Општина Лепосавић:
Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Граничане, Гркаје, Гувниште, Гулије, Десетак, Добрава, Доње Исево (до 1975. године Исево), Доњи Крњин, Дрен, Дубока, Забрђе, Заврата, Земаница, Зрносек, Ибарско Постење (до 1975. године Постење), Јариње, Јелакце, Јошаница, Кајково, Каменица, Кијевчиће, Копориће (до 1965. године Копуриће), Костин Поток, Кошутица (до 1975. године део Јариња), Кошутово, Крушево, Крушчица, Кутње, Лазине (до 1980. године Лазина), Лепосавић, Лешак, Лозно, Мајдево, Мекиниће (до 1975. године Мекињић), Миоковиће, Миолиће (до 1975. године Миолић), Мошница, Остраће, Плакаоница, Планиница, Поповце, Поткомље (до 1975. године Поткомње), Придворица, Рватска, Родељ, Руцманце, Сеоце, Слатина, Сочаница, Тврђан (до 1975. године Тврђане), Требиће, Трикосе, Ћирковиће (до 1975. године Ћирковићи), Улије, Церања, Црвени, Црнатово, Шаљска Бистрица и Шарпељ.
13. август 2018. у 18:35
Војислав Ананић
ЗЕМАНИЦА
Становништво и родови. Године 1878. Земаница је имала шест кућа и 86 становника 133, 1921. у њој живи 81 становник у 17 домаћинстава, а 1948. године у 27 домаћинстава има 168 становника. По попису 1953. је 26 домаћинстава и 185 становника. Број становника и домаћинстава по попису из 1971. године у односу на 1953. већи је за 41 (226), односно за 6,32%. Највећи број становника – 230 село је имало 1981. године када је у селу 39 домаћинстава. По пописима из 1981. и 1991. број становника је мањи у, 1981. за 43, а 1991. за 72 становника. Број домаћинстава у 1981. години је повећан за 3, а у 1991. смањен за једно домаћинство. Према томе, у периоду 1961 – 1991. укупан број становника смањен је за 68 (30,08%), а број домаћинстана повсћан за 6 (18,75%).
Данашње становништво чине родови досељени, углавном, после српско- турског рата 1876-1878. године и касније, непосредно пре 1912. године.
Планићи (11 кућа), досељени су из Добриња код Тутина у Остраће, засеок Парлин поток, а одатле је један брат отишао у Симичиште, други се доселио у Земаницу, а трећи у село Крток код Куршумлије. Сви славе Ђурђевдан.
Cпасићи (5 кућа), давно су досељени, па се сматрају старнцима. Славе св. Николу.
Илићи (3 куће), досељени су из Миоковића од Морачана. Славе Аранађеловдан.
Савићи (5 кућа), такође су дошли из Миоковића, одакле су и Петровићи (1 дом.). Оба рода славе Аранђеловдан.
Поповићи (1 кућа). по пореклу род су са Петровићима и славе исту славу – Аранђеловдан; Михајловићи (3 куће), досељени су из Блажева, славе св. Николу.
Миловановићи (2 куће), досељени су из Базољина, општина Брус и славе св. Враче.
Јовановићи Фунгаће (2 куће), досељени су из Бишева код Рожаја. По пореклу су Кулизе. Славе св. Мрату – Мратиндан (24. новсмбар).
Даниловићи (2 куће), досељени су из Миоковића од Морачана, славе Атанђеловдан, Стефановићи (3 куће), досељени су из суседног села Куреља, засеок Остраћа, славе св. Тому.
Милићевићи (1 дом.), досељен је из Базољина. Слави св. Јована Крститеља. Одсељених Милићевића има у Лешку (1 дом.) и Крушевцу (1 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
13. август 2018. у 18:54
Војислав Ананић
ЗРНОСЕК
Становништво и родови. По броју становника и домаћинстава село спада у групу мањих насеља. По попису из 1921. године Зрносек је имао 7 домаћинстава;
1961 – 1991 број домаћинстава је смањен за 39 (68,42%), а број становништва је остао исти.
По одласку становништва у ослобођену Топлицу у запустело село 1879. године долазе нови становници и настањују се: Вукашиновићи (1 кућа), предак је досељен из Штанице код Тутина, прво у Рудине па у Зрносек. Раније су се презивали Пејовићи по којима и један засеок на Рогозни носи назив. Кажу да им је даља старина из околине Никшића, у Црној Гори. Славе св. Василија Всликог, а раније су прислуживали св. Михајла Архангела.
Николићи (1 кућа), предак је досељен са Рогозне, где су дошли из Вељег Поља код Тутина. Славе св. Апостола Луку. Кажу да воде порекло од Вељовића – Белоцрквана из Бијеле Цркве код Рожаја, а њихови далеки преци су из Црне Горе, из Роваца. Своје ближе рођаке данас имају у селима Батњику и Глушцима, општина Нови Пазар, и Панојевићу и Супњу (општина Рашка).
Вукићевићи (1 кућа), предак је досељен са Пештери, из околине Сјенице. Раније су се презивали Вељовићи. Даље порекло везују за Црну Гору. Рођакају се са Николићима у селу. Славе св. Николу.
Тиосављевићи (2 куће), предак је досељен из Косурића код Новог Пазара, “призетио” се у кућу Николића. Старином су из Црне Горе, славе св Игњатија Богоносца – Игњат (11. фебруар).
После Другог светског рата из села су се иселили: Вукомановићи у Лепосавић ( 2 дом.), Вукићевићи у Лепосавић (2 дом.), Панчево (1 дом.), Београд (2 дом.), Николићи у Краљево (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Тиосављевићи у Љубљану ( 1 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 07:37
Војислав Ананић
ИСЕВО
Становништво и родови. По попису из 1921. године село је имало 17 домаћинстава и 117 чланова, 1948. године у селу је 150 становника и 21 домаћинство, а 1953. 11 домаћинстава и 74 становника. Број становника по попису 1961. године у односу на 1953. смањен је за 10 (64), а број домаћинстава је остао исти. По попису 1971. године у селу је 9 домова са 41-им становником, а 1981. – 8 домаћинстава и 29 становника, док 1991. године Исево има 21 становника и 7 домаћинстава. У периоду 1961-1991. број становника је смањен за 43 (67,19%), а број домаћинстава за 4 (36,36%).
Куће у засеоку Доње Исево лоциране су на десној страни Ђуричићке реке. Ту су родови: Ћуричићи (11 кућа), који су се крајем XVII или почетком XVIII доселили из Ибарског Колашина, где су дошли из Црне Горе, од братстава Ђуричића на Ровинама, које се сматра као једно од најстаријих цуцских братсгва. По претку Ђурици добили су и презиме. Кажу да имају блиске рођаке у селу Тулару. Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
Ђоровићи – Самокресовићи (1 кућа), дошао је из Лисине у кућу Ћосића на женино имање. Слави св. Јована и женину славу св. Стефана.
Куће у Горњем Исеву су у изворишту Исенског потока. Ту су родови: Пешаковићи (6 кућа), чији је предак одавно досељен из суседног села Јариња. Даље порекло не знају. Кажу да су дошли однекуда из Црне Горе и сматрају се старинцима. Неке њихове породице су се 1879. године иселиле у Топлицу, село Плочник и село Бресницу где су узели презиме Радовановићи. Славе св. Николу.
Милутиновићи (2 куће), предак им је дошао после 1879. године из Црешњице (Стануловиће, општина Брус) где су дошли из Ибарског Колашина. Славе Аранђеловдан.
Чеперковићи (1 кућа), досељени су из Новог Села, “призетио” се у Пешаковиће. Задржао је презиме и породичну славу св. Алимпија, али слави и женину славу св. Николу. Старином су од Пећи.
Пешаковићи су се иселили после Другог светског рата у Топлицу (1 дом.), Банатски Карловац (1 дом.), Чачак Атеница (4 дом.), Београд (1 дом.), Аранђеловац (1 дом.), Лазаревац (2 дом.), Краљево (1 дом.), Лепосавић (2 дом.) и Лешак (5 дом.) а Милутиновићи у Топлицу (1 дом.), Ваљево (1 дом.), Соко Бању (1 дом.) и Казновиће (1 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 08:11
Војислав Ананић
ЈЕЛАКЦЕ
Становништво и родови. По попису из 1921. године Јелакце је имало 127 становника и 12 домаћинстава, 1948. у селу је 21 домаћинство са 184 становника а 1953. 23 домаћинстава и 228 становника. По попису из 1961. године, број домаћинстава је повећан за 15 (38), а број становника за 55 (другачији је распоред пописних јединица). По попису 1971. године број домаћинстава у односу на 1961. смањен је за 6 (32), а број становника за 50 и село је тада имало највећи број становника (233). Године 1981. у селу живи 156 становника и 33 домаћинства, а 1991. године 29 домаћинстава и 93 становника. У периоду од тридесет година број становника је повећан за 10 (12,05 %), а број домаћинстава смањен за 9 (23,60%).
Данашње становништво чине родови:
Миаиловићи – Широкодолци (5 кућа), прешли су из Борчана 1879. године због насиља Арбанаса. Кажу да су даљом старином са Опленца код Тополе. У Борчану су били слободни сељаци на својој земљи, а у Јелакцу стављајући се под заштииту аге Турчина, постали су чивчије. По предању била су четири брата: један је остао у Јелакцу, а три су се непосредно после 1912. године одселила у Граничане. По пореклу су једно родство са Миленковићима у Копорићу и Граничану који су узели презиме по старијем претку Миленку. Сви славе св. Апостола Андреја а прислужују Петровдан. После Другог светског рата из овог рода одсељено је неколико породица и сада живе у Крагујевцу (4 дом.), Книћу (1 дом.) и Жичи код Краљева (1 дом.).
Други Миаиловићи (2 дом.), у Јефтића махали у Јелакцу, по пореклу су од Јефтића и сматрају се стариначким родом. Славе св. Стефана. Исељених породица из овог рода има у Лепосавићу (2 дом.), Крагујевцу (1 дом.) и Београду (1 дом.).
Савићи (5 дом.) у Савићкој Махали и Савићи (1 кућа) у Стржину досељени су из Мајдева, а старином су из Жажа где су пали на крв па су избегли у Овчаре. У Жаже су дошли из Ибарског Колашина. Говоре да им је даља старина у Црној Гори. По предању била су два брата: Саво и Вукоје. По Саву презиме носе Савићи у селу, а по Вукоју Вукојевићи, који су се после Другог светског рата одселили у Граничане. Славе св. Николу и св. Агатоника. После Другог светског рата три породице Савића одселиле су се и данас живе у Крагујевцу.
Други Савић (1 кућа) досељен је из Кијевчића, на женино имање. Слави св. Архангела Михаила.
Недељковићи (1 дом.), Милутиновићи (1 дом.) и Милановићи (2 куће) по пореклу су једно родство са Јефтићима. Сви славе заједничку домаћу славу св. Стефана. Две породице Милановића данас живе у Крагујевцу.
Некад су у Јелкацу живели Јефтићи по којима јс махала названа. Средином XVIII века прешли су из Драговца. После Другог светског рата Јефтићи у Јелакцу угасили су своја огњишта и одселили се у Граничане (2 породице) и Лепосавић (1 дом.). Из Јелакца су се иселили и Тошковићи (1 дом.) у Граничане и (1 дом.) у Крагујевац. Огњишта у Јелакцу угасиле су и две породице Миленковића које су се иселиле у Копориће и Граничане. Из Јелакца у суседно село Граничане, не тако давно, иселио се и род Вукојевића.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 10:10
Војислав Ананић
КАЈКОВО
Становништво и родови. Забележено је да је Кајково 1921. године имало 16 домаћинстава са 138 становника, 1948. 225 становника и 36 домаћинстава, а 1953. 261 становник и 41 домаћионство. Број становника 1961. године је исти као и из претходног пописа, а број домаћинстава је порастао за једно (42). 1971. године у селу је 48 домаћинстава са 240 становника, а 1981. 226 становника и 54 домаћинства. Највећи број домаћинстава – 60 село има 1991. године, али је број становника, у односу на претходни попис смањен за 18 (108). Према томе, у периоду од 30 година број становника је смањен за 71 (27,20%), а домаћинстава повећан са 42 на 60 (42,86%).
Преци данашњег становништва Кајкова чине родови:
Стефановићи -звани Старчевићи (3 куће) су једини стариначки род. Није искључено да је њихов предак дошао из села Старчевића у Ибарском Колашину, па их због тога и тако зову. Славе Светог Јована Милостива. Нешовићи (9 дом.), кажу да су пореклом из Лијеве Ријеке у Црној Гори (Васојевићи од братства Красића). У прпој половини XIX века, вероватно из економских разлога, селе се и кратко задржавају у Кељ пољу, код Рожаја, одакле одлазе и насељавају се у село Пероше (сада ошптина Тутин). Ту први долази Јанићије Красић са три сина: Андријом, Славком и Недељком. Пред Балкански рат, замерили су се са тадашњим агом, па се Недељко (Нешо) сада Јанићијевић сели са породицом, преко Рогозне, у Кајково, засеок Пероше (тако су га назвали по селу одакле су дошли), а његова браћа Антоније и Славко остају у Драгочеву, у Ибарском Колашину, и узимају презиме Кељевићи. Недељко (Нешо) је умро 1912. године у Кајкову, где је сахрањен као Јанићијевић. Недељко је имао Радивоја, Ратка и Радојка. Радивоје је погинуо 1918. године. О друга два сина, не зна се ништа тачно. Између 1920-1925. године мењају презиме и узимају ново, Нешовић. Славе св. Василија, а прислужују св. Илију.
Милетићи (14 кућа), досељени су из Сочанице од Јованчана, где су дошли из Мстохије, од Пећке Бање. Славе св. Јована Крститеља, а раније су славили Усековање главе св. Јована Крститеља (11. септембар);
Радуновићи (6 кућа) предак јс досељен крајем XIX века из Долова код Тутина, њих зато зову Доловци. Старином су од племена Братоножића. Презиме носе по старијем претку Радуну и славе св. Николу;
Други Радуновићи (3 куће), звани Караџићи Караџе, иако носе исто презиме нису у сродству са Радуновићима у селу. Њихов предак Симо доведен је из села Лукова (општина Рашка) од Радовановића (дошао је на сестрино имање), који су досељени из околине Новог Пазара, из села Доиновића, где су стигли из Жабрена на Пештерској висоравни. Од Сима данас су потомци три породице других Радуновића (Радослав, Видо и Радиша). Славе Лазареву суботу Врбицу
(27. април).
Вукићевићи (17 дом.) предак је досељен у другој половини XIX века из Јунака на Рогозни. Имају надимак Шетоње. У селу не знају зашто имају надимак. По старијем претку Вукићу, који је умро 1905. године и сахрањен у Кајкову, носе презиме. Према предању Вукић је имао Дамњана, Миленка, Милију, Профила и Марка. Из овог рода поредком је и Растко Вукићевић, доктор хемијских наука и професор на Природно-математичком факултету у Крагујевцу. Славе св. Петку.
Спасојевићи (4 куће), досељени су из Придворице а даљом старином су из Јавора на Рогозни. Славе св. Петку.
Млађи досељеници су Вукајловићи (4 куће) досељени из Бањске (општина Звечан) на имање које су купили од Павла Спасојевића; славе Митровдан;
Милуновићи (1 кућа), звани Катићи, досељени из Заврате на купљену земљу од Спасојевића. Славе св. Апостола Луку. Стефановићи (2 дом.), досељени су из Каменице на Косову (општина Витина) славе св. Николу. Бојанићи (1 кућа) досељени из суседног села Дрена. Довела их је мајка, удова, која се преудала за Вукићевића. Славе св. Николу. Миленковићи (1 дом.), пореклом су од Миленковића из Крушчице, где су дошли из Ловца код Бањске. Слави Ђурђевдан.
После Другог свстског рата из села се одселило неколико породица: Радуновићи у Лепосавић (2 дом.) и Зрењанин (1 дом.); Вукићевићи у Крушевац (1 дом.), Крагујевац (1 дом.), Лепосавић (1 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 10:34
Војислав Ананић
КИЈЕВЧИЋЕ
Становништво. По попису из 1921. године Кијевчиће је имало 10 домаћинстава са 75 становника, од 1948. године 190 становника и 23 домаћинства, 1953. 224 становника и 27 домаћинстава, 1961. 270 становника и 30 домаћинстава. До 1971. број становника је смањен за четири (266), а домаћинстава повећан за 17 (47). У 1981. години у селу има 51 домаћинство и 239 становника, а 1991. године 51 домаћинство и 242 становника. За 30 година број становника је смањен за 29 (10,70%), а број домаћинстава повећан за 20 (64,52%).
За време српско-турског рата становништво села се иселило у ослобођену Топлицу, и то: Игњат и Нестор Вуксановић, Аксентије Томић, Николић Радосав, Тријуновић Миленко, Вилотејић Гаја, Милан Савић, Аксентије Јаковљевић, Сава и Марко Мијаиловић, Јанићије Димитријевић и Вукосав Јовановић. Непосредно после рата, 1879. године у село Праворађе у Горњој Топлици одселиле су се породице Игњатовића, Ђошића и Цопића. Сви исељени су један исти род и познати су под заједничким надимцима Шиниковићи и Кереле. Даљом старином , “изгледа” да су из Херцеговине. У запустело село турске власти су населиле “Бошњаке” из Старог Колашина који су у рату 1912. године испред српске војске избегли на Косово, па данашње становништво чине преци досељени од 1913 – 1919. године.
Родови: Савићи (10 кућа), досељени су из Добриња у Штавици код Тутина. Славе св. Николу. Други Савићи – Инђићи (7 кућа), су названи по баби Инђи и досељени су из Земанице, а старином су из Црне Горе – Морачани. По пореклу род су са Савићима у Миоковићу. Славе Аранђеловдан.
Вукадиновићи (6 кућа), досељени су из Бишева код Рожаја. Променили су презиме и један су род са Вулићевићима у селу. Славе Мратиндан.
Обрадовићи Комаговићи (4 куће) досељени су из Оклаца у Ибарском Колашину. СлавеЂурђиц и св. Пантелеја.
Тодоровићи (5 кућа) досељсни су из Јелења (општна Брус). Славе Петковдан. Други Тодоровићи (2 дом.), досељени су из Пресеке у Ибарском Колашину. Носе презиме по старијем претку Тодору који је имао Пера, Илију и Ђока. За време Турака Ђоко је умро у Приштини и оставио Луку и Тошу, који су се 1913. године доселили у Кијевчиће. Имају блиске рођаке Радовановиће у суседном селу Заврата. Славе Ђурђевдан.
Миливојевићи (5 кућа), досељени су из Придворице, на женино имање. Зову их и Изворци, јер су из Извора на Рогозни дошли у Придворицу. Славе св. Николу.
Вулићевићи (5 кућа), досељени су из околине Куршумлије у Топлици, где су дошли од Бишева код Рожаја. Пореклом су од Кулиза-Милићевића из Рожаја који су се давно доселили из Куча у Црној Гори. Блиски су рођаци са Бишевцима у Остраћу. Данашње презиме носе по старијем претку Вулићу који је, према предању, имао Вељка, Недељка и Радојицу. Славе св. краља Стефана Дечанског – Мратиндан.
Мартиновићи (7 кућа), досељени су се из Добриња, прво у Дрен, а одатле у Топлицу. После 1912. године вратили су се, али не на првобитно имање у Дрену, јер су се ту доселили Крстовићи и Обрадовићи, већ у Кијевчиће. Кажу да су се најпре презивали Поповићи, а данашње презиме Мартиновић носе по старијем претку Мартину. Славе св. Николу. Столарским занатом бавио се Вукосав Мартиновић који је имао столарску радњу у Лепосавићу. После 1945. године из села је одсељено неколико породица, тако да их има у Куиа (1 дом.), Смедереву (1 дом.), Крушевцу (1 дом.), Куршумлији (1 дом.) и Врњачкој Бањи (1 дом.). Станојевићи (3 дом.), вратили су се из села Барбатовца (Топлица), у које су се иселили из Кијевчића после 1878. године. Славе св. Јована. Јаковљевића (1 дом.), предак је досељен из села Попиће, засеок Рибарића код Тутина. Старином су од Зечевића. Слави св. Апостола Луку.
Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата, су: Радосављевићи (1 дом.) који је досељен из Мошнице, “призетио” се. Слави св. Јована Крститеља. Јовановићи звани Рутићи, (2 дом.), предак им је досељен из суседног села Црешњице, где се доселио из Заврате. Купио је земљу од Максимовића који су се одселили у Краљево. Славе св Ђорђа. Стефановићи (1 дом.), “доводак” је. Довела га мајка Аврамија, удова из Гркаја, која се преудала у Тодоровиће из Кијевчића. Слави св. Николу, мајчину славу из рода Михајловића у Долини (Сочаница).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
16. август 2023. у 01:50
Ignjatovic
Znate li mozda kako da saznam iz kog dela Hercegovine ili iz kog plemena su moji preci dosli?
16. август 2023. у 01:51
Ignjatovic
Da dodam slava nam je Djurdjevdan.
14. август 2018. у 11:05
Војислав Ананић
КОПОРИЋЕ
Становништво и родови. Пред српско-турски рат 1876. године Копориће је имало 23 куће, а међу њима 5 свештеничких, 1921. године у селу је 64 становника и 20 домаћинстава, а 1936. 11 кућа и 9 родова . По попису из 1948. године у селу је 70 становника и 10 домаћинстава, а 1953. – 14 домаћинстава са 123 становника. Највећи број становника и домаћинстава село је имало 1961. године – 51 кућа са 181 становником. Десет година касније Копориће има 178 становника и 32 домаћинства. Број становника и домаћинстава је мањи и по пописима из 1981. и из 1991. године. Године 1981. у селу је било 29 домаћинстава са 135 становника, а 1991.- 27 домаћинстава са 93 становника. У периоду од тридесет година број становника је мањи за 88 (48,62%), а број домаћинстава за 24 (47,06%).
До 1878. године у Копорићу је било више стариначких родова. У току српско-турског рата 1876-1978. године и после ратова долази до масовног исељавања становништва из села, тако да у Копорићу “тада није било ни једне српске куће, јер се становништво одселило крајем 1978. године у Топлицу”. Аврам Поповић, који је рођсн у Копорићу, пише: “Од Срба староседелаца сада, нажалост, нема ни једнога од заклетве; остало је иза њих само гробље и у њему многи покојници мили и драги, али ни оно није онако како некада беше. Та, ено, на њему нема ни онога крста од дрвета то је једно видно обележје по чему бих сада могао сазнати о мојој доброј али незапамћеној мајци, да ту под њим вечни санак борави! Зуб времена или клети душманин и то је немилосрдно уништио!”
Радослав Љ. Павловић бележи да су 1876. године избегли из села у Србију поп Миладин Поповић, Лазар Симић, Сима Дамјановић, Јездимир Илић, Тодор Милетић, Вукић Пантић, Грујица Јовановић, Деспот Јанићијевић, Милосав Ђорђевић, Вучета Јакшић и Јован Радовановић. После рата 1877-1878. године из села су се иселили Поповићи и Ђорђевићи у Горњу Јошаницу и Милутиновићи у Неваде у Топлици.
Године 1883. у запустело село турске власти насељавале су исламизоване Србе – Мухаџире из Старог Колашина. У народу ови насељеници познати су под именима “Башњаци”, “Шијаци” и “Колашинци”. У току рата 1912. Године Колашинци су напустили село и испред српске војске повукли се ка Приштини, а одатле су се у највећем делу иселили у Турску (Мала Азија).
Непосредно после Првог балканског рата почело је насељавање Копорића тако да је већина родова досељена до 1918. године.
Данас у Копорићу живе родови: Гвозденовићи (4 куће) досељени су из Брзанца на Борчанској Висоравни. Славе св. Враче, јесење и летње.
Грујићи (2 куће) чији је предак досељен из Сељанца, данас општина Косовска Митровица. Из Копорића се иселио деда а вратио унук. Славе св. Јована Милостива.
Милановићи (1 кућа), досељени из Домишевине (општина Брус). Славе св. Николу.
Радоичићи (2 куће), чукундеда Паунка Радојичића доселио се у Борчане из Бсласице у Лабу, а из Борчана је прешао Паунко и настанио се на делу земљишта купљеном од Аврама Поповића из Копорића. Имају надимак Бушете, вероватно по селу Буша у Црној Гори, одакле су старином. Међутим, по Радославу Љ. Павловићу Бушете су пореклом из Призренске Горе. Првобитно су се презивали Анђелковићи, а данашње презиме су узели по претку Радојици. По пореклу род су са Анђелковићима, Николићима и Раденковићима у Борчану. Имају блиске рођаке Радојичиће у Граничану. Славе св. Апостола Тому.
Тодића Бањци (4 куће), предак је досељен из села Бање у Ибарском Колашину. Славе св. Николу.
Миленковићи (2 куће), досељени из Јелакца. Славе св. Андреју.
Милетићи (3 куће), досељени из Пресеке у Ибарском Колашину. Презиме носе по старијем претку Милети, који је имао сина Радисава, а овај Јована (Јова) и Павла (Пале). За време Турака преселили су се из Пресека у Копориће, прво Јово па Павле. Од Јована и супруге му Анице су: Чедомир, Тихомир и Илија. Од Павла и Достане ћерке Милена и Нада. Славе св. Врачи, јесење и летње.
Радосављсвић, (2 кућа), потомак вратио се из Чунгуле (Топлица) у Копориће. Славе Томиндан. Други Радосављевићи (2 дом.) досељени су из Домишевине (опшгина Брус) и славе св. Ђорђа.
Димићи (3 куће) досељени из Новог Села у Топлици, славе св. Петку.
Јанковићи (1 дом), досељени из Брзанца, где је давно дошао из Оклаца у Ибарском Колашину. Славе св. Враче – јесење и летње.
Мијаиловићи (1 дом.), досељени из Јелакца по пореклу су од Јевтића. Славе св. Стсфана.
После Другог свстског рата из Копорића су се иселиле породице: Гвозденовићи у Крагујевац (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Грујићи у Лепосавић (2 дом.), Крагујевац (1 дом.) и Немачку (1 дом.), Радојичићи у Нови Сад (1 дом.), Лепосавић (3 дом.), Тодићи у Крагујевац (2 дом.) и Лепосавић (2 дом.); Миленковићи. Смедерево (2 дом.), Милановићи у Смедерево (2 дом.) и Лепосавић (2 дом.), Милетићи у Краљево (1 дом.), Димићи у Лепосавић (1 дом.) Радосављевићи у Топлицу (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 11:17
Војислав Ананић
КОСТИН ПОТОК
Становништво и родови. По попису 1921. Костин Поток је имао осам домаћинстава са 50 становника, 1948. године 106 становника и 15 домаћинстава, а 1953. 122 становника и 21 домаћинство. Пописом 1961. године забележено је да насеље има 119 становника и 21 домаћинство, 1971. године – 88 становника и 22 домаћинства, а 1981. 62 житеља у 21-oj кући. По попису 1991. године у Костином Потоку су 22 куће са 52 становника или два становника више него 1921. године. У периоду од тридесет година број становника је смањен за 57 (56,30%), а домаћинстава повећан за једно домаћинство (4,60%).
Данашње становништво чине родови чији су преци досељени у другој половини XIX века, после 1879. године и почетком XX вска. Родови су: Нићифоровићи ( 3 куће) досељени из села Брђана на Рогозни. По родовском предању пореклом су од Ломигора, старијих досељеника из Газивода у Ибарском Колашину. Надимак Ломигоре вероватно је добијен из два разлога: према првом предању, њихови преци су у ратовима са Турцима посекли гору (шуму) да би спречили продирање Турака; према другом предању надимак су добили зато што су се доселили из “ломне Горе Црне”. Данас их има у Лучкој Ријеци и Куршумлији где се презивају Јовановићи. Њихови преци досељени су давно из Лопата у Црној Гори. Славе св. Јована Крститеља.
Тимотијевићи Дркићи (5 кућа), досељени су из Рујишта у Ибарском Колашину. Једно су родство са Недељковићима и Јевремовићима у Улију. Старином су из Црне Горе од племена Дробњака. Славе Ђурђевдан.
Ристовићи (3 куће) и Раденковићи (1 кућа) по пореклу су једно родство, а досељени су из села Врановића на Рогозни, па их зову и Врање. Данашње презиме носе по старијем претку Ристу и Раденку, синовима Уроша Куча који се, пре шест појасева, настанио у Врановићу на Рогозни. Славе Петковдан.
Вулићевићи (2 куће), досељени су из Јунака у Ибарском Колашину у Каменицу, а одатле у Мајдево, одакле су сишли у Костин Поток, на имање Адиловина добијено од аге из Новог Пазара. Презиме носе по старијем претку Вулићу. По пореклу су род са Вукићевићима у Кајкову. Мртве сахрањују у Мајдеву. Славе Петковдан.
Благојевићи (1 кућа), досељени су из Белог Брда, засеок Баљача, (дошао је на имање ујака). Славе св. Николу; Јовановићи (1 дом.), досељени су из Мајдева и славе Александровдан.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 11:21
Војислав Ананић
КОШУТОВО
Становништво и родови. По попису 1948. године у селу је било 199 становника и 24 домаћинства, а 1953. 213 становника и 25 домаћинстава. По попису 1961. године број становника је повећан на 238, а број домаћинстава на 30. Највећи број домаћинстава у селу 39 забележен је по 1971. године када село има 291-ог становника. Највећи број становника 300 село је имало 1981. године. Број домаћинстава у овој години у односу на претходну смањен је за 7 (32). Попис 1991. године из познатих разлога није вршен. Према томе, у периоду од двадесет година број становника је повећан за 62 (26,05%), а број домаћинстава за 2 (6,67%).
У другој половини XVIII века у село су почели да се досељавају Албанци из Бајгоре (Шаља), који су тамо дошли из Малесије. У селу су затекли Србе, који су под притиском морали да га напусте, тако да данас у селу живе шиптарски родови, од фиса Шаља, братство Љопћ. Да су пре досељавања Арбанаса у селу живели Срби потврђује топографски називи у сеоском атару који су српски.
До марта 1999. године у селу су живели потомци арбанашких досељеника: Ахмети, Аслани, Баћири, Бактеши, Бећири, Бектеши, Бислими, Есет, Фетахи, Фетаху, Хасани, Иса, Меха, Мурсељи, Муса, Рушити, Садику, Сељвије и Весељи.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 11:26
Војислав Ананић
КОШУТИЦА
Становништво и родови. Према броју становника и домаћинстава насеље спада у мања села. Према попису 1948. године село је имало 84 становника и 16 домаћинстава, а 1953. – 89 становника и 15 домаћинстава. По пописима 1961. и 1971. године село није евидентирано као посебна пописна јединица, а 1981. године у селу је 68 становника и 18 домаћинстава, и 1991. 59 становника и 19 домаћинстава.
Преци Кошутице насељавају се средином XIX века. Родови су: Урошевићи – Јагличићи (13 кућа) пореклом су из Црне Горе (Морачани). Данашње презиме носе по старијем претку Урошу и по пореклу блиски су род са Вукадиновићима у Требићу, Јаношевићима и Мијатовићима у Јарињу. На то упућује иста слава св. Архангел Михаило и међусобно неорођавање. По предању кажу да су била три брата: од Уроша су Урошевићи, од Јаноша Јаношевићи, а од Мијата Мијатовићи у Јарињу.
Ђорђевићи ( 3 куће) не знају своје порекло, али говоре да су њихови преци досељени од Пећи (зову из Пећанци) у оквиру метохијске струје, и да су “негде из Црне Горе”. Славе св. Апостола Тому.
Грковић (1 кућа), досељен из Казновића код Рашке, “призетио” имање Ђорђевића. Старином је из Црне Горе од племена Куча.
После Другог светског рата из села су се одселиле три породице Урошевића, од којих две живе у Београду, а једна у Матарушкој Бањи.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.