Порекло презимена, село Вуча (Лепосавић) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Вуча, општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник По Порекло становништва села Вуча, општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник По Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Вуча (Лепосавић)

Порекло презимена, село Вуча (Лепосавић)

Порекло становништва села Вуча, општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Вуча је недалеко од ушћа Црвенске (Вучанске) Реке у Ибар.

Тип села.

Куће су са обе стране реке, у склопу брда Непука, Придворске Чукаре, Вучанске Чукаре и Сеочке Чукаре. Оно се дели на три краја: Читлучко Брдо на левој страни реке, крајеви Јакшићско Брдо и Ерски Бријег су на десној страни реке. Крај Ерски Бријег има Шарску Малу, назвала се по роду Шарцима.

Воде.

Вода за пиће и за домаће потребе захвата се на реци и на слабим стублинама и уставама. Ракићевићи и Милетићи имају бунар; у Ерском Бријегу уставе лети пресушују. Стока се поји на реци. У планини нема изворске воде, а потоци лети пресушују: Пођански Поток, Дебели Поток, Јабуковачки Поток, Сува Вода, Први Поток, Црвена Стијена, Срнски До и Бразда.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су помешане око кућа и на местима која се називају: По(х)ођанско Брдо, Склад, Миџорова Њива, Црквиште, Јова и Тарајски Луг поред Ибра, Дивље Поље, Рудо Поље, Прутак, Прудина поред Ибра, све са десне стране реке, а са леве су Смоница и Врабац; испаше су на Рудинама, Жешљаку, Мутници, Бабином Потоку, Злом Кршу, Ражишту и код Баре; на левој страни реке су Трлине, Дугачки Брег, Милојевица, Зли Крш, Зелена Долина, Суви До, Мутидо и Непук. Шуме су у долинама потока. На месту Ланишту сејао се лан. Сточарске колибе су на местима Градини, Каћуници и Милојевици, а повише Милојевице су напуштене њиве Орчине, код којих је био крај села Милојевица, који се саселио 1918. ближе њивама.

Старине, постанак и остали подацио селу.

Врх Рудина назива се Градина. На том месту има срушених зидина и „вара“ (креча) од зграда. Ниже села, на левој страни реке, је место Анина. На Црквини мухамеданци су повадили камење старе црквице и подигли хан, који сада не постоји. Недалеко од Анине има остатака надгробног камења. Данашње гробље је између Горњег Краја и краја Ђуровића. У садашњем гробљу има старијих надгробних крстова од камена. У селу је Незнани Гроб (код гувна Луке Видовића). Назив села „Влачија“ забележен је око 1316. године. По предању данашње село основао је Петар Ћило, предак Ћиловића, пред крај 18. века. Оно је расло у првој половини 19. века новим досељеницима и множењем, али се, због несташице воде, расељавало. Године 1948. у селу је било 343 становника.

Порекло становништва.

-Ћиловићи, Јовановић, 1 кућа, слава Ђурђевдан, су стари род непознате матице (нема мушког порода).

-Вучетић, Милентијевић, 1 кућа, (изумиру, јер су неми, гушави и патуљасти) и Јакшићи, 3 куће, Милетићи, 4 куће, Вучинићи, 5 кућа, Миладиновићи, 3 куће, Ђурићи, 3 куће, слава Св. Петка, су Бјелопавлићи, преци дошли из Доњег Јасеновика у Колашину на Ибру, а Ђурићи су касније дошли из Црепуља у истом пределу. По предању била су три брата, један се населио у Сељанце под Копаоником а друга два у Вучу; имају одељаке у Берберишту, Краљеву и Топлици.

-Читлучани, Ракићевићи, 5 кућа, слава Св. Лука, су Ровчани, били у околини Никшића, овамо дошли из колашинског Читлука на Ибру.

-Краговићи, 3 куће, слава Св. Арханђео, су Васојевићи из Кобиље Главе у Колашину на Ибру; имају одељаке у Рудници у копаоничком Ибру.

-Шиљића, Милетићи, 4 куће, су од Дробњака Шиљића у Придворици.

-Шарци, Радовановићи, 5 кућа, Милосављевићи, 4 куће, слава Св. Јован, су од Кулиза у подбуковачком Биочину, у коме и сада имају „лежаке“.

-Радовановић други, 1 кућа. Довела га мајка од Куча Тијанића у Борови у Радовановиће у Вучој; задржао очеву славу Св. Никола, а узео очухово презиме.

-Ерци, Милојевићи, 2 куће, су одељаци Ераца у Рудинама на Рогозни.

-Паруце, Парућани, Вучинићи, 2 куће, су од Лопаћана на Паруцама на Рогозни.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Коментари (1)

  • Војислав Ананић

    ВУЧА

    Положај и тип. Село се малази 8 км јужно од Лепосавића, са обе стране доњег тока учанске реке, леве притоке Ибра. По положају село спада у ред села разбијеног тнпа , јер су куће лоциране по групама засеоцима називаним по родовима Ђурићи, Јакшићи, Ерци, Чиглучни, Шарци и Парлице. Куће су у долини Вучанске реке и у пристранцима, већина је окренута према истоку и добро осунчана. Сеоски атар пружа се на истоку до Ибра, који чини природну границу села. На југу и југозапду су села Каменица и Сеоце, на северу је Придворица и северозападу Гркаје. Јужно од села је брдо Шиљак (710 м), западпо је венац брда Лапиште (857 м), на северозападу Равни Брег (591 м). Источно од ссла, иа Ибровој Тераси су поља Рудо поље и Горље поље. у Горњем пољу налази се и уређен извор који је подигла Вучинска општина 1912. године. Она је постојала веома кратко, свега пола године. Средња надморска висипа села јс 566 м, а пајнижа тачка је код моста на Ибру 454 м.
    У саобраћајном погледу село нема новољан положај јер је ван важнијих саобраћајних путева. Међутим, сеоским путем преко моста па Ибру повезано је са Сочаницом, центром месне заједнице, магистралним путем и железничком пругом Косовска Митровица – Краљево.
    Назив, прошлост и старине. У називу села налази се мушко име Вуча (апатропопим), вероватно оснивача иасеља (?). Међутим, према сеоском предању главна вуча руде из рудника са Рогозне и преношење другог материјала и терета товарним животињама обављало се преко овог села и по томе оста име Вуча. У прилогу овоме иде и топоним Рудопоље.
    Насеље јс старијег постанка, а помиње се као Влчија 1315. године у свстостефанкој повељи коју је краљ Милутин даривао манастиру у Бањској. Под именом Вјуча (Вуча) помиње се у попису Кратајишта Иса-бега и Исхаковића из 1455. године, који се односи на област Бранковића и припадала је тимару Рикарда Хамзе, гулама Исабегова. Вуча је тада имала 13 кућа неожењених 3 и приход од 1046 акчи.
    У селу се налазе остаци историјских споменика. Код Записа су остаци и темељи старе цркве са столетним брестом „записом“, који сељаци зову духови, јер се на тај дан овде одржава сабор. Испод брда Врапци, а на левој обали вучанске реке налази се вучанска црква посвећена св. Тројици. По предању ту је била грчка црква. Данас су то остаци цркве од великих тесаника и делова „грчких“ и римских надгробних стена и миљоказа. У близини цркве налази се неколико надгробних споменика српских војника изгинулих у Првом светском рату. У атару села Вуча на западној страни налази се термоминерални извор бање Вуча (550 м). На основу мерења вршених у јулу месецу издашност извора креће се од 0,12 до 0, 20 литара у секунди, а темпратура воде у од 26 до 36 степени. Хемијски састав воде није испитиван. Међутим, преовлађује сумпор, који није тешко установити по карактеристичном мирису. Вода је лековита, што потврђују и посетиоци из разних крајева земље, народ je користи за лечеље кожних и реуматичних болести. На изворима су направљени базени од бетона.
    Становништво и родови. По броју становника и домаћинстава, Вуча спада у већа села на територији општине Лепосавић. По попису из 1948. године имало је 49 кућа и 343 становника, а 1953. године 429 становника, и 59 домаћинстава. Највећи број становника, 472 село је имало 1961. године и 74 домаћинства. По пописима из 1971. и 1981. број становника (451 и 423) и број домаћинстава (92 и 97) није се битно мењао. По последњем попису из 1991. године село је имало 118 домаћинстава и 417 становника. Од 1961. до 1991. број становника је смањен за 55 (11,65%), а број домаћинстава, због деобе породица повећан за 44 (59,46%).
    Преци данашњих становника у Вучи већином су досељени у другој половини 19. и првој половина 20. века:
    Милојевићи, звани Ерци, (9 дом.), досељени су из Рудина на Рогозни, а старином су из Херцеговине. По пореклу имају блиске рођаке Ерчевиће (славе св. Николу) у Лаћиследу и Александровачкој жупи. Милојевићи славе св. Николу.
    Вучинићи (20 кућа ), Миладиновићи (9 кућа), Трифуновићи (13 кућа) и Милентијевићи (6 кућа) пореклом су од Јакшића из дољег Јасеновика у Ибарском Колашину. Нова презимена су узели по досељељу у Вучу. Даљим пореклом су од Бјелопавловића у Црној Гори. Свима је заједничка слава света Петка.
    Радовановићи (15 кућа) и Милосављевићи (7 кућа), звани Шарци пореком су од братстава Шараца из села Педејана у жупи Пиви, у Црној Гори. По Светозару Томићу Шарци су били велико братство. Међутим, услед помора остала су два брата, од којих је један био шарен у лицу због богиња и од њега су Шарци, а други „вадио је мазију“ (клео се) и од њега су Мазићи. По породичном предању из Недајна доселио се у Ибарски Колашин Радован Шарац са синовима Аксентијем, Василијем, Тодорм, Младеном и Милосавом. По претку Радовану носе презиме Радовановићи, а по Милосаву, Милосављевићи. Из Каменице Радован са 4 сина прелази између 1886. и 1890. године у Вучу. Из Пивске Жупе Шарци су морали да беже због крви, па их има у Сињу, Дрнишу, Миоч Пољу, Белом Потоку код Лесковца. Неки од Шараца су се иселили из Пиве 1882. у околину Куршумлије, али су тада узели презиме Димитријевићи.
    Нема поузданих података да су Радовановићи и Милосављевићи једно родство са Шарцима у селу Пављу у Дежеви (општипа Нови Пазар) и у Биочину (општина Рашка). Шарци у Биочину су Кулизе мратинци, а даљим пореклом су Кучи. Заједничка слава Шараца у Вучи је свети Јован Крститељ?.
    Други Радовановићи (2 дом.) који живе у махали Шарцу и у селу нису у сродству са Шарцима. Радованов син Младен оженио се удовом из Поткомља од Радовановића – Марића која је дошла са децом. Славе светог Николу.
    Побегли, јер је један од два брата убио кума. Прво су се доселили у Вељи Бријег, а одатле су прешли у Старо Село, одакле су се спустили у Читлук.
    Једна грана Читлучана доселила се из Читлука прво у Црвени, а затим у Вучу. Славе св. Луку.
    Вучинићи, звани Паруце, (6 дом.), досељени су из Јунака, засеок Паруце у Ибарском Колашину. Првобитно презиме било им је Стевановићи. Ново презиме су узели по претку Вучини. Славе св. Јована Крститеља. На имању данашњих Вучинића Паручана живели су Клечани који су се 1879. године одселили у Топлицу. И данас један поток – топоним носи назив Клечански поток.
    Ђурићи, (9 кућа), чији је предак досељен из Црепуље у Ибарском Колашину. По предању била су три брата: Јосија, Јакша и Ђуро. У Сељанце (општина Косовска Митровица) одселио се Јосија и по њему презиме носе Јосићи, данашњи Јовановићи и Деспотовићи. У време када и Јосија из Црепуље су се доселила и Јосијина браћа, од кога су данас њихови потомци Ђурићи и Јакшићи. Славе св. Петку – Петковдан.
    Јоконићи – Ђерекарци (5 кућа), воде порело од братства Карановића у Кобиљој Глави у Ибарском Колашину. Даљом старином су од Мораче. Славе св. апостола Михаила – Аранђеловдан.
    Милетићи, звани Шиљићи, (3 куће), досељени су из Брњака у Ибарском Колашину, а даљом старином су из Црне Горе, од Васојевића. Пореклом блиски су род са Несторовићима у Придворици и Ивановићима у Јошаници. Шиљићи у Вучи славе славу св. Георгија, а прислужују Ђурђевдан. Шиљића има у селу Станево у Александровској жупи. Не зна се сигурно да ли су по пореклу род са Шиљићима у Вучи. Међутим, Мплосав Лутовац наводи да је предак Шиљића у Станево „дошао од Ибра“
    Милентијевићи, звани Ћиловићи, (1 дом.), сматрају се најстаријим родом у селу. Не знају своје порекло. По њима на месту Горње поље једна ливада, данас власништво Шараца, зове се Ћиловска ливада. Славе Петковдан.
    Млађи досељеници су Игњатовићи (2 куће), досељени из суседног села Гркаја од Игњановића, славе Аранђеловдан; Милошевићи (5 кућа), досељени из Гркаја, од Милошевића, славе Аранђеловдан; Милосављевићи (2 дом.), досељени из Плакаонице, на женино имање и слави Ђурђевдан; Матковићи (2 дом.), чији је предак из Велике Плане, у Топлици. Бавио се поткивачким занатом. Оженио се из Рајетића, на Рогозни, од Самчевића. После његове смрти жена му се преудала у Милетиће – Шиљиће. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц; Радонићи (2 дом.), досељени из суседног села Црвени, славе Лучиндан; Стефановићи (1 дом.), досељен из Кајкова „призетио се“ у кућу Ракићевића, слави своју славу св. Николу и женину Лучиндан. Поред пољопривредне функције село врши трговинску (преко три трговинске радње) и образовну преко основне четвороразредне школе која носи назив „Браћа Радовановићи“, а у саставу је матичне основне школе „Вук Караџић“ у Сочаници. Школа је први пут почела да ради 8. децембра 1947. године па се тај дан дуго времена славио као Дан школе.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top