Порекло презимена, село Белуће (Лепосавић) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Белуће, општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекло становништва села Белуће, општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Белуће (Лепосавић)

Порекло презимена, село Белуће (Лепосавић)

Порекло становништва села Белуће, општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Белуће је на присојној падини Кома (1072 м), Добраве и Кршаља, с потесом по благим косама које се спуштају у Белућски Поток и Ибар.

Тип села.

Куће су подигнуте по брдским странама, груписане по родовима.

Воде.

Вода се узима са чесне Чатуле и са извора код Коматовића кућа. Има и неколико бунара.

Земље и шуме.

Њиве су добре плодности у окућницама и на Спасевици, а у Пољу поред Ибра помешане су с ливадама; слабије су оне њиве у сувој и проширеној долини Глабини. Испаше су у планини повише села на местима Лазовима, Грчеву и Лисичјем Кршу.

Историјат и остали подаци о селу.

По предању Белуће је било метох манастира Црне Реке (Петра Коришког) у Колашину на Ибру. На Селишту, у врху Глабине, биле су куће старог села, које су претходиле данашњем, спуштене ближе њивама. Када се догодило пресељавање не зна се. Гробље је у јужном делу села. Род Јездимировићи имају гробље код својих рођака у комским Барама. Зграда основне школе подигнута је 1922. године. Назив села забележен је 1363. и 1711. године. Старо село раселило се 1739. године, а садашње се заселило у првој половини прошлога века. Године 1948. у њему је било 189 становника.

Порекло становништва.

-Јездимировићи, 4 куће, Стевановић, 1 кућа, Св. Илија, предак се доселио из околине Рожаја, а прадед из комских Бара.

Из рожајске Буковице доселили су се после 1850. године:

-Милосављевићи, 2 куће, Фифовић, 1 кућа, Св. Никола, су Кучи.

-Бошковићи, 4 куће, Даниловић, 1 кућа, Миловановић, 1 кућа, Св. Никола, дед се доселио из пештерских Корита; одељаци су са Бошковићима у Постењу на Ибру.

-Павловићи, 5 кућа, Ђурђиц, су Дробњаци из предела Штавице.

-Коматовићи, 3 куће, Ђурђиц, су Кучи, досељени „озго с Рогозне“, старином од Иванграда.

-Аксентијевић, 1 кућа, Св. Joван, прешао из комских Бара, старином из Колашина на Ибру.

-Караџић, Живковић, 1 кућа, Св. Никола, слава земље Мрата, је досељен са Косова, ушао одиви у кућу.

-Алић, 1 кућа, је стари помухамедањени род, дед „Бошњак“, доселио се 1878. године.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Коментари (1)

  • Војислав Ананић

    БЕЛУЋЕ

    Положај и тип. Налази се на левој сграни Ибра, 10 км северозападно од Лепосавића, од Лешка удаљено два километра. Припада групи села средње величине. Гранична села су Борова, Поткомље и Постење. На истоку је природна граница река Ибар. Највећи број кућа лоциран је поред пута Лешак – Врачево, окренуте су према истоку и добро осунчане. По положају кућа и њиховој међусобној удаљености насеље припада селу полуразбијеног типа. Са западне стране села налази се брдо Спасевица (614 м), а северозападно је Дубрава (792 м). Село има средњу надморску висину од 470 м.
    Иако се налази поред пута Лешак – Врачево, у односу на главне комуникације (магистрални пут и железничка пруга) село има периферни положај.
    Назив, прошлост и старине. У називу села је реч бел (врста храста) која се разликује од цера по томе што му је „мазна кора“ , па је Белуће место где расте беловина. И данас су Дубраве под беловом шумом. Топоним је изведен према биљним мотивима и спада у фито-топониме.
    Село се помиње први пут у Повељи цара Уроша од 15. јула 1363. године о замени жупе Звечан за жупу Брвеник под називом Тврбдково Бвлиука и заселка Добротин ДОЛБ (Белуће). Део села припадао је босанском краљу Твртку (1354-1377) .
    У турском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године село се помиње под данашњим именом као тимар Халикадена гулама Иса-бегова са 31 српском кућом, удовице четири, нежењена два и приходом од 287 акчи.
    Године 1711. Турци су извршили попис босанских спахија па су у списак, поред других села, унели и спахију из Белућа.
    У селу постоји старо црквиште и гробље. 
    Становништво и родови. По попису 1948. године Белуће је имало 29 домова са 189 становника, а пет година касннје број становника је повећан на 209 а домаћинстана на 31. По попису из 1961. године у селу је 38 домаћинстана са 233 становника, 1971. године број становника смањен за 24 (209), а број домаћинстава повећан за 5 (43). Број становника и домаћинства се повсћавао na је 1981. године село имало 52 домаћинства са 210 становника, а 1991. 236 становника и 65 домаћинстава. У периоду од 30 година (1961-1991) број станонника се повећао за 3 или 1,29%, а број домаћинстава за 27 или 71,05%.
    Данашње становништво сачињавају родови чији су се преци доселили у Белуће у првој половини XIX века и то Коматовићи (2 куће), досељени из Брњака у Ибарском Колашину. Пореклом су из Црне Горе, од племена Куча. Најпре су се населили у Башчу код Рожаја, на агином имању, као чивчије. Ту су, кажу, убили Турчина који је хтео да узме њихову девојку и преко ноћи су напустили Башчу и „пали на бесу“ код Бега Коматине у Брњаку, који их је примио као чивчије. Можда су и презиме примили по аги Коматини. Тада су и славу променили уместо св. Николе узели св. Ђорђа – Ђурђиц (16. нопсмбра), дан када су из Башче прешли у Брњак. Оно их је, по изгледу зсмљишта, подсећало па Башчу код Рожаја па и то место доби назив Башча (Брњак).
    У вези настанка презимена овог рода интересантни су наводи Милосава Лутовца: „Један Брњачанин, предак данашњих Коматовића, исекао је на комаде свога рођака и по томе су добили данашње презиме. Неко је тада рекао ала се покоматаше те им је од тада остало презиме Коматовић .
    Прсма предању била су четири брата: Павле, Филип, Јсфто и Недељко. Од Недељка, који се настанио у Јабланици (Ибарски Колашин), су његови потомци који су се иселили у ибарску долину, па их има у Белућу и Казновићу код Рашке и презинају се Коматовићи.
    Од три брата, три Тијанина сина воде порекло Милосанљсвићи; Миловановићи, Даниловићи и Бошковићи. Када се породица Тијанић умножила, они су из Борове прешли у суседно село Белуће, а од Бошковића, браћа Цветко и Антоније, после очеве смрти, преселили су се у ибарско Постење где и данас живе њихови потомци.
    Милосављевићи (14 кућа), воде порекло од другог Тијаниног сина досељеног са осталим рођацима из Буковице код Рожаја. Милосав, по коме носе презиме, брат је Марков и Петров и отуда су Марковићи и Петровићи у Борови и Милосављевићи у Белућу најближи сродници Тијанића. Милосав је имао три сина Вукмана, Здравка и Славка. Славе св. Николу.
    Миловановићи (2 куће), потичу од Милована, који води порекло од трећег Тијаниног сина, чије је име непознато. Милован, по коме носе презиме Миловановићи, имао је брата Ђорђа. Славе св. Николу – Никољдан (19. децембар).
    Фићовићи, (4 куће), потичу од Петровог млађег сина Филипа (Фића) по коме и носе презиме. По сродству су најближи род са Марковићима, Петровићима и Милосављевићима. Филип је имао синове: Авакума и Светозара. Славе св. Николу. 
    Даниловићи, (2 куће) су потомци Данилови, који је син Ђорђа а унук Тијанин, од њеног трећег сина. Данило је имао Јакова, Апостола и Чедомира. Славе св. Николу.
    Бошковићи (3 куће), потичу од другог Ђорђевог сина Бошка и родбински су најближи Даниловићима. Бошко се женио два пута. Са Мирославом имао је Тимотија, Цветка, Јована и Антонија а са Јагликом Марка, Милана и Милеву. Као и Тијанићи, и Бошковићи славе Никољдан. До седамдесетих година прошлог века Тијанићи се нису међу собом орођавали.
    Павловића (7 кућа) предак је досељен из Кочарника код Тутина. У Кочарник су дошли од Црне Горе (Васојевићи) и имају рођаке у Остраћу. Славе св. Георгија – Ђурђиц.
    Јездимировићи (6 кућа), не знају своје порекло, али неки говоре да су досељени са црногорских Брда у северном делу Црне Горе. Према предању била су браћа Јездо и Стефан. По Језду носе данашње презиме. Блиски су род са Вуловићима и Радовановићима у Поткомљу. Славе св. Илију.
    Стефановићи (2 куће), по пореклу су род са Јездимировићима. Данашње презиме носе по Стефану брату Јездовом. Славе св. Илију.
    Милићи{ 1 дом.) досељени су из суссдног села Поткомља, а пореклом су од Милића званих Бугари. Славе славу св. Алемпија.
    Аксентијевићи (3 куће), предак је досељен из околине Новог Пазара а старином су из Црне Горе; славе св. Јована Крститеља.
    Живковићи (2 куће), досељени су из Дренице у Метохији. Призетио се и слави св. Мученика Мину – Мратиндан (24. новембар).
    Ристићи (1 дом.), досељени су из села Опава на Рогозни (општина Нови Пазар), где су дошли из Црне Горе 1912. године. Спаве св. Николу.
    Данас село осим пољопривредне функције (обрадива земља је углавном засејана пшеницом и кукурузом) врши и друге функције, као што су: школска (четвороразредна основна школа) и трговинска (једна трговинска радња).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top