Порекло становништва насеља Лијешње, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се на доњољешанској површи, између Горњих Кокота, Гољемада, Бигора и Корнета. На домаку је пута Титоград—Цетиње, са којим га повезује пет кракова. Први води од Горњих Кокота до Под страну, дуг је 1,7 km, а изграђен 1925, други до Рудине (2 km, изграђен 1906), трећи до Подања (1 km, изграђен 1902/3), четврти до куће Сава Ђ. Ускоковића (2 km, направљен 1966) и пети према Пелинову (1 km, изграђен 1964). Насеље је размјештено при брдским странама, ниже којих се пружају обрадиве површине и мање на самој површи око плитких крашких депресија. Поред знатног дијела „уравњене” површи атар села захвата и сусједне, поглавито огољеле брдске стране. Почев од близу Радовића главице његова граница води поред ублова Радовића и силази на пут Титоград—Цетиње (код мјеста званог Запуштене рупе), одакле скреће на југозапад и излази на исти пут код Барутане. Даље се наставља до Јамице, а одатле правцем – до на Пелиново. Ту скреће сјевероисточно и пролазећи јужно од коте 405 m, од Корнета излази на Илића главицу. Ту повија ка Вељој страни (кота 428 m) na затим на Бијелу главицу те преко Ћурске излази на Радовића главицу. Тако уоквирен атар је (З-И) дуг 2,6, широк (С–Ј) 2,3 km и захвата 5,94 km2 површине. Средина села је на висини од 130 m.
Историјат.
Без обзира на то што у консултованим изворима не налазимо непосредни помен или друге податке о овом селу, са довољно разлога се може тврдити да је оно старо бар толико колико и два њему гранична села, Гољемади и Корнет. То се да закључити из природних и пространо неподвојених веза између њих и Лијешња. С друге стране, Њешњани се први пут помињу y повељи Ђурђа Црнојевића 1494. а у которским споменицима 1526, и то као село (villa Liessgnani). При томе се „не може знати да ли се то однсои на село Лијешње, или на Љешанско племе, јер се и за нека друга племена Старе Црне Горе у то вријеме употребљава назив ,село’ (villa)”. У Боличином попису заведено је насеље Добротићи са 27 кућа и 60 војника. Тај назив се у потпуно чистом изразу сачувао y топониму овдашњег мјеста (код куће Луке Радојева Вукчевића) гдје су сачувани остаци старе цркве и гробља.
Ердељановић је у селу пописао 13 д., а 1925. било их је 19 са 150 становника. До 1948. број првих увећао се за 23, а других за 21. Затим је било: 1953 (41:190), 1961 (45:184) и 1971 (40:145). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 80, а остали су се доселили, и то 25 прије 1945, а други послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (8 : 12), са 2 (6:5), са 3–5 (14:9), са 5—8 (13:11) и са 8 и више (4:3). Уједно је састав главних старосно-полних група био: прве 81:46 (ж. 35:22), друге 71:62 (ж. 43:33) и треће 33:37 (ж. 20:22).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 43 : 36 (ж. 38 : 30), а четворогодишњем 68 : 56 (ж. 30 : 30), са осмогодишњом 19 : 18 (ж. 8 : 9), са средњом 10 : 14 (ж. 1 :6) са вишом и високом 2 :4 (ж. 1 :1) и квалификовани радници (1:3), а неписмених је било 25:23 (ж. 25:22).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (6:2), до 2 ха (11:30), са 2–5 (19:8), са 5–10 (7: 0) и а 10—15 (2:0), односно пољопривредних 17 : 10, мјешовитих 21:11 и непољопривредних 7:19.
У 1953. г. 75 активних издржавало је 102 лица; y пољопривреди 61:61, а са личним примањима било је 13. Исти однос се y два сљедећа пописа измијенио овако: активних је било 62:55, издржаваних 106 :71; у пољопривреди 44:31 и 41:39, а са личним примањима 16 : 16 лица.
Тип села.
Лијешње је разбијено насеље. Састоји се из пет заселака са укупно 43 куће. То су: Под страном (22 куће), Рудина (7), Површје (6), Подно Лијешња (5) и Пелиново (3). Од њих су 37 на изби, а 6 приземне; све су покривене тиглом; дашчани плафон је у 18, а малтерисани у 25.
У међуратном периоду преправка и доградња вршене су на 3, а у поратном на 11 кућа. У селу су пописана 44 стана са 2077 m2, од којих су 23 из првог, 15 из другог, 4 из трећег и 2 из четвртог периода. Тада је огњиште имало 14, земљани под 3 и електрично освјетљење 39 станова. Према врсти су: 23 једнособна и гарсоњере, 9 двособних, 8 посебних соба, 3 двособна и 1 четворособни. Осим 3 која су повремено коришћена, остали су били стално настањени.
Родови.
Октобра 1974. у селу су живјели:
-Вукчевићи (38 д.),
-Ускоковићи (2) и по 1 д:
-Глобаревићи, Божовићи и Црвенко.
У периоцу 1918—45. иселило се 12, а у поратном 45 лица (34 у Титоград, а други y Београд, Мостар, Панчево и другдје). Раније је на рад у друге земље ишло 9 мјештана. Сада има 14 дневних миграната (до Титограда).
Воде.
Село се водом опскрбљује из 25 бистијерни и 2 убла. Међу првима је 9 изграђено прије балканских ратова. Оне су грађене по засеоцима или у групној својини. Данас их је највише у приватној својини. У новије вријеме изграђено је 11, па се заједничке (као нпр. у Пелинову) готово не користе. Најстарија бистијерна (стара око 200 год.) је Ускочка вода. Налази се између Пелинова и Подлијешња. Користила су је и сусједна села. Ублови су – 1 приватни и 1 комунски, звани Ђаконац (стар око 200 год.). Њиме се служе и Гољемади. Помеђу Горњих Кокота и Руцине налазе се ублови Радовића (сматрају се старим 400–500 година); такође су комунски. До прије око,60 година стока се ради појења гонила на Калуђерово око и Кракала (Горње блато).
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1965. г. Од тада до марта 1973. мјештани су добавили 20 електричних шпорета, 15 фрижидера, 5 телевизора, 20 радио—пријемника (12 транзистора и 10 грамофона). Сада само огњиште користе 2 д., а њега и шпорет 23. Што се тиче осталих новина y опреми кућа, оне су истовјетне са онима у сусједним, поменутим селима. Највише су, дакле, заступљене у реновираним, дограђиваним или новоподигнутим кућама. Неколико таквих кућа у селу је релативно великих димензија. Њихови власници су се и раније сматрали богатим. Изглед и опрема тих кућа сасвим су слични онима у граду. Одликују их, поред осталог, велике тараце са оградама и степеништима.
Положај села предодредио је релативно погодне локације кућа. Будући повезане са главним (међуградским) путем, оне су уједно и међусобно повезане колским путевима. С друге стране, близина мјесног средишта y Барутани са његовим објектима (школом, поштом, пр0давницом и мјесном канцеларијом) такође веома позитивно утиче на живот села, као и редовне саобраћајне везе са Титоградом, које га укључују y његову доста блиску гравитациону сферу.
Сви ти чиниоци су, особито y новије вријеме, условили савремене промјене у стандарду и начину живота уопште. Емиграција, укључујући и дневну миграцију, измијенила је обим и структуру аграрне производње и у знатној мјери је преобратила у додатно, допунско али и веома уносно занимање. Она се битно свела на оне дијелове који изискују мању радну снагу на једној, а истовремено су на већој тржишној потражњи на другој страни. У том погледу овдашње прилике у највише наклоњене иначе традиционалном виноградарству, које је постало примарно. Насупрот њему, сточарство и ратарство су увелико потиснути y други план. Површине под виновом лозом су y задње двије деценије увећане; рекло би се, чак размјерно више код власника чији су посједи мањи. Оне су обично ближе кућама, дакле на окућницама које су у ствари имовинске главнице. Други дијелови имања се мање обрађују.
Тачније речено, y читавом селу обрађује се 10–15 рала земље. А прије је, рецимо, само Саво Ђуришин Ускоковић обрађивао — под пшеницом и кукурузом по 4—5 рала, дуваном 1–3, кртолом и бобом по 0,5 рала итд.
Сточарство је такође веома опало, особито ситно. До балканских ратова домаћинства су држала и до 100 брава, затим до задњег рата до 60, а послије 1950. г. у просјеку 20—30 (и то мали број мјештана).
Село, пак, нема своју планину, већ су овце, љети давале на чување у Кучима, Морачи и Васојевићима. Изјавак је обично почињао о Тројчину дне, а сјавак око „Вељега Госпођиндана” Уз свако грло власник је раније давао и по пола оке соли, а послије 1945. г. уз кило соли плаћао је и пашарину (по грлу). Прије је власник y надокнаду добијао по оку, а сада по 2kg сира (по грлу). У посљедње вријеме власници изгоне стоку у Куче – унапријед знајући коме ће је дати. Јесеновишта за стоку била су у Барјамовици, Орасима и Штитарима. Тамо има зановијети. На њима се остајало до сњегова. Држала се (без наплате) на посједима данашњих власника, који су од тога, тј. једино од ђубрења пасишта, имали користи. Тамо су се давали и волови да узору, обично код пријатеља. Сада их мање изгоне, а за пашарину плаћају новац. Власници их и одгоне и догоне.
Братственички потеси имовине су у основи сачувани. Ово стога што је самих братстава мало и што Вукчевићи представљају „јачицу”. Првобитно су Ускоковићи имали велика имања. Постепено се исељавајући, углавном су их продавали Вукчевићима из Бигора. Вукчевићи су земљу такође куповали и к0д Бурзановића и Глобаревића. Право прече купње земље одржавало се иначе до задњег рата. При продаји, земља је прво нуђена ближњима. до шестог кољена, тј. до 12. степена (једно кољено –– два степена), па онда сусједу тог имања, тј. „ешевији“, затим мјештанину из истог села и најзад иносељанину. Имовина је сада просторно највећма артикулисана према братственичким огранцима, y првом реду код најбројнијих Вукчевића.
Сеоска комуница се простире у Лијешањској и Вељој страни, затим око Ваконца и ублова Радовића, док се комуница Вукчевића и Ускоковића пружа поцно села –- до поменутог међуградског пута. До прије 70 г0дина поједини братственички огранци имали су своје дијелове (такви огранци су, рецимо, Војиновићи—Миротићи, Банићи). Отада су, међутим, сви дијелови (сем дијела Ускоковића) укомуњени. О томе је направљен и уговор (који је сачуван); по њему су неограничене и паша и сјеча. Раније се, додуше, мало шта имало сјећи, а откако су се козе макле, настала је дубрава, тако да се у њој сада има шта; сјећи, али је готово нико не сијече.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)