Порекло презимена, село Гољемади (Подгорица)

24. октобра 2021.

коментара: 1

Порекло становништва насеља Гољемади, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се на доњољешанској површини и захватају релативно велики простор од пута Титоград—Цетиње до Горњег блата (Скадарског језера), односно између Лијешња, Бигора, Брежина, Бриђа, Бегове Главице и Горњих Кокота. Насеље је размјештено по пристранцима неколико увала које уједно представљају повољно положену крашку и бреговиту завалу, благо нагнута од односног пута ка Језеру. За исти пут насеље је везано са два крака: први води до засеока Банића (дуг 0,7 km, изграђен 1939/41.), а други према засеоку Пешићима (дуг 1 km, изграђен 1960); трећи је y самом селу и спаја та два засеока (дуг је 0,7 km, а изграђен 1955). У атару села је мјесно средиште Барутана са школом, поштом и продавницом. Усљед тих чинилаца, посебно близине пута, са којим су повезани, и Скадарског језера, Гољемади имају повољан географски положај. Од Титограда су удаљени 15, а од Цетиња 31 km.

Почев од мјеста Шујице на Горњем блату, граница атара води ка југоистоку на тзв. Грло блата, а одатле излази на Кладњу, те истим правцем поред Црних главица, гдје нагло повија, пролази западно од коте 418 m зване Врх, на даље сјеверозападно поред Вељовршке локве излази на цесту код Бијеле плоче. Одатле води цестом до Ханова, а затим путем (према Бриђима) до Облуна, одакле скреће ка јуогистоку и поред Вранова силази на Шујицку главицу и мало даље на Шујицу. У том оквиру атар је (С–Ј) дуг 4,8, широк (З–И) 1,7 km и захвата 8,29 km2 површине. Насеље се налази (код цркве) на висини од 90 m.

Историјат.

Село се као катун први пут помиње 1451. г. По турским дефтерима 1521. и 1523. имало је 31, осноано 21 кућу. Тада је y саставу села пописана и „хаса” виноград Црнојевића –– наполицом годишњи приход од 200, односно 150 акчи. Према Боличином попису, y селу су била 24 д. са 57 војника. Године 1865. Гољемади су имали 29 д., а 1903. 43. Ердељановић је y селу евидентирао 53 куће, а 1925. била су 72 д. са 265 становника. До 1948. број првих смањио се за 9, а број других се повећао за 53. Затим је било: 1953 (58 269), 1961 (57 :257) и 1971 (64 234). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 171, а 63 се доселило (8 из градских насеља), и то 29 прије 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (3:11), са 2 (14:16), са 2-5 (14:4), са 5–8 (19:21) и са 8 и више (7 : 2). Уједно је састав главних старосно-полних група био: прве 102:88 (ж. 55:41), друге 108:99 (ж. 53:55) и треће 47:47 (ж. 23:30).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 80:62 (ж. 56 : 49), са четворогодишњом 97:95 (ж. 46:49), са осмогоцишњом, 7:28 (ж. 0:15), са средњом 2:10 (ж. 0:1), са вишом и високом 5:5 (ж. 0:2) и: квалификовани радници 0:3 (ж. 0:1), а неписмених је било 44:40 (ж. 35:38).

У исто вријеме је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овак0: без земље (0:4), до 2 ха (23:48), са 2-5 (17:11), са 5-10 (14:1), са 10-15 (1:0) и са 15 и више ха (2:0), односно пољопривредних (31:31), мјешовитих (26:24) и непољопривредних (0:9).

У 1953. г. 107 активних издржавало је 154 лица; у пољопривреди 92:114, а са личним примањима било је 8 лица. Исти однос y наредна два пописа измијенио се oвакo; активних је било 77:131, издржаваних 167 : 98; у пољопривреди (60:102) и (127:54), а са личним примањима 13 : 5.

Тип села.

Насеље се састоји из три засеока са по 20 кућа (Банићи, Присоје и Пешићи) у којима су куће мање–више груписане и међусобно релативно добро повезане. Од њих је 12 приземних, а остале су на изби. Све су покривене тиглом, дашчани плафон је у 32, а малтерисани у 28 кућа. У међуратном периоду извјесне преправке вршене су на 9, а послије 1945. већа реновирања и доградња на 35 кућа. Стамбени фонд 1971. сачињавао је 61 стан са 2739 m2, од којих су 20 из првог, 10 из другог, 19 из трећег и 12 из четвртог периода. Са огњиштем их је било 16, са земљаним подом 4 и са електричним освјетљњем 17.

Родови.

У селу живе само:

-Вукчевићи (56 д.).

У периоду 1918–41. иселило се 13 мјештана, а послије 1945. г. 68, од којих 45 у Титоград, а остали у Београд, Сарајево, Мостар, Бар, Котор, Зрењанин, Нови Сад и другдје. Пресељеници у Титоград повремено (али редовно) долазе, а ови други – каткада, највише у вријеме годишњих одмора. Из села је ради зараде и друге земље ишло око 60 мјештана. Дневних миграната 1971. било је 21, а 1974. г. 12.

Воде.

Село има 54 бистијерне, од којих су 2 заједничке и 1 групна. Прва, звана Локва је најстарија. Налази се источно од Присоја и удаљена је од њега 1,5 km, а друга је на Барутани, изграђена за потребе школе и свих околних села; трећа је на Сињцу – y својини братственичког огранка, званог Лазаревићи. Остале бистијерне су приватне; до 1945. изграђено их је 13, а остале послије. До изградње већег броја бистијерни воду су, нарочито неки дијелови села, доносили са помeнутих извора поред Језера.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1963/4. г. Од тада до октобра 1974. г. мјештани су набавили 38 електричних шпорета, 27 фрижидера, 5 машина за прање веша, 22 телевизора, 32 радио–ријемника и 18 грамофона. Ови подаци умногоме посредно изражавају велике промјене у стандарду, које су овдје у новије вријеме настале. Огњиште је готово потпуно елиминисано из редовне употребе, најчешће је премјештено у друге раније или дограђене просторије и користи се за сушење меса и друге повремене потребе. У многим кућама намјештај и покућство су до те мјере иновирани да се не разликују од градског стандарда становања.

Те промјене су видне и на вањском изгледу кућа и дворишта, тараца и додатних објеката. Посебно су упадљиве велике тараце са оградама и степеништима. Њихова функција је, како смо истакли, вишеструка и рекло би се незамјењива. Ово жупно и питамо село са терасираним увалама – веома погодно за винову лозу и друго воће, за дуван и поврће, било је одувијек релативно повољна основа за привредни живот, што је, поред осталог, имало утицаја на изградњу кућа, њихову величину и на њихов тип. Томе су допринијела и странствовања већег броја мјештана, који су своје зараде и стечену умјешност трошили и примјењивани, колико при увећавању и уређивању имања, толико и на дотјеривању кућа. Посебно су маркантне куће на спрат чији се доњи дио у знатној мјери користи за потребе виноградарства, тј. за сливање и смјештај вина и ракије. Најбогатији домаћин овдје може да произведе 600—800, па и до 1000 литара ракије и 1200—1500 литара вина. У просјеку, пак, кад су родније године, домаћинства производе половину од тe количине. Овдје је такође врло уносно гајити дуван; појединци га и производе, највише до 500 kg. и за његово сушење су потребне поменуте тараце. Продајом и једног и другог село је упућено на Титоград; са првим нешто мање и на друге градове (Цетиње, Никшић и др.). Парцеле на којима се претежно гаје лоза и дуван су ближе кућама, које су иначе размјештенс на пристранцима крашких проширења.  Ниже њих су имања, у којима окућнице обично нијесу посебне парцеле, већ су y склопу већих обрадивих површина. Због конфигурације обрадивог дијела атара, међутим, као и у највећем броју староцрногорских села, мјештани не могу имати имовину у „једном комаду” – на једном мјесту. Она је углавном распарчана и, мада не на веће удаљености, разбацана. Отуда се њена средња удаљеност од кућа креће око 0,7 km. . Њихова функција је, како смо истакли, вишеструка и рекло би се незамјењива. Ово жупно и питамо село са терасираним увалама – веома погодно за винову лозу и друго воће, за дуван и поврће, било је одувијек релативно повољна основа за привредни живот, што је, поред осталог, имало утицаја на изградњу кућа, њихову величину и на њихов тип. Томе су допринијела и странствовања већег броја мјештана, који су своје зараде и стечену умјешност трошили и примјењивани, колико при увећавању и уређивању имања, толико и на дотјеривању кућа. Посебно су маркантне куће на спрат чији се доњи дио у знатној мјери користи за потребе виноградарства, тј. за сливање и смјештај вина и ракије.  у којима окућнице обично нијесу посебне парцеле, већ су y склопу већих обрадивих површина.

И сточарство је не мање важно занимање мјештана. За његове потребе овдје безмало све куће имају избе (конобе) и штале. Сада се готово искључиво гаји крупна стока, а раније је неупоредивно више било ситне. Тако је уочи задњег рата око 30 д. љети стоку давало на чување у кучким планинама; а сада је то катуновање практично нестало. Исто тако, не користе се ни. јесеновишта (Ораси, Томићи, Ставор) као раније.

Сеоска комуница се пружа од Присоја па до Вељег врха, Дјеринца и Пасјега дола. С обзиром на мале користи од ње, испаша је неограничена, а сјеча дрвета, кога је иначе мало, ограничена је и вршила се према договору. С друге стране, углавном на странама повише куће постоје дионице које припадају појединим братственичким огранцима.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Tošković Slobodan

    Vukčević pominje prof. ERDELJAN knjizi i plemenu PIPRI _sva četri brata Tošković od velikog bratstva Vukčevića” Da li su poznati neke činjenice koje bi mogle povezati ova dva bratstva. Pozdrav i hvala.