ranije živeli u Veleži, jer su i crkva i groblje bili zajednički za Veležu i Špinadiju.
Priča se kako su Srbi iz ta dva sela postali bili vrlo obesni i obesili svoga popa. Pre nekih 20 godina posečen je brest na groblju na kom su obesili popa, koji je bio nešto zadocnio crkvi. A ljudi koji su ga čekali i već se bili ponapili, radi šale sastavili „sud“ koji će da sudi popu. U tom „sudu“ su bili „kadija“, „paša“ i drugi, i oni su izišli pred popa, sačekali ga dohvatili i obesili. Pop ih je pred svoju smrt prokleo da im se selo rasturi, i tim prokletstvom objašnjavaju propast Špinadije kao srpskog naselja. Od onoga koji je bio „paša“ (a bio je ćorav) i koji je obesio popa, vode poreklo Ćorpašini, koji su se iz Veleže raselili u okolna sela. Najpre je nestalo Srba iz Špinadije, a posle i iz Veleže. Na mesto Srba čifliksahibije su dovodili Arbanase.
Na stare Srbe podsećaju još imena Ura Nedeljkit (Nedeljkov most), na putu za Caparce, i Špija Đorđ Dojnices (Kuća Đorđa Dojničanina) u selu. Taj Đorđe je bio došao iz Dojnice, ali je naskoro otišao u Novake. Kad su oni otišli, onda je u tu kuću došao, kažu, pre nekih 120 godina, katolik Geg Leš. Od Đorđa su u Novacima sada (1940) sin Ž. Spasić (60 god.) i bratanci. Nikola Janićević iz Smaća kaže da je njegova strina bila rodom iz Špinadije.
Arbanasi su većinom Miriditi i svi su doseljeni tek u novije vreme: prvi su došli u selo pre nekih 100 godina. Neki su iz Miridita bežali zbog krvne osvete, a neki se selili stoga što nisu imali tamo zemlje.
Kaćinari (2 domaćinstva, Mala Gospođa). Prvi je došao pre nekih 100—120 godina Leš sa sinom Gegom, koji je imao sinove Voska i Đona. Sada su u selu Đonovi sinovi Prenka, Simon i Kolja. — Spać (6 domaćinstava, Sv. Nikola) su došli pre 90—100 godina. Otac Toma Nue (42 godine) došao je iz Trakanića u Đakovičkoj nahiji, gde se bio naselio prapraded Beka. — Beriši (3 domaćinstva, ne slave). Uz Beriše ide i rod Konaj (1 dom.) koji su došli pre nekoliko godina iz Našeca, a pre toga su bili u Graždaniku. — Šalja-Šaljjan (3 dom., Sv. Nikola). — Štuf (2 dom.(Mala Gospođa). Frok Dedaj je došao pre nekoliko godina iz Veleže. Oni su od plemena Selite. — Šlak- Topnjan (1 dom. Sv. Nikola). Rodom su iz Dujaka u Đakovičkoj nahiji, a starinom iz Šlaka, Njihov odeljak iz Dujaka prešao je na islam i sada je terzija u Đakovici (Etem Šlak), — Tsač (1 dom., Sv. Atanasije — Sh Masjan) su jedini Malisori u selu. Kuća poznata pod imenom Mark- Isen: ded radio među muslimanima i nosio ime Isen, da bi se lakše krio. —Kužnjin (3 dom., Sv. Nikola i Sv. Aleksandar — Sh Lezhder — 5. maja). —)Žđina (1 dom., Sv. Nikola). — Đuđaj (1 dom. ne slave). —Kčira (1 dom., Sv. Nikola). — Donđon (1 dom- Sv. Nikola).— „Žđina“ (1 dom.): Nikola Prenk doselio se pre 4 godine iz Doblibara u Veležu, a odatle prešao u Špinadiju.
Srbi
Kujundžić Slobodan (1 dom., Sv. Stevan) doselio se iz Prizrena 1931, a starinom je iz Orahovca.
Cigani
Jedan rod (4 dom.) je došao pre 70 godina iz Sopnića u Đakovičkoj nahiji. — Drugi rod (3 dom.) takođe iz Đakovičke nahije. — Beća Sulje (1 dom.) je došao pre 12 godina iz Bistražina u Đakovičkoj nahiji.
Izvor: Različita etnološka građa s Kosova i Metohije – Milenko S. Filipović