Порекло становништва насеља Гољемади, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на доњољешанској површини и захватају релативно велики простор од пута Титоград—Цетиње до Горњег блата (Скадарског језера), односно између Лијешња, Бигора, Брежина, Бриђа, Бегове Главице и Горњих Кокота. Насеље је размјештено по пристранцима неколико увала које уједно представљају повољно положену крашку и бреговиту завалу, благо нагнута од односног пута ка Језеру. За исти пут насеље је везано са два крака: први води до засеока Банића (дуг 0,7 km, изграђен 1939/41.), а други према засеоку Пешићима (дуг 1 km, изграђен 1960); трећи је y самом селу и спаја та два засеока (дуг је 0,7 km, а изграђен 1955). У атару села је мјесно средиште Барутана са школом, поштом и продавницом. Усљед тих чинилаца, посебно близине пута, са којим су повезани, и Скадарског језера, Гољемади имају повољан географски положај. Од Титограда су удаљени 15, а од Цетиња 31 km.
Почев од мјеста Шујице на Горњем блату, граница атара води ка југоистоку на тзв. Грло блата, а одатле излази на Кладњу, те истим правцем поред Црних главица, гдје нагло повија, пролази западно од коте 418 m зване Врх, на даље сјеверозападно поред Вељовршке локве излази на цесту код Бијеле плоче. Одатле води цестом до Ханова, а затим путем (према Бриђима) до Облуна, одакле скреће ка јуогистоку и поред Вранова силази на Шујицку главицу и мало даље на Шујицу. У том оквиру атар је (С–Ј) дуг 4,8, широк (З–И) 1,7 km и захвата 8,29 km2 површине. Насеље се налази (код цркве) на висини од 90 m.
Историјат.
Село се као катун први пут помиње 1451. г. По турским дефтерима 1521. и 1523. имало је 31, осноано 21 кућу. Тада је y саставу села пописана и „хаса” виноград Црнојевића –– наполицом годишњи приход од 200, односно 150 акчи. Према Боличином попису, y селу су била 24 д. са 57 војника. Године 1865. Гољемади су имали 29 д., а 1903. 43. Ердељановић је y селу евидентирао 53 куће, а 1925. била су 72 д. са 265 становника. До 1948. број првих смањио се за 9, а број других се повећао за 53. Затим је било: 1953 (58 269), 1961 (57 :257) и 1971 (64 234). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 171, а 63 се доселило (8 из градских насеља), и то 29 прије 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (3:11), са 2 (14:16), са 2-5 (14:4), са 5–8 (19:21) и са 8 и више (7 : 2). Уједно је састав главних старосно-полних група био: прве 102:88 (ж. 55:41), друге 108:99 (ж. 53:55) и треће 47:47 (ж. 23:30).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 80:62 (ж. 56 : 49), са четворогодишњом 97:95 (ж. 46:49), са осмогоцишњом, 7:28 (ж. 0:15), са средњом 2:10 (ж. 0:1), са вишом и високом 5:5 (ж. 0:2) и: квалификовани радници 0:3 (ж. 0:1), а неписмених је било 44:40 (ж. 35:38).
У исто вријеме је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овак0: без земље (0:4), до 2 ха (23:48), са 2-5 (17:11), са 5-10 (14:1), са 10-15 (1:0) и са 15 и више ха (2:0), односно пољопривредних (31:31), мјешовитих (26:24) и непољопривредних (0:9).
У 1953. г. 107 активних издржавало је 154 лица; у пољопривреди 92:114, а са личним примањима било је 8 лица. Исти однос y наредна два пописа измијенио се oвакo; активних је било 77:131, издржаваних 167 : 98; у пољопривреди (60:102) и (127:54), а са личним примањима 13 : 5.
Тип села.
Насеље се састоји из три засеока са по 20 кућа (Банићи, Присоје и Пешићи) у којима су куће мање–више груписане и међусобно релативно добро повезане. Од њих је 12 приземних, а остале су на изби. Све су покривене тиглом, дашчани плафон је у 32, а малтерисани у 28 кућа. У међуратном периоду извјесне преправке вршене су на 9, а послије 1945. већа реновирања и доградња на 35 кућа. Стамбени фонд 1971. сачињавао је 61 стан са 2739 m2, од којих су 20 из првог, 10 из другог, 19 из трећег и 12 из четвртог периода. Са огњиштем их је било 16, са земљаним подом 4 и са електричним освјетљњем 17.
Родови.
У селу живе само:
-Вукчевићи (56 д.).
У периоду 1918–41. иселило се 13 мјештана, а послије 1945. г. 68, од којих 45 у Титоград, а остали у Београд, Сарајево, Мостар, Бар, Котор, Зрењанин, Нови Сад и другдје. Пресељеници у Титоград повремено (али редовно) долазе, а ови други – каткада, највише у вријеме годишњих одмора. Из села је ради зараде и друге земље ишло око 60 мјештана. Дневних миграната 1971. било је 21, а 1974. г. 12.
Воде.
Село има 54 бистијерне, од којих су 2 заједничке и 1 групна. Прва, звана Локва је најстарија. Налази се источно од Присоја и удаљена је од њега 1,5 km, а друга је на Барутани, изграђена за потребе школе и свих околних села; трећа је на Сињцу – y својини братственичког огранка, званог Лазаревићи. Остале бистијерне су приватне; до 1945. изграђено их је 13, а остале послије. До изградње већег броја бистијерни воду су, нарочито неки дијелови села, доносили са помeнутих извора поред Језера.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1963/4. г. Од тада до октобра 1974. г. мјештани су набавили 38 електричних шпорета, 27 фрижидера, 5 машина за прање веша, 22 телевизора, 32 радио–ријемника и 18 грамофона. Ови подаци умногоме посредно изражавају велике промјене у стандарду, које су овдје у новије вријеме настале. Огњиште је готово потпуно елиминисано из редовне употребе, најчешће је премјештено у друге раније или дограђене просторије и користи се за сушење меса и друге повремене потребе. У многим кућама намјештај и покућство су до те мјере иновирани да се не разликују од градског стандарда становања.
Те промјене су видне и на вањском изгледу кућа и дворишта, тараца и додатних објеката. Посебно су упадљиве велике тараце са оградама и степеништима. Њихова функција је, како смо истакли, вишеструка и рекло би се незамјењива. Ово жупно и питамо село са терасираним увалама – веома погодно за винову лозу и друго воће, за дуван и поврће, било је одувијек релативно повољна основа за привредни живот, што је, поред осталог, имало утицаја на изградњу кућа, њихову величину и на њихов тип. Томе су допринијела и странствовања већег броја мјештана, који су своје зараде и стечену умјешност трошили и примјењивани, колико при увећавању и уређивању имања, толико и на дотјеривању кућа. Посебно су маркантне куће на спрат чији се доњи дио у знатној мјери користи за потребе виноградарства, тј. за сливање и смјештај вина и ракије. Најбогатији домаћин овдје може да произведе 600—800, па и до 1000 литара ракије и 1200—1500 литара вина. У просјеку, пак, кад су родније године, домаћинства производе половину од тe количине. Овдје је такође врло уносно гајити дуван; појединци га и производе, највише до 500 kg. и за његово сушење су потребне поменуте тараце. Продајом и једног и другог село је упућено на Титоград; са првим нешто мање и на друге градове (Цетиње, Никшић и др.). Парцеле на којима се претежно гаје лоза и дуван су ближе кућама, које су иначе размјештенс на пристранцима крашких проширења. Ниже њих су имања, у којима окућнице обично нијесу посебне парцеле, већ су y склопу већих обрадивих површина. Због конфигурације обрадивог дијела атара, међутим, као и у највећем броју староцрногорских села, мјештани не могу имати имовину у „једном комаду” – на једном мјесту. Она је углавном распарчана и, мада не на веће удаљености, разбацана. Отуда се њена средња удаљеност од кућа креће око 0,7 km. . Њихова функција је, како смо истакли, вишеструка и рекло би се незамјењива. Ово жупно и питамо село са терасираним увалама – веома погодно за винову лозу и друго воће, за дуван и поврће, било је одувијек релативно повољна основа за привредни живот, што је, поред осталог, имало утицаја на изградњу кућа, њихову величину и на њихов тип. Томе су допринијела и странствовања већег броја мјештана, који су своје зараде и стечену умјешност трошили и примјењивани, колико при увећавању и уређивању имања, толико и на дотјеривању кућа. Посебно су маркантне куће на спрат чији се доњи дио у знатној мјери користи за потребе виноградарства, тј. за сливање и смјештај вина и ракије. у којима окућнице обично нијесу посебне парцеле, већ су y склопу већих обрадивих површина.
И сточарство је не мање важно занимање мјештана. За његове потребе овдје безмало све куће имају избе (конобе) и штале. Сада се готово искључиво гаји крупна стока, а раније је неупоредивно више било ситне. Тако је уочи задњег рата око 30 д. љети стоку давало на чување у кучким планинама; а сада је то катуновање практично нестало. Исто тако, не користе се ни. јесеновишта (Ораси, Томићи, Ставор) као раније.
Сеоска комуница се пружа од Присоја па до Вељег врха, Дјеринца и Пасјега дола. С обзиром на мале користи од ње, испаша је неограничена, а сјеча дрвета, кога је иначе мало, ограничена је и вршила се према договору. С друге стране, углавном на странама повише куће постоје дионице које припадају појединим братственичким огранцима.
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
24. октобар 2021. у 15:39
Tošković Slobodan
Vukčević pominje prof. ERDELJAN knjizi i plemenu PIPRI _sva četri brata Tošković od velikog bratstva Vukčevića” Da li su poznati neke činjenice koje bi mogle povezati ova dva bratstva. Pozdrav i hvala.