Порекло становништва насеља Милети (по књизи Милати), општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово команско-бандићко село налази се y подгорини Сиљевице, између Долова и Ђеђеза. Насеље је размјештено на брдским пристранцима, подно којих се простиру разбацане, претежно врљугаве обрадиве површине. Поменутим краком преко Долова, Балоча, Команског моста и Горње Горице (Љешкопоља) повезано је са путем Титоград–Цетиње. Од Титограда је удаљено 16, од Даниловграда 18 и од мјесног средишта у Балочима 6 km. Граница сеоског атара, почев са сјевероистока, води од Руденице на Вучини до, гдје скреће на исток и излази на Јадрански крш. Одатле се наставља у правцу сјевера до Ладојевине, а затим повија западно преко Пећурине, коте 639, Орјег брда и Сиљевичке бистијерне до на Попове главице. Затим скреће југоисточно и излази на Братош (995 m) na y истом правцу преко Сиљевачког крша и Магриве избија на Руденице. Тако уоквирен атар дуг је (СЗ–ЈИ) 7,5, широк (С–Ј) 1,1 km и захвата 8,33 km2 површине. Средина села налази се на висини од 520 m.
Историјат.
Према подацима које смо о Команима у цјелини и појединим команским елима посебно напријед навели, може се констатовати да су Милати релативно старо насеље. Налазећи се недалеко од Ђеђеза, они су такође били y саставу старог племена Малоншића. Од краја 17. вијека данашње Горње Комане почели су да насељавају преци данашњег становништва, који су се одатле постепено ширили y друге дијелове команско-бандићког подручја. У турским дефтерима из 1521. и 1523. године Милати су заведени као махала села Горњи Комани (по првом) и Комани Сељани (по другом) са 13, односно 11 кућа. У Милатима су, записао је Ердељановић, такође стајали Турци и ту је на мјесту Прашници била и њихова десечарица, кућа ђе су купили десетак прије настана Бандића. Ово прије настана Бандића значи: прије него што је ојачало данашње јако команско братство Бандићи. А оно је ојачало прије 6–7 .пасова, дакле у првој половини 18. вијека. У селу постоје двије црквине; једна је грађена y 17. вијеку – послије десељења Koмана и Бандића, а друга почетком 18. вијека. Године 1899. имали су 40 д. са 226 становника (103 м. и 123 Ж.; писмених 21 м. и 1 Ж.). Ердељановић је у елу (Милатима команским 30 и Милатима бандићким 3) евидентирао 33 куће. Године 1925. било је 42 д. са 201 становника да би се до 1948. број првих смањио за 7, а других за 54. Затим је било: 1953 (33:44), 1961 (28:127) и 1971 (21:72). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 54, а 18 се доселило, и то 10 до 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (3:2), са 2 (5:7), са 3–5 (4:6), са 5–8 (15:5) и са 8 и више (1 :1). Уједно је састав главних старосно–полних група изгледао овако: прве 52:25 (ж. 33 : 14), друге 49 :24 (ж. 28 :15) и треће 26 :23 (ж. 11:12).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 39:40 (ж. 34:26), са четворогодишњом 49:20 (ж. 26:10), са осмогоцишњом 5:5 (ж. 1:2), са средњом 1:0 и квалификовани радници (2:0), а неписмених је било 25:26 (ж. 21:18).
У исто вријеме је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (0 : 0), до 2 ха (7:20), са 2—5 (8:1), са 5-10 (10:0), са 10–15 (2 : 0) и са 15 и више (1:0) ; односно пољопривредних 19 : 10, мјешовитих 9 :6 и непољопривредних 0:5.
У 1953. год. 65 активних издржавало је 76 лица; у пољопривреди 61 :70, а са личним примањима било је 3. Исти однос се у два сљедећа пописа измијенио овако: активних је било 35:24, издржаваних 88:41; у пољопривредних 26:21 и 59:28, а са личним примањима 4:7.
Тип села.
Насеље се састоји од неколико међусобно недалеких група кућа. Једино се нешто више издваја заселак Руденице са 7 кућа; укупно их је 36. Од њих је 29 приземних и 7 на изби; тиглом су покривене 34 и сламом и плочама по једна. Дашчани плафон је y 19, малтерисани y 9 и без плафона 8. У међуратном периоду преправке и доградње вршене су на 4, а y поратном на 3 куће. У селу је 1971. пописан 21 стан са 786 m2, од којих је 7 из првог, 3 из другог, 5 из трећег и 6 из четвртог периода. Сваки је, сем једног, имао огњиште, y 6 је био земљани под и у 7 електрично освјетљење. Према врсти су: 11 посебних соба и 10 једнособних и гарсоњера.
Родови.
Маја 1974. y селу су живјели:
-Радуловићи и Радоњићи (по 7 д.) и:
-Јовановићи и Пејовићи (по 2 д.).
У периоду 1918-41. иселило се 9 д. са 24 члана, а послије 1945. око 70 мјештана, Од којих 20 y Војводину (Црвенка), а остали у Титоград, Никшић, Боку, Београд. Раније је на рад y Америку ишло 17 мјештана. Сада дневних емиграната нема; 1971. г. био је један.
Воде.
Село се водом снабдијева из 15 бистијерни и 1 бунара. Прве су изграђене: 2 прије 1900, затим 5 y периоду 1900–18, 6 y периоду 1918—41. и 2 послије 1945. г. Заједничке су 2, зване Коровља и Осојница. Прва је прироцна каменица, а друга је направљена ускоро послије досељења предака данашњег становништва у Милате (средином 17. в.). Мало прије ње направљен је бунар Брестица. Он је такође заједничка својина.
Занимање становништва и остали подaци о селу.
Електрично освјетљење уведено 1971. г. До марта 1973. било је електрифицирано 18 кућа и прибављена 3 електрична шпорета. У општој опреми станова извршене су релативно мале промјене. Тако се код 18 д. задржао стари прибор за печење хљеба, код 8 стари кревети, код 14 стари ковчези (скриње), 16 д. има гусле итд.
Благодарећи пространим испашама у Сиљевици, сточарство је у селу имало главно мјесто. За његове потребе око кућа су грађене појате и обори. Према подацима из анкете, y селу данас има 18 појата. Углавном су сувомеђе и покривене сламом. Уз њих је још 11 мањих које се користе за живину, свиње или оставу. Све оне се много мање користе него раније, када су домаћинства држала до 100 брава и по неколико говеди. Тада су и у Сиљевици подизане таје, јер се стока тамо задржавала добрим дијелом године, особито с јесени. Као племенски комун, Сиљевица је на исти начин коришћена и од других команско-бандићких села. У том погледу она је у овом дијелу Старе Црне Горе вршила улогу сличну Ставору, Челинцу, Лисцу или Гарчу – за тамошња подручја. Била је, дакле, племенска планина. Као таква коришћена је и љети и с јесени. Међутим, од када је (крајем прошлог вијека) племе добило планину Латично, мање је коришћена љети, а више с јесени. Уочи задњег рата само из Милата је 5 домова имало своје колибе на Латичном и тамо изјављивало стоку. Неки су је другима давали на чување.
На малим, релативно посним имањима, чије су главнице недалеко од кућа, раније се узгајало ,од свега по мало, а ипак житарице, винова лоза и кромпир понајвише. Данас су ораничне површине највећим дијелом заливађене, а највише се ради око лозе? Имања су, укључивши окућнице или „зграде“, углавном ограђена сувомеђинама. Њихова средња удаљеност од кућа је Од 1 до 1,5 km..
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)