Нови Пазар и околна села Reviewed by Momizat on . Град Нови Пазар: Алуловиће (од 1959. године обухвата и Будиће), Бајевица (обухвата и Жирачки Долац од 1959. године), Бања, Баре, Батњик, Бекова (од 1959. године Град Нови Пазар: Алуловиће (од 1959. године обухвата и Будиће), Бајевица (обухвата и Жирачки Долац од 1959. године), Бања, Баре, Батњик, Бекова (од 1959. године Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Нови Пазар и околна села

Нови Пазар и околна села

Град Нови Пазар:

Алуловиће (од 1959. године обухвата и Будиће), Бајевица (обухвата и Жирачки Долац од 1959. године), Бања, Баре, Батњик, Бекова (од 1959. године обухвата Калудру), Беле Воде (до 1959. године обухвата Бановицу, Чебинац), Ботуровина, Брђани (од 1959. године обухвата Ујниче), Брестово, Верево, Вевер, Видово, Витковиће, Војковиће, Војниће, Врановина, Вучиниће (од 1959. године обухвата Горње Тврдошево, Живалиће), Вучја Локва, Голице (до 1955. године део Тушимље), Горња Тушимља (до 1955. године део Тушимље), Гошево, Грађановиће, Грачане, Грубетиће, Дежева, Дојиновиће (од 1959. године обухвата Ђонлије, Кулине), Долац, Дољани, Драгочево (обухвата и насеље Дедилово), Драмиће, Жуњевиће, Забрђе, Златаре, Иванча, Избице (од 1959. године обухвата Пљевљане), Јабланица, Јавор (од 1959. године обухвата Ниш), Јанча (од 1959. године обухвата Троштице), Јова (од 1959. године обухвата Трстеник), Кашаљ, Ковачево, Кожље, Копривница, Косуриће, Крушево, Кузмичево, Леча, Лопужње, Лукаре, Лукарско Гошево (од 1959. године обухвата Горњу Јошаницу, Горње Гошево, до 1979. године Лукарско Гочево), Лукоцрево, Мишчиће, Мур (од 1959. године обухвата Загуљачу, Шутеновац), Мухово (од 1959. године обухвата Граб, Козник, Крће), Неготинац, Нови Пазар (од 1957. године обухвата Подбијеље), Одојевиће, Окосе, Осаоница (од 1959. године обухвата Бујца, Присоје, Рогатац)), Осоје, Охоље, Павље (до 1959. године Горње Павље), Паралово, Пасји Поток, Пиларета, Побрђе, Пожега, Пожежина, Полокце, Попе, Постење, Прћенова, Пуста Тушимља (до 1959. године део Тушимље), Пустовлах, Радаљица (од 1959. године обухвата Тврђево, Свиланово), Рајетиће, Рајковиће (од 1959. године обухвата Попиће), Рајчиновиће (од 1959. године обухвата Попиће), Рајчиновићка Трнава (од 1959. године обухвата Балетиће; до 1959. године назив је Трнава), Раковац, Раст, Себечево (од 1959. године обухвата Бобовик, Рогиње), Ситниче (од 1959. године обухвата Јасеновик (Јасиковац) и Суву Ћуприју), Скуково (до 1955. године део Тушимље), Слатина (од 1959. године обухвата Црночу, од 1957. године Првеновиће)), Смилов Лаз, Средња Тушимља (до 1955. године део Тушимље), Страдово, Судско Село, Табалије, Тенково (од 1959. године обухвата Губерево), Трнава, Туново (од 1959. године обухвата Витош), Хотково, Цоковиће, Чашић Долац, Шавци, Шароње (од 1959. године обухвата Љуљавац) и Штитаре.


Коментари (19)

  • Radisa Biorac

    ne znam ko izgubi selo Kozarevo u zadnjih 5-6 godina. U starijim l.k ga imaju svi stanovnici ovog sela a u novim l.k. svi imamo razlicite adrese po susednim selima.

    Одговори
  • Zoran

    У оквиру села Драгочево се сада налази и село Дедилово које се помиње и средњевековним писаним изворима. Иначе у свету имамо још једно село са именом Дедилово код града Туле у Русији. У општини Н.Пазар се са списка насељених места бришу села са српским живљем и то је жалосна истина.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ ПАЗАР, варош н Јужној Србији у рашкој области, на ријеци Рашкој, у средишту Новопазарског Поља или старога Раса. Има 2.492 куће са 11.207 становника (1921). Пород старога града Раса, средишта старе српске државе Рашке и Немањине пријестолнице, који је у доба Вука Бранковића назван Трговиште, Н. П. је настао још у доба прве турске најезде кроз ове крајеве. Турци су у оближњем старом жељезном руднику Глухавици (Глуха Вас) још 1396. имали свога кадију и своју царину на територји Вука Бранковића док се сусједно старо Трговиште спомиње 1451 као трг српскога деспота. Турци су под Мухамедом II узели Трговиште од деспота Ђурђа (1456) а 1459. када су Турци заузели Деспотовину, у Тргровишту се спомиње турски субаша, затим 1461. и турски кадија. Тада је поред старога Раса или Трговишта већ постојао и Н. П. од Турака назван Јени Базар (Ново Трговиште), за разлику од старога Раса или Трговишта, које је и даље постојало, од Турака звано Ески Базар (Старо Трговиште, Стари Пазар), а чије се развалине сада најчешће зову Пазариште. Н. П. се први пут спомиње 1461. када су Дубровчани и у њему и у Трговишту имали своје судије (цонсулес). Неколико година послије првога спомена, 1467. спомињу се у Н. П. турски кадија и субаша. Оснивач Н. П. био је један од најславнијих турских војсковођа, енергични Гази- Иса-бег Исаковић, који се између 1440. до 1472. често спомиње у војним пободама у западне српске земље. Гази-Иса-бег подигао је при оснивању Н. П. малу џамију, која и сада постоји. Тада је у Н. П. подигнута и џамија Муслихедин-ефендије, првога мујезина султана Мухамеда II. Силном турском освајачу Гази-Иса-бегу који је овдје имао једну од најважнијих станица у војним походима на Босну, није годио скровити и тијесни положај старога града Раса или Трговишта, уврх Новопазарског Поља и на саставу планинских ријека Рашке и Себечеве, те је за свој нови град Н. П. изабрао средишњи и најпространији дио плоднога поља у котлини ријеке Рашке. За турска продирања по српским земљама Н. П. је имао особиту важност. Преко Н. П. и подручја старе Рашке Турци су продирали и даље на запад и сјеверозапад а када су након једнога вијека, велики турски војни походи преко Н. П. У западне српске земље, падом Босне (1465), Херцеговине (1482), Црне Горе (1499), завршени, онда је Н. П., место дотадање војне важности, као некада и стари Рас или Трговиште, задобио поновно велику важност као трговачко средиште на пролазу и раскршћу важних друмова, Босанско –Македонског, Босанско-Цариградског и Дубровачког Пута, најважнијих трансбалканских трговинских караванских комуникација старијег турског доба. Н. П. је у 16. вијеку и све до пред крај 17. вијека био жива и богата варош, највећа и најнапреднија од свих вароши на путу између Дубровника и Ниша. Н. П. је био главни трг сточарских производа из цијелог подрнчја старе Рашке, и оданде се много извозило вуне, коже и воска. У почетку и средином 16. вијека био је Н.П. чувен као велики трг босанског санџака, са многобројним кршћанским и турским дућанима и каравансерајима. Варош је била утврђена, опасана зидовима у опсегу 4 миље а насељена Турцима, православним Србима и многим колонистима Дубровчанима и Млечанима. У другој половини 16. вијека Н. П. је имао 6.000 кућа, већином турских, са 16 џамија и великом чаршијом. У вароши је било много мајстора који су од жељеза из оближњих рудника Глухавице израђивали буздоване и разну жељезарију. Почетком 17. вијека била је главна трговина у Н. П. у рукама Дубровчана, који су овдје имали и своју цркву. Поред дубровачких колониста и многих Турака, било је онда у Н. П. и доста православних Срба. На раздобљу 16. и 17. вијека митрополит Висарион звао се рашки, новопазарски и старовлашки. У ово доба још није био сасвим опустио стари град Рас. Врхунац напретка достигао је Н. П. у другој половини 17. вијека. У Н. П. је 1661. у 50 махала било 3.000 једнокатних и двокатних кућа, у чаршији 1.100 дућана, у вароши 23 џамије, 7 цркава, 16 школа и много ханова и чесама. По једном другом извјештају 1689. Н. П. је имао до 12.000 кућа. Онда је Н. П. био врло чувена варош, једно од најважнијих трговачких средишта у унутрашњости Балканског Полуотока, са многобројним везама са околним земљама. Послије тако великог напретка настало је опадање. Н. П. је први пут доживио катастрофу 1689—1690. када су га Срби устаници за вријеме Пицоломиниевог војног похода, заузели, а затим при повлачењу уништили и попалили. 1706. Н. П. је једва имао 300 кућа, кад су Дубровчани обнављали трговину у опустошеној вароши. Н. П. је остао и даље сједиште паше. Н. П. је затим поновно страдао 1731, када је потоп однио 9 мостова и 36 кућа а безброј њива и ливада разорио. Убрзо је Н. П. поновно страдао. У аустријском ратном походу кроз Турску, Срби устаници су 1737. заузели и Н. П. а Турке истјерали из вароши. Онда су кроз Н. П. прошли Срби који су се са пећким патријархом Арсенијем IV повлачили испред Турака и тако су се Турци тада поновуо били примакли Н. П. Срби су се повукли к Студеници даље па сјевер. Стара дубровачка колонија напустила је Н. П., пошто је варош више пута стрдала и због турске обијести постајала све узмирнија, а трговина и каравански саобраћај били све више изложени несигурности због анархије у Турској. У анархији која је све више хватала маха, Н. П. се није више могао дићи до некадашњег напретка. Пошто је старо Трговиште. вјеројатно још у 16 вијеку расељено, Н. П. се крајем 18. вијека звао и Трговиште, или као и данас, и само Пазар. Онда је крајем 18. вијека настало за Србе у Н. П. најтеже вријеме. 1788. новопазарски Турци дошли су до манастира Љубостиње и запалили га, а 1711. запалили су и манастир Студеницу и у Н. П. довели на заточење студеничког игумана са тројицом јеромонаха, док су други, јеромонаси са моштима Св, Првовјенчаног Краља једва побјегли преко Београда у Панчево. У ово вријеме је на раздобљу 18. и 19. вијека, у тврђави Н. П. на бријегу изнад вароши, столовао новопазарски паша и управљао је старом Рашком или Новопазарским Санџаком. И поред свих турских зулума Срби су се у Н. П. ипак држали. 1807. било је у вароши око 12.000 становника, од ових Турака свега око 5.000, Жидова око 100, Цигана око 600, а остало су били Срби. Послије устанка у Шумадији (1804), Срби су 1809. заузели и Н. П., попалили га па се повукли. Отада се много Пазараца исељивало у Шумадију. Н. П. се 1822. рачунао као најважнија трговачка варош у Босни послије Сарајева. 1838-1839. ту је било сједиште и енглеског вицеконзула. Н. П. је 1836. имао око 7.000 становника. Поред Срба православних и муслимана, нешто Арлианта, Цинцара, Жидова и Цигана. 1857 имао је Н. П. 12.000 становника, са 1.501 муслиманских и 1110 православних кућа. Све до окупације Босне (1878) Н. П. је вриједио као врата од Босне, посредовао је у саобраћају између Сарајева, Солуна и Цариграда, водио је трговину са Дубровником и Скадром. Онда су прекинуте старе везе с Босном, а трговина Н. П.. који је још 1873. преко Митровице добио везу са косовско-вардарском жељезуницом окренула се Солуну. Н. П. је у посљедње турско вријеме био сједиште многих бегова, који су држали околна села као своје читлуке, а својом обијешћу и зулумима чинили варош једном од најархаичнијих ондашње европске Турске. Поред њих и Турака ерлија (грађана), у вароши је било и много мухаџира (бјегунаца) из Никшића и Босне. Пред ослобођење било је у Н. П. свега двије старије српске породице, Коматине и Кулагићи; остали православни били су у већини досељеници од средине и краја 19. вијека. 1913. било је у Н. П. 13.433 становника, а послије је, због ратних прилика, нешто опао. Сада се Н. П. развија као главно привредно средиште за све околне крајеве по Ибру и Старој Рашкој. Главни друм од Н. П. води низ Рашку и Ибар до Краљева а од ушћа Рашке уз Ибар до Митровице.
    Око 4 км сјевероисточно од Н. П. има у селу Бањи 7 топлих извора, од којих је само један искоришћен у Илиџи, јак 18 л у минути, топао 47 Ц. То је сумпоровита хипертерма; лијечи од реуматизма и неуралгије, а њено се добро дјеловање показало још у 17. вијеку. У Н. П. су: начелство округа Рашког, поглавари среза Дежевског и Штависког, окружна финанцијска управа, команда мјеста, првостепени суд. гимназија мјешовита осморазредна, поштанско-телеграфска и телефонска станица.

    Литература; К. Костић, Наши нови градови на југу (1922); Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије. III. (1911); Ј. Дедијер, Нова Србија (1913).

    В. Радовановић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • др Добросав Никодиновић

    Према академику Јованки Калић Рас је био на месту где се налази Нови Пазар, а не Трговиште. Главни град државе је тамо где се налази седиште цркве, епископије. Седиште Рашке епископије је било у Петровој цркви у пределу Раса (Ак. Јованка Калић ,,Епископски градови средњевековне Србије“). До 1468. године помиње се Рас као шехер (варош) на месту Новог Пазара. Турци нису подизали градове, они су их освајали и мењали им имена. Чак је био Манастир св. Богородице у Расу (данас Алтун Алем џамија у Новом Пазару) у коме је Ана/Анастасија жена Стефана Немање била калуђерица. Свети Сава у Житију Стефана Немање каже да је Ана отишла у Манастир св. Богородице у Расу. Грешка је што новинари говоре да је Анастасија отишла у Топлицу у Манастир св. Богородице. Топлица је део државе Рашке, али није РАС, главни град Рашке. Немања је иао двор у Дешево , код Саборне дворске цркве. У том двору су се родилло више Немањића, у њему је одржан сабор Краљева Драгутина и Милутина. Милутин је дошао на Сабор, а Драгутин се није кретао јер је претходно сломио ногу у лову у планини Рогозна код РАСА/Новог Пазара. Милутин је дошао да рими престо Рашке највероватније из Приморја. Око Раса су била утврђења на околним висовима: Бело, Градина у Постењу, Градина у Шароњама, Градина на Пазаришту, Медеовац. Рас је био отворен град, није био опасан зидинама. Стефан Немања је за бебу Растка подигао посебну палату у поред двора где су Растка неговале неговатељице, дојиље, а Ана и Немања су га обилазили и гледали како напредује (Доментијан).
    Муслимански националисти Србије не признају да је Рас био Нови Пазар, него Пазариште, јер Нови Пазар планирају да буде град државе Санџак. Пазариште је тесно за главни град државе Рашке, нема епископско сдиште и није могао бити престоно место. Зашто су Немањићки сабори одржавани у Петровој цркви а не некој цркви на Пазаришту. Грешку је направио археолог Марко Поповић погрешно закључујући да је Трговиште, односно Градина била Рас. Касније није никад више тврдио да је Градина на Пазаришту РАС.
    Пазариште је било трг, пијаца, где се продавало и обрађивало гвожђе из Глухе Васи /Глухавице, куда је пролазио Дубровачки друм. Зато се део пута Нови Пазар-Сјеница зове Дубровачка улица. (РАШКА ОБЛАСТ I И II, издавач Прометеј Нови Сад 2016. године, аутор др Добросав Никодиновић).

    Одговори
  • Mile

    Ima te li nesto o selu gracane u pazaru

    Одговори
  • AG

    Zna li neko vise o poreklu Pajovica iz Polokca,slava Lazareva subota

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НОВИ ПАЗАР

    Нови Пазар се налази у питомој и жупној равници, која се зове Новопазарско поље и представља најнижи и најплоднији део истоимене котлине. Западни део ове равнице зову Салаковац. Град се шири на обалама трију река: Рашке, Јошанице и Трнавске реке, а обгрљен је брдима која представљају огранке Голије и Рогозне. Северну страну града надвисују: Паричко брдо (733 м), Шанац (694 м), изнад места и потока званог Ерозија, затим Дубље и Стражиште (604 м), а нешто северније изнад њих доминира вулканска купа Ђурђеви ступови (789 м), коју народ другачије назива Градић или Драгутиново брдо.
    На североистоку град је долином реке Рашке отворен према Ибарској магистрали – београдском друму. На истоку, изнад Својбора уздиже се Хотковско брдо (Борова глава 656 м), узвишење обрасло шумом које мештани називају Борје или Борићи. Изнад Јошанице је оголело брдо Јакља (Шанац 601 м), а иза њега ка Хоткову је долина Јакља, која се веже за Својбор. Јужни део града опасују падине Шутеновачког брда (781 м) и Боровика, док је на западии, иза Циганске махале купасто узвишење Тепе (646 м), за које је везана легенда да је пуно воде и да ће једног дана да пукне и потопи цео град. Сва брда око Новог Пазара у недавној прошлости била су под шумом, али су с дуготрајном сечом и ерозивним дејством падавина остала гола или обрасла оскудном травом. Старији Пазарци памте кад се певало:
    Аој Јакљо, висока планино,
    у теби се соколови легу…
    Турски путописац Евлија Челебија, заљубљен у новопазарско поднебље, овако га описује: „Будући да је клима јако пријатна то је љети љето а зими зима. Због тога је народ јако здрав и отпоран. Чак су људи велике старости већином чили и румени ’јунаци’. Њихова фамилија је од румене руже.“
    Град се снабдева водом путем градског водовода са бистрог врела реке Рашке. И раније је био богат водом, Челебија (у XVII веку) помиње „девет чесама из којих тече вода чиста као врело живота“, за које каже да су разведене из ријеке Рашке. Поред водовода становништво се још увек снабдева и са чесама, чија су имена: Халимача, која се налази у истоименом сокаку (горњи део Босанске улице), друга Халимача, која се налази у Херцеговачкој улици, Алевача на Хаџету изнад Јаза, у близини џамије, затим чесма Паланка у делу града званом Букреш, у непосредној близини истоимене џамије, чесма Бисеровача у махали званој Поток, те Грлица недалеко од чесме Паланке. Везано за имена чесама у Новорн Пазару су присутне две легенде, а прва гласи: „У шехеру Новом Пазару живеле су три сестре, три лепотице, три џенетске хурије Алтуна, Хаџира и Халима, ћерке пашине. Осим што су се по својој лепоти и богатству истицале, биле су познате и као веома уображене и пробирљиве. На врата њиховог раскошног дома куцали су многи просци, но враћали су се не само одбијени већ и постиђени, јер су били исмејани од стране сестара. И поред савета своје смерне и скромне мајке Девлете, три сестре још задуго одбијаху своје просце. Временом се по томе прочуше па се више нико не усуђиваше да закуца на њихова врата. Време брзо прође па три џенетске хурије остадоше неудате. Како нису имале ближих наследника то нису знале шта ће са силним богатством које наследише од оца, те решише да га ухајрате, па најстарија (Алтуна) подиже џамију која по њој доби име Алтун-алем џамија, средња (Хаџира) насеље које се по њој назва Хаџет, а најмлађа (Халима) чесму која се по њој назва Халимача.“
    Друга легенда се односи на воду Бисеровачу. По легенди, у новопазарском Потоку некад давно обретоше се један велики турски паша и његова жена, пресвијетла Бишера. Лепа пашиница била је одушевљена пределима који су је окруживали. Њену пажњу посебно је окупирао извор са предивном водом који се налази на једнорри узвишењу, тако да је на њему, за време свог боравка у Потоку, проводила највише времена. На том извору је узимала абдес, разговарала са џематлијама, а многим од њих удељивала не мале поклоне. У знак сећања на њен боравак у њиховом џемату, поди- гоше јој чесму коју по њој назваше – Бисеровача.
    У Новом Пазару су још увек у топономастици очувана стара имена појединих делова града и махала, као што су: Хаџет, Букреш, Јермише, Поток, Барутхана, Луг, Мусала, Јошаница, Ћуковац, Раковац, Варош махала, Хендек, Својбор, Черкез махала и Пашино Гувно. Памте се и старе ћуприје – на Јошаници: Кара-Хоџића ћуприја, код својборске џамије дрвена ћуприја, а испод ње Уска ћуприја; на Рашки: Царска ћуприја (ка ТК „Рашки“), Чифутска ћуприја, Велика ћуприја (садашњи мост је између Чифутске и Велике ћуприје), изнад Врбака била је Тапанска ћуприја, затим Шушевска, Лучка и Појилска ћуприја.
    Становништво. – Нови Пазар је формиран на месту где су некад постојала села, а сасвим је сигурно да су становници тих и других околних насеља били хришћани, али су од оснивања града многи исламизирани па се од њих формира његово муслиманско становништво. По првом катастарском попису Босанског санџака 1468. године Нови Пазар је имао 194 хришћанска и 175 муслиманских домаћинстава; рачунајући (према процени) да је тада једно домаћинство просечно имало 5 чланова, онда је у Новом Пазару тада живело укупно 1845 становника (970 хришћана и 770 муслимана). После 48 година (1516. године), иза наведеног првог пописа, процес исламизације био је толико брз да се број хришћанских домаћинстава смањио на 81 а број муслиманских повећао на 367. Према аналитичким проценама, Нови Пазар је највећи број становника имао у XVII веку, око 30000, по чему је био други град у Босанском пашалуку, после Сарајева (Врхбосна). Ово се може објаснити тиме што је и поред честих разарања, паљевина и гладних година, остао највећи трговачки центар на ширем простору Босанског санџка и касније пашалука. Са развојем града мењала се и етничко-конфесионалана структура, а у њему су већ од оснивања живели: Муслимани, Срби, Турци, Цигани, Дубровчани и Јевреји. Са примањем ислама (од XV века) од стране домаћих хришћана, и у Новом Пазару се формира нова популација – Муслимани, што доказују имена из првих пописа у граду: Мустафа, син Марков, Ахмед, син Радојин, Ејнебег, син Радивојев, и Хајрудин, син Радашинов. Касније су становницима Новог Пазара постали Албанци и Черкези. Пред први балкански рат (1911. године) град је имао 13847 становника, а из другог светског рата изашао је са 11000 становника. По подацима пописа становништва из 1991. године, Нови Пазар је имао 57149 становника, а структура изгледа овако: Муслимани 43774, Срби 6698, Југословени 575, Црногорци 190, Албанци 172, Хрвати 32, Турци 20, Македонци 18, Бугари 10, Словенци 10, Румуни 8, Чеси 8, Мађари 3, Украјинци 2, Грци 2, Јевреји 1, Немци 1, Роми 1, остали 13, неопредељено 7, регионална припадност 16 и непознато 182.
    Привредне карактеристике. – У својој богатој историји Нови Пазар је дуго времена био највећи трговачки и занатски центар између Сарајева и Солуна и један од највећих на Балкану. Према турским изворима један од првих и најраспрострањенијих заната у Новом Пазру био је кожарски (табачки). Табаци су штавили кожу, али се касније у граду на основу производње коже јављају: сарачи, чизмари и папучари. У XVI веку у Новом Пазару постоји већи број екмеџија (пекара), терзија (кројача чохе), халача (дрндара памука), месара, крчмара, мимара (градитеља објеката). Близина рударских подручја Глухавице, Рогозне и Копаоника условила је појаву заната везаних за сировину метала. Још из средњовековне Србије настављена је традиција бављења ковачким занатом, а јављају се и казанџије, калајџије, бритвари, бравари, врши се израда катанаца, буздована и сл. Временом занатство се у Новом Пазару утемељује, а мрежа занатских занимања се шири и крајем XIX и почетком XX века већ раде: кондурџије, ћулафџије, бербери, абаџије, јорганџије, мутавџије, самарџије, нанулџије, свећари, дунђери, грнчари, ашчије, посластичари… И у периоду између два светска рата (1918- 1941. године) Нови Пазар је остао велики занатски центар; имао је тада: 34 берберина, 28 кројача, 33 обућара, 13 минтанџија, 10 абаџија, 11 столара, 8 лончара, 10 бритвара, 5 колара, 7 ашчија, 6 ћевабџија, 2 сахаџије, 6 ћулафџија, 4 сарача, 4 нанулџије, 2 бојаџије, 2 самарџије, 3 мутавџије и 11 воденичара.
    Развитак трговине условио је повољан географски положај Новог Пазара на месту где су се укрштали многи каравански путеви, тако да је град постао главна трговачка станица између Сарајева, Цариграда и Солуна. Свакако, трговину су највише оживели Дубро- вчани, који су већ од XV века, одмах после оснивања града, били присутни у овом месту, кад су забележена два домаћинства да би се њихов број у XVI веку повећао на 46, док су касније имали велику дубровачку колонију. Трговином су се у Новом Пазару бавили и Муслимани, Срби и Турци.
    Из Новог Пазара Дубровчани су односили највише кожу и вуну, а доносили су мирисе, зачине, свилу и чоху. Трговина је у Новом Пазару постала стално занимање једног слоја људи и вековима се одржавала традиција трговачког места. Између два светска рата у Новом Пазару је било око 250 Јевреја, а њима су припадале боље снабдевене трговачке радње. У том раздобљу од 1918. до 1941. године у граду су постојале следеће трговачке радње: 5 радњи за продају текстила и конфекције, 11 радњи за продају базарске робе и играчки, 1 радња за продају обуће, 2 продавнице грађевинског материјала, 1 радња за продају огревног материјала, 4 радње за продају житарица и млевених производа, 55 радњи за продају животних намирница, 29 радњи за продају воћа и поврћа, 3 радње за продају сирове коже и вуне, 9 радњи за продају месовите индустријске робе, 2 радње за продају књига, 10 радњи за продају меса и месних прерађевина, 5 радњи за продају метала (гвожђара).
    Поред наведених занимања, велики број градског становништва бавио се пољопривредом, а природни услови су највише одговар- али гајењу воћа, поврћа и винове лозе. Још у XVII веку Евлија Челебија боравећи у Новом Пазару истиће: „Ту постоји 48 врста јабука и 35 врста крушака, има 10000 дунума винограда.“ Развијено је било и млинарство, о чему сведочи постојање већег броја воденица, а неке су се очувале и до предратног доба (до 1941. године). Две воденице су радиле на месту где је данас хидроцентрала, недалеко од Хотела „Врбака“, а остале на Барутхани, у Лугу, на Парицама и Појилима.
    У послератном периоду изградње, и поред релативно спорог развоја привреде у целом Санџаку, Нови Пазар је израстао у привредни центар у ком сада има 28 индустријских, занатских и угоститељско-трговачких предузећа.
    Поред друштвених, регистровано је и 400 приватних предузећа, од којих се 284 бави трговином и транспортом, Приватних трговачких радњи има око 2000, а радњи у занатском сектору око 3300.
    Историја града. – Нови Пазар (Јени Базар – Ново Трговиште) основао је Бошњак Иса-бег Хранушић, исламизирани босански племић, који 1455. године пише Дубровчанима за „брата и херцега, али синовца ми војводе Петра“.
    По неким историјским изворима и тврдњама, град је основан на месту где је некад било средњовековно хришћанско насеље. С обзиром да су Турци већ били освојили рашке крајеве до средине XV века, то је најлогичније да је Иса-бег поставио темеље Новом Пазару 1455. године, а пописом крајишта Иса-бега Исаковића те исте године није обухваћен из разлога што је био у саставу султановог хаса. Писани извори га помињу нешто касније (1461. године), и то у дубровачким документима. Први грађевунски објекти који су чинили језгро будућег града били су: Иса-бегова џамија (преко пута садашњег музеја), Иса-бегов хамара, који још постоји у руинираном стању, и караван-сарај за који се сматра да је био недалеко од Иса-бегове џамије. Ширењем града повећао се и број џамија, које су поред духовне и културно-образовне улоге биле и центри око којих су се формирале нове махале. Наравно, још тада ницала је „тијесна“ чаршија, а према писаним изворима Иса-бег је дао изградити 56 трговачких радњи. Већ је крајем XV века (1489. године) у Новом Пазару подигнута прва школа (мектеб) а у исто време била је изграђена и једна текија до реке Рашке, крај саме ћуприје. Поред верских установа повећавао се и број ханова, дућана и махала, тако да је Нови Пазар за кратко време добио назив и статус шехера, који тада постаје и средиште нахије Рас. Овај развитак пропраћен је смањењем хришћанских богомоља, од њих су неке претворене у џамије или месџиде, смањује се хришћанско а повећава број муслиманског становништва, док град добија флзиономију оријенталног насеља са привредним делом – чаршијом и стамбеним – махалама. Крајем XV века Нови Пазар је већ имао 10 махала, које су носиле следећа имена: Пашијегита, Мурата субаше, Кадијина, Ментешелу, Терџуманова, Парице, Врбовац (Милиндол), Паралово, Ћуковац и махала Дубровачких трговаца. У 6 махала живели су муслимани, а у 4 хришћани (Паралово, Ћуковац, Врбовац и Дубровачких трговаца).
    Како је изгледао Нови Пазар од XV до почетка XX века најбоље се види из описа многих путописаца, трговаца, географа, историчара и дипломатских личности које су пролазиле кроз ову варош или се у њој на одређено време задржавале. Бенедито Рамберти, године 1533.: „Потоње место (Нови Пазар) је гласовит трг, велик и пун трговина и дућана, хришћанских и турских, где станују дубровчани и други трговци“. Исте године, пролазећи кроз Нови Пазар, Шепер истиче: „Ова варош лежи у лепој равници имајући са севера и југа некоје горе, које нису одвећ високе“. Катарин Зено 1450. године бележи да се Нови Пазар простире на лепом пољу те да се у њему тргује разним стварима „које долазе из различитих земаља, а варош је насељена Турцима, хришћанима Србима, многим Дубровчанима; има много мошеја и караван-сараја. Изглед кућа се не да упоредити са Сарајевом, јефтино се ту живи, једино што је ту понешто вино скупо. Место је опасано зидинама, које имају у опсегу 4 миље…“
    Млетачки Баило Павле Контарини пролазећи кроз Нови Пазар 1580. године, записао је да је овај град имао 6000 кућа, од којих су 100 биле хришћанске. „Ту је дубровачко складиште, има 16 мошеја и врло дуги базар где има сваке врсте дућана; ту има особито занатлија који производе жељезничке топузе, турске катанце сваке врсте и цењене меденице, а жељезо ваде у Глухавици…“ Хаџи Калфа бележи о Новом Пазару само да је у санџаку Босни и да у њему има изврсних врућих бања. Опширхији опис Новог Пазара оставио је Евлија Черлебија у XVII веку: „Варош Нови Пазар налази се на месту где се састају границе трију вилајета. А како туда протиче седам ријека, то је његово подручје јако плодно. Има 40-50 махала. Мени су остале у сјећању махале: Карамахала, Хаџиибрахим- ефендијина махала, махала Терике базар (махала Житни трг) и Иса-бегова махала. Ту се налазе 23 џамије. Џамија која се назива Алтун-алем (џамија са златним алемом) је стара богомоља и налази се у Јелеч-махали на Цариградском друму. Гази Иса-бегова џамија налази се на Житном тргу, а начињена је преправљањем бивше цркве. То је стара Фетхија, оловом покривена богомоља.
    Знамените су још џамије код каменитог моста (Ташкопру- џамија) и Хаџи-Хусеинова џамија, осим тих џамија ту има још 11 месџида и 5 медреса, само су двије од њих врло лепе, мајсторске грађевине. Ту даље постоји једна школа за изучавање свете традиције и 11 основних школа. Сваки је оснивач џамије подигао и по један мектеб. Код Ташкопру џамије налазе се двије текије. Имају и три старе мусафирхане. Дервиша има и у осталим махалама. И ханова има много (истичу се): Франачки хан, Сарајевски хан и Ужички хан; Чорбаџијски хан је безистан вароши. У њему се за бесцење добива сва индијска, арапска и персијска роба. Муртеза-агин хан има кафану. Такав је и шејх Ибрахим-ефендијин хан. Варош има 3000 кућа приземних и на спрат, са рајским башчама, све су покривене ћерамидом и у додбром стању. Високи сараји. На првом месту је сарај Хаџи-Ибрахим ефендије, који је уредио сарајевске (сарај-Босна) и херцеговаке друмове, подигао мостове и ханове. Затим сарај Зулфикар-заде Махмуд-аге. Чаршија има 1110 дућана. У многим дућанима се израђују катанци, чекићи, табанџе и друго Оружје. Постоје два хамама… постоје два имарета (јавне кухиње). Храна у Гази Иса-беговом имарету дијели се бесплатно господи и сиротињи. Има укупно 7 српских и латинских цркава, а нема франачких, жидовских и мађарских богомоља.“ Нови Пазар је страдао 1689. године. Михаило Луиђи Муцио у свом делу Ла Сацра Лега цонтро ла потенза (Наполи 1690.) вели о нашем Пазару тога времена: „Место где се задржавају каравани и где се роба растоварује. Ова варош била је 1689. године заузета, похарана и разрушена од срба, на велику штету трговаца, нарочито Дубровчана.“ Кабога, који је 1706. године прешао кроз разваљени и још неподигнути Нови Пазар, вели о њему: „Ово место би некада врло гласовита варош у Леванту, а сада је ништа; где беше некад 12000 кућа (сада) нема више од 500.“ Барон Божур у другој половини XVIII века рачуна да у Новом Пазару има 10-12 хиљада становника и назива га тргом на коме се „мењају производи“ Маћедоније, Босне, Србије, Албаније и Румелије; у тврђави на брду Столује паша који управља Рашком, пределом између Босне, Албаније, Маћедоније и Србије.“ Барон Гамеро, путник по Турској у почетку XIX века, бележи о Новом Пазару: „Варош, коју су пре две године спалили Србијанци, има на девет хиљада становника…“ Француз Шомет 1807/8. године бележи о Новом Пазару да је то друга варош Босанског пашалука по пространству и броју становника: има 15000 становника, од којих су 5000 Турци, 100 Јевреји и 600 Цигани, а остало су православни Срби…“ Ј. Г. Јуришић 1852. године назива га „вратима Босне“. Хрват Фрањо Јукић, прошавши средином XIX века кроз Нови Пазар, овако описује боравак у тој вароши: „Сутрадан подранисмо (из правца Дуге Пољане, Ф. С.) те уз планину настависмо пут и прије четири сата не сађосмо у рашку долину. Долина ова натапана је ријеком Рашком, с једне и с друге стране селима искићена, и што се ближе прикучивамо Новом Пазару; то је све пространија и оку пријатнија. Прамаљеће бијеше се овде добро развило, и ми смо се огријали и осушили били. Али нуто нове биједе! Друм царски, ријека јака, а мост на њој нема. Воду смо газили коњем до трбуха и мога коња бијаше вода понијела, и да не бијаше лијека на близу, то би и однијела; био сам мокар до паса. У Нови Пазар дошавши, у хану ни ватрића за лулу припалити. Мени дадоше једну собу, дадоше ми два заптије да ме чувају. Они су спавали као поклани, а ја сву ноћ на тврдој земљици превртао се… у Новом Пазару има до пет обитељи чифута и 150 хришћана, а остало су Турци и Цигани; може имати око 12000 душа; у вароши има доста насељених Арнаута, који говоре оба језика, и босански и свој… Нови Пазар је био знатно мјесто под Римљанима и касније под рашким, српским и босанским владарима.“ Најсвежије путописне забелешке из самог краја XIX века (1897. године) записао је Тодор Станковић, српски конзул у Приштини и знаменити путописац: „У Нови Пазар смо стигли у 3 сах. по подне. При самом улазу у варош прво је турско гробље и текија звана Курдибаба (Гурби-баба, Ф. С.). Одсео сам у хан Јахја-аге Ђаковца, где су ме одмах посетили Кајмакам и председник општине. Обојици сам истог дана узвратио посету. За овим посетио сам проту Рафајла Кулагића, код кога су ми дошли на виђење сви ондашњи свештеници. Ишао сам у цркву, која је нова и лепо украшена а за овим обишао сам српске основне школе, које су смештене у старим истрошеним зградама.
    У самој вароши има један мали градић, којим се и сад турска војска служи. У Новом Пазару има 1749 кућа, а у 334 села 3535 кућа, укупно 5284 куће. Становника у вароши и селима има 19179 Срба православних, 19744 Срба мухамеданаца, и 156 Јевреја, који Јевреји живе у самој вароши. Школе имају све три вере. Православни Срби имају два учитеља и једну учитељицу основне школе, а у новопазарској околини само једну школу у селу Врачевима. У Новом Пазару такође има насељених Срба мухамеданаца досељених из Никшића и Босне… Од Митровице ка Новом Пазару и све на даље и Срби православне вере и Срби мухамеданци – такозавани Бошњаци зборе својим заједничким српским језиком.“
    Данашњи Нови Пазар, за 50 година послератног развитка све мање подсећа на учмалу оријенталну касабу, док његова физиономија свакодневно поприма обележја савременог урбанизованог градског насеља са новим стамбеним зградама, новим солитерима и новим стамбеним четвртима. Поред тога што има улогу општинског центра он је највећи привредни, културно-образовни, медицински и спортски центар Санџака. У граду се налазе 6 основних и 4 средње школе; 3 дечја обданишта, градска библиотека, музеј и историјски архив, као и радио-станица те дом културе. Због великог броја младих који одлазе на студије у удаљене универзитетске центре, намеће се потреба за отварањем неколико факултета, и телевизјског студија што би требало да буде императив шире друштвене заједнице и локалних власти.

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Муслимански родови

    Клименте (504 домаћинства): Баткићи (Трнава – Рогозна), Бесничани (Мур), Бешировићи (Јаничаре), Броње (Пожега), Вејселовићи (Бановица, Подбијеље, Јанча), Гицићи (Јанча), Гришевићи (Јанча, Чебинац), Долићани (Јанча, Чебинац), Даце (Суха Ћуприја, Чебинац), Дражани (Д. Себечево, Бајевица), Ђерлеци (Суха Ћуприја), Етемовићи (Црноча), Зејнеловићи (Хотково), Зећировићи (Вражогрнци), Кецапи (Подбијеље, Суха Ћуприја), Клименте (Јуковача), Кораћи (Бајевица), Кочи (Мур), Курбашевићи (Трнава – Рогозна), Лековићи (Црноча), Љајићи (Јанча, Беле Воде, Буче, Пожега, Дојевиће), Маврићи (Рајчиновиће, Рајчиновићка Трнава, Загуљача, Охоље, Пљевљани), Малићевићи (Хотково), Маљановићи (Дојевиће, Забрђе), Мартиновићи (Нетврђе, Трнава, Рогозна), Мулићи (Шестово), Мурићи (Шутеновац, Рогиње, Паралово, Црноча, Лукоцрево, Загуљача, Крће. Бановица), Мурселовићи (Шутеновац), Муслићи (Црноча), Мустафићи (Шутеновац), Незовићи (Гошево), Ницевићи (Суха Ћуприја, Петрова, Јасеновик, Постење), Нокићи (Вучиниће, Тврдошево), Нурадиновићи (Чебинац), Нурковићи (Црноча), Османовићи (Рогиње), Паљевићи (Дојевиће, Подбијеље), Пепићи (Подбијеље), Пљакићи (Трнава – Рогозна, Брђани, Слатина, Загуљача), Прушевићи (Охоље, Загуљача, Рохово), Реџовићи (Мур), Руговци (Пожега, Бубреговиће), Рушевићи (Шутеновац), Садовићи (Јошаница), Смајовићи (Чепељ, Дрењак, Беле Воде), Сулејмановићи (Охоље), Суљићи (Осоје), Суљовићи – Рашљани (Мур, Хотково), Ћосовићи (Војниће, Нетврђе), Угљани (Бања, Рајчиновиће), Фазлићи (Јошаница), Хазировићи (Рогиње), Халиловићи (Шутеновац), Хамидовићи (Бановица), Хасановићи (Мекиње, Мур), Хусовићи (Рогиње), Челићи (Бановица) и Шабановићи (Мур, Комиње).
    Кучи (464 домаћинства): Авдовићи (Муровце, Рајчиновиће), Алићи (Јелачиће, Николићи), Алихоџићи (Брђани), Аљковићи (Бобовик), Арслановићи (Горанџа), Ахметовићи (Ж. Долац, Николићи, Г. Себечево), Бачевци (Г. Себечево), Бејтовићи (Бобовик), Бећовићи (Ниш), Бибићи (Г. Себечево), Билаловићи (Јелачиће), Бишевци (Јуковача, Голијски Козник, Лукоцрево, Пожега, Г.Себечево, Пљевљани), Брунчевићи (Д. Себечево), Ганићи (Г. Себечево), Дрековићи (Шутеновац, Трнава – Рогозна), Дуровићи (Нетврђе), Зејнеловићи (Врбасиће), Зилкићи (Подбијеље, Рајчиновиће, Хотково, Бања, Охоље), Зукорлићи (Трнава – Рогозна), Ибрахимовићи – Речковићи (Јошаница), Исламовићи (Кнежевиће), Јакуповићи (Трнава – Рогозна), Кахримановићи (Загуљача), Кашовићи (Гошево), Кујевићи (Загуљача), Кучевићи (Мур, Бановица), Колићи (Трнава – Рогозна), Куртановићи (Д. Себечево), Кучи (Побрђе), Личине (Шавци, Нетврђе), Машовићи (Кожље, Горанџа, Паралово), Мекићи (Д. Себечево, Бајевица), Мехмедовићи (Муровце), Меховићи (Вражогрнци), Мујковићи (Муровце), Муммовићи (З. Камен), Мустафићи (Врбасиће), Муратовићи (УјниЧе), Мушовићи (Д. Себечево), Нурадиновићи (Д. Себечево), Омеровићи (Кожље, Рогиње),
    Праменковићи (Брежђе, Нетврђе, Златни Камен), Прељевићи (Мур), Радоњице (Горанџа), Раденице (Загуљача), Реџовићи (Паралово, Побрђе), Рифовићи (Загуљача), Сејдовићи (Ниш, Златни Камен), Синановићи (Г- Себечево, Мур), Суходолци (Бања), Суљовићи (Бобовик), Тахировићи (Дојевиће), Тмушићи (Брђани), Тртовци (Подбијеље, Бараковци, Пожега), Фејзовићи (Слатина), Хамзићи (Брђани), Хусовићи (Горанџа), Чмањци (Г. Себечево), Шабановићи (Г. Себечево) и Шипчани (Забрђе).
    Хоти (393 домаћинства): Алићи (Побрђе), Аличковићи (Барково, Јуковача), Ахметовићи (Крушево), Бајрамовићи (Јуковача), Бејтовићи (Крушево), Бињоши (Побрђе), Гегићи (Подбијеље, Побрђе, Бановица), Доловци (Врбасиће, Мур, Дојевиће, Петрова, Чебинац, Јанча, Г. и Д. Себечево), Ејуповићи (Кожље), Елезовићи (Крушево), Емровићи (Трнава, Рогозна, Крушево), Зејнеловићи (Крушево), Зећировићи (Штедим), Зећовићи (Охоље, Гошево), Ибрахимовићи (Цвијетње), ИзберОвићи (Крушево), Кадрићи (Јуковача), Кујовићи (Крушево), Коце (Пожега, Ситниче), Латифовићи (Шестово), Лотинци (Шестово, Г. Себечево), Метићи (Прћенова, Постење), Муратовићи (Бајевица, Врбасиће), Муминовићи (Крушево), Муртезићи (Гошево), Нуровићи (Вучковиће, Крушево, Јуковача), Нумановићи (Цвијетње), Османовићи (Јаничаре, Крушево, Јуковача), Пејићи (Мур), Паљевци (Г. Себечево), Рамовићи (Трнава – Рогозна), Садовићи (Шестово), Сефовићи (Шестовој, Смајовићи (Врбасиће, Рохово, Ж. Долац, Грнчаре, Бајевица), Тунчи (Нетврђе), Троковићи (Јуковача), Тотићи (Паралово, Бановица, Дојевиће, Иванча, Трнава – Рогозна), Хамидовићи (Јуковача, Крушево), Хајровићи (Јаничаре), Халитовићи (Крушево), Хасановићи (Кожље, Пожега), Ходовићи (Крушево, Мур), Хоти (Побрђе, Вучиниће), Факовићи (Попиће), Џанковићи (Крушево, Врбасиће) и Шаћировићи (Цвијетње, Крушево).
    Колашинци (93 домаћинства): Алићи (Осоје), Бајрамовићи (Ч. Долац, Јуковача), Бегановићи (Подбијеље), Бећовићи (Ч. Долац), Дердемези (Трнава – Рогозна, Рогиње), Исламовићи (Подбијеље), Калићи (Трнава – Рогозна), Кахровићи (Чепељ), Колашинци (Рајчиновиће и Рајчиновићка Трнава), Латифовићи (Ч. Долац), Лукачи (Пљевљани), Мартиновићи (Трнава – Рогозна), Мехмедовићи (Ч. Долац, Ујниче), Мециновићи (Шутеновац), Мушовићи (Трнава – Рогозна), Рамовићи (Ч. Долац), Спаховићи (Охоље), Ћатовићи (Рохово, Шавци), Фехратовићи (Брезовица, Муровце), Халиловићи (Бараковце, Ч. Долац), Хусеиновичи (Подбијеље) и Хусовићи (Буче, Чебинац).
    Исламизирани Васојевићи (75 домаћинстава): Бајрафновићи (Пљевљаниј, Брахићи (Паралово), Богућани (Вучиниће, Кошково), Каришици (Паралово, Трнава – Рогозна), Ђукићи (Паралово, Беле Воде), Лакоте (Кошково), Пуљићи (Павље), Рахићи (Шутеновац), Трубљани (Дојевиће) и Хајровићи (Црноча, Слатина).
    Босанско-херцеговачко порекло (66 домаћинстава): Ашчерићи (Слатина), Бошњаци (Варево), Голоши (Слатина), Кадрићи (Трнава – Рогозна, Дојевиће), Капетановићи (Трнава – Рогозна), Карталовићи (Трнава – Рогозна), Кицаре (Кошково), Куртовићи (Беле Воде), Мујовићи (Брежђе), Мушовићи (Крће), Мушићи (Мухово, Крће, Кошково), Пузе (Трнава – Рогозна), Халковићи (Кошково) и Ћорхамзићи (Трнава – Рогозна).
    Дупљаци (61 домаћинство): Адемовићи (Николићи), Дупљаци (Трнава – Рогозна, Брђани, Побрђе, Нетврђе, Бабреж, Забрђе), Етемовићи (Гошево), Махмутовићи (Јошаница), Рамовићи (Ујниче), Салковићи (Мало Лукаре), Тахировићи (Јелачиће), Хамидбилићи (Јуковача), Халиловићи (Барково, Мало Лукаре) и Шаћировићи (Комихје, Кнежевиће, Муровце, Рогиње, Мур).
    Шаље (61 домаћинство): Авдовићи (Ж. Долац), Куртовићи (Бајевица), Мујановићи (Побрђе), Муратовићи (Маљевце, Бајевица), Рамовићи (Дојевиће, Трнава – Рогозна, Постење), Салковићи Ж.Долац), Салиховићи (Шестово), Фејзовићи (Побрђе), Хајровићи (Бајевица, Рохово), Шабановићи (Побрђе) и Шаћировићи (Иванча, Бајевица).
    Шкријељи (52 домаћинства): Адемовићи (Загуљача), Билаловићл (Трнава – Рогозна), Демировићи (Мур, Побрђе, Загуљача), Зековићи (Муровћи), Кркушићи (Шестово, Побрђе, Јаничаре), Тутићи (Побрђе, Сопоћани), Фијуљани (Трнава – Рогозна), Хакићи (Пљевљани, Рајчиновиће, Д. Себечево), Чубровићи (Војниће, Дојевиће, Бобовик), Шкријељи (Бараковци, Рајчиновиће, Прћенова, Рајчиновићка Трнава).
    Краснићи (40 домаћинстава): Цурићи (Пожега).
    Тунзес братство (36 домаћинстава): Друштинци (Варево, Побрђе, Рајчиновиће, Рајчиновићка Трнава, Ситниче и Пожега).
    Гаши (25 домаћинстава): Шемсовићи (Јошаница, Мур), Хусовићи (Побрђе).
    Никшићи (25 домаћинстава): Бучани (Мур), Веснићи (Трнава – Рогозна, Брђани), Жупићи (Суха Ћуприја, Вучиниће), Жупљани (Иванча, Вучиниће).
    Братоножићи (23 домаћинства): Качари (Пожега, Д. Себечево), Кораћи (Знуша).
    Бјелопавлићи (21 домаћинство): Новалићи (Подбијеље, Г. Себечево), Сулејмановићи (Маљевце, Голо Брдо, Мур), Гикотићи (Подбијеље).
    Ровчани (21 домаћинство): Ровчани (Бановица), Саитовићи (Рогиње), Хаџибулићи (Бараковци).
    Бихорци (14 домаћинстава): Бихорци (Мур, Јуковача, Ж. Долац), Кујовићи (Охоље), Тарханиши (Подбијеље).
    Кастрати (12 домаћинстава): Сарачевићи (М. Лукаре, Гошево, Бабреж, Охоље).
    Татарско порекло (10 домаћинстава): Татаревићи (Јошаница, Бајевица, Ботуровина).
    Рабреновићи (6 домаћинстава): Бадићи (Постење).
    Ђурашковићи (5 домаћинстава): Балтићи (Барково), Бејтићи (Бања), Хадровићи (Нетврђе).
    Турско порекло (2 домаћинства): Селмовићи – Алијагићи (Лукоцрево).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Православни родови

    Кучи (368 домаћинстава): Алексићи (Тврдошево), Андрићи (Отес), Антонијевићи (Тврдошево, Јова, Ромнице, Војковиће), Бишевци (Војниће, Раст, Тењково), Богдановићи (Полази), Васовићи (Јова), Вељковићи (Неготинац), Веселиновићи (Леча, Витковиће), Вишњићи (Попе), Вукотићи (Тењково, Раст), Вуловићи (Жуњевиће), Вучићевићи (Праштевина, Живалиће), Гојковићи (Мухово), Дишовићи (Дедилово), Добрићи (Врановиће), Ђоковићи (Страдово, Бекова, Ђонлије, Вевер, Доиновиће), Ђуровићи (Војниће, Будиће), Живковићи (Павље), Забуновићи (Запуже), Јаковљевићи (Живалиће), Јовановићи (Прћенова, Бујца), Јоловићи (Прћенова), Колаковићи (Вражогрнци), Коматине (Живалиће, Дежева, Полази, Радалица, Павље), Комљеновићи (Трње), Кучевићи (Голице, С.Тушимља, Постење, Дежева), Лазовићи (Лопужње, Јова), Мараши (Штитаре, Гошево), Маринковићи (Јова, Шалиновиће), Миладиновићи (Видово), Милановићи (Шалиновиће, Грачане, Живалиће), Миленковићи (Живалиће, Златаре), Милентијевићи (Опаве), Милосављевићи (Живалиће), Миаиловићи (Цоковиће), Милутиновићи (Војсалиће), Митровићи (Сопоћани), Наумовићи (Живалиће), Никодиновићи (Тврдошево), Николићи (Цоковиће), Новичићи (Војсалиће), Никићи (Лукоцрево), Павловићи (Полокце), Петровићи (Бујца), Радосављевићи (Шалиновиће, Жуњевиће), Ристовићи (Бекова), Савовићи (Златаре), Славковићи (Трње), Танасковићи (Ботуровина, Косуриће), Тимотијевићи (Сопоћани), Трифуновићи (Тврдошево), Ћириковићи (Жуњевиће), Цинцовићи (Г.Тушмиља), Чампари (Јошаница), Чковрићи (Полокце, М. Река, Бадова), Шарци (Губерево, Доиновиће, Штитаре, Кулине, Раковац).
    Васојевићи (301 домаћинство): Арсенијевићи (Крчмаре, Долац), Бајевићи (Бекова), Бараћи (Баре, Бања, Лопужње, Зминац, Драгунац, Копривница), Бешевићи (Штитаре, Беле Воде, Попе, Пољица), Божовићи (Павље, Батиниће, Окосе, Штитарско Гошево), Боричићи (Попе), Васовићи (Батке, Штитарско Гошево, Страдово, Осаоница), Вељовићи (Врболази, Дојевиће), Војиновићи (Баре), Вукићевићи (Осаоница, Грачане, Праштевина, Павље), Вуксановићи (Пачевина, Избице), Вуловићи (Лозно, Љуљац), Глишовићи (Косуриће, Лопужње), Деспотовићи (Попе, Грачане), Думићи (Бановица), Ђерковићи (Ковачево), Ђоковићи (Амзиће), Издерићи (Мишчиће), Илићи (Бубреговиће, Спужаниће, Кашаљ), Јанићијевићи (Војсалиће, Витковиће, Дедилово, Гошево (Л), Јоковићи (Крчмаре), Јоксимовићи (Драгочево), Каличани (Јанча), Кањевци (Троштице), Кнежевићи (Ковачево), Кудрићи (Батњик), Максимовићи (Војсалиће), Марашевићи (Цврње), Маринковићи (Г. Себечево, Бубреговићи), Маројевићи (Избице), Мијалиловићи (Полокце, Запуже, Алуловиће, Павље, Бадово, Кукавице), Милановићи (Крчмаре), Милентијевићи (Крчмаре), Милосављевићи (Бабреж, Леча, Д. Себечево), Милетићи (Драгочево), Минићи (Видово, Драгочево), Недељковићи (Луков До), Новаковићи (Рогатац), Обрадовићи (Вражогрнци), Павићевићи (Радалица), Павловићи (Слатина), Пејчиновићи (Шавци), Петро- вићи (Драгочево), Плавшићи (Балетиће, Црни Врх), Пантовићи (Бабреж), Равићи (Попе, Ђонлије, Пуриће, Павље, Вевер, Кукавице), Радојевићи (Батке), Радоњићи (Крчмаре), Радојковићи (Шавци), Ракоњци (Прћенова), Ристовићи (Бабреж, Гребенова), Чаламаћи (Шароње), Симовићи (Трнавци), Чорбићи (Запуже, Бекова, Постење, Кузмичево).
    Дробњаци (55 домаћинстава): Аксићи (Леча), Дробњаци (Пасји Поток, Трстеник, Опаве, Врболази), Марјановићи (Лукоцрево), Милићи (Лукоцрево), Милосављевићи (Д. Себечево), Петровићи (Лукоцрево, Леча), Радовановићи (Д. Себечево), Ристовићи (Козник (Р), Стефановићи (Лукоцрево).
    Колашинци (46 домаћинстава): Ашани (Козник (Г)), Вучетићи (Присоје, Корутане), Живковићи (Павље), Ковачевићи (Брестово), Колашинци (Полокце, Драмићи), Мајдаци (Павље, Попе, Полокце, Губерево), Недовићи (Г. Себечево, Грачани), Самаиловићи (Шароње), Тошићи (КузмичевО), Чековићи (Ковачево).
    Бихорци (28 домаћинстава): Биорци (Козарево, Витош, Трнавци, Радалица).
    Никшићи (28 домаћинстава): Вушовићи (Шароње), Макшимовићи (Избице), Ћурчићи (Корутане, Полокце, Страдово).
    Бјелопавлићи (21 домаћинство): Костићи (Смилов Лаз, Брђани), Самчевићи (Рајетиће, Предеље).
    Матагужи (16 домаћинстава): Мијаљевићи (Пустовлах, Вевер, Врболози, Косуриће, Рајчиновићка Трнава).
    Херцеговци (12 домаћинства): Дабићи (Ботуровина), Петровићи (Балетиће), Радојевићи (Војсалиће).
    Братоножићи (12 домаћинстава): Белојице (Лукоцрево, Прћенова, Шавци), Палибрци (Шавци).
    Морачани (10 домаћинстава): Зекавице (Рогатац, Јанча), Морачани (Прћенова), Станићи (Црвње).
    Ровчани (3 домаћинства): Булатовићи (Војниће).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БРЕСТОВО

    Село је источно од Новог Пазара, удаљено 9 км, а смештено је између: Драгунца, Јове, Пасјег Потока и Избица. Куће су лоциране на заравни, и то на мањем простору. Испод села уздиже се брдо Молитва (914 м), са запада природну границу чини Велики Дебељак (924 м) и Дебело брдо, а на северу, према Драгунцу је Црна стена (656 м). Малу раван која се налази код Осојске реке називају „код воденице“. Средња надморска висина села је 860 м.
    До неких кућа доведена је вода са извора званог Корита, а користе се и сеоски извори: извор код Воде у селу, извор код Баре, чесма Шаренац, Маркова вода према Јови, вода код Букава и испод села вода код Ораха. Кроз село теку Влашка (настаје од Врела и водотока Баре) и Осојска река, које се састају испод села и граде Брестовачку реку. У Осојску реку улива се и Марков поток, а нешто ниже и поток од Букава.
    Од вегетације у селу је најмање ливада (11 ха), а највише шума (227 ха) и пашњака (116 ха). Сеоске ливаде су: ливада код Воде, Дугачка ливада, ливада „код ливаде“, и ливаде у селу. Пашњаке називају: Јовач, Рало, Црна стена, Јасик, Борје Д Крш. У шумском појасу расту храст, буква и бор, а шуме су: Грабље, Чукаре, Јасик, те Горње и Доње Осоје. Укупна површина њива износи 11 ха, а називају их: Доња и њива код Мочила.
    Име села и прошлост – Назив села је настао по дрвету званом брест, па према томе спада у фитониме. У првом турском попису 1455. године село се помиње под данашњим именом са 9 домова, као тимар Алије гулама Иса-бегова. У турском дефтеру за овчарину и торовину из 1585. године уписано је под именом Берестова и наводи се један власник ситне стоке: Живко Малин, са 220 коза и оваца. У селу су видљиви остаци „грчког гробља“ са каменим плочама.
    Становништво. – У селу живи српски род Ковачевићи (3 дом., сл. Св. Ђорђе), старином су Од Колашина, досељени средином XIX уека. Исељеници: Ковачевићи, Београд (3 дом.), Краљево (3 дом.) и Немачка (3 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВИТКОВИЋЕ

    Село се налази на крајњем југу новопазарске општине. Јужна граница му је Ибар (језеро Газиводе), на истоку је село Бање, на северу Врановићи, и на северозападу Табалије. Велико брдо (1086 м) је према селу званом Бање, а брдо Бријег је испод Јованове њиве. Куће су лоциране у средишњем делу села на заравни. Атар села пресеца неколико долина сеоских потока. Село је на средњој надморској висини од 750 м, а најнижа тачка је код језера 651 м; од Новог Пазара је удаљено 30 км.
    Вода се користи са сеоских извора, који су дограђени за чесме, а то су: чесма Манолина вода до пута, Студенац удно ливаде, Иванова вода у истоименој ливади и Водица код ливаде зване Запис. Неколико домаћинстава је довело воду до кућа. На граници према насељу званом Бање налази се Бањска вода. Са сливног подручја вода отиче у Ибар (језеро Газиводе) преко краћих водотока: Иванов поток, који тече од Врановића а у њега се уливају Суви и Голошев поток и поток Барице, слива се од истоимене воде, а ка језеру отиче и Павлов поток.
    Сеоске ливаде: Иванова ливада испод кућа Веселиновића, Ратков до у селу, ливада Шиљково гувно више кућа, близу ње ливада Запис, Студенац, ливада више пута и Дугачка ливада. Сеоски пашњаци су Равниште и Брдо. Шуме су претежно храстове, а зову се: Комишљаја, шума Иванов поток, Јовачке стране, Буче према Врановићу и шума „под Загувницу“.
    Старине и прошлост. – У имену села је реч вит (узвик којим се вабе голубови), што би значило место где се купе голубови, или реч витка (врбов или лесков прут за плетење корпи), што би означавало место чији су се становници бавили плетењем производа од витица. Село се помиње у турском попису из 1455. године, и то као тимар Орхана хизмећара Иса-бегова, под именом Витковићи, са 5 домова. У селу се познају остаци старе „грчке црквине и гробља“, поред куће Веселиновића.
    Витковиће – најјужније насеље новопазарске општине
    Становништво. – У селу живе два српска рода, досељени у XIX веку из Црне Горе: Веселиновићи (2 дом., сл. Ђурђиц) и Јанићијевићи (3 дом., сл. Петковдан) из Клечка. Исељеници: Јанићијевићи, Краљево (2 дом.); Веселиновићи, Краљево (1 дом.); Миленковићи, Смедерево (1 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВУЧЈА ЛОКВА

    Планинско село под Рогозном, између Опава, Ромница и Берберишта (природна граница Бербериштанска река), према Гњеждању природна граница је Стремењачки поток, граница даље води Плакаоницом и делом Неготинцем. Село је разбијеног типа и захвата већи простор, тако да су куће груписане по махалама: Лазанска махала или Лаз налази се на заравни испод шуме зване Главица, на јужном делу села, и одвојена је од осталих, Ограђанска махала (Ограђе) је до Бербериштанске реке, Шабовска је у средишњем делу села, до ње је Меховска, а Дугодолска је до Опава. Средња надморска висина насеља је 940 м, а удаљеност од Новог Пазара је 15 км.
    Висију чине брда по ободним деловима сеоског атара: Власови (врх брда Кршеви), до њега брдо Демове колибе, Главица изнад засеока званог Лаз, као оголео крш уздиже се Калуђер изнад Главице, до њега је Марино брдо, испод Црначке реке је Чеперак, који се пружа ка Гњеждању и Плакаоници, према Гњеждању је и заравњени простор Стремењак, затим следи Велико брдо (1161 рх), Дуб према Опавама и Градина (953 м) у засеоку званом Лаз. Раван Сухо поље лежи испод Мариног брда. Наведене висове пресецају долине: долина Вучјелокванске реке, која се пружа од Неготинца па до ушћа Бербериштанске реке, долина Црначке реке, лежи између Црнца и Вигњишта, долина Велика међа у подножју Калуђера, а Стара Вучилоква између Опава и Дугог дела. Мање равни су: Гуџалиште (између Мариног брда и Калуђера), раван изнад Меховске махале звана Брдо, и раван Мохово у Шабовској махали. Пећина Вигњиште од места Вигњишта излази на Градину, а позната је још пећина Рупе.
    Вода се користи са сеоских извора и чесама: чесма Хајрат са дрвеним коритом у Ограђанској махали, Стублина на Мохову, Хузеирова чесма у махали званој Лаз, у истој махали је Мехова чесма, затим следи извор у Дугодолској махали, чесма поток са дрвеним коритом и извор у Луковцу. У Шабовску махалу вода је доведена из Великог брда, а у Лаз из Врела. Са сливног подручја вода се слива у Вучјолокванску и Црначку реку. Вучјолокванску реку граде Опавски, Черечански и Ромнички поток, а спајају се у месту званом Саставци. Код Вигњишта се Вучјолокванска спаја са Црначком реком на самој граници до Берберишта, прима Бербериштанску реку и одатле тече као Јошаничка река. Сливним подручјем тече још неколико потока: Лазански од Калуђера, Стрмењацки од Стрмењака, поток иза Хузеирове куће, који тече од извора званог Врело, поток код Шерифове воденице, тече од Демових колиба, поток од Аземове воденице, Дугодолски поток у истоименој махали и Наков и Хасов поток у близини њихових кућа. На Вучјолокванској реци радило је раније више воденица: Аземова, Шерифова, Лазанска и Наилова, а и сада ради Дугодолска (Ћамова) воденица.
    У сеоском атару велико прбстранство чине ливаде: Дугодолске ливаде, Луковац, Лаз, Дугачки бријег, Крчевине, Мохово, Ограђанске ливаде, ливаде Брдо, Ограђеник, Врлетница и Шабова ливада. Пашњачки потеси су: Велико брдо, Дуги до, Калуђер, Марино брдо, Сухо поље и Станиште. У шумама расту храст, буква, граб и неки четинари: шума испод Накове куће, шума изнад Етемове воденице, Велико брдо, Лазине, Стрмењак, Крље, Присоје, Малињак, Главица и Демове колибе. Њиве су недалеко од кућа у зашеоцима и зову се: Луковачке њиве, Лаз, Мохово, Брдо, Суљкине њиве, Прла и њиве у Меховској махали.
    Старине и прошлост – Према сеоском предању село је добило име по једној дубодолини – локви, где су вуци поклали стадо оваца и у тој дубокој провалији створила се велика локва крви. Могли би се прихватити мишљење да је село добило име по самом положају и изгледу терена, као забаченог и неприступачног краја, који је доступан само вуковима. У селу је присутан локалитет Градина са остацима камена, што асоцира на постојање неког праисторијског насеља. Под данашњим именом село се помиње у једном акту ватиканског архива 1718-1721. године, у попису католичког становништва. На месту званом Присоје (Рупе) близу Луковца, недалеко од Црнца, отворен је поткоп рудника олова и цинка на имању Демира, Хазира и Бахтијара Хасановића и Спаха Аљовића.
    Становништво. – У селу живе муслимански родови. Са Пештери су доселила три брата, један се населио у Берберишту, други у Хрватској и трећи у Вучјој Локви, од кога су данашњи становници Вучје Локве. Преци данашњих родова досељени су крајем XVIII и почетком XIX века. По другој верзији старином су из Карановца (Краљева), али је она мање вероватна. Садашњи родови се зову: Адиловићи (2 дом.), Аљовићи (2 дом.), Куртовићи (2 дом.), Рушовићи (4 дом.), Салковићи (1 дом.), Хасановићи (1 дом.) и Шабановићи (2 дом.). Раније је у селу било старих мајстора за обраду дрвета, као што су Бајро Рушовић и Бећо Салковић, а поткивачким занатом бавио се Сабит Хасановић. Исељеници: Ибровићи, Турска (3 дом.); Меховићi, Турска (3 дом.); Сејдовићи, Турска (3 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОПРИВНИЦА

    Село се налази североисточно од Новог Пазара, удаљено 10 км. Лежи са десне стране магистралног пута који води ка Рашки, а између: Козарева, Глушаца, Јабланице, Грађановића, Батњика и Трнаваца (Микулина). Куће су лоциране у подножју брда. Влајово брдо (731 м) је на истоку, Чукаре према Батњику, Чукара више кућа Лешевића, према Јабланици, а уз њих су мањи висови: Грубићи, Шанац, Рујце, Коса, Грабље и Страмуљице. Долина Равна пружа се од Козарева, а мање заравни су Јеслијевка и Дуги до. Надморска висина села је 610 м.
    Вода је до кућа доведена из оближњих извора, али се користе и сеоске чесме: Башча на улазу у село, чесма Бирске барице, чесма у Чучуљку, извор Барице, вода у Дугачком долу и Студенац са коритом до Батњика. Удно села тече Јовска река, а у њу се уливају водотоци: поток Коритски бријег, Дубоки поток и Барице. На Јовској реци и сада раде Биорска и Лешевска воденица.
    Сеоске ливаде: Равна, Лица, Котар, Бријег, ливада на Брду, Дугачки до, Калеме, Сечина и ливада на шанцу. Пашњачки потеси су на странама брда и носе иста имена. Шуме су храстове: Дугачки бријег, шума у Гају, шума у Грубићу, те шума у Бостариишту, Грабљак, Студенак у Рујцима, Дубље у Нићифоровској Сечини. Већина њива је у окутњицама, а неке називају: њива „под кућу“, њиве у Дугачком долу, њива у Јаслици и њива у Калемима.
    Име села и прошлост – У називу села је име биљке коприва, па по том корену овај назив спада у фитониме. У првом турском попису 1455. године село се помиње под данашњим именом, као тимар Николе сина Вукана са 5 домова. Сада се у селу налази црква Св. пророк Илија.
    Становништво. – У селу живе два српска рода, старији досесљеници (XIX век): Лешевићи (6 дом., сл. Петковдан) и Бараћи (1 дом., сл. Никољдан), досељени у скорашње време (после 1945. године). Исељеници: Бараћи, Рашка (1 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕГОТИНАЦ

    Планинско село на Рогозни, удаљено од Новог Пазара 14 км, а налази се између: Лопужња, Пасјег Потока, Вучје Локве и Опава. По просторном положају кућа село се дели на два засеока: Старо Село, чије су куће испод брда Главице, и Село, неколико кућа „у само брдо“. У ширем смислу припада му и издвојени засеок Ромнице. Надморска висина села износи 1020 м. Брдо Џомба је према Лопужњу, Калеме и Молитва у средини села, а Самар код кућа Вељковића. Између брда леже долине: Бубан, који се протеже до Лопужња, долина Ромничког потока, која се пружа ка Вучјој Локви, и долина Гламајског потока.
    Снабдевање водом врши се са извора и чесама: чесма Вирине изпод Молитве, на путу (изградио је Хигијенски завод – Нови Пазар и др. Гајић), чесма код воде испод села, и Барице испод Самара. До неких кућа вода је доведена из Крља, једна кућа узела је воду из Гаџиног дола, а остале из Лазина, Бачевишта и из Вирина. Користи се и бунар „у Ливаде“. Воду са сливног подручја одводе: Гламајски поток, који тече од Стубуне, Ромнички, извире из шуме зване Крље, и Чареначки поток, тече с врха Винорога. Некада су за село радиле две воденице: Костовска и Шибљанска.
    У појасу самоникле вегетације највеће пространство захватају пашњаци (137 ха), које називају: Стара бачија, Турска њива, Врлетњача, Барице наврх Ливатка, Калеме, Орнице, Главица, Коловоз и Брдо. Ливадске површине су мање (52 ха), а познатије су: Пискавице, Гаџин до, Јоше, Стублина, Ливадак, Дугачка њива, Врлетњача, Равна, Рупчина, Ромнице, Чаренче, Грдобиште, Кула и Бубан. У појасу шума преовлађује буква: Гаџин бријег, Бубан, Гламај и Мостин бријег. Најмању површину обухватају њиве (36 ха): Дугачка њива, Самарска, Мостина, Виринска њива, Селиште, затим њива код воде, Брдо, њива Растић и Гламајска.
    Име села и старине. – По етимолошком корену назив села спада у топониме илирско-влашког порекла. Насеље се помиње у првом турском попису 1455. године под именом Неготинце са 2 дома, као тимар Милоша и Оливера. На локалитету званом Стублине налазе се остаци „грчког гробља“.
    Становништво. – У селу живи род Вељковићи (19 дом., сл. Илиндан), досељени из Црне Горе (средином XIX века). Исељеници: Вељковићи, Београд (4 дом.), Крагујевац (3 дом.) и КраљевО (5 дом.).
    Ромнице
    Засеок Неготинца, између Вучје Локве, Зминца и Лопужња. Брдо Орловац је на истоку, према Вучјој Локви, Осредак према Лопужњу, Брдо и Чукара (1221 м) према Зминцу, а на северу је брдо Самар. Међу узвишењима су мање заравни: Равна на Брду, Горње гувно и Вељковско брдо на Осредку. Куће су лоциране на саставу три крака сеоског пута, а поред кућа удубљење Долина пружа се од Доњих Увада па до Бачевишта. У брду Орловцу налази се пећина Орлове рупе.
    Вода у засеоку се користл са извора и чесама: извор Грозничарка испод Доње махале, а чесма Студена вода према Орловцу, Водице иза брда Осредка, Горња вода до кућа и Баре код Горњих Солила. Вода са сливног подручја отиче Орловачким и потоком званим Кућетине, који се састају на месту званом Лучица и граде Вучјолокванску реку.
    Познатије ливаде у засеоку називају: Доња ливада, Јевтова ливада, Усовина, ливада Брда, Горње клече, Дебељача, Мочила, Мала орница, Подводница, Бара и Горње гувно. Пашњак Горња Солила је према Вучјој Локви, наврх Орловца, а постоје још: пашњак код Студене воде, затим Осредак и Орловац. Букове шуме су: Вртљага више кућа, Осоје код Брда и шума Осоје код гробља. Њиве су.у окутњицама, а веће су: Долина, Брдо и Дочак.
    Назив засеока је романског порекла (илирско-влашког). У насељу постоје остаци старог гробља (камене плоче) на брду Осредку, о којем мештани немају предање.
    У насељу живи српски род Антонијевићи (2 дом., сл. Илиндан), старином из Клечка (досељени почетком XIX века). Из тог рода је и мајстор Ратко, који је правло дрвене каце, а занат је наследио и његов син Станоје, касније и унук. Исељеници: Антонијевићи, Крагујевац (5 дом.), Велика Плана (1 дом.), Горњи Милановац (1 дом.), Суботица (1 дом.) и Немачка (1 дом.)

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    РАЈКОВИЋЕ

    Село се налази северно од Новог Пазара, са десне стране дежевског пута идући из прваца града, а између: Бадове, Судског Села и Горње Тушимље. Средња надморска висина села је 673 м, а удаљеност од Новог Пазара износи 11 м. Куће су на узвишењима и благим странама брда, лоциране у мањим групама око главног сеоског пута, а окренуте у различитим смеровима. Према Горњој Тушимљи је брдо Калем (963 м), ка североистоку су Плоче, а према југу Граб. Две мање равнице зову се: Белкова и Матова раван, а испод села је Оџина ливада.
    Неколико домаћинстава (Белићи) довело је воду из Батина потока, испод шуме зване Курјаче. Користе се и сеоске воде: Корита према селу, Тургуње у средини села, чесма Водице на ивици шуме зване Калем и чесма испод гробља. Воду ка сливном подручју Дежевске реке одводе водотоци: Калемски поток, који почиње испод истоименог брда и шуме зване Калем, и његова притока Трлински поток, који тече од шуме и брда званог Трлине.
    Ливаде и пашњаци захватају велики део сеоског атара, а ту спадају ливаде: Брдо, До, Тургуње и Лећевиште, те пашњаци: Матова ливада, Лазови, Копилиште и Раван. Храстове шуме су: Плоче, Граб, Калем, Прлине, Осоје, Курјача, Марино кућиште, и унутар села Главица, Брегови, Ћафа и Лећевиште. На ширем простору су сеоске њиве: Марино кућиште, њива испод Корита, Баре, њива Оџина ливада, Лијешће, Крушке, Ражиште, а у окутњицама њиве имају сва домаћинства.
    Име села и прошлост. – Назив села потиче од одсељеног рода Рајковића. Под овим именом село се не помиње у писаним изворима нити има материјалних остатака, па се може претпоставити да је млађег постанка.
    Становништво. – Садашњи живаљ села сачињавају српски родови: Белићи (9 дом., сл. Илиндан), Коматине (4 дом., сл. Митровдан), доселили из Окоса, и Милосављевићи (1 дом., сл. Ђурђевдан), досељени после 1945. године. Мутавџијским занатом бавио се раније Миломир Белић. Исељеници: Белићи, Подгорица (1 дом.), Краљево (9 дом.), Чачак (11 дом.), Рашка (1 дом.), те Ивањица (1 дом.); Коматине, Крагујевац (2 дом.) и Рашка (1 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СИТНИЧЕ

    Већи део села налази се са десне стране магистралног пута Нови Пазар-Дуга Пољана, док је на југу Људска река природна граница према Пожеги. На североитоку село се пружа до Родића, а осатала гранична места су: Рајчиновиће, Трнава и Петрова. Надморска висина села на самом југу је 581, а средња надморска висина 713 м, док удаљеност од града износи 8 км. Куће су лоциране на рељефно различитим теренима па се атар села дели на махале: Муратовска – куће груписане до пута, у средини села Мехмедовска, а под Шанцем Мујовића махала, тако што је доњи део села око пута и у равници Људске реке, док је горњи део села на пристранцима и странама брда. На југоистоку село почиње од Броњских њива, а завршава се код Петровског потока. Куће су окренуте ка југу. На северу је брдо Коцки лазови до Родића, Баљуша према Рајчиновићу, Шанац према Трнави, на северозападу је Петровско брдо, Ћафа повише Хатеновца и Бишевско брдо више Муратовских кућа. Равнице има сарај између пута и Људске реке.
    Вода је у село доведена водоводом од Сухе Ћуприје, док је неколико домаћинстава довело воду са Бакаруше. Користе се 1 сеоски извори: Циганска вода испод Баљуше; и Јуковача поред брда Дуба. У селу има и неколико зиданих бимара, чија је дубина 8-12 м, а називају их: Назимов, Расимов и Брничански бунар. Воду ка Људској реци одводи неколико потока, а сви имају правац север-југ: Ганов поток почиње са врх села и тече Гановом долином ка Људској реци а ушће му је испод џамије, између Ситнича и Петрове тече Петровски поток, долином званом Суљина страна тече истоимени поток испод Клеча, а код Родића почиње Коцки поток, који се у реку улива код хана.
    Ливадске и пашњачке површине у селу су мале, а познатији потеси су: Коцки лазови повише Ситнича, Локва у средини села и Стране више Хасановића кућа. И шумски појас је незнатан: више Хасановића кућа шума Рашче, Баљуша и Коцки гајеви према Трнави. У махалама, између кућа су њиве, баште и воћњаци у којима успева разриоврсно воће. Њиве Вртаче су имеђу Људске реке и пута, Чалије у средини села, Шашинка у истоименој долини, а повише пута су њиве Вакуфи. Обрадива земља је „бељуха“, а у средини села „смона“ – „црепуљача“, тешка на рад.
    Старине и прошлост. – Име села спада у фитониме, јер је у корену реч ситник – биљка (врста рогоза). Несеље је по постанку старо: доскоро су се познавали остаци „латинског гробља“ на Хатеновцу. Село је упишано у турском попису 1455. године, и то под данашњим именом, као тимар Танривермиша гуларииа Иса-бегова са 12 домова. Сада у селу постоји џамија и неколико продавница мешовите робе.
    Становништво. – У селу живе углавном стари муслимански родови, досељени почетком XVIII века, и то: Коце (25 дом.), Хасановићи (10 дом.), огранак Коца (садашње презиме добили по деду Хасану); Друштинци (2 дом.), старином из племена званог Тунзес – Малесија, а новији досељеници су: Нушевићи (3 дом.), досељени 1934. године из Брњице (Дуга Пољана), старином из Корита. Већи број домаћинстава бави се производњом креча. Исељеници; Коце, Турска (10 дом.), Оризаре (1 дом.) и Београд (2 дом.); Хасановићи, Турска (6 дом.), Сарајево (2 дом.), Скопље (1 дом.) и Оризаре (1 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ШТИТАРЕ

    Село се налази северозападно од Новог Пазара, удаљено 21 км. Лежи са десне стране магистралног пута Нови Пазар-Дуга Пољана, а између: Корутана, Троштица, Раковца, Батинића и Гошева. По географском положају и распореду кућа дели се на Горње и Доње Штитаре. Горње Штитаре је лоцирано источно од Жутог крша (1071 м), на надморској висини од 1025 м, док је Доње Штитаре југозападно од њега и спушта се до надморске висине од 735 м. Куће су у подножју сеоских брда и на малим заравнима око сеоског пута.
    Према Тењкову и Тврђеву је брдо Мађаревац, према Троштицама је Градац (1134 м), Дуб (974 м) и Оштра главица, а према Осаоници је Соколовица. Долина Саставци у облику клисуре почиње из Тврђева, од Неранџића, и пружа се до Гошевског потока.
    За снабдевање становника и напајање стоке користе се сеоске чесме и бунари, а има и доведене воде. Чесма Саставци је у истоименој долини, а Бишевска чесма је у средини села. Користе се још Школски и Васовски бунар, а вода је до кућа доведена из сеоских имања. Сливно подручје села припада Људској реци, а воду одводи поток Саставци, који се улива у Гошевски.
    У селу велико пространство захватају ливаде, а највећи комплекси су Васовске и ливаде Шараца. Највећа површина земљишта је обрасла пашњацима, који се налазе у Плужинама (Доње Штитаре), Мађаревцу (Горње Штитаре) и Гошевском пољу, а укупна површина им је 222 ха. Шуме се састоје од храста, брезе и жбуна. Између Горњих и Доњих Штитара је шума Молитва, а надно села су Васовске шуме и Бреза. Њиве (79 ха) немају посебна имена, а већина се налази у окутњицама.
    Старине и прошлост – У корену назива села је реч штит (врста одбрамбеног оружја), што би значило да су се некада становници села бавили израдом штитова, или се, пак, у називу села крије реч штитарина (врста пореза којег су плаћали феудалци), а и једна породица биљака носи име штитаре, па би по томе назив села спадао у фитониме. По постанку село спада у најстарија средњовековна насеља. У турском попису 1455. године помиње се под именом Горњи Штитара, као тимар Дејана и Радивоја, са 13 домова; у истом попису помиње се Доње Штитар, као тимар Марка и Радојице са 6 домова. У турском дефтеру из 1585. године уписано је село Штитар и наводе се власници ситне стоке: Петрин Вук 30, Влајо Десница 35, Петре Данко 35 и Вељо Радина 60 коза и оваца. Под данашњим именом село се помиње у Сопоћанском поменару (XV и XVI век). Кроз село је водио у средњем веку један крак босанско-дубровачког пута. У селу сада постоји црква Св. Никола и четвороразредна школа.
    Становништво. – Српски родови који сада живе у селу старином су из Црне Горе, а то су: Бешевићи (4 дом., сл. Аранђеловдан), доселили из Бишева у XIX веку, Васићи (2 дом., сл. Никољдан); Васовићи (2 дом., сл. Пантелијевдан), род су са оним из Гошева; Мараши (2 дом., сл. Никољдан), старином из Подгорице, прво дошли у Беле Воде па у Штитаре; Мићовићи (1 дом., сл. Јовандан), доселили из Корутана, после 1945. године; Пузовићи (1 дом., сл. Никољдан), доселили из Бијелог Поља, и Шарци (2 дом., сл. Мратиндан) из Жабљака, доселили после 1913. године. Исељеници: Бешевићи, Београд (1 дом.); Васићи, Аранђеловац (1 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори
  • dragan petrović

    Poreklo Boškovića iz Postenja kod Novog Pazara sv.Nikola

    Одговори
  • Miloš

    Da li zna neko da li u Novom Pazaru postoji neko ko se preziva Savić?

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top