Порекло становништва насеља Буроњи, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на југозападној поцгорини Бусовника, између Дражевине, Станиселића, Граца и Прогоновића. Насеље је размјештено ободом низа вала, мањих заравни и депресија. Његова топографска позиција је веома повољна, јер је изнесено повише имања, док ниже њега пролази главни сеоски пут, од кога се одвајају доста грубо пробијени пролази до кућа. У новије вријеме географски положај села је веома побољшан, јер до његовог средишта (до школе и цркве) долази пут од Титограда и даље се наставља ка Грацу и Прогоновићима. За пут Титоград–Цетиње двоструко је повезано: с једне стране преко Дражевине, Круса, Вера и Доње Горице (Љешкопоља), а са друге преко Граца до Крњичке каменице. Први је дуг 11 km, a завршен је 1971, а други 7,5 km; завршен је 1948/49. и асвалтиран 1971. Село је од Титограда удаљено 16, од Ријеке Црнојевића 23 и од мјесног средишта у Грацу 2,5 km. Атар села захвата простор који у ствари представља дио Горње Љешанске нахије. Преко њега је водио један од веома значајних староцрногорских путева — од Р. Црнојевића преко Павлове стране, Мегериза, Параца, Градца до Буроња, гдје се рачвао правцима двију подгорина Бусовника: првим према Команима и Загарачу ка долини ријеке Зете, а другим преко Круса ка Ситници и Морачи, тј. Зетској равници и Подгорици. Другим правцем пошао је у поход на Црну Гору Мамуд-паша Бушатлија 1796. г. да би у великој бици на Крусима био поражен и погубљен. Првим су се, пак, кретали дијелови црногорске војске у ослободилачким ратовима 1876–78. према долини Зете и Никшићу. На другој страни, атар се граничи са племенском територијом Комана, помеђу којих су биле комунице, односно испаше, брсници, листобери и гора за сјечу. Једна, звана Космача, припада засеоку Обер, а друга, звана Пржељави Обер, припада засеоку Раздрт. Колико се Буроњи могу сјетити, на том граничном дијелу према Команима никада ништа није било спорно. Једино се унатраг око 100 година водио спор око воде Дубочице, која је недалеко од буроњске границе — у команској територији. Буроњи су хтјели да је користе као појило. У спору који је због тога настао Велики суд на Цетињу одлучио је да Дубочицу могу користити само Комани. Иначе, релативно велики атар села поред средишњих, насељених и обрађених дијелова захвата доста широки околни брдски простор. Његова граница почев од пута који иде од Буроња за Дражевину, тј. од превоја Добријељ води према сјеверу преко Воднице, Меснице и Јовановог обера од источне стране Кунове главице, гдје повија према западу и прелази сјеверно од исте главице, па преко Космаче иде до Мирачина. Одатле ка југу преко Купинова дола и Бабине пећине силази до Вуковог дола, а затим излази на Плану главицу, Станов крш и Вучју главицу, те повијајући ка истоку, тј. Према Раскосишту и Калачкој главици (393 m), силази на Дјелачине. Затим се наставља преко Гнојева и Равана према Мједеном гувну, Од кога повија на сјевер до превоја Добријељ. Тако уоквирен атар је дуг (И–З) 3,6, широк (С–Ј) 2,7 km и захвата 9,68 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 370 m.
Историјат.
Ердељановић каже да је према његовим „испитивањима“ село несумњиво врло старо те да се поуздано зна да се највећи дио његова негдашњег становништва одавно иселио. „Село се негда, по том становништву звало Буроњићи”. Према турским дефтерима, оно је 1521. и 1523. г. имало 9, односно 10 кућа. Према Болици, пак, у њему је било 24 д. и 53 војника. Исти број кућа наводе и Дипре и Сомијер. Вриједно је поменути да се у истим дефтерима наводи насеље Сађавица са 8, односно 9 кућа, чији се назив вјероватно сачувао у данашњем засеоку Раздрт. Године 1865. Буроњи су имали 41 д., а 1879. 49 са 299 становника (149 м. и 150 ж.) и 1903. 67 д. По Ердељановићу, село је 1910/11. имало 65 д., а 1925. г. 73 са 379 становника. До 1948. број првих је порастао за 11, а других се смањио за 39. Затим је бит: 1953 (84:328), 1961 (85:316) и 1971 (63:228). Од задњег броја те године у селу је од рођења становало 165, а остали су досељени (8 из градских насеља), и то 36 до 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (24:18), са 2 (16:8), са 3-5 (14 : 15), са 5-8 (23:18) и са 8 и више (8:4). Уједно је структура главних старосно–полних група била: прве 133 :69 (ж. 64:35), друге 121:96 (ж.71:49), и треће 62:57 (ж. 47:47).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 102 :74 (81 :62), са четворогодишњим 141:91 (ж. 75:41), са осмогодишњом 13:23 (ж. 0 : 5), са средњом 4:5 (ж. 0 :2), са вишом 1:2 и квалификовани радници 5:5 (ж. 0 : 1), а неписмених je било 76 :58 (ж. 9 :53).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (12 : 1), до 2 ха (45:31), са 2–5 (17:29), са 5-10 (11:2), односно пољопривредних (64:34), мјешовитих (19:3) и непољопривредних (12 :6).
У 1953. г. 139 активних издржавало је 145 лица; y пољопривреди 134 : 180, а са личним примањима било је 4. Исти однос се у сљедећа два пописа измијенио овако: активних је било 139:82, издржаваних 161:129; y пољопривреди 129:72 и 136:99, а са личним примањима 16 : 17.
Тип села.
Насељени дио атара захвата релативно велики простор. На њему су 73 куће и y њиховој близини главни дијелови имовине. На главном правцу села (И–З) ређају се засеоци: Раздрт са 20 кућа, у коме су размјештене груписане и поједине куће, са називима: Бацковине (4 куће), Лапине (3), Сађавица (1), Добродо (3), Потћић (2), Раздрт (у ужем саставу 4) и Сјечиште (3 куће). Затим слиједе: Куничино село са 13 и Обер са 25 кућа. Ово задње је најближе школи и цркви и на главном је путу за Комане. На крају села су Марковићи са 15 кућа. Сви ови дијелови су повезани сеоским путем и међусобно нијесу много удаљени.
Стога село није разбијеног, већ је више збијеног типа. Нарочито су збијени Куничино село, Обер и Марковићи. Средња удаљеност кућа од средишта села је око 0,4 km. Село има 49 приземних, 23 на изби и 1 двоспратну кућу. Све су покривене тиглом; дашчани плафон је у 49, а малтерисани y 26 кућа. У периоду 1918–41. године само су на неколико кућа вршене мање оправке (углавном су сламни и плочани кровови мијењани тигленим), док је послије 1945. реновирано и дограђивано 19 кућа. У селу је пописано 75 станова са 2718 m2, од којих су 36 из првог, 20 из другог, 8 из трећег и 11 из четвртог периода.
Тада су 64 имала огњиште, 17 земљани под и 56 електрично освјетљење. Према врсти cy: 50 посебних соба, 22 једнособна и гарсоњере и 3 двособне. Стално настањених је било 61, привремено 14 и 2 напуштена на дуже вријеме.
Родови.
Јуна 1972. у селу су живјели:
-Радусиновићи (42 д.),
-Марковићи (18),
-Вучковићи (8),
-Ћетковићи (3) и:
-Ненадовићи и Ковачевићи (по 2 д.).
У међуратном периоду иселило се 9 д. са 35 чланова (y Подгорицу, Пећ, Даниловград, Јагодину и друга мјеста), а у поратном 5 д. са 26 лица (у Титоград, Никшић и Војводину). У периоду од 1890. до 1941. г. на рад у друге земље ишло је 47 мјештана (у Америку 32, Француску 4, Аустроугарску 8, Аустралију 1 и у Цариград 2). Сада дневних миграната има 5. У селу живи 58 мјештана који имају 60 и више година.
Воде.
Воде y селу су: 3 убла, 44 бистијерне и 3 локања. Од првих су 2 у сеоској комуници званој Ситнице и 1 у селу, звани Град; Сматрају се веома старим; за Град се каже да су га градили „Новљани“. Прва два су сеоске воде, а треће је, Радусиновића и Куничиног села. Међу другима је 6 заједничких, и то 2 у Ситницама (у ђеру), 2 код школе (једна школска и друга засеока Обер, звана Кула), 1 Радусиновића и Куничиног села, звана Студенац; налази се код убла Град, и једна, звана Јамица (дубеница) y засеоку Марковићи. Ту је затим 12 рођачких, односно, како овдје кажу, „уједничких“ вода, које су својина по 2-3 родственика. Приватних бистијерни има 26, и то код Марковића 4, y Обepy 9, y Куничином селу 6 и у Раздрту 7. Од њих је 17 изграђено послије 1945. год. Куничино село има удио у станиселићкој води званој Локви, гдје су један убао и једна бистијерна. Најзад, 2 локања су својина Марковића; називају се Росуља и Бауково ждријело.
Остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1968. г. Од тада до октобра 1972. мјештани су прибавили: 15 електричних шпорета, 14 фрижидера, 5 телевизора, 10 радио–пријемника (7 транзистора и 6 грамофона). Само огњиште користило је тада 25 д., њега и обични шпорет 18, њега и електрични шпорет 15 и обични шпорет 5 д. Код свих кућа са огњиштем задржао се добар дио старог кухињског покућства. У четири куће задржале су се старије врсте кревета, у 18 невјестинске скриње, у 42 ниска сједишта (троношке и столовачи) итд. Но, новија опрема умногоме преовлађује и у неким кућама она је готово из основа потисла стару.
Куће су иначе лоциране тако да око свих постоје дворишта, обично мања. У њима су, било као продужеци кућа, или поред њих, такође мањи помоћни објекти, и то: 40 штала, 8 живинарника и 14 магаза. Код двобојних кућа изба се y новије вријеме више користи за оставу, посебно за потребе виноградарства, него за стоку. Јер, док је рецимо раније, посебно прије балканских ратова, село држало и до 400 оваца7, сада их је свега око 100. С друге стране, овдје сада домаћинства у просјеку испеку по око 200 литара ракије и слију по око 600 литара вина. Отуда поред 20 кућа y којима се доњи спрат користи за оставу, живину и стоку у селу има 40 штала и 9 „кућерица” за живину. Мањи дио њих је у новије вријеме обновљен, а има их и веома запуштених.
На другој страни, положај једног броја кућа је такав да немају „праву“ окућницу. Истина, имања нијесу далеко, али их y непосредној близини таквих кућа нема. Од 26 д. која имају окућницу 14 их захвата површину до 200 m2, 6–200—400 и 6—400–600 m2. Средња удаљеност осталих дијелова имовине је 0,4–0,3 km.
У годинама прије 1941. око 20 д. давало је овце другима на чување, обично у Морачи и Лукавици, а прије пар година свега 4.
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)