Подгорица и околна села

12. јуна 2012.

коментара: 2

ПОДГОРИЦА

Арза, Балабани, Балочи, Барлај, Бегова, Главица, Безјово, Бенкај, Бери, Бериславци, Бигор, Бијело Поље, Биоче, Бистрице, Близна, Болесестра, Ботун, Брежине, Бриђе, Брскут, Будза, Буроњи, Веље Брдо, Веруша, Видијење, Вилац, Владни, Врањ, Врањина, Врбица, Вуковци, Вуксанлекићи, Голубовци, Гољемади, Горичани, Горње Стравче, Горњи Кокоти, Горњи Миљеш, Гостиљ, Градац, Грбавци, Грби До, Гурец, Дајбабе, Делај, Диноша, Долови, Дољани, Доње Стравче, Доњи Кокоти, Доњи Миљеш, Дражевина, Дрешај, Друме, Дуга, Дучићи, Душићи, Душке, Ђурковићи, ЗабјелоЗагорич, Загреда, Заугао, Киселица, Клопот, Копиље, Корнет, Косор, Котрабудан, Коћи, Кржања, Крусе, Кршево, Курило, Лекићи, Лијева Ријека, Лијешње, Лијешта, Ловка, Лопате, Лужница, Лутово, Љајковићи, МаслинеМатагужи, Махала, Медун, Милети, Митровићи, Мојановићи, Момче, Мрке, Мужешка, Набон, Никмараш, Ожези, Омербожовићи, Опасаница, Ораовице, Ораси, Орахово, Парци, Пелев Бријег, Петровићи, Пикаљ, Подхум, Понари, Попрат, Присоја, Прифти, Прогоновићи, Радећа, Радовче, Ракића Куће, Раћи, Релеза, Ријека Пиперска, Рудине, Селиште, Сеоца, Сеоштица, Сјенице, Скораћ, Слацко, Спиња, Српска, Станиселићи, Стањевића Рупа, Стијена, Стјепово, Ступови, Сукурућ, Трабојин, Трмање, Тузи, Тузи Љеворечке, Ћафа, Ћепетићи, Убалац, Убли, Фармаци, Фундина, Хелмница, Цвилин, Цијевна, Црвена Папрат, Црнци, Шушуња

Претходни чланак:

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. vojislav ananić

    Брскут

    Иако већ више од четрдесет година одсутан из завичаја, Милорад Предојевић неуморно нам говори о месту из кога се отиснуо у свет: о значењу речи Брскут, о положају Брскута, његовим водама и границама, о клими, биљном и животињском свету, о историји и језику, о топонимији, вери, школи и књижевности, о Букумирима, о Братоножићима и Кучима, о Брскућанима; он помиње и многе значајне личности са стране које су прошле Брскутом или писале понешто о њему.
    Не може, наравно, а да не помене и Марка Миљанова, Куча, Дрекаловића, ако ни због чега друго, а оно због легенде о Букумирима, племену које се, с клетве Домишљана испод Каримана, на Гропама, између Бљуштуре и Момоњева, међусобно поклало и самоистребило. У ту легенду не верују многи, а не верује ни Предојевић. Он објашњава да је прича о „самоистребљењу” Букумира само покриће за злочине којима је било изложено једно старо српско племе, да би се друго, јаче, такође српско, дочепало његове земље: у том давном окршају део Букумира био је побијен, а део прогнан незнано куд. Причом о упамћеном злочину, спором а упорном, жалобном а покајничком, та мучна збивања преименована су у букумирско „самоистребљење”, са јединим циљем да се одбије пажња од тешког злочињења. Ту причу измислили су сами злочинци, неки нови Домишљани, не би ли тако прикрили сопствени злочин.
    Данас, кад ни бројни Букумировићи не могу сведочити о томе времену, али могу њихова презимена, Предојевић нам без устезања предлаже, „ма колико нам то не пријало, да обелоданимо и тај део истине о нашим прецима, онима који после Букумира уђоше у Брскут и његову околину.
    A ми, ми у Предојевићев Брскут улазимо док брскућу воде Брскутове. И док са неког од почивала покушавамо да погледом продремо до Вучје јаме или Букумирског језера, да ослушнемо хук Мале ријеке или Веруше, да срачунамо колико је до Горњега Стравча а колико до Рашкова Гувна, док нам се чини да су се, са орлујских висина, ка нама устремили Орлине и Орлујак, да за нас хује Шкуљка и Воћешка планиница, точе Краљевац и Љесковац, звечи Звекотуша, цвета Ћетак, као да само нас ишчекују замишљени Саломон и расточени Трескавац, према нама хитају бројни Брскућани из Предојевићевог сећања. Њих је у овој књизи близу три стотине, а најлепше странице њима су посвећене. Све су то лица која су својим живљењем и својом невољом, својом жртвом и својим прегнућем, својом мишљу и својом речју, свој траг утискивала у повест својега краја. Пролазиле су војске кроз Брскут, мењале су се власти у њему, зидало се и рушило по њему, рађало се, расло и умирало за њега, и, рекло би се, само је он остао тамо где је једнога давног дана, пре коју стотину година, утемељен. И остале су приче о Брскућанима којих више нема и о онима који су из Брскута отишли да се у њега никад не врате; о онима чији ће потомци једнога дана причати да су „дошли однекуд из Црне Горе.
    Није сачувано много записа о брскутској прошлости, али је, на срећу, и у Брскуту као и другде у Брдима, све остајало записано у народном памћењу, као украс уз породични родослов и пасове до неког давњег родоначелника. Као што је један стари Куч, Дрекаловић, зборио да је „најприје слуша(о) што други зборе, па то после прича(о) онијема који су шћели да слушају”, тако су и Предојевићеви дечачки и младићки дани, дани мучног и тегобног школовања, били посвећени ономе „што други зборе”.
    Почело је то, дакле, у времену непосредно после Другог светског рата, у условима кад је „њиних” и „наших” било у многим породицама и кад су такве поделе безнадежно раздвојиле једне од других; да је постојала некаква њихова родбинска веза могло се сазнати само из прича причаних у поверљивом кругу. И иначе се у животу ових планинаца све дешавало у језику, баш онако како нам је то предочио Матија Бећковић; говорило се гласно; сви су ћутали док је један говорио; говорење је било свечаност и за слушаоце и за причаоце. Светски рат и његов доцнији мир усадили су у ове људе бројне тајне, тако да су и приче постале друкчије, мање свечане и мање гласне, још шкртије и још ћутљивије. У таквом времену, Предојевићево дечачко уво могло је покаткад чути и неку од чудних и тајновитих прича о рођацима и суседима. Ваљда због тога што многе од њих нису биле намењене деци, те су најбоље и упамћене. Јунаци тих прича постали су тако носиоци племенског мита и они су, без обзира на своје „позитивно” или „негативно” својство у новој подели животних улога, добијали значајно место на одговарајућем породичном стаблу. Број таквих прича и нових њихових јунака расли су годинама, а на све њих почела је да пада магла онда кад се Предојевић отиснуо у свет, да тамо започне и докрајчи неке своје високе школе, да тамо заснује своју породицу и да свој животни позив посвети књигама других. У Брскут се враћао да ли повремено да ли кад је могао, али зато сви који га познају добро знају да је на Брскут увек мислио и о Брскуту увек причао.
    Тек пре две-три године сазнали су Предојевићеви пријатељи да он понешто и пише; Предојевић је ушао у године кад о ономе што је од других чуо може причати онима који хоће да слушају. Његова је књига, четврта по реду, постала тако повест о Брскућанима, а Брскут је кроз њих добио своју историју. Нема историје без појединаца, а из књиге која је пред нама видљиво је да су Брскућани умели утицати на историјска збивања. Онима који о Брскуту већ нешто знају биће ово леп подсетник на протекле векове и догађаје, а млађима биће ово редак уџбеник племенске и породичне традиције. Јер, како рече један од њених рецензената, ова књига је „драгоцена и јединствена: она је сва саздана од истине; она је истинита онолико колико је неспорна и истина да је Брскут непоновљив кутак земнога шара; она је истинита онолико колико је искрена ауторова очараност брскутским свитањима и сутонима… Moj Брскут је књига и зналачка и заљубљеничка… У њој се савио Брскут којега више нема нигде до у Предојевићевим очима и сновима”. Стога, она је понајвише дар младим Брскућанима.
    Још једном парафразирајући Матију Бећковића, додаћемо на крају да су ову књигу написали сви Брскућани; Милорад Предојевић био је само њихов сабеседник и бележилац. Ово је књига оданости и припадности Брскуту.

    Извор: Илија Петровић, ИЗАЗОВИ СРПСКОГА ПИТАЊА, 2013.

  2. Војислав Ананић

    ПОДГОРИЦА, град у Црној Гори, на утоку Рибнице у Морачу. Има 8.727 становника (1921). Дијели се на стари и нови град. Стари град је с лијеве стране Рибнице до Мораче. У њем су два краја: Варош и Мићен. Варош је старије насеље, гдје је био град; захваћа западни дио до Мораче. Мићен је источни. Град је био опасан високим бедемом, на коме су била троја врата, за зетски, кучки и малисорски пут. Куће су збијене, ограђене зидом, а улице су уске и кривудаве. У трговачком крају се одржало још нешто ћепенака. У старој П. има пет џамија. Највећа је Главатовића, зидана пред крај 16. вијека, и Аџи-пашина, коју је, као и Сахат-кулу, подигао у другој половини 18. вијека, Аџи-паша Османагић. Већину у старом граду чине муслимани. Нови град је с десне стране Рибнице, до брда Горице, са широким и лијепим улицама. Подигао се од осамдесетих година прошлог вијека, иза ослобођења Зете. Он се све више шири и напредује.
    П. је старо насеље. Под тим именом се спомиње први пут око 1330, а врло често у 15. вијеку. Мјесто Рибница, у коме се родио Немања, по свој прилици је каснија П. За стару подгоричку цркву под Горицом, коју су Турци били срушили, па је касније обновили, прича се, да датира из времена Немањића. П. је у вријеме деспота Ђурђа била главно мјесто у Зети и сједиште деспотова намјесника, војводе Алтомана, под којим бијаху подручје града Међуна и племена Пипери и Васојевићи. Турци су се у П. настанили у другој половини 15. вијека. И у њихово је доба П. био знатни град. У почетку 17. вијека имала је она око 900 домова, од којих већина кршћанских. Касније се тај однос измијенио, усељивањем муслимана и преласком Срба на ислам. У другој половини 18. вијека П. је била центар борбе о превласт између босанског и скадарског везира. Прије ослобођења (1879) у П. су муслимани били у знатној већини. Од тада се становништво измијенило и подвостручило; иселио се један дио муслимана, а П. је насељивана из околних племена, тако да је у њој данас више православних (6.613 душа), него муслимана (1.608). Католика има 296. Старе и познате православне породице у П. су: Ненезићи, Лаиновићи, Гвозденовићи, Шестићи, Поповићи и др. Из П. је био родом Божидар Вуковић, који је у Млецима основао прву српску штампарију, издавао црквене књиге на словенском језику и тамо умро 1540. Међу подгоричким муслиманима има неколико породица из Анадолије; остало су потомци исламизираних Срба из околних племена и Арбанаси, већином Груде, који станују у Мићену. Највише су се у турско вријеме истицали и имали власт у П. муслиманске породице: Османагићи, старином од братства Мартиновића, из племена Бајица (била је главарска кућа и гласовита по јунаштву, дала је и неколико паша), Лекићи, Авдовићи и Крњићи, старином из Груда, Аверићи из Бјелопавлића и др.
    П. је живо трговачко мјесто у Зети, између Брда, Старе Црне Горе и на путу од Скадра за Херцеговину. Подгоричани су познати у Црној Гори као врло спретни и вриједни трговци. Сајмени дани су понеђјељалт и четвртак. П. је везана колним путевима с Цетињем и Котором, преко Данилова Града с Никшићем и Требињем, а преко Колашина и Андријевице с Пећи. Од П. води пут до Плавнице, пристаништа на Скадарском језеру, гдје је подигнута и мала жељезница.
    У близини П. су развалине старе Дукље на ушћу Зете у Морачу. На Морачи је стари Везиров мост, подигнут у другој половини 18. вијека. С десне стране Мораче је бивши дворац Крушевац, у коме је сада болница. П. је среско мјесто у зетској области, има окружни и велики суд, осморазредну гимназију, пуковску команду и стовариште духана.

    Литература: Насеља и порекло становништва, 23. П. Шобајић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.