Општина Лепосавић:
Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Граничане, Гркаје, Гувниште, Гулије, Десетак, Добрава, Доње Исево (до 1975. године Исево), Доњи Крњин, Дрен, Дубока, Забрђе, Заврата, Земаница, Зрносек, Ибарско Постење (до 1975. године Постење), Јариње, Јелакце, Јошаница, Кајково, Каменица, Кијевчиће, Копориће (до 1965. године Копуриће), Костин Поток, Кошутица (до 1975. године део Јариња), Кошутово, Крушево, Крушчица, Кутње, Лазине (до 1980. године Лазина), Лепосавић, Лешак, Лозно, Мајдево, Мекиниће (до 1975. године Мекињић), Миоковиће, Миолиће (до 1975. године Миолић), Мошница, Остраће, Плакаоница, Планиница, Поповце, Поткомље (до 1975. године Поткомње), Придворица, Рватска, Родељ, Руцманце, Сеоце, Слатина, Сочаница, Тврђан (до 1975. године Тврђане), Требиће, Трикосе, Ћирковиће (до 1975. године Ћирковићи), Улије, Церања, Црвени, Црнатово, Шаљска Бистрица и Шарпељ.
14. август 2018. у 11:34
Војислав Ананић
КРУШЧИЦА
Становништво и родови. По попису 1921. године Крушчица је имала три домаћинства са 28 чланова, 1948. године 184 становника и 9 домаћинстава, а 1953. 52 становника и 7 домаћистава. Број становника по попису 1961. повећао се 3 (55), а број домаћинстава такође за 3 (10). По попису 1971. село има 9 домова са 31-им становником, а 1981. 24 становника у 9 кућа, док 1991. укупан број становника смањен на 19, а домаћинстава на 6. Према томе, у периоду од 1961- 1991. године број становника је смањен за 36 (65,45%), а број домаћинстава за 4 (40%).
Данас у селу живе потомци рода Миленковића (9 кућа), а у Модромиру, род Тополић (1 кућа).
Миленковићи су досељени средином XIX века из села Ловац (опшгина Звечан) и имају породични надимак Ловчани. Према предању била су три брата: Петроније, Миленко и Недељко. Петроније је дошао у Тврђан и по њему носе данас презиме Петронијевићи; Миленко се доселио у Крушчицу и његови потомци су данашњи Миленковићи. У Ловцу је остао Недељко по којем данас носе презиме Недељковићи. Старином су из Црне Горе, од Дробњака. Славе св. Георгија – Ђурђевдан.
Тополић је досељен 1930. године из Црног Луга код Ливна у Босни. Био је чивчија на имању Симе Савића, пензионисаног професора из Новог Пазара. Слави св. Николу.
После Другог светског рата из села су одсељене породице Миленковића у Љубљану (1 дом.), Ниш (1 дом.), Баљевац (2 дом.), Прокупље (1 дом.), Ужице (1 дом.), Јагодину (1 дом.), Лепосавић (8 дом.) и Шведску (1 дом.) и Тополићи у Бајину Башту (1 дом).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 11:40
Војислав Ананић
ЛАЗИНЕ
Становништво и родови. Године 1936. Радослав Љ. Павловић забележио је да су Лазине имале четири куће од три рода. По првом послератном попису из 1948. године у селу је било седам домаћинстава са 46 становника, а пет година касније једно домаћинство више и 8 становника више (54). Године 1961. село има највећи број становника, 78 у 11 домаћинстава. Највећи број домаћинстава, 13 село има по попису 1971. године када је број становника за 16 мањи него по претходном попису. По попису из 1981. године у селу је било 10 домаћинстава са 42 становника, а 1991. 33 становника и 9 домаћинстава. У посматраном периоду 1961-1991. број становника је смањен за 45 (57,69%), а број домаћинстава за 4 (36 %).
У селу живе српски родови, старији досељеници, (средином XIX века), и то: Милосављевићи (2 дом.) су досељени из Луковог Лаза на Рогозни, а старином су из Црне Горе од Лопата. Блиски су род са Цветковићима у Трикосима. Славе Зачеће св. Јована Прстече и Крститеља (6 октобар).
Радојковићи (1 дом.), предак је досељен из Домишевине, општина Брус. Славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
Новичић Пржица (1 кућа) досељен jе из Крњина, а старином из Херцеговине. Славе св. Николу. После Другог светског рата иселили су се у Крушевац (1 дом.), Крагујевац (1 дом.) и Аустралију (1 дом.).
У Мутиводама живе Савићи – Виријевићи (4 куће), досељени из Зечевића у Ибарском Колашину, а старином из Црне Горе (Морачани). По пореклу су род са Савићима у Трикосу. Славе св. Архангела Михаила – Аранђеловдан и Вукићевић (1 дом.), досељен је из Добрава, а старином је од Паруца на Рогозни. Слави св. Јована Крститеља.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 15:20
Војислав Ананић
ЛЕШАК
Становништво и родови. Забележено је да је по попису 1921. године Лешак имао 25 домаћинстава са 59 становника, 1948. године 578 становника и 86 домаћинстава, а 1953. – 690 становника и 112 домаћинство. Развој привредних и непривредних функција у Лешку у послератном периоду условио је досељавање становника и стамбену изградњу. Темпо развоја насеља може се сагледати из пораста броја становника и домаћинстава. Број становника повећао се са 1041 у 1961. на 1.319 у 1971. години, односно за 278 (26,71%), што годишње износи 28 становника. Повећан је и број домаћинстава са 220 на 335, односно за 115 (52,27%), што годишње износи 12 домаћинстава.
По попису из 1981. године у Лешку је 1723 становника и 447 домаћинстава, а 1991. године 1826 становника и 534 домаћинства, што је и највећи број. У периоду од тридесет година број становника је повећан за 785 (75,41%), а број домаћинстава за 314 (114,73%).
Становништво Лешка и засеока чине досељеници, и то: Ђоровићи (6 кућа), прешли су 1879. године из Куреља, засеок Остраћа. Славе Томиндан.
Стојановићи (3 куће), после 1900. године дошли су из села Рвата код Рашке, а пореклом су од Дражовића. Старином су из Комиња код Новог Пазара а пореклом од племена Дробњака. Славе Ђурђевдан. У време кад и Стојановићи дошли су Јездићи (1 кућа) чији је предак као трговац дошао из Косовске Митровице, гфе су стигли из Гојбуље код Вучитрна. Старином су из Црне Горе од племена Куча. Кажу да имају рођаке у Ужицу. Славе св. Николу.
Вучат (1 дом.) предак је досељен 1933. године из Зла Села код Бугојна у Босни. Дошао је прво у Јошаничку Бању, где је радио на железничкој прузи, затим се преселио у Модромир, а касније у Бербериште код Лешка. У току Другог светског рата заробљен је од Немаца и одведен у заробљеништво у Немачку, одакле се вратио 1945. године. Слави св. Јована Крститеља.
Лазић (1 дом.), досељен је 1935. године из Дежеве код Новог Пазара. Слави св. Николу.
Млађи досељеници у Лешку дошли после Другог светског рата, Дудићи (1 кућа), досељен је из Бељака у Новом Селу, општина Рашка, а старином су из Црне Горе, из Његуша код Рожаја. Слави св. Николу.
Кошанин (2 куће) досељени из Брвеника код Рашке, а старином су од Кошана (Морачана) из Чечине у Старом Влаху. Ту су дошли из Ибарског Колашина, одакле су почели да се растурају на све стране. По једном извору даљом старином су из села Коша (општина Исток). У Девичком катастиху 1761. до 1780. године више пута помињу се дародавци Срби Кошани. По етнологу Милосаву Лутовцу Кошани у Ибарском Колашину говоре да су пореклом из места Кос у Прекобрђу у Морачи, одакле су се пре три столећа иселили, “а што потврђују називи Кошко гробље и Кошка планина” очувани тамо до данас. Славе св. Петку.
Џодић (1 дом.), досељен је из села Маричића у Топлици. Слави св. Тому. Из овог рода Ратомир Џодић је доктор рударских наука и продекан Приштинског универзитета у Косовској Митровици. Умро је 14. марта 2003. године.
Лукићи (2 дом.), досељени су из Лајковца. Слави св. Николу.
Виријевић (1 дом.) досељен је из Кончулића код Рашке, а воде порекло од Виријевића из села Зечевића у Ибарском Колашину. Говоре да им је даља старина “Вирови у Црној Гори”, а у Кончулиће су се преселили из Кашља на Рогозни. Блиски су рођаци са Виријевићима у Доњем Крњину. Славе Аранђеловдан. Станисављевић (1 дом.), досељен је из Ниша; Стојановић (1 кућа), досељен је 1961. године из Бабушнице у источној Србији. Илић (1 кућа), досељсн је из Власотинца. Слави Светог Саву.
Питулић (1 дом.), досељен је из Бељака у Новом Селу, где су њихови преци дошли из Метохије, од Пећи. Слави св. Ђорђа Алимпија Столпника. Из овог рода Валентина Питулић је доктор књижевности и професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Тасић (1 дом.), досељен је са Косова, из села Ранилуг. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц. Зечевић (1 дом.), досељен из Заблаћа код Чачка. Слави св. Николу. Граце (1 дом.), досељен је из Дујака код Сјенице. Сачувано је предање да је њихов предак дошао пре осам појесава из Граца на Проклетијама. Богојевић (1 дом.), досељен је из Тиоџа, општина Рашка, а пореклом је од Богојевића у овом селу. Старином су из Црне Горе, у Васојевића. Слави св. Архангела Михаила. Кнежевићи (2 дом.), досељен је из Славонске Пожеге, прво у Стари Трг, а одатле у Лешак. Слави св. Николу. Шијаковић (1 дом.), досељен је 1960. године из Косова Поља, а старином су од Гусиња у Црној Гори. Слави св. Јована Крститеља. Перић (1 дом.), досељен је из Штимља на Косову, а старином су из Горње Мораве (Биначка). Слави св. Николу. Нешковић (1 дом.), досељен је из Блажева (општина Брус). Спави св. Враче – јесење и летње.
Чеперковићи (2 дом.), досељени су из Белог Брда, где су дошли из Шипачине (општина Рашка). Њихови преци досељени су од Пећи. Слави св. Ђорђа Алимпија Столпника 28. Чукић (1 дом.), досељен из Старог Трга код Косовске Митровице, пре тога живели су у Русцу, Ибарски Колашин. Старином су из Трешњевика у Андријевици. Од овог рода из Русца два су брата отишла у Мојстир, а два у Ђаке (општина Куршумлија). Славе св. Архангела Михаила а прислужују Алексендровдан. Раденковић (1 дом.), досељен је из Грабовца код Звечана. Слави св. Луку. Станковић (1 дом.), досељен је из села Бојинца код Бабушнице. Слави св. Николу. Јеремић (1 дом.), досељен је из Јабланице у Ибарском Колашину. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц. Јаковљевић (1 дом.), досељен јс 1953. године из Доњег Левића, код Блажева (општина Брус). Тамо се сматрају стариначким родом. Родовска слава им је свети Архангел Михаило. Мијајловић (1 дом.), досељен је из Дојевића код Новог Пазара, а пореклом је од рода Михајловића из села Кашља на Рогозни. Слави Петковдан. Вељовић (1 дом.), досељен је 1954. из Башче код Рожаја. Старина му је у Ровцима, пореклом од Влаховића. Слави св. Апостола Луку. Јовановић (1 дом.), досељен 1965. године из Пољане код Истока. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц. Биорац (1 дом.), досељен је из Козарева, код Новог Пазара, где су у XIX веку досељени из Бихора, у Црној Гори. Слави св. Николу. Михајловић (1 дом.), досељен је из Гусиња у Црној Гори. Слави св. Николу. Спасојевић (1 кућа), досељен је 1986. из Бањске, а тамо су дошли из села Читлука у Ибарском Колашину. Славе св. апостола Луку, а прислужују Крстовдан. Ђорђевић (1 кућа), досељен је 1999. године из Приштине, а пореклом је из Црквене (Црвене) Водице код Обилића. Слави св. Георгија Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
У невољи се познају пријатељи, каже народна мудрост, дубоко укорењена у традицији народа овог краја. Потврду ове изреке Лешак је показао када је међу првима отворио врата и сместио породице расељених Срба из Хрватске и са Косова и Метохије. У Лешку је данас смештено 27 породица са 102 члана и то: Ђелаилија (1 дом.) из Дарувара, Витас (1 дом.) из Госпића, Гагић (1 дом.) из Грачца, Гомирац (1 дом.) из Оточца, Гроздановић (1 дом.) из Обровца, Корица (1 дом.) из Госпића, Наранчић (1 дом.) из Коренице, Новаковић (1 дом.) из Слуња, Паић (1 дом.) џз Вргиног Моста, Стамболија (1 дом.) из Слуња, Травица (1 дом.) и Шашић (1 дом.) из Книна. Ту су и породице из Босне и Херцеговине: Зоран (1 дом.) из Мостара, Папак (1 дом.) из Дрвара, Сјеран (1 дом.) из Коњица.
Вујовић (1 дом.), из Приштине, досељен из Краљева 2001. Старином су из Хсрцеговине, село Засада код Билеће, а као колонисти 1937. године дошли су у Мухаџер Бабуш на Косову. Слави св. Николу. Станковић (1 дом.) из Граца код
Вучитрна, Ристић (1 дом.) из Приштине, Јовановић (1 дом.) из Вучитрна, Самарџић (1 дом.) из Приштине, Михаловић (1 дом.) из Kocoвa Поља, Воштић (1 дом.) из Клине, Ђоровић (1 дом) из Обилића, Ћук (1 дом.) из Вучитрна, Јокић (1 дом.) из Вучитрна, Биговић (1 дом.) из Вучитрна, Миленковић (1 дом.) из Гњилана, Аџанчић (1 дом.) из Обилића, Томовић (1 дом.) из Приштине, Трајковић (1 дом.) из Вучитрна, Милосављевић (1 дом.) из Обилића, Бакрачевић (1 дом.) из Ђаковице. Миливојевић (1 дом.) из Приштине, Недељковић (1 дом.) из Липљана, Јокановић (1 дом.) из Обилића, Поповић (1 дом.) из Велике Хоче код Ораховца, Синдић (1 дом.) из Приштине, Јовановић (1 дом.) из Вучитрна, Зарић (1 дом.) из Вучитрна, Ципријановић (1 дом.) из Гњилана, Трајковић (1 дом.) из Приштине.
Крајем XVII, или средином XVIII века из Лешка у Доњем Полугу Македонија у засеок Јелениће код Лешка дошли су Јеленићи (15 кућа). Отуда су избегли од насиља. У старом крају славили су cв. Јована Крститеља, а овде св. Враче јесење и летње. Даљом старином су из Црне Горе, из села Сеоца, од братства Јеленића, (Пипери). Неке породице Јеленића после рата 1878. године, иселиле су се у село Прекопуце у Топлици, а једна породица (поп Васо Јеленић) у село Вукошицу у Подибру и од њега су Васовићи у Краљеву и Београду.
У овај засеок, скоро у исто време кад и Јеленићи, доселили су се и Кадићи (12 кућа) из Ковачице у Копаоничкој Шаљи. Старином су из Црне Горе, од племена Куча. Према породичном предању у Ковачици су била три брата Вилимановића. Један се одселио у околину Пећи, други је дошао у околину Лешка на месту које се по досељенику из Ковачице назива Ковачевац, а трећи је остао у селу. Славе св. Враче – јесење и летње. Вулетићи (2 куће) досељени из из Доњег Крњина, пореклом су од Вукомановића. По предању била су три брата: Милун, Вулета и Миладин. По претку Вулети носе данашње презиме. Славе св. Архангела Михаила.
Из овог зассока после Другог свстског рата иселили су се Јеленићи у Крагујевац (1 дом.), Кнић (1), Рашку (1 ) Лешак (1) и Шведску (1), Кадићи у Краљево (1), Београд (1), Лепосавић (1 ), Лешак (7) и Аустралију (1), Вулетићи у Сомбор (1), Лешак (1) и Чикаго (1).
Кратина је засеок који се налази јужно од Лешка. Куће су лоциране у већем броју, на благој страни, са десне стране железничке пруге и магистралног пута Косовска Митровица – Краљево. У засеоку живе родови, и то: Лазовићи (9 кућа) чији је предак досељен из Штавице код Тутина. Славе св. Николу. Ђоровићи (7 кућа) су пореклом као и Ђоровићи у Лешку. Прешли су из Куреља, засеок Остраћа. Славе св. Апостола Тому. Јаснића (7 кућа) предак је досељен из села Забрђа на Рогозни. Неки говоре да су дошли из села Језгровића у Ибарском
Колашину. Славе св. Ђорђа Ђурђиц, а прислужују св. Пантелеју. По пореклу род су са Коматовићима у Остраћу. Даљом старином су из Црне Горе, од племена Куча. Михаиловићи (5 кућа) су досељени из Новог Пазара. Славе св. Луку. Вукадиновићи – Бишевци (5 кућа), предк им је досељен из Бишева код Рожаја од Кулиза – Милићевића. Славе св. мученика Мину. Рајовић (1 дом.) досеен је из Горњег Крњина, од Рајовића. Слави св. Николу, Паловића (1 дом.) предак је досељен, око 1880. године, из Брњака у Ибарском Колашину. Пореклом су од Коматовића. По предању била су четири брата: Павле, Филип, Јефто и Недељко. По Павлу носе данашње презиме. Једно су родство са Коматовићима у Белућу и Коматовићима у Казновићу код Рашке. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц, а прислужују св. Пантелију.
У засеоку Засеље јужно од Лешка, у подножју Кулина, настањени су Михајловићи (3 куће). По пореклу род су са Михајловићима у Кратини и славе св. Апостола Луку. Јосовићи (3 куће) и Јоковићи (3 куће) по пореклу су род са Вукадиновићима Бишевцима у Кратини и славе Св. мученика Мину. У роду Јоковића очувана је љубав према гуслама па је Велибор Јоковић, (54) познати гуслар у овом крају.
Засеок Премовићи налази се северно од Лешка и већи број кућа лоциран је уз железничку пругу Косовска Митровица – Краљево, са десне стране. У засеоку су се населили родови Премовићи (8 кућа), чији је предак досељен око 1860. године из Трешњевика код Берана. По предању била су два брата. Један је дошао и населио се код Лешка, а други је отишао у Јариње. Старином су из Пелевог Бријега у Црној Гори, од братства Братоножића. Славе Митровдан.
У западном подножју брда Валач, на старом дубровачком путу, налази се засеок Камен код којег су, према Белућу, Дубровчани прелазили Ибар. Скеле, чамци или какав мост се не помињу. Међутим, путописац Рамберти који је 1533. године пролазио овим крајем, казује да се Ибар код истоименог села, на његовој левој обали (према данашњем Јарињу) прелазило чамцима. Засеок насељавају родови: Раковићи (13 кућа) чији је предак досељен у другој половини XVIII века из села Драгочева на Рогозни. Старина им је у горњим селима у Васојевићима. Славе св. Луку. Марковићи (11 кућа) су досељени из Драгочева на Рогозни и славе св. Николу.
После Другог светског рата у Камен су досељени Шљивићи (3 куће). Пореклом су од Шљивића из суседног села Жигоља, где су дошли из Остраћа. Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан. Пешићи (1 кућа), досељен из Гувништа, од Пешића, слави Тодорову суботу – Тодорицу. Нешовић (1 кућа), досељен је из Гулија, где су дошли из Кочарника код Тутина. Славе св. Апостола Луку Симовић (1 кућа), досељен је из Врачева Ту су дошли из Мрмоња (општина Рашка), где имају блиске рођаке. Славе св. Тома. Вукашиновићи (2 куће) су досељени из Стануловића (општина Брус), где су дошли из Горњег (црногорског) Колашина крајем XVII или почетком XVIII века. Славе св. Јована Крститеља.
Стално насељених Цигана (Рома) и њихових насеља на територији општине Лепосавић до 1958. године није било. Међутим, било је путујућих Цигана, котлара, дрводеља, који су лети посећивали села и повремено се насељавали поред главних путева и река ради обављања послова и пружања услуга становништву. Данас је познато њихово насеље у Камену. Они не помињу старије претке и спадају у групу становника непознатог стариначког порекла. Међутим, знају имена родова. Лична мушка и женска имена су им најчешће хришћанска, а има и муслиманских. Сви говоре цигански, а слабије српски и хришћанске су вере. Већина њих слави Ђурђевдан, а има их који славе и св. Николу. Немају своје гробље, па мртве сахрањују у Балажеву, општина Нови Пазар. У народном жаргону Роми су познати као габељи и гурбети (чергари), јер су дуго времена живели по чергама и слабо изграђеним уџерицама. Временом су оне исчезле. Они који раде у иностранству, највише у Швајцарској, подигли су нове куће. Међутим, многи од њих напуштају насеље, одлазе по селима, врше разне ситне оправке и продају казане.
Незапосленост, затим као и висок проценат обољевања у односу на осталу популацију, неки су од проблема с којима се суочавају Роми у овој општини
Данас у овом насељу живе родови: Николићи (3 куће), Јовановићи (1 кућа), Ристићи (8 кућа), Јаћимовићи (3 куће) и Богдановићи (1 кућа).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
12. јануар 2020. у 23:01
Џо
Исправка код крсне славе фамилије Џодић. Није св. Тома већ Аранђеловдан (21.11.).
14. август 2018. у 18:05
Војислав Ананић
ЛОЗНО
Становништво и родови. За време српско-турског рата 1976-1878. и после 1879. године из села се иселило скоро сво становништво у Србију и ослобођену Топлицу. Са породицама у Србију избегли су Тимотије Ђорђевић, Радисав Сетић и Веско Филиповић, а остало становништво у Топлицу: Лозанци (Симић и Обрадовић, 2 куће, св. Никола), у село Коњуву, Ђорђевић и Симеоновић (2 куће, Ђурђиц и Ђурђевдан) у Пачарађу и Исаиловић (1 кућа, Ђурђиц и Ђурђевдан) у непознато место. Из Лозна били су Михајло Бојић и Тимотије Топаловић који су погинули у борби на Кнежевском брду, 3. јануара 1878. године. Године 1883. турске власти су у запустело село населиле “55 кућа мухаџира Колашинаца”. За време балканских ратова село је поново запустело, јер су се “бошњаци Колашинци” повукли, да би 1919. године почело досељавање српског становништва.
Лозно је по попису из 1921. године имало 44 становника и 6 домаћинстава, 1948. 10 домаћинстава и 96 становника, 1953. године 120 становника и 11 домаћинстава и 1961. године 138 становника и 14 домаћинстава.
По попису 1971. године у селу је 20 домаћинстава, а број становника је исти као и 1961. године (138). Од тада се број становника и домаћинстава стално смањује: 1981. године у селу је 45 становника и 17 домаћинстава, 1991. године 9 домаћинстава и 17 становника. У периоду 1961-1991. године број становника је смањсн за 121 или 87,68%, а број домаћинстава за 5 или 35,71%.
Данашње становништво чине Радовићи Ћирковићи потомци Ћирка сеоског кнеза из Карађорђевог времена (8 кућа), досељени из Борчана, после Првог свстског рата. Према предању старином су из Црне Горе Ђ Морачани. Рођаци су са Гаићима у Борчану и Граничану. Славе св. Архангела Михаила, а прислужују св. Аранђела летњег. После Другог светског рата велики број домаћинстава овог рода одселио се у Крагујевац, преко 30, затим у Београд, Лепосавић и Сочаницу. Петровић (1 дом.) досељен је из Борчана. Сматрају се старинцима, јер су давно досељени из Црне Горе. Славе св. Андреју. После Другог светског рата два домаћинства су се одселила у Крагујевац и по једно у Београд и Лепосавић.
Огњишта у засеоку Лукаре угасили су Терзићи (дошли из Борчана), који су се одселили у Београд и Крагујевац. Славили су св. Николу.
У засеоку Кнежево брдо живела је породица Цветковић, која је непосредно после Првог свстског рата досељена из Борачана (вратила се на своје старо огњиште). После Другог свстског рата одселила се у Руму. Слави Аранђеловдан.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
2. април 2022. у 22:39
Miodrag Petrović
Ovaj deo o zaseoku Lukare nije sasvim tačan. Nisu Terzići već Petrovići, došli iz Brzanca. Pre Petrovića tu je živela porodica Cvetković (Alempije Cvetković) čija je jedna kćerka (Stanija) udata za Petrovića (Radosav) u Brzance. Nakon nekoliko godina Radosav Petrović kupuje imanje u Lukare od svog tasta Alempija Cvetkovića i preseljava se iz Brzanca u Lukare. Deo te porodice Petrovića je u Kragujevci a deo u Beogradu. Nadimak ove porodice Petrović ,koji donose još iz Brzanca, je Terzići, i tu nastaje zabuna oko njihovog prezimena
Cvetkovići iz Lukara nakon prodaje imanja zetu Radosavu Petroviću i kćerki Staniji sele se u okolinu Kraljeva. Ovo je sasvim tačno jer sam jedan od Petrovića
Za Cvetkoviće sa Kneževog brda verovatno ste u pravu, ne znam sve tačno
14. август 2018. у 18:23
Војислав Ананић
МАЈДЕВО
Становништво и родови. По попису из 1921. године Мајдево је имало осам домаћинстава са 54 становника, 1948. године 125 становника и 15 домаћинстава, 1953. у селу је било 139 становника, а број домаћинстава је остао исти. Највећи број становника, 146 село је имало 1961. године, када је било 21 домаћинство.
По попису из 1971. године број становника у селу смањен је за 46 (100), а број домаћинстава повећан за 3 (24), што је и највећи број становништва које је село икада имало. По попису 1981. године Мајдево има 77 становника и 20 домаћинстава, а 1991. 29 становника мање (48) и 3 домаћинства мање (17). У периоду од 1961-1991. године број становника је мањи за 98 или (67,12%). Просечно годишње село је губило по три становника, који су се, у највећем броју, населили у Лепосавићу. Смањењем броја становника смањује се и број домаћинстава са 21 у 1961. на 17 у 1991. години или (19,05%).
Данас у селу живе српски родови: Антонијевићи (2 дом.), досељени у другој половини XIX века из Драгаљевине, општина Нови Пазар. Старином су из Црне Горе, од Васојевића. Првобитно су се презивали Луковићи, а ново презиме носе по старијем претку Антонију, који је рођен у Драгаљевини где је и сахрањен. Зову их Ката-Вељићи. По предању Антоније је био син Кате и Веља.
Антонијевићи славе заједничку домаћу славу св. Николу зимског и летњег. Јовановићи (6 кућа) су досељени из Мојстира код Тутина. Пореклом су од братства Ђиновића, којих има “у више места од Иванграда до Рогозне. Даљом старином су из Лијеве Ријеке у Васојевићима. По предању презиме носе по старијем претку Јовану, који је имао Јоксима и Јосифа, Јоксим јс имао Пауна, а Јосиф Љубомира. Паун је имао синове: Стојана и Војислава и ћерке Зорку и Миланку, а Љубомир Јосифа, Миливоја, Ђуку и Верку. По пореклу у блиском сродству са Љубомиром (брат од стрица) био јс Милош који је имао Јована и Чедомира. Јован је имао десеторо деце: Богдана, Душана, Радмила, Петка, Видосава, Даницу, Слободанку, Перску, Душанку и Стану. По пореклу Јовановићи су блиски род са Чукићима у Остраћу.
Године 1937. Јовановићи су се из Мајдева одселили као колонисти у околину Суве Реке, село Ђиновце, одакле су пред Други светски рат протерани од стране Албанаца.
Јовановићи су првобитно славили св. Архангела Михаила. Због вкрвиг променили су славу, тако да им је главна слава св. Александар Невски, а Аранђеловдан им је прислава. Владисављевићи (6 кућа), предак је досељен из неког села на Рогозни, а старином су из Црнс Горе, од Дрљевића (Морачани). Славе св. Архангела Михаила. Милановићи (2 куће), досељени су из Сељанца (општина Косовска Митровица), презиме носе по старијем претку Милану. У селу је дошао Симион, који је имао Милана и Видосава. Славе Митровдан.
Тежак живот и пренасељеност села допринели су да се становништво, углавном после Другог свстског рата, сели и одлази у градове широм земље и ван граница.
Исељеници су: Антонијевићи, Бачка Паланка (1 дом.), Гроцка код Београда (1), Брус (1), Београд (1), Нови Сад (1), Италија (1) и Лепосавић (16), Јовановићи. Београд (3), Мајданпек (1), Крагујевац (2), Доњи Милановац (1), Рисан. (1) и Лепосавић (7), Владисављевићи у Ужице (1), Алсксинац (1) и Лепосавић (7).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
14. август 2018. у 18:55
Војислав Ананић
МЕКИНИЋЕ
Становништво и родови. У току српско-турског рата 1876. године село је потпуно запустсло. Становништво је избегло у Србију. Поново насељавање села врши се после 1878. године. По попису 1921. године Мекиниће је имало 13 домаћинстава са 94 члана, 1948. године 157 становника и 25 домаћинстава, као и 1953. године. Највећи број становника, 168, село је имало 1961. године, док је број домаћинстава остао исти као и у два претходна пописа.
По попису 1971. село је имало 29 домаћинстава са 139 становника, 1981. године 116 становника и 28 домаћинстава, а 1991. 108 становника и 30 домаћинстава. У периоду од тридесет година број становника је смањен за 60 или 35,71%, а број домаћинстава, деобом породица, повећан за 4 (15,38%).
До пред рат 1876. године у Мекинићу су живели Ђорђевићи – Попадићи (славе св. Аранђела), који су се иселили у Горње Казновиће где и данас има 7 кућа.
Данашње становништво чине родови: Радосављевић (1 кућа), предак је досељен после 1878. године из Горњег (црногорског) Колашина, а даљим пореклом је од Никшића. По породичном предању била су браћа Радосав и Радисав. По Радосаву данашње презиме носе Радосављевићи, а по Радисаву Радисављсвићи, који су касније променили презиме и од њих су данашњи Колаковићи (2 куће). Ново презиме су узели по Колацима код Никшића, одакле су њихови старији преци. Милосав Лутовац наводи да потичу од Коле. Чува се породично предање да је породицу из Црне Горс преко Бања у Ибарском Колашину и Јавора на Рогозни у Мекиниће довео Јанићије Колак. Оба рода славе св. Николу. Због турског зулума и предњи Глигорије Радосављевић из Мекинића 1889. године пребегао је у Куршумлију са три члана породице ради насељења. Виријевићи (6 кућа), прво су досељени из села Зечевића (Ибарски Коклашин) у Доњи Крњин, а одатле у Мекиниће. Кажу да су старином из Црне Горе из Вирова. Славе св. Михајла Архангела. Јовановићи (2 куће), досељени из Јунака у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе, из Вирова код Вирпазара. Славе Аранђеловдан. Други Јованонић (1 дом.) досељен је из Придворице, на женино имање. Слави Аранђеловдан.
Симиононићи (3 куће), првобитно су се презивали Виријевићи, а предак је дошао из Војимислића у Ибарском Колашину. Двљим пореклом су из Црне Горе, од Вирова. Славе св. Аранђела, а прислужују св. Илију. Пантовићи (2 куће), такође су Виријевићи, а дошли су из Војимислића у Ибарском Колашину. Старином су од Вирпазара, из Црне Горе. Славе св. Михајла Архангела. Јанићијевићи (5 дом.) досељени су из Брњака у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе (Кучи). Презиме носе по старијем претку Јанићију, који је, према предању, брат Васиљев који се доселио у Витановиће. Славе домаћу славу св. Георгија Ђурђиц. Милентијевићи (4 куће), према њиховом казивању досељени су из Вељег Бријега у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе, од племена Куча. Данашње презиме носе по старијем претку Милентију. Према предању Васиљ, Јанићије и Милентије су браћа. И Милентијевићи славе св. Георгија Ђурђиц, а прислужују св. Пантелију. Томићи (2 дом.), досељени из
околине Дубровника. Славе св. Николу.
Михајловић (1 дом.) досељен је 1952. године из Блажева, општина Брус. Слави св. Николу.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 05:24
Војислав Ананић
МИОКОВИЋЕ
Становништво и родови. Забележено је да је Миоковиће 1878. године имало 7 кућа и 95 становника, 1921. 142 становника и 18 домаћинстава, 1948. године – 26 домаћинстава и 186 становника, а 1953. 191 становник и 25 домаћинстава.
Највећи број становника село је имало 1961. године (201). у 30 домаћинстава. Највећи број домаћинстава, 33, село је имало 1971. и 1981. са 172, односно 113 становника. По попису 1991. године Миоковиће је имало 60 становника и 26 домаћинстава, што је за 141 становника или 70,14% мање у односу на 1961. годину. За 13,33% мањи је и број домаћинстава.
Данас у селу живе родови углавном досељени крајем XVIII и у првој половини XIX вска и то: Стефановићи (4 куће), Савићи (3 куће), Поповићи (1 кућа), Илићи (1 кућа), Вулетићи (1 дом.) и Даниловићи (2 куће). Раније су у селу живели и Петровићи који су се одселили у Земаницу и Црнатово.
Стефановићи Маџићи, старином су из Црне Горе (Морачани). По предању доселила су се три брата. Брат који се доселио и дотерао козе остао је у Миоконићу, други јс отишао преко Копаоника, у село Базољин (општина Брус), а трећи у Топлицу и населио се у околини Прокупља. О његовом потомству нема никаквих података. Стефановићи славе св. Архангела Михајла. Одсељених Стефановића има у Лспосавићу (3 дом.), Врњачкој Бањи (1), Крагујевцу (1), Крушевцу (1), Чачку (1) и Лазаревцу (1). Савићи, који имају надимак Калине (названи по баби Калини), Поповићи и Даииловићи су пореклом један род. Старином су из Црне Горе (Морачани). Првобитно су се презивали Вуксановићи. По предању била су браћа Сава, Данило, Петар и Трифун. По Сави носе презиме Савићи у Миоковићу и Земаници. Овај род дао је и првог доктора наука, Љубинка Савића, доктора рударства. Одсељених Савића има у Лепосавићу (2 дом.) и Новом Саду (1 дом.), а Савића из Земанице има одсељених у више места Србије. Савићи у Миоковићу блиски су род са Савићима (Инђићима) у Кијевчићу.
Даниловићи у Миоковићу и Земаници носе презиме по старијем претку Данилу. Одсељених Даниловића има у Лспосавићу и Крушевцу. Пстровићи, који су некада живели у Миоковићу а после Другог светског рата одселили се у Земаницу, Лспосавић и Крушевац, носе презиме по претку Петру. Од Петровића воде порекло Поповићи у селу и Поповићи (2 породице) у Црнатову. Они су се тако прозвали по свом претку Јовану, који је био поп и позната личност у селу.
Од Савића, Даниловића и Петровића воде порекло и Трифуновићи у Планиници, који су се педесетих и шездесетих година XX века углавном иселили за Краљево. Свим овим родовима одувек је заједничка слава Аранђеловдан и Велики Госпођиндан.
Илићи (Ацићи) и Вулетићи су исти род старином из Црне Горе Д Морачани од братства Журића. Вулетићи су се раније презивали Вулићи. По пореклу Илићи имају рођаке у Црнатову, а крвни сродници су им Морачани у Базољину (општина Брус). Свима је одувек заједничка слава св. Архангел Михајло а прислуживали су и Велики Госпођиндан.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 05:30
Војислав Ананић
МИОЛИЋЕ
Становништво и родови. Према попису из 1921. године село је имало 30 становника и 4 домаћинстава, 1948. године 51 становник и 10 домаћинстава. Број домаћинстава остао је исти и 1953. године, али је број становника повећан за 9. Највећи број становника – 70, Миолиће је имало 1961. када је у селу 13 домова. По попису 1971. оно има 11 домаћинстава са 53 становника, а 1981. године 12 домаћинстава са 52 становника. Највећи број домаћинстава 16 село је имало 1991. године, када је број становника био 37. У периоду 1961-1991. број становника је смањен за 33 (47,14%), а број домаћинстава је повећан за 3 ( 23,08%). Данас у селу живе родови: Танасковићи (4 куће) чији је предак досељен из Брњака, засеок Драгаљица у Ибарском Колашину. Презиме носе по старијем претку Танаску који је имао Радосава (Рака), Миаила, Раденка и Славка. Блиски су род са Веселиновићима Коматовићима у Виткојевићу и Костићима у Чпиљама у Ибарском Колашину. Славе св. Ђорђа Ђурђиц, а прислужују св. Пантелеја. Рашковићи (5 дом.), старином су из Црне Горе – Морачани. По пореклу род су са Мијачићима из Калудре у Ибарском Колашину. Две породице славе св. Архангела Михајла, а три св. Апостола Луку. Иако не славе исту славу сви Рашковићи у селу су једно родство и потичу од Сима, који се два пута женио. Друга Симова жена Мага, из Дрена у Ибарском Колашину, остала јс удовица, па се преудала за Сима. За собом је довела мушко дете од којег потичу Рашковићи који славе Св. апостола Луку. Вучковићи (3 куће), предак је досељен из Јунака на Рогозни. Првобитно су се презивали Вићентијевићи. Славе Петковдан.
Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата су родови: Јосовић (1 кућа), досељен из Засеља (засеок Лешка), на мајчино имање. Слави Мратиндан. Мијајловић (2 дом.), као слуга дошао из Кашља на Рогозни. У Миолићу се оженио и засновао породицу. Слави Петковдан.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 06:11
Војислав Ананић
МОШНИЦЕ
Становништво и родови. По попису из 1921. године село је имало 30 домаћинстава са 120 чланова, 1948. године у селу је било 184 становника и 24 домаћинстава, а пет година касније, по попису 1953. – 214 становника што је и највећи број становника који је село икада имало са 427 домаћинстава. Према попису 1961. године село има 208 сгановника и 31 домаћинство, 1971. године 181 становника и 32 домаћинстава, 1981. године 34 домаћинства са 172 становника, а 1991. године 117 становника и 31 домаћинство. У периоду од 1961 – 1991. Број становника је смањен за 91 или 43,75%, а број домаћинстава је остао исти.
Преци данашњег становништва Мошнице насељавани су у другој половини XIX века, после 1879. године. Родови су: Петковићи (5 кућа) досељени из Јунака, засеок Жарева на Рогозни, због чега их и зову Жаревци. Старином су из Црне, о племена Васојевића. Славе Александровдан. Раловићи (6 кућа) и Игњатовићи (4 куће), досељени су из Козарева код Звечана, па их зову Козаревци. Сви славе св. Јована Крститеља. Ђурђевићи (4 куће) и Михајловићи (10 кућа) досељени су из Црепуље у Ибском Колашину прво у сељанце, а одатле у Мошнице. Старином су из Црне Горе, о Бјелопалића. Пореклом су род с Јосићима, данашњим Јовановићима из Сељанца. Славе св. Петку. Радивојевићи (1 кућа) и Радосављевићи (1 кућа) један су род са Вукићевићима Лопаћанима у Добрави. Славе св. Јована Крститеља. Стевићи (1 кућа) досени из села Шливовице (општина Вучитрн), „призетио се“. Старином су из Колашина у Црној Гори. Уместо своје славе Св. Врачи, узео је женину св. Јована Крститеља.
После Другог светског рата из села су се иселили Раловићи у Сочаницу – Равниште (1 дом.), Смедерево (1) и Равни Гај код Крагујевца (1), Радосављевићи у Кијевчиће (1), Радивојевић у Баљевац (1), Београд (2) и Тополу (1), Игњатовићи у Сочаницу (1), Краљево (1), Београд (1) и Словенију (1), Михајловићи у Казновиће (1), Београд (2), Крагујевац (3) и Сочаница (1), Петковићи у Лепосавић (1), Кнић код Крагујевца (1) и Београд (1).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 09:38
Војислав Ананић
ШАЉСКА БИСТРИЦА
Становништво и родови. Шаљска Бистрица је 1913. године имала 134 становника. По попису 1921. године у селу је 23 домаћинства са 138 чланова, 1948. село је имало 219 становника и 37 домаћинстава, а 1953. број становника се повећао на 230, а број домаћинстава на 39. Највећи број становника 336 и домаћинстава, 50, село је имало по попису 1961. године. По попису 1971. године у Шаљској Бистрици је било 31 домаћинство са 300 становника, а 1981. године 259 становника и 30 домаћинстава. Због догађаја на Косову и Мстохији понис становништва и домаћинстава 1991. године пије вршен. У периоду од 1961 – 1981. број становника је мањи за 77 (22,92%), а број домаћинстава за 20 (40%).
Од краја XVIII века из Бајгорске Шаље у село су почели да се досељавају Арбанаси од фиса (племена) Шаље, чији су се преци доселили из Шаље у северној Албанији. Арбанашко становништво овог села ближе води порекло од братства Љопћ (Лопчи), чији су преци били католици.
Прс досељавања Арбанаса овде су живели Срби. Природа области (планински крај) учинили су да се Арбанаси Шиптари овде лако увуку и практично за једно столеће очисте овај крај од Срба. Да су овде пре Арбанаса живели Срби говори чињеница да су скоро сви топографски називи на сеоском атару српски као на пример Милановића Брдо, Равна Гора, Станкова Чука, Црвена сена, Краљев Брег, Бели Лаз, Леска. Ови називи су “тапија, земљишна књига српска”.
До 1999. године у селу су живели родови: Ахмети, Алија, Алиу, Аљиа, Аљиу, Арифај, Бајрами, Бехрами, Хајдари, Хајрулаху, Хаљиљи, Хаљити, Хасани, Хетеми, Имери, Мехмети, Мухареми, Муслија, Муслиу, Мусљиу, Мустафа, Садику, Сами, Сулејмани, Сељмани, Селмани, Ука и Захити.
Једна породица која се после Првог светског рата доселила из Влахиње, “призетио” се, припадала је братству Маљет.
Поред арбанашких родова који воде порекло од фиса Шаље, братство Љопћ и Маљет забележен је и род Потуровића, који су поисламљени, па поарбанашени Срби .
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.