Општина Лепосавић:
Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Граничане, Гркаје, Гувниште, Гулије, Десетак, Добрава, Доње Исево (до 1975. године Исево), Доњи Крњин, Дрен, Дубока, Забрђе, Заврата, Земаница, Зрносек, Ибарско Постење (до 1975. године Постење), Јариње, Јелакце, Јошаница, Кајково, Каменица, Кијевчиће, Копориће (до 1965. године Копуриће), Костин Поток, Кошутица (до 1975. године део Јариња), Кошутово, Крушево, Крушчица, Кутње, Лазине (до 1980. године Лазина), Лепосавић, Лешак, Лозно, Мајдево, Мекиниће (до 1975. године Мекињић), Миоковиће, Миолиће (до 1975. године Миолић), Мошница, Остраће, Плакаоница, Планиница, Поповце, Поткомље (до 1975. године Поткомње), Придворица, Рватска, Родељ, Руцманце, Сеоце, Слатина, Сочаница, Тврђан (до 1975. године Тврђане), Требиће, Трикосе, Ћирковиће (до 1975. године Ћирковићи), Улије, Церања, Црвени, Црнатово, Шаљска Бистрица и Шарпељ.
15. август 2018. у 10:11
Војислав Ананић
ЋИРКОВИЋЕ
Становништво и родови. Забележено је да је 1874. године Џепе имало 28 кућа, 1921. године 32 домаћинства са 145 чланова, 1948. 19 домаћинстава са 125 становника, 1953. године 129 чланова у 19 домаћинства. По попису 1961. године
село има 20 домаћинстава и 119 становника, 1971. домаћинстава, 1981. 112 становника у 31 домаћинство и 1991. године 75 становника и 26 домаћинстава. У периоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 44 (36,97%), а број домаћинстава је повећан за 6 или 30%.
Садашње становништво чине родови у Селишту (Доње Џепе) Спасићи (2 куће) као стариначки род. Славе св. Георгија – Ђурђиц и Ђурђевдан.
Ћирковићи (10 дом.), чији су преци досељени крајем XVII или на почетку XVIII века из неког села преко Ибра, из предела Врачева. Неки говоре да су досељени из Беле Паланке, а старином су из Црне Горе. Досељени су прво у доњи део поља на место Броћеви. Садашње презиме носе по старијем претку Ћирку. Поједине породице Ћирковића имају секундарна презимена: Симићи, Муџићи, Зогићи, Дачићи и Орничани.
Ћирковића данас има у Гњилици, општина Рашка, и Жуњевићу, општина Нови Пазар али нису у сродству са овима у селу. Они су једно родство са Зечевићима Ђурићима у Казновићу, Красојевићима у Миснопољу у Рашки и Савковићима у Рудници. Ћирковићи славе св. Ћирика.
Бановића (4 куће) предак је досељен из Врачева, у пределу цркве св. Враче, где су највероватније дошли из села Бановице северозападно од Новог Пазара где и данас један засеок села носи назив Бановски крш. Међутим, своје порекло, према казивању Живка Бановића (52) из Лепосавића, везују за Кадиће код Лешка, али не знају зашто. Једино је поуздано то да славе исту славу св. Враче. По породичном предању била су три брата. Један се одселио у околину Пећи, други је дошао прво у Горње Поље у Ћирковиће а одатле у Бановиће и вероватно да су од тог прстка садашњи Бановићи, а за трећег брата не зна се поуздано где се одселио. Кажу да је отишао у Топлицу. У селу Дабиновцу има Бановића, али су они досељени из Бањана код Никшића. Даље порекло везују за Херцеговину. Имају секундарна презимена Јосићи, Шеићи и Џелићи. Крсна слава им је св. Врачи јесењи, а прислужују св. Тројицу. Једна породица Бановића преселила се у Ћирковиће, “призетио” се. Слави св. Враче и св. Ћирика.
Оровчића (1 кућа) предак је досељен скоро читав век после Ћирковића из истог предела одакле су и они дошли. Кажу да су даљом старином из села Ораовица у Команима (Доњи Пешивци) у Црној Гори. Славе св. Враче.
После 1900. године у село су дошли млађи досељеници и то: Ђосићи (3 куће) чији је предак досељсн из Гувништа, “призетио се” у кућу Ћирковића. Славе. св. Стефана и женину славу св. Ћирика.
Караџићи (2 куће) досељен су из Жутице, општина Рашка, а пореклом су од Караџића из Бадња, где су се рано доселили од Пећи, а даљом старином су из Црне Горе, од Васојевића.
Петровић (1 кућа) досељен је из Семетеша где је дошао из Рвата код Рашке. Даљом старином су из Судског Села, општина Нови Пазар, призетио cе у кућу Ћирковића. Слави св. Ћирика Ђоровић – Самокресовић (1 кућа) досељен је из Лисине, општина Рашка, а тамо су дошли из Котара у Дреници. Призетио се у Бановиће. Слави св. Врачи, јесење и св. Тројицу.
Сапић (1 кућа) досељен је из Добриња код Тутина на женино имање у Ћирковиће. Слави св. Николу.
Ђорђевић (1 кућа) досељсн из Црнатова, на женино имање у Бановићу. Слави св. Враче јесење и св. Тројицу.
Огњишта у селу угасили су Павловић (слава Тодорова субота и св. Ћирик), досељен из Гувништа, Миливојевић (св. Никола) досељен из Придворице и Ма товићи.
После Другог светског рата из села су се иселили: Ћирковићи у Рашку (2 дом.), Јошаничку Бању (1), Куршумлију (1), Белуће (1) и у Лепосавић (3), Бановићи у Рашку (8), Ушће (1), Краљево (1), Београд (6), Брус (1), Крушевац (1), Бањалуку (1), Лазаревац (1), Смедеревску Паланку (3), Лешак (5), Лепосавић (5), Добраву (1), Шипачину (1), Постење (1) и Јариње (1), Ћосићи у Београд (1), Рашку (1) и Лепосавић (1), Петровић у Рашку (1), Спасић у Краљево (1), Ђорђевић у Параћин (1), Матовић у Смедерево (2).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 10:28
Војислав Ананић
ЦРНАТОВО
Становништво и родови. Забележено је да је Црнатово 1878. године имало 7 кућа са 130 становника, а засеок Обади 2 куће са 37 становника. По попису 1921. године село има 9 домаћинстава са 54 члана. По казивању Радослава Љ. Павловића 1934. године Црнатово је имало 6 кућа једног рода, а у засеок Обади два рода у четири куће. По попису 1948. године у селу је 25 домаћинстава са 196 становника, а 1953. 27 домаћинстава и 229 становника. Највећи број становника, 279, село је имало 1961. године 3 домова. Године 1971. број становника је смањен за 1 (278), а број домаћинстава повећан на 43. Године 1981. Црнатово је имало 221 становника и 45 домаћинстава, а 1991. 48 домаћинстава са 178 становника. У периоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 44 (19,82%), а број домаћинстава деобом породица повећан је за 13 или 37,14%.
Данашње становништво чине родови досељени у XIX веку, и то; Милосављевићи (8 дом.), познати као Величковићи и Даничићи. Вероватно да су узели презиме по претку Милосаву. Прешли су из Белог Брда, а старином су из Црне Горе (Морачани). Славе св. Николу. Две породице из овог рода одселиле су се у Београд, две у Лепосавић и једна у Рашку. Има одсељених и у Доњој Рашици код Куршумлије.
Ђорђевићи (1 дом.), старином су Морачани. По пореклу даљи су род су са Милосављевићима у селу са којима се данас орођавају. Славе св. Николу. Пред крај XX века три домаћинства овог рода одселила се у Тврђан код Лепосавића, а има одсељених у селу Доња Рашица.
Димитријевићи (3 куће), пореклом су из Белог Брда, од Никољчана. После Другог светског рата из села су се иселили у Лепосавић (1 дом.), Крушевац (1), у Немачку (1) и Русију (1).
Танасковићи (2 куће), прешли су из Белог Брда од Никољчана. Један су род са Ђорђевићима, славе св. Николу. Одсељених породица има у Новом Пазару (1 дом.) и Лепосавићу – Сланиште (1 дом.).
Поповићи (2 дом.), досељсни из Мијоковића, “призетио се” у Ђорђевиће. Задржао је презиме и своју славу (Аранђеловдан), а прислужује женину славу св. Николу летњег (22. маја). Одсељених из овог рода има у Рашки (2 дом.) и Мрчајевцима код Чачка (1 дом.)
У засеоку Обади живе Милуновићи (3 дом.) досељени 1879. године из Бишева код Рожаја и славе св. Мину – Мратиндан. По пореклу род су са једним родом Бишеваца у Остраћу. Одсељених Милуновића има у Новом Пазару (1 дом.), Крагујевцу (2) и Лепосавићу Сланиште (1). Чукића (3 дом.) предак је досељен из Остраћа, а старином су из Црне Горе, од Васојевића. Дошао је на женино имање. Славе женину славу св. Враче, јесење и летње. Лазићи (3 дом.) досељени су из Шипачине, општина Рашка, а њихови преци су старином од Пећи. Дошао је на мираз у Милуновиће. Славе Мратиндан. Благојевић (1 кућа) досељен из Гувништа на мираз у породицу Бановић Стевана. Слави св. Стефана Архангела.
У крају села Богновиће су Петровићи (4 дом.) досељени из суседног села Миоковића, а старином из Црне Горе, Морачани. Славе св. Архангела Михајла. Одсељених има у Крагујевцу (4 дом.). Илић (1 дом.) досељен је из Миоковића. Старином су Морачани. Славе Аранђеловдан. Одсељених из овог рода има у Крагујевцу (2 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 10:48
Војислав Ананић
ЦЕРАЊА
Становништво и родови. Радослав Љ. Павловић је забележио да је село 1913. године имало 135 становника. По попису из 1921. године Церања има 24 домаћинства и 61 становника, 1948. године 219 становника у 32 домаћинства, а 1953. 242 становника у 37 домаћинстава. По попису 1961. број становника се повећао на 258, а број домаћинстава на 39. Највећи број становника 315 и домаћинстава 41 село је имало 1971. године. По последњем попису извршеном 1981. године Церања има 38 домаћинстава и 265 становника. Због познатих догађаја попис 1991. године није вршен. У посматраном периоду 1961 – 1981. Број становника у селу је повећан за 7 (2,71 %), а број домаћинстава смањен за 1 (2,55%).
Почетком XVIII века на јужне падине Копаоника, данас Бајгорска Шаља, коју су некада насељавали Срби, досељени су Арбанаси из племена Шаље по коме је и крај добио име. Ово становништво, од предака католика, појачава свој етнички слеменат, потискују су Србе и почињу да се шире и померају према северу, десном страном Ибра, у правцу Ибарске Слатине. Од тада је почело јаче да се помера становништво у области Ибра. После рата 1912. године, када су се Срби иселили у новоослобођене крајеве, они су се померили више на север, све до Церањске реке, и заузели српска напуштена села.
Данашње становништво чине искључиво шиптарски родови, већином досељени крајем XVIII или у XIX веку. Припадају фису Шаља и братству Љопћ из Северне Албаније. Овде су затекли Србе који су се “због претњи и зулума” иселили. Потомака исељених Срба из овог села има и данас у Сочаници.
До 1999. године у селу су живели родови Абит, Адеми, Алија, Алиу, Авдуљи, Аземи, Бислими, Брахами, Ељези, Ферати, Хајра, Хаљими, Халили, Хаљиљи, Хељити. Иса, Љатифи, Мифтари, Муса, Мустафа, Рахмани, Рама, Рушити, Салихи, Сејдију, Шерифи и Шећири.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
15. август 2018. у 11:17
Војислав Ананић
УЛИЈЕ
Становништво и родови. Улије јс 1921. године имало 12 домаћинстава са 91 становником, 1948. 175 становника и 26 домаћинстава, а пет година касније број становника је мањи за 34 (141), а број домаћинстава за 9 (19). По попису 1961. године у селу је било 136 становника и 25 домаћинстава, 1971. – 84 становника у 20 домаћинстава и 1981. – 84 становника и 15 домаћинстава. По послсдњем попису из 1991. године Улије има 34 становника у 10 домаћинстава. У периоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 102 (75%), а број домаћинстава за 15 (60 %), што је последица миграције село-град. Данас највећи број становника живи у Лепосавићу.
Садашње становништво у селу чине родови досељени у другој половини XIX века: Радосављевићи (4 куће) досељени из околине Андријевице у Црној Гори, прво у Меки До (део код Бањске), а одатле су око 1850. године прешли у Улије. Имају породични надимак Мекоделци који су добили по Меком Долу у којем су се кратко задржали. Даљом старином су “од Никшића”. По Радосаву његови потомци носе презиме Радосављевић. По породичном предању у Меки До дошла су два брата од којих се један који је био поп, убрзо вратио у Црну Гору. Од брата који је остало у Мском Долу била су три сина: Радосав, Радован и Милосав (Мило). Радосав се доселио у Улије и по њему његови потомци носе презиме. Радосав је имао Милана, Раденка и Стојану. Други брат Радован отишао је у Камсницу и од њега су данашњи Радовановићи у селу. Недељковићи (3 куће), такође су досељени из Оклаца у Ибарском Колашину и воде порекло од претка Илије, по коме су и носили првобитно презиме. Презиме Недељковић носе по претку Недељку, који је имао пет синова: Станка, Величка, Профила, Тимотија (Тима) и Глигорија. Од Станка су Млађо, Саво и Александар, а од Величка Ђурђе, Профил, Милорад и Предраг. Тимо и Глигорије нису имали деце. Недељковићи су и по пореклу род са Јевремовићима у селу, а имају рођаке и у Тмави код Куршумлије, који су потомци трећег и четвртог Илијиног сина Анђелка и Раденка, презивају су Илићи. Из овог рода потиче и Благоје Недељковић, др рударских наука и професор Рударско- металушког факултета у Косовској Митровици. Славе Ђурђевдан.
Јевремовићи и Недељковићи имају породичан надимак Дркићи, по Јовану који је имао надимак Дрка. Тај надимак носе Јанковићи и Илићи у Оклацу у Ибарском Колашину.
Јаковљевићи (1 кућа) предак је досељен из села Чашеровића (Ћешеновића) на Рогозни (Ибарски Колашин). Прво су дошли у Меки До, код Бањске, где су се кратко задржали, а одатле су се доселили у Улије. Старином су из Црне Горе од Бјелопавлића. Чувају породично предање да је њихов далеки предак Јаков имао четири сина: Сретена, Глигорија, Јсремију и Димитрија. По њему његови синови и њихови потомци носе данашње презиме. Имају надимиак Шаитовићи. Блиски рођаци су им Јаковљевићи (Матасукићи) у Брњаку и Гаљци у Резалима, у Ибарском Колашину. Славе Петковдан.
Јевђовића (2 дом.) предак је досељен из Ђашеновића, засеок Леденик у Ибарском Колашину. Прво су дошли у Кутње, где су се кратко задржали, а одатле их је ага преселио у Улије, на месту Клече, где су им и данас куће. Првобитно су се презивали Миленковићи, а ново презиме су узели по претку Јевђу. У Улије је прво дошао Јефто који је имао Васа, Сретка и Никосаву. Блиски рођаци су им Миленковићи у Леденику и Тодоровићи у селу Ројчићу, општина Рашка (отишао је на женино имање). Славе и прислужују св. Петку.
Ђелошевићи (3 дом.), старином су из Црне Горе (Кучи) из села Никмараши, одакле су се преселили у Буђево код Сјенице. По предању била су три брата. Један од њих из Буђева доселио прво у Лепосавску реку (данас се једна њива зове Ђелошева), а одатле га је ага преселио на земљу у Улије испод Граца. Славе св. Јована Крститеља.
Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата су Николићи (1 кућа). Досељен је из Борчана. Слави св. Враче јесење и летње.
Мсханички прилив становништва у насеље Лепосавић из Улија био је интензиван после 1945. године. Како се Лспосавић јаче развијао, то је постојао привлачније за становништво Улија. Интензитет усељавања отпочео јс после 1961. године, а разлози су у привредном и културном развоју насеља, чије су преломне године између 1961. и 1975. Из Улија у Лепосавић доселили су се Радосављевићи (18 дом.), Јевремовићи (12 дом.), Недељковићи (13 дом.), Јаковљевићи (10 дом.), Јевђовићи (3) и Ђелошевићи (5).
Из Улија у Костин Поток 1911. године одселила се једна породица Јаковљевића, која је 1959. прешла у Лепосавић.
После Другог светског рата неколико породица иселило се из овог села, па данас има Јевремовића у Косовској Митровици (1), Београду (2), Крушевцу (1), Трстенику (1) и Тузли (1); Недељковића у Београду (2), Новом Саду (2) и Крагујевцу (1); Радосављевића у Чачку (1), Лесковцу (1), Лучанима (1), Баљевцу (1), Прахову (1), Лазаревцу (1) и Чикагу (1); Јаковљевићи у Краљеву (1), Крагујевцу (2) и Београду (1); Ђелошевића у Рашки (1), Загребу (1) и Италији (1).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
22. новембар 2018. у 18:55
Goran Kuzmanović
Iz sela Ulije, krajem XIX veka, u Toplicu, selo Gornja Draguša, doselili su se Kuzmanovići, Gavrilo, Vučić i Kalina,deca Kuzmanova, i njegov unuk Aksentije, od pokojnog sina Milisava. Slave Svete Vrače. Na žalost nije mi poznato kako se Kuzman u starini prezivao sobzirom da su njegovi potomci došavši u Toplicu uzeli prezime po njemu. Kuće Kuzmanovića još uvek postoje u selu Gornja Draguša, Opština Blace, mada su svi potomci navedenih Kuzmanovića iseljeni i danas žive u Beogradu, Nišu, Kragujevcu ali i drugim mestima….
16. август 2018. у 05:36
Војислав Ананић
ПЛАНИНИЦА
Становништво и родови. Године 1878. Планиница има три куће и 25 становника, а Градиште једну кућу и 10 становника. Пописом из 1921. године евидентирано је да Планиница (Градиште се не помиње) има 9 домаћинстава и 65 становника, 1948. године 113 становника и 11 домова, 1953. – 132 становника, што је и највећи број, и домаћинстава исти као претходном попису. Највећи број домаћинстава, 15, село је имало 1961. и 1971. године али је број становника смањен у 1961 на 113, а 1971. на 74. По попису из 1981. године Планиница је имала 43 становника и 11 домаћинстава, а 1991. године – 38 становника и исти број домаћинстава.У периоду 1961 – 1991 број становника је смањен 67 ( 66,95%), а број домаћинстава за 4 (26,66%).
Данашње становништво Планинице чине родови чији су се преци доселили углавном средином XVIII века. У Планиници су Трифуновићи (4 дом.) чији се предак доселио из Миоковића. Старином су из Црне Горе (Морачани), од братсгва Жура – Журићи. Славе св. Аранђела, а прислужују Велики Госпођиндан. Вукојевић (1 дом.), досељен је из Белог Брда, после 1879. године. Старином су из Црне Горе. Рођакају се са Трифуновићима. Славе Спасовдан. Из овог рода, после Другог светског рата, одселило се пет породица у Краљево (1 дом.) и Семетеш код Рашке (4). Трифуновићи су се одселили у Краљево (4), Скопље (1), Крушевац (1) и Лепосавић (1).
У Градишту, живе Вучетићи(1 дом.), који су у првој половини XVIII века прешли из Белог Брда, од Светојованаца. Према предању била су браћа Вучета, Марко и Милић. По Вучети носе презиме Вучетићи, по Марку Марковићи у Марушићу, а по Милићу Милићевићи у Земаници. Вучета је имао Сава, а овај Маринка, Стевана и Марка. Маринко Вучетић је рођен 1876. године, а погинуо је у балканском рату 1913. За собом је оставио Александра и Љубомира. Славе св. Јована Крститеља.
После Другог свстског рата из села су одсељени у Лешак (2 дом.), Лепосавић (1), Краљево (1), Чачак (1) и Београд (1).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
16. август 2018. у 05:47
Војислав Ананић
ПОПОВЦЕ
Станоиништио и родови. По броју становника и домаћинстава насеље спада у мање насеобине. У попису из 1948. године има 98 становника и 19 домаћинстава, а 1953. – 91 становник, и исти број домаћинстава. По попису 1961. Поповц има 18 домаћинстава са 31 становником. Године 1971. у селу је било 88 становника у 19 домаћинстава. Највећи број домаћинстава – 20, Поповце је имало по попису 1981. године у којима живи 82 становника. Десст година касније 1991. године, број становиика је 62, а домаћинстава 17. У периоду од 1961 – 1991. број становника је смањен за 19 ( 23,46%). а број домаћинстава за једно (5,55%).
Данашње становмиштво чине родови: Поповићи (10 кућа), према казивању Амђелка Поповића (74) из Поповца, досељени су из Војковића на Рогозни. Првобитно су се презивли Крсмановићи и старином су из Старог Влаха, одакле су у XIX веку дошли у Војковиће. Род Поповића цењен је у овом крају, јер потиче из свештеничке породице. Имају блиске рођаке Алексиће у Дрену и Крсмановиће у Новом Пазару. Славе св. Николу. Презиме Јовановићи (7 кућа) је врло распострањепо у селима овог краја. Досељени су из Војковића и једно су родство са Поповићима. Славе св. Николу. Вукадиновић (1 дом.) је досељен у другој половини XIX века из Летоваца више Бањске (Рудине). Слави Петковдан. Из Летоваца су се доселили и Владисављевићи (4 куће), пореклом од Вукадиновића. Вероватно да су ново презиме узели по старијем претку Владисаву. Славе Петковдан.
Млађе досељенике досељене после Другог свстског рата чине родови: Радојковић (1 дом.), досељен је из Придворице. Слави Ђурђевдан и Вукојевићи (3 куће), досељени су из Јелакца (купили земљу од Ћирковића) и славе св. Николу.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
16. август 2018. у 06:12
Војислав Ананић
РОДЕЉ
Становништво и родови. У Родељу је по попису из 1921. године, било 11 домаћинстава са 67 чланова, 1948. – 112 становника у 24 домаћинстава, а 1953. 19 домова са 124 становника. Највећи број становника, 137, село је имало 1961. године када је било 21 домаћинство. По попису из 1971. у селу је 18 становника мање (119), а број домаћинстава за једно всћи (22), док је 1981. године Родељ имао 100 становника и исти број домаћинстава. По попису 1991. у селу је 21 домаћинство са 61 становником. У псриоду од 1961 – 1991. Број становника је смањен за 76 (55,47%), а број домаћинстава је остао исти.
Данашње становништво чине углавном родови досељени почетком XIX века, и то: Милојевићи (6 кућа), Аксентијевићи (2 куће) и Савићи (2 дом.). Према казивању Милосава Милојевића (77), дипломираног економисте из Лепосавића, предак им је старином из Црне Горе, од Роваца, засеок Катићи (Горња Морача). Према предању, Ката се удала у кућу Бојовића, у Берану. Родила је Милоја, Јока, Милуна, Вукашина, Вукадина, Милутина и Вема. По убиству Катиног мужа, Ката се враћа у свој род, а када су јој синови стасали, долази у Војимисниће, у Ибарски Колашин, где се кратко задржала, а потом одселила у Суви До, код Косовске Митровице. И ту остаје врло кратко, па се сели у Грабовац, одакле Милоје долази у Родељ, И по њему Милојевићи носе презиме. Милун, по ком Милуновићи носе презиме, сели се у Батваре, а затим у Заврату. Вукашин, Милутин, Вемо и Јоко остају у Грабовцу до рођења синова, а онда се Вукашин са синовима Радом, Димом и Јеротијем сели у Тврђан. По Вукашину Вукашиновићи носе презиме. Према томе, по пореклу Милојевићи у Родељу и Вукашиновићи у Тврђану су једно родство. Од Милојевића порекло воде Аксентијевићи и Савићи. Према предању, због хира бабе Миленије, Савини потомци узимају презиме Савићи, а Аксентијев потомак Јован, у инат баби Миленији, презиме Аксентијевић. Милојевићи, Савићи и Аксентијевићи славе заједничку породичну славу св. Апостола Луку а прислужују Марковдан.
Милосављевића (3 куће) предак је досељен из Лучке Ријеке, у Ибарском Колашину, засеок Сагавац. Пореклом су од тамошњих Катића, а даљом старином из Роваца у Црној Гори. Говоре да су још даљом старином из околине Никшића, (Жупа у Црној Гори). По предању било је троје деце: Ката, Ђуро и Милосав, по коме и носе данашње презиме Милосављевићи. Славе св. Апостола Луку. Други Милосављевића (2 дом.), предак је доссељен из Гулија, преко Ибра. Води поредкло од Јаћимовића. Дошао је на женино имање, у кућу Милосављевића. Узео је женино презиме, а задржао своју славу св. Ђорђа Алимпија Столпника.
Млађи досељеници су Јоковићи (1 кућа) досељени из Вуче, а воде порекло од Краговића у Ибарском Колашину. Старином су од Васојевића. Славе св. Архангела Михајла. Владисављевићи (1 дом.) досељени су из суседног Мајдева, а старином су од Дрљевића у Црној Гори. Славе Аранђеловдан. Јаћимовићи (1 кућа), пореклом су од Владисављевића. Слави св. Архангела Михајла.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
16. август 2018. у 06:40
Војислав Ананић
РУЦМАНЦЕ
Становништво и родови. По попису из 1921. године Руцманце је имало 40 становника и 7 домаћинстава, 1948. године 13 домаћинстава и 130 становника, а 1953. у селу је било 139 становника и 17 домаћинстава, што је и највећи број домаћинстава које је село имало. Највећи број становника, 160, село има по попису 1961. године и они живе у 19 домаћинстава. Број становника је 1971. смањен за 32 (128), а број домаћинстава повећан за 2. По попису 1981. у селу је 42 становника и 13 домаћинстава, а 1991. године 6 домаћинстава са 12 становника. У периоду од 1961 1991. број становника је смањен за 148 (92,5%), што просечно износи пет становника. Годишњи број домаћинстава је смањен за 13 (68,42%). Тежак живот допринео је да се становништво сели и одлази у градове по Србији, а највише у Крагујевац.
Данашњње становништво у селу чине родови: Милићевићи (2 дом.) досељени из Црне Горе (Морачани). Зову их Шутићи. Славе св. Архангела Михајла. После Другог светског рата из села се иселило 7 домаћинстава овог рода и то у Крагујевац (4 дом.), Раљу код Београда (2) и Слатину (1). Јанићијевића (1 кућа) предак је досељен из Влахиње, општина Косовска Митровица крајем XVIII века због насиља Арбанаса. Имају породични надимак Головрбани по делу села које се зове Горела Врба. Презиме носе по претку Јанићију. Једна грана рода одселила се у село Рашицу у Топлици, али се презивају Трифуновићи. По пореклу Јанићијевићи се својатају са Стевићима, који су се пре дсест година иселили у Крагујевац и угасили своја огњишта. Раније се међусобно нису орођавали, а сада и то чине. Јанићијевићи славе св. Алимпија Столника, а имају св. Пантелију, али га не прислужују. Највећи број домаћинстава из овог рода одсељен је у Крагујевац (8 дом.) а има их у Раљи код Београда и Сочаници. Гаића (2 дом.) предак је досељен давно, из Црне Горе, од Мораче, прво у Борчане, а одатле у Руцманце. Пореклом су род са Матићима и Митровићима у Борчану и одсељеним Вучетићима и Гаићима. Славе св. Архангела Михајла. После Другог светског рата од овог рода одсељено је седам домаћинстава, у Раљу код Београда (4). Мијаиловић (1 дом.) досељени су из Бољетина. Блиски су рођаци са одсељеним Стевићима и Симићима. Славе св. Ђорђа. Из овог рода у Крагујевац је одсељено 6 домаћинстава. Своја огњишта у село одавно су угасили Вучетићи (Морачани) и Симићи.
Вучетићи су одсељени у Београд, а Симићи у Звечан и Сочаницу.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
16. август 2018. у 06:58
Војислав Ананић
СЛАТИНА
Становништво и родови. Године 1913. село је имало 163. становника, 1921. у селу је било 23 домаћинстава са 178 становника, 1948. године Слатина је имала 298 становника и 50 домаћинстава, а 1953. број становника је повећан за три (301), а број домаћинстава за 56 (106). По попису 1961. године у селу је 72 домаћинства са 400 становника, а 1971. године 357 становника и 73 домаћинстава. У 1981. години број становника је повећан за 14 (172), а број домаћинстава за 9 (82). По попису 1991. године у селу је било 379 становника и 89 домаћинстава. У периоду од 1961 1991. број становника је повећан за 21(5,26%), а број домаћинстава је повећан за 17 (23,61%).
Данашње становништво Слатине чине родови: у Старо Село средином XVIII века, после аустро-турских ратова 1736-1739. из Белог Брда су дошли преци Младеновића (4 куће), Јанковића (12 кућа) и Милановића – Минићи (Бороње) (4 куће). Старином су из Црне Горе, од Бјелопавлића. С обзиром да су давно доссљени, сматрају се стариначким родовима. Славе Вазнесење Господње Спасовдан (5. јун). Јовановићи – Чатићи (7 кућа) предак је дошао из Бјелопавлића у Бело Брдо, а одатле 1768. године у Слатину. Раније су се презивали Пантићи. Славе Спасовдан. Настићи – Марковићи (12 кућа) дошли су у исто време кад и поменути родови из Белог Брда а тамо су дошли из Призрена. Имају надимак Папуџићи. Славе св. Николу. Миљојковићи (9 кућа), једно су родство са Милановићима у селу. Славе Спасовдан. Петронијевићи (3 куће), пореклом род су са Милановићима, на што упућује иста слава и одржавање других родбинских веза. Других Јовановића Митића (16 кућа), предак је, због насиља од стране Арбанаса на почетку XIX века, прешао из Церање у Слатину, где су дошли из села Дедиња (Бајгорска Шаља, општина Косовска Митровица). У Слатини су крчили “трњак” и ту подигли куће, па их зову Трњопци. Славе св. Николу. Одсељених Јовановића, данас има у Сочаници (3 дом.), Свилајнацу (1), Неготину (1) и Крагујевацу (1).
Виторовићи (9 кућа), кажу да су по пореклу род са Милановићима. Славе Спасовдан. Радичевића (2 куће) предак је досељен после 1900. године, из Белог Брда. Призетио се у кућу Јовановића у Сгаром Селу. Славе Спасовдан. Познати су под именом Бороње. Имају блиске рођаке у селу Драгуши у Топлици. Васовића (2 куће) предак је досељен из Грижана на Рогозни, на женино имање. Слави Спасовдан и св. Архангела Михајла. Миљуш (1 кућа), дошао је из Херцеговине, “призетио” се. Слави Спасовдан. Милићевић (1 кућа), досељен је из Борчана, а старином је из Црне Горе, Морачани. Слави св. Архангела Михајла. Радосављевић (1 кућа), досељен је из Извора на Рогозни, впризетио се. Слави Митровдан. Антонијевић (1 кућа), досељен је из Каменице. Слави св. Николу. Антонијевић (1 дом.), досељен је из Меког Дела (Дола) код Бањске. Слави Митровдан.
Млађи досељеници су Радовановићи (3 куће), пореклом од Радовановића у Сеоцу. Славе Митровдан.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
16. август 2018. у 07:19
Војислав Ананић
ТРИКОСЕ
Становништво и родови. По пространству који захвата атар села и броју становника и домаћинстава насеље спада у групу малих села. У средњем веку имало је три куће, а данас једну више. Године 1929. у Трикосу је било пет домаћинстава са 15 чланова, а Радослав Љ. Павловић је забележио 1936. да су у селу биле две куће једног рода. По попису из 1948. године село има 30 становника и три домаћинства, а 1953. четири домаћинства са 32 становника, што је и највећи број становника које је село икада имало. По попису 1961. у селу је било 27 становника и три домаћинства, а 1971. број становника је смањен за 8 (19). Године 1981. село је имало четири куће са 16 становника, а 1991. године 18 становника. Интересантно је да се пуних 544 године број домаћинстава (кућа) није битно мењао. Увек су биле три или чстири куће. У периоду 1961 – 1991. Број становника је смањен за 9 или 33,33%.
У току рата 1876. године из Трикоса у Србију избегле су породице Михајла Милетића и Миленка Мирковића, а 1879. године иселиле су се у Топлицу и настанили у Блаце породице Антићи и Ћирковићи. Фамилија Поповића која је одсељена 1878. године у Блаце изумрла је.
Данашњи родови у селу доселили су се после исељавања становништва у ослобођену Топлицу од Турака. У селу живе Синићи (1 дом.), чији је предак досељен из Зечевића у Ибарском Колаишну, пореклом од Виријевића и блиски род са Савићима у Мутиводама. Слави св. Архангела Михајла. Цветковићи (3 дом.), досељени су из Луковог Лаза на Рогозни у другој половини XIX века. Старином су из Црне Горе из Лопата. По пореклу род су са Милосављевићима у Лазинама и славе Јовандан.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.