Нови Пазар и околна села

28 коментара

1. 30. децембар 2012. у 17:17

   Radisa Biorac

   ne znam ko izgubi selo Kozarevo u zadnjih 5-6 godina. U starijim l.k ga imaju svi stanovnici ovog sela a u novim l.k. svi imamo razlicite adrese po susednim selima.

   Одговори

   • 15. новембар 2022. у 12:53

     Владан Дрманић

     Није се узгубило код мене се није изгубило,само треба времена и стрпљења,сарадње и помоћи
     https://www.facebook.com/groups/1587875085000073/?multi_permalinks=1592194087901506&notif_id=1668466218844996&notif_t=feedback_reaction_generic&ref=notif

     Одговори

2. 3. фебруар 2013. у 19:46

   Zoran

   У оквиру села Драгочево се сада налази и село Дедилово које се помиње и средњевековним писаним изворима. Иначе у свету имамо још једно село са именом Дедилово код града Туле у Русији. У општини Н.Пазар се са списка насељених места бришу села са српским живљем и то је жалосна истина.

   Одговори

   • 15. новембар 2022. у 12:55

     Владан Дрманић

     Занимљиво излагање,добра теза,допринос

     Одговори

3. 12. мај 2017. у 15:15

   vojislav ananić

   НОВИ ПАЗАР, варош н Јужној Србији у рашкој области, на ријеци Рашкој, у средишту Новопазарског Поља или старога Раса. Има 2.492 куће са 11.207 становника (1921). Пород старога града Раса, средишта старе српске државе Рашке и Немањине пријестолнице, који је у доба Вука Бранковића назван Трговиште, Н. П. је настао још у доба прве турске најезде кроз ове крајеве. Турци су у оближњем старом жељезном руднику Глухавици (Глуха Вас) још 1396. имали свога кадију и своју царину на територји Вука Бранковића док се сусједно старо Трговиште спомиње 1451 као трг српскога деспота. Турци су под Мухамедом II узели Трговиште од деспота Ђурђа (1456) а 1459. када су Турци заузели Деспотовину, у Тргровишту се спомиње турски субаша, затим 1461. и турски кадија. Тада је поред старога Раса или Трговишта већ постојао и Н. П. од Турака назван Јени Базар (Ново Трговиште), за разлику од старога Раса или Трговишта, које је и даље постојало, од Турака звано Ески Базар (Старо Трговиште, Стари Пазар), а чије се развалине сада најчешће зову Пазариште. Н. П. се први пут спомиње 1461. када су Дубровчани и у њему и у Трговишту имали своје судије (цонсулес). Неколико година послије првога спомена, 1467. спомињу се у Н. П. турски кадија и субаша. Оснивач Н. П. био је један од најславнијих турских војсковођа, енергични Гази- Иса-бег Исаковић, који се између 1440. до 1472. често спомиње у војним пободама у западне српске земље. Гази-Иса-бег подигао је при оснивању Н. П. малу џамију, која и сада постоји. Тада је у Н. П. подигнута и џамија Муслихедин-ефендије, првога мујезина султана Мухамеда II. Силном турском освајачу Гази-Иса-бегу који је овдје имао једну од најважнијих станица у војним походима на Босну, није годио скровити и тијесни положај старога града Раса или Трговишта, уврх Новопазарског Поља и на саставу планинских ријека Рашке и Себечеве, те је за свој нови град Н. П. изабрао средишњи и најпространији дио плоднога поља у котлини ријеке Рашке. За турска продирања по српским земљама Н. П. је имао особиту важност. Преко Н. П. и подручја старе Рашке Турци су продирали и даље на запад и сјеверозапад а када су након једнога вијека, велики турски војни походи преко Н. П. У западне српске земље, падом Босне (1465), Херцеговине (1482), Црне Горе (1499), завршени, онда је Н. П., место дотадање војне важности, као некада и стари Рас или Трговиште, задобио поновно велику важност као трговачко средиште на пролазу и раскршћу важних друмова, Босанско –Македонског, Босанско-Цариградског и Дубровачког Пута, најважнијих трансбалканских трговинских караванских комуникација старијег турског доба. Н. П. је у 16. вијеку и све до пред крај 17. вијека био жива и богата варош, највећа и најнапреднија од свих вароши на путу између Дубровника и Ниша. Н. П. је био главни трг сточарских производа из цијелог подрнчја старе Рашке, и оданде се много извозило вуне, коже и воска. У почетку и средином 16. вијека био је Н.П. чувен као велики трг босанског санџака, са многобројним кршћанским и турским дућанима и каравансерајима. Варош је била утврђена, опасана зидовима у опсегу 4 миље а насељена Турцима, православним Србима и многим колонистима Дубровчанима и Млечанима. У другој половини 16. вијека Н. П. је имао 6.000 кућа, већином турских, са 16 џамија и великом чаршијом. У вароши је било много мајстора који су од жељеза из оближњих рудника Глухавице израђивали буздоване и разну жељезарију. Почетком 17. вијека била је главна трговина у Н. П. у рукама Дубровчана, који су овдје имали и своју цркву. Поред дубровачких колониста и многих Турака, било је онда у Н. П. и доста православних Срба. На раздобљу 16. и 17. вијека митрополит Висарион звао се рашки, новопазарски и старовлашки. У ово доба још није био сасвим опустио стари град Рас. Врхунац напретка достигао је Н. П. у другој половини 17. вијека. У Н. П. је 1661. у 50 махала било 3.000 једнокатних и двокатних кућа, у чаршији 1.100 дућана, у вароши 23 џамије, 7 цркава, 16 школа и много ханова и чесама. По једном другом извјештају 1689. Н. П. је имао до 12.000 кућа. Онда је Н. П. био врло чувена варош, једно од најважнијих трговачких средишта у унутрашњости Балканског Полуотока, са многобројним везама са околним земљама. Послије тако великог напретка настало је опадање. Н. П. је први пут доживио катастрофу 1689—1690. када су га Срби устаници за вријеме Пицоломиниевог војног похода, заузели, а затим при повлачењу уништили и попалили. 1706. Н. П. је једва имао 300 кућа, кад су Дубровчани обнављали трговину у опустошеној вароши. Н. П. је остао и даље сједиште паше. Н. П. је затим поновно страдао 1731, када је потоп однио 9 мостова и 36 кућа а безброј њива и ливада разорио. Убрзо је Н. П. поновно страдао. У аустријском ратном походу кроз Турску, Срби устаници су 1737. заузели и Н. П. а Турке истјерали из вароши. Онда су кроз Н. П. прошли Срби који су се са пећким патријархом Арсенијем IV повлачили испред Турака и тако су се Турци тада поновуо били примакли Н. П. Срби су се повукли к Студеници даље па сјевер. Стара дубровачка колонија напустила је Н. П., пошто је варош више пута стрдала и због турске обијести постајала све узмирнија, а трговина и каравански саобраћај били све више изложени несигурности због анархије у Турској. У анархији која је све више хватала маха, Н. П. се није више могао дићи до некадашњег напретка. Пошто је старо Трговиште. вјеројатно још у 16 вијеку расељено, Н. П. се крајем 18. вијека звао и Трговиште, или као и данас, и само Пазар. Онда је крајем 18. вијека настало за Србе у Н. П. најтеже вријеме. 1788. новопазарски Турци дошли су до манастира Љубостиње и запалили га, а 1711. запалили су и манастир Студеницу и у Н. П. довели на заточење студеничког игумана са тројицом јеромонаха, док су други, јеромонаси са моштима Св, Првовјенчаног Краља једва побјегли преко Београда у Панчево. У ово вријеме је на раздобљу 18. и 19. вијека, у тврђави Н. П. на бријегу изнад вароши, столовао новопазарски паша и управљао је старом Рашком или Новопазарским Санџаком. И поред свих турских зулума Срби су се у Н. П. ипак држали. 1807. било је у вароши око 12.000 становника, од ових Турака свега око 5.000, Жидова око 100, Цигана око 600, а остало су били Срби. Послије устанка у Шумадији (1804), Срби су 1809. заузели и Н. П., попалили га па се повукли. Отада се много Пазараца исељивало у Шумадију. Н. П. се 1822. рачунао као најважнија трговачка варош у Босни послије Сарајева. 1838-1839. ту је било сједиште и енглеског вицеконзула. Н. П. је 1836. имао око 7.000 становника. Поред Срба православних и муслимана, нешто Арлианта, Цинцара, Жидова и Цигана. 1857 имао је Н. П. 12.000 становника, са 1.501 муслиманских и 1110 православних кућа. Све до окупације Босне (1878) Н. П. је вриједио као врата од Босне, посредовао је у саобраћају између Сарајева, Солуна и Цариграда, водио је трговину са Дубровником и Скадром. Онда су прекинуте старе везе с Босном, а трговина Н. П.. који је још 1873. преко Митровице добио везу са косовско-вардарском жељезуницом окренула се Солуну. Н. П. је у посљедње турско вријеме био сједиште многих бегова, који су држали околна села као своје читлуке, а својом обијешћу и зулумима чинили варош једном од најархаичнијих ондашње европске Турске. Поред њих и Турака ерлија (грађана), у вароши је било и много мухаџира (бјегунаца) из Никшића и Босне. Пред ослобођење било је у Н. П. свега двије старије српске породице, Коматине и Кулагићи; остали православни били су у већини досељеници од средине и краја 19. вијека. 1913. било је у Н. П. 13.433 становника, а послије је, због ратних прилика, нешто опао. Сада се Н. П. развија као главно привредно средиште за све околне крајеве по Ибру и Старој Рашкој. Главни друм од Н. П. води низ Рашку и Ибар до Краљева а од ушћа Рашке уз Ибар до Митровице.
   Око 4 км сјевероисточно од Н. П. има у селу Бањи 7 топлих извора, од којих је само један искоришћен у Илиџи, јак 18 л у минути, топао 47 Ц. То је сумпоровита хипертерма; лијечи од реуматизма и неуралгије, а њено се добро дјеловање показало још у 17. вијеку. У Н. П. су: начелство округа Рашког, поглавари среза Дежевског и Штависког, окружна финанцијска управа, команда мјеста, првостепени суд. гимназија мјешовита осморазредна, поштанско-телеграфска и телефонска станица.

   Литература; К. Костић, Наши нови градови на југу (1922); Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије. III. (1911); Ј. Дедијер, Нова Србија (1913).

   В. Радовановић

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

   Одговори

4. 22. август 2017. у 00:50

   др Добросав Никодиновић

   Према академику Јованки Калић Рас је био на месту где се налази Нови Пазар, а не Трговиште. Главни град државе је тамо где се налази седиште цркве, епископије. Седиште Рашке епископије је било у Петровој цркви у пределу Раса (Ак. Јованка Калић ,,Епископски градови средњевековне Србије”). До 1468. године помиње се Рас као шехер (варош) на месту Новог Пазара. Турци нису подизали градове, они су их освајали и мењали им имена. Чак је био Манастир св. Богородице у Расу (данас Алтун Алем џамија у Новом Пазару) у коме је Ана/Анастасија жена Стефана Немање била калуђерица. Свети Сава у Житију Стефана Немање каже да је Ана отишла у Манастир св. Богородице у Расу. Грешка је што новинари говоре да је Анастасија отишла у Топлицу у Манастир св. Богородице. Топлица је део државе Рашке, али није РАС, главни град Рашке. Немања је иао двор у Дешево , код Саборне дворске цркве. У том двору су се родилло више Немањића, у њему је одржан сабор Краљева Драгутина и Милутина. Милутин је дошао на Сабор, а Драгутин се није кретао јер је претходно сломио ногу у лову у планини Рогозна код РАСА/Новог Пазара. Милутин је дошао да рими престо Рашке највероватније из Приморја. Око Раса су била утврђења на околним висовима: Бело, Градина у Постењу, Градина у Шароњама, Градина на Пазаришту, Медеовац. Рас је био отворен град, није био опасан зидинама. Стефан Немања је за бебу Растка подигао посебну палату у поред двора где су Растка неговале неговатељице, дојиље, а Ана и Немања су га обилазили и гледали како напредује (Доментијан).
   Муслимански националисти Србије не признају да је Рас био Нови Пазар, него Пазариште, јер Нови Пазар планирају да буде град државе Санџак. Пазариште је тесно за главни град државе Рашке, нема епископско сдиште и није могао бити престоно место. Зашто су Немањићки сабори одржавани у Петровој цркви а не некој цркви на Пазаришту. Грешку је направио археолог Марко Поповић погрешно закључујући да је Трговиште, односно Градина била Рас. Касније није никад више тврдио да је Градина на Пазаришту РАС.
   Пазариште је било трг, пијаца, где се продавало и обрађивало гвожђе из Глухе Васи /Глухавице, куда је пролазио Дубровачки друм. Зато се део пута Нови Пазар-Сјеница зове Дубровачка улица. (РАШКА ОБЛАСТ I И II, издавач Прометеј Нови Сад 2016. године, аутор др Добросав Никодиновић).

   Одговори

5. 13. децембар 2017. у 21:25

   Mile

   Ima te li nesto o selu gracane u pazaru

   Одговори

   • 15. новембар 2022. у 12:44

     Владан Дрманић

     Можда имам нешто можете ме контактирати о родовима који живе ту и одсељеним родовима

     Одговори

6. 15. мај 2018. у 21:12

   AG

   Zna li neko vise o poreklu Pajovica iz Polokca,slava Lazareva subota

   Одговори

   • 11. децембар 2022. у 12:00

     Vladan Drmanic

     Poreklom su Kuči iz Limske doline,slava im je Lazarcevdan mnogo njih se odselilo u Kraljevo,Pazovu,Deževski Put,Šestovu,Varos Malu deo Novog Pazara,u Polokcu ih ima jos 3-4 kuće gde i sada žive ispod Pajovićke glavice.

     Одговори

7. 28. мај 2018. у 15:30

   Војислав Ананић

   НОВИ ПАЗАР

   Нови Пазар се налази у питомој и жупној равници, која се зове Новопазарско поље и представља најнижи и најплоднији део истоимене котлине. Западни део ове равнице зову Салаковац. Град се шири на обалама трију река: Рашке, Јошанице и Трнавске реке, а обгрљен је брдима која представљају огранке Голије и Рогозне. Северну страну града надвисују: Паричко брдо (733 м), Шанац (694 м), изнад места и потока званог Ерозија, затим Дубље и Стражиште (604 м), а нешто северније изнад њих доминира вулканска купа Ђурђеви ступови (789 м), коју народ другачије назива Градић или Драгутиново брдо.
   На североистоку град је долином реке Рашке отворен према Ибарској магистрали – београдском друму. На истоку, изнад Својбора уздиже се Хотковско брдо (Борова глава 656 м), узвишење обрасло шумом које мештани називају Борје или Борићи. Изнад Јошанице је оголело брдо Јакља (Шанац 601 м), а иза њега ка Хоткову је долина Јакља, која се веже за Својбор. Јужни део града опасују падине Шутеновачког брда (781 м) и Боровика, док је на западии, иза Циганске махале купасто узвишење Тепе (646 м), за које је везана легенда да је пуно воде и да ће једног дана да пукне и потопи цео град. Сва брда око Новог Пазара у недавној прошлости била су под шумом, али су с дуготрајном сечом и ерозивним дејством падавина остала гола или обрасла оскудном травом. Старији Пазарци памте кад се певало:
   Аој Јакљо, висока планино,
   у теби се соколови легу…
   Турски путописац Евлија Челебија, заљубљен у новопазарско поднебље, овако га описује: “Будући да је клима јако пријатна то је љети љето а зими зима. Због тога је народ јако здрав и отпоран. Чак су људи велике старости већином чили и румени ’јунаци’. Њихова фамилија је од румене руже.”
   Град се снабдева водом путем градског водовода са бистрог врела реке Рашке. И раније је био богат водом, Челебија (у XVII веку) помиње “девет чесама из којих тече вода чиста као врело живота”, за које каже да су разведене из ријеке Рашке. Поред водовода становништво се још увек снабдева и са чесама, чија су имена: Халимача, која се налази у истоименом сокаку (горњи део Босанске улице), друга Халимача, која се налази у Херцеговачкој улици, Алевача на Хаџету изнад Јаза, у близини џамије, затим чесма Паланка у делу града званом Букреш, у непосредној близини истоимене џамије, чесма Бисеровача у махали званој Поток, те Грлица недалеко од чесме Паланке. Везано за имена чесама у Новорн Пазару су присутне две легенде, а прва гласи: “У шехеру Новом Пазару живеле су три сестре, три лепотице, три џенетске хурије Алтуна, Хаџира и Халима, ћерке пашине. Осим што су се по својој лепоти и богатству истицале, биле су познате и као веома уображене и пробирљиве. На врата њиховог раскошног дома куцали су многи просци, но враћали су се не само одбијени већ и постиђени, јер су били исмејани од стране сестара. И поред савета своје смерне и скромне мајке Девлете, три сестре још задуго одбијаху своје просце. Временом се по томе прочуше па се више нико не усуђиваше да закуца на њихова врата. Време брзо прође па три џенетске хурије остадоше неудате. Како нису имале ближих наследника то нису знале шта ће са силним богатством које наследише од оца, те решише да га ухајрате, па најстарија (Алтуна) подиже џамију која по њој доби име Алтун-алем џамија, средња (Хаџира) насеље које се по њој назва Хаџет, а најмлађа (Халима) чесму која се по њој назва Халимача.”
   Друга легенда се односи на воду Бисеровачу. По легенди, у новопазарском Потоку некад давно обретоше се један велики турски паша и његова жена, пресвијетла Бишера. Лепа пашиница била је одушевљена пределима који су је окруживали. Њену пажњу посебно је окупирао извор са предивном водом који се налази на једнорри узвишењу, тако да је на њему, за време свог боравка у Потоку, проводила највише времена. На том извору је узимала абдес, разговарала са џематлијама, а многим од њих удељивала не мале поклоне. У знак сећања на њен боравак у њиховом џемату, поди- гоше јој чесму коју по њој назваше – Бисеровача.
   У Новом Пазару су још увек у топономастици очувана стара имена појединих делова града и махала, као што су: Хаџет, Букреш, Јермише, Поток, Барутхана, Луг, Мусала, Јошаница, Ћуковац, Раковац, Варош махала, Хендек, Својбор, Черкез махала и Пашино Гувно. Памте се и старе ћуприје – на Јошаници: Кара-Хоџића ћуприја, код својборске џамије дрвена ћуприја, а испод ње Уска ћуприја; на Рашки: Царска ћуприја (ка ТК “Рашки”), Чифутска ћуприја, Велика ћуприја (садашњи мост је између Чифутске и Велике ћуприје), изнад Врбака била је Тапанска ћуприја, затим Шушевска, Лучка и Појилска ћуприја.
   Становништво. – Нови Пазар је формиран на месту где су некад постојала села, а сасвим је сигурно да су становници тих и других околних насеља били хришћани, али су од оснивања града многи исламизирани па се од њих формира његово муслиманско становништво. По првом катастарском попису Босанског санџака 1468. године Нови Пазар је имао 194 хришћанска и 175 муслиманских домаћинстава; рачунајући (према процени) да је тада једно домаћинство просечно имало 5 чланова, онда је у Новом Пазару тада живело укупно 1845 становника (970 хришћана и 770 муслимана). После 48 година (1516. године), иза наведеног првог пописа, процес исламизације био је толико брз да се број хришћанских домаћинстава смањио на 81 а број муслиманских повећао на 367. Према аналитичким проценама, Нови Пазар је највећи број становника имао у XVII веку, око 30000, по чему је био други град у Босанском пашалуку, после Сарајева (Врхбосна). Ово се може објаснити тиме што је и поред честих разарања, паљевина и гладних година, остао највећи трговачки центар на ширем простору Босанског санџка и касније пашалука. Са развојем града мењала се и етничко-конфесионалана структура, а у њему су већ од оснивања живели: Муслимани, Срби, Турци, Цигани, Дубровчани и Јевреји. Са примањем ислама (од XV века) од стране домаћих хришћана, и у Новом Пазару се формира нова популација – Муслимани, што доказују имена из првих пописа у граду: Мустафа, син Марков, Ахмед, син Радојин, Ејнебег, син Радивојев, и Хајрудин, син Радашинов. Касније су становницима Новог Пазара постали Албанци и Черкези. Пред први балкански рат (1911. године) град је имао 13847 становника, а из другог светског рата изашао је са 11000 становника. По подацима пописа становништва из 1991. године, Нови Пазар је имао 57149 становника, а структура изгледа овако: Муслимани 43774, Срби 6698, Југословени 575, Црногорци 190, Албанци 172, Хрвати 32, Турци 20, Македонци 18, Бугари 10, Словенци 10, Румуни 8, Чеси 8, Мађари 3, Украјинци 2, Грци 2, Јевреји 1, Немци 1, Роми 1, остали 13, неопредељено 7, регионална припадност 16 и непознато 182.
   Привредне карактеристике. – У својој богатој историји Нови Пазар је дуго времена био највећи трговачки и занатски центар између Сарајева и Солуна и један од највећих на Балкану. Према турским изворима један од првих и најраспрострањенијих заната у Новом Пазру био је кожарски (табачки). Табаци су штавили кожу, али се касније у граду на основу производње коже јављају: сарачи, чизмари и папучари. У XVI веку у Новом Пазару постоји већи број екмеџија (пекара), терзија (кројача чохе), халача (дрндара памука), месара, крчмара, мимара (градитеља објеката). Близина рударских подручја Глухавице, Рогозне и Копаоника условила је појаву заната везаних за сировину метала. Још из средњовековне Србије настављена је традиција бављења ковачким занатом, а јављају се и казанџије, калајџије, бритвари, бравари, врши се израда катанаца, буздована и сл. Временом занатство се у Новом Пазару утемељује, а мрежа занатских занимања се шири и крајем XIX и почетком XX века већ раде: кондурџије, ћулафџије, бербери, абаџије, јорганџије, мутавџије, самарџије, нанулџије, свећари, дунђери, грнчари, ашчије, посластичари… И у периоду између два светска рата (1918- 1941. године) Нови Пазар је остао велики занатски центар; имао је тада: 34 берберина, 28 кројача, 33 обућара, 13 минтанџија, 10 абаџија, 11 столара, 8 лончара, 10 бритвара, 5 колара, 7 ашчија, 6 ћевабџија, 2 сахаџије, 6 ћулафџија, 4 сарача, 4 нанулџије, 2 бојаџије, 2 самарџије, 3 мутавџије и 11 воденичара.
   Развитак трговине условио је повољан географски положај Новог Пазара на месту где су се укрштали многи каравански путеви, тако да је град постао главна трговачка станица између Сарајева, Цариграда и Солуна. Свакако, трговину су највише оживели Дубро- вчани, који су већ од XV века, одмах после оснивања града, били присутни у овом месту, кад су забележена два домаћинства да би се њихов број у XVI веку повећао на 46, док су касније имали велику дубровачку колонију. Трговином су се у Новом Пазару бавили и Муслимани, Срби и Турци.
   Из Новог Пазара Дубровчани су односили највише кожу и вуну, а доносили су мирисе, зачине, свилу и чоху. Трговина је у Новом Пазару постала стално занимање једног слоја људи и вековима се одржавала традиција трговачког места. Између два светска рата у Новом Пазару је било око 250 Јевреја, а њима су припадале боље снабдевене трговачке радње. У том раздобљу од 1918. до 1941. године у граду су постојале следеће трговачке радње: 5 радњи за продају текстила и конфекције, 11 радњи за продају базарске робе и играчки, 1 радња за продају обуће, 2 продавнице грађевинског материјала, 1 радња за продају огревног материјала, 4 радње за продају житарица и млевених производа, 55 радњи за продају животних намирница, 29 радњи за продају воћа и поврћа, 3 радње за продају сирове коже и вуне, 9 радњи за продају месовите индустријске робе, 2 радње за продају књига, 10 радњи за продају меса и месних прерађевина, 5 радњи за продају метала (гвожђара).
   Поред наведених занимања, велики број градског становништва бавио се пољопривредом, а природни услови су највише одговар- али гајењу воћа, поврћа и винове лозе. Још у XVII веку Евлија Челебија боравећи у Новом Пазару истиће: “Ту постоји 48 врста јабука и 35 врста крушака, има 10000 дунума винограда.” Развијено је било и млинарство, о чему сведочи постојање већег броја воденица, а неке су се очувале и до предратног доба (до 1941. године). Две воденице су радиле на месту где је данас хидроцентрала, недалеко од Хотела “Врбака”, а остале на Барутхани, у Лугу, на Парицама и Појилима.
   У послератном периоду изградње, и поред релативно спорог развоја привреде у целом Санџаку, Нови Пазар је израстао у привредни центар у ком сада има 28 индустријских, занатских и угоститељско-трговачких предузећа.
   Поред друштвених, регистровано је и 400 приватних предузећа, од којих се 284 бави трговином и транспортом, Приватних трговачких радњи има око 2000, а радњи у занатском сектору око 3300.
   Историја града. – Нови Пазар (Јени Базар – Ново Трговиште) основао је Бошњак Иса-бег Хранушић, исламизирани босански племић, који 1455. године пише Дубровчанима за “брата и херцега, али синовца ми војводе Петра”.
   По неким историјским изворима и тврдњама, град је основан на месту где је некад било средњовековно хришћанско насеље. С обзиром да су Турци већ били освојили рашке крајеве до средине XV века, то је најлогичније да је Иса-бег поставио темеље Новом Пазару 1455. године, а пописом крајишта Иса-бега Исаковића те исте године није обухваћен из разлога што је био у саставу султановог хаса. Писани извори га помињу нешто касније (1461. године), и то у дубровачким документима. Први грађевунски објекти који су чинили језгро будућег града били су: Иса-бегова џамија (преко пута садашњег музеја), Иса-бегов хамара, који још постоји у руинираном стању, и караван-сарај за који се сматра да је био недалеко од Иса-бегове џамије. Ширењем града повећао се и број џамија, које су поред духовне и културно-образовне улоге биле и центри око којих су се формирале нове махале. Наравно, још тада ницала је “тијесна” чаршија, а према писаним изворима Иса-бег је дао изградити 56 трговачких радњи. Већ је крајем XV века (1489. године) у Новом Пазару подигнута прва школа (мектеб) а у исто време била је изграђена и једна текија до реке Рашке, крај саме ћуприје. Поред верских установа повећавао се и број ханова, дућана и махала, тако да је Нови Пазар за кратко време добио назив и статус шехера, који тада постаје и средиште нахије Рас. Овај развитак пропраћен је смањењем хришћанских богомоља, од њих су неке претворене у џамије или месџиде, смањује се хришћанско а повећава број муслиманског становништва, док град добија флзиономију оријенталног насеља са привредним делом – чаршијом и стамбеним – махалама. Крајем XV века Нови Пазар је већ имао 10 махала, које су носиле следећа имена: Пашијегита, Мурата субаше, Кадијина, Ментешелу, Терџуманова, Парице, Врбовац (Милиндол), Паралово, Ћуковац и махала Дубровачких трговаца. У 6 махала живели су муслимани, а у 4 хришћани (Паралово, Ћуковац, Врбовац и Дубровачких трговаца).
   Како је изгледао Нови Пазар од XV до почетка XX века најбоље се види из описа многих путописаца, трговаца, географа, историчара и дипломатских личности које су пролазиле кроз ову варош или се у њој на одређено време задржавале. Бенедито Рамберти, године 1533.: “Потоње место (Нови Пазар) је гласовит трг, велик и пун трговина и дућана, хришћанских и турских, где станују дубровчани и други трговци”. Исте године, пролазећи кроз Нови Пазар, Шепер истиче: “Ова варош лежи у лепој равници имајући са севера и југа некоје горе, које нису одвећ високе”. Катарин Зено 1450. године бележи да се Нови Пазар простире на лепом пољу те да се у њему тргује разним стварима “које долазе из различитих земаља, а варош је насељена Турцима, хришћанима Србима, многим Дубровчанима; има много мошеја и караван-сараја. Изглед кућа се не да упоредити са Сарајевом, јефтино се ту живи, једино што је ту понешто вино скупо. Место је опасано зидинама, које имају у опсегу 4 миље…”
   Млетачки Баило Павле Контарини пролазећи кроз Нови Пазар 1580. године, записао је да је овај град имао 6000 кућа, од којих су 100 биле хришћанске. “Ту је дубровачко складиште, има 16 мошеја и врло дуги базар где има сваке врсте дућана; ту има особито занатлија који производе жељезничке топузе, турске катанце сваке врсте и цењене меденице, а жељезо ваде у Глухавици…” Хаџи Калфа бележи о Новом Пазару само да је у санџаку Босни и да у њему има изврсних врућих бања. Опширхији опис Новог Пазара оставио је Евлија Черлебија у XVII веку: “Варош Нови Пазар налази се на месту где се састају границе трију вилајета. А како туда протиче седам ријека, то је његово подручје јако плодно. Има 40-50 махала. Мени су остале у сјећању махале: Карамахала, Хаџиибрахим- ефендијина махала, махала Терике базар (махала Житни трг) и Иса-бегова махала. Ту се налазе 23 џамије. Џамија која се назива Алтун-алем (џамија са златним алемом) је стара богомоља и налази се у Јелеч-махали на Цариградском друму. Гази Иса-бегова џамија налази се на Житном тргу, а начињена је преправљањем бивше цркве. То је стара Фетхија, оловом покривена богомоља.
   Знамените су још џамије код каменитог моста (Ташкопру- џамија) и Хаџи-Хусеинова џамија, осим тих џамија ту има још 11 месџида и 5 медреса, само су двије од њих врло лепе, мајсторске грађевине. Ту даље постоји једна школа за изучавање свете традиције и 11 основних школа. Сваки је оснивач џамије подигао и по један мектеб. Код Ташкопру џамије налазе се двије текије. Имају и три старе мусафирхане. Дервиша има и у осталим махалама. И ханова има много (истичу се): Франачки хан, Сарајевски хан и Ужички хан; Чорбаџијски хан је безистан вароши. У њему се за бесцење добива сва индијска, арапска и персијска роба. Муртеза-агин хан има кафану. Такав је и шејх Ибрахим-ефендијин хан. Варош има 3000 кућа приземних и на спрат, са рајским башчама, све су покривене ћерамидом и у додбром стању. Високи сараји. На првом месту је сарај Хаџи-Ибрахим ефендије, који је уредио сарајевске (сарај-Босна) и херцеговаке друмове, подигао мостове и ханове. Затим сарај Зулфикар-заде Махмуд-аге. Чаршија има 1110 дућана. У многим дућанима се израђују катанци, чекићи, табанџе и друго Оружје. Постоје два хамама… постоје два имарета (јавне кухиње). Храна у Гази Иса-беговом имарету дијели се бесплатно господи и сиротињи. Има укупно 7 српских и латинских цркава, а нема франачких, жидовских и мађарских богомоља.” Нови Пазар је страдао 1689. године. Михаило Луиђи Муцио у свом делу Ла Сацра Лега цонтро ла потенза (Наполи 1690.) вели о нашем Пазару тога времена: “Место где се задржавају каравани и где се роба растоварује. Ова варош била је 1689. године заузета, похарана и разрушена од срба, на велику штету трговаца, нарочито Дубровчана.” Кабога, који је 1706. године прешао кроз разваљени и још неподигнути Нови Пазар, вели о њему: “Ово место би некада врло гласовита варош у Леванту, а сада је ништа; где беше некад 12000 кућа (сада) нема више од 500.” Барон Божур у другој половини XVIII века рачуна да у Новом Пазару има 10-12 хиљада становника и назива га тргом на коме се “мењају производи” Маћедоније, Босне, Србије, Албаније и Румелије; у тврђави на брду Столује паша који управља Рашком, пределом између Босне, Албаније, Маћедоније и Србије.” Барон Гамеро, путник по Турској у почетку XIX века, бележи о Новом Пазару: “Варош, коју су пре две године спалили Србијанци, има на девет хиљада становника…” Француз Шомет 1807/8. године бележи о Новом Пазару да је то друга варош Босанског пашалука по пространству и броју становника: има 15000 становника, од којих су 5000 Турци, 100 Јевреји и 600 Цигани, а остало су православни Срби…” Ј. Г. Јуришић 1852. године назива га “вратима Босне”. Хрват Фрањо Јукић, прошавши средином XIX века кроз Нови Пазар, овако описује боравак у тој вароши: “Сутрадан подранисмо (из правца Дуге Пољане, Ф. С.) те уз планину настависмо пут и прије четири сата не сађосмо у рашку долину. Долина ова натапана је ријеком Рашком, с једне и с друге стране селима искићена, и што се ближе прикучивамо Новом Пазару; то је све пространија и оку пријатнија. Прамаљеће бијеше се овде добро развило, и ми смо се огријали и осушили били. Али нуто нове биједе! Друм царски, ријека јака, а мост на њој нема. Воду смо газили коњем до трбуха и мога коња бијаше вода понијела, и да не бијаше лијека на близу, то би и однијела; био сам мокар до паса. У Нови Пазар дошавши, у хану ни ватрића за лулу припалити. Мени дадоше једну собу, дадоше ми два заптије да ме чувају. Они су спавали као поклани, а ја сву ноћ на тврдој земљици превртао се… у Новом Пазару има до пет обитељи чифута и 150 хришћана, а остало су Турци и Цигани; може имати око 12000 душа; у вароши има доста насељених Арнаута, који говоре оба језика, и босански и свој… Нови Пазар је био знатно мјесто под Римљанима и касније под рашким, српским и босанским владарима.” Најсвежије путописне забелешке из самог краја XIX века (1897. године) записао је Тодор Станковић, српски конзул у Приштини и знаменити путописац: “У Нови Пазар смо стигли у 3 сах. по подне. При самом улазу у варош прво је турско гробље и текија звана Курдибаба (Гурби-баба, Ф. С.). Одсео сам у хан Јахја-аге Ђаковца, где су ме одмах посетили Кајмакам и председник општине. Обојици сам истог дана узвратио посету. За овим посетио сам проту Рафајла Кулагића, код кога су ми дошли на виђење сви ондашњи свештеници. Ишао сам у цркву, која је нова и лепо украшена а за овим обишао сам српске основне школе, које су смештене у старим истрошеним зградама.
   У самој вароши има један мали градић, којим се и сад турска војска служи. У Новом Пазару има 1749 кућа, а у 334 села 3535 кућа, укупно 5284 куће. Становника у вароши и селима има 19179 Срба православних, 19744 Срба мухамеданаца, и 156 Јевреја, који Јевреји живе у самој вароши. Школе имају све три вере. Православни Срби имају два учитеља и једну учитељицу основне школе, а у новопазарској околини само једну школу у селу Врачевима. У Новом Пазару такође има насељених Срба мухамеданаца досељених из Никшића и Босне… Од Митровице ка Новом Пазару и све на даље и Срби православне вере и Срби мухамеданци – такозавани Бошњаци зборе својим заједничким српским језиком.”
   Данашњи Нови Пазар, за 50 година послератног развитка све мање подсећа на учмалу оријенталну касабу, док његова физиономија свакодневно поприма обележја савременог урбанизованог градског насеља са новим стамбеним зградама, новим солитерима и новим стамбеним четвртима. Поред тога што има улогу општинског центра он је највећи привредни, културно-образовни, медицински и спортски центар Санџака. У граду се налазе 6 основних и 4 средње школе; 3 дечја обданишта, градска библиотека, музеј и историјски архив, као и радио-станица те дом културе. Због великог броја младих који одлазе на студије у удаљене универзитетске центре, намеће се потреба за отварањем неколико факултета, и телевизјског студија што би требало да буде императив шире друштвене заједнице и локалних власти.

   Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

   Одговори

8. 28. мај 2018. у 15:49

   Војислав Ананић

   Муслимански родови

   Клименте (504 домаћинства): Баткићи (Трнава – Рогозна), Бесничани (Мур), Бешировићи (Јаничаре), Броње (Пожега), Вејселовићи (Бановица, Подбијеље, Јанча), Гицићи (Јанча), Гришевићи (Јанча, Чебинац), Долићани (Јанча, Чебинац), Даце (Суха Ћуприја, Чебинац), Дражани (Д. Себечево, Бајевица), Ђерлеци (Суха Ћуприја), Етемовићи (Црноча), Зејнеловићи (Хотково), Зећировићи (Вражогрнци), Кецапи (Подбијеље, Суха Ћуприја), Клименте (Јуковача), Кораћи (Бајевица), Кочи (Мур), Курбашевићи (Трнава – Рогозна), Лековићи (Црноча), Љајићи (Јанча, Беле Воде, Буче, Пожега, Дојевиће), Маврићи (Рајчиновиће, Рајчиновићка Трнава, Загуљача, Охоље, Пљевљани), Малићевићи (Хотково), Маљановићи (Дојевиће, Забрђе), Мартиновићи (Нетврђе, Трнава, Рогозна), Мулићи (Шестово), Мурићи (Шутеновац, Рогиње, Паралово, Црноча, Лукоцрево, Загуљача, Крће. Бановица), Мурселовићи (Шутеновац), Муслићи (Црноча), Мустафићи (Шутеновац), Незовићи (Гошево), Ницевићи (Суха Ћуприја, Петрова, Јасеновик, Постење), Нокићи (Вучиниће, Тврдошево), Нурадиновићи (Чебинац), Нурковићи (Црноча), Османовићи (Рогиње), Паљевићи (Дојевиће, Подбијеље), Пепићи (Подбијеље), Пљакићи (Трнава – Рогозна, Брђани, Слатина, Загуљача), Прушевићи (Охоље, Загуљача, Рохово), Реџовићи (Мур), Руговци (Пожега, Бубреговиће), Рушевићи (Шутеновац), Садовићи (Јошаница), Смајовићи (Чепељ, Дрењак, Беле Воде), Сулејмановићи (Охоље), Суљићи (Осоје), Суљовићи – Рашљани (Мур, Хотково), Ћосовићи (Војниће, Нетврђе), Угљани (Бања, Рајчиновиће), Фазлићи (Јошаница), Хазировићи (Рогиње), Халиловићи (Шутеновац), Хамидовићи (Бановица), Хасановићи (Мекиње, Мур), Хусовићи (Рогиње), Челићи (Бановица) и Шабановићи (Мур, Комиње).
   Кучи (464 домаћинства): Авдовићи (Муровце, Рајчиновиће), Алићи (Јелачиће, Николићи), Алихоџићи (Брђани), Аљковићи (Бобовик), Арслановићи (Горанџа), Ахметовићи (Ж. Долац, Николићи, Г. Себечево), Бачевци (Г. Себечево), Бејтовићи (Бобовик), Бећовићи (Ниш), Бибићи (Г. Себечево), Билаловићи (Јелачиће), Бишевци (Јуковача, Голијски Козник, Лукоцрево, Пожега, Г.Себечево, Пљевљани), Брунчевићи (Д. Себечево), Ганићи (Г. Себечево), Дрековићи (Шутеновац, Трнава – Рогозна), Дуровићи (Нетврђе), Зејнеловићи (Врбасиће), Зилкићи (Подбијеље, Рајчиновиће, Хотково, Бања, Охоље), Зукорлићи (Трнава – Рогозна), Ибрахимовићи – Речковићи (Јошаница), Исламовићи (Кнежевиће), Јакуповићи (Трнава – Рогозна), Кахримановићи (Загуљача), Кашовићи (Гошево), Кујевићи (Загуљача), Кучевићи (Мур, Бановица), Колићи (Трнава – Рогозна), Куртановићи (Д. Себечево), Кучи (Побрђе), Личине (Шавци, Нетврђе), Машовићи (Кожље, Горанџа, Паралово), Мекићи (Д. Себечево, Бајевица), Мехмедовићи (Муровце), Меховићи (Вражогрнци), Мујковићи (Муровце), Муммовићи (З. Камен), Мустафићи (Врбасиће), Муратовићи (УјниЧе), Мушовићи (Д. Себечево), Нурадиновићи (Д. Себечево), Омеровићи (Кожље, Рогиње),
   Праменковићи (Брежђе, Нетврђе, Златни Камен), Прељевићи (Мур), Радоњице (Горанџа), Раденице (Загуљача), Реџовићи (Паралово, Побрђе), Рифовићи (Загуљача), Сејдовићи (Ниш, Златни Камен), Синановићи (Г- Себечево, Мур), Суходолци (Бања), Суљовићи (Бобовик), Тахировићи (Дојевиће), Тмушићи (Брђани), Тртовци (Подбијеље, Бараковци, Пожега), Фејзовићи (Слатина), Хамзићи (Брђани), Хусовићи (Горанџа), Чмањци (Г. Себечево), Шабановићи (Г. Себечево) и Шипчани (Забрђе).
   Хоти (393 домаћинства): Алићи (Побрђе), Аличковићи (Барково, Јуковача), Ахметовићи (Крушево), Бајрамовићи (Јуковача), Бејтовићи (Крушево), Бињоши (Побрђе), Гегићи (Подбијеље, Побрђе, Бановица), Доловци (Врбасиће, Мур, Дојевиће, Петрова, Чебинац, Јанча, Г. и Д. Себечево), Ејуповићи (Кожље), Елезовићи (Крушево), Емровићи (Трнава, Рогозна, Крушево), Зејнеловићи (Крушево), Зећировићи (Штедим), Зећовићи (Охоље, Гошево), Ибрахимовићи (Цвијетње), ИзберОвићи (Крушево), Кадрићи (Јуковача), Кујовићи (Крушево), Коце (Пожега, Ситниче), Латифовићи (Шестово), Лотинци (Шестово, Г. Себечево), Метићи (Прћенова, Постење), Муратовићи (Бајевица, Врбасиће), Муминовићи (Крушево), Муртезићи (Гошево), Нуровићи (Вучковиће, Крушево, Јуковача), Нумановићи (Цвијетње), Османовићи (Јаничаре, Крушево, Јуковача), Пејићи (Мур), Паљевци (Г. Себечево), Рамовићи (Трнава – Рогозна), Садовићи (Шестово), Сефовићи (Шестовој, Смајовићи (Врбасиће, Рохово, Ж. Долац, Грнчаре, Бајевица), Тунчи (Нетврђе), Троковићи (Јуковача), Тотићи (Паралово, Бановица, Дојевиће, Иванча, Трнава – Рогозна), Хамидовићи (Јуковача, Крушево), Хајровићи (Јаничаре), Халитовићи (Крушево), Хасановићи (Кожље, Пожега), Ходовићи (Крушево, Мур), Хоти (Побрђе, Вучиниће), Факовићи (Попиће), Џанковићи (Крушево, Врбасиће) и Шаћировићи (Цвијетње, Крушево).
   Колашинци (93 домаћинства): Алићи (Осоје), Бајрамовићи (Ч. Долац, Јуковача), Бегановићи (Подбијеље), Бећовићи (Ч. Долац), Дердемези (Трнава – Рогозна, Рогиње), Исламовићи (Подбијеље), Калићи (Трнава – Рогозна), Кахровићи (Чепељ), Колашинци (Рајчиновиће и Рајчиновићка Трнава), Латифовићи (Ч. Долац), Лукачи (Пљевљани), Мартиновићи (Трнава – Рогозна), Мехмедовићи (Ч. Долац, Ујниче), Мециновићи (Шутеновац), Мушовићи (Трнава – Рогозна), Рамовићи (Ч. Долац), Спаховићи (Охоље), Ћатовићи (Рохово, Шавци), Фехратовићи (Брезовица, Муровце), Халиловићи (Бараковце, Ч. Долац), Хусеиновичи (Подбијеље) и Хусовићи (Буче, Чебинац).
   Исламизирани Васојевићи (75 домаћинстава): Бајрафновићи (Пљевљаниј, Брахићи (Паралово), Богућани (Вучиниће, Кошково), Каришици (Паралово, Трнава – Рогозна), Ђукићи (Паралово, Беле Воде), Лакоте (Кошково), Пуљићи (Павље), Рахићи (Шутеновац), Трубљани (Дојевиће) и Хајровићи (Црноча, Слатина).
   Босанско-херцеговачко порекло (66 домаћинстава): Ашчерићи (Слатина), Бошњаци (Варево), Голоши (Слатина), Кадрићи (Трнава – Рогозна, Дојевиће), Капетановићи (Трнава – Рогозна), Карталовићи (Трнава – Рогозна), Кицаре (Кошково), Куртовићи (Беле Воде), Мујовићи (Брежђе), Мушовићи (Крће), Мушићи (Мухово, Крће, Кошково), Пузе (Трнава – Рогозна), Халковићи (Кошково) и Ћорхамзићи (Трнава – Рогозна).
   Дупљаци (61 домаћинство): Адемовићи (Николићи), Дупљаци (Трнава – Рогозна, Брђани, Побрђе, Нетврђе, Бабреж, Забрђе), Етемовићи (Гошево), Махмутовићи (Јошаница), Рамовићи (Ујниче), Салковићи (Мало Лукаре), Тахировићи (Јелачиће), Хамидбилићи (Јуковача), Халиловићи (Барково, Мало Лукаре) и Шаћировићи (Комихје, Кнежевиће, Муровце, Рогиње, Мур).
   Шаље (61 домаћинство): Авдовићи (Ж. Долац), Куртовићи (Бајевица), Мујановићи (Побрђе), Муратовићи (Маљевце, Бајевица), Рамовићи (Дојевиће, Трнава – Рогозна, Постење), Салковићи Ж.Долац), Салиховићи (Шестово), Фејзовићи (Побрђе), Хајровићи (Бајевица, Рохово), Шабановићи (Побрђе) и Шаћировићи (Иванча, Бајевица).
   Шкријељи (52 домаћинства): Адемовићи (Загуљача), Билаловићл (Трнава – Рогозна), Демировићи (Мур, Побрђе, Загуљача), Зековићи (Муровћи), Кркушићи (Шестово, Побрђе, Јаничаре), Тутићи (Побрђе, Сопоћани), Фијуљани (Трнава – Рогозна), Хакићи (Пљевљани, Рајчиновиће, Д. Себечево), Чубровићи (Војниће, Дојевиће, Бобовик), Шкријељи (Бараковци, Рајчиновиће, Прћенова, Рајчиновићка Трнава).
   Краснићи (40 домаћинстава): Цурићи (Пожега).
   Тунзес братство (36 домаћинстава): Друштинци (Варево, Побрђе, Рајчиновиће, Рајчиновићка Трнава, Ситниче и Пожега).
   Гаши (25 домаћинстава): Шемсовићи (Јошаница, Мур), Хусовићи (Побрђе).
   Никшићи (25 домаћинстава): Бучани (Мур), Веснићи (Трнава – Рогозна, Брђани), Жупићи (Суха Ћуприја, Вучиниће), Жупљани (Иванча, Вучиниће).
   Братоножићи (23 домаћинства): Качари (Пожега, Д. Себечево), Кораћи (Знуша).
   Бјелопавлићи (21 домаћинство): Новалићи (Подбијеље, Г. Себечево), Сулејмановићи (Маљевце, Голо Брдо, Мур), Гикотићи (Подбијеље).
   Ровчани (21 домаћинство): Ровчани (Бановица), Саитовићи (Рогиње), Хаџибулићи (Бараковци).
   Бихорци (14 домаћинстава): Бихорци (Мур, Јуковача, Ж. Долац), Кујовићи (Охоље), Тарханиши (Подбијеље).
   Кастрати (12 домаћинстава): Сарачевићи (М. Лукаре, Гошево, Бабреж, Охоље).
   Татарско порекло (10 домаћинстава): Татаревићи (Јошаница, Бајевица, Ботуровина).
   Рабреновићи (6 домаћинстава): Бадићи (Постење).
   Ђурашковићи (5 домаћинстава): Балтићи (Барково), Бејтићи (Бања), Хадровићи (Нетврђе).
   Турско порекло (2 домаћинства): Селмовићи – Алијагићи (Лукоцрево).

   Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

   Одговори

9. 28. мај 2018. у 15:55

   Војислав Ананић

   Православни родови

   Кучи (368 домаћинстава): Алексићи (Тврдошево), Андрићи (Отес), Антонијевићи (Тврдошево, Јова, Ромнице, Војковиће), Бишевци (Војниће, Раст, Тењково), Богдановићи (Полази), Васовићи (Јова), Вељковићи (Неготинац), Веселиновићи (Леча, Витковиће), Вишњићи (Попе), Вукотићи (Тењково, Раст), Вуловићи (Жуњевиће), Вучићевићи (Праштевина, Живалиће), Гојковићи (Мухово), Дишовићи (Дедилово), Добрићи (Врановиће), Ђоковићи (Страдово, Бекова, Ђонлије, Вевер, Доиновиће), Ђуровићи (Војниће, Будиће), Живковићи (Павље), Забуновићи (Запуже), Јаковљевићи (Живалиће), Јовановићи (Прћенова, Бујца), Јоловићи (Прћенова), Колаковићи (Вражогрнци), Коматине (Живалиће, Дежева, Полази, Радалица, Павље), Комљеновићи (Трње), Кучевићи (Голице, С.Тушимља, Постење, Дежева), Лазовићи (Лопужње, Јова), Мараши (Штитаре, Гошево), Маринковићи (Јова, Шалиновиће), Миладиновићи (Видово), Милановићи (Шалиновиће, Грачане, Живалиће), Миленковићи (Живалиће, Златаре), Милентијевићи (Опаве), Милосављевићи (Живалиће), Миаиловићи (Цоковиће), Милутиновићи (Војсалиће), Митровићи (Сопоћани), Наумовићи (Живалиће), Никодиновићи (Тврдошево), Николићи (Цоковиће), Новичићи (Војсалиће), Никићи (Лукоцрево), Павловићи (Полокце), Петровићи (Бујца), Радосављевићи (Шалиновиће, Жуњевиће), Ристовићи (Бекова), Савовићи (Златаре), Славковићи (Трње), Танасковићи (Ботуровина, Косуриће), Тимотијевићи (Сопоћани), Трифуновићи (Тврдошево), Ћириковићи (Жуњевиће), Цинцовићи (Г.Тушмиља), Чампари (Јошаница), Чковрићи (Полокце, М. Река, Бадова), Шарци (Губерево, Доиновиће, Штитаре, Кулине, Раковац).
   Васојевићи (301 домаћинство): Арсенијевићи (Крчмаре, Долац), Бајевићи (Бекова), Бараћи (Баре, Бања, Лопужње, Зминац, Драгунац, Копривница), Бешевићи (Штитаре, Беле Воде, Попе, Пољица), Божовићи (Павље, Батиниће, Окосе, Штитарско Гошево), Боричићи (Попе), Васовићи (Батке, Штитарско Гошево, Страдово, Осаоница), Вељовићи (Врболази, Дојевиће), Војиновићи (Баре), Вукићевићи (Осаоница, Грачане, Праштевина, Павље), Вуксановићи (Пачевина, Избице), Вуловићи (Лозно, Љуљац), Глишовићи (Косуриће, Лопужње), Деспотовићи (Попе, Грачане), Думићи (Бановица), Ђерковићи (Ковачево), Ђоковићи (Амзиће), Издерићи (Мишчиће), Илићи (Бубреговиће, Спужаниће, Кашаљ), Јанићијевићи (Војсалиће, Витковиће, Дедилово, Гошево (Л), Јоковићи (Крчмаре), Јоксимовићи (Драгочево), Каличани (Јанча), Кањевци (Троштице), Кнежевићи (Ковачево), Кудрићи (Батњик), Максимовићи (Војсалиће), Марашевићи (Цврње), Маринковићи (Г. Себечево, Бубреговићи), Маројевићи (Избице), Мијалиловићи (Полокце, Запуже, Алуловиће, Павље, Бадово, Кукавице), Милановићи (Крчмаре), Милентијевићи (Крчмаре), Милосављевићи (Бабреж, Леча, Д. Себечево), Милетићи (Драгочево), Минићи (Видово, Драгочево), Недељковићи (Луков До), Новаковићи (Рогатац), Обрадовићи (Вражогрнци), Павићевићи (Радалица), Павловићи (Слатина), Пејчиновићи (Шавци), Петро- вићи (Драгочево), Плавшићи (Балетиће, Црни Врх), Пантовићи (Бабреж), Равићи (Попе, Ђонлије, Пуриће, Павље, Вевер, Кукавице), Радојевићи (Батке), Радоњићи (Крчмаре), Радојковићи (Шавци), Ракоњци (Прћенова), Ристовићи (Бабреж, Гребенова), Чаламаћи (Шароње), Симовићи (Трнавци), Чорбићи (Запуже, Бекова, Постење, Кузмичево).
   Дробњаци (55 домаћинстава): Аксићи (Леча), Дробњаци (Пасји Поток, Трстеник, Опаве, Врболази), Марјановићи (Лукоцрево), Милићи (Лукоцрево), Милосављевићи (Д. Себечево), Петровићи (Лукоцрево, Леча), Радовановићи (Д. Себечево), Ристовићи (Козник (Р), Стефановићи (Лукоцрево).
   Колашинци (46 домаћинстава): Ашани (Козник (Г)), Вучетићи (Присоје, Корутане), Живковићи (Павље), Ковачевићи (Брестово), Колашинци (Полокце, Драмићи), Мајдаци (Павље, Попе, Полокце, Губерево), Недовићи (Г. Себечево, Грачани), Самаиловићи (Шароње), Тошићи (КузмичевО), Чековићи (Ковачево).
   Бихорци (28 домаћинстава): Биорци (Козарево, Витош, Трнавци, Радалица).
   Никшићи (28 домаћинстава): Вушовићи (Шароње), Макшимовићи (Избице), Ћурчићи (Корутане, Полокце, Страдово).
   Бјелопавлићи (21 домаћинство): Костићи (Смилов Лаз, Брђани), Самчевићи (Рајетиће, Предеље).
   Матагужи (16 домаћинстава): Мијаљевићи (Пустовлах, Вевер, Врболози, Косуриће, Рајчиновићка Трнава).
   Херцеговци (12 домаћинства): Дабићи (Ботуровина), Петровићи (Балетиће), Радојевићи (Војсалиће).
   Братоножићи (12 домаћинстава): Белојице (Лукоцрево, Прћенова, Шавци), Палибрци (Шавци).
   Морачани (10 домаћинстава): Зекавице (Рогатац, Јанча), Морачани (Прћенова), Станићи (Црвње).
   Ровчани (3 домаћинства): Булатовићи (Војниће).

   Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

   Одговори

   • 9. јануар 2024. у 18:57

     Radoš Ristović

     Pored Stanića i Maraševića koji su najmlađi ( Maraševići došli u selo krajem 19-tog veka iz sela Mojstir i Stanići t.j. 50-tih godina 20-tog veka došao zet u kuću iz sela Oklaci i zadržao svoje prezime) tu su najstarije familije koje se nažalost ne spominju a to su Đorđević, Jakovljević, Jovanović, Vučićević, Radenković, Đekić i Ristović . Pokolenja koja su do dana današnjeg vlasnici svojih dedovina…….. Bruka i sramota
     Pozdrav Radoš

     Одговори

10. 28. мај 2018. у 17:45

    Војислав Ананић

    БРЕСТОВО

    Село је источно од Новог Пазара, удаљено 9 км, а смештено је између: Драгунца, Јове, Пасјег Потока и Избица. Куће су лоциране на заравни, и то на мањем простору. Испод села уздиже се брдо Молитва (914 м), са запада природну границу чини Велики Дебељак (924 м) и Дебело брдо, а на северу, према Драгунцу је Црна стена (656 м). Малу раван која се налази код Осојске реке називају “код воденице”. Средња надморска висина села је 860 м.
    До неких кућа доведена је вода са извора званог Корита, а користе се и сеоски извори: извор код Воде у селу, извор код Баре, чесма Шаренац, Маркова вода према Јови, вода код Букава и испод села вода код Ораха. Кроз село теку Влашка (настаје од Врела и водотока Баре) и Осојска река, које се састају испод села и граде Брестовачку реку. У Осојску реку улива се и Марков поток, а нешто ниже и поток од Букава.
    Од вегетације у селу је најмање ливада (11 ха), а највише шума (227 ха) и пашњака (116 ха). Сеоске ливаде су: ливада код Воде, Дугачка ливада, ливада “код ливаде”, и ливаде у селу. Пашњаке називају: Јовач, Рало, Црна стена, Јасик, Борје Д Крш. У шумском појасу расту храст, буква и бор, а шуме су: Грабље, Чукаре, Јасик, те Горње и Доње Осоје. Укупна површина њива износи 11 ха, а називају их: Доња и њива код Мочила.
    Име села и прошлост – Назив села је настао по дрвету званом брест, па према томе спада у фитониме. У првом турском попису 1455. године село се помиње под данашњим именом са 9 домова, као тимар Алије гулама Иса-бегова. У турском дефтеру за овчарину и торовину из 1585. године уписано је под именом Берестова и наводи се један власник ситне стоке: Живко Малин, са 220 коза и оваца. У селу су видљиви остаци “грчког гробља” са каменим плочама.
    Становништво. – У селу живи српски род Ковачевићи (3 дом., сл. Св. Ђорђе), старином су Од Колашина, досељени средином XIX уека. Исељеници: Ковачевићи, Београд (3 дом.), Краљево (3 дом.) и Немачка (3 дом.).

    Извор: Фикрет Себечевац – Селим Шаћировић / Насеља новопазарског краја, Београд, 1995.

    Одговори