Порекло становништва насеља Ораовице (по књизи Ораовица), општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се на сјеверозападној подгорини Бусовника и захвата средишње дијелове Комана, између Долова, Црвене Папрати и Балоча. „Насеље је размјештено на подовима и у неколиким доловима код цркве.“ Краком дугим 0,8 km, изграђеним 1970, повезано је са поменутим команским путем ка Доловима. Од Титограда је удаљено 12, од Даниловграда 15 и од мјесног средишта y Балочима 3 km. Почев од Голубинске рупе, граница његовог атара према сјевероистоку и преко Праскиних гомила излази на љеш, Одакле скреће преко запада те преко Јованова крша и коте 387 m иде на Врањ, затим преко Мирачина на Мирачинско ждријело, а одатле у правцу истока силази на Голубинске рупе. Атар је (З–И) дуг 2,5, широк (С–Ј) 1,2 km и захвата 3,08 km2 површине. Налази се (к0д цркве) на висини од 360 m.
Историјат.
Судећи по положају и прилично благодетним прироцним одликама села, може се поуздано претпоставити да су овдашњи први замеци насеља веома стари. Предање о старим братствима која су крајем 17. вијека овдје затекли новодосељеници (Радуловићи и Бездановићи) указује на старе Малоншиће, који су захватали већи дио Комана. С друге стране, о старости насеља говоре остаци манастира св. Врачева, који се налазе усред села. Предање каже да је манастир првобитно подигнут у доба Немањића, те да га је y 16. вијеку обновио владика Пахомије Команин. Код овог указивања неизвјесно је, међутим, на којег се владику Пахомија мисли, будући да су међу зетским и црногорско–приморским епископима и митрополитима постојала два Пахомија; први се помиње 1491. г, а други 1568, односно као владар Црне Горе од 1595. до 1600. Према истом предању каже се да је владика Пахомије дошао у Комане са острва Кома (у Скадарском језеру) — да би се склонио од Турака и ту подигао храм. С обзиром на то да је први живио у вријеме пада Зете под Турке и да је овдје подигао релативно малу црквену грађевину, о чему свједоче постојећи остаци, вјероватнија је препоставка да је он на темељима старог саградио нови храм, неголи, пак, овај други Пахомија, који је водио спор са Турцима. око риболова Цетињског манастира на Скадарском језеру и 1578. године ишао у Цариград због граничног спора између Црне Горе и Турске.
Према одликама земљишта, за које предање каже да је било y манастирском посједу, може се закључити да је манастир био доста богат. Налазио се при средини равних и плодних њива и винограда, који захватају око 50 рала земље. На том комплексу задржали су се топоними – Калуђерица (мјесто калуђерских станова, чији се остаци распознају), Виноградине (по манастирским виноградима), Павао, врх брдашца поред манастира на коме је била црквица св. Павла, а у спомен које су Комани имали завјетну службу (литију) коју су све до најновивијег доба одржавали сваке године (13. јула). Поред ње је био владичин стан. Осим односног комплекса, који је захватао најљепше и најплодније подручје команске територије, манастир је имао и велики шумски посјед.
Ердељановић је y селу евидентирао 41 д., а 1925. било их је 53 са 183 становника. До 1948. број првих смањио се за 20, а других за 33. Затим je било: 1953 (32:161), 1961 (29:152) и 1971 (26:73). Од задњег броја те године y селу је од рођења живјело 55, а 18 се доселило, и то 11 до 1945, а други послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (1:5), са 2 (5:7), са 3-5 (6:10), са 5-8 (11:4) и са 8 и више (6:0). Уједно је састав главних старосно-полних група био: прве 59:14 (ж. 34:3), друге 70:33 (ж. 35:23) и треће 23 :26 (ж. 10 12).
Структура становништва.
У исто вријеме су образовна обиљежја мјештана била: без школе 36:28 (ж. 29:24), са четворогодишњем 67:70 (ж. 36:6), са осмогодишњом 13:18 (ж. 4:6), са средњом 5:4 (ж. 0:2), са вишом и. Високом 3:1 и квалификовани радници 1:0, a неписмених 23:25 (ж. 20 : 23).
С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (0:0), до 2 ха (21:25), са 2-5 (8:0) и са 15 и више ћа (0:1); односно пољопривредних 14 : 17, мјешовитих 14:2 и непољопривредних 1:7.
У 1953. год. 70 активних издржавало је 84 лица; у пољопривреди 60:87, а. са личним примањима било је 7. У наредна два пописа тај однос се измијенио овако: активних је било 46 : 28, издржаваних 102:38; у пољопривредни 22:25 и 62:29, а са личним примањима 4:7.
Тип села.
Топографски положај Ораовице је у односу на друга команска села веома повољан.5 Размјештена је на релативно пространим и присојно изложеним подовима и валама за које су везане разбијене, груписане или подвојене куће. Оне међусобно ипак нијесу толико далеко да би се могле третирати као прави засеоци, мада имају и своје називе. То су: Ограда са 3, Вујкова шума, Фирле и Врањ са по 1, затим Шипурикова и Попова главица, Више убла, Виноградина, Станишта и Шорова Прлина са по 2 и Праскина гомила са 8 кућа. Од укупно 26, приземних је 19 и на изби 7 кућа. Тиглом је покривена 21, сламом 3 и плочама 2; дашчани плафон је у 15, малтерисани у 6 и без плафона је 5 кућа. У међуратном периоду преправке су вршене на 2, а y поратном на 5 и доградња на 2 куће. У селу је пописано 28 станова са 1174 m2 од којих су 9 из првог, по 6 из: другог и трећег и 7 из четвртог периода. Отворено огњиште имала су 22, земљани под 12 и електрично освјетљење. Према врсти су: 13 једнособних и гарсоњера, 12 посебних соба и 3 двособна. Међу њима су 2 напуштена на дуже вријеме.
Родови.
У селу су октобра 1974. год. живјели:
-Радуловићи (22) и:
-Јовановићи и Радоњићи (по 2 д.).
У међуратном периоду иселила су се 2 д. са 15 чланова, а y поратном – 19 мјештана, од којих су 3 д. са 6 чланова колонизована у Војводину. Раније је у Америку ишло 7 мјештана, а 1971. су била 2 дневна мигранта.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 29 приватних бистијерни и заједничке воде, зване Ораовички уба, који је племенска својина. Прије 1900. г. изграђене су 4 бистијерне, затим 11 до 1941. и 14 послије 1945. г. Ту је изнад села, према Бусовнику, и стари племенски убао, звани Дубочица.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Елeктрично освјетљење уведено је 1971. г. До марта 1973. електрифицирапе су 23 куће у којима је прибављено 6 електричних шпорета, 6 фрижидсра, 2 телевизора, 7 радио-пријемника (3 транзистора и 2 грамофопа). Сада само огњиште користи 8 д., њега и обични шпорет 8, њега и електрични шпорет 4, само обични шпорет 6 и само електрични шпорет 2. У општој опреми кућа још знатно претежу старије ствари, нарочито оне што су везане за огњиште, оставу и починак. Смјештено на домаку Бусовника и бивше релативно недалеке племенске комунице Сиљевице, село је аналогно осталим команским селима, такорећи до максимума било развило сточарство, особито ситно. О томе свједоче и постојеће појате (има их 35) највише грађене y сувомеђи, око кућа. Њима дотични су обори за затварање стоке, боље рећи дворишта, која су овдје, због већег и уравњеног простора, извјесно погоцнија и већа него у другим околним селима. Слично је и са окућницама и главним дијеловима имања; она су ближе кућама и самим тим приступачнија. Њихов већи дио је сада заливађен. Већа пажња поклања се лози и поврћу; лози као давнашњој култури за чији узгој овдје обзиром на педо-климатске Одлике присојни положај терасираног земљишта, постоје веома повољни услови. Имања су највећим дијелом ограђена или подзидана. На њима се право прече купње доста чврсто одржавало све до новијег времена. Најимућнији мјештани пособедовали су до 30 рала земље и шуме и по 80 -100 брава и 5-10 говеди а сиромашнима су сматрани они што су посједовали до 10 рала земље и шуме и по 10–20 брава и 1–2 краве. Листобери су били незамјењива допуна у прехрани стоке. Раније, док се сразмјерно више „заоравало него ливадило”, сијеном се y „сточној зимници“ није могло „доспјети”, па се у брањевинама сјекао лист. С јесени се стока слала на пасишта Сиљевице, Барјамовице, и Марковине, а љети на Латично.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)