Лепосавић и околна села

80 коментара

1. 30. јун 2018. у 19:53

   Војислав Ананић

   ГРАНИЧАНЕ

   Положаји тип. Село се налази на југозападним огранцима Копаоника, 10 км источно од Лепосавића . Простире се између Кијевчића, Заврате, Лозна и Лазина. Куће су лоциране на странама брда Шупљаје и Брезовице и већина је окренута према западу. По положају кућа и њиховој међусобној удаљености село се дели на два дела; Горње Граничане под Шупљајом и Доње Граничане под Брезовицом. Крајеви села су удаљени око 400 метара један од другог.
   Североисточно од села уздиже се планински вис Лисац (1392 м), на истоку је Паздалово (1028 м), а на југу је Орлова Стена (984 м). Са западне стране села, према Кијенчићу, протиче Лепосавска река, а са источне, према Лозну, Добравска река.
   Топографски називи појединих атара села Уздољица, Зеленика, Јагњило, Ланиште, Раван, Њиве и ливаде код језера, Бара (ливаде), Њиве код Шљивице, Шименица, Побрница и Јошје.
   Граничане обилује изворском водом и испашом. Извори су у Дрењу, Радовцу, Јошју, Шљивици и Граничнику. Неки извори су каптирани и вода је одведена кућама.
   Средња надморска висина села је 930 метара.
   До села се долази лошим сеоским путем из правца Кијевчића. Од Кијевчића село је асфалтним путем повезано са Лепосавићем и важним саобраћајницама.
   Hазив, прошлист и старине. Назив села је изведен од речи граница (линија, а каткад и појас земљишта који раздваја различита подручја насеља, имања, односно, докле се простирало неко подручје). У конкретном случају атар села Граничана представља границу – међу између села Копорића, Добраве и Сочанице.
   У писаним документима село се први пут момиње у повељи краља Милутина од 1314 -1316. године којом га је даривао манастиру Светог Стефана у Бањској и Повељи цара Уроша 1363. године о замени Жупе Звечан и Жупе Брвеник. Године 1770. село се помиње и у књизи приложеника – дародаваоца овог селa манастиру Девич у Дреници и спадало је у нурији попа Матеја.
   Сеоско гробље се налази на Равни и у њему су остаци старе цркве која је законом заштићена као споменик културе. Народ цркву зове Цвети. Црква је била мала, дужине 8 метара с дубином олтара, ширине 4 метра, озидана тесаником и ломљеним каменом. По Радославу Љ. Павловићу подигнута је пред рат 1876. године. У току оног рата цркву су запалили и поруишли Арбанаси.
   Нa Кућиштима и Кршњаку и данас се примећују остаци темеља кућа. Код народа живи предање да је ту некада било “старо средњовековно Граничане (?). У Кулином потоку су развалине куле.
   На Равни се налазила и школа. Иван Иванић, српски конзул у Турској, забележио је да је школа у Граничану оснонана 1867. године. Јован Хаџивасиљевић, на основу једне признанице на име учитеља за рад у школи од 1. новембра 1869. до 1. марта 1870. године наводи да је школа вероватно отворена 1869. године, а престала је са радом 1875. године. Поново је отворена 1933. и радила је до 1955. године када је отварањем школе у Јелакцу и Кијенчићу, укинута.
   Становништво и родови. По попису из 1921. године Граничане је имало 17 домова са 70 чланова, 1948. 252 становника и 22 домаћинства, 1953. Ђ 234 становника и 28 домаћинства. Највећи број становника село је имало 1961. године. 285. Од 1961 године број становника је у сталном опадању, а број домаћинстава у порасту. У 1971. години село је имало 264 становника и 44 домаћинства, 1981.225 становника и 51 домаћинство, а 1991, 153 становника и 48 домаћинства. У периоду од 1961-1991. број становника је опао за 132 или 46,32%. а број домаћинстава деобом породица је повећан за 20 или 41,67%.
   Радосав Љ. Павловић забележио је да су у току 1876. године из села пребегли у Србију Вуксан Радичевић, Маргита удова Лазара Н., Нестор и Цветко Младеновић, Миладин Радивојевић, Здравко Стевановић, Миладин Петровић и Станика удова Рашић Новице. Турске власти 1879. су протерале преко границе у Топлицу становништво што је у селу остало. Почев од 1883. у запустело село турске власти насељавају „бошњаке“ из црногорског Колашина. Током Првог балканског рата они су побегли на Косово.
   Преци данашњег становништва Граничана почели су да се досељавају после балканских рагова. Родови су: Миаиловићи данас Михајловићи (8 домаћинстава), досељени су почетком XX века са Опленца код Тополе, прво у Борчане, затим у Јелакце, а одатле у Граничане. По пореклу су од Ристића који су живели у Борчану, па их затo зову Ристићи. Род су са Милановићима и Петровићима у Борчану. Славе св. Андреју, а прислужују Петровдан.
   Из оног рода после Другог светског рата из села је одсељено 8 породица у Лепосавић (6), Крушевац (1) и Горњи Милановац (1).
   Миленковићи (1 дом.), досељени су из Јелакца; првобитно су се презивали Миаиловићи са којима су род. Ново презиме узели су по старијем претку Миленку. Славе св. Андреју и прислужују Петровдан.
   Радојичићи (4 дом.), досељени су из Борчана и имају породични надимак Бушете. Род су са Радојичићима у суседном селу Копорићу и Анђелковићима, Илићима и Раденковићима у Борчану. Славе Томиндан.
   Милутиновићи (7 кућа). због масиља Албанаца иселили су се из Кичића нa Косову средином XVIII века и настанили у Граничану. Године 1879. из Граничана су се одселили у село Баце (Топлица), а отуда су се вратили њихови потомци. По предању била су два брата: Зарко и Драгутин. Зарко је имао сина Радмила и ћерке Танкосаву и Душанку, а Драгутин Миодрага и Предрага. Славе св. Ћирика – зимског и летњег (27. фебруар и 28. јул).
   Гаићи (3 дом.), досељени су из Борчана, а старином су из Црпе Горе (Морачани). По пореклу су род са Митровићима, Матићима и Гаићима у Руцманцу и Гаићима у Борчану. Одсељених Гаића има у Крагујевцу (3 дом.), Лепосавићу (2) и Лешку (1). Славе св. Архангела Михајила.
   Мишковићи (2 куће), досељени су из Борчана и славе св. Враче – јесење и летње.
   Тошковићи (2 дом.), досељени су из суседног Јелакца. По пореклу род су са Јевтићима у селу и славе св. архиђакона Стефана, зимског и летњег (9. јануар и 15. август). Одсељених из овог рода има у Панчеву (1 дом.), Краљеву (1 дом.) и околини Београда (1 дом.).
   Јевтићи (2 куће), досељени су из села Јелакца, где су дошли средином XVIII века из Драгоица у Топлици. Славе св. Стефана. Одсељених из овог рода има у Лепосавићу (3 дом.) и Љубљани (1 дом.).
   Исаиловићи (2 куће), предак је из Борчана дошао на женино имање. По пореклу род су са Миленковићима и Исаиловићима у Борчану. Слане св. Андреју, а прислужују Петровдан. Одсељених има у Београду (1 дом.) и у Немачкој (1 дом.).
   Симићи, звани Пудићи (3 куће), досељени су пре рата 1876. године, а иселили су се у Топлицу кад и Милутиновићи. Из Топлице су се вратили њихови потомци. Блиски су им рођаци Анђелковићи у Валчу код Звечана. Слане св. Николу. Одсељених Симића има у Сочаници (1 дом.), Лепосавићу (2 дом.), Куршумлији (1 дом.), а један је отишао на женино имање у Горњи Крњин.
   Вукојевићи (6 дом.) досељени су из Јелакца, у које су се некада доселили из Жажа. По предању била су браћа Вукоје и Саво. По Вукоју носе презиме Вукојевићи. а по Саву Савићи у Јелакцу. Они славе св. Николу (зимског и летњег). После Другог свстског рата из овог рода одселили су се у Крагујевац (4 дом.), Мајданпек (1 дом.), Београд (1 дом.), Лепосавић (4 дом.), Поповце (1 дом.) и Горњи Крњин (1 дом.).
   Pадисављевићи (1 дом.), млађи досељеници, дошао је између 1924 – 1930. године из Шумице (општина Брус) на бабино имање. Славе Велику Госпојину и св. Архангела Михаила.

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

2. 1. јул 2018. у 05:41

   Војислав Ананић

   ГУВНИШТЕ

   Положнј и тип. Cело се налази на западнима обронцима Копаопика, 21 км северно од Лепосавића. По положају спада у планинска насеља, јер је на надморској висини већoj од хиљаду метара (1103 м). Гранично је село према Рашки. Простире се између Белог Брда, Црнатова и Горњсг Исева. Шири простор село окружују висови: на северозападу Крмиште (1012 м), на северу Крст (1247 м), на истоку Караула (1328 м) и на југозападу Голо брдо (1113 м). Ту су и узвишења: Велика и Мала Треска, Велика и Мала Кулина, Јечмиште, Небеске столнце, Црно Осоје, Густа Чука и друга. Делови атара села носе Старо Село, Велика Раван, Ржаница, Ливадице, Широке Њиве, Назоровача, Део и Чаворовица. У селу су два извора: Дражина вода и Бршљановац. Водотоци су Чворовачки, Угљенски, Вигњишки, Здравачки поток, Поток у старом селу и Клисура.
   По просторном положају кућа село је разбијеног типа. Kyће су лоциране на пристранцима околних планинских висова и узвишења и груписаие у мање групе.
   У саобраћајном погледу село нема повољан положај јер је ван важнијих саобраћајних комуникација. Лошим макадамским путем, преко Остраћа, повезано је са Лешком.
   Назив, прошлост и старине. Могуће је да назив села потиче од речи гувниште или гумниште, што значи место на којем се налазе гумна (заравњено, утабано земљиште), што је у вези са рударским пословима при преради руде.
   У дубровачку колонију у Белом Брду, истицала се и дубровачка колонија у селу Гувништву (Гумништу). Из судске расправе из 1446. године, која говори о турском украденом новцу, сазнајемо за ово село које се, поред Остраћа и Копорића помиње при градском тржницом копаоничких рудника Бело Брдо и Запланина.
   У Вигњишту, Дражини и Угљенском потоку су зпатни остаци рударских радова. Постоји предање да је на Металици била “велика рударска варош. Међутим од насеља данас нема ни трага.
   Гробље је у старом селу.
   Вук Караџић бележи у Даници за 1828. годину и село Гувниште у кнежини Горњем Ибру, нахији повоазарској.
   Становништво и родови. Радослав Љ. Павловић је забележио да је
   Гувниште 1874. годипе имало 15 кућа, а по попису из 1921. године 22 домаћинства са 215 чланова. Пописом из 1948. године забележено је да село има 30 домаћинстава са 187 чланова, а 1953. године 298 становника и 45 домаћинстава. Највећи број становника село је имало 1961. године, 325 у 45 домаћинстава. Од тада се број становника стално смањивао а број домаћинстава, због деоба породица, расгао. Тако је по попису 1971. годиие у Гувништву било 304 становника и 52 домаћинства: 1981. године 248 становника и 55 домаћинстава и 1991. године 159 становника и 45 домаћинстава. У периоду 1961 – 1991. година број становника је смањен за 167 или за 51,23%, а број домаћинстава је остао исти.
   Преци данашњег сановништва Гувништа досељени су почетком и у другој половини XVIII века. Родови су:
   Ћосићи – Ћосовићи (3 куће), досељени из Белог Брда, а где су, кажу, досељени “од некуд” из Босне. По предању била су два брата, један је отишао у Гувниште, а други у Бристрицу. Славе св. Архиђакона Стефана Стефандан.
   Благојевићи (12 кућа), чији је предак прешао на почетку XVIII века из суседног села Бслог Брда. Славе св. Стефана.
   Пешићи (4 куће), предак им је досељен из околине Новог Пазара, а старином су из Црне Горе (Кучи). Славе Тодорову суботу – Тодорица.
   Истовремено кад и Пешићи доселили су се из околине Новог Пазара и преци Јовановића (2 куће) и Павловића (2 куће). Оба рода славе Тодорову суботу. Из околине Новог Пазара 1879. године доселили су се Павловићи (1 кућа), који слане Ђурђиц, Петровићи (3 куће) и Вњљковићи (3 куће), који славе св. Апостола Петра и Павла – Петровдан (12. јули).
   Гушовићи (1 кућа), предак им је досељен 1879. године из Куреља у Остраћу, а даљим пореклом су из Беласице у Лабу од Бушета Томинчана, славе Томиндан.
   Млађи досељеници у селу су: Вукашиновићи (2 куће), чији је предак досељен из Стануловића, општина Брус и дошао је на женино имање. Старином cv из из горњег црногорског Колашина. Дошли су у Стапуловиће крајем XVII или почетком XVIII века. Славе св. Јована Крститеља.
   После Другог светског рата из села су се иселили Петровићи у Крагујевац (1 дом.) и Лепосавић (3. дом.), Пешићи у Крушевац (1 дом.), Лешак (3 дом.) и Лепосавић (1 дом.) и Вукашиновићи у Лепосавић (1 дом.) и Гушовићи Лешак (2 дом.) и Павловићи (2 дом.) у Муре (општина Рашка).

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

3. 1. јул 2018. у 16:00

   Војислав Ананић

   ЛЕПОСАВИЋ

   Положај и тип. Село се налази с десне стране средњег тока реке Ибра. Смештено је у малој удолини, која је брдима, Грацом на северу и Камиљом (906 м), на североистоку, заштићено од ваздушних струјања са севера. Међутим, село је изложено утицају пролећних ветрова јаких као и зимских. Називају се “јужни” и “косовац”, јер долазе из јужног правца. Кишу доносе западни ветрови, који дувају крајем пролећа, у лето и јесен а ретко и зими. С јесени и зими доносе снег. Југоисточно од села је брдо Главица, а на југу, нешто даље је брдо Клик (557 м). Средња надморска висина је 560 метара. Куће су лоциране у групи, различито скренуте и током дана имају доста сунца. Услед дељења задруга издвојиле су се групе кућа у Лепосавској реци и Модришу, које зову раселица или поселица. Њихове куће су удаљене од села од 1 до 1,5 километар. Становници издвојеног сеоског дела имају презимена као и у селу (Милојевићи и Милановићи). Гранична села су Улије, Забрђе и Трикосе и насеље Лепосавић.
   Како се у селу издвајају две привредне гране – земљорадња и сточарство – то је и насеље подигнуто на граници двеју привредних површина: њива и пасишта. Земљорадничка зона (њиве и баште) је испод села (Лепосавско поље) и поред Ибра и Лепосавке реке. Сточарска зона (пасишта) и шуме су изнад села (Лепосавске шуме).
   Топографски називи за делове атара села су: Лепосавско поље, Водице, Прудак, Модриш, Шанац, Осоје, Лепосавска река, Лепосавске шуме, Млађов поток, Павлово брдо, Кашило, Главица, Ђелошева њива, Гувно и Вардиште (помиње се у Светостефанској повељи).
   Село је оскудно изворском водом и једини извор је чесма код куће Ђоковића. Извор Водице је у насељу Лепосавић. Поред села, са јужне стране, протиче Лепосавска река, десна притока Ибра, која се током лета користи за наводњавање башти.
   Вода за потребе мештана доведена је пластичним цревима са два извора. Водовод у дужини од 1,5 км изграђен је 1971. године и вода је узета са извора Горња вода код куће Јевђовића. С обзиром да је извор слаб и не задовољава потребе, 1985. године изграђен је водовод од Јаркова до села у дужини од 9,2 км.
   У саобраћајном погледу село има врло повољан положај. Вардарско- косовска жслезничка пруга из 1873. године, која се завршавала код Косовске Митровице, продужена је 1928. године низ Ибарску клисуру до Краљева. Пруга је завршена 1931. године, па је село повезано са Косовом и Метохијом, на југу и Шумадијом, према северу и Београду. На атару села Улија изграђена је железничка станица названа Лепосавић.
   У времену 1931 – 1934. године извршена је реконструкција пута Рашка – Косовска Митровица, а 1969. године изграђена је деоница Ибарске магистрале Рашка – Косовска Митровица. Најближа градска насеља су Рашка (33 км, северно) и Косовска Митровица (31 км, јужно од Лепосавића).
   Проласком железничке пруге низ Ибарску долину ствара се зачетак варошице, нешто северније. Тако су се развила два посебна дела Лепосавића, готово без икаквог међусобног утицаја. Делови су се спојили, па се сада Лепосавић као целина сматра варошицом у којој се разликују Лепосавић село и Лепосавић варошица, зачета на атару села Улија.
   У време формирања општина Лепосавић је било неугледно насеље. Захваљујући динамичној стамбеној и индустријској изградњи насеље се брзо развило и данас је то модерно насеље са кућама градских стилова и савременим инфраструктурним објектима.
   Назив, прошлост и старине. Могуће је да је у називу села име одсељеног рода Лепосавић (патроним), који се доселио из села Милића (Васојевићи у Црној Гори) и био ту настањен пре доласка данашег становништва. Презиме тог рода могло је да пређе у име насеља, јер је тај род вероватно био његов оснивач. Данас их има: у селу Доња Глеђица у Старом Влаху између Вучанске и Голијске реке, Бединој Вароши поред Моравице, у Ивањици, Чачку и Београду.
   Није искључена могућност да је насеље добило име по презимену рода Лепојевића, тим пре, што Јован Цвијић село помиње под именом Лепојевиће.
   Према предању назив села потиче од личног мушког имена Лепоје Ђ Лепо (антропоним). За време познатих метанастазичких кретања становништва крајем XVIII и почетком XIX века, у село је, пре предака данашњих родова, досељен род Санић. У овом роду, по лепоти, био је познат Лепоје – Лепо, по коме је и село добило име, јер се он сматра његовим оснивачем (?).
   По постанку село Лепосавић спада у млађа насеља и под овим именом га нема у повељама у писаним изворима. Помиње се 1828. године у Даници Вука Караџића под именом Љепосавићи јер су га Карађорђеви устаници ослободили 1812. године.
   Изнад Лепосавића, са северне стране, на брду налазе се трагови старе гробљанске цркве, чији су зидови високи један метар, озидани од тесаника кречњака. Црква је посвећена Успењу Богородице.
   Новембра 2000. године у Лепосавићу је почела изградња храма посвећеног Cв. Василију Острошком и Тврдошком. Храм јс освештан 12. маја 2003. године. Послове изградње храма у који је уложено преко 300,000 евра изнели су Црквени одбор, верници и бројни донатори на челу са парохом протом Милијом Арсићем, који је показао прави неимарски дух.
   Становништво и родови. По броју становника и домаћинстава Лепосавић спада у групу већих насеља у општини. По попису 1921. године у селу је било 13 домаћинстава са 90 становника, 1948. године 168 становника и 46 домаћинстава, а 1953. број становника је повећан на 298, а домаћинстава на 59. По попису из 1961. године насеље Лепосавић имало је 410 становника и 96 домаћинстава, да би се 1971. број становника повећао на 1191, а домаћинстава на 438. По попису 1981. године у насељу Лепосавић, којем припада и село Лепосавић, било је 2625 становника и 768 домаћинстава, 1991. 3056 становника и 842 домаћинства. Дакле, од пописа 1921. године до пописа 1991. године број становника и домаћинстава био је у сталном повећању. То повећање у периоду од 30 година 1961 – 1991. износило је 2.646 становника (645,37%) и 746 домаћинстава (777%). Убрзани привредни и друштвени развој и повољна повезаност овог насеља са околним селима утицали су на већи прилив становништва и његов раст.
   Данашње становништво села Лепосавић чине родови чији су преци досељени у другој половини XIX века (1862).
   Милановићи (8 кућа), Милојевићи (10 кућа) и Васићи (9 кућа), по пореклу су једно родство, а доселили су се из Церовика, на западним обронцима Рогозне. Даљом старином су из Трешњевика код Андријевице, од племена Васојевића. По породичном предању била су три брата: Милан, Милоје и Васо. Од Милана су данашњи Милановићи, од Милоја Милојевићи, а Васићи носе презиме по Васу. Имају блиске рођаке Ратковиће и Видосављевиће у Јошаници и Александровиће (Аврамовиће) у Горњем Крњину. Сви славе Усековање главе св. Јована Крститеља (11 септембар).
   Миленковићи (2 куће) по пореклу блиски су рођаци са Васићима. Данашње презиме носе по Миленку, Васовом братанцу. Род су са Милановићима и Милојевићима у селу. Као и њихови рођаци, и они су старином “од Андријевице” у Васојевићима. Славе св. Јована Крститеља.
   Ђоковићи (6 кућа), досељени су од Сјенице, прво у Заврату, а одатле су сишли у Лепосавић. Старином су из Црне Горе (Кучи). Презиме носе по старијем претку Ђоку. Некада је у селу као поткивач био познат Мико Ђоковић, чија је погкивачка радња и данас сачувана, али се овим занатом више нико не бави. Славе св. Апостола Луку.
   Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата и касније, су:
   Јеремићи (1 кућа), досељени из Брњака у Ибарском Колашину. Данашње презиме носе по старијем претку Јеремији. Према предању, други Јеротијев син Миладин имао је Будимира (Бујо) и Живка. Бујо се два пута женио. Са првом женом имао је сина Радоша, а са другом женом Радом, родом од Милојевића из Лепосавића, имао је Радуна, Радивоја, Радишу и ћерке Милијану, Ружицу и Милицу. Бујо се са женом Радом, одселио из Брњака и настанио у Лепосавићу где и данас живе његови потомци. Славе св. Георгија – Ђурђиц.
   Лазовић (1 дом.) досељени из Бадлава код Одојевића (општина Нови Пазар). Купио је имање од Радована Ђоковића из Лепосавића. Старином је из Црне Горе (Кучи) и пo пореклу род је са Вељковићима у Неготинцу. Славс св. Апостола Луку.
   Минић (1 дом.) је досељен из Гркаја, а старином су из Црне Горе (Морачани) од братства Жура – Журића. Купио је имање од Вељка Васића из Лепосавића. Слави св. Архангела Михаила.
   Недељковић (1 дом.) је досељен из Јунака на Рогозни, прво у Црвени, а одатле у Лепосавић. Слави Петковдан.
   Развитак варошице. По изградњи железничке пруге од Косовске Митровице, у Лепосавићу се насељавају родови: Јевремовићи (имају кућу пре 1928. године), Недељковићи (1 кућа), Радосављевићи (1 кућа) и Ђелошевићи (1 кућа), из Улија, и они су најстарији становници овог насеља. Од тада број становника и домаћинстава у насељу брзо је растао, па 1948. насеље има 8 кућа, а 1961. године 96 домаћинстава са 410 чланова.
   Од 1961. године када Лепосавић поприма улогу административно-управну, трговинску, привредну, културно-просветну и улогу школског центра, почео је прилив становништва из околних брдско-планинских села ошитине.
   У повим друштвено-скономским условима нарочито од 1961. године, у насељу Лспосавић су се збиле значајне промене којима су створени економски и социјални услови за бржи и свестранији развитак. Од ове године појавом друштвеног, задружног и приватног сектора реорганизује се привреда насеља.
   Основне фуикције Лспосавића као полуфункционалног нассља и општинског средишта су: индустријска, саобраћајна, грађевинска, трговинска, угоститељска, занатска, административно-управна, образовио-васпитна, здравствена и културно-просвстна.
   У периоду после 1961. године у насељу Лепосавић основано јс 8 предузећа која врше индустријску функцију: Предузеће за израду столарије и дрвне галантерије (1961. и 1975.), Постројење за флотацијску концентрацију оловно- цинкане руде (1971), Предузеће за израду кожне галантерије и заштитне опреме које је до 1993. године било у саставу производно – текстилног предузећа “Пролетер” из Рашке (1079.). Предузеће за производњу хидрауличних делова које је од 1. јануара 1994. године послује у оквиру Холдинг компаније “Прва петолетка” из Трстеника, Фабрика кристала “Кристал” (1987), Предузеће “Житопродукт” (1991) и Предузеће за дистрибуцију електричне енергије “Електро Космет”. Индустрија има доминантну улогу у привреди овог насеља.
   Саобраћајну функцију у Лепосавићу врши аутотранспортно предузеће” Аутопревоз” из Рашке које у овом насељу има Радну јединицу, железничка и аутобуска станица и пошта.
   Грађевинарство заузима значајно место у привреди варошице. Ту функцију ранијсе су обављала предузећа “Рад” из Београда, “Брвеник” из Рашке и “Косово” из Вучитрна; данас Комунално предузеће “24. новембар” из Лепосавића (1979) и приватно предузеће “Камиља” власништво Бојана Јаковљевића и Првослава Антонијевића.
   Значајно место у привреди насеља заузима трговина, у периоду после Другог светског рата, посебно од 1982. до 1992. године и после 1999. године. У 2002. години трговинску функцију у Лепосавићу вршила је пијаца и 68 трговинских радњи од којих 61 приватна (прехрамбених производа и мешовите робе 33, киоска 6, текстила 1, 2 златарске радње, обуће 2, погребне опреме 1, конфекције – 6 и беле технике 2, ауто-делова 3, грађевинског материјала – 3, пољопривредне опреме – 2, гвожђарске робе – 5, намештаја – 1, кристала – 1. По величини продајног простора, оствареног промета и броја запослених познате су: ПП “Самалг-комерц” (власник Ћерим Шемсовић) из Новог Пазара, “Клас” (власник Тихомир Ђелошевић), ПП “Маја” (власништво Душка Колаковића и Мине Нешовића), ПП “Копаоник” (власник Драгослав Вукашиновић), ПП “Ибар” (власник Страхиња Јовановић), “Јутро” (власник Зоран Ивановић), Приватно пекарско предузеће са продајним простором “Нај” (власници браћа Ненад и Ацо Јевремовић),” Агрокомерц” (власник Миљојко Петровић) и други.
   У Лепосавићу су отворсне и две бензинске пумпе. По уређености, по величини и оствареном промету позната је бензинска пумпа названа “МСН” власништво Зорана Милојевића.
   У 2002. години угоститељску функцију у Лепосавићу обављало је 14 угоститељских радњи: пет кафана (две су власништво ДП “Копаоник”, а “Ловац”, “Тиха ноћ” и М”” у приватном власништву), један млечни ресторан и осам кафића у приватном власништву. Садашња туристичка понуда, због неизграђености објеката и смештајних могућности је непримерена тренутној ситуацији. Лепосавић не располаже ни једним лежајем у друштвеном сектору па се с тога туристички промет и не евидентира.
   Постојећи капацитети ни из далека не задовољавају потребе за занатским услугама и производних… Дсфицитарност је изражена код свих група занатства, а многи занати су потпуно изумрли (коларски, ковачки, поткивачки, кројачки и други).
   Лепосавић има административно-управну функцију јер се у њему налази седиште једног броја установа, органа и организација које врше ту функцију: Општински суд, Центар за социјални рад, општинске стручне службе за образовање, културу и физичку културу, дечје и социјалне заштите, за путсве и комунално-стамбеие послове, испостава међуопштинских стручних служби: инвалидско-пензионог осигурања и здравствене заштите; Радна јединица запошљавања из Косовске Митровице, филијале “Комерцијалне банке” из Београда, “Косовско-метохијске банке” из Звечана, “Југобанке” из Косовске Митровице, “Народна банка“ – трезор из Крагујевца и Управа јавних плаћања из Косовске Митровице.
   Васпитно-образовну функцију врше Основна школа “Слободан Пенезић Крцун” која у свом саставу има издвојена школска места у Дрену, Јошаници и Кијевчићу и Техничка школа “Никола Тесла” са подручјима рада и струкама: машинска и обрада метала, електрострука, економска струка и гимназија.
   Вишу и високошколску функцију Лепосавић врши прско Више економске школе из Пећи, Учитељског факултета из Призрена и Факултета за физичку културу из Приштине, који су након повлачења југословенске војске и српске полиције са Косова измештени у ово насеље.
   Научну функцију насеље обавља преко Института за српску културу – Приштина који је измештен септембра 1999. године из Приштине.
   Здравствену функцију врши Дом здравља, четири апотеке од којих су три у приватном власништву, Центар за социјални рад и Дечји вртић.
   Културно-просветну функцију врше Народна библиотека “Свети Сава”, Центар за културу, Културно-уметничко друштво “Копаоник” и Дом културе „Свети Сава” из Истока.
   Убрзани развој привредних и непривредних делатности условио је интензивни прилив становништва са села, убрзану стамбену изградњу, територијално ширење насеља и савремену урбанизацију. Прва зграда у друштвеном власништву са пет конфорних станова изграђена је 1957. године. Две године касније изграђена је још једна зграда са четири стана.
   Од 1961. до 1970. године у насељу је изграђено 85 станова, што просечно годишње износи 8,5 станова, од 1971 – 1980. 180 станова што просечно годишње износи 17 станова, 1981 – 1990. – 128 станова или просечно годишње 12,8 станова и од 1991 – 1999. године – 52 стана или просечно годишње 2,5 стана. Према томе, у насељу Лепосавић после Другог светског рата у друштвеном власништву изграђено јс 444 стана. Најинтензивнија стамбена изградња била је у периоду 1971 – 1980. године у коме је врло интензивна стамбена изградња била је и у индивидуалном сектору.
   Поред стамбене изградње у насељу је изграђен и известан број објеката за потребе: управе (зграда СО изграђена је 1968, а поткровље 1984. и зграда полиције 1975); школска зграда основне осморазредне школе (1969), техничке школе (1974) и дечјег вртића (1979, а анекс 1983); здравства (зграда Дома здравља 1971, а друга 1984. године) и ветеринарска станица (1986). Зграда Социјалне заштите је изграђена 1988. године, културе (нов Дом културе изграђен је 1986, а стари дом културе, оштећен у копаоничким земљотресима саниран је 2002. године); саобраћаја (зграда Аутобуске станице изграђена је 1974, а нова зграда Жслезничке станице 1986. и Поште 1979; трговине (робна кућа је изграђена 1982); зграда друштвено-политичких организација изграђсна 1983, Суда 1987. и ПИО 1988. године; спорта (зграда и спортски центар изграђени су 1976. године); угоститељства (Ресторан “Дубрава” изграђен је 1968); у току су завршни радови на изградњи храма посвећеног Василију Острошком – Чудотворцу.
   Убрзана изградња условила је брзо територијално ширење насеља. Изграђују се нови делови насеља: насеље у Сланишту, у подножју брда Чукарак, Трепчино насеље, насеље Водице, и насеље “До”.  
   У развоју насеља посебна пажња била је посвећена реконструкцији и изградњи улица, водоснабдевању, изградњи канализационе мреже и озелењавању површина.
   Миграције село-град на овом подручју као нове врсте трајних миграција условљене су променом у привреди у периоду између 1965. и 1990. године. Промена је ишла у правцу диференцијације непољопривредних делатности и њихове концентрације у варошици Лепосавић. Развојем насеља Лепосавић досељавају се становници околних села и запошљавају у непољоприпредним делатностима. Интензитет усељавања сеоског становништва зависио је, од друштвено-економског развоја варошице. Механички прилив становника нарочито је изражен од 1971. до 1991. године, па Лепосавић 1981. године има 2.625 становника и 768 домаћинстава, а по попису 1991. године број становника прелази три хиљаде, а домаћинстава 842, што је 9,64% више него у 1981. години. После пописа становништва 1971. године Лепосавић је сврстан у насеље мешовитог типа, у попису 1981. сврстан је у насеље градског карактера. Појава варошице на територији развијеног сеоског насеља као што су Лепосавић и Лешак у нашим крајевима није ретка. То је случај са Гучом, Ариљем, Алелександровцем Жупским, Баљевцом и Јошаничком Бањом.
   Већину становника насеља Лепосавић данас чине млађи досељеници.
   Осим досељених из оближњих и других села на територију општине становништво варошице чине и досељеници из других крајева земље који су утицали на развој Лепосавића и његовог привредног живота.
   Према томе, миграција село-град била је у функцији привредног развоја насеља и утицала је на запошљавање пољопривредног становништва у непољопривредним делатностима и пораст градског становништва.
   С обзиром да су родови данашњег становништва општине Лепосавић обрађени у сваком сеоском насељу, овде се бавимо родовима који су досељени из других крајева.
   Анђић (1 дом.), досељени из села Калудре, код Берана у Црној Гори. Старије порекло им је од племена Куча. Славе св. Николу.
   Ацковићи (2 дом.), досељени су из Одојевића на Рогозни, општина Нови Пазар, где су дошли из Црне Горе, средином XIX века. Славе св. Николу.
   Анђелковић (1 дом), досељен из Грабовца код Косовске Митровице. Слави св. Апостола Луку.
   Арсић (1 дом.), досељен из Севца, код Штрпца, у Сиринићкој жупи. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
   Аиђелковић (1 дом ), досељен 1978. године из Грижана на Рогозни. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Николу. Старином су од Дробњака.
   Анђелковић (1 кућа), досељен је из Валча код Звечана. Слави св. Ћирика (27. фсбруар).
   Бабић (1 дом.), досељен је 1966. године из Калудре код Берана, прво у Миоковиће, па у Бело Брдо, да би 1986. године дошао у Лепосавић. Даљом старином су од Васојевића. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Илију.
   Божовићи (2 дом.), досељени су из Придворице, из Ибарског Колашина. Славе Митровдан, а прислужују Петровдан.
   Божић (1 дом.), досељен је из Базољина, општина Брус, прво у Бело Брдо, а одатле се преселио у Лепосавић. Крвни су сродници штављанских Кулиза, а једно су родство са Милетићима у селу. Слави св. Краља Стефана Дечанског.
   Бурићи (2 дом.) досељени су из Пећи у Метохији, а старином су из Заграде код Даниловграда. Славе св. Архангела Михаила, а прислужују св. Илију.
   Васић (1 дом.), досељен је из Свињара код Косовске Митровице, где су дошли из Зупча у Ибарском Колашину. Воде порекло од Шарчевића, па их тако зову. Славе Петковдан.
   Величковићи (2 дом.), досељени су из Градишта код Бачке Паланке. Славе св. Николу.
   Вујошевић (1 дом.), досељен је из села Ржанице код Мурина, у Црној Гори. Слави Митровдан.
   Вукојичићи (4 дом.), досељени су из Стануловића општина Брус. Славе св. Ђорђа Алимпија Столника.
   Власи (1 дом.), досељен из села Огошта код Косовске Каменице.
   Власај (1 дом.), пореклом из Косовске Каменице.
   Влашковић (1 дом.), досељен је из Лучке Ријеке у Ибарском Колашину, даљом старином је из Црне Горе, од Бјелопавлића. Кажу да су пореклом род са Јакшићима у Јасеновику. Славе св. Петку.
   Вукашиновић (1 дом.) у Сланишту и Вукашиновић (1 дом.) у Дољу. Досељени су из Доњег Стануловића, општина Брус где су дошли из Горњег (црногорског Колашина) крајем XVII или почетком XVIII века. Славе св. Јована Крститеља.
   Вукојичићи у Сланишту (1 дом.), досељени су такође из Стануловића. Славе св. Алимпија Столника.
   Георгијев (1 дом.), досељен је 1972. године из села Дуката код Босилеграда. Слави св. Архангела Михаила.
   Даћевац (1 дом.), досељен је из Севца .у Сиринићкој жупи. Слави Ђурђевдан.
   Деспотовић (1 дом.), досељен 1959. године из села Блажева (општина Брус). Слави св. Ђорђа.
   Делић (1 дом.), досељен је из Обилића, на Косову, где су досељени као колонисти 1922. године из Коренице у Лици. Слави св. Јована Крститеља.
   Дробњак (1 дом.), досељен је из Пасјег Потока на Рогозни, где су дошли из Црне Горе у XIX веку (Дробњаци). Славе Ђурђевдан.
   Ђоковићи (2 дом.), досељени су из Жеровнице код Звечана, где су дошли из села Грижана на Рогозни. Славе Митровдан, а прислужују Петровдан.
   Живић (1 дом.), досељен је 1971. године из Самодреже на Косову, где су дошли у првој половини XVIII века из Ибарског Колашина . Слави св. Василија.
   Захаријевић (1 кућа), досељен је из Косовске Митровице прво у Сочаницу, па у Лепосавић. Старином је из Призрена. Славе св. Враче, јесење.
   Емини (2 дом.) досељени су 1967. године из села Радеша код Драгаша, општина Гора.
   Ивановићи (2 дом.), досељени су 1977. године из Новог Брда на Косову. Славе св. Архангела Михаила. 
   Ивановић (1 дом.), досељен је из Буковице код Рожаја, а пореклом су од Братоножића. Слави св. Николу.
   Ивановић (1 дом.), досељен из Звечана где су дошли из села Баловца код Подујева. Даље порекло везују за село Златицу у околини Подгорице. Пореклом
   су Кучи. Славе св. Николу.
   Јаковљевић (1 дом.), досељен је 1979. године из Вучитрна, села Ропица. Води порекло од Цурака. Даља старина му је у Метохији, околина Пећи. Раније су славили св. Николу, али су из непознатих разлога променили славу и узели св. мученика Агатоника ( 4. септембар).
   Јевтић (1 дом.) пореклом од Јевтића у Сувом Долу код Косовске Митровице, где су дошли из околине Куршумлије, прво у Соколицу, па у Суви До. Сматрају се старинцима. У Лепосавић је досељен 1972. године и слави св. Стефана.
   Јовановићи (6 дом.), досељени су из Сељанца, засеок Јосићи (Јосића мала), где су дошли из села Црепуље у Ибарском Колашину. У Сељанце је прво дошао предак Јосија, по коме су носили првобитно презиме Јосић. Дошао је на “агину земљу”. По породичном предању Јоса је имао још два брата: Јакшу и Ђура, који су кад и Јосија отишли у Вучу, где данас живе њихови потомци Јакшићи и Ђурићи. По пореклу род су и са Ђурђевићима и Михаиловићима у Мошници. Славс св. Петку – зимску и летњу.
   Јовановић (1 дом.), досељен је 1966. године из Бадњевца, општина Баточина, а кажу да су старином из неког села у Ибарском Колашину. Слави св. Николу.
   Јосифовић (1 дом.), досељен је 1974. године из Грачанице на Косову, а где су пресељени из села Сушице 1830. године. Даљом старином су из околине Дебра у Македонији. Славе Митровдан.
   Каличанин (1 кућа), досељен је из Штавља код Сјенице, где су дошли у првој половини XIX века из Калице код Берана. По томе се презивају Каличани. Каличана данас има у Топлици, Београду, Новом Пазару, Краљеву, Рашки и Јаначком пољу (општина Нови Пазар). Петар Каличанин био је један од вођа бабинске буне 1875. године и учесник у јаворском рату 1876. године. Сви славе Митровдан.
   Краговић (1 дом.), досељсн је из Мура код Руднице, где су за време Карађорђа дошли из Кобиље Главе у Ибарском Колашину. Даљом старином су од Мораче. Слави св. Архангела Михаила, а прислужује Велику Госпоину.
   Краговић (1 дом.) ,досељен је из Кобиље Главе у Ибарском Колашину. Према породичном предању њихов предак доселио се од Мораче у Луков До на Рогозни, а почетком XIX века у Кобиљу Главу. Слави св. Архангела Михаила.
   Керкеза( 1 дом.) предак је досељен 1933. године из Смољана код Босанског Петровца, прво у Костин Поток, а потом у Лепосавић. Слави Ђурђевдан.
   Костић (1 кућа), досељен је из Рудина на Рогозни, општина Звечан. Старином су из Црне Горе, од Ераца у Никшићкој жупи. Слави св. Николу.
   Кнежевић (1 дом.), досељен је 1991. године из Горњег Милановца, где су дошли из Црне Горе – Богданица. Говоре да су старином од племена Дробњака. Славе Ђурђевдан.
   Конески (1 дом.), досељен јс 1975. године из села Долгајец код Прилепа у Македонији. Слави св. Ђорђа Алемпија Столпника. 
   Кречковић (2 дом.) досељени су 1971. године из Подриња код Ораховца, где су дошли као колонисти из Албаније, село Враке 1936. године. Славе св. Алимпија Столника.
   Лазаревић (1 дом.), досељен је из Судимња, општина Брус. Слави св. Апостола Луку.
   Лакушић (1 дом.), дрсељен је 1986. године из Косова Поља, где су дошли 1929. године из Баловца код Подујева. Старином су из села Леваја код Лијеве Ријеке у Црној Гори, од племена Васојевића. Славе св. Архангела Михаила.
   Лугоња (1 дом.), досељен из Нових Козараца код Кикинде, где су дошли из Подгорице као колонисти. Пореклом су од братства Луковића. Славе Ђурђевдан.
   Лукић (1 дом.), досељен је 1973. године из Косовске Митровице. Слави св. Архангела Михаила.
   Максимовићи (2 дом.) су се доселили из Базољина, општина Брус, прво у Бело Брдо, а 1981. године у Лепосавић. Старином су из Црне Горе (Морачани). Славе Аранђеловдан.
   Максимовић (1 кућа), досељен је 1980. године из Грачанице на Косову, где су дошли као колонисти из Херцеговине. Слави св. Ђорђа Алимпија.
   Маговчевићи (3 дом.), досељен је 1968. године из села Стражевине код Никшића. Старином је од братства Маговчевића из Пјешивачке области. Слави св. Јована Крститеља.
   Марсенић (1 дом.), досељен је 1966. године из Марсенића Ријеке код Берана. Старином је од племена Васојевића. Славе св. Архангела Михаила.
   Мијиаловић (1 дом.), досељен је из Паваштице код Куршумлије прво у Бело Брдо, а онда у Лешак, да би се 1972. преселио у Лепосавић. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц.
   Марјановић (1 дом.), досељен је из Лешка, а старином је из Драгосаваца код Краљева. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
   Марковић (1 дом.), досељен је из Вучитрна, гдс су досељени 1932. године као колонисги из Грашеваца код Бруса. Слави св. Николу.
   Марковић (1 дом.), досељен је из Тополе прво у Сочаницу, а око 1958. године прешао у Лепосавић. Слави Ђурђевдан.
   Миливојевић (1 дом.) досељен је из Вељег Бријега у Ибарском Колашину, а старином је из Црне Горе (црногорска Брда), од племена Дробњака. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Илију.
   Милентијевић (1 кућа), досељен је из Косовске Митровице, где је дошао из Рудина на Рогозни.
   Милутиновићи (1 дом.), досељен је 1970. године из Жеровнице, општина Звечан. Слави св. Николу.
   Милосављевић (1 дом.), досељен је 1972. из Козарева, општина Звечан. Слави св. Јована Крститеља, а прислужује св. Илију.
   Митрић (1 дом.), предак досељен 1968. године из села Брдо код Мркоњић Града у Босни, слави св. Василија Великог.
   Николићи (2 дом.), досељени из села Блата код Пирота прво у Врачево, а потом у Лепосавић. Славе св. Архангела Михаила.
   Несторовићи (2 дом.) досељени 1947. године из Блажева, прво у Бело Брдо, а одатле 1968. године у Лепосавић. Славе св Врачи, јесење и летње. 
   Недељковић (1 дом.), досељен 1973. године из Грабовца, општина Звечан. Презиме носе по претку Недељку. Једно су родство са Ракићима у Сланишту. Слави св. Враче – јесење и летње.
   Николић (1 дом.), је досељен из Беле Паланке 1961. године. Бавио се фотографским занатом и био први који је имао фотографску радњу у Лепосавићу. Слави св. Николу.
   Орловић (1 кућа), досељен је из Горњег Стрмца у Ибарском Колашину. Старином су из Црне Горе, из Брда, од старог братства Орловића у Бајицама код Цетиња. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Николу.
   Павић (1 дом.), је досељен априла 1977. године, када је у Лепосавићу почео да ради Општински суд. Пореклом је из села Коретишта код Гњилана, а даљом старином из Прилепа у Македонији. Слави св. Николу.
   Павличић (1 дом.) досељен је из Димитровграда, а пореклом је из Пећи у Метохији. Даљом старином је из Даниловграда у Црној Гори, од племена Бјелопавлића. Звонко Павличић је први академски сликар и магистар сликарства у Лепосавићу. Слави св. Петку.
   Павловић (1 дом.), досељен је 1959. године из села Панојевића, општина Рашка. Води порекло од претка Паноја који је досељен из Бихора у Црној Гори. Слави родовску славу св. Николу.
   Перић (1 дом.), досељен је из Лешка, где су дошли из Лапљег Села на Косову. Даљом старином су из горње Биначке Мораве. Слави св. Николу.
   Петковићи (3 дом.), досељени су из села Жакова код Истока у Метохији. Славе св. Петку.
   Прибаковић (1 дом.), досељен је 1959. године из Вучитрна, где је дошао из села Драгуше код Блаца. Слави св. Николу.
   Попов (1 дом.) је досељсн 1976. године из Београда. Пореклом је из села Врела код Уба. Слави Ђурђевдан.
   Поповић (1 дом.), је досељен из села Прилужја на Косову. Пореклом су од Секулића у Грачаници, одакле су се 1860. године преселили у Прилужје. Даља старина им је у Пологу код Тетова, у Македонији. Славе св. Николу, а у Грачаници су славили Митровдан.
   Пеновски (1 дом), досељен је 1980. године из Берова у Македонији. Слави Митровдан.
   Раденковић (1 дом.) је досељен 1973. године из Србовца (Бугариће), општина Звечан. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
   Ракић (1 кућа) је досељен 1953. године из Грабовца, општина Звечан. Првобитно се презивао Недељковић, а ново презиме је узео по старијем претку Раки. Слави св. Враче – јесење и летње.
   Репановић (1 дом.), досељен је 1979. године из Осојана код Истока. Слави св. мученика Трифуна.
   Савковић (1 дом.), досељен је из Руднице, од Савковића, где је дошао из Ројчића, општина Рашка. Старином су из Црне Горе, од Пипера. Славе Митровдан.
   Срећковић (1 дом.), досељен је из Рвата код Рашке, слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
   Танасковић (1 дом.), досељен је из Врачева, а тамо је дошао из Казновића код Рашке. Води порекло од Прњака из Прњдола код Никшића у Црној Гори од старог братства Угреновића, из племена Никшића. Слави св. Јаћима (22 септембар).
   Тепавчевић (1 дом), досељен је из Вучитрна 1998. године, а старином је из села Сибнице у Топлици. Слави св. Николу.
   Томић (1 дом.) досељен је из села Лауше код Србице. Слави св. Николу.
   Трајковић (1 дом.), досељен из Жеровнице код Звечана. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
   Цвејић (1 дом.), досељен је из Штимља на Косову, где су дошли, како кажу, пре 300 година са Жабљака у Црној Гори. Славе св. Николу.
   Церовина (1 дом.), досељен је 1965. године из Самодреже код Вучитрна, а старином су од Невесиња у Херцеговини. Слави Ђурђевдан.
   После оружане интервенције НАТО у марту 1999. године и доласка мировних снага под заштитом УН дошло је до егзодуса неалбанског живља са Kocoвa и Метохије, убијања, пљачкања и уништавања њихове имовине, културних и духовних добара. Снежана Миливојевић из Института за српску културу Приштина у вези тога пише да: “подаци о броју избеглих злослутно указују да Косово и Метохија постају етнички чиста територија, изузев његовог маргиналног свеерног дсла и да су Косово и Метохија уместо мултиетничког и мултикултурног претворени у моноетничко и монокултурно. Према подацима UNMCR-a у периоду од 10. јуна до септембра 1999. године са Косова и Метохије избегло је 240.000 Срба и другог неалбанског становништва. Већинско српско счановништво очувало се у општинама северног дела Косова и Метохије као и у неким општинама средишњег и југоисточног дела. У општини Лепосавић, према подацима Црвеног крста привремено су нашле пребивалиште 234 породице са 842 члана.
   У Лепосавићу је већина расељених породица смештена приватно, код родбине, пријатеља, познаника или у многим домовима до тада непознатих људи. Породице су: Ђорђевић – (1 дом) досељен из Приштине септембра 1999. године, а тамо су дошли из Слатине код Вучитрна. Садашње презиме носе по претку Ђорђу. Славе св. Архангела, зимски и летњи. Из овог рода потиче Милош Ђорђевић доктор филолошких наука, директор Института за српску културу – Приштина, аутор осам збирки песама и шест студија из области књижевности и историје српске културе. Буха (1 дом.) пореклом су из Невесиња у Херцеговини. Пре Другог светског рата досељени су на Косово, а у Лепосавићу су избегли из Приштине после 1999. године. Слави Митровдан. Радомировић (1 дом.) досељен из Косовске Митровице, а старином је из Србовца код Звечана, слави св. Георгија – Ђурђиц. Ковачевић (1 дом) из Ђаковице; Аџанчић 1 дом.) из Обилића; Младеновић (1 дом.) из Обилића, Бранковић (1 дом.) из Приштине, Бабовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Бајрами Ацо (1 дом.) из Ђаковице, Недељковић (4 дом.) из Вучитрна, Јовановић (1 дом.) из Призрена, Милутиновић (1 дом.) из Вучитрна, Јаковљевић (1 дом.) из Косовске Митровице, Спасојевић (1 дом.) из Пећи, Аксентијевић (1 дом.) из Обилића, Матијашевић (1 дом.) из Косовске Митровице, Недељковић (1 дом.) из Липљана, Недељковић (1 дом.) из Приштине, а пореклом је од Недељковића из Улија. Слави Ђурђевдан; Јанковић (1 дом.) из Обилића, Спасић (1 дом.) из Вучитрна, Шерифи (1 дом.) из Драгаша – Гора, Јовичић (1 дом.) из Обилића, Недељковић (1 дом.) из Призрена, Нићифоровић (1 дом.) из Пећи, Радојевић (1 дом.) пореклом су од Радојевића у Горњем Крњину из Призрена. Слави Ђурђевдан. Прлинчевић (1 дом.) из Урошевца, Живић (3 дом.) из Вучитрна, Крстовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Жарковић (1 дом.) из Приштине, Поповић (1 дом.) из Косовске Митровице, а пореклом су од Поповића из Поповца. Слави св. Николу. Костић (1 дом.) из Урошевца, Цвејић (1 дом.) из Приштине, Милановић (1 дом.) из Приштине, Ђукић (1 дом.) из Приштине, Михајловић (1 дом.) из Приштине, Кузмановић (1 дом.) из Косовске Митровице, Јаћимовић (1 дом.) из Приштине, Чавић (1 дом.) из Вучитрна, Милуновић (1 дом.) из Обилића, а пореклом је од Милуновића из Црнатова, засеок Обади, слави св. Мину, Милуновић (1 дом.) из Вучитрна, Живић (1 дом.) из Обилића, Недељковић (1 дом.) из Приштине, Бошковић (1 дом.) из Приштине, Милосављевић (1 дом.) из Липљана, Миладиновић (1 дом.) из Приштине, Костић (1 дом.) из Вучитрна, Јовановић (1 дом.) из Призрена, Мишковић (1 дом.) из Ђаковице, Милић (1 дом.) из Косова Поља, Цвејић (1 дом.) из Приштине, Станојевић (1 дом.) из Косова Поља, Вајт (1 дом.) из Драгаша – Гора и Зарковић (1 дом.), досељен је из Приштине, пореклом из Гојбуље код Вучитрна, старином су из Топлице. Слави св. Николу.
   У колективном центру Дома здравља у Лепосавићу смештено је 17 породица са 31 чланом. Породице су: Трбољевац (1 дом.) из Суве Реке, а пореклом су од Трбољеваца из Крушева, слави св. Апослола Луку. Кујунџић (1 дом.) из Призрена, Миљојковић (1 дом.) из Вучитрна, Банићевић (1 дом.) из Приштине, Пауновић (1 дом.) код Истока, Павловић (1 дом.) из Пећи.
   У овај колективни центар смештено је и 11 породица са 21 чланом избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине 1996. године: Кљајић (1 дом.) из Доњег Лапца, Стоисављевић (1 дом.) из Срба, Петровић (1 дом.) са Плитвица, Батиница (1 дом.) из Доњег Лапца, Глумац (1 дом.) из Грачца, Бурсаћ (3 дом.) из Дрвара, Миланко (1 дом.) из Грачца, Рашева (1 дом.) из Госпића, Павловић (1 дом.) из Петриње.
   У колективном центру Српска барака смештено је 9 породица са 31 чланом: Лазаревић (3 дом.) из Клине, Масић (2 дом.) из Клине, Пантовић (1 дом.) из Ђаковице, Бурић (1 дом.) из Пећи, Николић (1 дом.) из Приштине, Милутиновић (1 дом.) из Ђаковице.
   У колективном центру “Храст” у Лепосавићу смештено јс 13 породица са 41 чланом и то: Милић (1 дом.) из Доњег Неродимља, Субашић (1 дом.) из Гатња, Дедић (1 дом.) из Ђаковице, Зарић (1 дом.) из Доца, Вучиновић (1 дом.) и Јовић (1 дом.) из Клине, Николић (1 дом.) из Липљана, Лалић (1 дом.) из Пећи, Николић (1 дом.) из Косовске Митровице, Куц (1 дом.) из Пећи, Анђелковић (1 дом.) из Вучитрна, Поповић (1 дом.) из Пећи, Фисер (1 дом.) из Старог Трга код Косовске Митровице.
   У колективном центру ЈУ програма у Лепосавићу смештено је 10 породица са 33 члана: Станковић (1 дом.) из Гљилана, Бојић (2 дом.) из Истока, Закић (1 дом.) из Ђаковице, Гаши (1 дом.) из Обилића, Антић (1 дом.) из Ораховца, Шћепановић (1 дом.) из Вучитрна, Јовановић (1 дом.) из Приштине, Савић (1 дом.) из Гњилана, Спасић (1 дом.) из Обилића. 
   Укупно 11 породица са 18 чланова из Хрватске и Косова и Метохије смештено је у колективном центру “Спортски центар” у Лепосавићу. Породице су: Томашевић (1 дом.) и Дракула (1 дом.) из Книна, Тодоровић (1 дом.) из Шибеника, Тодоровић (1 дом.) из Книна, Надовеза (1 дом.) из Шибеника, Гагић (1 дом.) из Бснковца, Мирковић (1 дом.) из Коренице – Удбине, Сулинић (1 дом.) из Истока, Сарковић (1 дом.) из Истока, Ивановић (1 дом.) из Клине.
   У Рома кампу који се налази у бившим војним објектима у Лепосавићу смештено је 38 расељених ромских породица са 201 чланом. Већина њих је из Косовске Митровице и Вучитрна. Један мањи број породица избегао је из Обилића, Приштине, Урошевца и Подујева.

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

4. 2. јул 2018. у 11:31

   Војислав Ананић

   ДРЕН

   Положиј и тип. Село се налази са леве и десне стране доњег тока Дренске реке, десне притоке Ибра, 6 км северно од Лепосавића. У граничиом појасу атара села су Кајконо, Мскиннће и Засеље (засеок Лешка). На западу је природна граница Ибар. Како се село налази у долини Дренске реке има правац пружања североисток-југозапад, па се по географском положају и размештају кућа дели на Горњи и Доњи Дрен. Горњи део села лежи на вишем терену, блажим пристранцима и има надморску висину 560 мстара. Поред реке и магистралног пута Лепосавић – Рашка је други, већи део села, где су куће у групама, са надморском висином од 450 метара.
   Брдо Грабак (784 м) на истоку сеоског атара природно одваја долину Дренске реке од Кајкова, а са западне и северозападне стране долина је омеђена брдима Шанац (547 м) и Ђоковац (666 м).
   Топографски називи за поједине делове атара села су Дренско поље, Лугови, Река. Бориковац, Дренске шуме, Стране, Ђоковац, Равна њива, Округлић и Марина бара (ливаде). Село је сиромашно изворском водом. Пије се вода са извора у Земаници која је доведена до кућа као и вода доведена из Доњег Крњина. Користе се и воде у селу: Обрадовска чесма и Марина вода.
   У саобраћајном погледу село има веома повољан положај јер је асфалтним путем повезанo са важним саобраћајницама које пролазе Ибарском долином.
   Назив, прошлосr и старине. У називу села је шумско дрво дрен (ониско дрво Comus mas из фамилијс Comaceae, чврсте дрвенасте масе и црвеног плода), па је Дрен место где расте дреновина.
   Под данашњим именом помиње се у границама властелинства манастира св. Стефана у Бањској 1315. године. У Катастигу манастира Девич у Дреници године 1783. уписани су приложеници села. У “Даници“ из 1828. године Вук Караџић пише да су “Карађорђеви устаници 1912. године држали Дријен под својом владом”.
   У селу се налазе остаци cтapе цркве која је посвећена св. Марку. Код оне цркнине налази се и дренско гробље.
   Сганонништво и родови. Забележено је да је по попису 1921. године село имало 15 домаћинстава са 100 становника, 1948. године у Дрену је 38 домова са 203 стаповника, а 1953. – 230 становника. Највећи број сгановника – 254 село је имало 1961. године са 43 куће. Онај број домова остао је исти по попису 1971. године. Међутим, у одмосу на 1961. број становника је смањен за 14 (240). Смањење броја становника, а повећање броја домаћинстава имамо и 1981. и 1991. године. У 1981. становника је 236, а домаћинстава 50, а у 1991. години – 209 становника и 51 домаћинство. Према томе, 1961-1991. број становника је смањен за 45 (17,42%), а број домаћинстава понећан за 8 (19,60%).
   Преци данашњих становника Дрена су досељеници:
   Обрадовићи (6 кућа), чији предак је досељен из Добриња код Тутина, где су дошли из Брда у Црној Гори. Доселили су се у Топлицу, а одатле, пре 1912. године. дошли у Дрен. Славе св. Николу. Обрадовића данас има у Београду (1 дом.) и Мајданпеку (1. дом.). Обрадовићи из Блаца у Топлици су им блиски рођаци.
   Крстовићи (2 куће), по пореклу једно су родство са Обрадовићима. Славе св. Николу. Једна породица Крстовића, после Другог светског рата иселила се у Београд.
   Алексићи – Крсмановпћи (4 куће), чији је предак досељен из села Војковића при Рогозни, прво у Поповце, а затим у Дрен, старином су од Дробњака и род су са Поповићима у Поповцу. Славе св. Николу.
   Вукосављевићи – Ђашићи (4 куће), потичу од Вукосава, а досељени су из Великог Бријега у Ибарском Колашину. Даљом старином су из Црне Горе, од Дробњака. Славе Ђурђсндан.
   Вучинићи (1 дом.), потичу од Вучине, који се доселио из Великог Бријега у Ибарском Колашину. Једно су родство са Вукосављевићима у селу. Славе Ђурђевдан.
   Бојанићи (9 дом.), досељени су у другој половини XIX нека из Штавице код Тутина. Раније су се презивали Новаковићи. Према Р. Вешовићу, Новаковићи потичу од Ковачевића са Крља у Васојевићима. Породично предање каже да је Бојана дошла у Дрен са три сина: Миладином, Радованом и Мартином. По њој су и добили презиме Бојанићи. Један род Бојанића променио је презиме 1945. године, и по Миладину узсли су презиме Миладиновићи (4 дом.). Оба рода славе св. Николу. После Другог светског рата из Дрена су се исслиле породице: Бојанићи у Београд (1 дом.) и Аранђеловац (2) и Миладиновићи у Краљево (3 дом.), Рашку (1) и Лепосавић (2).
   Јовановиићи (3 куће), досељени су из Мекињића, а старином су из Јунака, села на Рогозни. Даљим пореклом су из Црне Горе, из Вирова. Славе св. Архангела Михаила. Јовановића данас има у Београду (1 дом.), Белој Цркви (1) и Немачкој (1 ).
   Борисављевићи (4 куће), првобитно су се презивали Аксовићи. Досељени су из Жуњевског Брда на Рогозни, где су стигли из Врапча у Штавици. Прво су се доселили у Јагњило у Доњем Крњину, где су се кратко задржали, а одатле су прешли у Дрен. Старином су из Црне Горе, са Брда црногорских. Имају рођаке у Топлици. Слане св. Луку. Одсељених Борисављевића данас има у Косовској Митровици ( 2 дом.) и Аустралији (2).
   Вукићевићи – Новаконићи (10 кућа), досељени су из Штавице код Тутина. Блиски су род са Бојанићима и Миладиновићима у селу. Славе св. Николу. После Другог светског рата одсељени су у Краљево (3 дом.) и Београд (2 дом.).
   Миловановићи (9 кућа), досељени су из Врапча у Штавици код Тутина. Првобитно презиме не знају. Ново презиме Миловановићи узели су пo старијем претку Миловану. Славе славу св. Јована Крститеља.
   Димитријевићи (5 дом.), досељени су, такође, из Штавице. Род су са Миловановићима у селу. Презиме носе по старијем претку Димитрију. Славе св. Јована Крститеља. После Другог снетског рата иселили су се у Лешак (1 дом.), у , Краљево (2 дом.), Београд (1), Смсдерево (1), Крушевац (1) и Америку (1 дом.).
   Ивановићи (2 дом.), досељени су из Лукавице код Тутина. Слане св. Николу.
   Требјешани (1 кућа), досељени су после Првог светског рата из Требјеша код Никшића. Славе св. Апостола Луку. Одселили су се за Београд, али имање и кућу нису продали.
   Тодоровићи (1 дом.), чији је предак досељен из Брљака, засеок Башча у Ибарском Колашину, презиме носе по Тодору који је имао четири сина: Вукосава, Ивана, Јована и Јеротија. Јеротије је имао, гакође, чстири сина: Радуна, Живка, Милорада и Владимира. Владимир се доселио из Брњака и настанио у Дрену. Оставио је два сина од којих један и данас живи у Дрену.
   Антонијевићи (1 дом.), досељени из Слатине, “призетио” се у кућу Борисављевића. Слави Митровдан.
   У привредном погледу становништно је оријентисано на Дренску реку и Дренско пољe односно баштованство, које је у селу доста развијено. Под повртарским културама су нижи делови алувијалне равни, док је остала обрадива земља засејана пшеницом и кукурузом.
   Осим пољопривредне функције, село врши школску (основна четвроразредна школа), трговинску (једна трговинска радња) и саобраћајну (аутобуско стајалиште и железничко пристаниште).

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

5. 9. јул 2018. у 12:35

   Војислав Ананић

   ЛЕПОСАВИЋ

   http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:737070-SUSRET-SA-ISTORIJOM-Ko-je-Leposavic-poklonio-Albancima

   Одговори

6. 3. август 2018. у 06:51

   Војислав Ананић

   БОРЧАНЕ

   Положај и тип. Село се налази 6 км источно од Сочанице и 23 km југоисточно од Лепосавића. Захвата простор Борчанске висоравни која је оивичена планинским висовима: са северне сгране Бабин Гроб (1250 m), Лескова Глава (1160 m) и Високо Брдо (1450 m), а на истоку Витоша (1237 m), Ладово (1259 m) и нешто даље Боровица (1353 m). Ссвероисточно од ссла налази се планински венац Шаторице (1750 m), чија површина износи 2.286 хектара, од чега је под шумом 1154 хектара, 1132 ha су чистине, ливаде и пашњаци. У њеном подножју, са западне стране, је извор Медвеђак који храни Малу реку богату пастрмком. Према причању мештана, извор је лековит (лечи срчане болести) па је стављен у категорију споменика природе.
   Топографски називи за поједине делове атара села су: Селиште, Кошариште, Марковац, Беганска земља, Ресовац, Росуље, Димиље, Урвиште, Пођеље, Црквиште, Главица, Радуновиће, Локва, Медвеђак, Петковица, Лепчињак (шашњак и ливада), Борчанске главе (шума), Раздоље и Падине.
   Осим извора Мсдвеђак село користи и друге на Гребену, Доња Вода, Јелина Вода, Марковац, Топлик (каптиран је), Радин Поток (извор је каптиран – уређен), Дојчинац (сеоска чесма), извор у Борју и извор под Гламају.
   По положају и надморској висини (1138 m) Борчане спада у планинска села. Куће су лоциране на косама Брежна и Дела, које се благо спуштају ка Потоку. По положају кућа и међусобној удаљености село се дели на: Горње Борчане (горња Махала) и Доње Борчане (Доња Махала).
   Борчане је ван свих важнијих комуникација, изузимајући лош шумски пут изграђен 1988. године који из правца Сочанице, преко Мошница и Дубраве, води до села и, даље, Шаторице. Раније се до села долазило из правца Слатине. Данас је пут доста запуштен.
   Назив, прошлост и старине. Назив села је настао вероватно по четинарском дрвету бору Pinus nigra (планинска врста). Ово потврђују и два планинска виса, северно и источно од села, који су на топографској карти означена под именом Боровица. Оба планинска виса су и данас под клеком Juniperus kominis (четинарски жбун или дрво чији се бобичасти плодови употребљавају у народном лекарству). По једном од ових висова, који народ назива Бориковцем (не треба га мешати са оним Бориковцем више Дрена и Кајкова) и данас у земљи има лучевине, али борове шуме нема. Међутим, има је нешто више у атару села Борја, али тај број је готово симболичан, толико да се потврди назив.
   Село се први пут помиње у светостефанској повељи краља Милутина датој манастиру св. Стефана у Бањској из 1314. године под именом “Борчани у међама
   Селчанице”, данашње Сочанице. Село се помиње и у Девичком катастигу од 1765. до 1770. године као Борчане и Борчани и било је тада ву нурији попа Матеја. Пред крај XIX века село је имало 95 кућа.
   Трагова старих рударских радова у селу има на више места. Постоји предање да су некада у селу живели неки вјетимиг. Претпоставља се да су неки стари гробови у борчанском гроблљу обележени великим надгробним блоковима стена, њихови гробови.
   У XX веку, изнад села на темељима старог црквишта, подигнута је нова црква. Није познато којем је свецу посвећена. С обзиром да се народ купи код цркве сваке године 28. августа могуће је да је посвећена Успењу св. Богородице. Није искључена могућност да је црква посвећена св. Петки. Копаоничким зсмљотресима 1980 – 1984. године црква је доста оштећена. У Бугарском Долу налази се сеоско гробље у којем своје покојнике сахрањују и становници суседног села Брзанца.
   Сгановништво и родови. По Радославу Љ. Павловићу, Борчане је 1912. године имало 401-ог становника и спадало је у групу већих села. По попису из 1921. године у селу су била 42 домаћинства са 236 чланова; 1948. године имало је 402 становника и 46 домаћинстава, а 1953. године, 474 становника и 59 домаћинстава.
   Највећи број становника, 562, село је имало 1961. године, а домаћинстава 79, по попису 1971. године. Почев од 1961. број становника, се због исељавања смањивао па је 1971. године у селу било 483 становника, 1981. 216 и 1991. -80
   становика. Од 1981. године смањивао се и број домаћинстава. Године 1981. Борчане је имало 56 домаћинстава, а 1991. 33 домаћинства. Према томе, у периоду 1961 – 1991 број становника је смањен за 482 или за 85,76%, а број домаћинстава за 15 или 31,25 посто.
   Године 1879. из Борчана у Топлицу (село Доње Гргуре) иселиле су се породице Миленковића и Матића, а 1928. у село Доњу Дубицу (Мало Косово) Марковићи.
   Ограничене могућности запошљавања, затварање рударских истраживачких радова Шаторице, бољи услови за школовање и запошљавање, скономска и социјална сигурност младих и друге (не)прилике везане за жипот, били су основни разлози да после 1961. године дође до масовног пресељења домаћинстава из села углавном у околину Крагујевца: у Малим Пчелицама је формирано Борчанско насеље. По Драгану Микетићу из Борчана се од Другог светског рата до 1990. године одселило 177 домаћинстава. Одсељених Борчанаца има и у Београду, Краљеву, Смедереву, Панчеву, Горњем Милановцу, Младеновцу, Рачи Крагујевачкој, Крушевцу, Вршцу, Косовској Митровици, Сочаници и Лепосавићу. Процес одсељавања евидентан је и данас.
   Данашње становништво Борчана чине родови досељени током XVII века из Васојевића у Црној Гори, па се сматрају старинцима светоандрејевци и досељеници од Мораче – светоаранђеловци.
   Родови старинци су:
   Аксентијевићи (4 дом). Породични надимак им је Вруге. Славе св. Андреја, а прислужују Петровдан.
   Васиљевићи (1 домаћинство), слава им је св. Андреја прислужују Петровдан.
   Симића у Борчану више нема. Одселили су се за 1 Краујевац (6 дом.), Смедерево (1 дом.) и Косјерић (1 дом.). Сви славе исту славу св. Андреја, а прислужују Петровдан.
   Димитријевићи (3 домаћинства) звани Галићи, досељени су из Црне Горе, па се сматрају и стариничким родом. Рођаци су са Раденковићима у селу. Славе св. Андреју а прислужују Петровдан.
   Исаиловићи (1 дом.), узели су презиме по претку Исаилу. Рођаци су са Миленковићима у селу. Слава им је св. Андреја а прислужују Петровдан. Из села, после Другог свстског рата, одсељено је 15 домаћинстава овог рода за Крагујевац.
   Раденковићи ( 2 дом.), досељени су из Црне Горе, сматрају се стариничким родом, славе св. Андреја. После Другог светског рта 13 домаћинстава овог рода одселило се за Крагујевац.
   Петровићи (8 дом.), узели су презиме по претку Петру, а старина им је у Црној Гори (Васојевићи). Славе св. Андреју и прислужују Петровдан. Велики број домаћинстава рода, њих 22, одселио се у Крагујевац, 3 у Лештане (Београд), 1 у Раљу (Београд), 1 домаћинство у Лепосавић;
   Милановићи (1 домаћинство), говоре да су давно дошли са Опленца код Тополе, па се сматрају старинцима. Рођаци су са Благојевићима у селу. Слава им је свети Андреја, прислужују Петровдан.
   Благојевићи (1 дом.), блиски су род са Милановићима. Од Другог светског рата из села је одсељено 7 домаћинстава рода: Београд (3 дом.), Равни Гај код Кнића (3) и Горњи Милановац (1) .
   Спасојевића Морачана у Борчану нема. За Крагујевац одселила се 6 домаћинстава , слава им је св. Архангел Михајло.
   Милентијевића, који су били староседеоци, више нема у селу. У Крагујевац је одсељено 6 домаћинстава. Рођаци су им Раденковићи. Славе св. Андреа, а прислужују Петровдан.
   Миленковићи (1 дом.), по пореклу су рођаци са Исаиловићима. Сматрају се старинцима. Славе св. Андреја, а прислужују Петровдан. У Крагујевац је одсељено 5 домаћинстава и 3 у Вршац .
   Старинцима се сматрају и родови: Аксентијевићи (4 дом.), који су се доселили из суседног села Брзанца. Блиски су рођаци са Николићима и Радосављевићима. Славе и прислужују св. Враче, јесење и летње. Од овог рода у Крагујевац се одселило 5 домаћинстава, 4 у Београд, 2 у Крушевац, 1 у Косовску Митровицу и Сочаницу.
   Радосављевићи (2 куће), прешли су из суседног села Брзанца и населили на зсмљишту породица које су се 1879. године иселиле у Топлицу, село Гргуре. Неки говоре да су даљом старином из околине Призрена, одакле су дошли у Вучитрн а одатле у Брзанце, где су се кратко задржали. По Радославу Љ. Павловићу даљим пореклом су из села Црњолеве у Неродими, а најдаљом старином су “из Црне Горе” По пореклу су род са Аксентијевићима и Николићима. Славе св. Враче – јесење и летње. Из овог рода из села се одселило: Крагујевац (1 дом.), Параћин (1), Нови Бечеј (1) и Лепосавић (1).
   Николићи (2 дом.), говоре да су старинци. Род су са Аксентијевићима и Радосављевићима. Славе св. Враче – јесење и летње. Од овог рода после Другог светског рата 3 домаћинства су се одселила у Београд, 2 у Крагујевац, 2 у Тител, 1 домаћинство у Косовску Митровицу и Лепосавић.
   У другој половини XIX вска из Црне Горе од Мораче досељени су: Митровићи, звани Морачани, (1 дом.). Славе св. Архангела Михаила. По пореклу једно су родство са Матићима и Гаићима у селу, одсељеним Ристићима, Јаковљевићима и Цветковићима и Гаићима у суседном селу Русманцу. У Крагујевац су одсељена 3 домаћинства и 1 у Краљево.
   Гаићи (1 дом.) пореклом су Морачани, и рођаци са Митровићима и Матићима и Гаићима у Русманцу, као и са одсељеним Ристићима, Цветковићима и Јаковљвићима. Одсељених Гаића има у Крагујевац (2 дом.) и Лепосавићу (1). Славе Аранђеловдан.
   Матићи (2 дом.) су, такође, Морачани из Црне Горе. У селу имају рођаке Гаиће и Митровиће, а род су са одсељеним Ристићима, Јаковљевићима и Цветковићима. Славе св. Архангела Михајла. У Крагујевац се одселило 5 су се Ристићи угасили, чијих се 7 домаћинстава одселило у Крагујевац, Цветковићи, од којих се 2 домаћинства одселило у Краљево, један у Земун и једно у Крагујевац и Јаковљевићи (4 домаћинства). Сва три рода славе заједничку кућну славу св. Архангела Михајла.
   Досељеници су и родови: Анђелковићи (1 дом.), Николићи (1 дом.) и Раденковићи (1 дом.). Сва три рода имају породични надимак Бушете. Досељени су из Беласице у Лабу, вероватно после 1912. године.
   По пореклу имају рођаке Радојичиће у Копорићу и Граничану. Славе исту домаћу славу Томиндан, а прислужују Томину недељу.
   На високом зсмљишту, без пространих котлина, ратарски производи дају ниске приносе па је главно занимање становништва било сточарство. То је крај пространих пашњака (само на Шаторици чистине, ливаде и пашњаци захватају 1131,94 хектара) погодних за гајење оваца и крупне стоке. Становништво живи од сточарских производа: коже, вуне и сира. Међу пасиштима има и мањих њива под ражи, овсом и кромпиром.
   Порсд пољопривредне функције село врши трговинску (1 тровинска радња) и здравствену (здравствена амбуланта). Од 1. септембра 1926. године преко чствророзареедне основне школе село врши просветну функцију. Средско начелство у Косовској Митровици за првог учитеља је поставило Антонија Вуксановића, деловођу у Ибарској Слатини. Током Другог светског рата школа није радила а од 1. септембра 1948. године школа поново почиње са радом с учитељем Савом Стојановићем. Пуних 47 година школа је радила, да би 1. септрембра 1995. године, због малог броја ученика, њена функција престала. У Извештају о раду Основне школе “Вук Караџић” у Сочаници за школску 1994/95. годину директор бележи да у истуреном одељењу у Борчану ради одељење са три ученика у два разреда. Школске 1966/67. годину у четири разреда било је 150 ученика, које су учили Драгиша Крстовић, Бранислав Барлов, Бранко Брановић и Тома Радосављевић, касније професор у школи “Никола Тесла” и аутор пет романа: Године ужаса, Циганче, Јаничар, Освета и Суђење богоавима. Школске 1975/76. при школи је радило одељење петог разреда са укупно 11 ученика.

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

7. 3. август 2018. у 17:51

   Војислав Ананић

   ГУЛИЈЕ

   Положиј и тип. Село се палази 13 км ссвсрозападпо од Лспосавића са леве стране Ибра. Куће су лоциране на пристранцима Гулијског потока и Дреновске реке. По положају кућа и њиховој мсђусобпој удаљености насље спада у разбијени тип села. Куће су у мањим групама, одвојене међусобно, и чине засеоке Дренову и Језерине.
   Село окружује више брда: на северу је Гулијско брдо (553 м), на југу Шанац (709 м). а па западу су Блато (736 м) и Цуцул (901 м). Северно од засеока Јсзерине иружа се већа зараван названа Равни. Средња надморска висина села јс 547 метара.
   Иако иије удаљено од Лешка, у саобраћајном погледу село нема повољан положај, јер је ван важнијих саобраћајних комуникација. До села се може доћи сеоским макадамским путем.
   Назив, прошлост и старине. У називу села је корен речи гули (гулити), што зпачи скидати кору, љуску са воћа, поврћа, дрвета и слично, односно љуштити, скидати горњи слој са нечега (уопште), по чему би се могло закључити да су се некадашњи становници села бавили гуљњем дрвета пре свега липе чији се танак слој испод коре прерађивао, киселио у води и тако се правила лика, неодрвено влакнасто стабло.
   С обзиром да село нема гробље, па мртве сахрањују у гробље засеока Дренова, могло би се закључити да је насеље млађег постанка, јер га под овим именом нема у писаним документима. Село Дренова, које је данас засеок Гулија, под данашњим називом помиње се у Повељи цара Уроша од 15. јула 1363. године о замени жупе Звечан за жупу Брвеник.
   На улазу, у доњем крају села, са леве стране сеоског пута, налази се сеоска црквица посвећена Благовештењу Пресвете Богородице -Благовестима. То је стара црквица, вероватно из XVI века, ниска, здепаста и покривена каменим плочама. Зидови су од камена и прилично дебели, тако да личи на сеоску кућу.
   У цркви је добро очуван горњи део старог иконостаса. На његовом врху су у два реда старе, уметнички добро урађене иконе са ликовима апостола с Христом у средини. Крајем XVII века црквица је била напуштена и доста оштећена. Године 1916. аустријски војници разбили су стара дрворезна врата на западном улазу и тада је уништен и натпис.
   С обзиром да црквица представља вредан споменик културе, средствима Завода за заштиту споменика културе Косова и Метохије из Приштине и донацијом грађана, црква је 2001. године обновљена, а у марту 2002. године постављено јс и звоно.
   Под данашњим именом село се помиње 1711. године. Том приликом Турци су извршили попис босанских спахија, па су у списак унели и спахије из Гулија и Дренове.
   Становништво и родови. По првом послератном попису Гулије је са засеоцима Дреновом и Језеринама имало 116 становника и 17 домаћинстава, 1953, 137 становника и 17 домаћинстава. Дренова и Језерине ове пописнсе године били су посебна пописна јединица (100 становника и 12 домаћинстава). По попису из 1961. године Гулије је имало 153 становника и 20 домаћинстава, а 1971. године – 27 домаћинстава са 143 становника. Највећи број становника, 203, и домаћинстава, 39, село је имало 1981. године. По попису из 1991. године број становника је исти као и 1953. године. Према томе, у периоду од тридесет година (1961-1991) број сгановника је смањен за 16 или 10,46%, а деобом породица број домаћинстава је повећан за 9 или 45%.
   На основу једног надгробног натписа на сеоском гробљу у Дренови (1783.) могло би се закључити да је село било насељено православним родовима још у првој половини XVIII века.
   У засеоку Језерине данас живе Николићи Мајдаци (3 дом.), предак је досељен од Берана у Црној Гори, славе св. Николу. Ивановићи (4 куће), досељени су из Брестова код Новог Пазара пред крај XIX века, а старином су од Колашина у Црној Гори. По пореклу род су са Ковачевићима у Брестову. Славе св. Георгија Ђурђиц (16. новембар). Вукомановићи (1 кућа), досељени су из Доњег Крњина, а старином су из Црне Горе од Вирпазара. Презиме носе по претку Вукоману. Славе св. Архангела Михаила.
   Од Другог светског рата из села је одсељен велики број становника. Исељеници су Милићи у Лешак (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Миловановићи у Лешак (1 дом.), Београд (2), Рашка (2), Врњачка Бања (1) и Крагујевац (1), Сланковићи у Швајцарску (1 дом.), Јаћимовићи у Смедеревску Паланку (1 дом.), Рашку (1) и Аустралију (1), Вукадиновићи у Обреновац (1 дом.), Лешак (1), Краљево (5), Лепосавић (1) и Гучу (1), Вучићевићи: Лешак (4 дом.), Вучковићи: Немачка (1 дом.); Вељовићи: Београд (1 дом.); Николићи у Лазаревац (2 дом.) и Ивановићи Лепосавић (2 дом.), Лешак (2), Крагујевац (1) и Немачку (1 дом.)

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

8. 9. август 2018. у 16:11

   Војислав Ананић

   ДОБРАВА

   Назив, прошлост и старине. Назив села је постао од старијег облика Дбрхава записана у Повељи цара Уроша о замени жупе Звечан за жупу Брвеник. Данашњи назив села Добрава потиче од речи добро-а, што значи земљиште у нечијој својини, посед, имање (властелински посед). У средњем веку посед је припадао властелину Гошково Двбрхави, по коме је и село добило назив. Према томе, село Добрава је било властелинско село. У прилог овоме иде и присутно предање да су из околиих села сњљаци дотеривали стоку на пашу на имање у Добравском пољу, где је било доста траве, и ту је био брав до брава по чему је селу остао назив Добрава.
   Село је старијег постанка. У Свстостсфанској повсљи краља Милутина из 1315. године забележени су село и река Дбрхава и према функцији и положају спадало је у властслинска села. Под именом Дбрхава помиње се и у Повсљи цара Уроша у којој су записана два дела села: и село Дбрхава Мутиводикч, и село Гојково Дњбрхава.
   За време Првог српског устанка Добрава је 1912. године била у рукама Карађорђевих устаника. Вук Караџић је забележио село Добраву у жупи Горњи Ибар, нахији новопазарској.
   У селу се са леве стране Добравске реке, на месту званом Брод, налазе остаци старог “грчког гробља”, а на десној страни реке, према Броду, је црквина св. Спаса (храм је посвећен Вазнесењу – Спасовдану). Гробље је растурено, а од црквине је остала само купа ломљеног камена зарасла у трњу.
   Дапашње Добравско гробље је на Шанцу.
   Стаоновништво и родови. Године 1921. Село је имало десет домаћинстава и 94 становника, 1948. у селу је 22 домаћинства са 129 становника, а пет година касније, број домаћинстава је исти док се број становника повећao на 21.
   По попису из 1961. године у Добрави је 33 домаћинства са 192 становника, 1971. године број становника се смањио за 14. а број домаћинства се повећао за 1. Броја становника и домаћинстава по попису 1981. Године је (199 станонника и 40 домаћинстава). Највећи број становника, 218 и домаћинстава, 59, забележен је пописом 1991. године. За тридесет година (1961-1991) број становника јс повећан за 13,54%, а број домаћинстава за 26 (78,79%).
   Данашње станоновништво чине родови досељени средином XIX века,и то:
   Бојовићи (8 кућа) и Бошковићи (11 кућa), досељени “од Сјенице”, село Врхсеница (данас: Врсјеница). Потомци су Црногораца који су се у XIX веку доселили на Пештер. Првобитно су се презивали Луковићи и под тим презименом су досељени у Добраву. По породичном предању била су два брата: Бојо и Бошко. По Боју презиме носе данашњи Бојовићи, а по Бошку Бошковићи. Оба рода славе св. Николу.
   Вукићевићи Паруце (10 кућa), досељени су из села Паруце на Рогозни (село је између Бањске и Мале Реке). Старином су од Лопата из племена Bacojевићa у Црној Гори. Међутим, Радослав Љ. Павловић наводи да су Добраву дошли са Лопата у Сочаницу. Славе св. Јована Крститеља. Године 1914. Једна породица Byићевићa одсељена је у Нови Пазар.
   Ђуковићи Виријевићи (9 кућa), досељени су из Ђуковца у Ибарском Колашину Слаие св. Архангела и св. Илију. Рођакају се са Милановићима (1 кућa), Милојевићима и Васићима у Лепосавићу. До 1964. године у селу су живели Пушкићи (1 кућа) који славе св. Луку. У Добраву су се доселили из Сендола у Бањској где су дошли из Кочарника код Тутина. И данас једна вода (стублина) у селу зове се Пушћекула, јер је припадала роду Пушкића. Данас живе у Смедереву.
   Млађе досељенике чине родови: Радомировићи (2 куће), досељени из Црвени на Рогозни. Славе св. Апостола Луку, Николићи (3 куће) такође су досељени из Црвени, славе Лучиндан; Бановићи (1 кућа) досељени из Бановића „призетио“ се укућу Бојовића и славе Св. Враче јесење и Св. Тројицу; Несторовићи (1 кућа) досељени из Придворице „преко Ибра“, славе Св. Ђорђа; Илићи (1 дом.) досељени 1964. из Црвени на земљу коју су купили од Пушкића. Даљом старином су из Црне Горе, славе св. Апостола Луку; Вукомановић (1 дом.) досељени из Паруца на Рогозни а старином је из Лопата у Васојевићима. По пореклу јдно јрдство са Вукићевићима у селу. Данашње презиме носи по старијем преткуу Вукоману. Слави св. Јована Крститеља.
   Данас село Добрава поред пољопривредне функције врши и угоститељско-туристичку (мотел Рибњак) и caoбраћајнy функцију (аутобуско стајалиште на релацији Лепосавић – Косовска Митровица).
   Мотел “Рнбњак” отворен је 1997. године и има 25 лежаја. Свака соба има купатило, телефон. телевизор, а хигијена је оно што ствара диван ocећaj зa одмор. Па располагању су базени за купање и пратећи спортски терени.
   Осим угоститељско-туристичке функције, Мотел “Рибњак” врши и производну функцију. Изградња прве фазе рибњака (3 базена) почела је 1989. године, а 1992. године и пробна производња калифорнијске пастрмке. Године 1994. рибњак је радио са 50 одсто коришћења тадашњих капацитета. Нешто касније, 1996. године завршена је и друга фаза тако да је укупан капацитет око 10 тона конзумне пастрмке.

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

9. 13. август 2018. у 17:47

   Војислав Ананић

   ЗАБРЂЕ

   Становништво и родови. Село је 1913. године имало 21 становника, 1921. године у Забрђу су пописана три домаћинства са 25 чланова. Године 1936. Радослав Љ. Павловић забележио јс у Забрђу 4 куће од два рода. По попису 1948. године Забрђе има 6 домаћинстава и 45 становника, 1953. – 54 становника и 6 домаћинстава, а 1961. године има 66 становника и 9 домаћинстава. Број стаповника по попису 1971. није се променио, а број домаћинстава је порастао за 5. По попису 1981. године у селу живи 49 становника у 12 домаћинстава, 1991. године 31 становник у 9 домаћинстава. У псриоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 35 (53,03%), а број домаћинстава је остао исти.
   У селу данас живс родови: Вулићевићи – Бишевци (3 куће), досељени из суседног Кијевчића, а пореклом од Бишеваца из Рожаја у Црној Гори. Даљом старином су Кулизе из Куча у Црној Гори. Славе Мратиндан.
   Милојевићи (3 куће) и Милановићи – Рајстинци (5 кућа), досељсни су из Рајстића на Рогозни. Милојевићи славе св. Мрату а Милановићи св. Пантелију и рођакају се са Секулићима у Горњем Крњину, али не знају зашто славе исту славу.
   Село нема гробље, па се Вулићевићи сахрањују у Кијевчићу, а Милојевићи и Милановићи уТрикосу.

   Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

   Одговори

10. 13. август 2018. у 18:11

    Војислав Ананић

    ЗАВРАТА

    Станонништно и родови. Током српско-турског рата 1876. године село је запустело. Многе породице прешле су у ослобођену Србију. У пусто село турске власти су 1883. године населиле муслиманске мухаџире, “бошњаке” из црногорског Колашина, који су у току рата 1912. године, пред надирање српске војске избегли на Косово. По Радославу Љ. Павловићу Заврата је 1912. године имала 152 становника. По попису 1921. године у Заврати је 4 домаћинства са 25 становника, 1948. године село има 46 становника и 5 домаћинстава, а 1953. 52 становника и шест домаћинстава. Највећи број становника – 68 Заврата је имала 1961. године. Број домаћинстава у овој години у односу на 1953. повећан је за 3. Године 1971. број становника је то исти као 1961. године, али је број домаћинстава повећан на 15. Број домаћинстава остао јс исти у пописима 1981. и 1991. године, али је број становника смањен за 3 (65), односно за 18 (50). У периоду 1961-1991.
    број становника је смањен за 18 (26,47%), а број домаћинстава деобом породица повећан за 6 (66,66%).
    Данас у селу живе два српска рода, и то: Милуновићи (10 кућа), досељени из Војимислића у Ибарском Колашину, прво у Батваре, заселак Гојбуље код Вучитрна, а одатле су 1883. године, пре насељавања Муслимана, “бошњака” дошли у Заврату, где су купили земљу од аге Абдурахмана Шишковића из Вучитрна “за шест ћеca блага”, који се касније предомислио и раскинуо уговор. Првобитно су се презивали Симонићи, а ново презиме носе по претку Милуну. Старином су из Црне Горе, из Роваца од братства Булајића. У Чунгулу су остале две породице. Зову их Kaтићu вероватно по баби Кати. У Заврати су дошли у оружани сукоб са “бошњацима”, када је погинуо један од Катића. Зато су се иселили у Чунгулу, у Топлици, да би се по рату 1912. године у Заврату вратили синови избеглих Катића. Славе св. Луку. Имају блиске рођаке Милојевиће, Савиће и Аксентијевиће у Родељу, Вукашиновиће у Тврђану и Милутиновиће у Грабовцу.
    Радовановићи (5 кућа), досељени су из Пресеке у Ибарском Колашину и купили земљу од Милуновића. По предању била су два брата: Милета и Радован. Радован је имао Трајка, а овај Зара и Јевђа. Године 1913. Заро са синовима Трајком и Филипом, а Јевђо са сином Видосавом одселили су се из Пресеке у Заврату. Они и њихови потомци носе презиме Радовановићи по претку Радовану. Заров син Трајко носи дедино име. Радовановићи славе Ђурђевдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори